Sveta Tajna

[D.S.B.]

SVETA TAJNA

Bili su to bubnjevi. Prišunjali su se kroz gužvu, duge, nalik na zmiju uvijene ulice i odjednom sve ostale zvukove potčinili sebi. I dalje je mogao čuti huk mase; pijane uzvike oduševljenja, vrisku praćenu smehom, dreku uličnih prodavaca i opšti žamor nebrojenih glasova, ali svi su oni nekako utihnuli, istanjili se i bili tu samo kao podloga potmuloj grmljavini koja je sada dominirala gradom šireći se iz ogromnog staklenog levka u kom su bili bubnjari. Za razliku od ostalih kola koja su se vukla gradom šarena i nakićena svakojakim čudima, ova očima nisu mogla da ponude bog zna kakvu radost, ali zato kada se jednom zvuk počeo razlegati masom pušten iz ogromnog levka, vribrijući kroz njihova alkoholom natopljena tela, masa je doživela ekstazu.
Čovek je nepomično stajao i gledao karneval. Gledao je ali njegove oči nisu videle svetlucave i egzotične odore ljudi na bezbrojnim kolima koja su vukli isto toliko egzotično ukrašeni konji. Njegove oči, bistre, neodređene zeleno-sive boje sada su bile samo tamni prorez na ukočenom licu, nepomičnom i zamišljenom, uokvirenom u smeđu bradu i proređenu dugu kosu iste boje koja je slobodno padala na ramena. Tu nekada prelepu sjajnu kosu, meku kao svila i gustu kao slap, nisu proredile godine, jer čovek ih nije imao puno više od trideset, nego nešto drugo, mnogo teže i daleko svirepije od njih. Neki usud samo njemu znan i tvorcima tog usuda, ko god oni bili.
Odelo mu je bilo jednostavno, od kože i vune, oslobođeno ukrasa, nakita ili grbova tako da čovek gledajući u njega nije mogao zaključiti ko je, odakle dolazi ili kuda ide. Ali čak i bez  obeležja na sebi svako je mogao zaključiti šta je ovaj čovek. Za to se pobrinuo neugledan komad čelika čija je drška virila preko njegovog širokog ramena. Kada bi ga čovek izvukao iz dotrajalih korica obloženih ispucalom kožom, video bi tri ipo stope dugačko, hrapavo sečivo, izborano i grubo kroz sredinu, sa tamno crvenim mrljicama korozije vidljivim u dubljim kraterima. Sečivo nasuprot tome beše ravno, blještavo i oštro kao najjači zimski mraz severa, pred kojim bi sve pucalo. Nakrsnica je bila iskrzana čelična pravougaona ploča, ružna i malo kriva na jednoj strani;  drška za jednu ipo ruku okrugla čelična šipka, produžetak sečiva obmotan pocrnelim konopom, a jabuka, siva kamena kugla izbrazdana sitnim, jedva vidljivim zarezima po celoj površini.
Od oružja je čovek imao još dva kraća bodeža na dnu leđa, jedan duži vezan za desnu nogu neugledan koliko i mač, i dve ruke sa debelim, čvrstim mišićima na njima. Sve ovo, sa njegovih šest ipo stopa visine predstavljalo ga je kao opasnog čoveka, najamnika, ratnika, te je bez opasnosti mogao šetati punim ulicama ne strahujući da će neko pomisliti da je plen, ali ipak on je stajao tu.
  Nalazio se na sedmom spratu visoke zgrade koja je bila jedna od mnogih koje su nikle leđima prislonjene uz kamena morska koplja razasuta po ravnini Temela, nebeskog grada, božijeg grada, svetog grada. A kao i ostale i ona je bila tek ruina, lišaj, ružna puzavica prionula uz tamnu, tvrdu stenu nagetu ka jugu, ka moru i ka nepreglednoj beloj pustinji, čije se belilo moglo nazreti i po noći, sa ovog istog prozora za vreme punog meseca.
Čovek se zvao Azar. Da li mu je to bilo ime ili prezime teško je reći, ali kako se i on sam nekog drugog imena slabo sećao ovo ime bilo mu je i prvo i drugo. Okrenuo se sada od prozora ka mračnoj sobi i u polumraku seo na drvenu stolicu koja zacvili pod njegovom težinom. Duboko je uzdahnuo, spustio podlaktice na kolena i stisnuo šaku u šaci nagnut napred i zagledan u pod. Ovaj čovek se plašio.
Pred njim je bilo nešto što ga je ispunilo strahom. Ne u ovoj sobi, niti dole na ulici, nego negde tamo, na putu kojim je čovek morao poći. Gledao je sada po malenoj sobi koju će ostaviti iza sebe. Jedva deset stopa u dužinu i petnaest u širinu. Pod od dugih, ispucalih dasaka, natrulih i klimavih; zidovi od žutog maltera, neokrečeni, iskrunjeni, memljivi; ležaj od raževe slame u ćošku, malen i smrdljiv ali začudo bez buva, i sto i stolica, od potamnele kedrovine, lepljivi od smole koja je omekšala u toploj letnjoj noći.
