Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[Labudan]

pojma nemam šta pričaš, kako može pretpostavka serije da bude drukčija od srži

logika pretpostavlja da iz premisa slijedi zaključak

ne može zaključak da bude suprotan premisama

[ridiculus]

Pa nije to esej, majku mu! Ili ti možda shvataš sve tako. U umetnosti je bitno i "kako", ne samo "šta" - možda je čak i bitnije. (U stvari, REALNO, treba da postoji sinteza ta dva.) Iz početne situacije, da su sile osovine osvojile SAD i dobile Drugi svetski rat (obrnutim redom), mogao si da napraviš sitkom, romantičnu dramu, sportski turnir sa Žan-Klodom u glavnoj ulozi, svašta nešto...

Taj "zaključak" je strogo tvoj... i tvojih istomišljenika (ako postoje). Nema veze sa serijom, REALNO, jer nisi stigao dotle.

[Labudan]

pa što nisu napravili?

jer su neoliberali!

u tome i jeste stvar, Addams family dobija smisao tek nakon Hitlerove okupacije

[ridiculus]

pa što nisu napravili?

jer su neoliberali!

A pazi sad ovo:

marksisti nisu napravili ništa sa tim.

Pa što nisu napravili?

jer su neoliberali! (UBO = Univerzalni Batin Odgovor)

Dakle, marksisti su neoliberali!

Jeste da nema mnogo veze sa ovim što hoću da kažem, al' nisam mogao da odolim! 



Do sada sam u ovoj godini pogledao preko 60 kompletnih sezona različitih serijala, i još dosta nekompletnih. Recimo da je desetak bila repriza (računajući i kompletan Deadwood), a ostalo sam gledao prvi put. Mnoge od tih stvari nisu baš sveže, ali sam ih bio propustio kada su bile izašle. S druge strane, gotovo sve spadaju u prethodnu deceniju, tako da je Deadwood zapravo najstariji od svega što sam gledao.


Najveće razočarenje: The Terror, prva sezona

S obzirom na književni predložak Dana Simmonsa, odlične glumce, i specifičnu i turobnu atmosferu, ovo je trebalo da ispadne mnogo, mnogo bolje.


Najveće (pozitivno) iznenađenje: 3B? Banshee, Barry, Britannia? Made ne zaista. Gledao sam Banshee jer mi je rečeno da je najbolji u svojoj kategoriji, tako da sam ipak očekivao dosta. U tom smislu, počast ovde verovatno kupi Britannia, od koje nisam očekivao ništa. Čuo sam poređenja sa Igrom prestola, ali ljudi vole da barataju sa pojmovima koji su im poznati, i to je jedini razlog zašto se vraćaju na ovu analogiju. Nije im poznato ništa drugo što je slično. A Britannia jeste fantastika (tj. fantasy), ali tu se sličnost skoro i završava. Ali, evo jednog poređenja koje bliže pogađa metu: Excalibur. Plus bilo šta od Terija Gilijama, a posebno, Fear and Loathing in Las Vegas. Ova priča čuvenog britanskog scenariste Jeza Butterwortha, o sukobu britanskih Kelta i Rimljana u prvom veku, je puna magije, psihodelije, i halucinacija. Prva sezona je vrlo dobra, ali druga je odlična. I to mi je bilo iznenađenje jer ova serija ima najslabiji skor na IMDb-u od svega što sam gledao a da mi se dopalo. Nazirem neke razloge za to: istorijska neverodostojnost, dosta humora kada ga ne očekujemo, plus - ajoj užasa! - crnac u rimskoj armiji*!

Najgora serija/sezona koju sam gledao: verovatno Cursed. Sestre i braćo, ja stvarno ne znam šta je ovde do Franka Millera, po čijem stripu je ovo rađeno, iako pretpostavljam da je mnogo. S druge strane, po raspalim stripovima Marka Millara pravljeni su filmovi koji nisu loši - ok, polako, ne zalećimo se... jedan film koji je sasvim dobar - tako da ni to nije opravdanje. Ironija je da Cursed tematski jako podseća na Britanniju, koja je jedno trilion puta bolja serija, ne samo zbog fantastičnih glumaca.

Najbolja serija/sezona koju sam gledao: težak izbor. Banshee, The Knick, Community, Justified, Barry? Svaka od ovih serija je najbolja u svom žanru, bar u prethodnoj deceniji. The Knick je vrhunska drama; Banshee je kralj akcije (ali je i pun emocije); Community je najbolji i najsmešniji sitkom; Justified u domenu (čistih) krimića; Barry je najbolja crna komedija... možda ikad. Ali Barry je najkompaktniji od svega pomenutog, i nema trenutak koji bismo mogli odbaciti, jer se sastoji samo od dve sezone, 8 epizoda po svakoj, pola sata po epizodi.

Bilo je i drugih jako dobrih serija (The Boys, The Expanse, Britannia, Ray Donovan, What We Do in the Shadows, Parks and Recreation, The Deuce, Babylon Berlin, itd, itd) ali to je sad već pitanje nijansi, a i neke od ovih imaju očigledne mane.


