Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Red je da kažemo koju i o manga-serijalu Alice in Borderland koji je Viz Media naprasno počeo da objavljuje na Engleskom prošlog proleća a u kolekcijama koje sadrže po dva toma japanskih kolekcija u pokušaju da se iskoristi hajp oko ovog naslova i što pre stigne do kraja serijala koji je u Japanu imao osamnaest tankōbon kolekcija. Za sada smo, mi koji ne govorimo Japanski, skoro na polovini, sa četiri kolekcije na Engleskom od kojih je poslednja izašla krajem Decembra a naredna, u kojoj će biti japanska deveta i deseta kolekcija, najavljena je za Mart. Solidan tempo, s obzirom na to da je originalno manga krenula da izlazi još 2010. godine i da je završena 2016. No, izbor da se sada krene sa prevodom je nesumnjivo podstaknut uspehom televizijske serije koja od 2020. godine ide na Netfliksu. Druga sezona je puštena u distribuciju 22. Decembra prošle godine i slobodno se može reći da je Alice in Borderland postala prilična senzacija na globalnom nivou. Naravno, pošto smo mi ovde stari, ogorčeni i džangrizavi i KO UOPŠTE IMA VREMENA DA GLEDA TELEVIZIJSKE SERIJE, onda se vraćamo natrag do izvornika i želimo da malo prodiskutujemo mangu od koje je sve to krenulo.



Jer, mislim, naravno da svaka manga sanja o tome da postane anime serija – prave pare se zarađuju samo na taj način i ovo može značiti razliku između života na ivici siromaštva koji je, nažalost, realnost za mnoge mangake, i života medijske zvezde koji dolazi uz uspešnu animiranu seriju. No, Alice in Borderland je posle animiranog miniserijala od tri OVA filma koji su u Japanu primljeni solidno napravila kvantni skok na naredni nivo i ovaplotila se kao IGRANA serija, sa velikim ansamblom privlačnih glumaca i produkcijom koja je zaradila ozbiljne pohvale od strane kritike i solidno gledalačko sledbeništvo širom sveta. To je uspeh kakav postižu samo retke mange.

Ko je uopšte mogao da zamisli da će Alice in Borderland postati toliki hit? Autor ovog stripa, Haro Asō je pre ovog serijala radio samo jedan autorski strip, klasični shonen serijal Hyde & Closer o klincu i njegovom magičnom plišanom medvediću a koji je, serijal, ne klinac, na kraju imao pristojno primljenih sedam tankōbon kolekcija i prevod na Engleski. Kritika je više hvalila Asōvo pisanje nego crtež i to je nešto što svakako mogu da potvrdim i u pogledu Alice in Borderland, a i sam autor je nakon što je završio ovaj serijal 2016. godine odlučio da se više ne bavi crtanjem i njegovi kasniji manga projekti su bili isključivo u domenu pisanja scenarija.

Asō je sa Alice in Borderland postigao vrlo dobar uspeh i već je i sama manga prodala preko milion komada na kraju svog izlaženja. Verujem da je ovde u pitanju kombinacija nekoliko srećno pogođenih elemenata koji su se uklopili u zeitgeist i da je Alice in Borderland, iako zapravo vrlo metodično, pa i malo mehanički sklopljen narativ uspeo da zaintrigira publiku na ime svog komuniciranja direktno sa njenim strahovima, žudnjama, kajanjima.

Jer, tehnički, Alice in Borderland je samo još jedna varijacija na ono što danas zovemo „death game“ (ili je to bar jedan od žanrovskih tagova koje je serijal dobila na Netfliksu), dakle, triler u kome se grupa ljudi zatiče u situaciji gde mora da igra komplikovane igre zadate od strane nevidljivog, nepoznatog „game mastera“ kako bi preživela, i možda usput otkrila zašto se to događa baš njoj, šta ljude u grupi zapravo povezuje i kako će se koji od njih menjati da bi opstao.



Iako se na zapadu kao najpoznatiji predstavnik ovog žanrovskog pristupa ističe kanadski film Cube iz 1997. godine, istina je i da je ovo pristup žanru koji je prosto procvetao u Japanu tokom poslednje dve decenije. Fukusakuova ekranizacija Takamijevog romana iz 1999. godine, Battle Royale, svakako predstavlja neku vrstu preteče sa jasno uspostavljenim odlikama podžanra (maštovita, sadistička pravila igre, snažno oslanjanje na karaktere i unutrašnje živote protagonista, podtekst koji se bavi autentičnim društvenim pitanjima) ali smo tokom naredne dve decenije dobili mnogo različitih i maštovitih varijacija, kako u medijumu mange (npr. High-Rise Invasion, As the Gods Will...) i animacije, ali je i u video igrama ovo bilo posebno plodno sa naslovima poput 999, The World Ends With You ili Dagnanronpa koji su postali svojevrsni fenomeni svaki za sebe.

Alice in Borderland je, dakle jedna od varijacija na ovakvu temu, ali je izdavački kapacitet vrlo ugledne kompanije Shogakukan – stare ravno sto godina u ovom trenutku – a koja je ovaj strip izdavala, uparen sa Asōvim promišljenim pisanjem doneo potrebnu težinu ovom naslovu.

Razlog što ovaj serijal ima veliki potencijal da bude popularan i na Zapadu – pored toga što je televizijska serija odradila potrebnu artiljerijsku pripremu – je prosto što se bavi jednim i na zapadu prisutnim generacijskim pitanjem. Svakako, Japan je ovde kao i u mnogim drugim stvarima daleko ispred naše hemisfere, ali Alice in Borderland, mislim, vrlo snažno pogađa u centar za ravnotežu jedne vrlo partikularne populacije – a koja je po prirodi stvari i najupućenija u kupovinu mangi i, uopšte, konzumaciju japanske popularne kulture.

Jer, naime, Alice in Borderland u svom centru ima mlade i besperspektivne ljude ophrvane teškom melanholijom, osećajem potpunog odsustva svrhe i razdvojenošću od društva pa i od ljudske vrste uopšte, a koji, povezani zajedničkim interesovanjima (i, danas, jelte, internetom) tvore svojevrsnu subkulturu. Nekada je „otaku“ bio pogrdni naziv za japanske mlade ljude koji odbijaju da izađu iz kuće i radije se bave svojim kolekcijama stripova, igračaka, igranjem igara ili gledanjem anime serija nego da idu u školu, pronađu posao ili, jelte, potraže dodir drugog ljudskog bića, ali sa usponom geek kulture u ovom stoleću i na zapadu i na istoku, „otaku“ je postala na neki način i etiketa kojom se ljudi ponose i koju ističu, podvlačeći da se oni bave posebnim (kvazi)ezoteričnim kulturno-umetničkim produktima radije nego da budu uhvaćeni u žrvanj svakodnevnice koji melje tanane ljudske emocije i svodi osobe na puke učesnike u proizvodnom procesu.



Naravno, suludo je pričati o ezoteriji ako imamo na umu da se radi o klincima koji troše proizvode masovne kulture, ali dobro, klinci imaju svoju posebnu perspektivu iz koje gledaju svet i ZA NJIH je to neka vrsta ezoterije a koja čini da se osećaju psoebnim što znaju više o stripovima i igrama od svojih vršnjaka, kompenzujući na taj način bol koji dolazi uz socijalnu izolaciju.

Otaku predložak je tokom ovih par decenija, nažalost jednim svojim delom dalje evoluirao u pracu incel kulture koja i sama nije započela kao militantni/ samoubilački/ mizogini/ fašistički/ aktivistički kult aktiviran u najgorim rukavcima interneta (i docnije održavan između ostalog i investicijama od strane, kažu, tajnih službi raznih država), već je isprva bila neka vrsta napora da se pruži uzajamna pomoć između mladih muškaraca koji su sebe zatekli izvan glavnih socijalnih tokova i, posebno, lišeni opcija da ostvare emotivnu i fizičku intimnost kojoj svi, jelte, prirodno težimo. Ono što smo nekada posprdno zvali pičkopaćenik transformisano je u internet-kulturu pa i neku vrstu pokreta sa na kraju krajeva patološkim elementima, gde pripadnici jedni druge podržavaju na ime tih ezoteričnih znanja koja „normalci“ nemaju i učestvuju u ritualnoj kritici i vajkanju na ime sveta normalnih koji ne razume njihovu posebnost i ne prepoznaje njihove superiorne kvalitete.

Alice in Borderland se obraća velikim delom baš takvoj publici i predstavlja realizaciju geekovskih fantazija ali zatim i analitičku kritiku ovih fantazija u jednom zanimljivo postavljenom (kvazi)postapokaliptičnom okruženju.

Naime, glavni junak ovog stripa, Arisu (koji je muško, i njegovo ime samo podseća na to kako Japanci izgovaraju ime Alice) je tinejdžer koji na samom početku serijala vrlo jasno čitaocu izlaže svoju melanholiju i besperspektivnost. On je srednjoškolac bez ambicija i jasne ideje šta bi da radi u životu, sa ocem koji mnogo više ceni njegovog uspešnog, socijalno uklopljenog brata, sa društvom koje mu govori da je na dnu socijalne lestvice, devojkama koje će se radije okrenuti njegovim šarmantnijm vršnjacima i previše slobodnog vremena da u njemu kontemplira o tome kako je neuklopljen u svet.

Kada se Arisu, zajedno sa dva najbliža prijatelja – od kojih je jedan još veći luzer od njega a drugi samo za nijansu socijalno propulzivnija osoba – neobjašnjivo zatekne u alternativnoj verziji Tokija, praznoj i opustošenoj u kojoj morate igrati bizarne igre da bi preživeli, ovo je prilika za gikove, pune nepotrebnog znanja i intelektualnih kapaciteta godinama treniranih da rešavaju kognitivne probleme, da zablistaju. Ili barem tako na početku izgleda.

Igre koje „stanovnici“ Borderlanda (za koji mnogi sumnjaju da je Tokio u budućnosti iako tehnologija, vozila i zgrade izgledaju savremeno) moraju da igraju isprva deluju kao stupidni kvizovi u kojima se mora biti dovoljno upućen u oštu kulturu da bi se preživelo, ali vrlo brzo postaje jasno da su pravila igre mnogo kompleksnija, da postoji više tipova igara, od kojih neke zahtevaju lateralno razmišljanje, druge fizički napor i izdržljivost, treće i jedno i drugo, a što se ide dalje sve je očiglednije da mnoge igre imaju izraženu socijalnu komponentu gde se igrači direktno nadmeću jedni sa drugima i moraju da budu fizički ili psihološki superiorni da bi preživeli. Borderlands kontroliše nevidljivi, nedokučivi autoritet koji dodeljuje preživelima „vize“ na po nekoliko dana – u zavisnosti od težine igre koju su preživeli – nakon čijeg isteka će biti automatski ubijeni laserskim hicem „s neba“, držeći ih tako u stalnoj tenziji i neophodnosti da sami traže igre u opustelom Tokiju kako bi produžili svoju vizu.



Ovo je, naravno, vrlo đavolski zamišljena postavka ali Haro Aso nju koristi ne samo da bi prezentirao čitaocu sve složenije i kreativnije igre već i da bi svoje likove kroz njih stavio na teška moralna, emotivna i psihološka iskušenja.

Glavni junak, Arisu, je onaj na koga se strip najviše usredsređuje i koji najviše „raste“ kao karakter tokom odvijanja narativa. Njegova percepcija da konačno živi u svetu u kome introvertnost i previše vremena posvećenog razmišljanju o rešavanju fiktivnih problema mogu da budu prednost je zapravo potvrđena i Arisu brzo izrasta u perceptivnog, inteligentnog igrača kome drugi veruju da će problem pred njima sagledati dublje nego iko od njih i iznaći rešenje koje im nikada ne bi palo na pamet.

No, Arisu plaća izuzetno visoku emotivnu cenu u Borderlandu i ovaj strip se u velikoj meri oslanja upravo na tu disekciju čoveka pod pritiskom koji pokušava da učini pravu stvar u nemogućoj situaciji i stalno se lomi između lojalnosti, zaveta koje je dao sebi i drugima, između živih i mrtvih prijatelja kojima mnogo duguje. Strip je i sasvim spreman da prominentne, dobro razrađene druge likove žrtvuje za potrebe daljeg odvijanja radnje i ovo je jedan od onih narativa u kome znate da niko nije bezbedan i da ne postoje žanrovski tropi što će likove spasti od (često strašne) smrti ako im je došao sudnji čas.

Utoliko, iako Asōv crtež nije naročito atraktivan a likovi su raspričani i ne previše suptilni, pogotovo kada govore o svojim osećanjima, Alice in Borderland pleni tom upečatljivom karakternom dimenzijom sa likovima spuštenim u sve kompleksnije situacije koje su, na neki način, refleksija socijalnih odnosa iz stvarnog sveta i oslanjaju se na prepoznavanje hijerarhijskih i drugih struktura u kojima mi, ili bar omladina u Japanu, živimo i patimo.



Pritom, Asō je posle izvesnog vremena očigledno osetio više sigurnosti u potencijal svog koncepta pa pored glavnog narativa postoje i sporedne priče koje su zapravo minijaturne, zaokružene a poučne skaske o likovima koji unutar tih narativa dobiju i pozadinu i priliku da u Borderlandu pokažu šta će učiniti da bi preživeli situacije koje često zatevaju žrtvovanje drugih i to nakon što ste učinikli ogroman napor da osvojite njihovo poverenje.

U tehničkom smislu, iako Alice in Borderland prati tradicionalni pristup sa detaljnim objašnjenjem svake od igara (često i sa ponovnim objašnjenjima na svakih par epizoda, sa sve grafičkim šemama da bi čitalac razumeo) i flešbekovima na prošlosti likova koje otkrivaju njihove dubine i pokazuju neretko ekstremne kontraste između onog što neka osoba „jeste“ i onog kako se prikazuje u Borderlandu, Asō ovde ne preteruje i ne pravi toliko opširne tangente da biste zaboravili zaplet glavnog dela stripa ili završili u nekom sasvim drugom žanru.

I to su sve njegove prednosti. Naprosto, ovo je serijal koji se od drugih sličnih izdvaja ne toliko različitim pristupom materiji koliko pažljivo odmerenim udelom različitih sastojaka dok se ne dobije narativ koji je intrigantan, emotivno zahtevan a intelektualno provokativan. Završetak četvrte američke kolekcije (odnosno osme japanske) ostavlja nas na kraju jednog dugačkog podzapleta sa posebnom zajednicom i njenom specifičnom kulturom izraslom u Borderlandu (gde su svi stanovnici, ne zaboravimo, nekoliko dana udaljeni od garantovane smrti ako ne igraju redovno igre u kojima imaju dobre šanse da poginu) i igrom koja je pored kompleksne intelektualne dimenzije obezbedila i emotivno rastakanje nekoliko snažnih likova, uključujući samog Arisua.

Sve u svemu, Alice in Borderland nije možda VRHUNSKA manga, ali je u okviru svog podžanra jedan odličan primer kako se nešto što bi moglo biti samo metodično, „tehničko“ ređanje različitih igračkih koncepata može zaista uspešno pretvoriti u emotivnu, mučnu ali inspirativnu priču o ljudskosti stavljenoj na neverovatna iskušenja. Pa ako to deluje zanimljivo, naredna kolekcija stiže narednog meseca, a i nju i sve dosadašnje možete preko Viza kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju Winter Guard: Operation Snowblind a koja sakuplja četiri dela istoimenog miniserijala plus prikvel epizodu publikovanu kao Widowmakers: Red Guardian And Yelena Belova #1 one shot. Serijal nije baš najsvežiji, izlazio je između Oktobra 2021. i Februara prošle godine i da budem iskren, nije mi bio preterano visoko na listi prioriteta. Opet, kako sam ja ipak osoba sa apsolutno previše slobodnog vremena i apetitom da ga trošim i na stvari koje nikog drugog ne zanimaju, tako je na kraju na red došla i ova kolekcija. I nije me razočarala.



Mada je svakako teško biti razočaran nečim od čega ne očekujete ništa. Da budem iskren, bio sam i malo zapanjen da je neko negde seo i pomislio „Znate šta Marvelu sada treba? Serijal o timu ruskih superheroja što rade za režim i baš OPAKO baštine ikonografiju i stereotipe vezane za epohu Sovjetskog saveza, strip u kome će najpoznatije ime biti sporedni lik iz filma o Crnoj udovici od pre par meseci“, ali i da je neko u Marvelovom uredništvu na to klimnuo glavom i platio da se takav strip i napravi. No, posle svega je i fer reći da je Winter Guard: Operation Snowblind zapravo pristojan mali strip koji se prirodno nadovezuje na neke od elemenata zapleta Aaroonovog tentpole serijala Avengers (o kome sam pisao ovde) i uzima gomilu pitoresknih ali malo poznatih likova da nam pokaže kakav je, jelte, život sa druge strane proverbijalne gvozdene zavese.

Naravno, „gvozdena zavesa“ je hladnoratovski termin, neprikladan za aktuelnu epohu saradnje, demokratije i Partnerstva za mir ali ima nečeg ironičnog, pa i zlokobnog u tome da je sa izlaskom poslednjeg broja ovog serijala na istoku Evrope krenuo novi rat u kome je baš Rusija uzela na sebe ulogu agresora na susednu državu kojoj nikakvo formatiranje te agresije kao „specijalne vojne operacije“ u istorijskom kontekstu verovatno neće previše pomoći. Winter Guard: Operation Snowblind zapravo nije preterano kritičan narativ u odnosu na aktuelni ruski režim – fiktivni ili stvarni – i više se bavi položajem nacionalnih heroja u odnosu na realpolitiku kojoj treba da služe a i dalje ostanu heroji, pa je njegova kritika opštijeg tipa i usmerena na generalnu tenziju između onog što nacionalna ikona treba da predstavlja i onih koji je guraju u prve borbene redove iz pozadine.

Ovaj je serijal napisao Ryan Cady, bruklinski scenarista i pisac horora, a koji ima već vrlo solidnu strip-karijeru, doduše dobrim delom na licenciranim propertijima, ali i sa prstohvatom autorskog rada u portfoliju. Cady se posle radova na stvarima kao što je strip verzija X-Files apgrejdovao da dobaci i do mejnstrima, radeći dosta sitnijih poslova za Marvel i DC, ali je imao i autorski serijal za Image, naučnofantastični horor sa Andreom Muttijem na crtežu, Infinite Dark. Crtačke dužnosti je na Winter Guard: Operation Snowblind vrlo kompetentno odradila mlada meksička autorka Jan Bazaldua, žena koja je do sada za Marvel radila samo sitne tezge na nekim od Star Wars stripova a koje je ovde demonstrirala da je spremna za velike projekte. Uz tandem vrlo solidnih kolorista (Federico Blee i Fernando Sifuentes) i Arianu Maher na leteringu Winter Guard: Operation Snowblind se ovaplotio kao jedan vrlo ubedljiv strip u trenutnom Marvelovom „kućnom stilu“, bez previše artističkih ekscentričnosti ali sa sigurnim pripovedanjem – i to u vrlo dinamizovanom lejautu kroz koji se oko čitaoca često kreće neuobičajenim putanjama – atraktivnim dizajnom likova i kostima i dobrom, energičnom akcijom. Imajući u vidu da je ovo strip o suštinski nepoznatim likovima, njegova vizuelna dimenzija zaslužuje sve pohvale i za definisanje karaktera i senzibiliteta protagonista i za to kako je priča ispričana.



A nije da je ovo bio nekakav zicer. Winter Guard: Operation Snowblind formalno za protagonistkinju ima Yelenu Belovu aka White Widow, mlađu polazincu sovjetskog/ ruskog tajnog programa proizvođenja superšpijuna i asasina poznatog kao Crvena soba, ali Belova već i sama nema neki veliki brend među aktuelnom Marvelovom publikom, a strip zatim zapravo više vremena posvećuje timu iz naslova, ruskoj državnoj superherojskoj ekipi Winter Guard a koja predstavlja autoritarniji i disfukcionalniji pandan Avengersima.

U Aaronovom serijalu Avengers, sami Avendžersi su se i formalno otcepili od SAD baš da ne bi služili interesima jedne imperijalne sile i operišu kao nadnacionalni, globalni tim. U tom stripu je kontrast između njih i aktuelne verzije Winter Guard već jasno postavljen i Cadyjev i Bazalduin serijal samo umešno razrađuje njegove glavne teze. Ono što se Cadyju valja upisati u uspehe je i to da se ovaj scenario ne oslanja na gostovanja Avengersa i drugih brendiranijih superheroja i nakon uvodne sekvence koja priču uokviruje kao dugačak flešbek i gde figurišu neki poznatiji superheroji, ostatak radnje se bavi isključivo Rusima i prikazuje celu „Operaciju snežno slepilo“ kao neku vrstu ideološkog sukoba u ruskoj superherojskoj zajednici.

I to je zapravo koncept sa iznenađujuće mnogo vitalnosti u sebi. Naravno, onako kako se i sam Aaron oslanjao na sovjetska klišea u formatiranju Winter Guarda za potrebe njihovog sukoba sa Avengersima, tako i Cady preuzima relativno stereotipne postavke vezane za ovaj tim, ali uspeva da sa ovim stereotipima proradi likove na pravi način i da im prostora da budu KARAKTERI, sa više dimenzija razmišljanja, ponašanja i emocija, ali i sa nekim ekscentričnim osobinama.

