Što se krali, krali ste! Sada: iš napolje!
Davno umrli „Avala film” treba prodati i sagraditi novi, po ugledu na slovenački „Viba film”, i novac uložiti u druge poslove korisne za film i kulturu
Pažljivo pratim polemiku oko nekoliko mogućih načina rešavanja problema dvodecenijskog propadanja „Avala filma”, nekada jednog od najvećih filmskih studija na Balkanu.
Sa velikim interesovanjem i respektom slušam šta mnoge od mojih kolega, uvaženi filmski stvaraoci, kažu i predlažu vlastima Republike Srbije kako bi se „Avala film” sačuvao od propadanja. Sa zadovoljstvom konstatujem: imaju o ovoj sramoti da kažu dosta, a u svojim izlaganjima su uznemireni i ogorčeni. Sa punim pravom! No, kada dođe do predloga šta učiniti, prevlađuje jedna, pomalo, infantilna logika, po kojoj je država dužna da, odmah, uloži iks ipsilon evra u obnovu „Avala filma”, jer je to preduzeće od „nacionalnog interesa”.
Nema tu ničeg spornog. Da živimo u idealnom svetu, svako razuman i dobronameran bi stao iza ovakve ideje. Ali, živimo u svetu i društvu koje je daleko od idealnog i ovakvi stavovi su, nažalost, štetni i kontraproduktivni. Zašto štetni?
Zbog toga što nas, sa pravom, niko iz vlasti neće smatrati razumnim i odgovornim ljudima ako zahtevamo da se u oronule studije i pokradene funduse kostima i rekvizite upumpa novčana injekcija od više miliona evra. Da ne zanemarimo „sitnicu” da za to nema para, niti će ih biti, barem tokom ove decenije. I onda će nam se desiti ono što se dogodilo sa „Beograd filmom”. Umesto da budemo odgovorni, odrasli, racionalni ljudi, i zahtevamo od vlasti da se spase makar pet ključnih, centralnih bioskopa, desilo nam se da bitanga, uz blagoslov svojih političkih zaštitnika, otkupi svih šesnaest beogradskih bioskopa i počne da ih prodaje za magacine i hipermarkete.
Kuknjava i status kvo koji traje 21 godinu, vodi nas u propast! Makar se pojedinci iz Filmskog centra dičili činjenicom da su stečaj, likvidacija i prodaja „Avale” trenutno onemogućeni, ovakav scenario je neminovan. Sledeće ili neke od narednih godina. Do tada će nas „umoriti”, uljuljkati tezom da je to neminovnost, razjediniti i – prodaće je nekom tajkunskom papanu, a da se mi ništa pod milim bogom ne pitamo!
Zato sam sklon da predložim sledeće rešenje: hitno prodati „Avala film” investitoru koji će na tom zlata vrednom građevinskom zemljištu da izgradi stanove, srpski Diznilend, fabrike pelena ili šta mu je već drago! Ali treba zahtevati da filmski fond (negativi) postane državno vlasništvo kao i to, što je podjednako važno, da Ministarstvo kulture i Filmski centar Srbije budu uključeni u ovaj tender i prodaju. I da od toga ima neposredne koristi!
Ako je verovati proceniteljima, cena ovog zemljišta premašuje 100 miliona evra! Ako trećina od tog iznosa pripadne srpskoj kinematografiji, to bi bilo dovoljno da srpski film ponovo stane na noge i postane gotovo potpuno nezavisan od volje političara na vlasti. Kako?
Trećina ovog iznosa bila bi dovoljna da se izgradi „Novi Avala film”, na mnogo pogodnijoj lokaciji, po ugledu na skoro izgrađeni studio „Viba filma” u Ljubljani. Ovaj, po veličini skromni, ali fantastično uređen studio, u potpunosti zadovoljava potrebe slovenačke kinematografije, sa tonskim salama za snimanje, kamerama i rasvetom, salama za montažu i miks, fundusima i garderobama. („Avala film” je projektovan i građen u drugo vreme, pod uticajem simpatične grandomanije onog doba). Naravno, „Novi Avala film” bi trebalo da bude nešto veći od slovenačke „Vibe”, jer mi ipak proizvodimo gotovo dvostruko više filmova godišnje.
Deo od trećine pomenute sume novca mogao bi da se uloži u opremanje preko 40 zatvorenih sala i domova kulture u Srbiji, i u gradovima koji već godinama nemaju bioskop, ili one čiji su bioskopi u žalosnom stanju.
Poslednja trećina novca bi se, kroz investicione fondove ili bankovna oročenja, koristila da se sufinansira proizvodnja domaćeg filma. Naravno, na našim političarima je odluka da li će preostalih 70 miliona od prodaje ovog davno preminulog filmskog giganta uložiti u obnovu Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, pozorišta, biblioteka i muzeja u unutrašnjosti, izgradnju zgrade Opere i moderne galerije, ili će za ovaj novac naći neku svrsishodniju namenu. Ako se desi ovo prvo, najveći filmski studio na Balkanu biće ugrađen u čitavu kulturu Srbije.
Verujem da mnogim ljudima odgovara sadašnji status kvo. Nekima zaposlenima u „Avala filmu” koji su poslovni prostor izdavali po nerealno niskim cenama, njihovim zakupcima, a posebno onima koji su uspeli na sumnjiv način da kupe i uknjiže neke nepokretnosti u krugu studija. No, tu treba reći: što ste krali – krali ste! Sada – iš napolje! Vreme je da rešavamo stvari.
Mislim da mi, filmski stvaraoci, moramo da prihvatimo ovu platformu i da odmah sa državom počnemo da se dogovaramo i pregovaramo. Inače, kao u slučaju „Beograd filma”, ponovo ćemo ispasti magarci. Ovoga puta, opravdano. Jer ćemo pokazati da nas život nije ničemu naučio.
Autor je filmski reditelj
Srđan Dragojević
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sto-se-krali-krali-ste-Sada-is-napolje.lt.html
