Recent Posts

Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10
1
UMETNOST I KULTURA / Re: Mogu li popularni pisci biti veliki pisci?
« Last post by Labudan on Yesterday at 23:18:17 »
ridikuli, više ne znaš đe udaraš, zar ne? :)
2
UMETNOST I KULTURA / Re: Mogu li popularni pisci biti veliki pisci?
« Last post by Dybuk on Yesterday at 22:25:16 »
Mogu :lol:
3
UMETNOST I KULTURA / Re: Mogu li popularni pisci biti veliki pisci?
« Last post by ridiculus on Yesterday at 22:17:02 »
Da su svi ljudi kao Labud, Dikens bi zaista bio hiper-realista.  :lol: Dobro, bar smo razbili "sistem" neprijateljskih misli na pojedinačne, nepovezane rečenice i periode duge tišine.

Elem, dve ispravke:

Hajde, Labude, izbacimo Dekarta! Šta "mislim, dakle postojim"? Lepo reče Niče da to dokazuje samo prividnost mišljenja.

Zapravo, ovde treba da stoji "prividnost postojanja".

I, čisto da se Truba ne bi razočarao u mene:

Quote
iako neznajući razlog

"ne znajući razlog"

Još uvek DEO II: O kritičarima

Ti naravno nemaš nikakvu obavezu da meni nešto dokazuješ. Ali šta onda hoćeš od mene? Ja bez dokaza koje ja smatram dokazima neću da promjenim tezu da ti lupetaš gluposti o masovnoj popularnosti velikih pisaca. Dokazi su brojke za prodaju ili mnoooogo više relevantnih autora koji tvrde da su tamo neki Ričardsoni i Skotovi veliki pisci. Ako su tebi dokazi neke metafore i smrdoglagoljanje samo nastavi, samo ne znam šta ćeš postići.

Podebljao sam delove koji su od najvećeg interesa za nas ovde. Reč "relevantni" posebno bode oči, jer šta Labud smatra relevantnim? Habermasa? On baš i nije posebno relevantan za ova pitanja. Marksa? Sve je to kult ličnosti, nalik na kult hrišćanskih svetaca ili apostola gde se citira i pominje ko je šta rek'o, pa se automatski smatra istinom jer je taj što je to rek'o veliki čo'ek. Ne pominjem hrišćanstvo bezveze, jer se ovaj princip bazira na veri (i samo na veri).

Ne mogu da raspravljam sa Habermasom kada nisam čitao knjigu koju Labud pominje, a već je dokazano da su njegove interpretacije obično iskrivljene ili pogrešne. "Glasnik je pola zaboravio, a pola pogrešno preneo." Taj citat sam upravo izmislio, ali kao da nisam, kao da je postojao stotinama godina. (Možda i jeste, ko zna?) Zato ovo i neće biti rasprava sa njim. Al' pazi sad ovo, Labude moj! Zašto bi filozof XX veka uopšte posvećivao pažnju banalnoj i zaboravljenoj zabavi popularnoj u XVIII veku? Hoće li tako i filozofi XXIII veka - ako ga bude - pričati o Hariju Poteru? Znate ono "svako čuvenje je dobro čuvenje"? Za Habermasa još i može Labud da se izvuče, u zavisnosti od toga čime se knjiga ili njen deo konkretno bavi, ali za Eagletona ne može. Međutim, još nismo došli do tog dela citiranog posta, i ostavimo to za kasnije.

Sve to nas dovodi do Harolda Blooma i teoriju uticaja. Pandorina kutija ili rog obilja koji nisam hteo da potežem do pravog trenutka. Labudu sam dao Eagletona ne zato što mislim da je on najveći kritičar od svih, već zato što njih dvojica dele istu ideologiju. S njim neće imati dodatne smetnje u vidu ideoloških ili političkih optužbi poput "Čuj kako ovaj liberal lupeta!" i slično, već će morati da se direktno okrene sadržaju. Kod Blooma 90% ne bi razumeo ni pažljivim čitanjem - šta, kakav bre romantizam, gnosticizam, psihoanaliza... A ovako, standardnim nepažljivim čitanjem, ne bi razumeo ništa. Al' zato sam tu ja da mu pomognem.  :) (Ni Bloom nije nepogrešiv, da ne ispadne da samo menjam jedan kult ličnosti drugim, ali ovo što ću pomenuti je skoro pa besprekoran uvid.)

