Дејан Огњановић: СЕКТА ПРЉАВИХ
Основни утисак: Неуверљиво, невешто.
Оцена: 3- (на скали од 1 до 10)
Превише објашњавања, премало (ништа) песничког увида и лепоте казивања. Невешто испричана прича о почетку процеса индивидуације и проблемима који ту опстају. Друга половина приче је делом нешто уверљивија, боље је вођена, има више „меса“, али теорија завере која се разоткрива, и даље је доста натегнута. Подсећа у многочему на Сабатове алегорије, али само то. Објашњења су банална, несувисла и заиста непотребна. Крај је потпуно стереотипан.
ПАЖЊА СПОЈЛЕР!
Прича је у првом лицу.
Први део, Понедељак пре подне: Главни лик је имбецил који (адекватно томе) филозофира. Припрема се да изврши самоубиство, баца своју имовину с моста у реку. Уместо да и сам скочи, доживљава трансформацију у авет – веома неуверљиво.
Други део, Уторак, подне: Поавећени имбецил седи у парку и филозофира о слободи, посматрајући људе за које је сигуран да нису слободни („клизе по шинама“). Накратко се саплиће о идеју да је слобода можда „осећај лагодности“... на крају, убрзаном дедукцијом, закључује да је слобода – слобода „од свега“. Ово је друга, изненадна (необразложена) трансформација, овога пута од имбецила у „просветљеног“ (Буду).
Трећи део, Среда предвече: Рефлексије о субјективности протока времена (како време протиче тврђави...). Просветљени имбецил који је још увек у стању бестелесног лебдења, али истовремено га јакна штити од хладноће („служи сврси“) иако и даље „не осећа ништа“ па ни хладноћу. (неуверљиво). На крају овог дела експлицитно се позива на будистичку мудрост (помало натегнуто).
Четврти део, Петак, рано јутро: Прави будисти не траже храну по контејнерима (као овај будистаимбецил) већ одлазе у прошњу. Иако сада обитава у парку Тврђава, и даље осећа „зов“ реке. „Та врата“ су му и даље као резервни излаз. Свеједно, решен је да одоли искушењу и да заиста доживи трансформацију (симболично, он је сада бескућник, што и даље истиче будистичку оријентацију).
Пети део, Недеља, подне: Доживљава типично будистичко гађење према свему људском. И даље се невидљив креће. Креће стазом даље од „паса и деце“ и придаје јој мистички значај. Стаза се завршава на неформалном отпаду. Стигао је на само дно и ту се одлично осећа, јер је то заправо чистилиште. „Река је нешто ослабила...“
Испод другог моста, групица одршанаца га позива да им се придружи. Сад је сасвим јасно да је „авет“ само метафора. Није расположен за дружење. Прво помињање „секте прљавих“ (о њима је урбана легенда). Од једног скитнице (стилска вежба из колоквијалног жаргона) добија инструкције како да пронађе секту. Старо „ја“ поново преузима контролу.
Шести део, Мај: Постао је прави, прљави бескућник, најодвратније створење и – никад се није осећао боље! Појава свима одвратна. Потпуно је у шеми размењивања: немам ништа да им дам. Нема ни говора о дељењу (са-учествовању, што би било будистичко становиште). Ово је најнижа тачка до које је доспео. Осећа се као болесна животиња. И даље размишља о самоубиству, али то је само нека неизвесна могућност. И даље практикује самоанализу.
Седми део, јун? : Иако упорно практикује медитацију, ниво закључивања је и даље имбецилан. Као да се два процеса у њему одвијају паралелно и независно – увод у схизофренију? Доноси одлуку да пође за закукуљеним бићима на које наилази током свог тумарања. То су људи-ларве.
Осми део, лето, ноћ: Пратећи људе-ларве, улази у лагум, у потпуни мрак. Покушава да се оспособи за нову врсту „гледања“. Успева да ствари „осећа“ иако их очима не види. Ово је један од боље обрађених делова приче јер користи перцепцију да би сликао а не објашњавао.
Девети део, лето, неки дан: Открива везу (?) између „секте“ и спољашњег света. Разговара с човеком-ларвом. То је први контакт са „сектом“. Сликовит опис човека-ларве, који му се открива по сопственом нахођењу. Да ли су у питању метаморфирани људи или симбиоза између људи и неких другачијих створова? Човек-ларва исцртава знак на његовом челу и то је нека врста иницијације.
Десети део, крај лета: Време пролази, почиње метаморфоза. Мења се свест, перцепција. Необичан сан који може различито да се тумачи. Сан није био само сан...
Једанаести део, јесен: Метаморфоза полако напредује.
Дванаести део, дан: Појео је мртвог пацова.
Тринаести део, ноћ: Немири у свету људи.
Четрнаести део, тама: „Време је“. Необична теорија завере. Истински „Краљ света“. „Краљ свих алхемичара“. Неуверљив „rant“, као преписан из неког хорор филма „ш“ категорије. Пуно жанровских описа који ништа не доприносе интензитету приче. Стижемо до Краља света (Џаба д Хат?). Нека врста канибалске (хришћанске) причести. Просветљење типа Биг Бенг. Посао завршен – идентитет остварен.