Kada se tako pogleda mesto na kom je boravio nekoliko zadnjih meseci, reklo bi se da nema za čim puno žaliti sada kada ga ostavlja, ali ovaj čovek je žalio. Gledao je ka svom smrdljivom ležaju i pomislio kako bi bilo dobro spustiti se na njega i nikada ne ustati. Spavati do kraja vremena, sveta i ovog prokletog grada. Bodeži ga zažuljaše na leđima a kroz glavu mu prostruji misao kako to i nije neizvodivo, zapravo, bilo je itekako izodivo, čak lagano i skoro bezbolno. Misao ga zapeče kao opekotina unutar glave i on ustade gadeći se sebe i užasavajući se svoje egocentričnosti. Setio se svoje žene, i po ko zna koji put pomislio kako je bila u pravu.
Ustao je lagano sa stolice, praćen tupim bolom u donjem delu leđa, levom ramenu i desnom kolenu. Bila je to posledica života koji je vodio zadnjih par godina. Krenuo je ka vratima blago šepajući. Nije mario. Znao je da će bol prestati dok siđe niz bezbrojne stepenice na ulicu, kada se kosti zagreju.
Kročivši na vlažnu uličnu kaldrmu već je bio drugi čovek, sabran, spreman na sve i opasan, kakav je i morao biti. Smrad fekalija ispuni mu nozdrve a zaglušujuća buka udari ga kao talas. Ulaz u njegovu zgradu bio je u sporednoj uličici koja je gledala na Zmijski Kanal i udaljen tek koji hvat od njega. Ovde nije bilo visine koja bi ublažila huk mase koja se slivala u povorci ka trgu Crnih Ploča, drevnom trgu koji je sve što je preostalo od prvog grada koji je postojao na mestu današnjeg Temela. Tačno pred zoru, znao je on, ogromna vatrena lopta doleteće sa neba i razbiti se od centar crnog trga stvarajući pri tom plameni stup stotinu stopa visok. Predstava se odvijala svake pete godine, u sećanje na dan kada je bog pao sa nebeske kule. Pri tom padu kako se veruje, uništen je prvi Temel, nebeska kula je pukla na pola a brdo Lobanja niklo je iz mora i u njemu sveta pećina, grob u kojem je sahranjen spasitelj ljudi i iz kojeg je taj isti spasitelj tri dana kasnije vaskrsnuo i otišao na nebo. On je otišao ali pećina je ostala kao poslednje božije čudo i dar ljudima.
Azar je znao da je većina tih predanja izmišljotina i glupost, tolika da nije vredelo razmišljati o njoj, a samim tim ni o religiji niti sveštenicima koji su je propovedali, za koje je posebno smatrao da su među najljigavijom sortom ljudi. Ona vrsta koja ti beži kroz prste kao voda, kao njihove istine koje je nemoguće uhvatiti.
Ipak, planina je bila tu. Tamnih, skoro vertikalnih strana od stvrdnute lave, i beskrajno visoka, a na drugoj strani grada stajala je Lobanja, hiljadu stopa visoko, tamno brdo, strmih kamenih padina  bez ijedne građevine na njima, osim dugačkih stepanica opasanih zidovima od bledog krečnjaka koje su vodile do ulaza u pećinu na vrhu. Večeras, dok ceo grad bude pijan u karnevalskoj povorci on će biti gore u toj pećini.
Dodirnuo je kožnu vrećicu koja mu je visila o vratu na čvrstom konopu i ubacio je ispod lanenog paža i kožnog prsluka. Sada kada mu je dodirivala grudi ispod odeće osećao se bolje, smirenije i pomireniji sa onim što će mu vreme doneti, ma šta to bilo.
Krenuo je dublje u tamu uličice, dalje od podivljale rulje koja se valjala pored kanala. I sporedne uličice su bile dosta prometne sada ovako blizu luci, ali on nije mario, znao je da će postajati sve pustije kako se bude približavao Lobanji. Obično bi tamo uvek bilo hodočasnika koji su se vrzmali oko zidina koje su čuvale podnožje stepenica, ali za vreme karnevala i najuporniji bi otišli na trg crnih ploča da uzmu svoju porciju besplatnog mesa i kuvanog vina. Ipak nisu svi otišli, pomisli kada šutnu debelog pacova koji je lenjo prelazio vlažnu ulicu, mračnu i toliko usku da bi dva čoveka jedva uporedo prošla njom. Bila je blago nageta ka Zmijskom kanalu, jedva osetno, ali dovoljno da potočić koji je tekao uz njen rub teče ka njemu. Nije bilo izvora na ovoj strani kanala kao ni na drugom, većem delu ostrva. Voda je poticala od sitnih kapljica bezbrojnih vodopada koji su padali niz Slomljenu Kulu i razbijali se o njeno crno stenje, tako da se u delovima grada bliže planini činilo da kiša večito pada.