*dajmo zosku upozorenje na vreme, da mu ne remetimo harmoniju. Mada je crnac vrlo dobar u svojoj ulozi, kao i svaki drugi glumac u ovoj seriji, zapravo.

[ridiculus]

Moji izbori iz prethodne poruke se odnose na serije koje sam prvi put gledao ove godine, ne na sve koje sam ikad gledao (inače bih računao i Deadwood).

A za one koji bi da gledaju nešto jednostavno i nepretenciozno, dobar primer koji sam zaboravio da pomenem gore je Strike Back. To je serija koju su Britanci započeli pre desetak godina, pa je posle prve (ili nulte, u zavisnosti koga pitate) sezone, američki kanal Cinemax - inače podružnica HBO-a - postao koproducent. I tu sad nastaje blaga pometnja oko numeracije sezona. Naš domaći HBO ne računa tu prvu sezonu, i kreće odmah sa onim što je meni (i ne samo meni) ubedljivo najbolje: deo u kome su glavni glumci Philip Winchester i Sullivan Stapleton. A to je ukupno 4 sezone, koje se na IMDb-u (i drugim bazama podataka) mogu naći pod brojevima 2-5.

Strike Back je akciono-špijunski triler, sa, za svoje vreme, nekim od najboljih scenama akcije na televiziji, sniman na raznim lokacijama širom sveta, sa vrlo - da upotrebimo izraz zbog kog su svi bacili drvlje i kamenje na Mehmeta - palpičnom atmosferom. Dobra analogija bi bio Džejms Bond, a, pošto je HBO skoro dobio dozvolu za prikazivanje svih filmova iz te franšize kod nas, podsetio sam se nekih primera: Čovek sa zlatnim pištoljem, Samo za tvoje oči, Oktopusi... uglavnom sa Rodžerom Murom, koji je bio Bond moje mladosti, ali ne i moj omiljeni. I mogu reći da nije to baš dobro, iz današnje perspektive. Strike Back pobeđuje u toj konkurenciji, iako nema takvu produkciju. Ali, da se razumemo, to se ne odnosi na glumačka imena. Charles Dance je glavni negativac sezone 2 (ili 3; videti gore), a ima još dosta gostujućih glumaca tog ranga. Dalje, James Bond je amater za Damiena Scotta po lakoći osvajanja žena. Ili je to možda zato što su moderne žene manje zahtevne? Svakako, retko koja od njih preživi duže od par epizoda, i zaista bih bio spreman da to zamerim kada isti postupak ne bi važio i za muškarce. U tom svetu niko ne traje mnogo, s izuzetkom dvojice glavnih likova, što onda prividno ublažuje ukupnu sliku (po muškarce). I, treće, ovde nema romantizacije kao kod Bonda. Budući Cinemaxov šou, Strike Back ne zazire od golih tela i scena seksa, a nasilje je brutalno.

[milan]

Da se nadovezem... Epizoda Barija sa karatistom i njegovom cerkom je verovatno nesto najbolje ikada smesteno u 20ak minuta igranog programa.

[ridiculus]

Mislim da je trajanje bliže granici od 30 minuta, ali da, slažem se. Ako postoji boljih pola sata televizije, ja ih nisam video.

Da se vi ostali ne pitate o čemu pričamo, u pitanju je peta epizoda druge sezone, ronny/lily.

I, mada su u Barry-ju manje ili više svi odlični, moram da pohvalim Stephena Roota, koga sam takođe gledao u Justified, iako u manjoj, epizodnoj ulozi (ekscentričnog sudije).

[milan]

Stiven Rut je facetina, zapazio sam ga jos u onoj seriji Golden Years, iz 1991. gde fenomenalno igra zastrasujuceg negativca.

[Labudan]

krenuo westworld, jes smaranje, tačno su i neoliberali i dosadnjakovići simultano

van helsing mnogo zabavnije, malo vuče na First Wave vajb haha

ali to nekome može i da zasmeta, jer je zapravo serija malo starinska

[Meho Krljic]

Prva epizoda "Klana" Bobana Skerlića je iznenađujuće vitalna i prilično obećava. Skerla je, ispostavlja se, zaista neko ko taj gengsta fazon kapira i vrlo je robusno režirao, plus tekst je solidan a glumci uglavnom vrlo dobri. Ima patos, ima dramu, a ima i duh. No, moram da kažem da iako su psovke i nasilje već uobičajeni za prajm tajm na RTS-u, nisam očekivao da vidim kadar (ponovljen još jednom) lica smrskanog aparatom za gašenje požara u osam i petnaest uveče u Subotu na prvom programu... Malo heavy....

[crippled_avenger]

KALIFORNIAN KOMMANDO je desetodelna serija polučasovnih epizoda o mladom Amerikancu finskog porekla koji dolazi u zemlju predaka i biva odveden na odsluženje vojnog roka u jednoj od elitnih jedinica.



Po žanru reč je o komediji, sa ponekom akcionom sekvencom i humor je mahom fish out of water, sa pomalo slapsticka i gross outa.



Serija je vidno namenjena američkom  odnosno internacionalnom tržištu o čemu svedoči i to što se većim delom nalaze načini kako da junaci govore engleski i da to bude dominantan jezik.