Ključan je, naravno, taj motiv etatizma u kome se podrazumeva da superheroji ovog tipa rade za rusku vladu bez pogovora uprkos tome što već na polovini stripa većina pripadnika tima počinje glasno da se propituje je li ono što rade etički ispravno. Winter Guard su, treba da bude jasno, uprkos kontrastiranju sa Avengersima (koji su, rekosmo, nadnacionalni, etički neupitni), zapravo bliži Thunderboltsima (klasičnim, ne onim iz nedavnog serijala), dakle, više tim ekscentrika, otpadnika pa i psihopata kojima je rad za državu ne samo posao od kog žive i možda način da im se oproste gresi već i mogućnost da svoje nasilničke impulse ižive stavljajući ih u službu, makar formalno, opšteg dobra. Cady je vrlo solidan u pisanju a Bazaldua u prikazivanju svojih polupolomljenih, konfliktnih (anti)heroja koji na kraju dana nisu zaštitnici stanovništva ili teritorije koliko zaštitnici sistema ili, gore, režima koji se do kraja razobličava kao sasvim amoralan i usredsređen isključivo na sopstveno samoodržanje.



No, veoma cenim što Cady ovde nije naprosto upotrebio svaki kliše o autoritarnom ruskom duhu i sistemu centriranom na snažnu lidersku figuru – a što je sasvim bilo za očekivati. Winter Guard: Operation Snowblind je zapravo univerzalniji narativ o koruptivnosti sistema koji vrlo eksplicitno prikazuje i lidere drugih sistema – ne samo „prirodno“ korumpiranog ruskog – kao amoralne, pokvarene i u dosluhu jedne sa drugima u održanju status kvoa koji odgovara moćnoj šačici na vrhu.

Strukturalno, ovo je jedna trilersko-akciona potera u kome je tim nominalno heroja a zapravo profesionalnih ubica i psihopata poslat da privede bivšeg sovjetskog i ruskog heroja, pandana američkom Kapetanu Americi koji je ukrao državne tajne i sa njima može da našteti otadžbini. Scenario se prirodno oslanja na postojanje presedana kao što je sama Black Widow, jedan od najpoznatijih, jelte, prebega iz „komunizma“ u demokratiju a mada Cady koristi, rekosmo, dosta readymade karakterizacije za svoje protagoniste, one su umešno izmešane jedna sa drugom tako da se ipak ne stvori utisak pričanja svima poznatog vica o Rusima. Štaviše, neke, čak i većinu svojih protagonista strip predstavlja kao suštinski herojske persone koje su zlom istorijskom ironijom u službi sistema koji ne ceni herojstvo već utilitarnost – i mada ovo na površini naravno deluje kao osuđujuć narativ za Ruse/ Sovjete/ komuniste, on je, rekosmo, ispripovedan dovoljno univerzalno da bude sasvim prihvatljiva metafora za bilo koje podneblje.

Cadyjevi dijalozi su solidni i daju nam likove sa karakterima i dubinama a da su i dalje brzi i dovoljno duhoviti. Bazaldua sa svoje strane stripu daje potreban superherojski glamur i eksplozivnu akciju ali likovi u sebi imaju tu finu crtu melanholije i jednog iskonskog umora koja ih oplemenjuje. Dizajn, recimo, Peruna je sjajan, dok Černobog izgleda istinski bolesno.

Winter Guard je toliko malo i retko korišćen tim u Marvelovim stripovima – sete ih se približno na svakih deset godina – da moram da cenim odvažnost autora ali i poverenje koje im je uredništvo ukazalo. Ovo je tim sa vrlo slabim brand recognitionom plus ubačen u novi sopstveni serijal baš u vreme kada zapadnjačka percepcija Rusije doseže najniže grane u ovom stoleću. Uprkos tome, ovo je zabavan strip – sa sve Drakulom u Černobilju, naravno – koji svoje likove poštuje i daje im dostojanstvo uprkos sasvim mračnim perspektivama koje se jedino pred njima vide. Ne bi mi nimalo škodilo da čitam nekakav sličan miniserijal u dogledno vreme a za sada kolekciju možete na Amazonu kupiti ovde.




 

[Meho Krljic]

Da se malo vratim evropskom stripu izabrao sam da pročitam prva tri do sada na Engleskom jeziku izašla (od četiri postojeća) toma serijala Sara Lone a koji je za nas koji razumemo samo imperijalistički Engleski jezik izdao Sumerian Comics. „Ko?“, pitate sad vi malo zbunjeno i vadite puškice jer se ne sećate da postoji i takav izdavač u SAD, a ja klimam glavom jer prepoznajem vašu konfuziju POŠTO SAM JE I SAM PREŽIVEO. Sara Lone je, naime, serijal za koji biste na prvi, a i na drugi pogled rekli sa skoro stopostotnom sigurnošću da ga je izdao Ablaze, dakle onaj izdavač koji nema baš najjasniju izdavačku politiku ali se ne libi da pogleda šta sve od evropskog stripa nije objavila neka etabliranija firma poput Humanoids ili Europe Comics, pa da to sam publikuje. Fer. No, Sumerian NIJE Ablaze. Sumerian je, zapravo Behemoth Comics pod novim imenom.



E, sad, Behemoth Comics je i sam bio pomalo konfuzna firma nastala praktično kupovinom firme Amigo Comics koja je, iako nije bila sad nešto tržišno dominantna, makar imala prilično određenu i jasnu izdavačku politiku. Behemoth je, a ja sad ovo pričam u tradiciji najboljih amaterskih analitičara, nastao čini se pre svega da se proda nekom sa više keša, pa je njihovo izdavačko delatništvo bilo najviše usredsređeno na razna licenciranja (često su u pitanju bili propertiji iz sveta video igara) i kros-promocije, mnogo više nego na obezbeđivanje kvalitetnog, jelte, autorskog kadra ili, čak i na samu prodaju stripova. No, ova se strategija svakako isplatila jer je Sumerian Records, američki muzički izdavač „considered a true lifestyle modern music brand known for both breaking new artists and revitalizing iconic legacy acts“ prošlog proleća kupio Behemoth i sada ista firma koja izdaje Smashing Pumpkins, Body Count, Jonathana Davisa, Animals as Leaders, Oceano, Nitu Strauss itd. takođe izdaje i, er, evropske stripove za odrasle.

Sumerian Comics se, pritom, nije nešto potrudio da nam pojasni kada je i kako Sara Lone originalno objavljena niti daje neke podatke o autorima, a povrh svega njihov vebsjat čak ni ne pominje ovaj strip tako da je ovo prilično, kakose to u naše vreme govorilo, kaubojska publikacija i nisam siguran zašto bi neko napravio napor da strip licencira i prevede, zatim objavi i ostavi ga da umre na marginama američkog tržišta bez ikakve promocije i marketinga. Ali dobro, jednom će se sigurno otkriti da je Sumerian Comics masivna operacija pranja novca i sve će doći na svoje mesto.

Da bude jasno, Sara Lone pritom uoopšte nije loš strip. Nije ovo nikako ni ono najbolje što evropski strip ima da ponudi, i ova se tri albuma i mogu koristiti da se ukaže na neke standardne boljke radova koji dolaze iz zapadne Evrope, ali ima on na svojoj strani i mnogo pozitivnih elemenata.

Jedan od njih je svakako crtež koji mami pogled već atraktivnim naslovnim stranama, a kvalitet samih tabli je konzistentno na visokom nivu. I da bude jasno, to što prvi album ima sasvim eksplicitno eotizovanu žensku figuru na svojoj naslovnoj strani je malo i „bait and switch“ situacija jer strip njome obećava nešto što zapravo uopšte neće isporučiti. Ovo jeste strip „za odrasle“ jer u njemu ima dosta psovki, seksualnih tema u govoru i, pogotovo u tom prvom albumu, situacija koje se tiču i seksualnog rada, ali ovo decidno NIJE erotski strip i kako albumi odmiču on je sve manje erotski strip.



Da se vratim crtežu: autor crteža i kolora je David Morancho, Španac koji je svoj veliki prodor imao sa stripom Mal Chance: Lola početkom veka objavljivanim za špansko-italijanski Planeta de Agostini. Ovaj je serijal krajem prve decenije stoleća publikovan i na Engleskom kao Red Mantis sa eksplicitnom namerom da bude pretočen u film ali mislim da istoimeni italijanski film iz 2009. godine zapravo nije bio produkt ove poslovne strategije. Morancho je radio i za francuske izdavače (Delcourt, na primer) ali moram da kažem da je greota da čovek ovako velikog talenta najveći deo svog vremena provodi radeći storibordove za kojekakve reklame, jer je ovaj strip u velikoj meri prijemčiv upravo na ime njegovog izvrsnog rada na crtežu i koloru. Sara Lone je sa izlaženjem krenula 2013. godine i bila publikovana u Francuskoj, Belgiji i Španiji pa se nadam da od ovog stripa Morancho može da živi i da ćemo dobiti još njegovog strip rada.

Scenarista Eric Arnoux je, jelte, stariji čovek i radi stripove još od kraja sedamdesetih nakon završavanja prestižne škole za stripadžije u Parizu ESAG. Iako se tokom karijere dosta bavio crtanjem, od osamdesetih je uglavnom zaposlen kao scenarista i objavio je solidan broj radova za izdavače kao što su Glenat, Casterman i Le Lombard. Arnoux je, dakle, stara kajla, čovek sa imenom koje se prepoznaje u industriji i Sara Lone je visokoprofilan projekat za njega, gde je već sa scenarijem za prvi album dobio nagradu na festivalu u Nimu.

No, moram da priznam da je scenario verovatno najslabiji element ovog serijala i da imam dosta rezervi spram toga kako Arnoux vodi priču ali i kako generalno pripoveda.

No da se prvo osvrnemo na ono što je dobro. Sara Lone je intresantan triler koji se bavi rasplitanjem misterije nasilne smrti ribara iz malog priobalnog mesta u Luizijani a što će pokrenuti lanac događaja u kome ćemo, prateći dalji život njegove ćerke, doći i u orbitu ozbiljnih konspiracija na državnom nivou, uključujući tajne planove vezane za neuspelu invaziju američkih snaga na Kubu kao i za atentat na predsednika Kenedija. Ovo je zanimljiva eskalacija zapleta a fokusirana na mladu ženu koja je od grubog oca pobegla čim je mogla, čak u Nju Orleans i, u trenutku kada strip počinje pronalaženjem njegovog tela na plaži, tamo radi kao kabaretska igračica i striptizeta sa umetničkim imenom Sara Lone.

Problem ovog stripa nije u toj ambiciji da se krene od sitnog a završi u najkrupnijem, koliko u tome da deluje kao da se ti prelazi dešavaju na silu, bez jasnog prethodnog plana i, jelte, mape puta. Tako je prvi tom fokusiran na Sarine nedaće vezane za lokalnu njuorleansku mafiju koja drži kabare u kome je ona plesala i koja joj neće dati da se na miru vrati u rodno mesto i sahrani oca, tereteći je za ubistvo vlasnika lokala i krađu njihovog novca. Ovo je mala ali potentna, na nekoliko likova usredsređena priča u kojoj figuriše i tajanstveni, pomalo neprijatni agent Tajne službe što će Sari pomoći da se izbori sa mafijašima ali će zauzvrat vrlo očigledno njome manipulisati zarad nekih svojih budućih interesa. Ovaj narativ je interesantan i intrigantan i pokazuje protagonistkinju kao delatnu osobu, daleko od dame-u-nevolji, ali kojoj je svakako potrebna eksterna pomoć da prođe kroz ova iskušenja. No, sledeći album značajno menja karakterizaciju protagonistkinje i njen odnos sa pokojnim ocem se ovde prikazuje kao dosta drugačiji od onog što je sugerisano prvim albumom, dok se priča pre svega bavi potragom za izgubljenim blagom potopljene španske fregate i sukobima sa lokalnim sindikatom ribara. Sara Lone, drugom rečima, ovde od kriminalističkog trilera prelazi u kombinaciju avanturističkog stripa i socijalne drame, da bi zatim treći album na sve dodao i političku konspiraciju i trening mlade glavne junakinje da postane snajperista na platnom spisku Tajne službe, a što su prilično ekstremni prelazi i ostavljaju čitaoca malčice u konfuziji spram toga koja je zapravo tema ovog stripa. Da ne pominjem da sama protagonistkinja gotovo potpuno gubi karakter i pretvara se samo u fokus radnje, bez nekakve interesantne ličnosti.



Na mikro planu ovo je junački pokušaj rekonstrukcije epohe i običaja od strane dvojice ljudi koji niti su živeli u tom vremenu niti na tom mestu. Naravno da se strip onda pre svega oslanja na film i stare stripove kao na predloške i ovde dobijamo vrlo lep crtež i smelo ali ne uvek savršeno spretno rukovanje motivima kao što su rasna diskriminacija, PTSP vezan za učestvovanje u Drugom svetskom ratu ili mafijaška infiltracija u sindikalne redove. No, ne mogu da kritikujem ambiciju ovog narativa.

Ono što MOGU da kritikujem je Arnouxov način pripovedanja koji podrazumeva velike količine sasvim redundantnog teksta što objašnjava stvari koje su već sasvim očigledne iz samog crteža. Još gore, taj tekst je pisan iz pozicije sveznajućeg naratora i daje nam komentare i objašnjenja što ne korespondiraju sa onim što sami likovi znaju. Ovo je nezgrapno, čitaoca izbacuje iz imerzije i ostavlja utisak da čitate narativ sa anotacijama čiji je autor žudeo da vam objasni sve što zna o ovoj priči, ne brinući kako će vam to uticati na iskustvo čitanja. Svakako ću reći da sam u delovima u kojima se Arnoux uzdržavao od ovakvog pripovedanja daleko više uživao u stripu.

Sara Lone, dakle, nije baš savršena ponuda ali u pitanju je tematski zanimljiva rekonstrukcija epohe sa izvrsnim crtežom i grafičkim pripovedanjem koje će me sasvim sigurno vratiti serijalu i kada izađe četvrti nastavak. A kako bi taj nastavak, u trenutku dok vi ovo čitate, trebalo da je već izašao, svakako preporučujem da posegnete za Sarom Lone makar da vidite kako je to sjajno nacrtano. Amazon serijal na Engleskom jeziku drži ovde.


 

[Meho Krljic]

Upravo je za Image Comics izašla kolekcija prvih pet epizoda (ili prve sezone, ako vam je tako lepše) serijala Public Domain a koji originalno NIJE izlazio za Image. Kakav je sad to nesveti, crnomagijski haos, Mehmete, pitate se sad vi naglas. Veličanstven, veličanstven nesveti, crnomagijski haos, reći ću vam, i na neki način ekstremno primeren temi koju strip obrađuje a koja je, ne samo ekstremno aktuelna u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti već je i prilično jasno i eksplicitno signalizirana već u samom naslovu stripa. Ovo je, dakle, strip o stripovima, ali koji na jedan realističan, „dramski“ način, obrađuje jednu od već decenijama gorućih tema u američkoj strip industriji: pitanje vlasništva nad proizvodima intelektualnog rada. A koje je, istina je, bilo aktuelno decenijama unatrag ali je danas NIKAD aktuelnije imajući u vidu da poslednjih deset i više godina živimo u periodu ekstremne popularnosti (poznatije i kao ekstremne oplodnje investitorskog kapitala) fimova rađenih na temelju stripova koje su pre pedeset, šezdeset, ama i osamdeset godina radili ljudi ispunjeni strašću ali ne i vizijom da će od črčkarija koje bi oni preko noći napravili kod kuće pa ujutro odneli hamere uredniku da ih vidi biti izgrađene kapitalističke imperije 21. veka.



Jesam li do sada uspeo da pokažem koliko me impresionira Chip Zdarsky? Ako nisam, mislim da je još jednom red da istaknem koliko ovaj Kanađanin danas demonstrira gotovo beskonačan kapacitet da pravi sve od suvog superherojskog mejnstrima, preko intrigantih žanrovskih stripova izvan superherojske sfere pa do, evo, slice-of-life komedije sa ozbiljnom sržnom temom kao što je Public Domain. Činjenica da je Zdarsky trenutno scenarista Daredevila za Marvel i Batmana za DC, da ima još nekoliko projekata koje piše za Image i Comixology ali da je onda imao vremena da za Substack ne samo napiše već i nacrta, koloriše i leteruje Public Domain je naprosto neverovatna. Ali naravno da se ne žalim. Zdarsky je odličan scenarista ali je istovremeno i izvrstan crtač, a što smo onoliko mogli da se uverimo čitajući fantastični Sex Criminals koji je radio sa Mattom Fractionom i njegov povratak u crtačku stolicu za potrebe Public Domain je duboko ispravan događaj, pogotovo što se, da opet naglasimo, radi o stripu koji diskutuje upravo o tome šta je pravično kada pričamo o vlasništvu nad plodovima intelektualnog rada.

I da odmah bude jasno, „normalnom“ čoveku, dakle, poštenom radniku i seljaku ovo sve može delovati kao bizarna, apstraktna rasprava. Na kraju krajeva, on će posle teškog dana provedenog u fizičkom ili intelektualnom radu na kraju želeti da se opusti ispred televizora i ako na njemu u tom trenutku budu Black Adam ili Spider-man, tim bolje – šareni kostimi, licencirana rok muzika iz vremena koje iz današnje perspektive izgleda sve srećnije, akcija, avantura, humor – radi se o čistoj, jednostavnoj zabavi koja, na prvi pogled uz sebe kud god da krene ne nosi neki naročit balast etičke dileme ili političke odgovornosti.

A opet, upravo u domenu superherojštine, na preseku gde iz stripova – „malog“ medijuma oslonjenog na kreativnost i veštinu pojedinaca – nastaju filmovi, produkti ogromnih investicija i rada čitavih firmi stoji ona ogoljena, opscena istina kapitalizma: da je kapital značajan u procesu proizvodnje, ali da je kapital bez ljudskog rada BEZNAČAJAN, dakle, nemoćan, impotentan, smešno neplodan. Ovo nije na prvi pogled očigledno jer nas je poslednjih nekoliko decenija sve perfidnije igre brojeva u investicionim kontekstima ubedilo da se novac zapravo sam od sebe uvećava i da je ljudski rad nekakav relikt starih, varvarskih vremena koji što pre treba da uklonimo iz jednačine i uživamo u blagodetima koje će nam doneti automatizacija, veštačka inteligencija, WEB 3.0 i ostale buzz-reči modernog doba, ali naravno da ovo nikada nije bila istina – ni pre stotinu godina ni danas.



Utoliko, Public Domain je strip o represivnoj, kolonizatorskoj prirodi kapitala koji parazitira na stvari bez koje ne može da opstane: ljudskoj kreativnosti i ljudskom radu.

I Public Domain je onda po prirodi stvari opscen strip jer razobličava upravo tu prljavu, perverznu suštinu ovog odnosa, formatirajući sve kao satiričan, duhovit narativ o starom crtaču stripova i njegovim prilično nesrećnim, prilično neuspešnim odraslim sinovima.

Zdarsky je izuzetan u pisanju jedne uverljive, relatabilne komedije koja bi, gotovo sam siguran u narednih nekoliko godina morala da dobije svoju televizijsku verziju jer je u pitanju ne samo priča sa gorućom, aktuelnom temom već i suštinski duhovit i zabavan narativ. Zaplet se bavi starim crtačem stripova po imenu Syd Dallas, a koji je sedamdesetih godina prošlog veka sa scenaristom Jerryjem Jasperom za velikog izdavača po imenu Singular Comics kreirao i radio superherojski serijal Eminent Domain. Četiri i kusur decenija kasnije Eminent Domain je najuspešniji filmski serijal u bioskopima, sa filmovima podeljenim u faze koji se štancuju kao na traci, blaziranim glumcima koji u intervjuima verglaju naučene fraze o tome koliko cene stripovske predloške, čiji su „veliki fanovi“, i običnim svetom koji ove filmove gleda ali smatra da su smeće i ne pridaje im ikakav kulturološki značaj. Ali ih gleda i na njih troši sumanuto mnogo novca.

Sve funkcioniše, dakle, kako i treba, osim što Sydovi sinovi ne uspevaju da prevaziđu razočaranost činjenicom da je očevo životno delo danas najskuplja filmska franšiza na planeti a da njihov ćale, koga su jedva viđali u detinstvu jer je savijao grbaču nad crtaćom tablom u podrumu po vazdan ne bi li prehranio porodicu, tek počasni gost na premijerama kome medijska kompanija kupi avionsku kartu i da džeparac od par hiljada dolara da uveliča događaj, ali ne deli sa njim profit od filmova jer plodove njegovog rada i kreativnosti poseduje, pa, upravo medijska kompanija a ne čovek koji je stvorio likove i udahnuo im život.

Sve se menja kada se odnekud pojavi parče papira, stari ugovor iz sedamdesetih, koji ukazuje da je Syd, možda, ako se stvari na nekakvom potencijalnom budućem suđenju tako slože, ZAPRAVO vlasnik prava na likove i zaplete iz originalnog stripa...

Public Domain je, dakle, drama koja se bavi pitanjem što je već decenijama neuralgična tačka američke strip-industrije, ali je pričana od strane čoveka koji je trenutno jedan od najuspešnijih autora u toj industriji. Kao neko ko radi i veoma dobro prodavane serijale za dva glavna superherojska izdavača (od kojih će, gotovo neizbežno, neke ideje biti korišćene za buduće fimove i televizijske serije koji donose „pravi“ novac za razliku od siće što je stripovi eventualno zarade) ali i ko iza sebe ima i izuzetno uspešne creator-owned serijale, Zdarsky je savršeno pozicioniran da ispiše oštru, nemilosrdnu satiričnu kritiku sistema koji ljude na čijem radu doslovno počiva tretira kao zamenjive šrafove. Ovo je pritom jedna sočna, zabavna komedija koja nije kreirana iz pozicije resantimana. Zdarsky je, ponoviću, veoma uspešan autor unutar tog sistema u ovom trenutku, sa jednako uspešnim paralelnim radom izvan sistema  i verovatno je baš i zato u stanju da napravi ovako ubedljiv, urnebesno duhovit a opet realističan narativ u kome su sve nijanse tog ukletog odnosa između autora i korporacije posložene stručno i istražene do u detalj.