Crna senka se odvojila od vlažnog zida, malo dalje napred, i čekala. Čovek, ogrnut tamnim plaštom sa kapuljačom, kome je sa levog boka visio dugačak dvoručni mač čiji bi vrh uvučen u kožne korice strugao kaldrmu da ga nije pritiskao za balčak levom rukom. Tako dugačko sečivo u ograničenom prostoru kao što je bila uska uličica, nije vredelo ničemu i samo bi donelo smrt vlasniku umesto njegovom protivniku, ali dugi mač nije bilo čovekovo jedino sečivo. Iznad desnog ramena virila je drška sablje, blago zakrivljene i naoštrenog vrha, o desnom boku visio je dugački bodež, a za grudni oklop, koji je bio opšiven nakatranjenim platnom, bio je zakačen niz od pet malih noževa za bacanje.
Azar na trenutak zastade kada se približio ovom čoveku na svega par stopa, zagleda se u njega na trenutak pa klimnu, a onda obojica bez reči nastaviše niz ulicu.
Čovek ispred Azara zvao se Eneja. Poticao je sa istoka, iz sasušenih i bezrodnih ravnica, pakleno vrućih i žalosno beživotnih. Ipak, on sam nije odavao utisak čoveka koji je na neki način mogao pripadati tom zakržljalom svetu. Krupan, čvrst, snažan, siguran i okretan, neko bi možda mogao dodati ovom spisku osobina i surov ili okrutan, ali Azar sigurno nije bio taj neko jer je sa ovim čovekom delio put već dugo vremena, a na tom putu i dobro i loše, ako je dobro uopšte postojalo.
Za razliku od Eneja, Azar je rođen na dalekim i hladnim severnim obalama Crnog Okeana, tamnog i mutnog od svog nemira i besa koji je progutao nebrojene živote hrabrih moreplovaca u minulim vremenima, a ipak njegove hladne oluje mrve severne obale nesmanjenom žestinom i nastaviće tako do kraja samog vremena.
Iako su ljudi sa tih obala živeli život na dva načina; kao ribari ili gusari, Azar nije pripadao ni jednoj od tih skupina. On je bio zidar kao njegov otac koji ga je i naučio tom svetom zanatu, ali dok je otac svoj život proživeo gradeći palate severa i na kraju umro u miru na mekoj postelji, on je osuđen da živi drugačije a čini se i umre drugačije.
Potmulu buku i Azarove misli razbi oštar zvuk groma. On podiže čelo i ugleda crtu tamnog neba koja se razlikovala od nazubljenih i krivih krovova iznad njega. Krupna kap tople kiše pogodi ga u koren nosa i spusti se pored oka, niz lice do njegovih usana. On je liznu jezikom i namršti se na njen gorak, slan ukus, pa spusti glavu i požuri za Enejom koji se nije osvrtao na kišu i gromove koji su se pridružili karnevalu.
Molitveni trg, na čijem je suprotnom kraju bilo podnožje stepenica koje su vodile ka vrhu Lobanje, bio je prazan. Po klizavoj kaldrmi uglačanoj hiljadama upornih koraka, dobovala je jaka kiša stvarajući privid magle stopu od tla. Oni su ga žurno prešli pa su zastali pred zaštitnim zidom koji je čuvao stepenice, pogledali se na trenutak a onda su isukali mačeve i krenuli prema debelim, lučnim vratima od potamnele hrastovine i poguravši ih lagano zakoračili iza zida. Tamo iza nije bilo nikoga, ni čuvara ni sveštenika, ali oni su već znali da ih tu niko neće čekati. Na donjem zidu straža je dolazila samo za vreme najvećih gužvi a za vreme karnevala gužva je bila na drugom kraju grada, zato su i odabrali današnji dan.
Uspon uz strmu padinu brda bio je težak čak i uz široko kameno stepenište, a mimo njega, po glatkim crnim stenama, bio je nemoguć. Stepenište je vijugalo blago i stepenici nisu bili iste visine a ni širine jer su graditelji pratili prirodnu stenu koja je bila tako tvrda da su odustali od pokušaja da je pokore svojoj volji. Rezultat je bio ovaj čudesni niz nepravilnih stepenika, koji su i sami služili pokori hodočasnika budući da su crpeli njihovu poslednju snagu koja im je preostala nakon dugog posta obaveznog pre uspona uz njih.
Azar i Eneja nisu postili i sada su brzo napredovali usponom sa mačevima u rukama. Azar je svoj ružni mač prebacio preko ramena kao kakvu motku, pritom ga mlitavo držeći za balčak dok je Eneja, levom šakom zaštićenom debelom kožnom rukavicom držao sečivo negde na njegovoj polovini u visini grudi a desnom  čvrsto stezao posrebreni balčak tačno ispod nakrsnice. On je išao jedan stepenik ispred i vodio ovaj pohod kao i tokom celog puta. On je bio onaj nestrpljiviji od njih dvojice ali takođe i onaj koji će odlučiti o njihovom uspehu večeras.