Glumačka podela je simpatična, a režija je veoma solidna što i ne treba da čudi pošto je glavni adut koji mi je privukao potrazi za ovom serijom finski autor Jalmari Helander čije filmove RARE EXPORTS i BIG GAME izuzetno cenim. Ovde Helander nije potpuni autor ali definitivno ovo jeste jedan od njegovih pokušaja koji pokušava da globalno crossoveruje.



Teško mi je da se otmem utisku da je uvodna scena iz koje kreće flešbek, kada se mladi Amerikanac budi u ruskom zarobljeništvu nešto što će podsetiti publiku na Harlinov BORN AMERICAN, njegov pokušaj da preskoči iz Finske daleko, što dalje. Helander je u BIG GAME imao pravi holivudski i internacionalni showcase, ali za sada nije uhvatio trakciju van zemlje.



Nisam siguran da mu ga može doneti ova sasvim solidna serija jer nije dobila nekog jakog internacionalnog strimera već će ići od nacionalne do nacionalne mreže. Pa ipak, lepo je videti da Jalmari radi i da nije odustao od svog sna.

[crippled_avenger]

THE WILDS je serija koju je kreirala Sarah Streicher koja kombinuje Young Adult likove sa konceptom sličnim LOSTu, samo bez metafizičkih pretenzija.



Ovog puta reč je o grupi traumatizovanih devojaka koje odlaze na Havaje kako bi predahnule u jednom kampu za psihofizički oporavak. Tokom putovanja, avion se ruši i one završavaju na pustom ostrvu.



Ubrzo potom počinjemo da postavljamo pitanje da li je sve baš onako kako one misle da jeste. A dotle pratimo priče koje su ih ispratile na taj put i njihove konflikte na samom ostrvu.



Sarah Streicher dosta duguje LOSTu u konicpiranju svega ovoga i ona to maltene i ozvaničava u nekoliko replika, ali ova ženska YA postavka u formatu drame zatvorene situacije zapravo nudi jednu veoma intenzivnu zanimljivu seriju, sa dobrom glumom, zanimljivim odnosima i čitavim nizom dobro osmišljenih međuljudskih relacija koje s+osvežavaju razne klišee koji su nam delovali potrošeno.



LOST sam pomenuo kao referencu a ovoj seriji je odmah posle strima svih epizoda, Amazon odobrio i drugu sezonu - dakle, u prvoj sezoni se stvari ne rešavaju do kraja, ali se slažu do neke zadovoljavajuće tačke, i ova serija ima sve predispozicije da bude Amazonova flagship open-ended serija, ali isto tako i da bude jedna od njihovih “održivih” i zaista “televizičnih” produkcija koje nisu produkcione van nekih rutinskih okvira kao što je recimo THE BOYS.



Ovakvu seriju po tempu mogu da zamislim na nekom networku, a po edgeu i sadržaju i na nekom premium cableru, dakle ovo je jako dobro urađen televizijski posao.



Ton seriji je u prvoj epizodi postavila Susanna Fogel koja postaje sve bitniji televizijski autor. Nadam se da je to ipak neće previše udaljiti od filma gde se do sada dobro snalazila.

[Labudan]

gledam ovaj Van Helsing, vampirsku verziju Walking Dead, produkciono svakako slabija, čak zapala u treš na momente, no opet neka rješenja su mnogo interesantnija i kreativnija nego u WD, gdje su stvari prvo nazadovale u odnosu na Romerov Living Dead a onda i petrificirale i recikliraju se iz sezone u sezonu

recimo to da kod Romera zombiji mogu da misle i razvijaju se i individualno i kolektivno, dok u WD ostaju debili zauvijek. U VH s druge strane istražuju uzroke ove "pandemije", kao i moguća izliječenja, čega ničeg nema u WD, koji se pretežno ponaša u skladu s tim južnjačkim, konzervativnim no-progress vrćenje-u-krug detaljima.

To kako neko u 21. vijeku odluči da snimi seriju u zombi žanru i bukvalno ne napreduje ni u čemu, jer mu je postavka nazadnija i reakcionarnija od zombi filmova od prije 90 godina. Bukvalno White Zombie iz 1932. ima progresivniju priču od Walking Dead. O Romeru da ne pričamo, on je 23. stoljeće za WD koncepciju. VH s druge strane sve češće zapada baš u C kvalitet, ako ne i niže, ali bar je imao hrabrosti da nešto promijeni s vampirima.

Riječju, u WD post-apokalipsa je povratak u srednji vijek, dok u VH postoje razne mogućnosti. Ali WD zbog produkcije može djelovati kao ozbiljnija serija, a zapravo je retrogradnija, konzervativnija i neoliberalnija. VH je guilty pleasure, pogotovo ova 3. i 4. sezona koje su baš srozale kvalitet u pojedinim aspektima, ali u onom u čemu je bolja od WD pokazuje zašto WD mora da završi svoju učahurenu neoliberalnu priču bez alternativa.