Naravno, Zdarsky je jako pažljiv u ovome što piše, neke stvari se zaista pominju samo u prolazu (na primer to kako svi podrazumevaju da je pravi autor stripa scenarista a da su crtači tek puki, maltene robotski izvođači radova) i ostavljaju trag u podsvesti, a pored toga što vrlo metodično i sistemski osvetlji problem, Zdarsky kreira i galeriju izvrsnih likova koji imaju karaktere, interesantne istorije, emocije, te komičku energiju.

Jednako važno, Zdarsky je sjajan crtač upravo za ovakve stripove koji govore o ljudima kao što je on, kreativnim tipovima sa vrlo malo poverenja u sebe kada je u pitanju biznis i stalnim (ne nužno ni pritajenim) sindromom samozvanca, koji se nekako zatiču u tenzičnim situacijama gde se govori o doslovno milijardama dolara koje su na kocki. Ansambl ovog stripa je prikazan sjajno, sa gomilom izražajnih, simpatičnih likova u situacijama čija je komika postignuta samo malo prenaglašenim pozama i grimasama, ali kojima nikada nije oduzeta njihova suštinska humanost. Štaviše, ova prva priča u nečemu za šta se nadam da će biti duži serijal istovremeno je i neka vrsta „okupljanja ekipe“ i služi da opasno naoštri čitaoca za ono što će biti dalje. Zdarsky možda nije crtač za supeherojsku akciju, ali jeste neko ko sjajno oživljava „obične“ ljude što imaju puno karakterne dubine i komičke snage, a pripovedanje mu je perfektno sa izuzetnim osećajem za tempo, dramu i bilo komična bilo druga poentiranja. Ekstenzivno korišćenje digitanih efekata u post-produkciji mi ovde takođe nije smetalo jer stripu daje taj „televizični“ senzibilitet koji mu s pravom pripada. Činjenica da je Public Domain napravio jedan jedini čovek i da je ovo strip OVAKVOG kvaliteta je možda i najbolji argument u diskusiji šta je važnije, rad ili kapital. Možda i presudan argument, jer je ovo strip nastao u slobodno vreme, objavljen putem internet-njuzletera, bez ičije direktne investicije, sem investicije tog slobodnog vremena i krvavog rada njegovog autora.

Da rezimiramo: ne znam kada Zdarsky stiže da spava ali on se poslednjih nekoliko godina nalazi u kreativnom apeksu i konzistentno pravi odlične stripove iz raznih pozicija i sa vrlo različitim temama. Spretan da se uklopi u korporacijsku orijentaciju kada radi Batmana, Spider-mana ili Daredevila, Zdarsky je i razorno iskren i neposredan kada radi creator-owned work a Public Domain je jedno od najuspelijih njegovih preduzeća ovog tipa, začeto na „nestandardnoj“ platformi kao što je Substack ali dovedeno, praktično kući kroz publikaciju kolekcije za Image koji i dalje predstavlja primer firme što autore prepoznaje i ceni onako kako njihova kreativnost i rad to zaslužuju. Public Domain je savršena demonstracija prezira koji kapital oseća prema radu BAŠ ZATO što zna da je bez njega bezvredan i istovremeno zabavna, duhovita komedija o običnim, malim ljudima koji imaju bogate, zanimljive živote. Ne propustiti, a nadam se skoroj najavi novih epizoda. Amazon strip prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Pre nekoliko nedelja sam pisao o (za sada) poslednjem tekućem serijalu Blade koji je Marvel izdavao pre, blago nama, više od deceniju i po. Nisam tada nasumično izabrao da se vratim ovom stripu jer je moj prikaz izašao tačno na dan kada je Image Comics izbacio novi strip napravljen od strane ista dva autora, scenariste Marca Guggenheima i crtačke legende Howarda Chaykina. Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je, dakle, izašao polovinom Decembra prošle godine, odmah kao kolekcija (radije nego kao pravi „grafički roman“) i doneo čovečanstvu još jednu varijaciju na kliše ultramaskulinog, tajnog agenta u službi jedne decidno imperijalističke sile koji pištoljem i neumornom erekcijom krči put kroz naslage zlih muškaraca i žena kako bi na kraju dana ipak spasao svet koji će toga biti i dalje blaženo nesvestan. Treba li nam još jedan ovakav strip? Pa... komplikovano je. No, odmah da kažem, iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller ima dosta upitnih elemenata i nije potpuno siguran sam sa sobom ŠTA je zapravo, meni je čitanje ovog stripa bilo zabavno. Ali ja sam valjda malo i zaljubljen u Chaykina i Guggenheima...



Simon Cross je, ako to već nije jasno iz samog naslova, nešto između omaža i parodije na Jamesa Bonda. Guggenheim u svom predgovoru za ovo izdanje objašnjava da on stripove i svoje televizijske projekte* pre svega radi tako da bi zadovoljio desetogodišnjeg Marca Guggenheima koji još uvek živi u njegovom srcu, dečaka oduševljenog žanrovskom fikcijom, avanturama, akcijom, kome su stereotipni karakteri i pomalo izlizani dijalozi još uvek sveži i uzbudljivi. Utoliko, Simon Cross nije rađen kao „pametna“ varijacija na džemsbondovski predložak i ovde nema neke ambiciozne dekonstrukcije. Štaviše, jedan od upitnih elemenata ovog stripa je upravo to što on iz početka kao da ukazuje da će se baviti dekonstruktuvnim čitanjem ’60s špijunskog trilera i generalne džemsbondačine, ali do kraja zapravo igra negde na ivici i dekonstrukciju kompenzuje obilnim količinama fan-service sadržaja koji sve one stereotipe što ih dekonstrukcija podvlači i, možda, kritikuje, udvojenom snagom ističe kao vrline ovog tipa fikcije.
*ovaj scenarista najpoznatiji je svakako po radu na serijalima Arrow i Legends of Tomorrow, pretačući DC-jeve strip-predloške u uspešnu televiziju

To ne znači da Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller nije zanatski urađen korektno i ovde ima dovoljno energije i dinamike da čitalac bude zavodoljan. U pitanju je strip koji počiva na neuporedivoj sposobnosti Howarda Chaykina da kreira kinematsku akciju ali i likove koji uprkos stilizovanim, decidno ne-realističkim, ikoničkim prikazima, imaju uverljiv unutrašnji život i emocije. Narativ uspeva da bude istovremeno i parodično intoniran sa potkazivanjem džemsbondovskih klišea ali i da ima izvesnu meru melanholije koja dolazi sa odmakom od klasične ere špijunskih trlera i suočavanjem sa realnostima modernog života. A opet, na kraju je ovo vrlo klasičan globtroterski narativ u kome superiorni tajni agent – što pobeđuje i najopasnijeg neprijatelja sa kojim se ikada suočio: penziju – ide po raznim lokacijama na planeti, tamo uz puno muževnog samopouzdanja i kašičicu lude sreće poražava armije zla i na kraju spasava planetu od još jednog sumanutog plana supermoćne, supertajne organizacije sa kojom se suočavao kroz čitavu svoju karijeru.

Guggenheim, naravno ovo kreira i kao dobroćudnu farsu, što zapravo onda podiže očekivanja kod čitaoca u pogledu pomenutih dekonstruktivnih ambicija a koja neće biti sasvim ispunjena. Pomenuti predgovor objašnjava da je Simon Cross bio junak njegovog detinjstva, da originalni strip koji je izdavao Phoenix Comics pre nekoliko decenija, za njega po kvalitetu i značaju  stoji rame uz rame sa saradnjama Claremonta i Byrnea ili Wolfmana i Pereza iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a da je činjenica da je baš Chaykin radio taj originalni strip – sa scenaristom Geoffreyjem Harrisom koji je 2007. godine nesrećno preminuo tokom incidenta vezanog za erotsku asfiksijaciju – i mogućnost da sada sa Chaykinom baš Guggenheim ispiše novu avanturu Simona Crossa ne samo velika čast nego i ispunjenje snova desetogodišnjeg Marca.



Ako ste upravo počeli da se brinete za svoju, jelte, memoriju pamćenja i svom partneru se obratili ozbiljnim tonom kako biste imali jedan važan razgovor o ranom nastupanju dementnih promena, možete da odahnete. Guggenheim nas sve samo dobronamerno geslajtuje. Niti je ikada postojao Phoenix Comics (postojao je britanski strip-magazin za decu, nazvan samo Phoenix ali to nije ovo) niti je, naravno, Chaykin, jedan od najslavnijih crtača u američkom stripu u prethodnih pola veka ikada imao serijal koji smatraju ključnim za njegov opus a za koji vi, nekim slučajem, do danas niste čuli. Guggenheim samo pokušava da fikciju Simona Crossa malo prelije i u stvarni svet, formatirajući ovaj grafički roman kao „povratak“ voljenog strip-junaka od pre četiri decenije a koji je bio isti kao James Bond samo kulji jer je, jelte, bio Amerikanac. S obzirom da i strip prikazuje Simona Crossa danas, osedelog, ostarelog muškarca koji više ne radi za CIA-u i dane provodi besciljno džogirajući i, u jednom momentu, upražnjavajući seks po navici sa dobrodržećom starijom komšinicom, ali bez emocija i bez osećaja da ovo na neki način potvrđuje njegovu vitalnost – ovo je ispravan format.

Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller i imenom ukazuje da je ovo jedna od onih priča u kojima se tradicionalni arhetip nepobedivog, hipermuževnog heroja-iz-senke potkazuje demonstracijom da svet, zapravo, nastavlja da se okreće a ljudska rasa da preživljava i kada takvi heroji odu u penziju i da je melanholija poznih godina STVARNA čak i za ljude koji su taj svet spasli više no jednom. Cross, dakle, svoje penzionerske dane provodi  u depresivnoj izmaglici samopropitivanja da li je ZAPRAVO ostavio išta pozitivno iza sebe i šta je tačno njegov legat.

Da je ovaj strip radio Jeff Lemire, verovatno bismo dobili jednu elegičnu, sporu dekonstrukciju, ali pošto su ga radili Guggenheim i Chaykin, on vrlo brzo postaje gerijatrijski akcijaš u kome se pitanje Crossovog legata rešava na vrlo jednostavan način: žena sa kojim je imao seks jedne jedine noći na nekakvoj jahti u Tirenskom moru 1988. godine, a koje se on vrlo decidno ni ne seća, saopštava mu da je plod njihovog snošaja, pa, jelte, sada već odrasla žena. Simon Cross, čovek koji nikada nije imao vremena za veze i žene je video isključivo kao alatke u poslu koji obavlja ili, u najboljem slučaju, objekte za razbibrigu, sada shvata da ima odraslu ćerku koja za njega i ne zna a koja je, zgodno, zbog svog naučno-istraživačkog rada na meti tajne i zlokobne organizacije AXIS sa kojom se Cross toliko puta u svojoj karijeri sukobljavao. Vreme je, jasno vam je, da se stari vuk vrati iz penzije, obrije sedu bradu, navuče smoking i razgiba zglobove jer će biti još pesničenja, još pucanja iz vatrenog oružja i iskakanja iz oblakodera u njegovoj bliskoj budućnosti.



Iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller, dakle, ima jednu malo pomerenu polaznu tačku, istina je i da se do kraja stripa sve ugodno smesti u prepoznatljiva klišea i taj dekonstruktivni element sa početka prema kraju zapravo postaje znatno manje bitan. Ovo je, ispostavlja se, sasvim običan palpoidni narativ sa glavnim junakom koji i sam shvata da su mu sarkastična dobacivanja protivnicima nakon što ih porazi malo zastarela, ali koji neće ništa radikalno učiniti da promeni format avanture.

I to svakako može da bude razočaranje za pogotovo Chaykinove poštovaoce. Chaykin je jedan od onih autora koji su format pripovesti o muževnim tajnim agentima u službi velikih sila uspešno secirali i subvertirali u svjim sopstvenim serijalima (videti pod American Flagg!, Dominic Fortune, Black Kiss itd. itd. itd.) i njegov rad na Simonu Crossu decidno deluje kao korak unazad, gde se neke teme pokreću, ali se strip zadovoljava time da ih samo pomene, da bi do kraja bio puki džemsbondovski narativ sa isturpijanim serijskim brojem. Ponovo bih da naglasim da je ovo zabavan strip i da njegova ravnoteža između omaža i parodije daje sasvim pristojne rezultate ali da u njemu svakako nema neke prevelike dubine.

Chaykin svakako nije popustio u grafičkom smislu i Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller podseća zašto se radi o jednom od najvoljenijih crtača u SAD poslednjih nekoliko decenija. Da odmah bude jasno i to da ovo nije jedan od njegovih VAŽNIJIH radova, Chaykin ovde ne radi MNOGO više od toga da omažira svoje slavne špijunske serijale, ali strip svakako ima puno zanimljivog karakternog rada i upečatljivih (često i blago parodičnih) akcionih scena. Chaykinov rad sa senčenjem i linijama je i dalje toliko jak da mi nije ni smetao kolor (Yen Nitro) koji bih u nekoj drugj situaciji kritikovao da je suviše hladan i „kompjuterski“ intoniran. Sa svoje strane, leterer Ken Bruzenak stripu daje jedan naglašeno moderniji dizajn a što se uklapa u temu „analognog čoveka u digitalnom svetu“ i pristaje tablama gde Chaykin često digitalno zamućuje pozadine kako bi stripu dao „filmskiji“ senzibilitet.

Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je prijatan, mali strip, čija je ambicija na kraju krajeva prevashodno da zabavi – desetogodišnjeg Marca Guggenheima, a ako može i sve nas ostale. I on to i uspeva. Ovde ne treba tražiti neke žustre polemike sa žanrom niti krvoločnu vivisekciju arhetipa i ti neki blagi parodični i dekonstruktivni elementi su prevashodno začin. Svakako je zadovoljstvo videti sedamdesetdvogodišnjeg Chaykina kako i dalje uživa crtajući heroje četvrtastih vilica i nemirne kose što sprintaju prema kameri spremni da spasu svet koji im na tome nikada neće biti zahvalan. Pa proverite sami, Amazon strip prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Valjda je jedan od najtužnijih podsetnika na to koliko ste stari i beznadežno izraubovani na emotivnom, duhovnom, fizičkom i svim drugim planovima to kad vidite da dobar deo interneta doživljava kolektivni vrhunac čitajući strip koji je vas ostavio potpuno hladnim, pa čak i malo uvredio svojom relativnom nemaštovitošću i jednim srednjaškim, generičkim čitanjem karaktera i postavljanjem zapleta. Pričamo, dakle, o trenutno aktuelnom, Marvelovom serijalu Ghost Rider koji piše Benjamin Percy i koji izlazi, uz fanfare zadovoljnih internet kritičara, još od Februara prošle godine a do trenutka u kome ovo kucam nanizao je deset brojeva i zaključio svoj drugi narativni luk. Bio sam, kako to kažu u Americi, na ogradi ovih godinu dana pokušavajući da odredim dobar trenutak da nešto napišem o ovom stripu od koga sam očekivao mnogo a on nekako kao da je sve vreme obećavao ama nikako nije uspevao da u potpunosti to što obećava isporuči. Takođe, bio sam prilično ubeđen da će ambiciozno začet tekući serijal sa desetim brojem do koga se dokotrljao prilično na mišiće i bez jasnog usmerenja u svom pripovedanju da objavi svoj kraj – priča bi imala sasvim logične i časne razloge da se ovde završi – ali iz nekog razloga Marvel i dalje investira u ovaj strip pa vidim da najnovije najave pokazuju kako će serijal imati najmanje četrnaest brojeva. Kako? Zašto? Jedno od mogućih objašnjenja je da sam naprosto u krivu i da me moje godine i generalna ogorčenost sprečavaju da uživam u horor-akcionoj ekstravaganci koju nam je Marvel priredio. Drugo objašnjenje, kome ja lično radije inkliniram je naprosto da su svi drugi većinski u krivu, da nemaju ukusa, pali su na jeftin vatromet i šminku i da ima malo ljudi poput mene spremnih da od superherojskog stripa ipak traže sofisticiraniji pristup materijalu. Jel’ to deluje suludo? Well, vežite se pošto smo tek krenuli da rulamo po pisti ludila i poletećemo uz ekstremnu predrasudu.



Jedan od sasvim nepravednih razloga što sam ovaj serijal dočekao malčice i na nož je i činjenica da je u pitanju back-to-basics narativ koji u principu resetuje veliki deo onog što se sa likom i konceptom Ghost Ridera radilo poslednjih nekoliko decenija i pretpostavlja da je publika, eto, sve ove godine zapravo žudela da se vrati originalnom Ghost Rideru, Johnnyju Blazeu a koji je poslednjih nekoliko sezona služio kao sporedni lik u Avengersima (kao kralj samog pakla, da bude jasno), a ulogu Ghost Ridera u timu Avengers igrao je novi, mladi, neistrošeni lik, mehaničar i ulični trkač iz Los Anđelesa, Robbie Reyes.

Priznajem da me je Reyes osvojio – do mere da mi je jedan od najomiljenijih likova u igri Midnight Suns koju trenutno gustiram – i da je i uloga koju mu je Jason Aaron dodelio u Avengers Forever narativu kojim dovršava svoje višegodišnje pisanje Avengersa možda jako ambiciozna ali dostojna formata lika koji je, hajde da se kao iznenadimo, zapravo od početka imao više dubine i zanimljiviju karakterizaciju nego Johnny Blaze.

Nije ovo sad pokušaj da se Blaze unizi i baci u blato, ali jeste opservacija da je on bio jedna od prilično standardnih kreacija Roya Thomasa pre tih pedesetak godina kada su ga kreirali. I sad, Thomas je meni izrazito drag autor, pa mi je i njegova postavka za ovaj lik uvek prijala, al da se ne pretvaramo da Blaze nije bio jedan šablonski karakter za svoje vreme i da je njegova diferencija specifika bila pre svega na ime demonske transformacije u „duha osvete“ sa sve lobanjom u plamenu, nadrkanim motociklom i lančugama, a što je bilo dosta originalno za Marvel onog vremena.

Pola veka kasnije je Ghost Rider, da bude jasno, više koncept nego lik, sa više ljudi koji su nosili ovo ime i igrali ulogu duha osvete i Reyes je, ma koliko to zvučalo ikonoklastički, najzanimljiviji od svih njih. No, Marvel je poslednjih deceniju i kusur sasvim nesumnjivo dokazao da se može imati i jare i pare, da mlađa i starija verzija istog lika mogu deliti isti univerzum i kontinuitet i lepo sarađivati ako je to potrebno (videti pod Spider-man, Ms. Marvel, Nova, Thor pa čak i Hulk) pa ne mogu da im apsolutno ništa zamerim što su pored Reyesa koji trenutno nema sopstveni serijal (i nije sigurno gde će završiti kada se događaj Avengers Assemble konačno privede kraju za par meseci) odlučili da pokrenu tekući serijal Ghost Rider u kome će Johnny Blaze ponovo sedeti na motoru, vitlati lancima i jebati kevu grupama zastrašujuće odvratnih demona.



Pogotovo što je scenarističke dužnosti ovde dobio Benjamin Percy. Percy je poslednjih godina zaposlen prevashodno kao scenarista tekućih serijala o Wolverineu i X-force i mada je tu svakako pružio korektan program, ne mogu da kažem da je i sad nešto, kao, oduševio. Ghost Rider, sa svojom svedenijom koncepcijom čoveka koji luta američkom provincijom i tamo nalazi nepravde koje treba ispraviti zapravo deluje kao strip primereniji Percyjevom senzibilitetu od high-concept wolverinovštine u koju se upetljao, pa i bliži samom Wolverineu od onog što piše preko u mutantskom odeljenju Marvelovih kancelarija.

Crtači na serijalu su Cory Smith i Brent Peeples i mada ne mogu da kažem da Ghost Rider i u jednom trenutku postaje „lep“ strip, to svakako nikada nije ni bila njegova intencija. Ovo je horor narativ sa dosta akcije pa je i izvesna ružnoća i odbojnost u crtežu naprosto nešto to dolazi uz teritoriju. Možda bih više imao da zamerim to da strip generalno nema nekakvu maštovitu pripovedačku dinamiku a što bi ipak bilo primereno narativu koji se bavi ukletim vozačem motora koji se sukobljava sa stvarima iz samog pakla i transformiše u zapaljeni skelet koji unaokolo mlati lancima (na koje u jednom momentu priveže i motorne testere, radi bolje umetničkog dojma). Otud je ovo korektno izgledajući serijal ali koji mi neće ostaviti neke naročito jake grafičke uspomene u sinapsama. Tušeri su ovde bili pored dvojice navedenih crtača (a uskakao je i David Cutler) i Roberto Poggi i Oren Junior a Bryan Valenza kao kolorist je jedini član ansambla koji ovom stripu garantuje vizuelnu konzistentnost i drži ga na okupu. Letering je radio Travis Lanham.

Najveći problem ovog stripa za moj groš je što u njemu sve deluje dosta izlizano i već viđeno. I to, da bude jasno, govorim uz punu svest da se superherojski stripovi 90% sastoje od recikliranog materijala. Percy ovde zaista ide na Back to Basics pristup, gde će svog protagonistu staviti na motor i poslati na put po provinciji SAD, u herojsku potragu podstaknutu ratom čarobnjaka na Zemlji a koji može da ugrozi čitavo čovečanstvo, a gde će on, onako uzgred rešavati lokalne probleme demonske prirode. Ovo je sasvim korektno uokvirenje za akcioni-horor narativ a to znamo na ime toga što su ga koristili NEBROJENI Marvelovi stripovi do sada, uključujući stare Ghost Ridere, ali i, ako hožemo recentan primer, daleko bolji i maštovitiji Immortal Hulk pre par godina.



