Recent Posts41
UMETNOST I KULTURA / Re: All That Jazz
« Last post by Meho Krljic on 26-11-2023, 11:13:37 »Možete se osloniti na Borisa Kovača da će, u momentu kada se čini da je cela planeta zahvaćena požarom rata, mržnje, jada i gneva, izdati album nežnih ljubavnih pesama i nasloviti ga Garden of Love. Muzika Borisa Kovača je tokom devedesetih godina prošlog veka, možda i pod uticajem rata i raspada države u kojoj je (zajedno sa nama ostalima) živeo decenijama pre toga, imala izvesnu hermetičnost, ali se autor nje, možda i manifestno, programski, od početka ovog milenijuma oslobodio. Njegovi projekti, albumi, nastupi i ekspresije su generalno poslednjih dvadeset godina okrenuti lepoti, meditacijama o njenoj dragocenosti u našim životima čak i onda, pogotovo onda kada su ti životi ophrvani mukom ili dolaze do svog kraja, možda i u apokaliptičnom okončavanju svih stvari koje poznajemo. Kovač je od početka veka meditirao o prolaznosti – i neretko plesao pritom u projektima poput LaDaBa – ali upravo da bi u konačnosti i propadljivosti ljudi, stvari, koncepata i načina života našao lepotu koju vredi zapamtiti, možda i očajnički, ali uvek dostojanstveno, bez nihilističke rezigniranosti. Garden of Love je naredni iskaz na ovom dvodecenijskom putu, ali pošto Kovač uvek ima i svoju mračnu, depresivnu (a duhovitu) stranu, neće vas iznenaditi da slika na naslovnoj strani novog izdanja – delo Tijane Radosavljević, pod mentorstvom Ivane Inđin – u divljem cveću i travi, dakle, nikako u nekakvom „pravom“, uređenom vrtu, pokazuje stare, ispucale nadgrobne kamenove. Ima razloga za to.
Kovač je sa ovim albumom, snimanim 2021. i 2022. godine pred nas doneo možda definitivni iskaz za kraj 2023. godine – pet nedelja pre vremena – koja je, uprkos „zvaničnom“ kraju najgoreg dela recentne pandemije ispala jako teška na svakom drugom planu, od svirepih ratova koji prete da rastrgnu ono malo osećaja globalnog jedinstva koji se jedva pomolio kada je bolest udarila, preko klimatskih promena koje donose sve češće katastrofe, do političkih tenzija što ulaze u fazu skidanja rukavica i potezanja oružja. Ovo je album emotivne, dostojanstvene kamerne muzike uparene sa poezijom koja govori o ljubavi na različite načine, lagan u tempu, nežan u izvedbi ali nimalo lagan po tematici ili nežan po utisku koji na kraju ostavlja. Sponu sa džezom ovde čini par Kovačevih solaža na saksofonu i klarinetu koje su tipično briljantne i prikazuju koliko njegovo legato sviranje ima u sebi razigranosti i dinamike, iako se pažljivo čuva da ne upadne u zamku glume i afektacije.
Kovač je naravno već verziran u pravljenju kamerne muzike i utisak je da se nekako prirodno kretao u ovom smeru, redukujući prvo dinamičke ekstreme svog izraza, zatim se okrećući romantičnom plesnom zvuku a onda njega redukujući tako da ostanu samo obrisi plesnih figura i ritma. Sin Borisa Kovača je jedan od najkreativnijih džez bubnjara svoje generacije, ali Lav Kovač na ovom albumu ne svira bubnjeve – niti uopšte – i zadužen je „samo“ za aranžiranje klavijatura na dve pesme. Doduše dve najduže i najkompleksnije pesme koje se u nekom momentu dodiruju i sa savremenom klasičnom muzikom, izlazeći iz „standardne“ harmonije i istražujući sam zvuk.
Kovač je aranžirao sve osim klavijatura na albumu – u ostalim pesmama je klavijature aranžirao Igor Tomić – i prikazao za sebe sada već tipičnu eleganciju. Ovo su veličanstveno napravljene kompozicije u kojima je emotivni naboj toliki da vam se na momente čini da će vam srce pući, ali je broj nota sveden. Gudači (Milica Svirac na violončelu, Ana Klem Aksentijević na violi i stari kadar Dani More na kontrabasu) čine glavni protivteg klavirskim akordima koje svira sam Boris i koji su, čini se bili osnova na kojima su kompozcije nastajale. Od instrumenata tu su još i gitara i harmonika na po jednoj pesmi (Dima Jakvovljević) i melodion koga opet svira sam Kovač.