Zapravo tek ove posljednje sezone WD i FtWD pokazuju da su i producenti shvatili ograničenja koje im je nametao konzervativni strip. Ali mislim da je prekasno za popravke, a pitanje je i jesu li moguće.

[crippled_avenger]

NEXT je serija koju je kreirao veteran Manny Coto. U njoj se John Requa i Glenn Ficarra aktiviraju na terenu trilera, i snalaze se veoma dobro. Ipak, pandemija Covida koja je prekinula snimanje i odložila premijeru, uvevši seriju u neko neredovno emitovanje, a za tim i dosta solidan zaplet ali bez veće invencije i nekih radikalnih zamisli, doveo je do toga da NEXT bude ipak promašaj kuće Fox, uprkos veoma angažovanom nastupu Johna Slatteryja u glavnoj ulozi.

U centru priče je AI program koji se otima kontroli i odlučuje da stvori okolnosti u kojima će ovladati svetom i sačuvati svoje postojanje. Osim natavno malevolentne prirode programa i njegove dubiozne “motivacije”, sve ostale tehničke stvari u ovoj seriju kreću se u okvirima svaremene već dostupne tehnike i to daje seriji na kvalitetu i ubedljivosti.

Međutim, ukupno uzev, čini se da je NEXT prosto serija od koje su se digle ruke, i iako je reč o solidnom old school radu koji bih rado preporučio Mannyjevim fanovima iz dana 24, to u današnje vreme ipak nije relevatna televizija.

[crippled_avenger]

THE FLIGHT ATTENDANT po romanu Chrisa Bohjaliana je bila projektovana da bude jedan od originalnih flagship programa na HBO Maxu. I ova adaptacija romana iz pera Stevea Yockeya ispala je kao pokušaj jedne propulzivne triler-komedije koja meni ni u jednom momentu nije bila dovoljno ubedljiva, a samim tim ni dovoljno uzbudljiva ni dovoljno smešna.

Susanna Fogel režirala je prve dve epizode i rekao bih da je ona mnogo ubedljiviju napetost a o humoru da ne govorimo, postigla u filmu THE SPY WHO DUMPED ME, pa čak i nijansiranije negativce.

THE FLIGHT ATTENDANT je pritom po estetici mnogo bliža nekoj network seriji, možda malo provokativnija nego što su recimo tipične network serije na koje smo navikli, ali to je manje-više to.

Na seriji je okupljena dobra ekipa reditelja. Susanna Fogel je postavila ton a ostali su ga pratili i u tom smislu, sa osam epizoda u prvoj sezoni imala je format u kome se može postići nešto solidno.

Serija je izlazila u etapama, nije bila odmah dostupna za binge ali mislim da je to način gledanja koji će joj najviše pogodovati.

[scallop]

NEXT je serija koju je kreirao veteran Manny Coto.

Imam poseban odnos prema AI temama. Privlače me, ali još nisam naišao na uspešnu priču. Najbliža mi je serija "Person of interest", ali samo prvih par sezona. NEXT sam gledao jednu i po epizodu. Prerano pređu na stereotipe (npr. pretnja deci). Uvek sam zamišljao priču u kojoj se AI gradi nakon što stekne slobodu. Otprilike, za svaki Jungov karakter po jedan lik. Pogubio sam energiju posle pet-šest poglavlja.

[crippled_avenger]

Daniel Knauf posle HBO klasika CARNIVALE nije se više vraćao u Peak TV ali je povremeno radio zanimljive stvari. Jedna od njih je Nickelodeonova serija THE ASTRONAUTS čijem je sjajnom utisku svakako doprinela i veoma ozbiljna produkcija Rona Howarda kao i činjenica da je glavni reditelj serije koji je sve postavio bio Dean Israelite koji je pored par jako dobruih žanrovskim filmova snimio za istu kuću i odličan reboot serije ARE YOU AFRAID OF THE DARK?

THE ASTRONAUTS polazi od premise slične filmu SPACE CAMP, grupa dece greškom biva lansirana u svemir i mora da se snalazi na pravoj misiji. Israelite od prve epizode sve pravi na vizuelnom nivou najboljih deonica serije EXPANSE samo sa još više zero gravityja, i sa podjednako dobrim setovima.

Miya Cech koja je alumnus Israeliteovog DARKa kao i McGjevog RIM OF THE WORLD predvodi ansambl odličnih klinaca koji nose celu stvar, i u zanimljivim zapletima namenjenim deci školskog uzrasta kombinuju SF i poučne zaključke o drugarstvu i pustolovinama.

Nadam se da će ova serija živeti i dalje, naročito jer je bitno drugačija od one produkcije sa kojom poistovećujemo Nickelodeon.

[crippled_avenger]

SH'AT NEILA odnosno VALLEY OF TEARS izraelska je serija koja dolazi iz jedne od moćnijih tamošnjih kuća koja je razvila dobre odnose sa HBO i doživela je status HBO Max Originala na globalnom tržištu. Slično Appleovoj seriji TEHRAN, i VALLEY OF TEARS ima nešto viši produkcioni nivo od uobičajenih izraelskih serija, a bavi se "nacionalnom" temom jomkipurskog rata 1973. godine.