Percy ovo naprosto razrađuje mehanički, ubacujući u strip sve ono što očekujemo, od podzapleta koji se tiču tajnih vladinih agenata što treba da sarađuju sa Ghost Riderom, pa do tih nekih lokalnih incidenata u kojima, nećemo se iznenaditi, ume da se naleti i na visokoprofilni kameo jednog Wolverinea. Sve je to očekivano i u egzekuciji urađeno sa minmumom zanatske korektnosti, ali bez ikakvog originalnog, svežeg čitanja već jako poznatih motiva i predložaka.

I svestan sam da je možda i malo neočekivano da se ja žalim na to, iako sam poznat po tome da često uzdišem kako superherojski stripovi ISUVIŠE idu na lomljenje kalupa i promenu temeljnih koncepcija stripa i da priželjkujem serijal koji je samo serija „just another day in the office“ epizoda za nekog od likova koje volim, ali Percyjev Ghost Rider naprosto deluje generički, sklopljen od readymade delova koji su ležali po folderima naslovljenim sa „nerazrađene ideje možda za jednom kad zatrebaju“ i ubačenim bez mnogo inspiracije i ljubavi u kazan da se na brzinu prokrčaju i lansiraju u smeru čitaoca.

Postoji jedan element ovog stripa koji je zapravo delovao originalno – barem za Ghost Ridera – a to je njegov početak sa prvih par epizoda koje nam daju dezorijentisanog Johnnyja Blazea koji živi u utopijskom  provincijskom gradiću gde ga svi vole, ima divnu ženu i porodicu i jedan relaksiran, običan svakodnevni život. Naravno, tenzija između onog što znamo da ovaj strip mora da sadrži – demone, prokletstva, nasilje – i onog što nam se na početku pokazuje treba da bude osnovni izvor zabave kod čitaoca ali opet, baš to što znamo šta ovaj strip mora da sadrži nam i ne da da ozbiljno shvatimo ovu eluzivnu utopijsku situaciju koja, naravno, brzo kolabira u doslovno pakao.

No, nakon tog uvoda, Ghost Rider se ustaljuje u jednom on the road narativu koji, da budem sasvim jasan, nije loš ili mučan za čitanje, pa čak ni dosadan, ali koji nimalo inspirisano ne koristi svoju premisu. Kada je Ghost Ridera pisao Jason Aaron pre sada već dosta godina, on je u velikoj meri u ovom stripu propitivao ideje pakla, greha, kazne, pokajanja, osvete. Kod Percyja nema zanimljivog rada sa idejama i on maltene samo kompilira isprobane pristupe i epizode koje su već funkcionisale u nekim prethodnim stripovima da nam podari jednu probavljivu ali suštinski zaboravljivu priču o starom liku koji je, da i ovde budem jasan, zaslužio bolje.

Naravno, možda se sa uvođenjem sledećeg Ghost Ridera (Danny Ketch) a koje nam se najavljuje za naredne epizode ovaj serijal nekako trgne i počne da prebacuje normu. Svakako bih voleo jer ovo do sada je bilo po malo mlitavo i bez sigurnog usmerenja. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Pre par meseci sam se žalio na lenje savremene DC-jeve scenariste koji klasičnu Betmenovu antagonistkinju iz Srebrnog doba, Poison Ivy prikazuju kao prosto mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam jednostavno problematičan i zahteva snažan odgovor snaga dobra. Srećom, trenutno imamo u ponudi maksi serijal Poison Ivy koji nam protagonistkinju prikazuje kao, pa, mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam definitivno problematičan ali je problematičan na komplikovan način a sama protagonistkinja je prikazana kompleksno i slojevito. I o tom serijalu koga piše G. Willow Wilson a crta izvrsni Marcio Takara ćemo popričati baš danas, da istaknemo šta je valjalo u prvih osam brojeva i pripremimo vas za završnicu koja sledi u preostala četiri.



Poison Ivy je svakako jedan od najpopularnijih Betmenovih neprijatelja... ako se računa po tome koliko ćete je često videti u stripovima o Betmenu, ali još češće u crtanim filmovima, video igrama i drugom derivativnom materijalu. Iznenađujuće ili ne, ali lik koji je definisan svojim naglašeno erotičnim a otmenim izgledom, sa moćima koje su rastegljive ali vezane za komunikaciju sa i kontrolu vegetacije – što joj daje kompleksni post-hipi ali i veštičiji, nju ejdž šarm – je rado viđen gost u radovima koji vole da znaju da će nečim odmah i snažno uz sebe privezati deo publike koji ne pada na kontinuitet i kompleksne karakterizacije već na fizičku privlačnost i kombinaciju ranjivosti i snage što je Pamela Isley emanira.

No, ako se gleda po broju sopstvenih stripova u kojima je imala delatni suverenitet i nekakve karakterne lukove, pa, doktorka Isley aka Poison Ivy je već decenijama na meti organizovanog bojkota. Idealna kada je potrebno da se na Betmena baci neprijatelj za koga ovaj ne zna da li da ga noakutira, poljubi ili vodi direktno u azil za duševne bolesnike, Isleyjeva je, nažalost onda i tradicionalno korišćena samo u ovakve svrhe, bez dubljeg zalaženja u njenu, ispostaviće se, kompleksnu karakterizaciju i motive koji su, pa sve sem sebični i uskogrudi. Krunski dokaz je svakako i to da je prvi sopstveni serijal ona dobila tek 2016. godine i da je aktuelni strip o kome sada pričamo u startu ograničen na dvanaest epizoda iako bi se reklo da ovde ima materijala i ideja da se to tera mnogo duže i da dobijemo jedan epski tekući serijal nalik, možda, onome što trenutno imamo sa odličnom Catwoman.

G. Willow Wilson svakako ovde ne podbacuje i podseća nas zašto je u pitanju scenaristkinja sa jednim od ključnih serijala u Marvelu u ovom stoleću koji je, pored Runawaysa i, recimo, Milesa Moralesa, legitimisao ideju novih heroja sa „starim“ imenima. Govorim, naravno, o Ms. Marvel, koju je Wilsonova kreirala i odmah vredi da napomenem da Poison Ivy iz njenog pera nema identičnu energiju inovacije i prevratničke ambicije, odnosno da ovo nikako nije jednako ličan strip kao što je bila Ms. Marvel.

Jer, naravno, ovo se niti dešava u Nju Džersiju niti je jedan od centralnih motiva pripadnost manjinskoj verskoj i etničkoj zajednici u zemlji koja sebe voli da opisuje kao društvo (neograničenih) mogućnosti. Poison Ivy je mnogo „klasičniji“ superherojski serijal i bavi se značajno tradicionalnijim motivima, istražujući pritom složeni pa i konfliktni karakter protagonistkinje koja je naglašeno radikalna ne samo u stavovima već i, važnije, činovima, i pokušavajući da u ovome pronađe etičke nijanse koje će čitaoca isprovocirati da sam razmisli o ne samo ekološkoj katastrofi u koju čovečanstvo maršira bez zastajanja već i o široj problematici odnosa u društvu koji ovu vrstu valjajuće kataklizme, svima očigledne a skoro nikome dovoljno važne, omogućuju.



Poison Ivy je, u okviru ovih osam epizoda relativno spor, relativno kontemplativan strip u kome akcije ima retko i onda je formatirana kao traumatičan eksces radije nego kao feelgood pančlajn što stiže kao nagrada čitaocu već malo umornom od mudrovanja u monolozima. Njegova protagonistkinja je na putu bez povratka koji nije samo samoubilačka misija na čijem kraju će ona možda naći svrhovitost u koju sve vreme uprkos svojoj ja-sam-odlučna-okorela-superzločinka dispoziciji ona ne veruje do kraja, već i genocidna kampanja namerna da planetu Zemlju očisti od ljudske rase. Pamela Isley ovde, dakle, nije kostimirani supervillain sa „jazbinom“ i možda armijom pomoćnika već jedna žena koja putuje po Americi u ukradenom kombiju i, pateći od sve češćih i dubljih psihodeličnih halucinacija, širi oko sebe spore gljive koja ulaze u ljudski organizam, tamo bujaju i ljude u smrt vode u stanju blagoslovene, psihodelične euforije.

Ovo je zanimljiv koncept, pogotovo jer vesti poslednjih nedelja govore upravo o opasnostima koje gljivične infestacije (za sada u SAD) mogu da donesu širokim slojevima stanovništva – a moguće trigerovano emitovanjem serije The Last of Us na HBO-u – ali je i suštinski zastrašujući jer nas strip poziva da budemo nemi saputnici na putešestviju koje za cilj doslovno ima istrebljenje čitave ljudske rase.

Veština koju Wilsonova demonstrira se, naravno, pronalazi u tome da smo mi ne samo na suvozačkom sedištu Pamele Isley već i u njenoj glavi i da slušamo misli koje su, pa, sve samo ne zle. Njena eko-logika je zdrava i bez vidnih rupa u rezonovanju a njena melanholična, zaljubljena obraćanja sada udaljenoj (bivšoj...) ljubavi, Harley Quinn su autentična i teraju nas na saosećanje sa Poiosn Ivy iako smo svesni da je njen plan naprosto monstruozan.



Ovo je važno jer čitalac sebe zaista zatiče u situaciji da iako ne može da opravda ono što Isleyjeva radi – ponovimo, ovde se radi o genocidu, ne o pukom terorizmu – može u potpunosti da se stavi u njen emotivni položaj i prepozna logičke skokove kojim je ova došla do ideje da je ovaj plan zapravo jedini ispravan.

Naravno, nije, i jedan od prelomnih elemenata stripa je upravo to da se Isleyjeva na svom putu, koji je po definiciji samotan i ne dopušta joj duže vezivanje za druge ljude – jer ih ona svojom blizinom ubija – dolazi do novih spoznaja i sama sa sobom debatuje o ispravnosti svoje odluke da uništi ljudsku rasu, prepoznajući u njoj, vrlo organski i spontano, kapacitet za dobro i razumno, za empatično i miroljubivo, prepoznajući, a bez neke velike diskurzivne eksplikacije da je u pozadini ekocida koji ljudska rasa izvodi na planeti ne puka „ljudska priroda“ već njena maligna mutacija u vidu kapitalističkog, eksploatatorskog svetonazora koji nije, uprkos svemu što bi libertarijanci želeli da pomislimo, suština te ljudske prirode.

Dakle, ovo je sasvim pristojan eko-horor iz podžanra „zamišljeni superheroj bez maske luta provincijom i upada u male lokalne avanture“, značajno bolja demonstracija ovakvog koncepta nego što je, recimo aktuelni Ghost Rider o kome sam pre nekog vremena pisao, a velikim delom na ime toga što je Wilsonova jedan vrlo promišljen autor. Tj. autorka. Najpoznatija po svojoj konverziji u islam i stripovima koji se između ostalog bave mirenjem tradicionalnih religija i savremenog, liberalnog društva, Wilsonova je, zapravo, mnogo širi intelekt i šire zainteresovana spisateljica koja se bavi brojnim savremenim društvenim problemima iz sasvim prepoznatljivo leve perspektive pa ovaj strip u sebi ima i rodne rasprave, ali nikada ne beži daleko od centralne teme koja se bavi savremenim kapitalističkim mentalitetom i ljudskošću koja je unutar sistema za oplodnju kapitala u najmanju ruku ukaljana, u najgorem slučaju potpuno poništena. Ovde ima epizoda koje pokazuju rad korporacija i iznutra, sa svim mrvećim realnostima posla u velikoj, obezljuđenoj firmi, ali i spolja, sa devastacijom prirodne okoline i lokalnim stanovništvom koje u ovakvoj situaciji zapravo pokušava da izvuče neki sitan ćar za sebe.

Utoliko, Pioson Ivy je ovde kao neka seksi verzija Petera Calmusa, obeležena gnevom ali dovoljno snažna da taj (pravični) gnev ne pojede svu njenu empatiju. A tu je i čitav podzaplet sa Green Manom, koji se bavi njenim „nadljudskim“ poreklom i obrađuje traumatične događaje iz prošlosti koji su, nećete se iznenaditi, proizvod manipulacije naučnika zaraženog velikom dozom toksične muškosti. Wilsonova lepo rukuje ovim sada već generičkim motivom i ne pravi od njega tek ravni feministički pamflet već prikazuje kako je Pamelin odnos sa Jasonom Woodrueom jedna klasična priča o zlostavljanju a koja se završava u trijumfalnom i maštovitom horor-krešendu u kome će ona njega doslovno pojesti.

Moram da kažem da sam se u ovaj strip zaljubio već na prvim stranama kada sam video kako Marcio Takara na crtežu i Arif Prianto na kolorima kreiraju jedan bogat, sočan, višedimenzionalan prikaz ne samo Pamele i njenih misli već sveta oko nje koji neprestano buja i raste. Ovo je, na kraju krajeva strip o ženi koja kontroliše „ponašanje“ biljnog sveta (mada, da, u pravu ste, gljive nisu biljke, ali rekao bih da spadaju u „green“ koji u DC-ju oznavača carstvo za sebe) i Takara i Prianto su sjajni u pružanju čitaocu osećaja da se sve vreme nalazi usred nečeg živog, rastućeg, vibrantnog, stalno menjajućeg. Jedna od centralnih tema stripa je svakako taj ciklus žiota u kome ono što umire hrani ono što se rađa pa su Takara i Prianto sjajni u korišćenju kompleksnih tekstura i boja da nam pokažu ove procese na jednom praktično podsvesnom nivou. Naravno Takaru pamtim još od odličnih radova za BOOM! Studios ali i po recentnom, takođe odličnom, radu za Marvel (Captain Marvel, jelte) ali ovde je prevazišao sebe nudeći odlično pripovedanje i tonalni miks meditativnog, melanholičnog on-the-road narativa i psihodeličnog horora. Gostujući crtači (Atagun Ilhan, Brian Level) su takođe vrlo solidni ali Takara ovde drži predavanje. Naravno, moram da istaknem izvanredan letering koji radi Hassan Otsmane-Elhaou još jednom podsećajući da za njega ne važi ona maksima da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Otsmane-Elhaou je u svojim recentnim stripovima izrazito in-your-face sa smelim izborom kolora, fontova i formata ali on nikada ne žrtvuje čitljivost efektima i Poison Ivy je jedan od najfinijih primera njegovog majstorstva.

Ukratko, ovo je vrlo solidan strip koji se nekim savremenim i aktuelnim problemima (ne samo prvog sveta) bavi kroz humanizovanu priču o ženi koja je krenula da počini genocid pa onda shvatila gde greši. Vredi ga ispratiti do kraja pa vam Amazon link nudim ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam AfterShockov miniserijal od pet brojeva, My Date with Monsters, a koji je išao od kraja 2021. godine do Marta prošle i dobio kolekciju u Julu. S obzirom da je u pitanju rad prilično visokoprofilnih autora urađen sa originalnom koncepcijom i svežim idejama, čitanje je uključilo i izvesnu dozu sete imajući u vidu da je AfterShock Comics krajem Decembra prošle godine objavio ulazak u postupak bankrota sa nekih 17 miliona dolara duga i procenom da oko 200 potražilaca čeka u redu da naplati dugove od posrćućeg izdavača.



A što je greota. AfterShock možda nisu vodili ljudi sa NAJJAČIM smislom za biznis na svetu ali su se oni zaduženi za kreativni deo posla jebeno trudili da se firma izdvoji od ostalih izdavača originalnim sadržajima i kvalitetnom produkcijom. Naravno, možda ih je ovo i oteralo u stečaj – rad sa visokoprofilnim autorima ali odustajanje od koncepcije tekućih serijala, krosovera i svega onog drugog što rade izdavači, trudeći se da maksimizuju zaradu, je verovatno na kraju svega bila plemenita ali ekonomski vrlo fražilna koncepcija. Kada imate na rosteru imena kao što su Brian Azzarello, Paul Jenkins, Mark Waid, Cullen Bunn, Garth Ennis itd. koji su svi svoje reputacije izgradili na dugačkim, ikoničkim tekućim serijalima, možda je okretanje formatu miniserijala od 4-5 brojeva posle koga se taj partikularni strip-univerzum napušta i nikad se ponovo ne poseti (sem u izuzecima kao što je recimo meni vrlo solidni Maniac of New York) zaista bilo neka vrsta komercijalnog samoubistva. A možda sve to nema veze nego neko tamo naprosto nije umeo da ishendluje poslovanje i proda kvalitetne miniserijale koje može da čita zahtevnija publika što nema vremena da se upušta u višegodišnji kontinuitet i zanima je interesantan koncept, dobro pripovedanje i jak crtež...

Meni je svakako prijao AferShockov fokus na baš to: stripove koji počnu i završe se unutar 4-5 epizoda i to je prostor u kome se obavi i sva karakterizacija i sva razrada originalne ideje itd. kao, jelte, nekakvi grafički romani ali ipak razdeljeni na epizode. Kako su za ovu firmu radili neki zaista pedigrirani scenaristi i crtači tako sam se uvek rado prihvatao njihovih izdanja, bez obzira što možda nisu uvek bila jednako dobrog kvaliteta. Sa AfterShockom sam barem uvek znao da ću dobiti nešto originalno.

My Date with Monsters  je pravi primer ovakvog pristupa radu jer je u pitanju strip sa originalnom idejom koga su radili vrlo ugledni autori. Scenarista Paul Tobin je čovek sa velikim iskustvom rada u mejnstrim stripovima – pogotovo za Marvel – a koji je potom ostvario i vrlo uspelu nezavisnu karijeru, partikularno sa porodičnim serijalom Bandette koji je crtala njegova žena i koji se zakitio višestrukim Eisner nagradama za digitalni strip. Danas je i uspešan romanopisac a My Date with Monsters mu je osvežavajući povratak creator-owned stripovima nakon nekoliko sezona rada na licenciranim stvarima poput Angry Birds i Plants vs. Zombies.



Sa druge strane stola sedi Andy MacDonald, pedigrirani crtač koji je radio gomilu superherojštine za Marvel i DC i mada ne spada u superstar ešelon, on ima jedan naglašen karakter u svom crtežu a sa My Date with Monsters  svakako je pokazao koliko napreduje i u pogledu urednosti pripovedanja. U poređenju sa recimo, takođe AfterShockovim serijalom I Breathed a Body, koji je MacDonald takođe radio, ovo je disciplinovaniji, manje razbarušen ali ne manje energičan strip. Kolore je radio DJ Chavis a letering, vrlo rutinirano, Taylor Esposito. My Date with Monsters je, bez ikakve sumnje, strip koji u produkcijskom smislu stoji čvrsto kano klisurina i privlači pogled čitaoca svojim kombinovanjem realistične, „odrasle“ estetike i fantazijskih i horor elemenata.

I sama koncepcija je prijemčiva i originalna. Tobinov scenario je ambiciozan i on se u njemu izrazito potrudio da poveže jednu down-to-earth porodičnu dramu sa elementima komedije i bizarne, delirične elemente fantazije i horora u kojima košmari imaju kapacitet da iz sveta snova, koji bi trebalo da nije, jelte, stvaran, prodru u fizički svet ljudi i tamo tim ljudima nanesu konkretno zlo, uključujući povrede i smrt.

Ako ovo zvuči kao da je u pitanju zaplet nekakve mange, vredi dodati da su i glavni junaci dobrim delom japanskog etniciteta. Risa Himura, protagonistkinja ovog stripa, bivša je naučnica koja je radila na projektu što je od ispitivanja sveta snova i njegovog potencijala da se ovaploti u našem svetu pivotirao u smeru proizvođenja hipnagogičkih oružja gde bi vojska mogla da nanese gubitke neprijatelju napadajući snove njegovih vojnika. Ovaj je projekat implodirao kada se ispostavilo da je svet snova zapravo STVARAN, tj. opipljiv, odnosno da košmarna čudovišta iz podvesti i motologije zaista fizički postoje i da, zahvaljujući eksperimentisanju Himurinog tima, sada imaju način da fizički uđu u naš svet, posredstvom ljudi što imaju košmare.

Himura je već godinama u programu sličnom zaštiti svedoka, ali je i kreirala posebni preparat koji omogućava ljudima da spavaju bez košmara, što sprečava najveći deo intruzija čudovišta, sve dok kompletna populacija svaki put pre pavanja uredno popije po jednu pilulu preparata nazvanog, umirujuće, „Blanket“. Naravno, incidenti se događaju i postoje posebne vojne jedinice koje reaguju u ovakvim slučajevima.

Ako ovo nije dovoljno „koncepta“, Himura ima i ćerku koja je jedan od portala za čudovišta. Traumirana znanjem da je trenutno stanje u kome se svet nalazi posledica činjenice da je njen otac, Himurin pokojni muž, majku varao i lagao i zapravo svojeručno zasrao naučno istraživanje koje je pošlo po zlu i proizvelo nesreću za čitav svet, Machi sama ima košmare vrlo opasne po nju samu i okolinu. Risa Himura dobija neočekivanu pomoć od strane čudovišta koje jede druga čudovišta i predstavlja najjaču sponu sa svetom čudovišta koju ona ima, ali i od strane vojske koja pokušava da pronađe idealnog udvarača za nju, sledeći hipotezu da ako majka nađe novu ljubav, ćerka će prestati da ima košmare.

Je li ovo dovoljno komplikovano? Jer ako nije, ima tu i čitav podzaplet sa vojnicima koji se obučavaju da smuvaju Himuru i u njoj podstaknu zaljubljivanje, pa sa Machi koja i sama nalazi dečka i pita se što je njena majka sama i što tvrdi da je muvanje komplikovano kada je njoj to i lako i lepo... My Date with Monsters ima veliku ambiciju da bude strip sa više slojeva i apsolutni višak koncepcije u odnosu na broj strana na raspolaganju.