Pominjem taj uticaj jer se on lepo dotiče pojma veličine o kojem pričamo. Većina ljudi pogrešno shvata na šta se taj termin odnosi. Bloom se u vreme kada je pisao o tim stvarima (1970-e) bavio prvenstveno poezijom, ali možemo ga bez problema shvatiti i šire. Ne misli se samo na to da je jedan pesnik (ili pisac) sledio drugog, kopirao ga, podražavao ga. Postoji i to, ali je sekundarno. Norman Mailer JE Hemingway - pisao je Bloom tada - i u tom smislu on ne može biti "veliki pisac", jer ne donosi ništa bitno, "njega" nema u književnom smislu, a može Labud da ga voli ili ne voli - njegova stvar.

Vratimo se ovde na:

Ne, on (ili ona) je velik(a) jer je promenio/la paradigmu pisanja - na dobro ili zlo

s podebljanim delom koji nas sada specifično zanima. To znači: pesnik (ili pisac) može da proba da završi delo svog uzora i uradi nešto što ovaj nije uradio, a može i da krene u potpuno drugom pravcu i da pokuša da "savlada" ili negira svoj nekadašnji uzor. U tom smislu on može i da opljune po estetici prethodnika, a da još uvek bude pod "uticajem". Ostaćemo na ovome, jer neću da pišem knjigu za džabe.  :)

Ali ima tu još nešto... ko su onda ti relevantni ljudi koje Labud pominje, koji sude o ovim stvarima?

Evo šta Bloom kaže u A Map of Misreading, u vezi teme koja mene kopka još maltene od detinjstva, a to je koliko sud kritičara tako malo znači na duže vreme i koliko malo toga oni mogu da predvide:

Quote
I discover it does little good these days to remind literary students that Cowley, Cleveland, Denham and Waller were for generations considered great poets, or that much of the best contemporary opinion preferred Campbell, Moore and Rogers to John Keats. And I would fear to tell students that while I judge Ruskin to have been the best critic of the nineteenth century, he did proclaim Aurora Leigh by Mrs. Browning to be the best long poem of that century. Great critics nod, and entire generations go wrong in judging their own achievements. Without what Shelley called a being washed in the blood of the Great Redeemer, Time, literary tradition appears powerless to justify its own selectivities.

U poeziji ima dosta primera poput Keatsa, slučajeva ljudi koji su postali poznati i priznati tek posle svoje smrti. William Blake, Walt Whitman, i Emily Dickinson mi odmah padaju na pamet. Ali nema toga samo u poeziji. Šekspirova kritička reputacija je vremenom rasla, kao i Dikensova.

I ZATO činjenica da su neki savremenici pljuvali po Igou ne znači mnogo, ako išta. Igo jeste imao mane kao pisac, ali imao ih je svako. Labude, sećaš se odakle je došla reč proza i znaš li da je povezana sa prozaičan? Henry James je bio pisac istančanog ukusa, i vrlo osetljiv na sve što je (po njemu) nepotrebno u prozi, i nije imao mnogo lepih reči o većini pisaca iz XIX veka. Mislim da to uključuje i Igoa (nisam siguran, ali mislim da sam čuo i to), ali ovaj svakako ne bi bio Džejmsu po ukusu jer je bio kralj digresije, koje su se ponekad vukle i na po stotinu ili više stranica. Ali nije dalek put od kritikovanja Igoa po tom pitanju do kritikovanja Tolstoja.