Tokom godina lutanja Azar je proputovao mnoge zemlje, vodio mnoge ratove i bitke, pobedio bezbrojne suparnike, sve to zahvaljujući svojoj snazi i svom nazubljenom maču koji je u njegovoj ruci postajao svetliji i ubojitiji od svih mačeva svetlih vitezova koji su imali nesreću ukrstiti ih sa njim. Ipak, Azar je jednog dana pao na bojnom polju pokošen mačem ljepšim od njegovog, koji je bio vođen rukom veštijom od njegove. Bio je to Eneja. Azar se sada jedva sećao koja je to bitka bila, za koga je on ratovao a za koga Eneja. Uskoro će možda sasvim zaboraviti jer to mu beše malo bitno, ali same borbe između njih dvojice sećao se dobro. Neki delovi su mu bili mutni, pomalo nejasni jer se sve odigralo tako brzo ali većine stvari se sećao jasno.
Kiša je tog dana padala kao i sada samo što su njene kapi bile sitne i hladne, uporne i dosadne kao hronični bol negde duboko u kostima. Bila je to kiša kasne jeseni, tvrdoglava kao i ljudi koje je kvasila tog krvavog dana. Azar je posmatrao početak bitke sedeći mirno na svom riđanu, češkajući ga iza ušiju kako bi umirio njegov nemir koji je u njemu izazivao zvuk pokolja u dolini ispod njih. Bio je među grupom koja je određena da se uputi tamo gde bude bilo najžešće jednom kada prvi redovi određeni za klanje padnu i osveštaju blatnjavo tlo. Nije ga bilo strah. On se nikada nije plašio takvih stvari kao što su bol ili smrt ali ipak je osećao nešto, gađenje i odvratnost prema toj bitci, ljudima sa obe strane pa i prema sebi samom jer i on je deo tih ljudi isti kao oni ako ne i gori. On je vojevao bitke i ratove a mrzeo ih je. On se borio za kraljeve i knezove, lordove i careve a prezirao ih je. Ubijao je bez cilja, razloga i emocija, najviše iz navike, i tada ga je to dovelo do kraja puta. Tada to nije znao ali sada zna, ta bitka je bila kraj za njega.
Konj mu je bio već mrtav negde na polju, sa kopljem zabijenim u vrat a on ga je osvetio ubivši ili osakativši nekoliko ljudi pre nego što su se sreli. Eneja je obezglavio njegovog saborca i pogledi su im se ukrstili. Azar se sećao svojih misli i na prvi pogled je dobro procenio protivnika. Nije napao naglo, sabirao je snagu jedan trenutak a onda krenuo. Zamahnuo je nekoliko udarca ali čovek nije ni uzvratio niti ih blokirao, samo je uzmicao i izbegavao sečivo, usput kratko odbivši poneki udarac zadan od drugih ljudi u prolazu. Azar je video da neće još dugo moći uzmicati pa je nastavio sa odmerenim i veštim udarcima sada već svestan da će biti izbegnuti, pripremao je završni udarac. A onda su mu noge otkazale i on se srušio na zemlju u pola koraka. Video je stopu plave oštrice kako mu viri iz stomaka kada je pogledao dole a potom je nestala kada ju je neko izvukao iza njega. Nije to bio njegov protivnik on je i dalje bio ispred i gledao ga bezizražajno jedan kratak trenutak a potom otišao dalje ostavljajući ga da umre u blatu i razmišlja o tome kako ga je čovek ubio ne zadavši ni jedan udarac.
Posle bitke, dok se on davio u jezivim bolovima i smradu rasporenih ljudi, Eneja je došao po njega, utovario ga na drvena kola bez reči i odvezao u neki manastir gde su ga monasi zakrpili i izlečili. To je bio početak njihovog puta, a gore na vrhu brda je njegov kraj, bez obzira šta se desilo.
Za razliku od podnožja brda, gde nije bilo nikoga da ih dočeka i blagoslovi, ovde gore na kamenoj zaravni, dočekala su ih dva čoveka iza čijih je leđa zjapio nepravilan otvor u zidu brda kroz koji se stizalo do svete pećine. Zaravan je bila osvetljena velikim vatrama koje su gorele u svetiljkama postavljenim na visokim bronzanim stubovima, zaštićenim staklom koje je požutelo i počadilo od bezbrojnih vatri koje je tokom godina štitilo. Stubovi su u pravilnim razmacima bili raspoređeni po obodu zaravni koja nije imala ogradu iako bi pad niz strme, gotovo vertikalne padine, značio smrt za svakog čoveka.
Nakon što je razgledao ovu pozornicu na kojoj će verovatno odigrati svoju zadnju ulogu, Azar preseli pogled na dvojicu ljudi koji su stajali pedesetak koraka udaljeni od njih i osmotri ono što se dalo videti na njima po ovom pjusku koji je zamagljivao pogled i iskrivljivao stvarnost obojenu nemirnim žutim plamenovima.