 
 

Jer ovde treba naći mesta i za dugačke scene saspensa horora i akcije u momentima kada izmet lupi o fen i dobijemo jedno izrazito strašno čudovište koje kombinuje indonežanske i japanske folklorne motive i ubija ljude iz očiglednog zadovoljstva i radoznalosti, pa odlaske u svet čudovišta, pa podzaplete sa Himurinim bejbisiterkama, izlascima sa udvaračima, Machinim pokušajima da mami nađe partnera...

Zaista, da je ovo manga, imala bi tokom dugačkog perioda izlaženja mesta za sve te promene tona, duže narativne lukove komedije, drame, horora, akcije, za karakterizaciju različitih sporednih likova... Međutim, ovo je strip od svega pet epizoda standardne severnoameričke dužine i koliko god da su Tobin i MacDonald vešti u kreiranju svake od narativnih epizoda i set pisova, sa vrlo funkcionalnom kombinacijom ekspozitornog (a karakternog) pripovedanja u prvom licu, skakanja na druga mesta da se vidi šta rade drugi likovi i crteža koji je informativan i atraktivan u isto vreme, krajnji utisak je ipak da ovom stripu fali solidan broj strana da bi sve to „leglo“ na svoje mesto. Ovako kako je, neke se stvari moraju komprimovati, neki podzapleti se završavaju veštački. Najmanje sam zadovoljan otkrićem u minut do dvanaest da odnos između sveta ljudi i sveta čudovišta nije zaista onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, a koje menja perspektivu likova na rat koji vode sa košmarnim monstrumima. Ono je dato kroz ekspozitorni dijalog, bez prikazivanja i time je i efekat koji treba da ima na čitaoca umanjen a efekat koji to otkriće ima na likove deluje veštački i nezarađeno.

Utoliko, My Date with Monsters je primer stripa koji demonstrira zanatske kvalitete autora i ima ambiciozan koncept ali koji je sapet svojim petodelnim formatom i ne uspeva da te ambiciozne ideje dovede do prirodne razrade. Pa otud pričamo i o ne sasvim uspešnom projektu. No, MacDonaldov crtež je ovde vrlo prijatan za oko, sa disciplinovanim ali energičnim pripovedanjem i nekim odličnim dizajn-rešenjima kada su čudovišta u pitanju. Kolori, iako ne naročito živi svakako doprinose postizanju željene atmosfere pa je ovo strip koji je od početka do kraja zanimljiv za čitanje i prijatan za oko uprkos svojim nesavršenostima. Amazon kolekciju prodaje ovde, a AfterShock i u stečaju najavljuje nove stripove (doduše skromno) od kojih je jedan treći Maniac of New York serijal. Pa, hajde, navijamo.

[Meho Krljic]

Pre par nedelja se petim brojem završio miniserijal Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores i kao stari Marvelov sledbenik ne mogu da kažem da nisam bio zaveden, iskorišćen (na kraju možda malo i odbačen?) pričom koja je ne samo uglavnom bazirana na dijalozima i karakterizaciji, sa veoma malo akcije, već i koja ide u neke od najranijih perioda Marvelovih stripova (u vreme kada se to još zvalo Timely Comics i prikazivalo superheroje kako jebu kevu nacistima po Evropi) da bi osamdeset godina kasnije izvodilo gorke, trezvene, ali možda malo i optimistične  zaključke o prijateljstvima skovanim u ratu i životima provedenim u stalnom prisećanju tog rata.



Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je napisao Christopher Cantwell, a što me je, priznajem, malo i iznenadilo, Cantwell je sa svojim radom na Iron-manu isposlovao sebi dosta odlične reputacije i dobre volje i mada je deo toga iskoristio da nastavi da radi nekoliko projekata iz strasti poput Hellcat i Gold Goblin serijala, nisam očekivao da se Namor, kralj Atlantide (ili, jelte, bivši kralj, ez d kejs mej bi u ovom stripu) nađe na spisku njemu omiljenih likova iz Zlatnog doba o kome smatra da ima nešto smisleno i značajno da kaže. End jet hir vi ar.

Cantwell je, štaviše, vrlo eksplicitno pojasnio, pogovorom na kraju prog broja koliko su junaci iz Timely Comics serijala značajni u pogledu njegove percepcije super-heroja, citirajući Buisekov i Rossov uticajni serijal Marvels kao varnicu što je zapalila njegovo interesovanje da se vrati decenijama unazad i pozabavi nečim što on izjednačava sa praktično arheološkim radom. Cantwellova teza je da danas, a pogotovo, dodao bih ja, u kontekstu činjenice da većina moderne publike do Marvelovh propertija dolazi putem filma i televizije, percepcija evolucije odnosa između Marvelovih protagonista i njihovih individualnih karakterizacija često isključuje period vezan za Drugi svetski rat u kome su nastali neki od likova što i danas imaju aktivne uloge u Marvelovom univerzumu, uključujući njegovu kinematsku inačicu. Utoliko, nije mi ni potpuno zaumna ideja da je uredništvo odobrilo da se radi Conquered Shores, računajući da je preko, u DC/ Warner taboru projekat Aquaman ispao dosta dobro i da je film sa glavnim junakom koji je kralj Atlantide iz stripa što je začet 1941. godine odradio dobar posao, te da nema stida u tome da se i pod Diznijevim skutom isproba sličan projekat, sa svojim kraljem Atlantide koji je, eto preokreta, dve godinice stariji od Aquamana. (Da se, da prostite na jadnoj igri reči, isproba proverbijalna voda.)

Naime, iako je dosta poznato da je veliki broj Marvelovih likova nastao kao nimalo stidljiva imitacija postojećih DC likova, Namor je jedan od notabilnih izuzetaka, kreacija Billa Everetta, sa poreklom koje je od početka bilo problematično u smislu da moćni podmorski heroj nije zaista bio heroj u svojim prvim inkarnacijama, naprotiv, da su njegova prva strip-pojavljivanja igrala na kartu gnevnog čoveka iz dubina okeana koji ima problem sa ljudima „sa površine“ i ne stidi se da im to silom pokaže.



Ova karakterizacija nije nikada zaista izbrisana i osamdeset i kusur godina kasnije Namor je nezgodni anti-heroj, pa onda povremeno i čist negativac koji je opterećen snažnim besom (dobrim delom zasnovanim na identitetskoj krizi jer je u pitanju pola Atlantiđanin a pola „površinac“, kao i Aquaman, uostalom) i osećajem da je njegovo kraljevstvo uvek ugroženo ponašanjem ljudi sa kopna, pa su mnoga Namorova pojavljivanja, uključujući i u najskorije vreme bila karakterisana agresivnim, ratničkim odnosom prema kopnu. Namor je, da se razumemo, omiljeni Marvelov Bad Boy (ne zaboravimo da je u pitanju i neka vrsta grešne simpatije Sue Storm iz Fantastic Four) ali ova persona je donekle i kalup u kome je Namor zatvoren poslednjih decenija i odakle ga vade samo za pojedinalne epizode. Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je Cantwellov pokušaj da uđe ispod, da izvinete, površine, i u Namoru pronađe unutarnji konflikt. Namor, na kraju krajeva, jeste „polutan“, pola čovek a pola Atlantiđanin koji se na presto Atlantide ispeo ne pomoću šarma i diplomatskih veština već najpre silom i beskrupuloznošću, dokazujući, jelte, da je „čistiji“ podmorac od čistih Atlantiđana, pa je onda Conquered Shores jedna dugo potrebna introspektivna analiza njegovih motiva ali i pojavnih oblika njegove ličnosti, njegovih, uostalom, postupaka tokom duge istorije, a koji su od Namora napravili ono kako ga drugi ljudi vide, ali ne nužno ono kako on sebe vidi.

Za potrebe ovog stripa narativ je pomeren u (moguću) budućnost u kojoj je najveći deo površne planete Zemlje prekriven vodom i Atlantida je konačno i u praksi ono kako je sebe videla toliko stoleća unazad: vodeća sila na planeti, imperijalna država koja sada zaista vlada inteligentnim životom na Zemlji. Kadrovi koji strip otvaraju, sa rukom Kipa slobode koja još jedino viri iznad površine mora, držeći neugaslu, jelte, baklju u jednom ironičnom demonstriranju da će voda na kraju uvek doakati vatri (sa svim prometejskim, jelte, konotacijama te vatre) postavljaju najveći deo estetike samog stripa. Ovo nije priča o kataklizmi koja nastupa i herojima koji se trude da je spreče. Ovo je priča o kataklizmi koja je došla i prošla, o novom svetu koji je iz nje, khm, izronio i herojima koji se osećaju staro, umorno i sa mnogo gorčine sede i analiziraju sopstvene živote i istorije pitajući se šta zaista znači biti heroj i jesu li to na kraju zaista bili ili, makar, jesu li dorasli slici koju su o njima imali drugi.



Cantwell ovo piše barokno, sa puno monologa i dijaloga, koristeći metaforu o vatri i vodi do njenih krajnjih granica, pa crtač Pasqual Ferry mora da se zaista potrudi da jedan u suštini smiren, kontemplativan narativ nekako ne pretvori u procesiju portreta i glava koje pričaju. Prizori potopljene planete i ostrvcava suve zemlje u sada skoro bekrajnom okeanu svakako pomažu da strip dobije jednu epsku, svečanu postapokaliptičnu atmosferu, pogotovo sa kolorima Matta Hollingswortha (i „podvodnim“ leteringom Joea Caramagne). Ja nisam preteran ljubitelj Ferryjevog uglastog stila, sa tankim linijama i gotovo kubističkim figurama, ali sa Hollingsworthom na kolorima, ovaj strip svakako dobija dosta karaktera.

A karakter je i u njegovom središtu. Ovo je u velikoj meri analiza Namorove ličnosti i jedno nesputano valjanje u osećaju krivice, promašenosti, ali i nikada zaista pripitomljene sujete i osećaja inferiornosti koji truje čak i najplemenitije momente kraljevske dominacije iz Namorove istorije. Pisan maltene kao nekakav gameofthronsovski polomljeni ep, Conquered Shores nam daje Namora koji se zaista trudi da učini nešto značajno i plemenito na kraju svoje, jelte, karijere, postajući sve više svestan da svet za koji se borio u ovom trenutku zapravo više nema mnogo potrebe za njim. A što je moćno mada zastrašujuće osećanje.

Utliko, prirodno je da se naspram njega stave neki od njegovih najstarijih prijatelja i neprijatelja, od doktora Dooma (i, er, Machine mana), pa do njegovih kolega iz Invadersa, Kapetana Amerike i originalnog Human Torcha. Odnos trojice muškaraca koji su se borili rame uz rame protiv nacista i uprkos sasvim različitom porekli našli zajedničku prirodu u suprotstavljanju zlu, ovde je u centru karakternog rada i, ako ste imalo vezani za klasične Marveove likove, bićete dirnuti.

Strip zaista nema mnogo akcije i više se bavi posledicama društvene nepravde i diskriminacije nego što troši strane na pesničenje, no, kada do pesničenja i dođe, Ferry kreira taj osećaj zaista zastrašujućih sila na delu, bežeći od ispraznog spektakla i dajući akciji meru fatalnosti koja prija ovom stripu.

Old school Marvelovi zombiji će ovde svakako imati čemu da se obraduju, uz kompleksnu politiku Atlantide i napete, uzbudljive odnose između bivših Invadersa, ali čak i ljudi koji ne znaju ko je Jim Hammond (dakle, taj originalni Human Torch) će ovde dobiti jedan solidan naučnofantastični narativ o planeti što je ljudsku rasu ostavila iza sebe i evoluciji koja je istovremeno i društvena koliko i biološka. Lep, mali strip i možda sasvim solidan predložak za budući film. Amazon će kolekciju imati u Maju na ovom mestu, a pojedinačne epizode imate ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam Hendrix – Electric Requiem, jednu impresionističku biografiju Jimija Hendrixa, jednog od svakako najvažnijih rok gitarista u istoriji, jelte, savremene popularne muzike, a, ako pitate ljude moje generacije, i najvećeg gitariste svih vremena, koji je revolucionisao pristup ovom instrumentu, spojio bluz, psihodeliju, hard rok i avangardu u amalgam što će narednih pet decenija proizvoditi prevratničke talase i pozivati čitave nove muzičke žanrove da se kristališu iz primordijalnog haosa.


Hendrix – Electric Requiem je na Engleskom jeziku objavio američki Ablaze Publishing Avgusta prošle godine, da bi tvrdo koričena verzija stigla nekih mesec dana kasnije, početkom Septembra. Ovo je, ipak, evropski strip i koliko mogu da utvrdim, italijanska verzija je izašla još 2016. godine, za Edizioni BD, pod naslovom Jimi Hendrix – Requiem Elettrico, mada je verzija na Španskom jeziku izašla još pet godina ranije, 2011. godine za Ediciones La Cúpula. Autori su Italijani, i originalno je strip izašao 2010. godine u italiji ali ja njoj ne umem da uđem u trag i da vam kažem ko je bio izdavač. No, nije da je to mnogo bitno. Hendrix je umro pre više od pet decenija i na svaki način ova je biografija više hagiografija nego nekakav naučno precizan spisak faktografski proverenih i utvrđenih činjenica. Štaviše, autori u pogovoru vrlo otvoreno i pošteno ukazuju koje su scene potpuno izmišljene i služe više da bi uhvatile duh vremena i svetonazor generacije nego da bi se predstavljale kao istorijska građa. Fer? Fer.Jer, Hendrix je već u vreme kada sam ja počeo da slušam savremenu rok muziku – dakle u ranim osamdesetima, već više od decenije bio počivši ali priča gitaristi koji kao da nije bio sa ovog sveta je dosegla već mirske proporcije. Treba imati na umu: koncept „gitarskog heroja“ nije zaista postojao pre Hendrixove generacije i vrlo je moguće da, da nije bilo njega, nikada ne bi ni bio kristalizovan. Naravno da su uporedo sa njim stasavali ljudi poput Jimmyja Pagea, Erica Claptona (čovek za koga su krajem šezdesetih po Londonu ispisivali grafite „Klepton je Bog“), Petea Townshenda, Ritchieja Blackmorea, nedavnopočivšeg Jeffa Becka, Carlosa Santane, Petera Greenea, pa nešto kasnije Angusa Younga i čitave originalne heavy metal postave iz sedamdesetih, ali vrlo je verovatno da je baš Hendrix bio taj koji je gitaristu u rok bendu izneo na pijedestal obožavanja, oteo poziciju frontmena od pevača kome je ona možda prirodno morala da pripada i pretvorio gitaru u sakralni objekat a njenog operatora u herojsku figuru.Nije, naravno da pre Hendrixa nije bilo revolucionarnih gitarista u još uvek mladoj rok muzici – na kraju krajeva Chuck Berry i gomila crnih električnih bluzera koji su uticali i na njega samog (a onda i na Hendrixa) su donosili u novu muziku zvuke koje niko nikada ranije nije čuo, ali kod Hendrixa je na delu bio vrlo srećan spoj revolucionarne sviračke tehnike i zvučne estetike, sa ekstremno upečatljivim vizuelnim imaginarijumom u kome je muzičar delovao kao uhvaćen usred šamanskog rituala doticanja onostranog, sa sve jakim erotskim konotacijama – uostalom i na omotu ovog strip-albuma je umetnička reimaginacija jedne od najikoničkijih Hendrixovih tehnika – sviranje gitare jezikom.





Dodatni element koji se ne sme zanemariti je svakako i vreme i mesto. Hendrix je imao EKSTREMNO kratku karijeru, sa jedva osam godina profesionalnog bavljenja muzikom i svega četiri zvanična albuma izašla u razmaku od četiri godine. No, pitanje je koliko bi Hendrixova karijera uopšte i postojala da je ostao u SAD na transverzali između Sijetla, Nešvila i Njujorka, svirajući u raznim ritam i bluz bendovima i tezgareći za crkavicu svako veče. Hoću reći, preseljenje u London, gde se formirao njegov prvi bend u kome je bio lider, Jimi Hendrix Experience, je naprosto bilo presudno – ispostavilo se da crni američki muzičar ima manje strukturalno-rasističkih prepreka da se s njima izbori u Ujedinjenom kraljevstvu nego kod kuće, ali i da je atmosfera londonske i, šire, britanske scene što je do tog momenta već godinama uzimala američki predložak rokenrola i sa njim radila neveriovatne stvari bila jako stimulativna i za Hendrixa.
Tri albuma koje će Experience snimiti ostaju do danas neke od najfinijih ploča rok muzike sa još uvek zapanjujućim rasponom zvuka i tehnika koje su spajale tvrdi ritam i bluz, psihodeliju i elektroakustičku avangardu na jedan potpuno organski način.Moram da priznam da je mene slušanje Hendrixa u orgomnoj meri pokvarilo ne samo jer su mnogi metal bendovi koje sam tokom kasnijih mnogo decenija slušao delovali naprosto nedovoljno maštovito (a ja sam ipak zakleti metalac, ako to nije bilo jasno do ovog momenta) već i jer je gomila akademske avangarde koju sam kasnije slušao umela da zazvuči prosto previše konceptualizovano a sa manje uzbudljivim zvučnim rezultatima od onog što je radio Hendrix.Naravno, legendarnosti legende o Hendrixu u mojoj mladosti je svakako doprinelo i to da, u to vreme, videti rok muzičare kako sviraju nije bilo baš tako lako. Danas imamo internet, JuTjub, torente i sve ostale načine da u nekoliko sekundi dođemo do skoro svakog video-zapisa iz istorije čovečanstva, ali u osamdesetima smo imali samo državnu televiziju gde ste, ako ste imali sreće, možda videli 5-6 muzičkih spotova mesečno, te presnimke VHS video kaseta koje ste gledali kod nekoga u gostima. Videti Hendrixa na bini kako svira, zatim lomi gitaru udarajući njom o patos, pa je polije benzinom i zapali je tada bilo jednako kao prisustvovati ezoteričnom ritualu kome tek treba saznati značenje.Italijanski crtač Gianluca Maconi koji je uradio crtež u ovom albumu je vrlo izgrađen i cenjen autor sa dosta solidnom količinom uspešnih radova za italijanske ali i francuske izdavače (Soleil) u svom katalogu, uključujući rad na visokotiražnom serijalu Elves. Njegov crtež je, ako smem to da kažem, vrlo Amerikanizovan, sa čistim linijama, pravilnim panelima i lejautom koji je dinamičan ali nikada natrpan i ostavlja prostora prizorima da dišu – ovo je strip koji meša fantazijsko i dokumentarističko vrlo uspešno a kolori koje je radio Tentacle (pretpostavljam da je u pitanju studio) su snažni i sa forsiranjem nijansi purpurnog, odlično se uklapaju u imaginarijum kreiran Hendrixovim pesmama.Scenario je radio Mattia Colombara o kome ne uspevam da nađem mnogo podataka na internetu. Ovaj mu se album navodi kao prvi internacionalno objavljivani rad ali pretpostavljam da čovek rođen 1974. godine ima u svom siviju i još neki strip pre ili posle ovoga. No, moguće je i da je njegova primarna profesija – proizvodnja vina – zabavnija od pisanja stripova.Kako god bilo, Hendrix – Electric Requiem je strip koji vrlo ozbiljno doživljava Hendrixovu mitološku dimenziju i zapravo je i formatiran kao priča o onome šta se dešava nakon Hendrixove smrti, na prelasku u zagrobni život, a sa pregledom njegovog ovozemaljskog postojanja spakovanim u dugački flešbek.





Ono što je srazmerno neočekivano je da ovaj strip, iako se bavi stvarima koje nisu bile lepe u Hendrixovom životu – rasistička diskriminacija kao najočiglednija – zapravo u prilično širokom luku zaobilazi jednu od značajnih tema koje se nekako ne mogu zaista odvojiti od njegove ličnosti: korišćenje psihoaktivnih supstanci. Ne samo da je Hendrixova muzika bila prožeta psihodeličnim vizijama a nastupi očigledno utemeljeni na iskustvima organizma poguranog daleko preko granica svakodnevnog i banalnog, nego je i njegova smrt – davljenje u sopstvenoj povraćki u dubokom snu – nesumnjivo vezana za kombinaciju alkohola, barbiturata, amfetamina i kanabisa koju je autopsija utvrdila u njegovom organizmu.I, sad, normalno je da ne želite da baš insistirate na tome da je osoba čiju biografiju pravite – kako biste slavili njenu jedinstvenu umetničku viziju – bila godinama praktično na granici samouništenja (pogotovo tokom turneja na kojima su amfetamini bili praktično svakodnevna dijeta), ali autori biraju dosta neobičan okvir za svoju priču o Hendrixovom životu, praveći paralelni fantazijski narativ u kome je on mladi princ Valijant što se bori protiv zmaja. Moram da kažem da se još uvek češkam po glavi na ime ovog izbora motiva s obzirom da fantazijski imaginarijum (pogotovo nešto tako konkretno kao što je princ Valijant) nikada nije preovlađivao u Jimijevom izrazu i da bi nekakav naučnofantastični mizanscen, ako se već moralo ići u ovu stranu, bio primereniji. Autori svakako nastoje da pokažu kako je veliki gitarista celog života bio jedno, jelte, dete, koje se borilo da spasi svoju dušu i to je, razume se, jedno legitimno gledanje na prerano otišlog heroja, ali je, za moj ukus, i previše romantično i ignoriše neke realnosti ne samo Hendrixovog života već i čitave ere rokenrola u kojoj je živeo i koju je vrlo presudno i sam oblikovao.No, ovakav kakav je, ovaj strip nije rđav. Fantazijska dimenzija svakako funkcioniše sama za sebe i ima svoj emotivni naboj iako je generička, dok je dokumentaristički deo stripa urađen uglavnom korektno u svojoj iscepkanosti na fragmente i vremenskim skokovima. Na početku teksta sam pomenuo da je ovo „impresionistička“ biografija i ovde možemo da budemo zadovoljni što je crtež radio Maconi jer su kasniji delovi albuma u kome ima malo teksta a mnogo rekonstrukcija ikoničnih Jimijevih poza i grimasa vrlo upečatljivi i imaju postersku energiju.Hendrix – Electric Requiem, dakle, možda nije onako kako bih ja uradio biografiju muzičara koji mi ekstremno mnogo znači u životu, ali ima svoje kvalitete. Crtež i kolor su vrlo solidni, kao i letering u engleskom prevodu – radio ga je ugledni Troy Peteri – i ako ste slučajno neko ko do sada nije bio upoznat sa legendom o Hendrixu, ovo svakako nije najgore mesto na kome možete da počnete svoje hodočašće. Amazon vam nudi tvrdo koričenu kolekciju ovde.

