Pa onako, ozbiljno govoreći...
Mislim da je ova ideja em neodrživa, em besmislena. Mene prvo što je privuklo na Sagiti jeste to što, ako se ko nakani da iskomentariše priču (u poslednje vreme sve ređe i ređe), može da dobije realnu kritiku dela. Ne književnu, ne uredničku, već više onako, vox populi, generalnu ideju o tome kako će džangrizavi i ne preterano zainteresovani publikum reagovati na nečije pisanije. A ako neko misli da će u drugačijim okolnostima imati posla sa otvorenijim čitaocima (ne računajući dobronamerne babe i stričeve), grdno se vara. Valja pogledati u sebe, pa pomisliti zbog čega su neki romani sve otpisani kao dosadni i bezvezni, u čitalačkoj intimi, naravno, a onda iste kriterijume primeniti i na sebe i na sopstveno delo (kako i zbog čega ja sa sobom mogu da napljujem neki roman koji m ise ne dopada, pa to ni neprijatelju ne bih poželeo). To se ovde, na Sagiti, može dobiti u nekoj integralnoj verziji, i ko ume da čita između redova, može to saznanje pametno iskoristiti. Zato je meni radionica bila interesantna, pogotovo kada sam prelistavao ranije teme, jer se niko nije libio da kaže da mu se nešto ne sviđa. Ili, primera radi, dok se još ovde radioničarilo, neke moje priče su velikom većinom dobijale komentar - nerazumljivo. Pitanje je da li su čitaoci površni ili sam ja previše zapetljao i ostao nedorečen? Mislim da je ovo drugo u pitanju.
Drugi je problem ako neko ne ume da prihvati kritiku, pa makar ona bila koncizno zapakovana u rečenicu "ovo je sranje." Prelistavao sam teme ovde, onako, čisto preletao pogledom, i video da su mnogi ljudi dobili oštre ali pravedne kritike. Da li je neko to srcu prihvatio i odlučio da se poboljša? Ne znam, ali vidim da su se mnogi pravdali: "pa to samo tako izgleda jer nisam sve okačio, kada se pročita svih hiljadu stranica dobije se karakterizacija, atmosfera...", "možda ste u pravu ALI ja se ne slažem sa kritikom", "svidelo se mojoj devojci", "vi ste svi ogorčeni i nepismeni". Što u principu znači da velika većina ljudi i ne želi da čuje da su nešto loše uradili, nego žele pohvale. I to je u redu, ali sumnjam da će neki potforum sa ošptrijom administracijom da navede ljude da pišu hvalospeve, ako tako ne misle. Niti će komentarisati, ako ne mogu iskritikovati. A ko ne ume privatiti kritiku, ne želi da radi na sebi, jerbo sebe smatra već zaokruženim i gotovim produktom, spremnim da dočeka slavu koju zaslužuje. I što da ne, možda je to tako, ali onda ne razumem zašto kačiti svoje priče na internet forum.
Takođe, po meni, jedna od najgorih stvari koje mogu da se dese jeste da ljudi ne žele da kažu da im se nešto ne sviđa jer ne žele nekoga da uvrede, povrede, jer im ta osoba možda nešto može završiti... to su mufljuska posla. Družba je družba a služba je služba, i ne treba tuđe mišljenje shvatati kao uvedu već kao, jebiga, MIŠLJENJE. Jednog čoveka, što da ne, a kada više njih kaže šta misli, makar zvučalo i protivrečno, to ipak definiše kako će jedna priča proći ako se pusti u veći opticaj.
