Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 152575 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1050 on: 07-05-2022, 14:36:04 »
U nedelji u kojoj nam je predsednik najavio najteža iskušenja u novijoj istoriji, kako za njega, tako i za nas koji ipak samo postojimo da bismo njega slavili, a Evropi je, dodatno, najavio najtežu zimu u poslednjih sedam decenija a mi do LETA imamo još mesec i po dana, izašlo je i dosta dobrog metala. Pa poslušajmo:

Blek metal za početak. Nemački Arioch su osnovani negde krajem prve decenije ovog veka ali su prvi album snimili tek sada. No, nekada zaista vredi pustiti da stvari sazru jer je  Hallowed Be Thy Trigrammaton vrlo ubedljiv debi, sa kvalitetnim blackened death zvukom i svirkom koja je primereno agresivna a opet višedimenziona i spakovana  u pametno aranžirane kompozicije. Ono što je u prvom planu je svakako naglašeni satanizam ovog benda, i Arioch su dah svežine u modernom blek metal pejsažu koji se, čini mi se, u proseku više bavi nekim samorefleksijama i istraživanjem emotivnog života nego, jelte, slavljenjem Sotone i besnom, pržačkom svirkom. Dobro, EKSTREMNO generalizujem ovde, ali Arioch uspevaju da imaju taj klasični agresivni i satanistički pristup žanru a da ne zvuče kao imitacija 2nd Wave bendova već da imaju orginalan, snažan zvuk. Sjajna ploča:

https://ariochcovenant.bandcamp.com/album/hallowed-be-thy-trigrammaton

Vojvođanski jednočlani projekat Ljuska, jedan u nizu za prolifičnog muzičara koji se krije iza imena Sifr Shraddha, sa drugim albumom, Thanatanamnesis nudi dosta hermetičan, ali zapravo ubedljivo ličan i meditativan blek metal. Drugi projekti ovog muzičara su već pokazali naklonost ka shoegaze/ blackgaze formatima, ali Ljuska, čini mi se, uspeva da ubedljivo odvuče muziku natrag prema „klasičnijem“ blek metalu, čuvajući tu „gaze“ emotivnost u dovoljnoj meri. Sifr Shraddha ima dobre teme i zanimljive kompozicije i mada zvuk ume da bude malo agresivan i prepucan, ovo je ploča koja zaista pre svega poziva na kontemplaciju, ali ne štedi ni na rifovima. Zadovoljan sam:

https://ljuska.bandcamp.com/album/thanatanamnesis

Evo nam i novog albuma za švajcarski Aara. Bend se do sada već pokazao kvalitetnim izdanjima koja su spajala emotivnost i hermetičnost pa je i četvrti album, Triade II: Hemera izrazito siguran i nudi četrdesetak minuta jake, energične svirke ali i te setne, melanholične atmosfere koja karakteriše savremeni black metal. Aara se od kolega izdvajaju jednim zaista dobrim izvođenjem, koje pesmama daje karakter i život i mada je i dobra produkcija tu zaslužna, muzičari mogu da kažu da su obavili izvrstan posao, oživljavajući ove kompozicije na najbolji način. Album izlazi tek trinaestog ali se već sluša na JuTjubu:

https://aara.bandcamp.com/album/triade-ii-hemera
https://youtu.be/1k44vjDI9vA

Sepulchral Rift su iz švedske ali njihov debi album, Void Sorcery ne zvuči tipično švedski. Ovo je mračan, kavernozan black-death metal sa niskim štimom i ekstremno teškim zvukom gitara – što jeste u švedskom death metal maniru – te naglašeno hermetičnim svetonazorom. I mora se reći, efektno je to. Album ima šest pesama, tehnički gledano, ali dosta tu ima introdukcija i interludija koji od njega prave jednu celinu samo razdeljenu na različite delove. Veoma atmosferično, na momente sa naglašenim mračnim melodijama, pa onda aranžirano u dugačke komade od po deset i petnaest minuta, ovde se radi o kvalitetnom, originalnom i intrigantnom materijalu koji valja pažljivo slušati:

https://sepulchralrift.bandcamp.com/album/void-sorcery

Turci WoeDen zvuče lepo na svom drugom albumu, Deity of Revival. Iako se radi o savremenom black metal bendu, dakle, bez mazanja po licima i sa potragom za melodijom u muzici, pričamo o materijalu koji je energičan i surov, sa brzim pesmama, žustrom svirkom i tematikom koja deluje ugodno satanistički. WoeDen hvataju finu ravnotežu između blek metal teatralnosti i propisne, znojave svirke, sa zanimljivim korišćenjem klin vokala u nekim momentima da se muzici podari malo slojevitosti i, generalno, bend ima efektne, uspele ideje ovde. Bilo mi je zadovoljstvo da ovo poslušam:

https://woeden.bandcamp.com/album/deity-of-revival

Vrlo lepo zvuči i novi album nizozemsko-finskih Iku-Turso nazvan Into Dawnless Realms, nudeći old school pompu i jedan epski zvuk koji se ne ovaploćuje u prekomplikovanim aranžmanima već u ledenim, ubedljivim melodičnim temama i jednoj posvećenoj, srčanoj svirci. Iku-Turso zvuče kao da su ispali iz devedesetih sa svojim obilatim korišćenjem sintisajzera na ovoj ploči, ali to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji, gde divljačko krljanje dobija jednu patinu teatra i otmenosti na ime ovih harmonskih dodataka. Baš dobro:

https://iku-turso.bandcamp.com/album/into-dawnless-realms
https://korpituli.bandcamp.com/album/into-dawnless-realms

Kanadski Vital Spirit spadaju u one bendove koji se inspirišu tradicionalnim, urođeničkim, jelte, folklorom za svoju muziku, ali debi album, Still as the Night, Cold as the Wind im je prilično strejt blek metal živahne, tvrde svirke i jednostavnih aranžmana. Bend se svakako trudi da u svaku pesmu ubaci razne teme i ideje, ali ovo je zapravo zabavno primitivno aranžirano i ta neka pankerska dispozicija meni prija:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/still-as-the-night-cold-as-the-wind

EP Sacraments of Pestilence kalifornijskog sastava Carrion Bloom je SATANSKI preglasno masterovan, a što je valjda adekvatno s obzirom na black metal orijentaciju benda, no, morao sam ga utišati da bih ikako preživeo. Ali kad se utiša na dovoljnu meru, ovo je šarmantan materijal pankerskog, sirovog ali zapravo ne primitivnog ili makar ne tehnički nekompetentnog blek metala. Carrion Bloom imaju šmeka i muzika im uprkos nominalno jednostavnim formama zvuči ozbiljno i usmereno, štaviše i proživljeno. Vrlo prijatno:

https://carrionbloom.bandcamp.com/album/sacraments-of-pestilence

Korektan unos norveškog klasičnog blek metala ove nedelje obezbeđuju nam Djevelkult svojim trećim albumom, Drep alle guder. Ovaj klasični kvartet ne donosi nikakva iznenađenja na novoj ploči ali sasvim je dovoljno što njihov blek metal zvuči autentično, proživljeno, takoreći prirodno. Djevelkult pritom pokazuju da „klasični“ blek metal ne podrazumeva ni generičke ritmove, rifove ili aranžmane, radeći bukvalno šta hoće u svojim pesmama, a da one zadržavaju prepoznatljiv zvuk i formu. Odličnih osam pesama i kvalitetan miks:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drep-alle-guder

Pitsburžani Forever In Solitude su odabrali baš Bandcamp Friday da publikuju svoj prvi demo, nazvan jednostavno Demo. Iskusno. Njihov malo old school, malo depresivni blek metal zapravo zvuči simpatično u jeftinoj, kućnoj produkciji, spakovan u pesme koje iako svedene po idejama zapravo imaju dobre, zdrave osnovne teme i atmosfere. Nije loše a plaća se po želji:

https://foreverinsolitude.bandcamp.com/album/-

Kanađanin Geoff Coran je od 2020. godine snimio četiri albuma i masu singlova pod imenom Primordial Serpent i meni se ponešto od toga i prilično dopalo. Novi album, Tales From the Northern Vastlands je takođe prilično dopadljiv sa svojim jednostavnim, old school black metal pristupom, gde su pesme žestoke, sirove ali dovoljno kompetentno napisane, odsvirane i producirane na ivici lo-fi estetike da čovek u svemu tome lepo uživa.

https://primordialserpent.bandcamp.com/album/tales-from-the-northern-vastlands

Profound Lore records ove nedelje ima dva zanimljiva izdanja a prvo od njih je novi album teksaških Haunter, nazvan Discarnate Ails. Kažem „album“ iako ovo ima svega tri pesme ali to su dugačke pesme i bend ima mnogo prostora da demonstrira svoj brend progresivnog black-death zvuka. I odlično to rade. Naravno ovo krši većinu pravila pisanja pop pesme, ali Haunter imaju jasnu viziju kuda su krenuli i kreiraju tuđinski ali dosledan muzički ambijent, sa sve solidnom produkcijom i puno krljanja sred psihodelične atmosfere.

https://hauntertx.bandcamp.com/album/discarnate-ails

Suffering Hour su prošle godine snimili jedan od najboljih i najoriginalnijih blek metal albuma mešajući obilatu količinu nekontrolisane psihodelije sa za američke pojmove već nestandardnim blek metalom i poradovao sam se videvši da imaju novo izdanje. Radi se o split (mini)albumu Time's Withering Shadow sa irskim black/ death sastavom Malthusian i, pa, fino je ovo. Suffering Hour još više proširuju polje borbe donoseći tri pesme gruverskog, atmosferičnog psihodeličnog metala koji uprkos svemu ne napušta black metal osnovu i nekako kreirajući kompozicije koje su i relaksirane i pune uzbuđenja. Malthusian imaju dva dugačka komada na svojoj strani i ovo je mračni, malčice avangardni, svakako hermetični ali pošteno, znojavo odsvirani blek metal koji reflektuje vreme u kome je nastajao (lokdaun iz 2020. godine) i širi teskobu na sve strane. Ali primamljivu teskobu. Odlično je ovo:

https://sufferinghour.bandcamp.com/album/times-withering-shadow
https://malthusian.bandcamp.com/album/times-withering-shadow

Prelazimo na stoner, doom, hard rock, psihodeliju, sludge metal... Meksički Patas de Khabra ima dve simpatične pesme satanističkog stoner-doom zvuka na EP-ju Necromante. Ovo je sirovo snimljen, gruverski fuzz-metal koji iznad svega vrednuje dobar gruv i u njemu nalazi tu nečistu transcendenciju. Vokali neće biti baš po svačijem ukusu ali jasno je da je namera da oni imaju svojevrsni obredni kvalitet, no muzika je sama po sebi hipnotična i ne bi trebalo da vam pevanje mnogo smeta. EP se prodaje po ceni koju sami odredite:

https://patasdekhabra.bandcamp.com/album/necromante

Darmštadski Beculted su strašni na svom EP-ju Arcane Manifestations. Blackened Doom metal je termin koji se često i pomalo neodgovorno koristi da opiše bilo koju ploču na kojoj ima sporog ritma i visokih, hrapavih vokala, ali Beculted posećaju koliko to može abrazivno, opasno da zvuči sa ovim materijalom što tri pesme pakuje u skoro četrdeset minuta mučne, zajebane svirke. Kada su vam pesme između jedanaest i šesnaest minuta, morate da znate šta radite i Beculted dosta spretno koriste taj spori tempo da im promene u aranžmanima deluju tektonski i ubedljivo. Pevčica zvuči kao da je došla iz samog pakla, ali samo da bi nas i same tamo odvukla.

https://beculted.bandcamp.com/album/arcane-manifestations

Novi Mournful Congregation izlazi tek krajem meseca ali je izdavač, Osmose Productions već pustio da se sluša preko uglednog JuTjub kanala posvećenog doom, stoner itd. muzici. Elem, The Exuviae of Gods Part I je zapravo EP iako traje čak 36 minuta jer je ovo ipak funeral doom metal i u ovoliko vremena staju samo tri pesme. Australijanci već imaju jako izgrađen zvuk i osećaj za komponovanje pa nije neko iznenađenje reći da je ovo vrhunski, čak malo i razmetljivo dobri funeral doom, sa pesmama koje ne zvuče namešteno i maniristički uprkos korišćenju svih uobičajenih elemenata ovog podžanra. Nekako je sve ovde na svom mestu: spor tempo, žalosne melodije, masivan zvuk... Vrlo lepo:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/the-exuviae-of-gods-part-i
https://listen.20buckspin.com/album/the-exuviae-of-gods-part-i
https://youtu.be/zmlg_vpr7Y0

Green Hog Band, bruklinski heavy psych/ stoner trio o kome smo već pisali, ima novi album i Crypt of Doom je, uprkos imenu, prilično veseo materijal. Dobro, ne baš „veseo“ ali svakako višeg tempa nego što biste očekivali. Green Hog Band svoj psihodelični, fazirani rok ne voze isključivo u „doom“ brzinama, mada je naslovna pesma baš to, spori, lepljivi, post-sabatovski doom metal (sa pevanjem na Ruskom, za svaki slučaj). U drugim pesmama ima svega i svačega, ali uvek gruverski i uvek psihodelično. Bend i dalje ima dosta sirov zvuk, ali očigledno je da oni to tako vole i na kraju krajeva, njihova muzika očigledno ne pretenduje na mejnstrim publiku nego na frikčine. Valja to:

https://greenhog.bandcamp.com/album/crypt-of-doom

Novi Stone Rebel, Trinity, je manje više isti kao i svaki drugi album Stone Rebel koji ste čuli – prijatna, meditativna instrumentalna muzika koja vozi polako, relaksirano i ubacuje vam mozak u alfa stanje. Meni ovo ume da izrazito prija i novih četrnaest pesama koje je bend snimio za poslednja dva meseca procure kao najfiniji nektar. Bend kaže da, kada kupite bilo koji njihov album, možete da tražite kod za još jedan besplatan, pa iskoristite priliku, vredi:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/trinity