Svedenost instrumentarija se jedva primećuje jer je Kovač izuzetan aranžer. Kompozicije stoga imaju potreban nivo intimnosti a da istovremeno zvuče, kako rekosmo, veoma emotivno i čoveka snažno nose, bilo svojim raspevanim temama, bilo plesnim ritmom koji i dalje pulsira u mnogima, bez obzira na odsustvo udaraljki. Kovač se valcera ne odriče tako lako i ovaj album nudi neke od njegovih najsanjivijih tročetvrtinskih plesova.
No, raspevanost ne pominjemo slučajno jer je najprominentnije prisustvo u miksu vokal Josipa Tomića, jedan bogat, sazreo i veliki glas koji prati Kovačeve uobičajeno kompleksne melodijske linije, snalazeći se šampionski sa uzletima dinamike, tempa, složenom metrikom. Nemam ideju ko je Josip Tomić ali njegova interpretacija tekstova koje su pisali Rilke, Neruda, ali i Elizabeth Barrett Browning, E.E. Cummings, Paul Eluard, Rafael Alberti pa onda i naša savremenica Mubaraka Shabbir je elegantna, dostojanstvena, nabijena patosom ali bez patetike i glume koja bi lako mogla da se uvuče u nešto što je u osnovi (neo? post?) romantičarski ambijent. Tomićev Engleski – na ovom jeziku su svi tekstovi koje on peva, bez obzira na nacionalnost autora – je samo malo balkanski „tvrđi“ i mada se može zamisliti da to nekome bude problem pri slušanju, Garden of Love time zapravo dobija jednu simpatičnu outsider art dimenziju.
Naravno, naslovna kompozicija je uglazbljenje stihova Williama Blakea, njegove vizije „vrta“ (a zapravo poljane) na mestu na kome se kao dete igrao, sada pretvorenog u groblje, sa kapelom i sveštenicima u tamnim odorama i ova pesma zapravo albumu daje čitav njegov senzibilitet i atmosferu, nudeći i nostalgiju i strah i pomirenost i napuštanje ali ne i zaboravljanje. Pesme koje čine najveći deo ovog albuma, primetićemo, i nisu ljubavni stihovi koji slave postojeće ljubavi ili se radosno nadaju budućima, već, najćešće, samotne meditacije o smrti, odlasku i nestajanju, nade – pa i zahtevi – kako da se posle odlaska sa ovog sveta ljubav koju je autor osećao percipira, tumači, zapamti. One su, a ovaj termin koristimo bez uobičajene negativne konotacije, sebične, ne napravljene kao himne u slavu predmeta ljubavi već kao deo rituala opraštanja od ovog sveta i od onog što smatramo najvrednijim na njemu. U nadi da to najvrednije, nekako, nekom čudnom igrom slučaja, tako isto vidi nas. Oslonite se na Borisa Kovača da i kada slavi ljubav ovako graciozno i nežno, on strahuje da je ona samo nešto što nam se pričinjava, što nikada nećemo ZAISTA spoznati u drugome, upisujući u njih svoje emocije, svoje lepote, svoje užase.
Pa, eto, 2023. godino, završi se već jednom. Nemaš više šta da kažeš. Kovač, Tomić i kolege su sve rekli umesto tebe.
https://boriskovac.bandcamp.com/album/garden-of-love-2
Kovač je sa ovim albumom, snimanim 2021. i 2022. godine pred nas doneo možda definitivni iskaz za kraj 2023. godine – pet nedelja pre vremena – koja je, uprkos „zvaničnom“ kraju najgoreg dela recentne pandemije ispala jako teška na svakom drugom planu, od svirepih ratova koji prete da rastrgnu ono malo osećaja globalnog jedinstva koji se jedva pomolio kada je bolest udarila, preko klimatskih promena koje donose sve češće katastrofe, do političkih tenzija što ulaze u fazu skidanja rukavica i potezanja oružja. Ovo je album emotivne, dostojanstvene kamerne muzike uparene sa poezijom koja govori o ljubavi na različite načine, lagan u tempu, nežan u izvedbi ali nimalo lagan po tematici ili nežan po utisku koji na kraju ostavlja. Sponu sa džezom ovde čini par Kovačevih solaža na saksofonu i klarinetu koje su tipično briljantne i prikazuju koliko njegovo legato sviranje ima u sebi razigranosti i dinamike, iako se pažljivo čuva da ne upadne u zamku glume i afektacije.