[Meho Krljic]

Krajem Januara ove godine Europe Comics je izbacio Engleski prevod veoma simpatično nacrtanog albuma Léo in Little Pieces, a koji je za Dargaud izašao u originalu kao Léo en petits morceaux negde tokom 2022. godine. Iznenađujuće malo sam video reakcija na ovaj, recimo, grafički roman, s obzirom da on sadrži mnoge elemente evropskog, pogotovo franko-belgijskog stripa koji umeju da uhvate i angolofonu publiku za, jelte, gušu i očaraju je svojim šarmantnim dahom gorkoslatke romanse, istorijske proze, ali i fokusom na neku vrstu ženskog pisma u okviru te romantične i istorijske koncepcije. Koliko umem da vidim, u trenutku dok ovo kucam ni jedan jedini „zvanični“ prikaz ovog albuma nije izašao ni na jednom sajtu koji se profesioalno bavi stripom na Engleskom jeziku a što je u najmanju ruku nepravda. Ovo je interesantan i prilično ubedljiv debitantski rad za francusku autorku po imenu Mayana Itoïz i zaslužuje više pažnje. Pa dajmo joj je malo.



Itoïzova inače nije nikakva mladunica, a ovo joj je debi samo u smislu da se radi o prvom kompletno autorskom albumu koji je sama proizvela, radeći i scenario i crtež i kolor. Žena je rođena 1978. godine u Bajoneu, a studirala lepe umetnosti u Tuluzu i kako već to ide sa ljudima koji vole da se bave crtanjem, dobar deo svog života je provela kao nastavnica u školi da bi, jelte, od nečeg mogla da plati račune. No, njena paralelna karijera ilustratorke traje već dugo, sa komercijalnim radom koji se tiče ilustracije knjiga, kancelarijskog materijala itd. U svetu stripa, Mayana već iza sebe ima saradnju sa izdavačima od ugleda kao što su Glenat ili Dargaud a za ove potonje je radila kao ilustrator na uspešnom dečijem serijalu albuma Le Loup en slip (tako je, vuk u gaćama) koji su napisali Wilfrid Lupano i Paul Cauuet. Mayana Itoïz je i jedna od osnivačica udruženja The Ink Link koje smo već pominjali na ovim stranama a u pitanju je asocijacija strip-profesionalaca koji svoj talenat i (kakav, jelte, takav) društveni uticaj koriste da se pozabave nekim van-umetničkim pitanjima iz domena socijalne pravde, humanitarnog aktivizma, očuvanja životne sredine... U svojoj funkciji članice The Ink Link Itoïzova je tokom pandemije sarađivala sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i bila jedan od učesnika strip-projekta Faire face a koji je bio posveta francuskim negovateljima i zdravstvenim radnicima koji su, jelte, što metforički a što stvarno izginuli tokom te iste pandemije.

Žena na svom mestu, dakle, a pritom i sjajna crtačica, te koloristkinja koja je svoj stil, vrlo primeren za dečiju literaturu u slučaju Léo in Little Pieces stavila u službu jedne znatno manje dečije tematike i kreirala jednu, pa, uz rizik da zazvučim veoma klišeizirano, gorkoslatku priču o nekoj vrsti zabranjene, možda i nemoralne ljubavi i životu koji je nastavio da se odvija nakon završetka velike tragedije, ostavljajući svoje, jelte, protagoniste da se pitaju kako bi neki drugi život, bez te tragedije, možda izgledao.

Mayana Itoïz je Léo in Little Pieces zapravo bazirala na životu svoje bake, svakako romansirajući stvarnost u meri u kojoj je to neophodno kako biste proizveli književni (ili stripovski) narativ, ali zasnivajući zaplet ali i estetiku na delićima priče koje je čula u porodici a zatim i na fotografijama koje je familija sačuvala i koje su joj dale inspiraciju i osećaj za to kako ispripovedati storiju kojoj nije mogla sama svedočiti ali koju je u sebi osetila.



Léo in Little Pieces dešava se u nekoliko vremenskih perioda, sa početkom u 1965. godini kada sad već sredovečni nemački par putuje kroz baskijski region Francuske i kada suprug postaje svestan da žena koja ih je primila u kuću/ kafanu u provinciji zapravo JESTE Léo, odnosno Léocadie, mlada Francuskinja koju je poznavao za vreme Drugog svetskog rata kada je u okviru okupacionih trupa vermahta sedeo u ovom delu zemlje i maltretirao lokalno stanovništvo.

Dobro, sad, „maltretirao“ je jak izraz jer strip i sam pokazuje da su Nemci u ovom delu sveta bili daleko civilizovaniji i pristojniji nego što je bio standard u našim, slovenskim krajevima. No, ne treba sumnjati u to, Nemci su bili okupator a Francuzi vrlo natušteni kada bi videli da lokalne devojčice umeju da padnu na šarm vojničke uniforme i da sa nekim od tih, jelte, okupatora, budu i bez implicitne ili eksplicitne pretnje silom ili ucene. U tom smislu, kada kažem da je Franz „poznavao“ Léo, tu impliciram i, jelte, biblijski smisao.

Doduše Léo i Franz nisu bili ljubavnici tokom Drugog svetskog rata, jer je ona bila u ljubavi sa njegovim klasićem Felixom. Susret sa sada oženjenim Franzom (i  Léo se udala, i izrodila silnu porodicu), u 1965. godini i raspitivanje o Felixu – a koji je, kaže joj Franz poginuo skoro odmah nakon što su njihovu jedinicu prebacili u Sovjetski savez, kod nje okida jaku plimu uspomena na 1942. godinu.

Najveći deo narativa se i dešava tokom Drugog svetskog rata i prikazuje komplikovan odnos između dve nacije koje su istorijski mnogo ratovale međusobno a gde i pored okupacionog odnosa postoji jasna bliskost između nekih vojnika i nekih civila. Strip se bavi u velikoj meri čistim i nevinim osećanjima mlade devojke koja zna da su i okolnosti i njeni činovi neprirodni ali koja je i, intuitivno makar, svesna da nikada više neće biti mlada i da neki momenti u životu naprosto ne mogu da se ponove. Pozadina njene veze sa Felixom komplikovana je ne samo sve većim gnevom lokalnog stanovništva koje smatra da je to što ona radi po definiciji nemoralno a u ovom kontekstu na granici izdaje, već i razvojem ratne situacije. Konkretno, kako meseci prolaze i relativno miroljubiv odnos između lokalnog stanovništva i okupatorske vojske se komplikuje pritiscima odozgo, potragom za Jevrejima, crnoberzijancima, beguncima iz zarobljeništva. Léo i sama doživljava izvesnu količinu nasilja od strane vojnika da bi na kraju, posle odlaska nemačke vojske bila na meti narodnog gneva i viđena za šišanje do glave kako bi kolaboracionistkinja bila makar simbolički kažnjena i ostrakizovana iz zajednice.



Léo in Little Pieces, međutim, nije NAROČITO dramatičan narativ i veliki deo onoga što bi druge ovakve priče prikazivale kroz dinamične scene sukoba – makar verbalnih – u ovom stripu je internalizovano. Možda više nego u drugim stripovima ovde je čitalac svestan da je „kamera“ velikim delom narativa fokusirana na samu protagonistkinju, baveći se njenim izgledom i izrazima lica, unutrašnjim životom koji se ospoljava kroz grimase i poze. Ona je rastrzana između strasti i ljubavi koje oseća ali i prkosa koji prirodno dolazi uz sve veću bahatost Nemaca, ona sebe ubeđuje da je Felix drugačiji od ostalih i mada za njega ima samo najnežnije misli, pred drugima demonstrira inat i bunt koji je u jednom trenutku skoro skupo koštaju.

Itoïzova ovo ne radi ni u kakvom akcionom ključu i Léo in Little Pieces je strip koji svoj realistični, slice-of-life pristup kombinuje sa malo reflektivnog, meditativnog senzibiliteta i to mu lepo ide. Događaji se često svode na verbalno objašnjenje onog što se desilo i neme emotivne reakcije likova na spoznaju da je rat, jelte, sranje i da niko ne voli što se u njemu nalazi, bez obzira na to sa koje je strane. Ovde nema ni heroja ali ni stvarnih antagonista i sve je smešteno u jedan period opšte nesreće u kome, paradoksalno, neki mladi ljudi traže svoju sreću.

Mayana Itoïz vrlo uredno pripoveda, koristeći jasan, pažljivo posložen lejaut i dobro odmerene rezove između scena ali i skokove između vremenskih perioda. Njen crtež je pritom, kako rekosmo, primeren dečijoj literaturi, sa simpatičnim mladalačkim likovima, ali je rad ovde artistički sa jakom, neujednačenom bojom i debelim, grubim linijama koje svemu i daju taj „detinji“ izgled. Opet, sve je to vrlo prijatno za oko, od kolora koji puno doprinosi atmosferi, pa do fizionomija likova. Moj jedini prigovor ide na letering (makar u ovom Engleskom prevodu) gde je odabran font koji imitira pisana slova i time čini čitanje dijaloga nepotrebno napornim.

Léo in Little Pieces je priča bez pravog zaključka, ali ona time čuva autentični dah storije koja je izvučena iz ljudskog života i pokušava da ga sažme, a on se otima. Ovde nema pobednika niti poraženih a pouka je možda i jako jednostavna – okolnosti nas ne pitaju kada da se dogode a mi ne možemo da biramo kada i gde smo se rodili – no, Léo in Little Pieces je tonalno izuzetno dobro odmeren i ostaje uz čitaoca dugo nakon zaklapanja albuma. Europe Comics ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Trenutak je i da kažemo koju o aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu She-Hulk koji je sa izlaženjem počeo Januara prošle godine i do sada naređao devet brojeva. Reputacija autorke ali i kvalitet serijala, plus generalne okolnosti vezane za veliku Marvelovu zelenu heroinu sugerišu da bi ovo mogao biti strip koji će izlaziti narednih nekoliko godina pa vam je ovo prilika da se ukrcate na kompoziciju relativno rano i pratite razvoj karijere najboljeg njujorškog advokata među gama-ozračenim superherojima u realnom vremenu.



She-Hulk je zanimljiv lik već i po tome što je, kako legenda kaže, nastala gotovo isključivo da bi Marvel bio siguran da neko drugi neće kreirati heroinu sličnog imena i nakačiti se na popularnost njihovog Hulka, pa je tokom poslednje četiri (i kusur) decenije njena stripovska karijera bila obeležena dahom neobaveznosti i eksperimentalne zabave. Zelena snagatorka je tokom prvih desetak godina postojanja bila članica i Avengersa i Fantastic Four, čisto jer je to bilo apsurdno, a već je John Byrne kasnih osamdesetih i ranih devedesetih ovaj strip pisao (i crtao) kao satiru na superherojskižanr sa čestim rušenjem četvrtog zida.

Činjenica je da su danas u superherojskom poslu izdavači malo skloniji da promisle kako se uklapaju likovi i dela, pa smo poslednjih godina imali dosta primera da stripove sa ženskim protagoniskinjama pišu žene, kako bi se njima dala jedna autentičnija perspektiva. Ovo, naravno, nije garancija KVALITETA stripa ali jeste pozitivna inicijativa u smeru diversifikovanja glasova, svetonazora i iskustava koja se utaču u proizvodnju ove literature, izvlačeći je iz ekskluzivne niše gde je ona namenjena samo svirepim (muškim) gikovima i postavljajući je nešto bliže „mejnstrimu“ onako kako se on definiše u drugim medijima. Ovo naglašavam jer je aktuelni She-Hulk serijal zapravo osetno bliži „chic-lit“ estetici nego što biste možda očekivali ako ste se sa She-Hulk upoznali čitajući aktuelni Avengers a gde je ona prikazana najčešće u svojoj divljačkoj, „savage“ personi.

A naglašavam i zato što su praktično svi najvažniji autori She-Hulk u njenoj istoriji bili muškarci, od Davida Anthonyja Krafta i Byrnea u osamdesetima i devedesetima, preko Petera Davida i Dana Slotta u ovom veku, do najrecentnijeg rada Charlesa Soulea. Jedini notabilan serijal u kome je She-Hulk pisala žena bio je serijal nazvan naprosto Hulk, rađen za vreme smrti „pravog“ Hulka (Brucea Bannera) a koji je pisala Mariko Tamaki, baveći se istraživanjem traume i posttraumatskog poremećaja, time izmeštajući glavni lik  iz za nju uobičajenog kompleksa advokatske prakse, ekstavagantne avanture i postmodernog humora.

Meni se Tamakin serijal nije naročito dopao jer sam, valjda, star i činilo mi se da autorka (koju inače volim) naprosto ignoriše jake strane ovog lika za račun tematike koju preko njega ne obrađuje posebno spretno, pa mi je aktuelni She-Hulk, dakle ovaj o kome danas pišemo, odmah lepše (i toplije) zaprijao svojim kombinovanjem šašave dayjob rutine njujorške advokatice i srazmerno low-key superherojske akcije. Doduše, vredi da naglasim da je ovo strip koji izuzetno pleni svojim crtežom i da je on, bez obzira na česte smene crtača, jedna od njegovih glavnih atrakcija.



Druga atrakcija je svakako Rainbow Rowell, scenaristkinja koju sam jako hvalio za njen rad na najrecentnijem serijalu Runaways za Marvel. Ova autorka omladinske proze stripove radi u manjem obimu nego neke njene kolege i reklo bi se da bira projekte koji odgovaraju njenim preferencama i interesovanjima. Kako je Runaways bio jako dobar, sa priličnim sam entuzijazmom ušao i u čitanje She-Hulk i verovatno je fer reći da za sada, posle godinu dana i devet brojeva, nije u pitanju strip jednake energije kao Runaways. Što ne znači da je loš već najpre da Rowellova sa She-Hulk namerno ide na jedan introspektivniji, tiši ton i sporije odmotavanje radnje kako bi bilo prostora za dublji karakterni rad i osnaživanje veza među likovima ne bi li u kasnijim epizodama te veze bile u središtu zapleta.

Utoliko, fer je reći i to da se u prvih nekoliko epizoda zapravo ne vidi šta je stvarno zaplet ovog stripa. She-Hulk – a koja je prošle godine dobila i svoju televizijsku seriju za Disney+ – verovatno ne sasvim slučajno u ovom stripovskom izdanju i sama podseća na televizijsku seriju, kreirajući pre svega jedan seting i definišući odnose likova, uz jednostavne, čak naizgled trivijalne mini-zaplete u prvim epizodama a što sve ostavlja utisak da čitamo strip koji nema izraženu centralnu temu i kreiran je pre svega da bi se kroz njega istraživala dualna priroda glavnog lika.



Video sam napise koji su kritikovali početak ovog serijala za prikaz glavne junakinje koja je, nakon vrlo snažne, asertivne uloge u Aaronovim Avengersima (ne zaboravimo da je jedna od priča u tom serijalu bila centrirana na „World War She-Hulk“ zaplet a za koji se šuška da će biti i u centru budućeg filma o She-Hulk) svedena na advokaticu koja se već dugo nije bavila svojom profesionalnom praksom, pomalo nesigurnu u sebe i socijalno malčice izolovanu po povratku u Njujork, a gde će dobiti šansu za novi početak uz pomoć nekih starih prijatelja (i, možda malo iznenađujuće ali spretno izvedeno, starih neprijatelja). Ovo je i početak novog tekućeg serijala koji treba da privuče novu publiku (televizijsku, između ostalog) i ne poplaši je u startu naslanjanjem na četrdesetogodipnji kontinuitet, mada Rowellova ovde zapravo nije toliko nežna i već od starta uvodi neke likove koje današnja publika, čak i ako čita stripove, neće znati, uz reference na dramatične događaje od pre pune dve decenije kao što je Avengers Disassembled.

Utoliko, fer je reći da karakterizacija koja Jen Walters prikazuje kao ženu što sa sobom nosi i sumnje, nesigurnosti, neizrečene strasti i strahove, kombinovana sa elementima priča koje ćete poznavati samo ako ste Marvel Zombie od ozbiljnijeg staža zapravo nisu toliko „newbie friendly“ koliko biste očekivali od stripa namenjenog „televizijskim skorojevićima“ i koji crtaju ovako dobri crtači. Ali meni se, zapravo kod njega upravo to i dopada.

U prvom redu, Rowellova odnose sa likovima stavlja u centar ovog stripa pa je zato i njen dubinskiji rad na analiziranju lika same protagonistkinje važan. Kada se u ovom stripu pojavi Jack of Hearts, ovo nije samo prilično deep cut u Marvelovu istoriju, već i udaranje temelja za ozbiljnije ispisan romantični zaplet koji od kičastog, zašećerenog chic-lita razdvaja upravo taj produbljeniji rad sa likovima i kreiranje autentičnijeg erotskog sadržaja a koji je, opet, sasvim u skladu sa karakterom Jen Walters kako ga Rowellova interpretira. Ovo je značajno jer su, kako sam već rekao, She-Hulk uglavnom do sada pisali muškarci i koristili je često u satirične svrhe a gde je stari zaplet sa traumom koju joj je naneo – bez svesne namere – Jack of Hearts konačno, decenijama kasnije razrešen na jedan zreo način koji i jednom i drugom liku daje volju, asertivnost i kontrolu nad njihovim ako ne sudbinama a ono makar moralnim odlukama i tretira ih kao osobe sa slabostima i strahovima a koje nisu zbog tih slabosti i strahova vrednosno umanjene.

Ovo se na kraju pokazuje i kao glavni deo zapleta, kome pomaže podzaplet gde vidimo dvoje naučnika sa (dosta često korišćenom idejom) da iskoriste krv She-Hulk i njenu posebnu varijantu gama radijacije da sebi daju supermoći. Ponovo, ovo je jedan relativno izlizan koncept zapleta, ali ga Rowellova koristi pre svega da komentariše lik protagonistkinje i uspostavi njenu „definitivnu“ karakterizaciju u toj kombinaciji snage i kontrole, asertivnosti koja povremeno može da pređe i u blagu oholost i nepažnju, ali i sumnji u sebe koje nisu sputavajuće i predstavljaju normalan proces sazrevanja lika.



Hoću da kažem, meni se ovaj spori strip u kome ima srazmerno malo akcije  a srazmerno mnogo razmišljanja i dijaloga dopao jer koristi tu sporost i dijaloge da radi sa likom dalje i dublje od svojih prethodnika.

Podzapleti sa advokatskom praksom ali i tekućim borilačkim klubom sa Titanijom, starom, jelte, rivalkom She-Hulk su tu da razvedre atmosferu i unesu u strip humor koji je, za sada, lepršav, dobronameran i i sam baziran na ideji da likovi jedni druge poznaju, jedni prema drugima osećaju simpatije – koje ne moraju biti naglas izrečene – i pružaju jedni drugima podršku čak i kad, ili NAROČITO i kad vide da ono drugo nije savršeno ljudsko biće. Ljubitelji ekstravagantnijih sadržaja u She-Hulk će voleti njene kontakte sa drugim likovima iz superherojske zajednice (odličan kameo nekih likova iz Runaways, uključujući legendarnog Doombota) i njenu komunikaciju sa šeficom koja i sama spada u tradicionalnu galeriju njenih neprijatelja.

Na serijalu su se, kako rekoh, izmenjali razni crtači: Roge Antonio ga je započeo, pa je tu bio i Luca Maresca, da bi najrecentnije dve epizode nacrtao Takeshi Miyazawa. Miyazawa je, naravno BOG za koga sam bio presrećan da ga ponovo vidim u Marvelu ali i Antonio i Maresca su izvanredni. Ovaj strip je karakterisan vrlo čistim linijama, lepim, realističnim stilom i urednim lejautom, i sva trojica crtača paze da ne pokvare atmosferu priče koja treba da bude ukorenjena u svakodnevnom i realnom i u kojoj ispadi „superherojskog“ deluju kao disrupcije a ne puko pravilo žanra. Ovo ne znači da u stripu nema akcije i vizuelnih gegova, naprotiv – sama She-Hulk je džinovsko, impresivno zeleno prisustvo u inače „običnom“ njujorškom mizanscenu – ali je sve to dobro uklopljeno i daje jedan konzistentan vizuelni jezik i ton. Naravno, kako to često biva, vezivno tkivo ovde obezbeđuje kolorist Rico Renzi koji radi sa svom trojicom crtača i nudi vedre, žive boje bez mnogo gradijenata i obezbeđujući konzistentnost tona, a tu je i Joe Caramagna na leteringu koji kao i uvek obavlja izvanredan posao.