Ruski Temnee imaju drugi album za  koji kažu da je mnogo mračniji od prvog. Dobro, ovo je instrumentalni, gruverski stoner rok i mada jeste, nominalno, mračan, on je uglavnom prijatan. Horror of Noon je očigledno inspirisan nekim od titana stoner žanra, uključujući Sleep, ali Temnee pakuju svoje ideje u uredne pesme koje ne traju ekstravagantno predugo (najduža je oko deset minuta) i prijatne su. Nema ovde velikih iznenađenja niti nekakvog lomljenja kalupa, ali solidna produkcija i tople, udobne gitare odrađuju posao:

https://temnee.bandcamp.com/album/horror-of-noon

Birdstone iz Francuske sviraju zabavan, raznovrstan psihodelični rok sa ambicijom da spoje bluz senzibilitet i ekspanzivni, maštoviti pristup klasične psihodelije. I nema prigovora, album Loss je napisan robusno sa pesmama koje imaju aranžmane što istovremeno zvuče ambiciozno i kompleksno, ali i spontano, kao da izrastaju iz te centralne teme svake od kompozicija. Fino produciran, album je možda najtanji u domenu glavnog vokala na koji se malo treba navići, ali generalno ovo je vrlo zanimljiva ploča:

https://birdstoneband.bandcamp.com/album/loss

Australijski Fuzz Meadows na svom debi albumu, Orange Sunshine nude instrumentalni, tripozni psihodelični zvuk sa puno faziranih gitara, gruva ali i simpatičnih, malo postrokerskih melodija. Sve je to sporo, masivno, spakovano u dugačke pesme koje imaju očigledne hipnotičke ambicije, pa ako ste hipnozi abrazivnim zvukom skloni, navalite, ovo nije nimalo loše:

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/orange-sunshine

Meksički Vinnum Sabbathi imaju savršenu demonstraciju svog stila na živom albumu Live at Channel 666 snimljenom krajem Marta. Njihov instrumentalni, teški stoner rok sa semplovima se vrlo ugodno uklapa u realtime izvođenje – bend uglavnom tako snima i svoja regularna izdanja – a sirovi živi zvuk još pojačava „poruku“. Sabbathi su u odličnoj formi i prže skoro četrdeset minuta teškog, mrvećeg gruva a album se plaća po želji. Navalite:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/live-at-channel-666

Vodafak, NOVI Rise to the Sky? Već? Pa kad spava taj čovek? I, nije da je često izdavanje albuma, pogotovo solo projekata sad neka retkost na andergraund metal sceni ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan iz nekog razloga ima više talenta od legija svojih kolega. Otud je i novi album, primereno (skoro pa parodično) nazvan Every Day, A Funeral zapravo IZRVSNA ploča žalobničkog, uplakanog funeral doom metala koji, uprkos svemu, ne zvuči ni maniristički ni odglumljeno već autentično proživljeno i, ako volite funeral doom, naprosto neodoljivo. Ne znam kako ovaj čovek to radi – produkcija mu je jeftina a mastering nepodnošljivo glasan – ali njegove tužne, veličanstveno depresivne teme zvuče neposredno i potpuno, jelte, STVARNO a pesme su mu ekonomične i uvek ubedljive. Odličan je:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/every-day-a-funeral

Danski Kadavermarch kažu da im je prvi album, Into Oblivion, upravo izašao „svuda“ ali to „svuda“, eto, ne podrazumeva Bandcamp. Pervertiti. Dobro, strimovaćemo, već nekako, a u pitanju je šarmantan, gruverski, dosta melodičan stoner rok koji ima ugodnu psihodeličnu dimenziju ali se pre svega vozi na heavy rifovima i prijatnim, harmoničnim vokalima. Prija:

https://youtu.be/Phcdr5DgbE4

Belgijski Gnome su, pak, vrlo zabavni na albumu King koji je vrlo rifaški, gruverski stoner rok sa različitim vokalnim pristupima i povremenim iznenađenjima u aranžmanima koja skoro da sugerišu progresivnu komponentu u zvuku benda. Sve se to uvek vrati u osnovni gruv i dobro je da je tako jer Gnome umeju da naprave bleksabatovski štimung i mada još imaju prostora za onoliko sazrevanja, nude zanimljiv album:

https://gnome.bandcamp.com/album/king

Slovenci Britof na svom drugom albumu, Ruins, prže vozački stoner rok izmešan sa metalom, za jednu finu leguru koja je agresivna i žestoka ali ne gubi gruv i šarm. Ako volite stoner koji ide brže, nabada žešće i jednako je blizak bluz i thrash publici, lepo ćete se provesti uz ovaj autoritativno napisani, dobro odsvirani, dobro producirani album:

https://britof.bandcamp.com/album/ruins

Stoner rok publika ima ove nedelje vrlo primamljivo izdanje za ugledni Heavy Psych Sounds Records u vidu prvog albuma sastava STÖNER a koji se zove totally... I taman da zapitate kome se to dopušta da ima tako generički nazvi benda i albuma – da ne pominjem sliku peperoni pice na omotu – a onda vidite da su ovo Brant Bjork i Nick Oliveri i sve je jasno. Ako ste ikada voleli Kyuss ili QOTSA, Oliveri i Bjork pružaju zabavan, relativno lo-fi spinof projekat vezan za njihov glavni opus, sa osam pesama teškog, faziranog roka koji radi efektno i bez obaveza. Ovo nije nekakav VELIKI i DUBOKO PROMIŠLJEN projekat nego kolekcija jednostavnih rok pesama odsviranih sa puno gruva i osećaja. Ko voli rok muziku, pivo, pice i tako te stvari, ovo će progutati u jednom dahu:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/st-ner-totally

Kad smo već u Italiji, Ufomammut imaju novi album, Fenice i, pa, ako ste voleli ijedno od njihovih prethodnih izdanja, a bilo je tu osam albuma tokom proteklih dvadeset i kusur godina, ovo je album koji će vam leći kao melem na ranu. Deveti album je kvalitetno produciran i njegov psihodelični, tripozni zvuk provučen kroz tone efekata deluje istovremeno i jako „avangardno“ ali i pop na jedan umirujući, prijemčiv način. Od drona do rifa, Ufomammut imaju sve na ovom albumu, pa poslušajte:

https://ufomammut.bandcamp.com/album/fenice

Prelazimo na thrash, hardcore, grindcore, death metal... Nemački trio Insulter je još prošle nedelje za Witches Brew izdao svoj treći album, ...to the Last! nego sam ja preko njega preleteo sa nepažnjom i na kraju ga nisam uvrstio u tadašnji pregled. Ništa zato, evo ga sada, a na, nadam se, radost publike koja voli kad se mešaju thrash metal i black metal. Insulter, da bude jasno nisu „obični“ blackened thrash koji karakterišu jednostavni aranžmani i brzina, već propisno raznovrstan bend koji old school zvuk pakuje u složenije kompozicije i dodaje dosta atmosfere. Album je šarmantan i sasvim pristojno produciran, pa urgiram slušanje:

https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/to-the-last

Čileanci Infinite su snimili prvi EP i Perpetual Void ima četiri pesme dosta hermetičnog thrash metala. Da ne bude zabune, ovo jeste žestoka i hedbengerska muzika, ali Infinite pišu srazmerno složene aranžmane i vuku na tehničkiju stranu podžanra, negde, recimo, između Testamenta, Holy Terror i Assassin. A što su, da se ne zezamo, dobre reference. Ovo je solidno producirano, vrlo srčano odsvirano i vredi da se čuje:

https://youtu.be/2-ZtxrKB890

Češki Force of Hell ima novi album, Better Be Dead i kako su nas oni već navikli, ovo je brz, zakivački, kvalitetan thrash metal koji ne uzima taoce. Force of Hell sviraju u visokom tempu pa u pesmama od po dva i po minuta ima prostora da se spakuje dosta muzike, a bend je vrhunski uvežban i ubitačno precizan. Dobra produkcija i obrada Sepulturine Mass Hypnosis za kraj, čisto da bude jasno u kom je ovo stilu. Jake preporuke:

https://forceofhell.bandcamp.com/album/better-be-dead

Teksašani Ungrieved imaju vrlo nihilističku dispoziciju ali EP sa dve pesme Sleepwalking to Extinction nudi ugodan, rokerski thrash metal koji ukazuje kako bi Motorhead zvučao da je Lemmy bio rođen barem deceniju kasnije. A ne poteže se Motorhead olako, ovo je dobro:

https://ungrieved.bandcamp.com/album/sleepwalking-to-extinction

Flowers for Burial su hardkor pank/ powerviolence sastav iz mesta Poughkeepsie u državi Njujork i njihov FFB Demo 2022 prikazuje sastav u dobroj formi. Pričamo o kratkim, brzim pesmama koje imaju i atmosferu i gruv i sasvim pristojnu produkciju (za žanr koji uglavnom jedva da ima produkciju) a efikasne su i ekonomične, sa energičnim blastbitovima i finim, pankerskim ženskim vokalima. Odlično je:

https://flowersforburial.bandcamp.com/album/ffb-demo-2022

Deaf Club su svoj novi EP korektno i šmekerski nazvali Bad Songs Forever mada je ovo DALEKO od kolekcije loših pesama. Naprotiv, Deaf Club uzimaju pank, hardkor i taj neki klasični gitarski nojz pa ih sve komprimuju sve dok ne dođe do spontanog paljenja. Četiri pesme na ovom izdanju su PAKLENO bučne, često na ivici grindcore preterivanja i totalnog haosa a opet superzarazne i šarmantne. Sjajno, pa još i obrada Pixies koje ja ne volim ali ih Deaf Club apsolutno transformišu:

https://deafclub31g.bandcamp.com/album/bad-songs-forever

Wise Up iz Njukasla sviraju onako uličarski hardcore kakav ja u principu ne volim, ali sirovost zvuka i vrlo srčana svirka spasavaju EP Up 2 No Good od moje indiferentnosti. Pesme su kratke, produkcija jeftina, emocija autentična, a hip-hop interludiji su odlični. Plaćate koliko hoćete, naravno:

https://wiseuphc.bandcamp.com/album/up-2-no-good

Ali onda ja u principu VOLIM D-beat kakav sviraju Armagideon Time iz Ričmonda u Virdžiniji. Kratke pesme na EP-ju Crime as Theatre uspevaju da ponesu svu energiju klasičnog d-beat panka a da ne budu prosta ređanja Discharge rifova preko uobičajenog ritma već da imaju nešto ambiciozniji i melodičniji gitarski rad pa su atmosfera i aranžmani ovih pesama sasvim osobeni i osvežavajuće originalni. I dalje je to sirovi pank, ali sirovi pank sa vizijom. Super je:

https://armagideontimerva.bandcamp.com/album/crime-as-theatre

Evelyn's Casket su pank bend iz Vašingtona i njihov melodični, atmosferični zvuk na albumu Zero Mortal Plan je negde između klasičnog horor panka Misfitsa i melodičnijih sledbenika iz devedesetih. Vrlo je to lepo napisano, kvalitetno odsvirano i producirano i ako ste ikada voleli Misfits, Lag Wagon i sve između ta dva benda, Evelyn's Casket će vam biti po volji.

https://evelynscasket.bandcamp.com/album/zero-mortal-plan

Danski Throwe, pak, daju vrlo dobru demonstraciju kako blackened hardcore može da zvuči kvalitetno, savremeno i profesionalno. Album Forfald ima sedam ekonomičnih ali ne prekratkih pesama dobre, napucane produkcije i autoritativne svirke tako da se ponude i sažižuća energija i neizdrživa emocija i činenica da se ovo daje po ceni od koliko hoćete je skoro pa šokantna jer je odlično:

https://throweband.bandcamp.com/album/forfald

Italijansko-škotski This City Will Burn imaju samo tri pesme na EP-ju  Quello Che Resta​.​.​. ali to je kompetentan grindcore/ hardcore koji traje kratko, peva (odnosno vrišti) na Italijanskom i ide, uglavnom brzo (sem u prvoj pesmi koja ima sporije, atmosferične delove). Duo je sastavljen od članova već postojećih bendova Hollow Tomb i Skeletal Gore, ali svakako obećava kao individualni projekt. Plaćate po želji:

https://thiscitywillburn.bandcamp.com/album/quello-che-resta

Primal Horde su iz Montreala i njihov deathgrind je jako, JAKO heavy. Demo 2022 ima četiri kratke pesme ali ovo zvuči kao da vas mrve u industrijskoj, jelte, drobilici u koju se ubacuju automobilske školjke i istrošene veš-mašine. Primal Horde sebe vide kao deathgrind sastav, i mada umeju da zasviraju i brzo, glavna karakteristika im je taj teški, užasno teški spori, mrveći metal. Inače su solidno napisali pesme, imaju dobru produkciju, sve u svemu zvuče zrelo i ako im je ovo demo kakav li će tek da bude prvi album? Plaćate koliko hoćete.

https://primalhorde.bandcamp.com/album/demo-2022

Čikaški Sarin biju vrlo jako u svoje tri pesme deathgrinda na split EP-ju sa Middlewestlust. Ne znam kakva je strana ovih drugih, ali Sarin su perfektni sa dvominutnim i trominutnim komadima što ekstremnu agresiju kombinuju sa finim mošerskim gruvom, dajući nam i divljačke vokale i malo atmosfere i sve što treba. Plaća se koliko hoćete:

https://sarinnwi.bandcamp.com/album/split-with-midwestlust

Dobro, Skullshitter je fenomenalno ime za deathgrind bend i mada treba živeti sa tim da kad odete na slavu pa vas neko pita jel’ vi ono beše nešto svirate i kako vam se zove bend a vi morate da procedite „Skullshitter“, mala je to cena za zadovoljstvo kad vidite plakate sa svojim imenom po banderama. Enivej, bruklinski trio ima drugi album, Goat Claw i ovo je agresivan, bučan deathgrind sa šesnaest ekonomičnih ali ne prekratkih pesama napisanih dobro, sa dovoljno varijacije da album ne bude monoton a sa dovoljno obaveznog grindcore programa da ciljna grupa bude u ekstazi. Cepajte:

https://skullshitter.bandcamp.com/album/goat-claw
https://nervealtar.bandcamp.com/album/goat-claw