Uprkos obećavajućem početku u kom izgleda da će ovo biti jedna od onih "malih priča" koje otkrivaju "veliku priču", nikada zapravo ne dospevamo do "velike priče" a od četvrte epizode serija ulazi u stagnaciju, sa veoma naivnim melodramskim ekscesom i akcijom koja se svodi na naivno preganjanje oko neke dve stene koje nema mnogo atrakcije za gledanje ali ni logike ni ubedljivosti.

Disbalans jednim delom svakako nastupa zbog toga što serija počne dinamično, sa zanimljivim likovima, maltene Peak TV nivoa ali onda deteriorira u scenaristički i produkciono nedokuvanu igru "šuge" koja vrca od jeftinih emocija, usiljenih preokreta i što je još važnije bez snage da progovori o bilo čemu ozbiljnom.

Stoga, ova serija je na kraju po izboru likova banalna, i "premala" za temu kojom se bavi, naročito jer oni ne uspevaju da otkriju nešto veliko, a prenaivna je i u zamisli i u inscenaciji da prikaže realni užas rata.

[crippled_avenger]

EUPHORIA je HBO serija nastala po izraelskom formatu, ali ona je bez ikakve sumnje pre svega autorski projekat Sama Levinsona, mladog američkog sineaste kog znamo prevashodno kao Barryjevog sina. U tom smislu, EUPHORIA ima izrazit autorski pečat jer je on njen kreator, odnosno on ju je napravio za HBO, pisao je sve epizode i većinu je režirao. Uprkos tome što neke epizode ne potpisuje kao reditelj, njegov autorski pečat je toliko jak da su i one urađene na način koji je skroz atipičan za televiziju.

EUPHORIA je jedno audiovizuelno iskustvo koje je teško opisati jer je veoma atipično za televiziju. Naravno, televizija je sebi dozvoljavala briljantan filmmaking i neke antologijske sekvence, ali EUPHORIA je meni iskreno najzanimljivija bila upravo u tom vizuelnom domenu. Ona ima nešto gasparnoevsko u načinu na koji je snimljena, kako se kamera propulzivno kreće, okreće, opisuje likove, fetišizuje ih, i kada se na to doda dosta voiceovera i skoro neprekidna muzička pratnja koju čine originalni Labrinthovi komadi za score i ogroman broj pop pesama raznih žanrova i godina proizvodnje, dobijamo jedno hipnotičko iskustvo, beskrajno maštovito, razigrano, sa razbijanjem i četvrtog i svih ostalih zidova.

Pored briljantne realizacije, postavlja se pitanje zašto je ova serija ovakva, ima li u tom postupku nekog "značenja", i ja ga vidim u tome što mi deluje kao da je reč o omladinskoj seriji za publiku koja je već savladala sve vizuelne i pripovedačke žargone, i koja želi nešto što će biti posebno, dinamično na jedan suštinski način, po tome kako skače iz vremena u vreme, kako iskazuje raspoloženja junaka, koliko daleko ide u prikazu njihovih životnih dilema i stanja.

U tom pogledu, sa ovako radikalnim narativnim tehnikama prethodno sam se sreo u briljatnoj britanskoj seriji SUGAR RUSH koja je na neki način i preteča ovoga što je sada napravio HBO. I dok je SUGAR RUSH umnogome ostao na nivou serije koja je danas poznata u korpusu LGBT-tema a manje zbog svoje estetike, EUPHORIA je postigla crossover, zahvaljujući moći kuće koja stoji iza nje.

Sama tema serije EUPHORIA je ispraćena besprekornom glumom, povišenim realizmom u inače već veoma estetizovanoj režiji i time se nadoknađuje izvesna usiljenost postavke u kojoj je korozija porodičnog života svih junaka veoma izražena. EUPHORIA spada u red serija koje nemaju bitnog junaka koji nema neku jezivu i ponižavajuću tajnu ili naviku, i ja u principu nisam fan toga, ali ovde je to zaista spakovano u formu koja funkcioniše i nosi dozu emocionalne ubedljivosti čak i kad je u sve okolnosti veoma teško poverovati.

[crippled_avenger]

IT’S A SIN Russella T. Daviesa je serija o epidemiji HIVa među londonskom gej populacijom koja je na neki način (no pun intended) bila na začelju dešavanja u odnosu na gej ljude iz Njujorka i San Franciska u početku izbijanja ove bolesti. Međutim, kada se HIV pojavio ispostavilo se da ni gej populacija a ni britanska država i zdravstveni sistem nisu spremni za nju.



Naravno, lako je danas imati naknadnu pamet o svemu tome jer se HIV danas ipak posmatra kao infekcija koja se može kontrolisati, dočim je u to vreme ona bila uvod u smrtnu kaznu i neizlečivi AIDS koji je po mnogo čemu bio zbunjujući i enigmatičan. Otud, zanimljivo je da danas filmovi i serije o HIV epidemiji nastali baš u to vreme, uspevaju da bolje zarobe autentični duh tog vremena u reakciji na bolest.