She-Hulk je za sada strip, pa, hajde da kažemo NE za svakoga. On nema urnebesnu ansambl-energiju Rowellinog Runaways a njegov fokus na karakterizaciju i sporo odmotavnje zapleta koji je srazmerno skroman (ovde nema odlazaka u svemir, kataklizmi koje ugrožavaju čitavu planetu i multiverzalnih preklapanja – sve se dešava između nekoliko likova koji imaju prilično svedene ambicije) možda će biti dosadni publici koja želi više akcije i barokniji narativ. I sama scenaristkinja ima jednu istancu rušenja četvrtog zida u devetoj epizodi gde se glavni lik iznebuha obraća čitaocu i besno ga pita da li zaista misli da posle ovoliko vremena ne ume da sledi zaplet. Šokantno? Malo! No, meni se sviđa ovo što Rowellova radi sa likom glavne junakinje, sviđa mi se odsustvo stida u tome da je ovo formatirano kao naglašenije „ženski“ narativ a izuzetan crtež i kolor obezbeđuju da se sa svakom novom epizodom pun entuzijazma vraćam Jen Walters i čitam je sa uživanjem. Pa ako mislite da biste i vi uživali, evo serijala na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Danas onda pričamo o četiri do sada izašle epizode DC-jevog tekućeg (al videćemo do kada) serijala WildC.A.T.S., pokrenutog potkraj prošle godine, ali iščekivanog, makar od strane jednog dela publike, mnogo duže. Nije mi običaj da ovako rano krećem u prikazivanje nečega što treba da traje a nije, evo, završilo ni svoju prvu priču, ali finale četvrte epizode mi se čini kao prikladan momenat da nešto kažem ne samo zato što je glavni junak, reklo bi se, mrtav, kako nam se saopštava na poslednjoj tabli, već i zato što mislim da je ovo strip koji će lako da se prošvercuje ispod radara interesovanja nekog šireg čitateljstva a greota je da to šire čitateljstvo propusti jedan zabavan, energičan i duhovit, te blago „edgy“ superherojski strip koji je solidna alternativa DC-jevom trenutnom mejnstrimu opterećenom ambicioznim multiverzalnim događajima.



Neke, pak, starije generacije, ako još čitaju superherojski strip, imaju bez sumnje dosta ugodnih uspomena vezanih za WildC.A.T.S. partikularno i Wildstorm univerzum generalno i ovo je istovremeno i način da se njima skrene pažnja i ohrabri ih se: novi WildC.A.T.S. je onako zabavan i interesantan kako biste to u 2022/3. godini i očekivali. Neću reći da je osećaj kao da tri decenije nisu ni prošle, jer to nije istina; aktuelni WildC.A.T.S. je vrlo programski smešten na sledeći evolutivni stepenik u decenijskom razvoju ovog stripa i nije puka stilska vežba iz nostalgije već sa ljubavlju, velikim simpatijama, ali i modernim (blago) ustaničkim senzibilitetom odrađena ne rekonstrukcija nego rezurekcija nečeg što ste nekada voleli.

Potrebna je mala lekcija iz istorije, ali pošto se za nju donekle i sam DC pobrinuo, nije neophodno da PREVIŠE smaram. No, ja VOLIM da previše smaram, posebno kad to nije neophodno, tako da, vežite se i zgutajte nešto protiv mučnine.

Elem, ovo smo već pričali, ali radi jasnijeg opisivanja konteksta: početkom devedesetih su u američkom superherojskom stripu crtači bili BOGOVI. I to je, da bude jasno, poslednji put da su crtači bili bogovi. Turbulentne devedesete su videle gomilu prebega iz kompanija kao što su Marvel i DC i osnivanje – od strane tih prebega – pomalo i šokantno uspešnih novih kompanija kao to su bili Image Comics ili Valiant Comics koji su Marvelu i DC-ju jedno vreme mogli i otvoreno da se smeju u lice kidajući sa tiražima i uspešnim krosoverom u druge medije. Image Comics je ovde svakako paradigmatična pojava jer se u slučaju ove kuće radilo o grupi crtača što su potkraj osamdesetih i početkom devedesetih Marvelu kreirali milionske tiraže i suverenu vladavinu tržištem i popularnom kulturom generalno, a zatim se, shvatajući da nikada neće imati kontrolu nad likovima koje su sami kreirali, odcijepili od Kuće ideja i osnovali firmu koja, evo, tri decenije kasnije, i dalje u prvi plan stavlja ideju da će kreatori uvek imati vlasništvo i kontrolu nad svojim likovima.

Image je danas nešto manje poznat po superherojštini (mada zapravo u poslednjih par sezona vidimo neku vrstu superherojske renesanse kod ovog izdavača), ali devedesete su u njihovoj produkciji donele novi soj superheroja, ekstremnu ekstrapolaciju već ekstremnije estetike i etike koju su ovi crtači već utemeljili u Marvelu. Imageovi superherojski stripovi su bili nartrpani oružjem i nasiljem, superherojski timovi su radili za korporacije ili vlade i nešto više baštinili svetonazor najamnika nego usamljenih viđilante-pravednika a zapleti su pravljeni tako da budu vitki po pitanju dramaturgije a mesnati po pitanju izgovora da se table natrpaju visceralnim nasiljem.



Wildstorm je bilo ime studija koji je u okviru Imagea kao nezavisnu kompaniju predvodio Jim Lee a i ime univerzuma u kome su se odvijala njegova glavna dva stripa: Stormwatch i WildC.A.T.S. Lee je svoju kompaniju prodao DC-ju još 1999. godine i zapravo je Wildstorm pod DC-jevim patronatom potkraj prošlog i tokom prve decenije ovog veka imao neke od najinteresantnijih superherojskih koncepata na tržištu sa poznijim Stormwatch radovima u kojima je Warren Ellis mogao da pusti na volju svojoj spekulativnoj mašti, poznijim WildC.A.T.S. radovima koje je Joe Casey pretvorio u zanimljiv špijunski triler, a onda i sa spinof serijalom Sleeper gde su Ed Brubaker i Sean Phillips kreirali meni i dalje jedan od najboljih blendova superherojštine i špijunskog noara u istoriji medijuma.

Fakat, je, naravno, da se Wildstorm izdanja pod DC kapom nisu prodavala jednako dobro kao Betmen, čak i kada je skandal-maestro Mark Millar preuzeo Authority i od Stormwatch spinofa u kome su inicijalno Warren Ellis i Bryan Hitch spajali popkulturnu satiru i kinematsku, widescreen disaster-akcionu ekstravagancu napravio neku vrstu sirove političke satire, pa je ovaj imprint prema kraju prve decenije ovog milenijuma prošao kroz seriju mekih ributova i krosovera u naporima da se privuče još čitalaca. Unatoč zdravoj logici, ovo je zapravo proizvelo neke odlične stripove, gde bih pomenuo Stormwatch PHD Christosa Gagea i Douga Mahnkea, pa onda i ceo apokaliptični narativ sukcesivnih DOGAĐAJA (Wildstorm: Revelations, Wildstorm: Armageddon i Number of the Beast) što su bili iznenađujuće dobri i doveli do „zatvaranja“ ovog univerzuma u Wildstorm: World's End pre nego što će imprint biti zvanično otkazan 2010. godine.

Naravno, ne baš zauvek. Likovi iz Wildstorm univerzuma su se pojavljivali sporadično u DC-jevim mejnstrim stripovima tokom pogotovo DCNU faze, Grifter je tu imao jedan kratak tekući serijal, a onda se sećamo i da je Warren Ellis pre oko pola decenije radio na serijalu The Wild Storm koji je bio low-key ribut ovog univerzuma sa za Ellisa uobičajenim blendom naučnofantastičnog futurizma i superherojske dekonstrukcije. Ovo je, međutim, došlo i prošlo i mada je bilo solidno do samog kraja (ne najmanje zahvaljujući odličnom crtaču Jonu Davisu-Huntu), nije izrodilo dalje stripove koji bi baštinili Leejevo nasleđe, a što je i pomalo iznenađujuće, imajući u vidu visoku poziciju (dakle, poziciju izdavča) koju Lee još uvek zauzima u DC-ju.

Možda su Wildstorm likovi i koncepti naprosto prevaziđeni, reći će neko. Možda u novom DC-ju kojim vladaju Joshua Williamson i Geoff Johns sa meta-zapletima gde spajaju univerzume i bave se istorijom stripa više nego realpolitikom zaista nema mesta za gritty, veoma ’90s strip sa pucnjavom i kiborškim ženama?



Možda i nema. DC je krajem prošle godine publikovao Wildstorm 30th Anniversary Special, kolekciju kratkih priča smeštenih u neku verziju Wildstorm univerzuma a koja je, pa, očigledno bila namenjena pre svega OG publici što je devedesetih bila u tinejdž-uzrastu i kojoj će stripovi od po nekoliko strana sa starim likovima i sada već malo staromodnim superherojskim imenima izazvati blagu nostalgičnu erekciju. Bilo je ovde mesta i za  staru gardu pa su se među autorima pojavili i Ellis i Hitch i Gage i Dan Abnett i J. Scott Campbell, pa i sam Jim Lee, a od aktuelne ekipe su se Joshua Williamson, Ed Brisson I Matt Rosenberg okušali na stripovima koje su čitali kad su bili klinci.

Matthew Rosenberg je ovde ključno ime i, verovatno, najveći ljubitelj originalnog Wildstorma među aktuelnim DC-jevim ugovorcima. Nakon što je u Marvelu pokazao da je vrlo kadar da njihove klasične radove poput X-Men i Annihilation preuzme u letu i spretno nastavi, u DC-ju mu je jedan od prvih radova bio prilično low-key serijal o Grifteru u magazinu Batman: Urban Legends. I meni je to bio bez ikakve sumnje najbolji deo tog magazina, a kada sam stigao do kraja priče i video da se najavljuje provratak čitavog Grifterovog WildC.A.T.S. tima, malo sam pišnuo od uzbuđenja i počeo da brojim dane, nedelje i mesece do pojavljivanja prvog broja ovog serijala.

I, evo, četiri broja kasnije nisam ni malo razočaran. Novi WildC.A.T.S. ni slučajno nije nekakav revolucionarni, high-concept rad koji predstavlja prekretnicu u aktuelnoj superherojskoj produkciji (onako kako ga je možda bio zamislio Grant Morrison tokom ekstremno kratkovečnog pokušaja da se ovaj serijal rebutuje 2006. godine), ali jeste primer vrlo rozenbergovski zabavnog stripa koji se zapravo ugodno smešta u aktuelni DC krajolik i profitira na isticanju kontrasta u odnosu na DC-jeve stripove glavnog toka. Neći da kažem da je ovaj WildC.A.T.S. sad nešto izrazito subverzivan – nije – ali on jeste na neki način ugodan odmak od high-concept pretencioznosti i jedna blago pankerska varijacija na koncept superherojskog tima.

Rosenberg se već, kako rekosmo, istakao pisanjem odličnog miniserijala o Grifteru u okviru Batman: Urban Legends, pa je ovaj lik i praktično narator za WildC.A.T.S. na njegovom početku i pomaže da se čitalac smesti unutar konteksta koji mu, statistički, možda i nije odveć poznat. Rosenberg je napravio vidan napor da u okviru ovog ributa u dovoljnoj meri usluži OG čitaoce koji poznaju istoriju Wildstorma i koji će, takođe statistčki najverovatnije, činiti većinu publike ovog naslova, ali i da ovaj serijal bude pristupačan novom čitaocu.

Ovo prvo je obezbeđeno solidnom količinom kameo-pojavljivanja raznih likova iz šire Wildstorm orbite i referencama na prethodne događaje. Uostalom, i sam WildC.A.T.S. tim je ovde prilično veran njegovoj najvoljenijoj inkarnaciji, sa likovima kao što su Grifter, Void, Ladytron, Zealot, te dodacima u vidu drugih Wildstormovih vedeta kao što su Deathblow (koji se i sam ovde vrlo brzo pretvori u žensko) i Fairchild. Ovo je, kad se malo bolje pogleda, tim u kome žene dominiraju što je možda i blago iznenađenje ako se ima u vidu da je originalni Wildstorm/ Image talas bio sve samo ne feministički, ali trideset godina kasnije Rosenberg uspešno reformatira žene što su originalno bile predstavljene samo kao procesija fetiša namenjenih muškoj omladini u ikoničke, snažne likove. Ovaj scenarista već ima vrlo zasluženu reputaciju vezanu za efikasnu i zabavnu karakterizaciju likova – pogotovo kada se radi o antiherojima, videti pod Uncanny X-Men i pogotovo Task Force Z– i ovde mu to ponovo ide lako od ruke sa odličnom dinamikom u timu. WildC.A.T.S. nisu nikakva skupina idealističkih mladih ljudi koji se bore za pravdu, već ekipa okorelih najamnika – mnogi od njih sa izraženim problemima vezanim za mentalno zdravlje – koja radi za korporaciju HALO što tvrdi ali ne baš i dokazuje da radi u korist, jelte, javnog dobra pa su i njihovo koketiranje sa cinizmom i nihilizmom, ali onda i ispadi neobičnog prkosa u odnosu na menadžment, pa i činova otvoreno idealističkog delanja izvor ugodne drame u zapletima koji se bave tajnim operativnim radom na terenu.



Da bude jasno, „pravi“ superheroji koji znaju za postojanje WildC.A.T.S. ili njegovih članova smatraju ovu grupu praktično terorističkom ćelijom koja dela izvan zakona i prihvatljivih etičkih granica, ali jedna od finih osobenosti ovog stripa je da se on ne oslanja na kameo pojavljivanja DC-jevih vedeta i nisu mu za sada bili potrebni Supermeni, Betmeni i Vondervumeni da zaokruži svoje priče*. Naprotiv, Rosenberg izvodi jedan zgodan trik koji će doneti osmeh na lice starijoj DC publici, pokazujući kako HALO korporacija, svesna da ne može grupu atentatora i kriminalaca da predstavi javnosti kao svoj efikasni najamnički tim, umesto toga kreira lažni tim, Seven Soldiers of Victory koji služi za slikanje a u kome se pojavljuju neki od neočekivanih likova iz Wildstorm istorije, poput, recimo Majestica.
*Mada se u prvoj epizodi pojavljuju Nightwing, Batgirl i Green Arrow i ovo je sjajan momenat u kome se opasni najamnici prilično useravaju u gaće od robinhudovskog kosplejera sa lukom i strelom

Glavna zamerka ovom stripu ide na to da se za sada, posle četiri epizode ne nazire osnovni zaplet, odnosno da Rosenberg više ide na pojedinačne set pisove, scene i karakterne lukove, te kroz njih obrađuje temu koju je sebi zadao. Ovo može da zasmeta čitaocu kome je neophodan jasan centralni zaplet kako bi se za njega uhvatio i to je sasvim fer, mada je fer i setiti se da su neki od najboljih Rosenbergovih stripova (4 Kids Walk Into a Bank ili What’s the Furthest Place from Here?) više polagali na atmosferu, worldbuilding, pojedinačne scene i likove nego na insistiranje na urednom zapletu.

Ono što se meni dopada kod Rosenbergovog rada sa WildC.A.T.S. je uspešno postizanje jedne transgresivne atmosfere koja, kako rekoh profitira od kontrasta u odnosu na aktuelni DC-jev senzibilitet. WildC.A.T.S. su ovde gomila neuklopljenih i neuklopljivih najamnika, mentalnih bolesnika i pervertita koja funkcioniše kao tim ne zato što tu iko ima osećaj vojničke odgovornosti ili dužnosti u pogledu zaštite opšteg dobra, već najpre jer sem jedni druge, nemaju nikog drugog. Otud i jedna imanentna buntovnička crta među likovima – naravno, najizraženija kod Griftera koji je apsolutni bad boy šmeker ove ekipe – ali i snažno podržavajući odnosi u timu koji sugerišu dinamiku porodice radije nego puki poslovni odnos. Naravno, „superherojski tim nestabilnih antiheroja koji postaju porodica“ nije baš, jelte, retkost u današnjem superherojskom krajoliku, ali Rosenbergu ovo izrazito ide od ruke, plus, vešto uklopljena implicirana istorija WildC.A.T.S. i Wildstorm univerzuma svemu daje određenu patinu i strip ne deluje kao puka rekonstrukcija danas popularnog modela, nudeći „zarađen“ senzibilitet i odnose između likova.



Naravno, jezik i dinamika pripovedanja su ovde vrlo važni i Rosenberg ovde tačno zna šta želi. Likovi svi psuju (naravno uz cenzuru), imaju aktivan (i, jelte, malo nestandardan) seksualni život, a kada ih gledamo na terenu, ovo su dinamične, jako nasilne scene apsolutno očekivanog haosa. Plus, sve je to vrlo ekonomično i duhovito napisano, sa fino odmerenim gegovima i britkim pripovedanjem. WildC.A.T.S. se, kao što vidimo, uglavnom insertuju u aktivne ratne zone, sa „deniable ops“ zadacima koji podrazumevaju asasinaciju ili ekstrakciju važnih pojedinaca i životi članova tima se vrednuju samo u funkciji izvršenja misije pa je dinamika između operativaca na terenu, redovno u naizgled bezizlaznim situacijama gde se bore za goli život i ljudi sa druge strane radio-veze koji im govore da ne izgube iz vida svrhu misije, a da podrške još jedno vreme neće biti iz tehničkih razloga, vrlo uspešno kreirana i za sada čitaocu daje jake razloge da se sa likovima srodi i navija za njih. Kada Grifter, već u prvoj epizodi ubije naučnika koga je trebalo da dovede natrag u Gotam, u bezbednost (i budući rad za HALO korporaciju, pretpostavlja se), zato što je shvatio da ovaj vrši neetičke eksperimente na laboratorijskim životinjama, ovo je tipično rosenbergovsk punk as fuck momenat kakav nećete videti u ostatku DC-jeve ponude.

Kao što nećete videti ni crtež nalik onome što rade Stephen Segovia na olovkama i tušu i Elmer Santos na koloru. Segovia je daleko od nekakvog glamuroznog crtača kakav bi bili Jim Lee ili Bryan Hitch, njegove anatomske proporcije su često neobične a pozadine uglavnom sa niskim nivoom detalja i namerno zamrljane/ zatamnjene, ali Segovia je SAVRŠEN crtač za strip koji treba da istovremeno i satiriše gritty estetiku ranog Wildstorma, ali i da sasvim gikovski iskreno pokuša da je rekonstruiše, dajući nam visokootanski program na svakoj tabli. Segovijine kompozicije su izrazito dinamične, borba je ekstremno kul i nabijena energijom, a likovi imaju ikoničnost, a da ne gube taj element goofy ljudskosti koji je veoma važan u Rosenbergovim stripovima. Santos preko njegovih olovaka i tuša udara snažan, debeo kolor koji stripu daje jean pank-glam efekat i dodatno dinamizuje panele koji su već puni iskrivljenih uglova kamere i napaljenog leteringa što ga je radio ne mnogo nepoznati ali odlični Ferran Delgado koji se već istakao radeći Marvelov Black Cat.

WildC.A.T.S. za sada ne ide u sasvim jasnu stranu. Rosenberg je u nekim dijalozima pokazao kako je tim u ovaj univerzum došao iz drugog univerzuma, u kome su vampiri osvojili planetu Zemlju, jasno aludirajući na svoj prethodni veliki DC projekat, pa nije isključeno da u nekom budućem momentu vidimo dalji razvoj spone između WildC.A.T.S. i vampira, pogotovo što Demoniti kao glavni negativci u WildC.A.T.S. stripovima ovde deluju manje zanimljivi Rosenbergu nego Betmenov Court of Owls. Možda se na kraju sve spoji u jednu dobro zaokruženu celinu i konačno pokaže kako zapravo WildC.A.T.S. i preko nih ostatak Wildstorm ergele može organski da se integriše u DC univerzum. To bi svakako bio idealan ishod, ali čak i u neidealnoj varijanti, za sada su WildC.A.T.S. izrazito zabavan, blago transgresivan strip koji mogu da lepo čitaju i stariji i mlađi. Pa sugerišem da probate. Amazon serijal ima ovde.

[Meho Krljic]

Jedan od događaja u američkom mejnstrim stripu prošle godine, bio je svakako i miniserijal 20th Century Men, a koji se potkraj Februara ove godine okončao svojim šestim nastavkom. Dočekan uz fanfare i opipljivo uzbuđenje na strani kritičara, ovaj Imageov strip je uspeo da kroz svoju komplikovanu priču donese pred čitaoce intrigantnu alternativnoistorijsku postavku i ambicioznu geopolitičku analizu koja će poentirati u kritici što koristi neke od najteže naučenih lekcija tokom hladnog rata da nam kaže nešto i o današnjem vremenu.



A što je vrlo osvežavajuće. Scenarist Deniz Camp je sebi ovde u zadatak stavio jednu izrazito komplikovanu žonglersku tačku da priču priča iz (najmanje) tri perspektive, prikazujući kako svet izgleda u alternativnoj istoriji sklopljenoj od delova hladnog rata i superherojske mitologije, ali tako da se „manjinska“ perspektiva, odnosno ona što potiče iz trećeg sveta reprezentuje sa nijansama i suptilnostima koje nisu karakteristične za američki mejnstrim strip naše aktuelne povijesne zbiljnosti. Bodrijarov prkosni poklič „I’ll not be your mirror“ je u 20th Century Men realizovan sa značajno više razumevanja kultura koje ne dolaze iz uobičajenih imperijalističkih blokova, a da čitalac opet dobija i scene atraktivne, visceralne akcije koje će ga uvući u kopmpleksnu tematiku i relativno nestandardno pripovedanje.