Elbow Deep iz Čikaga na svom četvrtom albumu, Homeschool Shooter a koji izlazi ponovo za vredni HPGD, prilično insistiraju na „ironičnom“ humoru vezanom za nasilje, sakaćenje, silovanja, mizoginiju. Treba za to imati stomak, da se razumemo, i mada bend ima pesmu čiji je naslov doslovno Pissing People Off For Fun, nikom ne mogu da zamerim ako žestoko prevrne očima i odluči da ova vrsta deathgrinda nije za njega. Muzički, Elnbow Deep su svakako kompetentni i humoristička komponenta ne umanjuje agresivnost nastupa ali doprinosi raznovrsnosti pesama:

https://hpgd.bandcamp.com/album/homeschool-shooter

Argentinski Massacred zvuči bukvalno kao da je buldožer naučio da svira i snimio album nabrutalnijeg deathgrinda koji može da se napravi u studiju pre nego što se elektrodistribucija samospali u protestu. Ali to nije neko veliko čudo jer je u pitanju jednočlani projekat Williama Edwardsa, čoveka koji nas je poslednjih par godina uveseljavao izvrsnim goregrindom u svom, takođe jednočlanom projektu Hatefilled. Elem, Hatefilled od kraja Marta zvanično više ne radi, ali Massacred nastavlja ekstremnu agresiju iz samo malo pomerenog rakursa. Ovo je, jednostavna, ali efektna muzika sa kratkim pesmama i betonski tvrdim miksom, samo za razliku od Hatefilled nema D-beatove već napucane moš delove sa duplim kikovima, a blastbitovi su još brži. Masakr, totalni:

https://massacred669.bandcamp.com/album/human-extermination

Pagan Insurrection su Mađari sa zanimljivim pogledom na death metal. Nazivajući svoju muziku paganskim metalom, na albumu Végzet Kürtje „normalan“ death metal program – sklopljen od jednostavnih, efektnih rifova i gruva – meša se sa šamanskim bubnjevima i frulama za kombinaciju koja često ume da krivo sraste ali to krivo srastanje i daje muzici zanimljivu tenziju:

https://paganinsurrection.bandcamp.com/album/v-gzet-k-rtje

Nuclear Christ sa Floride se dosta lože na vrlo stari Morbid Angel – sasvim ispravno – mada je njihova muzika MNOGO primitivnija. Kaseta Twisted Idols for Nihilism nudi primitivni, sirovi ali i šarmantni death metal sa satanističkim, nihilističnim dispozicijama i mada bend, naravno, ne nudi sad neke do sada nečuvene i originalne fore, i zvuči kao da je sve snimao u šupi, to na gomili zapravo odiše autentičnošću i, kako rekoh, šarmom. Nažalost, izdavač baš želi da kupite kasetu pa sam daunloud košta previše, ali poslušajte, ovo nije rđavo:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/twisted-idols-for-nihilism

Mind In Lost iz Venecuele na svom prvom albumu, naslovljenom Isolation/ Erase sviraju vrlo prepoznatljivo švedski death metal. Spoj ledenog severa i vatrenog juga ovde odlično funckioniše i mada Mind In Lost ne osvajaju originalnošću, njihova muzika je karakterisana kvalitetnom egzekucijom. Ovo je vrlo kvalitetan, vrlo udarački, beskompromisan švedski death metal sa osam pesama surovog zakivanja, zverskih vokala i jako debelih, teških gitara. Kvalitet samog snimka je upitan jer je ovo sve TOLIKO usrednjeno da zvuči kao treći presnimak sa kasete, ali valjda je to ta SweDeath autentičnost na delu. U svakom slučaju dobra ploča:

https://mindinlost.bandcamp.com/album/isolation-erase

Brazilci The Damnation su negde između death i thrash metala na svom albumu Way of Perdition, i ovo je njihov dugosvirajući debi kojim, mislim, bend može da se ponosi. Ako volite srednjetempaški, ozbiljan, vrlo dobro produciran deaththrash koji osvaja pre svega tenzijom i kvalitetom atmosfere, The Damnation su za vas. Nije da ovde nema bržih momenata ali težište je na srednjetempaškom gruvu i atmosferi i, uz dobru produkciju, ovo se vrlo lepo sluša:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/way-of-perdition

Hypethral Ossuary je split EP kanadskih bendova Immortal Force i Nephilim's Noose i ako volite old school death metal, ovi prvi su za nijansu trešerskiji i mošerskiji, ovi drugi kavernozniji i razmazaniji ali i jedni i drugi su dobri. Digitalni daunloud plaćate koliko hoćete:

https://immortalforce.bandcamp.com/album/immortal-force-nephilims-noose-hypethral-ossuary-split
https://nephilhimsnoose.bandcamp.com/album/hypethral-ossuary-split-w-immortal-force

Parižani Quantum Aberration na svom prvom EP-ju, nazvanom Call of the Void sviraju dosta brutalan, pomalo tehnički death metal i mada tu ima i deathcore elemenata, ipak se nalaze sa prave strane moje pažnje. Za prvo izdanje ovo je vrlo sigurno, uverljivo i odlično producirano a bend ima propisan death metalski gruv iako vole i deathkoraške fore u svojoj muzici tako da sam ja načelno vrlo zadovoljan. Šest kvalitetnih pesama za propisan hedbeng:

https://quantumaberration.bandcamp.com/album/call-of-the-void

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1051 on: 07-05-2022, 14:36:27 »
Čim vidite da se bend zove Symbiotic Tomorrow, kako se bend Symbiotic Tomorrow iz Limerika u Irskoj zove, znate da ćete čuti progresivni death metal. Tako i jeste i EP Sacrificed to the Night sa kojim ovaj nekada jednočlani projekat nastavlja u četvoročlanoj postavi zapravo vrlo ugodno priziva old school death progresivu tipa Death ili Atheist. Ne nužno u imitiranju njihovih trikova i aranžmana ali zvuk i generalni pristup muzici da se održi izvorna varvarska death metal nota a da se preko nje gradi progresivno – sve je to tu. Iznenađujuće mi je prijalo:

https://symbiotictomorrow.bandcamp.com/album/sacrificed-to-the-night-ep

Phenom iz Oregona prže dosta agresivan i prijemčiv death metal na svom drugom albumu, Ov History and Death. Ovo je muzika sa prilično izraženom old school komponentom u tome da su pesme srazmerno jednostavne i fokusirane na glavnu temu, bez mnogo šaranja u aranžmanima ali je pristup između različitih pesama prilično raznovrstan pa je album osvežavajuće šarolik. Sviđa mi se:

https://diirecords.bandcamp.com/album/ov-history-and-death
https://phenom10.bandcamp.com/album/ov-history-and-death

Šveđani Wachenfeldt zvuče dosta originalno s obzirom odakle dolaze. Njihov death metal ima u sebi priličnu količinu black metal ali i thrash metal zvuka pa je album Faustian Reawakening, njihov drugi, prijatno teatralan i epski sa sve pomalo simfonijskim aranžiranjem, a da propisan, mošerski metal ne izostaje. Fino pogođena  kombinacija i mada sam miks albuma pomalo doprinosi utisku da sve vreme slušate jednu pesmu, raznovrsnosti ima. Poslušajte:

https://wachenfeldt.bandcamp.com/album/faustian-reawakening-2

Za klasičniji švedski zvuk stiže novi album prolifičnih Demonical. Mass Destroyer je uobičajena kombinacija superteškog zvuka, brikvolovanog masteringa i žestoke, a melodične svirke. I mada Demonical sa ovim albumom nikako ne probijaju neke nove puteve za evoluciju death metala, on je više nego odličan u praktično katalogiziranju svega onog što volimo kod švedske inačice ove muzike i pružanju slušaocu tačno onog što voli:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/mass-destroyer

Tzompantli imaju debi album, Tlazcaltiliztli, izašao za 20 Buck Spin i ovo je, u skladu sa svojom inspiracijom nađenom u praksama nativnih stanovnika Centralne Amerike, zanimljiva kombinacija death i doom metala sa malo obredne muzike. Da bude jasno, znajući ko je ovde izdavač, valja očekivati mračnu, hermetičnu muziku i to se, svakako, i dobija, no kvalitet je neupitan i svaki ljubitelj teškog, primitivnog death metala će se pronaći u ovom albumu:

https://listen.20buckspin.com/album/tlazcaltiliztli

Dopali su mi se prethodni radovi jednočlanog kosmičkog death metal projekta Cosmic Putrefaction pa nisam iznenađen da je i novi album, Crepuscular Dirge For The Blessed Ones izrazito solidan, a u pitanju je i drugo odlično izdanje Profound Lore za ovu nedelju. Italijan Gabriele Gramaglia je superiorno talentovana osoba i pored ovog projekta ima ih još nekoliko, sa jednako intrigantnim materijalom, a Crepuscular Dirge For The Blessed Ones je do sada i produkcijski i kompozitorski najzreliji album Cosmic Putrefaction sa vrlo lepo odmerenim odnosom dobrih rifova, mračnih tema i atmosfere i krljačke svirke. Vrlo tehnički ali ne razmetljivo, idealno dok ne dobijemo novi album Wormed.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/crepuscular-dirge-for-the-blessed-ones

I evo nas u poslednjoj sekciji sa hevi metalom ali i žanrovski raznovrsnom muzikom. Tri sata vrlo raznovrsnog metalnog materijala dobijate na kompilaciji korektno naslovljenoj Metal Madness, a koju je sklopio nemački At Sea Compilations, malo nezavisni izdavač specijalizovan za promovisanje nezavisnih, jelte, bendova. Metal Madness je odlična kolekcija sa velikom žanrovskom raznovrsnošću ali i sa prilično visokim prosečnim kvalitetom muzike i zrelošću izraza, pa bukvalno možete velikom brzinom proveriti masu zanimljivih bendova, ili, čak i izmeriti svoje afinitete prema različitim formama metala. Odlično:

https://atseacompilations.bandcamp.com/album/metal-madness

Pyrithe iz Pitsburga zvuče pakleno na svom debi albumu naslovljenom Monuments to Impermanence. Bend, u osnovi sludge metal trio, ima MNOGO ideja o tome kako se klasična metal matrica može oplemeniti na različite načine pa je album ugodno raznovrstan i dinamički, jelte, dinamičan a da se ta paklenost ne gubi ni u tihim a pogotovo ne u glasnim delovima. Bend je vrlo dobar i kad treba tresti tvrdi, matematičarski sludge gruv sa disonantnim rifovima, ali i u proizvođenju praktično ambijentalnih improvizovanih pasaža bez ritma, sa apstraktnijim tendencijama u zvuku. Atraktivna, impresivna ploča:

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/monuments-to-impermanence

I londonski Row of Ashes ima u sebi meru brutalnog sludge metal zvuka mada oni do njega dolaze više iz posthardcore smera. Bilo kako bilo, album Bleaching Heat je zbilja okrutan u svom mrvećem gruvu, teškim gitarama, očajnički odurlanim vokalima. Bend piše odlične pesme koje tu ekstremnu emociju i ekspresivnost stavljaju u male, probavljive pakete. Vrlo dobar album:

https://rowofashes.bandcamp.com/album/bleaching-heat
https://survivingsounds.bandcamp.com/album/bleaching-heat

Veteran avangardnog metala James Plotkin izbacio je album The Spectacle a koji je kolekcija meditacija na gitari koju u većini komada nećete uopšte prepoznati kao gitaru. Ovo su često dugački (i po dvadeset minuta), ambijentalni komadi bliži Thomasu Köneru nego, jelte, Old Lady Driversu, ali Plotkin je veoma verziran u tome što radi i ovo se prijatno sluša:

https://jamesplotkin.bandcamp.com/album/the-spectacle

Kad smo već kod avangarde i gitare, legendarni japanski gitarista, violinista, improvizator i nojzer, Tetuzi Akiyama snimio je album kolaboracija sa mlađim ali vrlo prolifičnim gitaristom po imenu Suzuki Junzo. Evaporation of Holy Water bukvalno zvuči kao naslov koji bi albumu dao Keiji Haino – sa kojim je Akiyama sarađivao – i morao sam nekoliko puta da proverim da ovo nije reizdanje neke klasične ploče japanskog improv nojza koju već znam pošto i sama muzika zvuči jako klasično. No, nije, ovo je snimljeno 2019. godine i dvojica tokijskih muzičara sa dve dugačke pesme kreiraju apsolutni blagoslov distorzije i buke. Ako ste ikada voleli Akiyamu, ali i Keijija Hainoa, te, naravno, Masayukija Takayanagija, ova ploča je za vas:

https://utechrecords.bandcamp.com/album/evaporation-of-holy-water

Midas su iz Detroita, osnovani pre par godina i upravo su izdali eponimni debi album, pa, ako vam se sluša prijatan hard rok/ hevi metal, ovo je adresa na koju ćete se obratiti. Mislim, prva se pesma zove Slaves to the Night, pa to ukazuje na nivo prijatnog sleaze sadržaja koji ćete ovde dobiti. Bend ima dobre rifove, drusnu ritam sekciju i svira pošten, neprskan metal koji najbolje uspeva na malim binama i pretrpanim, znojavim klubovima gde ljudi na sat-dva zaborave ko su i misle da su neko mnogo kulji. Midas im u tome pomažu, i hvala im:

https://midasbanddetroit.bandcamp.com/album/midas

Slanderus su iz Ontarija, ali Ontariija u Kaliforniji. I to ima! Elem, bend svira progresivniju varijantu hevi metala sa dosta melodičnosti u svojim pesmama i mada to nije nužno po mom ukusu, debi album Absorbing Infinity je zapravo iznenađujuće sirov u zvuku i žustar, prirodan u izvedbi pa je meni to bilo simpatično. Slanderus zvuče kao da su na bini i da pošteno tresu glavama dok ovo sviraju i to se mora ceniti:

https://slanderus.bandcamp.com/album/absorbing-infinity-3

Grci Echelon su sa Krfa i njihov debi album, Secret Power, dolazi skoro dve decenije nakon osnivanja benda. To objašnjava priličnu količinu karaktera i osobenosti u pesmama ali i u zvuku benda koji hevi metalu dodaje prijatnu dozu severnogrčkog folklora. Echelon sviraju moderan heavy metal ali uspevaju da on zazvuči i epski i teatralno na ugodne načine i mada je produkcija albuma mogla da bude i nešto prirodnija, radi se o lepoj kolekciji pesama sa himničnim refrenima i dualnim muško-ženskim vokaloma, pa se sve to sluša sa guštom:

https://echelongr.bandcamp.com/album/secret-power-2

Zato portlandski Soul Grinder donose dah sirovog old school metala sa novim EP-jem, Queen Corrosia. Trio iz Oregona ovde prži šmekerski lo-fi heavy metal sa prljavim ženskim vokalima i pesmama koje su nodoljive koliko su i opasne, pokazujući na oglednom primeru kako je klasični teški rok evoluirao prema ekstremnim formama koje danas poznajemo. Prijatno je:

https://soulgrinderofficial.bandcamp.com/album/queen-corrosia

Motor Sister je projekat raznih veterana američkog metala, članova legendarnih bendova kao što su Armored Saint, Fates Warning, Mercyful Fate, Anthrax, Exodus, The Cult, White Zombie, Testament... Hoću reći, John Tempesta, Joey Vera i Scott Ian koji čine osu oko koje se vrti ovaj projekat su neka od najvažnijih imena u američkom metalu ikada, i ovakav, neobavezan projekat koji je, praktično, osnovan da bi Scottova supruga Pearl Aday imala mogućnost da pokaže da ume da peva, zvuči odlično. Drugi album, Get Off je kolekcija energičnih heavy rock pesama koje će se dpasti svim generacijama, odsvirana profi, producirana profi ali sa dovoljno duše i svedenosti na suštinu da čoveku spontano na lice izmami osmeh:

https://motorsister.bandcamp.com/album/get-off

Album nedelje dolazi iz Teksasa i zvuči kao da se po vama razliva topla, prijateljska lava iz nekog starog, iskusnog vulkana. Sedmi album trija Wo Fat izašao je za moj omiljeni Ripple Music, zove se The Singularity i sa svega sedam pesama traje sedamdesetpet minuta. Zvuči zastrašujuće, ali Wo Fat su izuzetno vešti u kreiranju propisnog teškog roka koji samo malčice prelazi granicu radio-friendly izdržljivosti i čovek skoro da ni ne primeti da sluša pesme od jedanaest i trinaest minuta. Bend ima jedan odmeren, relaksiran tempo ali bez gubljenja vremena i pukog prebiranja po instrumentima – pesme ovde traju dugo jer imaju mnogo toga da kažu a ne jer bend pokušava u njima da nađe nešto što bi rekao, a sam zvuk je utemeljen na besprekorno distorziranoj gitari Kenta Stumpa koji i peva. Wo Fat su snimili album veteranskog stoner roka koji će se slušati mesecima, pa krenite odmah, ima tu dosta posla za vas:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-singularity

