Evo, posto niko nece coveku da preprica sta se dogadjalo, prikaz tog romana iz pera prevodioca i jednog od ucesnika na tribini, tako da se verovatno moze steci odredjena slika:
Aleksandar Marković, VRATA OD RAJA Dina Kunca
Izdavac Alnari, Beograd, 2002.
„Samo jedna vrata do Raja,
Živimo svakog dana i sata.
Samo jedna vrata do Raja,
A ipak nam je van dohvata
Da otvorimo ta vrata rajska
I stignemo do sreće.
Samo jedna vrata do Raja,
al’ ključ u bravu neće.
Samo jedna vrata do Raja,
al’ kad se tamo kreće?“
Knjiga izbrojanih jada
Pre nego što sam po nalogu profesije morao da se dohvatim prevođenja najnovijeg romana Dina Kunca Vrata do Raja, nisam pročitao ništa od ovog pisca, prvenstveno zato što nisam imao dobre preporuke o njemu. Koliko je meni poznato (a istina je da nisam nikakva enciklopedija domaćeg izdavaštva) ovo je prva knjiga pomenutog autora koja je prevedena na srpski jezik. Činjenica da sam imao zadatak da je prevedem za ovdašnju čitalačku publiku, kao i ta da se radi o prvom (?) pojavljivanju ovog pisca na srpskom jeziku, bile su dovoljni razlozi da odlučim da roman ujedno i ukratko predstavim.
Din Kunc je, valja napomenuti, pisac mnogobrojnih* (*videti u daljem tekstu) kao alva prodavanih bestselera na Zapadu, o čijem opusu nemam nameru da pišem na ovom mestu, i samo ću ga ukratko opisati kao autora horora, saspensa i SF-a koji obično piše o svim tim stvarima odjednom, i proizvodi prijemčivu prozu „za svačiji ukus“. (Upravo tu bih, pretpostavljam, trebalo da tražim izvorište svojih problema sa radom ovog pisca).
Vrata do Raja su Kuncova 40-ta knjiga (zadivljujuće, zaista) i slavljenik je za svoj jubilarni naslov uglavnom dobio dobre preporuke, čak i u žanrovskim glasilima relevantnog autoriteta. Radi se o izvorima kojima se obično može verovati. Ovo što čitate su zato — uglavnom — lični utisci, stečeni tokom višemesečnog rada na pomenutom štivu.
Knjiga se baškari na preko šest stotina strana i za onoga ko obično naručuje mešano meso, na tolikom prostoru zaista ima „svega i svačega“. Kunc je hrabro i neštedimice zahvatao od svega što mu se činilo primamljivo i pljeskao to na gomilu koju je vajao u planirano obličje.
Kuncova nova priča je, naime, na različitim nivoima uzbudljiva trka, avantura, misterija, horor, naučna fantastika i kritičko preispitivanje relativno nove „nauke“, bioetike, koja traži odgovore na pitanja ko je zaslužio da živi, a ko na to nema pravo. Kunc meša akcioni triler sa post-“Dosije Ika“ tuđinskom paranojom u nešto što ja zaista do sada nisam imao prilike da čitam.
U nekoliko narativnih linija koje teku prema jednoj tački, upoznajemo bezimenog devetogodišnjeg dečaka u bekstvu ne samo od opskurnih vladinih agencija već i od mnogo tajanstvenijih nezemaljskih progonitelja. Tu je takođe invalidna devetogodišnja devojčica Leilani, kojoj košmarni život sa sadističkom majkom narkomankom i očuhom ubicom nije uspeo da ugasi vatru duha i ubije duševnost.
Rehabilitovana alkoholičarka Mišelina Belsong se zaklinje da će spasiti devojčicu od smrti koju joj planira očuh i da bi to postigla potražiće pomoć emotivno sagorelog losanđeleskog privatnog detektiva koji možda u sebi ipak ima snage za još jedan viteški podvig.
Problem leži u tome što, bar autoru ovih redova, ishod i dalje više liči na bezobličnu masu nego na nekakav određeni oblik. Možda je to zato što sam se predugo „zavlačio u creva“ teksta, pa od drveća ne uspevam da vidim šumu... a možda i nije, jer palme i hrastovi, kao i babe i žabe, ipak obično ne obitavaju zajedno. Utisak je da su različite tematske i narativne linije u ovom romanu na veštački način privođene i usmeravane jedna prema drugoj, sa željom da se postigne zadovoljavajuće jedinstvo priče, angažovanost i originalnost. Činjenica da Kunc ovo radi zato što piše „za sve ukuse“ i da je dovoljno odvažan (bezobziran?) da tako nešto pokuša nije dovoljno opravdanje za krajnje sumnjiv uspeh u pokušaju, koji ne vređa ukus samo onima koji prilikom čitanja ne zalaze u vodu dublju od članaka.
Poznajem nekoliko talentovanih domaćih pisaca koji na jedvite jade cede svaki sledeći rad iz sebe, zato što se pisanje kod nas uglavnom ne isplati i zato što ne pišu ako nisu dvesta posto sigurni da imaju o čemu da pišu, i da to što pišu ima smisla.
Pojava ovog romana Dina Kunca i sâmog Dina Kunca kao fenomena megaprodukcije i patentiranog pisanja predstavlja, paradoksalno, dokaz pomenutima da greše što ne pišu slobodnije i više, i da su potpuno u pravu što ne pišu slobodnije i više. Kunc je pisac bez kompleksa. Ono o čemu će drugi „debelo“ da razmisle pre nego što napišu, on bez razmišljanja stavlja na hartiju. Svaka zamisao, dokuvana i nedokuvana, razložna i nečuvena, završava u njegovim delima i čini ih raskošnim spomenicima kiča. U ovom zaprepašćujuće ambicioznom zamešateljstvu uspevaju da se izgube i neke neosporno dobre stvari, kao što su humanistička angažovanost autora (u ovom slučaju kritika fašistoidnih postulata bioetike), živopisno i bogati naslikani likovi koji kao od šale vežu za sebe ili užasnu čitaoca, i generalno pozitivna težnja multižanrovskom.
Ali Kuncu i ne pada na pamet da pokušava da pridobije zahtevnije čitaoce. Grdni milioni dolara koje je zaradio od pisanja nisu njihovi. Kunc piše „za mase“, i mase zahvalno plaćaju za to. On je jasno i nedvosmisleno na strani dobra, zagovara humanost i ljubav među ljudima, piše o slatkim kucama i simpatičnoj deci koji, udruženi, na kraju pobeđuju monstruozne čike i tete, i svi posle zauvek žive u sreći i veselju. Ni na jednoj od ovih stvari ne može mu se zameriti, niti ljudima koji plaćaju da to pročitaju. To je umeće koje ne moramo da volimo, ali moramo da poštujemo. Kunc je pisac efekta i buke, a poznato je da su efekti efektni i da je buka bučna, i da sve to zajedno privlači pažnju.
Mnogi to, ipak, vole (vruće). Ako ste među takvima, navalite.
(tekst preuzet iz Znaka sagite 9)