I ljudi sa druge strane su posmatrali njih. Izgledali su spremni, i pribrani kao da su očekivali posetioce, ali nešto je Azaru govorilo da uprkos kiši, noći i njihovoj ledenoj nepomičnosti, nešto u njima odaje skrivenu uznemirenost. Nije znao da li taj nemir ili jednu njegovu mrvu, šalje samo jedan od njih ili obojica. Bili su čudan par, vitez i sveštenik, pa je bilo teško verovati da  njihova osećanja i misli teku istim tokom.
Vitez je na sebi imao težak čelični oklop koji mu je prekrivao celo telo osim lica, jer mu je vizir bio podignut. Bio je to najbolji oklop koji je Azar ikada video, mogao je odmah reći, čak i videvši ga samo sa ove daljine, slabo i letimično. Nije na tom oklopu bilo nikakvih ukrasa, ornamenata ili duboreza, nikakvog znaka ili simbola, nikakvog znamenja ili religijskog artefakta, ničeg što je obično krasilo viteške oklope, i ovaj oklop nisu oni činili dobrim. Bila je to preciznost spojeva i tamno sivi čelik od koga je načinjen. Azar ga je prepoznao, poticao je sa juga, iz zelenih zemalja, vlažnih, bogatih i drevnih, kao i znanje pomoću koga je načinjen. Azar je viđao taj čelik ranije u obliku bodeža, vrhova strela ili noževa, ceo oklop je delovao kao fantazija, fatamorgana stvorena da ih pokoleba i poljulja na njihovom putu kojim su on i Eneja krenuli i do čijeg su kraja sada stigli.
Pored visokog viteza stajao je sveštenik. Njegovo izbrijano teme jedva je dopiralo do vitezovog ramena a mokra, tamna odora visila je sa njegovog mršavog tela kao pokislo jedro na krivom, starom jarbolu. Desna ruka stiskala mu je tanki štap, visok koliko i vitez pored njega, na čijem je vrhu bio omanji prsten sa krstom u sebi. Sveštenik je izgledao drevno koliko i ova stena na kojoj su stajali. Opuštena koža ispod izbrijane brade visila je mlitava i izborana, lice je bilo mršavo i upalo a oči nekako bele i beživotne kao u davno ohlađenog leša. Ipak, nakon što vitez pored njega isuka dvoručni mač i obuhvati njegov dugački balčak sa svojim oklopljenim šakama, sveštenik progovori jasnim, snažnim glasom u čijem se glasu tek nazirao tračak njegovih godina.
-U zao čas ste došli na ovo sveto mesto, sinovi moji, ako vas naš presvetli bog sam noćas nije doveo ovamo.
Reči se odbiše od stene i prigušene kišom dopreše do pridošlica. Eneja sada i levom rukom obuhvati balčak pa pogleda Azara koji uze svoj mač levom rukom a desnom izvuče bodež sa boka. U daljini, oblačno nebo osvetli mutna svetlost padajuće kugle koja će se uskoro spustiti na trg crnih ploča uz fanatični urlik pijane svetine.
-Tvoj lažljivi bog nas nije poslao, jer on se nalazi samo u tvojim lažljivim ustima, lažljivom trulom jeziku i lažljivoj glavi, tvojoj i takvih kao ti. – Eneja nije imao emocija u glasu, one su davno otišle sa godinama u kojima je planirao ovaj trenutak. Ne bi ni odgovorio svešteniku ali želeo je da zna da oni znaju  pre nego što ga pošalje bogu za kojeg su i on i Azar odavno prestali brinuti.
Sveštenik sada poćuta na trenutak i pognu glavu a onda pogleda viteza koji samo krajičkom oka okrznuo upućeni mu pogleda pa spusti vizir i krenu napred ne oklevajući. Nisu oklevali ni njegovi protivnici, godinama su se spremali za ovu borbu i znali su dobro da nikada neće biti spremniji. Razdvojili su se i krenuli na dve strane želeći da okopljenog protivnika uvuku između njih ali on je uvideo njihove namere i zalete se prema Eneji, koji je bio bliži, takvom brzinom da je Azar pomislio kako to ne bi trebalo biti moguće za čoveka ne samo oklopljenog, nego čoveka uopšte. Dalje od toga nije mislio jer za misli nije bilo vremena. Vitez je Eneji uputio strahovit, kružni udarac pri kom se sečivo kretalo odozdo, iz visine kolena pa na gore, držeći dugački mač samo desnom rukom. U udarac je uneta sva divlja snaga i inercija ogromnog čoveka i svaka blokada bila bi uzaludna, ali Eneja nije ni pokušao blokirati udarac, nije ga pokušao izbeći, nego se samo grudima okrenuo prema dolazećem sečivu. Azar začu tup, škripav zvuk kada je čelik zasekao nakatranjeni oklop i kosti ispod njega. Brazda koju je ostavio u debeloj ploči, napravljenoj isključivo za ovu borbu, bila je duga skoro dva pedlja, ali koliko god sečivo bilo oštro nije moglo preseći čoveka na pola i izaći na drugu stranu slobodno. Zaglavilo se tu u grudima umirućeg čoveka na čijem je licu zablistao nesumnjivo pobednički osmeh iako je on bio taj čiji se život upravo ugasio. Viteza je ova očigledna žrtva iznenadila toliko da je jedan kratki trenutak nepomično držao balčak mača zarivenog u telo protivnika i ne pokušavajući da ga izvuče, trenutak dovoljno dug da Azar zarije svoj dugački bodež u rebra, ispod njegove leve ruke, na mestu gde je oklop bio najtanji.