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1052 on: 12-05-2022, 09:29:26 »
Uz nemalu nelagodu, da notiramo da se Trevor Strnad, pevač i tekstopisac benda The Black Dahlia Murder i jedna od zanimljivijih ličnosti u američkom metalu - ubio pre nekoliko sati. Tuga.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1053 on: 14-05-2022, 11:24:57 »
Ovu nedelju u metalu je, nažalost obeležila smrt Trevora Strnada – po svemu sudeći pevač uglednih The Black Dahlia Murder se ubio i time daleko prerano lišio ovaj svet svog prisustva. Trevor je imao 41 godinu i predvodio bend koji je praktično izmislio taj moderni melodični death metal zvuk koji je danas tako popularan, a bio i ličnost od formata sa ne samo osobenom – kasnije MNOGO imitiranom vokalnom tehnikom – i tekstovima, već i generalnim nastupom na metal sceni koji je bio karakteran a inkluzivan i uvek zanimljiv. Još jedno podsećanje da depresija nije puka prolazna faza u našim životima i da je u pitanju APSOLUTNO oboljenje koje može dovesti do smrtnog ishoda, a koje se ne leči tako što stisnete zube i sebe ubeđujete da su loše stvari koje vam se događaju zapravo očekivane pa i zaslužene. Potražiti stručnu pomoć je najteža stvar u depresiji pa treba uvek pamtiti da je posle toga sve drugo lakše. A mi da vidimo šta je izašlo od zanimljive muzike...

Prvo blek metal: Fosk su iz Dominikanske Republike i pretpostaviću da im je  Apokatastasis prvi album, ali ono što se na njemu čuje je impresivno. U pitanju je moderniji blek metal, sa dosta melodije i atmosfere ali ovaj duo ozbiljno kvalitetno svira i piše pesme koje korektno upotrebljavaju koncepte monotonije i ponavljanja. Kako obično kažem, ne slušam atmosferični blek metal često, ali kad slušam, volim da se osetim kao da tonem u more otopljenog sladoleda od vanile. Fosk ovo isporučuju:

https://foskblackmetal.bandcamp.com/album/apokatastasis

Pluvia su žensko-muški blackgaze duo iz Liona i samo jedan pogled na dvoje muzičara koji su lepi i stilizovani kao da će upravo da nam održe predavanje u kome će figurisati Sartr, Žene i tako ta ekipa podseća na to koliko je blek metal evoluirao i mutirao tokom godina. U skladu sa izgledom Mine Mescaline i Nicolasa Gasparotta, muzika na EP-ju Pluvia je melodični, prozračni post-black metal sa četiri pesme melanholije ali i ozbiljne žestine. Mina ima propisno demonski vokal a shoegaze teme na gitarama fino sede uz krljački tempo. Dopada mi se:

https://pluvia.bandcamp.com/album/pluvia

Nikad nisam čuo za nemački Psychotop ali omot njihovog albuma Own je isuviše dobar da bi čovek propustio priliku da posluša samu muziku a kada se posluša, pa, to je simfonijski blek metal koji izbegava najveći deo zamki u koje normalno upadaju simfonijski blek metal bendovi. Mislim, Psychotop nemaju idealnu produkciju ali svirka je sumanuto spontana kad je slušate i svi ti ženski horovi se sjajno uklapaju sa sinti-gudačima i krljačkim metalom. Podugačka, raznovrsna i zanimljiva ploča:

https://psychotop.bandcamp.com/album/own

Belgijski Ordigort zvuči zanimljivo na svom prvom demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je blek metal sa dosta panka u sebi, ali energičan, sirov i žestok koliko treba. Pet podugačkih pesama osciluju između klasičnog blek metal juriša i pankerskije muzike za šutku i uz jeftinu ali adekvatnu produkciju i cenu od „koliko date“ ovo je vrlo lepa ponuda za prolećni vikend:

https://ordigort.bandcamp.com/album/demo

Nizozemci Hellevaerder prvog Juna izdaju svoj debi album, In de nevel van afgunst, koji možete već sada slušati putem JuTjuba i naručiti unapred ako vam se dopada ono što se čuje. A ima se tu šta čuti, Hellevaerder su maštoviti i ambiciozni, spajajući srazmerno sirov zvuk i produkciju sa dosta sofisticirano napisanim pesmama mračne, emotivne ali momački žestoke provinijencije. Ovo je bend kod koga se čuje da se mnogo radilo na idejama i da se nije krenulo od koncepta sviranja običnog žanrovskog blek metala, a da je neki osnovni senzibilitet ove muzike sasvim očuvan. Vrlo dobro:

https://hellevaerder.bandcamp.com/album/in-de-nevel-van-afgunst
https://youtu.be/qlimVg9jp8s

Synteleia iz Atine na svom drugom albumu, The Secret Last Syllable donose simpatičan old school blek metal sa možda i tipično grčkom kombinacijom melodije i abrazije, plus sa iznenađujuće simpatičnim ženskim sopranom koji obogaćuje klasičan grubi zvučni zid. Kad smo već kod zida, bend nema najmekši miks na svetu ali je album izmasterovan dinamično i to se ovde mnogo broji jer je i sama muzika dinamična, sa promenama tempa i volumena koje imaju važne implikacije na kompozicije. Fin album:

https://synteleiaofficial.bandcamp.com/album/the-secret-last-syllable

Britanski Ante-Inferno sa svojim drugim albumom, Antediluvian Dreamscapes nude jako melodičan, melanholičan blek metal. Što nije nužno po mom ukusu, ali Ante-Inferno sviraju energično i njihova melodičnost je cheesy na jedan meni donekle simpatičan način. Bend svakako ima kvalitet i ako volite moderni blek metal sa iksomprimovanim masteringom i slatkim, SLATKIM melodijama, proverite ove momke:

https://ante-inferno.bandcamp.com/album/antediluvian-dreamscapes

I kad već meditiram o britanskom blek metalu, novi EP jednočlanog projekta Reign se zove Anti-Human i, pa, prilično je dobar. Neil McCathie je napisao pregršt solidnih pesama koje se odlikuju prijemčivom atmosferom ali i energičnom svirkom i ispresecao ih ukusnim interludijima za izdanje koje iako na početku deluje kao da će ponuditi ništa više do sasvim generičku, me too stilsku vežbu, ipak donosi dovoljno srčanosti i supstance da mu se ja naklonim u poštovanju:

https://thetruereign.bandcamp.com/album/anti-human

Šveđane Scitalis sam prošle godine pohvalio za prvi EP, a sada su snimili i propisan album, . Doomed Before Time . (tako, sa sve tačkicama i spejsovima) i bend ovde zvuči usvirano, precizno i moderno sa tom kombinacijom melanholičnije atmosfere i razbijačke, brze rifaške svirke. Nisam lud za ovim modernim masteringom koji svemu oduzima dinamiku, ali to se već zna, no Scitalis pišu dovoljno dobre pesme da se to malo istrpi i da se čuje šta su sve spremili jer tu ima zaista solidnog materijala:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/doomed-before-time
https://scitalis.bandcamp.com/album/doomed-before-time

Danas portlandski, nekada kalifornijski sastav Morphesia je sa godinama ne samo promenio lokaciju već se i, jelte, morfovao iz solo projekta momka po imenu Zombie Thirteen (lol, ti LUDI Amerikanci!) u propisan bend i novi album, Oceanic je zapravo vrlo interesantna black metal/ post black metal/ black-death metal ploča. Naravno, Morphesia ima za cilj da nam bude čudna, iznenađujuća i da šara preko žanrovskih granica, ali Zombie je napisao zanimljive pesme, koje bend, uprkos meni isuviše praskavom zvuku (mada se bas-gitara, da budemo fer, odlično čuje) izvodi veoma dobro i nudi jedan kinematski program što čoveka tera da ne odvaja uvo. Volim kad bendovi nemaju komplikovane aranžmane jer to sugeriše, jelte, kvalitet, nego kada su aranžmani spontano dinamični i prirodno kompleksni. Vrlo interesantno!

https://morphesia.bandcamp.com/album/oceanic

Nekad jednočlani projekat, Sacred Son iz Londona je za potrebe četvrtog albuma, The Foul Deth of Engelond apgrejdovan u propisnu rok-postavu kojoj su još pridodati i klavir i violončelo. Sasvim u skladu sa reputacijom projekta koji se bavi legendama o Kralju Arturu, a na ovom albumu se konceptualno usredsredio na seljačku bunu iz četrnaestog veka. Sacred Son me sa ovim časnim naporom donekle i podsećaju zašto ne volim naročito britanski blek metal i mada dozvoljavam da neće svako to čuti na isti način, imam utisak da ovde naprosto ima previše minita muzike za nedovoljno ideja koje bend ima. No, atmosfere ne manjka i ovo je, kako rekoh, častan napor pa poslušajte:

https://sacredson.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond
https://truecultrecords.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond

Nechochwen iz Zapadne Virdžinije su napravili pauzu od sedam godina između albuma, ali njihov folčk-blek-metalje zato prilično živ i zdrav na četvrtom albumu Kanawha Black. Bend se bavi Apalačijom i okolinom, raspredajući o mitovima i fikcijama iz praistorijskog perioda a muzika je dopadljiva kombinacija klsaičnog blek metala i melodičnog folk roka. Vredi poslušati:

https://nechochwen.bandcamp.com/album/kanawha-black

Iz poljske stiže nešto klasičniji ali nikako generički blek metal na novom albumu sastava In Twilight’s Embrace. Nazvana Lifeblood, ovo je kolekcija agresivnih, brzih, a melodičnih pesama do mere da bend za sebe kaže da svira „morbidni rok“ radije nego blek metal. No, biram da kažem kako je ovo samo demonstracija da blek metal bendovi ne moraju da vrte baš svi tri ista akorda da bi bili tr00 i da je kombinacija tradicionalnijih struktura pesama sa netradicionalnim zvukom i temama dobitna. Lifeblood je odličan:

https://intwilightsembrace.bandcamp.com/album/lifeblood

Za ljubitelje klasičnog švedskog prebijanja, tu je drugi album štokholmskih Katharos. Nazvana Of Lineages Long Forgotten, ovo je očekivano agresivna ploča brzog, melodičnog ali beskompromisnog blek metala koji podseća na švedsku školu (poglavito Dark Funeral i Watain) u susretu sa norveškim kolegama poput Emperor i Dimmu Borgir. Ne da je to naročito originalno ali i nismo ovde zbog originalnosti nego zbog šutke. Katharos osvajaju pre svega kvalitetom izvedbe sa pesmama koje nude epiku i borbenost, sjajnim bubnjarem i generalno kvalitetnom produkcijom. Pokolj, dakle, ali sa stilom:

https://katharosswe.bandcamp.com/album/of-lineages-long-forgotten

Pređimo na doom, stoner, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Astral Pigs su argentinski kvartet (sa, hm, dve bas gitare?)  koji podseća da se neke od najboljih stvari u modernoj heavy psych zvuku prave upravo u Argentini. Album – ili minialbum – Our Golden Twilight ima pet pesama neodoljivog krljanja, prijatne, mrveće težine i lake, prirodne psihodelije. Snimak je sirov i niskobudžetni ali bend ovo dosta uspešno preokreće u svoju korist nudeći muziku koja ima meru hipnotičnosti i pored tog krljanja i težine. Iako bend, rekoh, navodi da ima dve bas gitare, a ne navodi klavijaturistu, ovde ima i vrlo lepo iskorišćenih klavijatura i, generalno, po ceni od „dajte koliko možete“, Our Golden Twilight je VRLO dobra ponuda:

https://astralpigsdoom.bandcamp.com/album/our-golden-twilight

Evo nama i novog albuma omiljenih francuskih grunge-stonera Fatima. Fossil je spora, a onda i brza, nadrogirana ploča kako i očekujete od benda koji kao da je izrastao iz heroinskih košmara Kurta Kobejna, sa nešto manje bliskoistočnog šmeka nego što nas je Fatima do sada navikla, ali sa sirovom, jeftinom produkcijom i srcem, što se kaže, na rukavu. Ma šta na rukavu, NA CESTI. Ovo je iskreno, ekspresivno i upečatljivo:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/fossil

Sludgelord Records ove nedelje izdaju nešto u skladu sa svojim imenom. Debi album francuskih Peine Kapital nazvan Infraordo je paklena komadina sludge-doom meala sa pesmama koje su toliko spore, teške i agresivne da svaki udarac zvuči kao spuštanje kasapske satare na vašu lobanju. Distorzija, mikrofonija, promukli vrištavi vokali, ali i pesme  koje su solidno sklopljene i ne traju nužno PREDUGO, ovo je vrlo pristojan debi minialbum kome vredi posvetiti malo pažnje:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/infraordo
https://peinekapital.bandcamp.com/album/infraordo-2