Kovač je naravno već verziran u pravljenju kamerne muzike i utisak je da se nekako prirodno kretao u ovom smeru, redukujući prvo dinamičke ekstreme svog izraza, zatim se okrećući romantičnom plesnom zvuku a onda njega redukujući tako da ostanu samo obrisi plesnih figura i ritma. Sin Borisa Kovača je jedan od najkreativnijih džez bubnjara svoje generacije, ali Lav Kovač na ovom albumu ne svira bubnjeve – niti uopšte – i zadužen je „samo“ za aranžiranje klavijatura na dve pesme. Doduše dve najduže i najkompleksnije pesme koje se u nekom momentu dodiruju i sa savremenom klasičnom muzikom, izlazeći iz „standardne“ harmonije i istražujući sam zvuk.
Kovač je aranžirao sve osim klavijatura na albumu – u ostalim pesmama je klavijature aranžirao Igor Tomić – i prikazao za sebe sada već tipičnu eleganciju. Ovo su veličanstveno napravljene kompozicije u kojima je emotivni naboj toliki da vam se na momente čini da će vam srce pući, ali je broj nota sveden. Gudači (Milica Svirac na violončelu, Ana Klem Aksentijević na violi i stari kadar Dani More na kontrabasu) čine glavni protivteg klavirskim akordima koje svira sam Boris i koji su, čini se bili osnova na kojima su kompozcije nastajale. Od instrumenata tu su još i gitara i harmonika na po jednoj pesmi (Dima Jakvovljević) i melodion koga opet svira sam Kovač.
Svedenost instrumentarija se jedva primećuje jer je Kovač izuzetan aranžer. Kompozicije stoga imaju potreban nivo intimnosti a da istovremeno zvuče, kako rekosmo, veoma emotivno i čoveka snažno nose, bilo svojim raspevanim temama, bilo plesnim ritmom koji i dalje pulsira u mnogima, bez obzira na odsustvo udaraljki. Kovač se valcera ne odriče tako lako i ovaj album nudi neke od njegovih najsanjivijih tročetvrtinskih plesova.
No, raspevanost ne pominjemo slučajno jer je najprominentnije prisustvo u miksu vokal Josipa Tomića, jedan bogat, sazreo i veliki glas koji prati Kovačeve uobičajeno kompleksne melodijske linije, snalazeći se šampionski sa uzletima dinamike, tempa, složenom metrikom. Nemam ideju ko je Josip Tomić ali njegova interpretacija tekstova koje su pisali Rilke, Neruda, ali i Elizabeth Barrett Browning, E.E. Cummings, Paul Eluard, Rafael Alberti pa onda i naša savremenica Mubaraka Shabbir je elegantna, dostojanstvena, nabijena patosom ali bez patetike i glume koja bi lako mogla da se uvuče u nešto što je u osnovi (neo? post?) romantičarski ambijent. Tomićev Engleski – na ovom jeziku su svi tekstovi koje on peva, bez obzira na nacionalnost autora – je samo malo balkanski „tvrđi“ i mada se može zamisliti da to nekome bude problem pri slušanju, Garden of Love time zapravo dobija jednu simpatičnu outsider art dimenziju.
Naravno, naslovna kompozicija je uglazbljenje stihova Williama Blakea, njegove vizije „vrta“ (a zapravo poljane) na mestu na kome se kao dete igrao, sada pretvorenog u groblje, sa kapelom i sveštenicima u tamnim odorama i ova pesma zapravo albumu daje čitav njegov senzibilitet i atmosferu, nudeći i nostalgiju i strah i pomirenost i napuštanje ali ne i zaboravljanje. Pesme koje čine najveći deo ovog albuma, primetićemo, i nisu ljubavni stihovi koji slave postojeće ljubavi ili se radosno nadaju budućima, već, najćešće, samotne meditacije o smrti, odlasku i nestajanju, nade – pa i zahtevi – kako da se posle odlaska sa ovog sveta ljubav koju je autor osećao percipira, tumači, zapamti. One su, a ovaj termin koristimo bez uobičajene negativne konotacije, sebične, ne napravljene kao himne u slavu predmeta ljubavi već kao deo rituala opraštanja od ovog sveta i od onog što smatramo najvrednijim na njemu. U nadi da to najvrednije, nekako, nekom čudnom igrom slučaja, tako isto vidi nas. Oslonite se na Borisa Kovača da i kada slavi ljubav ovako graciozno i nežno, on strahuje da je ona samo nešto što nam se pričinjava, što nikada nećemo ZAISTA spoznati u drugome, upisujući u njih svoje emocije, svoje lepote, svoje užase.
Pa, eto, 2023. godino, završi se već jednom. Nemaš više šta da kažeš. Kovač, Tomić i kolege su sve rekli umesto tebe.
https://boriskovac.bandcamp.com/album/garden-of-love-2