Vitez ispusti jedva čujni uzdah a ujedno i balčak svoga mača koji se sruši na zemlju zajedno sa Enejinim mrtvim telom. Vitez desnom rukom napipa dršku bodeža koja je štrčala iz njegovog tela pa je poslednjim mrvama snage izvuče i pri tome kleknu na kolena. Pogledao je ružno sečivo pod drhtavim plamenovima vatri i video na njegovom vrhu zašiljeni tamni dijamant kako svetluca opran od krvi upornom, toplom kišom.
-Ne znaš šta si učinio prostenja.- prebacujući pogled sa bodeža na Azara koji je svoj nazubljeni mač držao sada sa obe ruke. On je čuo reči ali nije osećao potrebu da odgovori na njih. Vitez je imao još dovoljno snage da otkači kacigu i gurne je sa glave, a potom i da svuče žičanu kapuljaču ogolivši svoj debeli vrat. Azar zamahnu široko, uloživši svoju zavidnu snagu u udarac želeći da podari protivniku brzu smrt. Ružno sečivo je bilo oštro a bog poraženog viteza milostiv, glava pade na kamenu zaravan i otkotrlja se na stranu kao kaciga koja je bila na njoj jedan trenutak ranije. Trup tresnu na tlo a iz presečenih vratnih žila krv je u mlazevima prskala  kamen još nekoliko trenutaka zajedno sa kišom.
Azar se okrenu ka svešteniku i videvši ga kako stoji u istom položaju kao i pre borbe postade mu jasno koliko je ona kratko trajala, iako se njemu činilo da su prošli sati od kada je podigao mač da odrubi vitezovu glavu.
Pritisnu levom šakom grudi i oseti na njima kožnu vrećicu pa se odlučnim korakom uputi ulazu u pećinu i starcu.
-Idemo.- reče svešteniku ne pokušavajući da mu preti jer je sada sve već bilo jasno. Ipak, starac se ne pomeri nego je mrtvim očima gledao negde pored Azara u vlažnu, duboku tamu.
-Možda ne izgleda tako ali moje divljenje prema vama je veliko ratniče.- progovori sveštenik – Dugo se nije našao neko ko bi otkrio tajnu Spasiteljevog groba, a još više je prošlo vremena od kada je neko uspeo da prođe čuvara i dođe na jedan korak od ulaza u nju. – starac sada sporo premesti težinu tela na drugu nogu.
-Vi ste jedan od retkih... jedan od retkih... – glas mu postade tiši. – ali ni najređi nisu pobedili njega bez moje pomoći.- leva ruka mu se podiže i pokaza negde iza Azara, ka nebu, a on u tom trenutku postade svestan sve jače svetlosti koja je obasjavala mali plato kao i činjenice da je kiša prestala da pada.
Okrenu se naglo stežući mač i ugleda izvor svetlosti. Bio je to anđeo, krila od belog stakla i oklopa od tečnog zlata. Leteo je iz pravca trga crnih ploča i sa sobom donosio svetlost koja se širila oko njega kao ogromna sfera. Kada je sleteo na mesto gde su pre nekoliko trenutaka stajali Azar i Eneja pogleda ka mrtvim telima pa onda ka živima i bez oklevanja izvuče svoj blistavi mač.
-Vreme je da se vratiš kući Gabrijele, - reče gledajući starca, glasom koji je više odjeknuo Azarovim mislima nego što ga je čuo ušima, - to mesto je izvan Očevog zakona, mora nestati.- vrhom mača pokaza ka pećini.
Starac se osmehnu izboranim i drhtavim osmehom.
-Otac nas je lagao brate, ima stvari izvan njegove moći, otvori oči i pridruži mi se. Ovo mesto je ključ i ja nameravam da otključam mnoga vrata sa njim.- Anđelovo glatko lice ukrasi blistavi osmeh.
-Nema ničega izvan Oca, brate. A ovaj tvoj ključ večeras ću baciti u večni zaborav. –
Starac naglo diže svoj dugački štap iznad glave i prsten sa krstom na njegovom vrhu zablista istom svetlošću kojom je blistao anđeo. Jedan široki zrak tog svetla spusti se na Azara i on oseti kako u njega ulazi snaga kakvu nikada nije osetio, niti slutio da postoji.
-Idi sada ratniče, - prošaputa starac – Bori se za svoj cilj- i Azar je shvatajući da nema izbora krenuo.