This Is Oblivion su žensko-muški duo iz Njujorka čiji istoimeni album zvuči BAŠ kako mislite da će zvučati. Artistički usmereno poigravanje „normalnih“ muzičara sa doom metalom može da bude i pretenciozna katastrofa ali This Is Oblivion uspevaju da izmešaju mrtvački težak i spor bubanj sa procesovanim gudačkim instrumentima i multitrekovanim ženskim vokalom i da sve to ima jednu prijatno obrednu dimenziju. Pesme zapravo nisu predugačke i This Is Oblivion u onome što rade postižu skoro idealan odnos svedenosti i fokusa, da dobijemo muziku koja je uvek zanimljiva i slušaocu ulazi pod kožu a bez gubljenja u širini eksperimenta. Fino:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/this-is-oblivion

Famyne iz Kanterberija su možda i suviše moderni za moj ukus. Njihov drugi album, II: The Ground Below je ipak svakako odlična demonstracija modernijeg pogleda na doom metal koji zadržava za UK inačicu ove muzike dosta osobenu romantičarsku dimenziju – prisutnu i kod Paradise Lost i kod Cathedral i kod My Dying Bride itd. – ali onda sve ukršta sa, pa, recimo više „mejnstrim“ metalom koji me asocira na, recimo Muse. A što ne zvuči uopšte loše i čini mi se da je okej da se nekoj publici glavnog toka na ovaj način otvori portal prema doom metal muzici koja će im doneti mnogo radosnog očaja u ostatku života:

https://famyne.bandcamp.com/album/ii-the-ground-below

Glazgovski Void of Light na istoimenom EP-ju imaju tri pesme depresivnog, sporog, teškog, emotivnog i dostojanstvenog post-metala. Nema ovde neke preterano osobene note u zvuku i Void of Light su bend koji možete da pustite ako vas neki prijatelj pita šta bi to bio post-metal. Na keca će skapirati i atmosferu, i tehnike, i dinamiku zvuka i to Void of Light čini više nego korektnim predstavnicima, ugodnim za slušanje, lakim za preporuku:

https://voidoflight.bandcamp.com/album/void-of-light

Danski Trippelgänger su vrlo dosledni pa im se drugi EP zove prosto – Second Trip. Kako nam se prvi trip od prošle jeseni dopao, tako imam lepe reči i za ovaj novi materijal sa svojim lepo formatiranim heavy psych zvukom što pozajmljuje koliko treba od Sabata ali zvuči karakterno i zaokruženo. Kombinacija teških, jakih rifova i sporog, psihodeličnog gruva radi idealan posao u ove tri pesme i Trippelgänger su doom metal ekipa sa velikom budućnošću ako bude pravde:

https://trippelganger.bandcamp.com/album/second-trip

Deepshade su iz Mančestera i njihov radio-friendly stoner rock ima u sebi dosta melodičnije grunge umiljatosti, no heavy zvuk i energija u svirci na EP-ju Gloaming znače da je meni ovo sasvim slušljivo i simpatično. Bend ume da ode i izvan granica prostog rifaškog roka, pa je već druga pesma sklona eksperimentalnijem psihodeličnom pristupu, i sve u svemu ovaj solidno producirani EP nudi sasvim pristojnu količinu uzbuđenja za starijeg čoveka poput mene:

https://deepshadehq.bandcamp.com/album/gloaming-ep-2022

SunStare su Francuzi i njihov žestoki, teški, ali dostojanstveno refleksivni album Ziusudra vrlo očigledno kanališe zvuk i ideje njihovih uzora od Amenra do Cult of Luna (koje uostalom, sami stavljaju kao tagove na svojoj Bandcamp stranici). Da se razumemo, dobro to njima ide i mada je Ziusudra svakako malo cheesy i teatralan, SunStare u principu dobro tresu i njihov niski štim i teški miks rade posao. Pesme su uglavnom poodugačke i jako spore pa je ovo sludge metal gde morate da volite da vam je mučno, ali SunStare će vas do mučnine dovesti sa ljubavlju i razumevanjem:

https://sunstare.bandcamp.com/album/ziusudra

Woorms iz Luizijane podsećaju da je u osnovi sludge metala od početka bilo dosta bluza pa je i njihov novi album, Fatalismo, kolekcija pesama koje imaju bluzerski gruv i slušaocu nude ugodne male drame što dobro razumeju potencijal postepene izgradnje napetosti i njenog oslobađanja kroz energične, katarzične momente. Sve to plus nešto prirodnija, dinamičnija produkcija nego što je u sludge metalu danas standard – Woorms su me VRLO prijatno iznenadili ovim albumom:

https://woorms.bandcamp.com/album/fatalismo

Electric Talon Records su izdavač koji se isplati pratiti jer malo-malo pa dropuju po neki suvi klasik. Novo izdanje je album grčkih The Same River koji se zove Weight of the World snimljen prošle godine i sa svom onom grčkom moći u pozadini ali i pesmama koje su teške, psihodelične i meditativne mnogo više nego što je grčki prosek. Album zapravo, delom i zahvaljujući miksu ima hermetičniji pristup nego što biste možda očekivali ali bend zvuči posvećeno i ozbiljno i vredi se potruditi:

https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/the-same-river-weight-of-the-world

Primitive Man iz Denvera vole za sebe da kažu da su „prvi i jedini death sludge bend“ i koliko god da tu izjavu shvatate ozbiljno ili ne, novi EP, Insurmountable će joj dati dosta težine. Ovo je izuzetno teška, mučna ploča death sludge, jelte, zvuka, sa pesmama od po sedam i dvanaest minuta neprozirne crnine, škripe, surovih rifova i tvrdog, nemilosrdnog zakucavanja. Nije ovo lako izdržati ali Primitive Man imaju fin smisao za ravnotežu između jedva podnošljivog i nepodnošljivog i vredi se potruditi:

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/insurmountable

Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Labyrinth iz Hjustona stavljaju toliko detaljne podatke o tehnikalijama vezanim za snimanje svog prvog dema Inside/ Outside, koji ima samo dve pesme plus intro, da je jasno kako je u pitanju, i pored mladosti, vrlo ambiciozan bend. Inside/ Outside je prvi rad kvarteta osnovanog ove godine ukorenjen u old school thrash školi i moram da kažem da me je zaintrigiralo to što momci kao glavne uticaje nasvode Vio-Lence, Forbidden, Anthrax, Nuclear Assault, Testament. I nije da se to ne čuje. Dve prave pesme na ovom izdanju traju preko šest minuta svaka, nudeći kompleksan, ali udarački thrash metal koji zaista podseća na lekcije što su nam ih dali momci iz Vio-Lencea (i, hvala svemu nesvetom, nastavljaju da ih daju), uz kvalitetnu intrepretaciju i, za demo, vrlo solidnu produkciju. Labyrinth svakako imaju meru nostalgije u svom zvuku, ali se ni slučajno ne oslanjaju samo na nju. Izuzetno obećavajuć materijal:

https://labyrinthrash.bandcamp.com/album/inside-outside-demo-2022-2

Demiricous nisu iz Bej Ejrije, nego iz Indijanapolisa u, jelte, Indijani, ali njihov treći album, Chaotic Lethal je verovatno najbolji Bay Area Thrash materijal koji ćete čuti ove godine. Hoću da kažem, ovo kao da je pravljeno za mene, nudeći brzi, žestoki ali istovremeno napaljeni, uličarski thrash metal sa pesmama čiji su delovi mogli nastati i 1989. godine, a koje su zatim nadevene modernijim elementima death metala i grindcorea. Demiricous su naprosto srećno pogođena kombinacija stilova ekstremnog metala sa jakim talentom za pisanje pesama i ako bih tražio idealnu kombinaciju Slayera, Bloodcuma, Testamenta i Autopsyja za 2022. godinu, ne bih išao dalje nakon Demiricous.

https://demiricousofficial.bandcamp.com/album/chaotic-lethal

Sa imenom kao što je Devil's Poison, sviranje blackened speed metala bila bi svačija sudbina. Čileanski bend ovog imena na svom drugom albumu, Power of Darkness (Blasphemous Rumours), a koji dolazi dve godine nakon prvenca naslovljenog Street Metal Maniac, radi baš to i ovo je kolekcija sirovih, lo fi pesama napaljenih rifova, sa dosta Motorhead šmeka, urlatorskim vokalima i jednom pank spontanošću u svirci. Istina je da su neke stvari praktično dobitna formula ako imate samo minimum kompetentnosti pa Devil's Poison mogu po definiciji da računaju i na metal publiku i na pank publiku i na onu koja voli garažni rok. Ako sebe vidite u bilo kom od tih kampova, a sigurno vidite jer inače ovo ne biste čitali, treba da poslušate album.

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/power-of-darkness-blasphemous-rumours

Ali koliko Francuzi Sacrifizer KIDAJU na svom debi albumu za Osmose Productions, nazvanom Le diamant de Lucifer. Što se kaže, izraz „blackened speed metal“ se dosta neodgovorno koristi i kad treba i kad ne treba a ovde TOTALNO treba. Pošto Sacrifizer totalno zakivaju. Deset pesama, četrdeset minuta, svirka velikom brzinom, sirova, oštra, na prvu, a opet uz gomilu melodije, sve baš kako treba. Album izlazi tek krajem meseca ali može se ceo čuti putem JuTjuba pa preorderovati pošto je ovo klasik u nastajanju:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/le-diamant-de-lucifer
https://youtu.be/dxzIqZH4p8k

Ova nedelja je donela zaista neočekivanu speed metal nasladu. Poljaci Hellhaim sa svojim drugim albumom, Let the Dead Not Lose Hope nude izrazito old school zvuk. Ovo nije „blackened speed“ kakav se danas rado svira već u heavy metalu utemeljen, melodičniji speed metal sa vokalima koji svakih par stihova izleću u neboparajuće falsete ali i zanimljivim, promišljenim pa i atmosferičnim aranžiranjem pesama koje na momente imaju praktično operske ambicije. Odlična ploča puna rifova premijum kvaliteta:

https://ossuaryrecords.bandcamp.com/album/let-the-dead-not-lose-hope

Kostarikanski Paganist predstavlja se u dobrom svetlu na EP-ju Live Tyranny. Sa šest pesama snimljenih uživo u studiju, a od kojih je jedna obrada Kreatorove People of the Lie, Tyranny seku, pale i generalno sviraju žestoko, ubedljivo, nudeći uredan, energičan thrash metal koji na ime svoje disciplinovane svirke i solidnog živog zvuka kreira taj predivni osećaj haosa u stalnom pokretu.

https://paganist.bandcamp.com/album/live-tyranny

Kalifornijski Thrashquatch svojim logom na kome Jeti zauzima pozu vrlo sličnu ikoničkom DRI-jevom trešeru govore sve o tome kakva im je muzika. Dakle, dobra. Bend iza sebe ima dva albuma a novi demo, Mindless Journey imasamo dve pesme, ali dve pesme dobrog, ljutog thrasha. Svirka je brza, rifovi dobri, produkcija perfektna a Thrashquatch emituju auru vrhunske discipline bez gubljenja thrashcore lapidarnosti. Odlično i nadam se da ovo najavljuje novi album jer ovako dobrog thrash metala nikad nije dosta:

https://thrashquatch.bandcamp.com/album/mindless-journey

Meksički Spinne počinju svoj album Rotten Society pesmom od čak osa minuta, da bi odmah bilo jasno da je ovo vrlo ambiciozan thrash projekat. Spinne su sebi u zadatakl stavili progersivniju svirku na tragu vrlo old school predložaka kakve su ostavili Exodus, Metallica iz svoje progresivne faze sa polovine osamdesetih, Testament itd, pa su im pesme podugačke, ali i dalje propisno rifaške, headbanger friendly i mada album traje preko sat vremena, ima tu štofa. Još i te socijalno osvešćene teme u tektstovima, prelepo. Album se zatvara obradom Metallicine Metalne Milicije, čisto da bude sve jasno. Odlični su Spinne:

https://spinnemx.bandcamp.com/album/rotten-society

Cyanate su iz Nevade i njihov istoimeni EP fino demonstrira taj spoj teškog zvuka i tehničke svirke, te old school nabadanja sa novoškolskim srednjetempaškim mrvljenjem. Dakle, thrash a malo i groove. Cyanate svakako dobro promisle svaki element svojih pesama pre nego što ih završe pa su ovo dobro odabrani rifovi, sigurno napravljene strofe i refreni, efektni breakdown delovi... Dobar materijal i čak šest pesama:

https://cyanate.bandcamp.com/album/cyanate

Crime Line iz Sankt Petersburga na istoimenom EP-ju sviraju metalizirani hardcore nešto starije škole a koji je meni simpatičan. Ovo je trešerska, energična muzika u maniru kasnijih osamdesetih godina, sa dobrom produkcijom i napaljenim pevanjem na Ruskom, sve spakovano u pesme od tri-tri i po minuta. I sve za dolar! Prija:

https://crimelineband.bandcamp.com/album/crime-line-2

Turn Cold iz Džordžije nemaju mnogo mašte pa su svoj drugi EP nazvali samo 2022 EP. Ali imaju dobre pesme. Tri komada na ovom snimku nude odlično produciran i autoritativno odsviran thrashcore klasične škole sa jakim gitarma, dobrim gruvom i kišom klasičnih rifova. Turn Cold nisu preterano originalni u svojoj formi, ali izvode svoje pesme zaista ubedljivo, sa odličnim vokalima na vrhu i aranžmanima koji su kvalitetni:

https://turncold.bandcamp.com/album/2022-ep

Ne  znam odakle su Nerve Damage ali njihov EP Drip Fed. Misled. Je SJAJNA kombinacija brutalnog, metaliziranog hardkora i industrial metala. Tri kratke, ekonomične pesme, jako težak zvuk i bend koji zvuči gladno i besno – svi sastojci potrebni za ogromne užitke. Poslušajte:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/drip-fed-misled