U svakom slučaju, Russell T. Davies uspeva da skrupulozno zarobi te okolnosti, i nespremnost gej populacije da promeni svoj način života, kao i nespremnost da se zdravstveni sistem izbori sa tim. Sama serija međutim ima onu komociju poznog opusa Ryana Murphyja, serija kao što je HOLLYWOOD za koje se ne može reći da su slabe per se, ali su prosto komotne, bez one dodatne energije da se nečim nametnu.



Dok je Ryan Murphy u sjajnom televizijskom filmu THE NORMAL HEART uspeo da prikaže čuvenu priču iz istih ovih dana, sa njujorške scene, ali sa zaista maksimalno posvećenim pristupom i velikim tonusom, Davies je komotan, i serija onako ide iz fino izvedenog opšteg mesta u sledeće, sa maltene bajkovitim i nostalgičnim prikazom epohe.



Ukupno uzev IT’S A SIN nema neku preteranu dokumentarnu vrednost, i veoma je nostalgična, no deluje dosta istinito u toj osnovnoj postavci, emociji i stavu.

[crippled_avenger]

BJOERNSTAD je švedska HBO serija bazirana na romanu Fredrika Backmana, švedskog bestseler pisca na čijim je delima bazirano i nekoliko njihovih internacionalno uspelih filmova. Reč je o sportskoj melodrami sa elementima trilera o nekadašnjem NHL asu koji se vraća u malo rodno mesto i vodi lokalni hokejaški klub ali pored već postojećih tenzija kao povratnik doživljava još jednu kada mu najbolji mladi igrač i lokalni heroj siluje kćer.

BJOERNSTAD sam gledao posle norveške HEIMEBANE i u tom smislu već sam bio senzibiliziran za dobar nordijski rad ovog tioa, i moram priznati da su mi Norvežani - iako rađeni za NRKa ne za prestižni HBO na kraju svega ipak bili bolji od ovoga. Doduše, HEIMEBANE je u pogledu postavke konvencionalnija, bliža je FRIDAY NIGHT LIGHTSu ali je ukupno uzev ipak i studioznija u prikazu likova od BJOERNSTADa.

Švedska serija je dobra, ali ne nudi onoliku "dubinu" karaktera kakvu obećava, niti onoliko raskošan narativ kakav bi mogla imati opredelivši se za nešto fluidniji pripovedački fokus. No, nema nikakve sumnje da je ovo serija ozbiljne klase koja ipak nije onoliko dobra koliko se namerila da bude.

[Rade2]

Jel gledao ko Resident Alien?

[crippled_avenger]

WE ARE WHO WE ARE Luce Guadagnina je nastala u sličnom aranžmanu italijanskog Sky i HBOa i zaopravo nadovezuje se na prisnu saradnju HBO i italijanskih kuća koja kreće još iz osamdesetih kada su imali nekoliko zajedničkih mini-serija i filmova.

WE ARE WHO WE ARE kreirali su Luca Guadagnino, Sean Conway, Paulo Giordano i Francesca Manieri. Ova serija je išla nešto posle Levinsonove uspešnice EUPHORIA i u izvesnoj meri je slična, ali nije tako efektna, nema tako jaku emociju, nema tako sveobuhvatnu estetizaciju i mnogo više pati od manirizma.

Dok su junaci serije EUPHORIA na sličan način mladalački izgubljeni, pa čak na sličan način i u seksualnoj konfuziji, Guadagninovi junaci u svemu tome nekako gube emociju i vrlo često postaju iritantni. Otpor prema junacima ove serije nije u tome što su oni queer, ili rodno neodređeni ili seksualno zbunjeni već što su budale, a budale su jednim delom i zbog toga. Guadagnino možda i ne želi da nam probudi neku emociju prema njima, možda želi da se drži maksime iz naslova da "to su što su", ali onda će nas izmaći i "euforija" iz Levinsonovog naslova.

Za Srbe je od posebnog značaja što su glavni junaci ove serije deca američkih vojnih lica u Avijanu. Kad se vidi stepen njihove dekadencije, teško je naći srpskog domaćina koji se neće obradovati tome u šta se izvrgla Amerika. Na sve to Luca Guadagnino to sve tretira dosta suvo, na nekoj čudnoj razmeđi između tog nekog modernog art housea sa junacima koji se smucaju po prostoru, vole da zaplešu, imaju oniričke muzičke scene, a opet sve to realizovano u nekom verite maniru a opet s nekim uticajima svega i svačega, često nekoherentno sklopljenim, i opet pa modernog art house realizma.

Levinson ima slične uticaje ali artikulisane na jedan veoma snažan, mišićav i estetski zaokružen način, spreman za holivudsku konzumaciju po izoštrenosti i ubitačnosti. Kod Guadagnina je to sve evropski, često na granici parodije onoga čega se poduhvata.

Ali uprkos tim junacuima čija zbunejnost i budalastost izaziva nelagodu, WE ARE WHO WE ARE je zanimljiva serija koju vredi videti, naročito ako se bavite filmom, jer ona jeste katalog mnogih postupaka koji su sada u zenitu, a možda čak i u zalasku, a ovde su primenjeni na televiziji.