Deniz Camp je kvalifikovan za ovako nešto ne samo na ime činjenice da je u pitanju vrlo dobar, što se nekad govorilo, literaran pisac čiji tekst ima lepu poetiku i emotivan a dostojanstven ton, već zato i što po poreklu dolazi iz „manjinske“ populacije. Iako je odrastao na američkom srednjem zapadu, Camp je rođen na Filipinima, kao dete iz tursko-filipinskog braka i mada je do sada napisao srazmerno malo stripova (za Millarworld, Scout, Vault, Red Cabin...), nema sumnje da je pisanje njegova pasija. Čovek je, na kraju krajeva, završio medicinski fakultet, radio u zdravstvu a zatim u politici da bi sve to ostavio iza sebe kako bi mogoa da se bavi pisanjem. Za ovo treba imati respekta, znajući kako u SAD zarađuju lekari a kako strip-scenaristi.

Campov partner na ovom projektu je hrvatski crtač Stipan Morian kojem je ovo prvi profesionalni projekat za američke izdavače, a što se, po kvalitetu rada nikada ne bi reklo. Ovaj Splićanin ne samo da se na ovom stripu pokazao kao izvanredan zanatlija, jednako spretan i sa olovkom i sa tušem i sa kolorom, već je i 20th Century Men snažno obeležen karakterom koji ostaje u čitaocu i nakon što zaklopi poslednju stranicu, sa ubedljivošću i zaokruženošću sveta koji su dvojica kreatora stvorili kakve danas retko srećemo. Letering je radio indijski maestro Aditya Bidikar i kako je ovo strip sa nekoliko distinktnih glasova, i on je imao čime da se iskaže.



Iako ovo nisam video u velikim pohvalama koje je američka kritika dala 20th Century Men, neki su ipak svesni: ovaj strip je na neki način odgovor na Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali ispričan iz druge perspektive. Sličnosti su, kada se malo zagldate svakako tu: oba stripa uzimaju za svoj glavni period vreme vrhunca hladnog rata sa kraja osamdesetih godina (glavni zaplet 20th Century Men dešava se u 1987. godini, to jest onoj u kojoj se Watchmen završio), oba se bave analizom imperijalističkih tendencija velikih sila koje svet umesto trajektorijom progresa i harmoničnog života ljudske rase vode putanjom podela i opasnih sukoba, u oba bivši i umorni superheroji rade ili su radili za državu i moraju u svojoj jedinstvenosti, kontrastiranoj kolektivističkim vrednostima koje su iznenađujuće prisutne i u „individualističkoj“ Americi, da pronađu etičku srž koja će im pomoći da donesu pravu odluku u prelomnom trenutku što treba da odluči o sudbini sveta.

Naravno, razlike između 20th Century Men i Watchmen su velike, značajne i simboličke. Watchmen je na kraju krajeva pisao britanski anarhista sa platom što dolazi iz Amerike, trudeći se iz petnih žila da iskritikuje američki etnonacionalizam, imperijalistički instinkt i vladavinu kapitala. Sovjetski savez je u ovom stripu figurisao kao pre svega pretnja s onu stranu horizonta, nevidljiva ruka koja kazaljke časovnika sudnjeg dana neumitno – zajedno sa američkom rukom – gura ka ponoći. No, u 20th Century Men perspektive SAD i Sovjetskog saveza su zastupljene ne čak ni ravnomerno – ovde je ostareli sovjetski supervojnik u starom, masivnom borbenom egzoskeletu zapravo najbliže protagonisti što ga ovaj strip ima, sa bivšim američkim supervojnikom iz Drugog svetskog rata a koji je trenutno predsednik SAD kao decidno „drugim“ imenom na špici. Još važnije, ako je Avganistan u Watchmenu bio samo lozinka za mesto na kome se događaju stvari što mogu dovesti do Trećeg svetskog rata – više označitelj nego, jelte, označeno – u 20th Century Men je Avganistan ne samo poprište dobrog dela događanja u narativu već i mesto značajno na ime svoje istorije, kulture, tradicije, mentaliteta ljudi. Azra, inteligentna i preduzimljiva asistentkija pomenutog ruskog supervojnika, pukovnika Platonova je, postaje to jasno prema kraju, treći ali po važnosti možda i prvi lik ovog stripa, čije delanje i učešće u onome što rade drugi avganistanski likovi zapravo pokazuje “treći put“ između američkog džingoističkog imperijalizma što donosi demokratiju i sovjetskog lenjinističkog ekspanzionizma koji donosi, jelte, plansku ekonomiju i socijalizovanu medicinu.



Svakako je jedna od stvari koja fascinira na prvo čitanje 20th Century Men to sa koliko je pažnje za detalj izgrađen ovaj svet. Camp piše opširne tekstualne deskripcije koje, zahvaljujući njegovom talentu za poetizaciju teksta, prenose istu kočičinu esencijalnih informacija tonom kao i samim sadržajem. Svet koji nam 20th Century Men prikazuje je veoma sličan našem i ovo nije alternativa istorija u kojoj je čovek kolonizovao Sunčev sistem ili otkrio tajne besmrtnosti, već onaj u kome se Avganistan kao „grobnica carstava“ pepoznaje i kao mesto na kome postoji snažna autohtona kultura čija je vitalnost smislena alternativa dvema naizgled neizbežnim silama koje dolaze sa zapada i istoka.

Camp ovo ne idealizuje preko mere dobrog ukusa i prikaz Avganistana krajem osamdesetih uvažava i skokove u kvalitetu života koje su doneli Sovjeti, ali za potrebe metafore, kada u idealizaciju i odlazi, ona je vrlo uspešno kontrastirana sa praktično mitološkim elementima koji sede i u narativu što se centrira na same Sovjete. Strip propituje svrhovitost imperijalističkog ekspanzionizma, traži smisao u kolonizaciji i snažno autoritarno vođenim sistemima, a koji bi na kraju po definiciji morao imati u sebi nečeg transcendentnog jer svi ovi sistemi svoj završni status traže u kraju dijalektike i postizanju nekakvog „idealnog“ status kvoa.* Campovo postavljanje avganistanskog „trećeg puta“ kao legitimne alternative imperijalizmu je ubedljivo i, unutar istorijskog konteksta kreiranog za ovaj strip, deluje stvarno.
*današnja mantra o „održivom razvoju“ koju voze Ujedinjene nacije semantički je pokušaj izmicanja tom kraju dijalektike koji se istorijski pokazuje kao zastrašujući kraj svakog razvoja i neumitni početak opadanja

Naravno, da li bi to funkcionsalo u „stvarnom svetu“ nije toliko bitno jer pričamo o nečemu što je po definiciji fikcija a što se, dalje, bavi već prošlim istorijskim epohama i daje im jedan spekulativni spin ne da bi nam dalo odgovore šta je ONDA moglo da se uradi drugačije već da bi nas podstaklo da se zapitamo šta to DANAS ne vidimo a što je tu negde, ispred nas, a predstavlja smislenu alternativu spirali propasti u kojoj, čini se, svi živimo.

Na planu samog pripovedanja, pak, 20th Century Men svakako nije strip za laku, uzgrednu zabavu. I kritike koje sam video, a koje su pisali američki kritičari tiču se upravo visoke zahtevnosti Campove naracije, koja je strukturalno kompleksna, sledi nekoliko različitih ritmova za različite likove i, a što je posebno primetno, menja mesto i vreme radnje često i bez najave, ubacujući pred kameru likove čiji značaj ne znamo unapred i ponekada se moramo i vraćati unatrag da bismo sklopili celu priču. Ovo je svakako i element koji dovodi u pitanje preporučivanje ovog stripa bez ikakvih rezervi. Ako je dopušteno da opet potegnem paralelu sa Watchmenom, genije Mooreovog i Gibbonsovog rada je bio između ostalog upravo u tom – ne mogu da naglasim koliko ekstremno – disciplinovanom pripovedanju koje je jako kompleksne teme i karakterizacije spakovalo u pitku, za konzumaciju beznapornu formu. 20th Century Men je, u kontrastu, strip koji od čitaoca zahteva da sam popunjava praznine, da se vraća natrag, da prepozna promene tempa i ritma, uhvati akcente koji možda nisu uvek očigledni, da isprati dugačke epizode poetičnog teksta za koje nismo sigurni da li je bitan zbog informacije ili zbog emocije itd.



Jedna stvar je sigurna, a to je da Stipan Morian, ako je želi, ima svetlu budućnost u američkom stripu. Ovo je, ponoviću njegov debitantski rad za Amerikance ali ja zaista ne znam da li je ovaj čovek do sada nešto objavio i u Hrvatskoj – njegovi tragovi po Internetu pokazuju samo standardni Deviant Art i Artstation program ilustracija i vežbi. Utoliko je šokantnije koliko je Morian ZREO pripovedač koji ne samo da razume kako da složene narative i agresivne tranzicije između scena spakuje na efektne i ekonomične načine već i koji radi perfektnu karakterizaciju, i misli o svakoj pojedinosti, od izraza lica, do nivoa detalja u individualnim scenama, kako bi se istaklo ono što je važno u svakoj od njih. Morianovi kolori su jednako dobri kao njegov crtež, sa očiglednim haljajtima u scenama borbe i destrukcije pred kraj serijala, ali sa generalno izvanrednim radom tokom celog stripa.

20th Century Men je, a ovo je najjednostavniji način na koji mogu da strip  da preporučim, naslov za više od jednog čitanja. Na prvo čitanje bićete opčinjeni kvalitetom crteža i kolora, poetikom teksta, jakom a dostojanstveno plasiranom emocijom, zrelim likovima i mudro upetljanom istorijom i istorijom popularne kulture. A na druge i ona kasnija ćete ulaziti dublje u značenja mnogih elemenata teksta (i crteža), shvatati kako se kulture i sistemi upravljanja društvom koje strip prikazuje postavljaju jedni naspram drugih i zašto se neke stvari odvijaju onakao kako nam je pokazano. Možda ćete, kao i mnogi kritičari, zaključiti da pred sobom imate remek delo, ali čak i da se to ne desi, znaćete da ste pročitali nešto izuzetno i, u trenutnom krajoliku američkog mejnstrim stripa – unikatno. Camp i Morian bez sumnje imaju svetlju budućnost u ovoj industriji, samo ako je žele, a vi ovaj strip  možete u pojedinačnim epizodama putem Amazona kupiti ovde ili čekati kolekciju koja izlazi u Maju.


 

[Truman]

Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

[Truman]

ALDOBRANDO
Izdvojio bih i ovaj strip album koji sam pazario u Darkwoodu. Jako lepa prica o pomalo ogranicenom sirotanu koga njegov hranilac prevarom upucuje u svet. Tamo Aldobrando dozivljava razne avanture i na kraju kao i u svakoj bajci osvaja princezu. Lep talijanski strip na svakom nivou.

[Meho Krljic]

Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

Da, da:
 
https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/

[Truman]

Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

Da, da:
 
https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/

Lep, poetski prikaz

Preporučujem i ALDOBRANDO, verujem da bi ti se svideo.
p.s. bukmarkovaću tvoj blog, ima svačega zanimljivog

[Meho Krljic]

Skoro sve sa bloga imaš i ovde, ali tamo je svakako pretraživanje lakše tako da podržavam.   

[Truman]

CADMUS
https://readcomiconline.li/Comic/Cadmus

Ocekivao sam vise od ove stripoizacije grckog mita o kidnapovanju Europeje. Ako izuzmemo pocetno porodicno stablo grckih bogova koje je vrlo korisno ostatak stripa je slab - zapleta gotovo da nema, ima jedva 25 str, a crtez je korektan ali nista vise od toga. 2/5

[Truman]

I dream of Jeannie
https://readcomiconline.li/Comic/I-Dream-of-Jeannie/Issue-1?id=195611#1

Naleteh na ove dve epizode, privuklo me to sto je star strip. Tipican izdanak 60-ih (pretpostavljam jer nisam nasao nikakve podatke o ovom stripu) gde su zene tu da ugadjaju muskarcima pa tako i Jeannie (zenski Genie). Vreme je da se vratimo Dylan Dog epizodama.

[Meho Krljic]

Iz nekog razloga Marvelovi scenaristi već decenijama imaju želju da smeštaju priče o Spider-manu u horor kontekst. Možda je u pitanju imanentna jeza koja čoveka obuzme kada pomisli na arahnide a za neke je, dokazano, u pitanju to da su Spajdermena što ga je pisao J.M. DeMatteis čitali u osetljivim godinama i ostali bespomoćno fiksirani na kombinaciju horora i heroizma koju je ovaj legendarni scenarista tako autoritativno uveo u ovaj strip. Štagod da je u pitanju, horor serijali o omiljenom superheroju izlaze izluđujuće pravilnim tempom, sa, čak, vrlo naglašenim horor-elementima i u samom sržnom Amazing Spider-man serijalu u poslednjih nekoliko godina.



Utoliko, to da je miniserijal Deadly Neighborhood Spider-man jedna naglašeno horor priča sa Spajdermenom u glavnoj ulozi nije sad baš nekakvo iznenađenje kako bi se možda činilo. To da je jedan od scenarista ovog stripa Jaime Luis Gomez poznatiji i kao Taboo, član uspešnog pop sastava Black Eyed Peas je možda za nijansu veće iznenađenje ali Taboo je već pisao za Marvel, i to baš u horor serijalu Werewolf by Night, pa strip o Spajdermenu u kome se mitologija nativnih Amerikanaca meša sa psihodeličnim hororom deluje kao najprirodniji naredni rad za čoveka koji i vuče poreklo od američkih starosedelaca. Njegov partner na scenariju je B. Earl, takođe saradnik na Werewolf by Night a u stvarnom životu čovek koji se bavi razvojem veštačke inteligencije i konsultovanjem vezanim za blokčejn tehnologije. Ako vam sve ovo deluje malčice sumnjivo i čini vam se da je Marvel ovde malo više išao na star-power koji će sam od sebe da reklamira strip a malo manje na obezbeđivanje spisateljske, jelte, ekspertize koja bi ovaj serijal učinila vrednim čitanja, pa, cinični ste. Ali nije da ste baš u krivu. Srećom, crtež i kolor je ovde radio Juan Ferreyra, u svom, koliko mogu da kažem, prvom ozbiljnijem serijalu za Marvel (do sada je uglavnom uskakao za po koji broj) i ovo je ako ništa drugo strip koji ima snažan i prijemčiv vizuelni identitet. Sve dok od njega ne tražite klasičnu spajdermenovsku akciju, naravno.

Ali da se razumemo, ovde nema skoro ničeg klasičnog i mada je Spajdermen i ranije u svojoj karijeri imao bliske susrete sa onostranim, oniričkim i ontološki kompleksnim, po tonu i ambiciji ovaj serijal zaista odudara od svega što mi pada na um, uključujući i najnovije primere Spajdijevog petljanja sa magijom u serijalu Symbiote Spider-man, ali i sada već snažno utemeljeni totemski element njegovog identiteta i njegovu multiverzalnu, er, univerzalnost kroz tzv. „Mrežu života i sudbine“.

Ovo, dakle, nije Spajdermen naših otaca pa čak ni naše starije braće, već jedan narativ koji planski i sistematski ide na to da eksperimente iz oblasti granične nauke kredibilno poveže sa percepcijom realnosti, kolektivnim nesvesnim, snovima kao svetom simbola, te folklorom i mitologijom kao naporima da se simbolike sistematizuju i daju im se smisleni narativni tokovi. Za potrebe ove priče, autori naspram Spajdermena stavljaju jednog starog Marvelovog „onostranog“ negativca, Demonskog medveda a koga old school publika pamti iz New Mutantsa sa početka osamdesetih godina. Chris Claremont je tamo napravio svestan napor da zahvati što dublje može u folklor američkih starosedelaca, a imao je Billa Sienkiewicza na crtežu koji je kreirao dizajn i izgled totemskog medveda i učinio ga vanvremenskim.



Odlična vest odmah na početku je da je Juan Ferreyra čovek sa očiglednim apetitom da se igra na terenu oniričkog i onostranog i da strip ne pretvori u puki „horor“ definisan samo tamnim koloritom i viscerom. Njegov crtež, iako verovatno kroz nekoliko (generacija) posrednika, duguje svoje ishodište i samom Sienkiewiczu, nikako nije puka imitacija stila i tona velikog prethodnika i, naprotiv, nabijen je folklornom energijom i motivima a da opet deluje moderno, žanrovski i ne izgleda kao kopiranje nekakvog naivnog nativnoameričkog slikarstva. Ferreyra definitivno nije crtač koga biste zvali da vam crta „realističan“ strip sa čistim linijama i jednostavnim pripovedanjem, on, naprotiv, blista u scenama koje zahtevaju bučnu teksturu i komplikovanu, „nerealističnu“ kompoziciju, te na tablama gde oko čitaoca treba voditi složenom putanjom (videti spiralnu naraciju na početku prve epizode). „Obične“ scene koje Ferreyra radi u ovom serijalu su uglavnom prihvatljive, bez nekog posebnog estetskog „ukusa“ ali scene u kojima se dešava stvarna radnja, dakle one u kojima se granice između realnosti tanje, matematika postaje magija a magija matematika, onostrani entiteti prete da prodru u naš svet a „naši“ se junaci transformišu u prikaze iz psihodeličnih košmara – tu je Ferreyra izvrstan. Ovo je vrlo karakterno rađen crtež, sa samim Spajdermenom koji se izdužuje i pretvara  u još uvek ljudsku ali sada decidno više arahnidsku figuru koja ima višak zglobova, manjak muskulature, uglove tamo gde ih ne očekujete, oči koje gore... I sve ostalo oko njega se transformiše u neku vrstu simboličke, košmarne verzije sebe, sa okvirima panela koji često dobijaju posebne teksture i sugerišu materijal sveta kroz koji se protagonisti kreću.

No, pored Ferreyrinog crteža, ovaj strip ima i dosta teksta i tu se onda pojavljuju brojni problemi.

Da odmah to kažem ovako: ni Taboo ni Earl nisu ni profesionalni ni iskusni scenaristi i mada je sasvim moguće da je pomoćnica urednika Lindsey Cohick ovde uložila i vreme i trud da se njihov scenario uobliči u funkcionalan sekvencijalni narativ, rezultati su i dalje prilično nezgrapni u čisto tehničkom smislu. Ovo je strip sa viškom slova u raspričanim razgovorima protagonista, scenama dijaloga i monologa koje traju predugo i u njima se previše toga objašnjava, do mere kada se čitalac legitimno zapita da li bi ovaj strip bolje funkcionisao kao kratka prozna priča. Scenaristi sasvim očigledno imaju mnogo interesovanja za mnogo različitih tema i uložili su dosta napora da ih sve pomenu, prodsikutuju, pretresu i nekako uključe u ovu priču ali time je ona dobila na masi ali značajno izgubila na planu pripovedanja. Folklor američkih starosedelaca, matematika, psihoanaliza, magija, lavkraftovština, sve se to ovde sve vreme bori za čitaočevu pažnju i strip ima previše motiva, previše, bukvalno, predmeta na koje je čitalac pozvan da obrati pažnju (uključujući komad stene sa ornamentima, ali i paučji logo koji se pojavi na golim prsima Petera Parkera samo da bi posle nestao bez objašnjenja) a koji u konačnom razrešenju nemaju dovoljno jasnu (ili iole jasnu) funkciju. Ovo je primer razbarušenog, nejasnog pripovedanja koje ne zna da fokusira narativ, da odvoji bitno od nebitnog i priču oblikuje oko minimuma esencijalnih motiva, fokalizatora, ali i likova.



Jer, kad već pominjem likove, fer je reći i da Deadly Neighborhood Spider-man naprosto ne ostavlja utisak da čitate strip o Spajdermenu. Sa jedne strane, da damo pohvalu tamo gde je zaslužena, scenaristi se ovde ne oslanjaju na generičku, pomalo izlizanu postavku u kojoj je Spajdi siromašni njujorški mladić kome ništa ne ide u životu i akcenat stavljaju na Petera Parkera, mladog, inteligentnog naučnika koji radi vrlo interesantna istraživanja. Ali tu pohvale uglavnom staju. Ovo je strip u kome Peter Parker naprosto nema ništa od okruženja koje poznajemo, izmešten u Malibu i sa potpuno novim ansamblom karaktera i, kad se to upari sa činjenicom da, kada je u kostimu, ispaljuje veoma slabe geg-replike, dobijamo lik koji samo nosi Spajdermenov kostim ali zapravo nema ništa od njegove karakterizacije i istorije.

I to je, naravno, dodani problem za nekoga ko je ovaj strip u ruke uzeo jer se radi o jednom od najpopularnijih superheroja svih vremena. A što su, statistički gledano, skoro svi čitaoci ovog serijala.

Drugi, mnogo manji deo čitalačke publike je verovatno uzeo da čita Deadly Neighborhood Spider-man na ime svoje ljubavi prema Black Eyed Peas, ali teško mi je da zamislim da će njima, ne računajući jednu scenu u kojoj ansambl ovog stripa peva jednu od pesama Black Eyed peas na GOMILI sukcesivnih panela, ova papazjanija nabacanih folklornih, magijskih, matematičkih i psihoanalitičkih motiva biti mnogo zanimljivija nego nama ostalima. Deadly Neighborhood Spider-man nikako nije najgori strip koji sam pročitao u poslednjih godinu dana, pa čak ni najgori strip o Spajdermenu koji sam čitao u tom periodu ali jeste razočaravajuće nezgrapan i svoje potencijalno interesantne premise i odličan crtež (da ne pominjem nadahnut letering Travisa Lanhama) protraćio je na neubedljivu, nespretnu priču. Ipak, teme su zanimljive a Ferryera pruža crtačko-koloristički vatromet pa svakako možete proveriti kako bi to vama leglo. Amazon ga ima ovde.