Void Turned To Message su, pak, hardkor bend iz Nepala, vrlo srčano posvećen inspirisanju promene i grassroots aktivizma u slušaocu i njihov drugi EP, Dasatwa („Ropstvo“) u svom metaliziranom zvuku sadrži i dah ustaničkog anarhopank senzibiliteta. Četiri besne, teške pesme uz koje treba da osetite kako vam krv ključa a čulo za revoluciju jako pulsira. Fino je:

https://vehementrecordsnp.bandcamp.com/album/dasatwa

Iako Millions of Dead Angels imenom, jasno, podsećaju na MDC, zvuk njihovog drugog albuma, Full Blown Satanic Assault, je više kao metalizirani Resist, a što je adekvatno jer mislim da su MODA isto iz Portlanda. I, čak i da nisu, ako volite kvalitetni portlandski hardkor, dopašće vam se ovaj album. Millions of Dead Angels pišu srazmerno dugačke pesme i imaju tvrd zvuk pa je ovo vrlo zadovoljavajući brak panka i metala:

https://undercityrecords.bandcamp.com/album/full-blown-satanic-assault-2

Payasa iz Ilinoisa na EP-ju The Haze Begins​.​.​. sviraju mračan, ukusno metaliziran pank sa tri agresivne ali maštovite pesme. Ovo je program ozbiljnog hedbenga i paklenih ženskih vokala pa se adekvatno spremite. Plaća se koliko date:

https://payasa.bandcamp.com/album/the-haze-begins

Zanimljiv je i ovaj neki trend hardkor bendova koji pevaju o demonima i satanizmu. Demonic Possession iz Ostina u Teksasu na istoimenom EP-ju imaju četiri besne moškor pesme koje su sve manje-više zasnovane na razočaranju u boga i ljude i solidno metalizirane, sa, čak, nekim omažima Slayeru. Ako volite klecanje PLUS Satanu, ovo je apsolutno za vas, a plaćate koliko hoćete:

https://demonicpossessiontx420.bandcamp.com/album/demonic-possession

Kad smo već kod klecanja, ruski Enslave su onaj metalizirani straight edge hardcore koji je postao popularan devedesetih godina prošlog veka, sa plesnim srednjim tempom i agresivnim dispozicijama. Album Joy Of All The Sorrowful, prvi za ekipu iz Tatarstana, ima dobrodošle dodatke u vidu melodičnih vokala sred svog tog nabadanja pa je ovo prijatna, dobro producirana ploča superteškog metaliziranog hardkora:

https://xenslavex.bandcamp.com/album/joy-of-all-the-sorrowful

A od Rusa nam stiže i druga doza vakcine, u vidu EP-ja Re-vaccine sastava Salvation Virus. Ovo je više kratskoru okrenut hardkorpank, sa šest jednostavnih, ali zapaljivih, efektno produciranih pesama kratkog trajanja i solidnog tempa. Sve se bave pandemijom pa vidite koliko vam je to zanimljivo:

https://salvationvirus.bandcamp.com/album/re-vaccine

The Fulcrum iz Čikaga sviraju nervozni, rastrzani mathcore na EP-ju Prime Quest. Ovo je mučan, težak materijal, ali i fascinantan jer The Fulcrum sviraju dobro i umeju da pruže i propisno mošerske momente pored svih tih naprednih metrika i disonanci. Vredi čuti:

https://thefulcrumilhxc.bandcamp.com/album/prime-quest-ep

Cörrupt iz Francuske zovu svoju muziku fuzzcore, i EP Disgust zaista ima lepi zvuk gitara proteranih kroz ovu esencijalnu pedalu, a što se samih pesama tiče, ovo su kratke, efektne hardkor kompozicije koje imamu prostora i za originalne ideje i za gruv i za energične detonacije. Cörrupt se odlično pokazuju na ovom izdanju i vredi ih pratiti:

https://corruptfrance.bandcamp.com/album/disgust

FØES​/​Heated Split je ploča sa samo dve pesme i to superbrzog hardkor zvuka, a daunloud košta dva dolara pa razumem ako ste malo zabrinuti da li se ovde dobija „vrednost za novac“, ali dobija se. Oba benda su vrlo dobra i gde je FØES nešto bliži klasičnom hardkoru, mada jako napucan, Heated su više u mathcore fazonu sa bizarno editovanim gitarama i haosom koji samo što ne eruptira iz superdisciplinovane svirke. Fino je i ovo. (Edit: u međuvremenu je datum pomeren na 27. Maj, cena povećana na četiri dolara ali i dodata po jedna pesma od svakog benda ali koje se za sada ne mogu čuti):

https://glacierrecordings.bandcamp.com/album/f-es-heated-split

Kada vam se prvač zove Slavejko a baš biste da svirate grindcore, morate da nađete neku svoju foru. Bugari Facepalm Death su je našli kako imenom tako i zvukom koji vrlo korektan, zakivački grindcore pakuje u nešto duže, psihodelične pesme. Album Facepalm Death svakako nije ujednačeno izvrstan, ali kada bend nađe svoj vajb, jako su dobri. Plus, ovo je dobro producirano a Slavejko je odličan pevač. Povrh svega, plaćate po volji, pa svakako poslušajte:

https://facepalmdeath.bandcamp.com/album/facepalm-death

Slovaci Thorwald sebe korektno opisuju kao „Grindcore / Metal bulldozer from Slovakia with swedish sound.“ I ako vam je tako nešto po volji, novi album, Diablov Tanec je vrlo dobar. Thorwald nipošto ne inoviraju u pisanju pesama i zasnivaju muziku na eksplozivnosti i seksi gruvu, ali uz odličnu svirku i tu švedsku produkciju sve ovo ima vrlo prijemčivu formu:

https://thorwald.bandcamp.com/album/diablov-tanec

Španci Mondo Podre sviraju prljav, ružan grindcore na albumu Necronomía de Subexistencia. Bend kaže da je inspirisan sastavima poput Wormrot i Full of Hell i svakako se čuje ta ekspanzivna komponenta u jako agresivnom zvuku ali i primeti sociopolitička dimenzija u razmišljanju. Dobro, pominju se i Gridlink i Cryptopsy, a što su ambiciozne mete mada ovaj bend zapravo i svira vrlo kvalitetno samo se to ne čuje u krš nimku. Mondo Podre zvuče besno, energično i gladno istraživanja u okviru kratkih, brzih kompozicija a prilično jeftina produkcija samo podcrtava autentičnost:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/necronom-a-de-subexistencia

Debi EP Indonežana Tigris zove se Exploitation Disaster i ovo je, sasvim očekivano, razjaren, bučan grindcore koji se buni protiv eksploatacije, uništenja ekosistema itd. Tigris APSOLUTNO preteruju u masteringu i ovo je toliko glasan snimak da skor neslušljiv, a muzika, mada ne preteruje s originalnošću nije loša. Mislim, svirka je kompetentna i energična, sa brzim, ekspresivnim pesmama, ali treba izdržati taj pakao brikvolinga. Ja sam izdržao i bogatiji sam u životu zbog toga pošto su Tigris vrlo dobri:

https://tigrisgrind.bandcamp.com/album/exploitation-disaster-ep
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1054 on: 14-05-2022, 11:25:30 »
Manje glasna ali po sadržaju raznovrsnija je kompilacija Proglotida Gravida Issue #6 Compilation koja stiže uz, jelte, šesti broj čileanskog fanzina  Proglotida Gravida, sa osamnaest bendova iz raznih uglova ekstremnog metala. Verovatno niste čuli ni za jedan ali ovo je prilično dobar izbor thrash, grind, death itd. umetnika koji krljaju mučki i imaju, uglavnom, prihvatljiv kvalitet zvuka. Meni prijalo:

https://proglotidagravidazine.bandcamp.com/album/proglotida-gravida-issue-6-compilation

Kanađani Abrupt Decay su svoj debi album nazvali I Was Never Here i taman kad sam se pripremio za nekakav emotivni depresivni, suicidalni blek metal, oni su me zaskočili sa vrištećim grindcore/ hardcore pesamama od tri i četiri minuta, svirkom koja je hiperdisciplinovana i matematički precizna, a sve u cilju isporučivanja što jače emocije. Naravno, emocija je RAZJARENOST i dosta, jelte, razočaranja u ovaj svet itd. Dobre gitare, odličan bubanj, savršeni vokali, a bend album naplaćuje samo koliko biste vi da date. Apsolutno dajte:

https://abruptdecayab.bandcamp.com/album/i-was-never-here

Tetralogy of Death je kompilacija sa četiri savremena danska death metal benda, od kojih je svaki dao po jednu pesmu. Ideja je da se predstavi moderna danska death scena i pošto ovde imamo Phrenelith i Undergang, reprezentacija je sasvim korektna. Ostala dva benda nisu mnogo daleko po svetonazoru ali je razlika u zvuku i stilu tu, pa je ovo solidno raznovrsna ponuda surovog undergrounda:

https://tetralogyofdeath.bandcamp.com/album/tetralogy-of-death

Sa svoje strane, Death Over Ostrobothnia je trostruki split između finskih death metal bendova Kompost, Living Inferno i Tormenticon. Sva tri nude old school zvuk u različitim interpretacijama, donoseći album pun prilično kvalitetnog death metala, dobrih rifova, atmosfera i mošerskog materijala. Više nego solidno:

https://tormenticon.bandcamp.com/album/death-over-ostrobothnia

Istanbulski Eradicate kažu da na demo snimku Demise Towards the Dasein možemo da čujemo njihove rane pesme (bend je osnovan prošle godine) a da im je zvuk sada bliži doom-death  formulama. No, da bude jasno, Demise Towards the Dasein nudi vrlo šarmantni old school death metal sa jednom prijemčivom primitivnom estetikom i mada su rifovi prostački, svirka je dobra, produkcija kvalitetna (za demo) a kompletan utisak vrlo pozitivan. Da je bend tr00 vidi se i po tome da na basu i vokalu imaju ženu, tako da, dajte podršku, zaslužena je:

https://eradicatedeath.bandcamp.com/album/demise-towards-the-dasein

Kvebečki Skortue donosi simpatičan old school death metal na prvom EP-ju, Sous l'emprise de la haine. Pored toga što je dopadljivo slušati death metal na Francuskom jeziku, Skortue se dokazuju i pesmama koje su negde na tragu radova Imolation ili Incantation, ali bez direktnog kopiranja. Ovo je slično sa njihovim predlošcima više po ozbiljnosti i ambicioznim aranžmanima, a uz zanimljiv, pomalo sirov, neprskan miks zavređuje svaku pažnju:

https://skortue.bandcamp.com/album/ep-sous-lemprise-de-la-haine

Poljaci Hail The Seeker na svom prvom Demo snimku, Demo 2022, zvuče kao da se bore da izađu iz svežeg groba. Tri pesme prljavog, sirovog death metala koji ne nudi suptilnosti i evolutivne skokove nego gadan, mučan zvuk ali i, jelte, autentičnost, dovoljan je da slušaocu izmami osmeh:

https://hailtheseeker.bandcamp.com/album/demo-2022

Obično nemam visoka očekivanja od jednočlanih death metal projekata koji se pritom opsedaju VHS hororom, ali Chasin' Voorhees iz Kardifa mi je sa albumom Crystal Lake doneo dosta lepih trenutaka. Ovo je vrlo dobro napisan death metal mošerske, rifaške provinijencije čiji tematski fokus na Petak trinaesti dolazi prirodno s obzirom da je album izašao baš na taj datum. Trinaest pesama koje se ne bave samo ovim filmom već i nekim drugim hororima iz te ere pune su solidne muzike i simpatičnih semplova, sve producirano vrlo korektno pa poslušajte:

https://chasinvoorhees.bandcamp.com/album/crystal-lake

A tu je i treći album francuskog projekta Vorhees – skoro da se čovek zadivi kako sviovi bendovi pripremaju svoje albume za Petak trinaesti. Elem, nazvana Chapter III, i ovo je kolekcija old school death metal pesama sa, jelte, rifovima, i dubokim vokalima. Vorhees se ne ubijaju od originalnosti ni u konceptu ni u samim kompozicijama, ali sviraju korektno a gosti im dolaze iz Sinister, Mercyless itd. pa sve ovo treba slušati kao jednu neobaveznu ali zabavnu ploču muzike za dobar provod u Petak uveče:

https://voorhees.bandcamp.com/album/chapter-iii

Tomb of Minerva iz Sakramenta na svom debi albumu, Dawnbringer, nude death metal koji nije ni klasičan melodeath (zapravo nije naglašeno melodičan) niti je sad nešto strašno agresivan. Ovo je najviše ploča meditativnijeg gruva sa rifovima i gitarskim temama koje su stalno zanimljive i nemaju za cilj da budu neprestano agresivne, a da se opet ne beži od standardnog death zvuka. Dakle, mrve ovde buvnjevi, gitare seckaju na sitno a pevanje je tradicionalni death lavež, no muzika je zamišljenija i gruverskija nego što bi čovek očekivao. Zanimljiv debi:

https://tombofminerva.bandcamp.com/album/dawnbringer

Kanadski Hellish Rebuke zvuče opako i veoma ubedljivo na novom EP-ju, Immortal Shell. Materijal kreće sa sedmominutnom pesmom Terror Upon Them koja postavlja standarde jako visoko, nudeći energičan, brutalan death metal ali i promišljeno aranžiranje i finu ravnotežu između atmosfere i užurbanog rifaškog rada. Ostale dve pesme su nešto kraće ali prikazuju bend u veoma dobroj kompozitorskoj i produkcijskoj formi. Jako dobar EP i bend koji se apsolutno mora imati na radaru:

https://hellishrebuke.bandcamp.com/album/immortal-shell

Blasphematory iz Nju Džersija sviraju vrlo mračan, podzemni death metal na svom drugom albumu, prigodno nazvanom The Lower Catacombs. Iako naslovi pesama ne aludiraju direktno na ijednu igru, imam utisak da su i Blasphematory jedan od onih bendova koji dobar deo svog imaginarijuma zasniva na dugim sesijama cepanja stonih RPG-ova i videoigračkih serijala tipa Dark Souls. No, kako god, The Lower Catacombs je prljava, jeftina old school zabava za socijalno isključene klince i matorce, pa navalite:

https://blasphematory.bandcamp.com/album/the-lower-catacombs

Kalifornijski Cartilage su kao neka jeftinija, nestašnija deathgrind verzija belgijskih Aborted. Otud i album The Deader the Better treba slušati kao jeftini, zabavni deathgrind sa pesmama koje nemaju sad neku pretencioznu ambiciju da vam donesu veliko otkrovenje u životu već pre svega žele da vas zadovolje horor imaginarijumom, brzim tempom i jednostavnim rifovima. Ne padam baš na dupe ali prijatno je:

https://cartilagegore.bandcamp.com/album/the-deader-the-better

Iako viskonsinski Jungle Rot trideset godina nakon osnivanja u postavi imaju samo jednog čoveka koji je bio tu na početku – pevača i gitaristu Davea Martisea – novi album, A Call to Arms svakako ima ubedljiv old school zvuk. A što je vrlo lepo osveženje za katalog Unique Leadera koji u poslednje vreme ubi sa brikvolovanim i betoniranim deathcore izdanjima. A Call to Arms je ploča koja zvuk ranih devedesetih samo malo polira i upodobljuje za treću deceniju novog stoleća, nudeći deset pesama melodičnog i atmosferinog death metala ali ne onako kako se te reči danas koriste. Jungle Rot čuvaju svoje deaththrash korene i nude rifaški, ugodan death metal klasične otmenosti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-call-to-arms