Osim što se ispostavilo da James nije trebalo da se bavi književnom kritikom, već pisanjem, možemo to da generalizujemo i da kažemo da pisci (i pesnici) nisu ništa bolji kritičari od običnog sveta - sasvim suprotno od uverenja T.S.Eliota. Želimo li da scallop veliča svoj roman kao monumentalno dostignuće, a Boban svoj? Da brkaju (svesno ili nesvesno) svoju nameru sa svojom realizacijom? Nisam čitao nijedan, pa ne mislim ništa loše o njima - samo upozoravam na moguće i realne posledice. Pisac može da vidi tuđe delo samo kroz prizmu svojih estetskih ciljeva, a to može da pomogne ponekad ali može i da odmogne, što se onda svodi na slučajnost i ne razlikuje se od kritike od strane bilo koje osobe koja se ne bavi kreativnim pisanjem.

Dakle, pokrili smo pisce, i pokrili smo kritičare, i ispada da niko od njih nema kredibilitet, sam po sebi. Ko onda ima? Reče to Shelley, u gornjem citatu: "The Great Redeemer, Time". A ko govori jezikom vremena? E, oko toga se ljudi raspravljaju vekovima, i otuda sva ta pominjanja subjektivnosti. Postoji neki generalni konsenzus, ali on je takođe promenljiv. Priča se o "klasicima" - reč izašla na zao glas, jer danas i sportski meč može biti klasik - i priča se o "kanonu".
5
retroaktivna popularnost jamesa gunna?  :lol:
6
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: The Crippled Corner
« Last post by crippled_avenger on Yesterday at 17:42:11 »
MURDER ON THE CAMPUS Michaela Winnera iz 1961. godine je britanski jednočasovni B-film, krimić o stradanju jednog momka koji je pod čudnim okolnostima ispao kroz prozor i njegovom bratu novinaru koji dolazi da istraži slučaj jer vidi da ubistvo nije naišlo na veće interesovanje.

Novinara igra Terence Longdon i donosi dovoljno glumačke dinamike u lik novinara koji se vešto snalazi u istrazi i solidno reaguje na svako iznenađenje koje iskoči pred njega.

Nedavno sam gledao jednu epizodu serije SHOESTRING koju je režirao Martin Campbell u kojoj je takođe radio novinar glavni junak, ali on tu nema lični motiv već rešava misterije koje se tiču njegovih slušalaca i ljudi koji ga okružuju. To je svakako druga krajnost u odnosu na MURDER ON THE CAMPUS jer u SHOESTRINGu, radio igra integralnu ulogu. dočim ovde osim profesije, i sklonosti ka istraživanju novinarstvo nema definisanu rolu.

Karakteristika ovog filma je njegovo kratko trajanje koje neumitno evocira formu jednočasovnih televizijskih misterija, koje su u to vreme već postojale na televiziji. Osećaj "televizičnosti" daje i sam slučaj koji iako je dinamičan, i dešava se svašta ipak nema onaj transformativni kvalitet za glavnog junaka kakav je neophodan da bi bio osnov filma.

Winnerova egzekucija je vešta, solidna, priča se izlaže efikasno, i glavni glumac vuče stvari od početka prema kraju, iako na kraju o nekom razvoju karaktera ne možemo govoriti. U izvesnom smislu - iako nisam nailazio na takve podatke, a bila je škola jednočasovnih B-filmova, ovaj film je mogao poslužiti kao solidna pilot epizoda u svoje vreme.

* * / * * * *
8
Uvek neko potpuno prolupa baš u istom zgodnom trenutku kad neki manipulator na njega nema baš nikakav uticaj.

Bobane, stoji ti u horoskopu da se moraš uvući Gulu u bulju ako ikad misliš da povratiš mentalno zdravlje.  :(
9
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Hrbi i Hrbkinje
« Last post by Labudan on Yesterday at 10:08:31 »
10
UMETNOST I KULTURA / Re: Mogu li popularni pisci biti veliki pisci?
« Last post by dark horse on Yesterday at 07:17:03 »
Evo jednog lepog aforizma o Boldriku: možda to stvorenje i nema attention span, a možda i ne ume da čita, ali zato što spamuje...  8-)
Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10