***

Borba je bila duga. Azar je pobedio blistavog nebeskog izaslanika i bio je srećan zbog toga.
Zora se pomaljala iznad zapadnog horizonta dok je on sedeo naslonjen na mrtvog anđela i njegov zlatni oklop umrljan krvlju. Nije znao čije je više bilo, njegove ili njegovog mrtvog protivnika, ali nije ni bilo bitno, pobedio je.
Starc mu je prišao i zagledao se u njegove mnogobrojne rane. Pružio je ruku ka njemu, ali sada kada je svetlost iz starčevog štapa nestala, on nije imao ni toliko snage da mu pruži kožnu vrećicu koja mu je još uvek ležala na grudima pa starc kleknu i sam je skide sa ratnikovog vrata, a potom stavi smežuranu ruku na glavu palog anđela, lepu uprkos ranama na njoj.
Azar primeti da se nešto dešavalo. Starac je postajao mladić, a mlado, mrtvo telo anđela postade staro. Vražija posla, pomisli on i sklopi svoje oči zauvek.
Gabrijel je sada krenuo ka pećini i čudotvornom grobu Spasitelja, koji je prkosio svim zakonima njegovog oca. Istresao je na dlan sadržaj kožne vrećice i video nekoliko pramenova kose uredno vezanih svilenim končićima. Razmišljao je jedan trenutak a onda odvojio dva za koje je znao da pripadaju Azaru i Eneji. Za njih nema vaskrsenja, znali su tajnu, ali njihove porodice će živeti, toliko im duguje. Položi pramenčiće kose na sredinu male pećine pa se uputi izlazu. Napolju je svitao dan, a on je od svega nejviše voleo svitanje.