U tom smislu, Guadagnino je kao drugo najveće aktuelno ime italijanskog filma posle Sorrentina, napravio nešto "prepoznatljivo svoje", ali je malo katalogizovao i ono što drugi rade na sceni. Samim tim, što se HBO tiče, već činjenica da su ovo proizveli je pobeda.

[crippled_avenger]

Doajen američke televizije Tom Fontana kreirao je seriju COPPER i izveo je u produkciji Barry Levinsona za BBC America. Ovaj reunion ekipe iz HOMICIDE nije rezultirao serijom tog značaja, tog uticaja, tog dometa. I u tom pogledu Fontana i Levinson ne donose tu specifičnu težinu ovoj seriji.

Ipak, COPPER je na svoj način zanimljiva serija. Smeštena je u 1864. godinu i period Građanskog rata, na njujorškim ulicama gde su crnci slobodni, ali daleko je od toga da ih vole Irci i ostali belci, beda je katastrofalna, kuće su drvene, prostitucijom se bave deca a konfederalski subverzivci čekaju svoju priliku.

Glavni junak je Kevin Corcoran, Irac i veteran građanskog rata koji koristi svoj urođeni kako detektivski tako i ratnički nerv da rešava zločine na ulicama.

COPPER ima jedan season-long arc u kom Corcoran rešava svoju životnu Misteriju, a tiče se njegove supruge i deteta čija sudbina tokom izbivanja od kuće zbog rata mu nije do kraja poznata, ali je u većem delu toka prisutan i koncept crime of the week slučajeva.

Ta dva paralelna principa nisu ništa novo, korišćeni su sa velikim uspehom u CRIME STORY a uostalom i HOMICIDE je imao arc sa Lutherom Mahoneyem. Dakle, COPPER pokušava da se osloni na ovaj pristup i preraste status procedurala smeštenog u prošlosti. U tome i uspeva s tim što bez sumnje season-long arc nije onoliko zanimljiv koliko si autori mislili, i nije savršeno izveden.

Međutim, gluma je ozbiljna, atmosfera je dosta vibrantna iako se ne izlazi iz okvira network estetike i ukiupno uzev COPPER ima jedan upmarket izgled i ozbiljnost kojoj doprinose i sjajni glumci kao što su Franka Potente, Ato Essandoh ili sjajna Tessa Thompson u sporednim ulogama čineći da junaci imaju dobar prostor “za povlačenje” iz slučajeva sa gostujućim njuškama.

Naslovni junak je mogao imao kudikamo harizmatičniju podelu uprkos pokušaju da se kanališu McConaughey i Harrelson kroz njega, i to PRE nastanka serije TRUE DETECTIVE. Ali, uprkos tome što je solidan Tom Weston-Jones ipak nije nije ni McConaughey ni Harrelson.

COPPER im dovoljno kvalitetnih elemenata da ću pogledati drugu sezonu i ispratiti sve ovo do kraja.

[milan]

Wandavision!!!
Kakvo igranje sa zanrovima i likovima, kakva smelost i zezanje, kakva sloboda. A opet spektakl.
Ipak je Kevin Feige stvarno jedan od najvecih producenata svih vremena, kada je pozvao ove ljude i dozvolio im da naprave ovakvu seriju.
Svaka preporuka. 

[crippled_avenger]

THE GREAT u svojoj prvoj sezoni, donosi poetiku Tony McNamare koji je postigao veliki uspeh kao pisac Lanthimosove THE FAVORITE i onda je preradio i svoj komad o Carici Katarini u seriju slično apsurdnog tona i grubog humora.

McNamara ne pokušava da ide linijom remek-dela kao što je BLACK ADDER a što je pokušao Ben Elton u UPSTART CROW, praveći spoj humora i intelektualizma, dekonstrukcije ljudi i događaja, već naprotiv ide dalje linijom koncepta royals behaving badly.

U THE GREAT, McNamara se dodatno pomera od istorije, i bavi se ruskim dvorom koji publici i nije toliko poznat jer nije na Zapadu baš ni viđen u mnogo ekranizacija i onda tu sad radi razne intervencije, kojima jelte odstupa od istorijskih činjenica.

Postavlja se međutim pitanje, kuda on odlazi. THE GREAT donosi niz nekoliko “neverovatno ali istinito” trenutaka, međutim u celini nema mnogo veze sa ruskim dvorom tog vremena i suštinom događaja koji su se dešavali, niti njihovom bazičnom dinamikom.

U tom smislu THE GREAT barem što se mene tiče nije fikcija o istorijskim ličnostima koja govori istinu već je negde na pola puta od neke rableovske ali intelektualne utemeljene kritike i potpune parodije ne samo života na dvoru već i forme serija o tome.

Međutim, u celom tom apsurdu ipak ima prostora i za pravu emociju, u pojedinim situacijama, a glumačka ekipa koju predvode Elle Fanning i Nicholas Hoult je izvrsna.

Drugi problem serije osim samog smisla svega ovoga što gledamo je što se konstrukcija gegova i situacija dosta ponavlja i tu onda imamo klasičan landgrab pažnje, u smislu da ono što se ne izgradi pričom, situacijama i likovima prosto nadoknađujemo senzacijama, pre svega u pogledu seksa, nešto manje nasilja i opšte izopačenosti.