Naravno, death metal publika dobija poslasticu u vidu novog albuma omiljenih Misery Index. Nisam siguran kad pre prođe tri godine od prošlog albuma, ali Complete Control je pred nama a bend njie izgubio ništa od svoje energije, sociopolitičke osvešćenosti, tehničkog kvaliteta ali i smisla za dobre, gruverske pesme. Pritom, ploča je legitimno razbijačka sa dosta klasičnog deathgrind zvuka koji ovaj bend tako dobro svira i pesmama koje sjajno odmeravaju melodiju i surov hedbengerski rif. Misery Index su odavno zaradili tu poziciju na kojoj sve što izdaju odiše karakterom i sluša se uz prepoznavanje omiljenih elemenata muzike benda čak i u pesmama koje čujete prvi put. Odlično je:

https://www.youtube.com/watch?v=iBerLQerCI0&list=OLAK5uy_lFp59tlIAqwwSwcI4JQn1pybe-VenFD6Y

I dolazmo do poslednje sekcije sa klasičnim heavy metalom, ower metalom i kojekakvim kerefekama... Ländphil iz Bremena u Nemačkoj na EP-ju Long Live Life osciluju između hevi metala, panka i hard roka, a ova identitetska neodređenost im lepo stoji sa poletnim, himničnim rok pesmama koje izvode korektno. Bend za provod i dobro raspoloženje koji svoju muziku naplaćuje samo koliko vi želite da date:

https://laendphil.bandcamp.com/album/long-live-life

Generalno u ovim nedeljnim pregledima izbegavam chiprtune metal bendove jer ih ima previše i premalo ih se izdvaja nekakvim osobenim kvalitetom. Ali Gonemage zaslužuje da se pomene. Ovaj solo projekat Garryja Brentsa iz Cara Neir je zapravo vrlo interesantna kombinacija black metala, chiptune metala i avangardnijeg post blek metal zvuka. Da ne pominjem da mu je Nintendov Wario zaštitni znak, sa omotom i nasovom ovog izdanja koji direktno asociraju na jednu od (doduše slabijih) igara u kojima figuriše ovaj anti-Mario. Novi EP, Master of Disgust​.​.​. je haotičan, agresivan, abrazivan i duhovit u podjednakoj meri i vredi da se njime pročiste uši i mozak:

https://gonemage.bandcamp.com/album/master-of-disgust

Weazzel je jednočlani hevi metal projekat čoveka po imenu Philip Rubenser, ali koga bolje poznaju pod nadimkom Vin Weazzel, a pod kojim peva u bečkom bendu Diamond Falcon. Weazzel voli tradicionalni, sleazy heavy metal zvuk pa je njegov solo album, In Yer Face! Pun snažnih proklamacija i cheesy melodija. Ali je vrlo kompetentno napravljen. Ovo jeste jeftina, partizanska akcija, ali i šef i autor i njegovi odabrani saradnici što gostuju, uglavnom na gitarskim solažama, pružaju prvoklasan šou, ostavljajući srce na terenu, pa, ako volite pesme o borbi koja je istovremeno i zabava i zabavi koja je istovremeno i kataklizma, ovde se ima šta čuti:

https://weazzel.bandcamp.com/album/in-yer-face

Virgin Idol iz Indijane sviraju „tradicionalni okultni hevi metal“ i istoimeni debi album – mada nema neku sjajnu produkciju – zapravo nudi prljav, zao ali prijemčiv hevi metal koji je meni lepo legao. Ova tri čoveka prave jednostavne, ali srčane pesme o demonima, đavlu, ruskom ruletu, pune krljačkih rifova i vokala koji paraju nebo i to što u njihovoj muzici nema sutilnosti je „a feature, not a bug“. Ima tu štofa:

https://virginidol.bandcamp.com/album/virgin-idol

Nikad nisam slušao epski heavy metal sastav Warlord iz Los Anđelesa, a sada i neću, barem ne na nekim novim izdanjima jer je njihov lider William J. Tsamis umro prošle godine. A Crack in the Sky - A Tribute To William J Tsamis je, očigledno, kompilacija obrada Warlord napravljena kao posveta preminulom autoru i ovo je prilično dobro sa bendovima kao što su Steel Shock ili FireWolfe koji uglavnom pružaju kvalitetna izvođenja pesama što imaju taj prijatni epski zahvat, ali ih jeftina i skromna produkcija drži čvrsto na zemlji, da ne kažem asfaltu. Lepo je ovo:

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/a-crack-in-the-sky-a-tribute-to-william-j-tsamis

Klasični rimski heavy metalci Messerschmitt – osnovani pre skoro ravno četrdeset godina i, sa pauzama aktivni do danas – izbacili su kompilaciju Still Lethal Metal - Anthology vol​.​1 i mada ovo nisu nove pesme već razni živi i neživi snimci skupljeni sa raznih mesta u karijeri benda, svakako se radi o svežem i zabavnom izdanju. Ovih osam pesama perfektno prikazuju taj tradicionalni heavy i speed metal mentalitet, sa solidnim kvalitetom svirke i pesmama koje zvuče himnično i ubedljivo. Mislim, Heavy Metal Hero? Heavy Metal Fighters? Kad nazovete pesme ovako, jasno je da ste tr00. Kompilacija malo podseća i na to da su hevi metalci uopšte decenijama imali malo nezdravu vezu sa fašističkim imaginarijumom a što je danas, kada imamo onoliko novih generacija i alotropskih modifikacija fašista dodatno neugodno, pa proverite imate li problem sa tim:

https://messerschmittitaly.bandcamp.com/album/still-lethal-metal-anthology-vol-1

Francuzi BlackBeer svojim imenom, reklo bi se dojavljuju šta su im prioriteti u životu. Ako volite crno pivo, ili pivo uopšte, postoji dosta šansi da vam se dopadne i prvi album ovog sastava, Take the Freedom, koji kombinuje modernu produkciju i svirku sa nekim klasičnim heavy metal stilemama. Bude to i dosta cheesy čak i za mene, ali BlackBeer sviraju kvalitetno i ovo je svakako ugodan katalog heavy metal ideja koje su pre njih drugi doneli na svet a ovi ljudi preuzimaju baklju u trku i nose je dalje sa ubeđenjem i ljubavlju. Pure Steel Records uglavnom ne promašuje pa ni ovde nema govora o tome:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/take-the-freedom

Neki hevi metal veterani i dalje ne odlaze u penziju. Graham Bonnet Band ima novi album i ovaj ugledni pevač (koji je bio deo takvih postava kao što su Alcatrazz, Michael Schenker Group ili Rainbow) je snimio najmanje iznenađujući ali sasvim solidan album klasičnog cheesy metala sa puno neoklasičarskih gitarskih egzibicija, atmosferičnih klavijatura ali i poštenog teškorokerskog tempa. U centru je naravno Bonnetov moćni, godinama neukaljani vokal i ako ste ga voleli pre četrdeset godina, kao neki od nas, nema razloga da vam se album Day Out In Nowehere ne dopadne. Ovo je naprosto kvalitetno:

https://www.youtube.com/watch?v=IbakmECj-go&list=OLAK5uy_l457e_RQpnKcBdymD8yLmfuwoat-BDvic

A danski Junkyard Drive takođe nudi vrlo ubedljiv, vrlo solidan hard rock sa svojim novim albumom, Electric Love. Bend sebi pripisuje „ukusnu količinu nostalgije“ i moram da kažem da su u pravu jer Electric Love ima sve što volim u klasičnom hard roku i sliz metalu – uključujući bluz osnovu, daire, multitrekovane vokale u refrenima – a da opet izbegava upadanje u ponore sikofantskog obožavanja muzike od pre četrdeset godina. Vrlo kvalitetan album:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/electric-love

Album nedelje i ove nedelje dolazi iz domena psihodeličnog stoner roka. Ali mnogo je dobar. Mislim, posle nekih trideset sekundi prve pesme na albumu Elusive Mojo filadelfijskih Ecstatic Vision znao sam da slušam budući klasik. Ecstatic Vision svoj visokooktanski teški, psihodelični rok spravljaju sa velikom količinom wah-wah prženja na gitari, analognih, ključajućih sintisajzera, poletnog gruva raspoložene ritam-sekcije i urlanja direktno iz MC5 kuhinje a onda u sve dodaju saksofon i prave haos. Sedam pesama razbijanja sa naslovima kao što su The Kenzo Shake i Deathwish 1970, i psihodelije za izvoz – ko drugi do Heavy Psych Sounds Records! Apsolutna lektira:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ecstatic-vision-elusive-mojo



Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1055 on: 21-05-2022, 11:12:39 »
S obzirom da je proleće sve toplije i da severna hemisfera ulazi u leto koje, verujem, neće lako zaboraviti, nije loše da poslušate što više možete dobre muzike pre nego što vam ugase struju. Jeste, ove nedeljeje izašao i povratnički Cave In ali ja to ne slušam, no imam umesto toga gomilu druge, dobre muzike. Slušajte:

I blek metal za aperitiv! Jednočlani švedski projekat Faruln dobacio je do prvog albuma. Anti Spirit, kako se ovaj opus zove, ima sve odlike jednočlanog black metal preduzeća koje predvodi i sačinjava jedan čovek, a što uključuje i izvesnu self-indulgenciju. Opet, taj čovek, Andreas Båtsman je vidno nadaren pa su ovo ipak ulgavnom vrlo dobro napisane pesme i Anti Spirit je kolekcija atmosferičnih, ali i energičnih kompozicija kojima najviše zameram produkciju što nije, da ne bude zabune, „loša“ ali joj fali dinamike. No, to je danas takoreći standard i Faruln, može da se kaže, ima vrlo uspeo debi.

https://faruln.bandcamp.com/album/anti-spirit

Vanja Gvozdanović nastavlja sa proizvodnjom deprsivnog blek metala i novi EP, God​.​.​.​strike me down pored standardnog melanholičnog programa na gitarama, atmosferičnih pesama i grubog pevanja donosi i melodičniji vokal sa sve autotjunom. Nije da se to ne uklapa u ovu muziku i ako se DSBM pomeri (još više) u pravcu mejnstrim publike, Vanja može da kaže da je prilično doprineo ovome. Pa, mislim, nije slučajno stavio i mačku na omot. A muzika je prilično impresivna.

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/god-strike-me-down

Poljaci Misanthropic Rage imaju četvrti album, Hallucinatory Phenomena i njihov progresivni black metal sa elementima death metala je u vrlo lepoj formi. Sedam dugačkih pesama na ovoj ploči imaju i atmosferu, i narativne ambicije, i dobre rifove, zanimljiv pristup formi a bez gubljenja metalne, jelte, oštrice. Možda bih zamerio činjenicu da je vokal non-stop utopljen u reverb što pesmama daje prizvuk kao da su nastajale u pećini, ali u stvarnosti ovo ne smeta i Misanthropic Rage u skladu sa reputacijom pružaju kompleksan ali vrlo prijemčiv album progresivnog black-death krljanja. Poslušajte sa apetitom:

https://misanthropicrage.bandcamp.com/album/hallucinatory-phenomena

One Mind Ministry je pomalo čudno ime za blek metal bend, ali ne mari, muzika na debi albumu, Gates of Time je odlična. Ovo četvoro mladih (i starijih) ljudi nude vrlo ubedljiv, energičan black metal sa dovoljno elemenata death i thrash metala da ne bude dosadno, kreirajući energičan, razarački album koji pleni dobrim rifovima, kvalitetnom, zakucavačkom svirkom i odličnim ženskim vokalom (pored muškog koji je, uslovno rečeno, glavni). One Mind Ministry imaju osećaja kako da brutalan rifaški rad i rafalne blastbitove oplemene sa taman dovoljno melodije da muzika ne postane monotona i ovaj materijal, sa tek nešto više od pola sata trajanja, ih predstavlja u zaista izvrsnom svetlu. Ne propustiti:

https://onemindministry.bandcamp.com/album/gates-of-time

Stilski donekle slični mada u smislu karijere u blek metalu daleko dugovečniji su francuski DunkelNacht. Novi EP, Sombre Nuit, zato, pruža izvrstan blek metal sa merom death metal tehničnosti ali i melodičnih gitarskih pasaža i clean vokala koji pesmama daju dimenziju herojske epike. Brzina i žestina se podrazumevaju. Odlično to zvuči, pogotovo uz inače vrlo moćan svirački rad i vrlo profi produkciju, pa DunkelNacht zavređuju svaku pažnju:

https://dunkelnacht.bandcamp.com/album/sombre-nuit-ep
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/sombre-nuit