[saturnica]

DSB, baš se veselim, znači sutra...

[Scordisk]

Ama, bre, kakvi su to fontovi, i tebi i kimuri, treba mi mikroskop za ovo

[saturnica]

najradije bih ovu priču mimoišla, ali rekla sam da me veseli čitanje, što je u biti točno, pa kako sad bez riječi odustati? naime, vrlo sam pokolebana u tome trebam li uopće nekome davati svoje mišljenje o napisanom? koga ono zanima? bojim se nikoga. moguće da je skroz nebitno. bojim se sada, ako ovu priču pokudim, mogli bi reći da ništa drugo i ne znam raditi, a ako pohvalim, moglo bi ispasti da udaram kontru onoj drugoj priči. samo da nešto dokažem. što god to bilo...
ali, što je tu je, reći ću što imam pa da zbrišem odavle, makar na neko vrijeme, dok se na sve ovo ne slegne internetska prašina.
DSB, imaš lijep ulaz u priču. scena s bubnjevima mi je fantastična. imaš jako puno opisa, sve što ja volim. sve što jeste tu možemo omirisati, čuti, gotovo opipati, i možda na momente svega imaš i previše, previše ulaženja u detalje na uštrb same radnje. osim ako ovo što si nam predočio nije isječak iz nekog tvog romana. u tom slučaju, sve može i to nikako ne bih nazvala viškovima od kojih će me zaboljeti glava. inače, ovolika duljina, ovako sitan font nije primjeren za čitanje s ekrana. namučila sam se, čovječe. oćoravila totalno. dakle, nemam zamjerku skoro ni na što. likovi su dobro oslikani i vođeni do samog kraja. ako moram izreći neku negativnost onda bi to bio odabir same teme koja vuče na religiju. ali dobro, to je ionako moj problem..


DSB, ti nisi rođen za kratkopričaša, već za romanopisca.

[Stipan]

Naravno da je rođen za romanopisca... Još samo da ume da uklopi epizode bio bi Martinov pandan.

[D.S.B.]

Moram da se izvinem za font, nisam pre jer sam mislio da se Scordisk šali. Stvar je u tome da ja koristim Chrome kao browser a on ima opciji da uvećaš font (mislim da ima i mozila) što ja često koristim. Tako je došlo do ovog treninga za oči...

[D.S.B.]

Stipane i Saturnice hvala vam pre svega.

Stipane, sam ćeš biti kriv ako te uvučem u još neki zajednički projekat


Saturnice, što se tiče uvodnog dela, za njega sam se pripremao gledajući snimke karnevala, ne samo u Riu nego širom sveta. A kao glavna inspiracija poslužila mi je ipak uvodna scena filma Spectre (inače dosta loš film ali uvod fenomenalan... nešto kao moja priča )
Da li je priča zamišljena kao samostalna? I da i ne. Mnogo pre priče nastao je svet u kom se ona dešava, radim na tome neko vreme i želim da od toga nastane roman, ali ova priča je zamišljena da može stajati samostalno i da bude nekakav potencijalni prolog budućem romanu. Inače, priču sam napisao za prošli broj Argus magazina: karnevalske priče, ali mi je urednik sa pravom tražio određene korekcije ali ih ja nisam izvršio iz dva razloga: primarni, nisam imao vremena, sekundarni, nisam želeo jer sam bio svestan da je priča od početka zamišljena tako da se oslanja na nepostojeći deo. Nakon toga sam napisao još jedno poglavlje ali tu sam stao. Nadam se da ću tokom godišnjeg imati nešto vremena da nastavim sa tim.


Voleo bih čuti još komentara, obećavam da ću vratiti

[Scordisk]

Moram da se izvinem za font, nisam pre jer sam mislio da se Scordisk šali.

Skordisk se nikada ne šali. A i ćorav je