Dosta je ponavljanja, dosta je jednoličnih gegova gde se u dvorske okolnosti integriše moderni prosti govor i sve to je zapravo mnogo lošije nego što bi trebalo, ali se ne može osporiti jedna druga stvar - THE GREAT je zanimljiva za gledanje. Glumci su odlični i raspoloženi za zezanje, realizacija je raskošna, i uprkos tome što o seriji ne mislim mnogo toga dobrog, pogledao sam je sa pažnjom.

[crippled_avenger]

Rastanak sa serijom SHAMELESS se primakao - https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4312870/besramnici.html

[crippled_avenger]

Druga sezona serije SNOWPIERCER u samoj završnici odlazi još direktnije u smeru polemike sa Ballardovim romanom HIGH-RISE i u završnoj epizodi postaje njegova horizontalna ekranizacija.

Na kraju prve sezone, saznali smo da Wilfred nije samo prazan simbol, i da je živ ali prognan iz voza. U drugoj sezoni pratimo građanski rat posle spajanja dva voza, glavnog Snowpiercera i Wilfredove kompozicije, i tenzije kroz koje Wilfred malo po malo iznova osvaja ceo voz.

Sean Bean igra Wilfreda, rutinski, u najboljem smislu te reči. Dobijamo Seana kao razgaženog negativca, odvrnutog na trojku, i druga sezona uprkos tom rutinskom ali solidnom elementu, inače deluje digresivnije nego prva, i u tim segmentima ne opada na kvalitetu i intrigantnosti ali sasvim sigurno otpljuje narativni zamajac koji je bio mnogo jači u prvoj sezoni uprkos narativnoj promeni brzine kada je priča iz rešavanja ubistva prešla u temu revolucije.

Realizacija je i dalje solidna, profilišu se neke stvari u podeli, neki glumci odlaze ali u velikom stilu i na efektan način. Serija je zadržala svoj edge i što je još važnije, svi novouvedeni elementi funkcionišu.

Da nije tih povremenih digresija koje su me izbacivale iz fokusa i menjale protagonizam junaka, ovo bi sve bilo na nivou prve sezone.

[crippled_avenger]

Deveta sezona SHAMELESSa je izuzetno uzbudljiva jer zahvata trampizam u punom jeku i Franka Gallaghera koji se prepoznaje kao deplorable iz Clintonkinog govora. Ovo je isto tako sezona u kojoj Lip koketira sa brakom i očinstvom, Debbie postaje lezbejka a Ian i Fiona imaju send off scene, za koje je John Wells dokazani majstor.

Ova sezona dakle ima puno idejnih i produkcionih zahteva, ali je Wellsova ekipa realizuje sa svežinom kakva mnoge serije ne krasi ni na samom početku emitovanja.

Jedan od razloga kako je SHAMELESS uspeo da očuva svežinu jeste i to što ima iz sezone u sezonu promene u dinamici odnosa među junacima, oni koji su mladi postaju stariji, oni koji su stariji prelaze iz uloge dece i ulogu staratelja pa čak i bukvalno roditelja, i ta dinamika svemu daje dozu nepredvidivosti.

Fizička produkcija je neprekidno na visokom nivou a kasting je sjajan sa odličnim glumcima koji zavređuju dugotrajni arc koji se javljaju u novim ulogama. U tim okolnostima, deveta sezona je pomalo bezobrazno dobra ako imamo u vidu koliko je ona pozna u toku serije.

Jedan od razloga za to svakako je i činjenica da je Wells i dalje veoma angažovan i prisutan kao autor. On se javlja u više epizoda u ovoj sezoni i lično seda za tastaturu u najosetljivijim momentima.

[crippled_avenger]

Neko vreme sam malo bio izgubio korak sa radom Howarda Overmana. Sada to pokušavam da sustignem, kao fan MISFITSa i poštovalac njegovog DIRK GENTLYja.

WAR OF THE WORLDS je britansko-francuska koprodukcije inspirisana H,G, Wellsom i nudi jednu turobnu, realističku viziju invazije vanzemalajaca, sa par fokalnih tačaka - u Britaniji i Francuskoj.

Venzemaljci su došli i nekim impulsom spržili nervne sisteme ljudi, ali ne i ostalih živih bića. Potom su se na zemlju spustile neke meccha spdobe i krenule da ubijaju preostale i otimaju bebe.

Situacija je čudna i teskobna. I manje više, kada postavi premisu, Overman je ne razvija dalje. Rezultat je serija koja nije loša ali nije naročito interesantna kako se odmiče od zanimljivog početka,

Veoma je solidno realizovana, ima u sebi malo tog film looka koji nose francuske serije u poslednje vreme i to zaslužuje pohvalu, ali kad se sve sabere, ovo je Overmanov rad koji ostaje ipak najpre za ljubitelje i poznavaoce SFa i horora pomalo. Za ostale je ovo zaista suvišno.

Ovo svakako nije ni FALLING SKIES ni COLONY.

[Labudan]

https://www.imdb.com/title/tt7772588/

gledo neko? Đuričko ima manju rolu