Iako norveški Eleos za sebe kaže da je „hardcore/ metal“ bend, stavljam ih u blek metal sekciju današnjeg pregleda pošto meni EP Parasite sa svoje tri solidno producirane pesme (iako su snimljene „u podrumu usred norveške šume“) i pored svih svojih hardcore/ posthardcore elemenata najpre zvuči kao blek metal ili post blek metal ploča. Delom zbog vokala, delom zbog te atmosfere koja je danas karakteristična za blek metal. U svakom slučaju odlično je:

https://eleos.bandcamp.com/album/parasite-ep

Nema baš mnogo marševskih ritmova na albumu The Funeral March indonežanskog solo blek metal projekta Nocturnacul. Ali ima lepih, tužnih melodija odsviranih sa ubeđenjem. Iako je internet zatrpan lo-fi jednočlanim blek metal projektima osnovanim od strane ljudi kojima je teško, Nocturnacul se izdvaja kvalitetom samih pesama. I produkcija, iako je ovo zaista lo-fi orbita, zapravo sasvim vrši posao i taj kvalitet intime koji ovakvi bendovi svi baštine, apsolutno je postignut. Nimalo rđavo:

https://nocturnacul.bandcamp.com/album/the-funeral-march

Whoa, novi Blut Aus Nord? Već? Kad malo razmislim, jesu prošle već tri godine od prošlog albuma, tako da je Disharmonium - Undreamable Abysses u stvari stigao sasvim na vreme. Album izlazi naredne nedelje ali je spreman za preorderovanje i može se ceo čuti pa je sve u najboljem redu sa te strane. Što se muzike tiče, pa, znameniti Francuzi su napravili veoma hermetičan album a što me je malo i zateklo imajući u vidu da je njihov prelazak na otvorenije psihodeličnu, rokersku muziku na prošlom albumu bio veoma uspeo. Disharmonium - Undreamable Abysses kombinuje psihodeliju sa mehaničkim, industrial-metal osnovama koje je bend baštinio u svojoj klasičnoj fazi i rezultat je vrlo neproziran album tripozne, hipnotičke muzike koja, na ime i miksa između ostalog, zahteva da se slušalac malo i aktivno uključi u slušanje. Ovde ima vrlo malo akcenata i krešenda i muzika  teče jednom ustaljenom dinamikom, sipajući oko slušaoca zavijajuće  gitare ispod kojih idu repetitivne ritmičke matrice, a što svakako postiže taj psihodelični, pomalo obredni kvalitet koji bend traži. No, druga strana toga je da sve zvuči nerazaznatljivo jedno od drugog i da slušalac koji ulazi u ovaj album neupućen lako može da stekne utisak da 46 minuta sluša jedno isto i da to jedno isto nije naročito duboka muzika, već samo džem-sešn nekoliko naduvanih prijatelja. Tako da, pripremite se dobro za ovaj materijal i zaronite smelo u talase avangarde:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/disharmonium-undreamable-abysses

Kad smo već kod francuskog blek metala, Hyrgal imaju treći album, nazvan isto Hyrgal i ovo je sjajan materijal koji podseća na originalnost i maštovitost francuskih muzičara koji rade u okviru ove scene. Naprosto, ovih sedam pesama istovremeno nude „pravi“ blek metal zvuk, žestinu, energiju i negativnu emociju, a opet imaju zadivljujuće originalne ideje u pogledu tema, aranžmana i odmeravanja nijansi te negativne emocije. Hyrgal su u sjajnoj formi na ovom albumu a njihov izdavač, Les Acteurs de L'Ombre Productions, poznat i kao samo LADLO, ima jedan od najboljih ovogodišnjih blek metal albuma u svom katalogu:

https://ladlo.bandcamp.com/album/--3

Vaamatar su Amerikanci i kako im debi album počinje pucnjevima i vriskom, može se reći da stiže baš u nezgodno vreme... Ali dobro, blek metal nikad nije mario za to hoće li nekog uvrediti a Vaamatar su zapravo dobri sa zvukom koji je prilično jednostavan, ali efektan. Ima ovde i sirove, neprskane svirke, ali i melodije, Medievalgeist je ploča sa samo šest pesama ali svaka od njih ima svoj karakter i identitet i ja sam vrlo zadovoljan tim old school vajbom koji bend emituje a da to ne znači nužno lo-fi produkciju. Lepo:

https://unholyrub.bandcamp.com/album/medievalgeist

Novi EP jednočlanog projekta Strahor Mladena Stankovića iz Lebana zove se Zverovanje (zapravo, ćirilično, Зверовање i ovo su dve vrlo solidne pesme paganskog, melodičnog blek metala, plus intro, sve osmišljeno kao prirodan nastavak prošlogodišnjeg albuma Wolfborn. I ja sam veoma zadovoljan. Strahor lepo pogađa odnos klasične blek metal galanterije i lokalnog paganskog/ folklornog senzibiliteta u svojoj muzici a materijal je pristojno produciran i dostojanstven. S obzirom da se radi o veoma mladom autoru, ovo je više nego impresivno

https://strahor.bandcamp.com/album/--2

Nešto dublje pod zemljom je Ponor, novi projekat Aleksandra Aćimovića poznatog i kao Maledictor, momka iz Velike Plane najpoznatijeg po (takođe solo) projektu Aura Mortis. Ponor je upravo izbacio prvi EP, Down the Blade, Down the Spiral i njegov sirovi, lo-fi blek metal nema ambiciju da izmišlja neke nove forme u ovoj muzici ali nije u pitanju ni bez razmišljanja, za pet minuta sklopljeni materijal kakva je većina ovakvih projekata po internetu. Tri pesme na ovom EP-ju imaju osobene priče i karakter i mada je produkcija jeftina, ovo nije puki sobni krš već odmeren, usmeren i muzici dobro prilagođen zvuk. Ko voli hermetičan, self-indulgentan blek metal može da bude veoma zadovoljan Ponorovim prvim izdanjem jer je ono značajno zrelije od velike većine uporedivih izdanja koje čujem na dnevnom nivou:

https://ponorvoid.bandcamp.com/album/down-the-blade-down-the-spiral

Argentinci Bestiario zvuče simpatično na debi albumu, En los Albores del Nuevo Oscurantismo sa svojim okultnim, melodičnim, pa pomalo i setnim blek metalom. Ovo je producirano vrlo pristojno a pesme imaju energične, žestoke rifove i pored te melanholične note koju bend baštini. Vrlo siguran nastup i prijatna ploča:

https://bestiario.bandcamp.com/album/en-los-albores-del-nuevo-oscurantismo

Finski Venenum Dei imaju EP Live In Studio MMXXI i ovo je vrlo lepa kombinacija njihovog ambicioznog black metala sa razrađenim, pomalo i simfo aranžmanima, i dinamičnosti živog snimka. Pet pesama, solidna a dovoljno sirova produkcija, bend u odličnoj formi, sve za samo tri evra:

https://venenumdei.bandcamp.com/album/live-in-studio-mmxxi

Kalifornijski Helsott ne sviraju baš blek metal, ali njihova kombinacija black, death i thrash metala sa folklornim temama i pagansko-mitološkim idejama nekako mi je najbliža tom žanru. Novi album, Will And The Witch se fokusira na vestern mitologiju i na momente je praktično humorističkog tipa, ali Helsott sviraju ozbiljno bez obzira na violine i bendža između blek metal mrštenja, a produkcija je kvalitetna pa ovo vredi poslušati ako ne a ono kao kuriozitet:

https://helsott.bandcamp.com/album/will-and-the-witch

Prelazimo na doom, stoner, psihodeliju, sludge i hard rock. Sword of Damocles su duo iz Tenesija koji na EP-ju Dirges in the Dark svira tu danas već pomalo i uobičajenu kombinaciju sludge metala i powerviolence hardcorea. Teški, spori sludge gruv, sa mrvećom bas-gitarom, tako ovde elegantno pravi mesta kada je potrebno da se zavari brže i obrnuto, i ovo je materijal sa vrlo dobrim zvukom i vrlo dobro shvaćenim i realizovanim konceptom pesama. Poslednja, koja traje skoro pet minuta je superiorno psihodelična u svojoj orgiji spore, dotojanstvene agresije. Vrlo lepo, a plaćate koliko hoćete:

https://sword-of-damocles.bandcamp.com/album/dirges-in-the-dark

Kad smo već u Tenesiju, iz Nešvila dolaze Electric Python čiji je album Into the Night jedna besramno jednostavna a efektna ploča težeg rokenrola koji voli gruv, poletne, plesne ritmove i generalno šmekerski zvuk. Nazvati ovo stoner rokom deluje skoro pa reduktivno jer je ovo naprosto dobra rok muzika za svakog ko sebe smatra bilo „alternativnim“ bilo „klasičnim“ rokerom. Uživajte:

https://electricpython.bandcamp.com/album/into-the-night

Elusive God su tajanstveni hrvatski trio koji zvuči kao kada bi Iron Maiden svirali doom metal. Ozbiljno – pevač pogotovo zvuči kao Dickinson i mada ostatak benda ne imitira Mejdne, ima nečeg sjajnog u tom epskom doom pristupu koji se lepo ukršta sa klasičnim heavy metalom. Debi album, Trapped in a Future Unknown je veoma dobro produciran (u Češkoj) i ovo je ploča kakvom autori mogu da se ponose iz sve snage:

https://elusivegod.bandcamp.com/album/trapped-in-a-future-unknown

Portlandski Dinner for Wolves su malo zbunjujuć bend jer ime dele sa jednom prilično poznatom izdavačkom kućom a za koju, nagađate, ne izdaju. Novi album, The Weight of the World, takođe, ime deli sa jednim od albuma Metal Church i sve se to nekako zaverilo da sakrije ovaj bend i ovaj album od očiju javnosti. A greota je, jer je u pitanju više nego prijatan i pristojan moderni hard rok/ metal fino očišćen od cheesy stilizacija ali i od grandžerskih glumatanja koja se često uvuku u ovakav kontekst. Ovo je prosto dobra heavy muzika sa raznovrsnim, upečatljivim pesmama i lepom produkcijom. Dinner for Wolves još jednom podsećaju na masivnost i potentnost portlandske scene, a album se daje za onoliko para  koliko sami odredite što je, za materijal ovog kvaliteta, više nego dobar dil:

https://dinnerforwolves.bandcamp.com/album/the-weight-of-the-world

I opet Portland! Iako se Greenseeker nazivaju „heavy psych/ stoner“ bendom, treba da bude jasno da je album The Wish najpre jedna pomalo i staromodna hard rok ploča. Ali kad kažem „staromodna“ to mislim u najidealnijem smislu, da ovde imamo prozračan, prostoran, prirodan mastering i zvuk koji je toliko umiljat da bend skoro da nije ni morao da se trudi oko pisanja pesama. Lepi rifovi, nežne bas-linije, organske i neprskane Hammond orgulje bi ceo ovaj materijal maltene iznele i da je samo u pitanju džem sešn. Ali nije. Ovaj kvartet sastavljen pola od žena, pola od muškaraca, radi hiperdopadljivi hard rok sa fantazijskim i okultnim temama i pesme su jako prijatne i mada razumem da neće biti po svačijem ukusu jer je ovo izrazito nerdi muzika, izvođena bez nekih preterano naglašenih ekspresivnih amplituda koje intuitivno vezujemo za metal, album je zreo i autoritativan. Naprosto je topao, intiman i iako ne GLASAN, ima energije i dinamike. Poslušajte:

https://greenseeker.bandcamp.com/album/the-wish

Arbiter iz Teksasa na albumu Ambrosia nude pun program ritualnog, supertripoznog psihodeličnog roka sa skoro idealnim odnosom rituala, tripovanja i rokanja. Ovo su pesme očigledno nastale u izmenjenim stanjima svesti i mada očigledno snimljene uz masu multitrekovanja – album je samo sniman tri godine a pisan sedam – odaju utisak spontane, obredne svirke ljudi koji se nalaze na pragu vrata iza kojih urla bela svetlost. Ovako dobre, maštovite a superspontane ploče me uvek malo prodrmaju i podsete na to koliko heavy psych bendova danas samo vrti iste rifove i misli da se u tome iscrpljuje sva ta muzika. Arbiter su ekspanzivni ali istovremeno minimalistički svedeni na samu krtinu i suštinu i to da album daju po ceni koju sami odredite je skoro pa zločin. O BA VE ZNO:

https://arbitertx.bandcamp.com/album/ambrosia

Ako volite teški rok sa dosta klasičnog grunge mirisa, onda su Atrocity Girl za vas. Ovaj trio dolazi iz Sijetla i mada ne pričamo o direktnom imitiranju ijednog benda iz ranih devedesetih, istoimeni album energičnih, ličnih pesama na fino odmerenoj razmeđi metala i panka svakako u sebi ima dosta klasičnog sijetlskog grand-zvuka. A i žene  u ovom bendu nose flanelske karirane košulje kakve smo svi imali pre tridesetak godina. Žene čine 100% članova ovog benda i pišu vrlo solidne pesme, izvodeći ih sa vrlo naglašenom posvećenošću i žestinom. Ne propustiti (Edit: album je u međuvremenu uklonjen sa Bandcampa ali nagađam da će se uskoro ponov pojaviti pa obratite pažnju):

https://atrocitygirl.bandcamp.com/album/atrocity-girl

Geezer iz države Njujork, nazvani po znate već kome su bend sa jako dobrim zvukom. Nazivajući svoju muziku „kosmičkim stoner bluzom“ ova tri lika već, evo godinama sviraju izvrsni teški rok sa zaista lepom sponom sa izvornim proto metalom i hard rokom sedamdesetih godina. Šesti album, korektno nazvan Stoned Blues Machine ima i jasne reference na sedamdesete (druga pesma se zove Logan’s Run i bavi se, je li, Loganovim begom) ali ne zvuči staromodno već samo prirodno i autentično. Naravno, ovo izdaju Heavy Psych Sounds Records pa je tu kvalitet zagarantovan, ali Geezer konzistentno pišu kvalitetne, jednostavne a izuzetno efektne pesme i ovo je album za sladokusce:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/geezer-stoned-blues-machine

MNRVA su iz Južne Karoline i njihov debi album, Hollow, nudi vrlo prijatan, dostojanstven doom metal sa daškom heavy metal šmeka. Ljudi koji ovde sviraju nisu nikakva deca i u muzici se čuju pedigre i kilometraža sa kvalitetno napisanim pesmama, pamtljivim temama i odličnim hrskavim zvukom. Sve to daje pesme koje su stamene, jake, ali ne zvuče usporeno i teatralno već prirodno i rokerski. Lepa ploča:

https://mnrva2.bandcamp.com/album/hollow

Come to Grief su nastavljači dela bostonskih sludge metal pionira iz devedesetih, Grief, ne samo time što su se nazvali po njihovom albumu nego i što ovde sviraju dva člana Grief i što je muzika na prvom albumu, When the World Dies apsolutno prirodna ekstrapolacija klasičnog ’90s sludge zvuka. Come to Grief postoje već nekoliko godina i imaju iza sebe nekoliko EP-jeva ali ovaj album emituje baš prevratničku, zlu energiju koju vezujemo uz bend veterana koji žele da uspostave novi identitet za sebe. Drugim rečima, ovo je moćna, veoma agresivna a opet zavodljivo gruverska ploča strahovitih rifova, gitara koje muzičari jedva drže pod kontrolom, demonskih vokala i zakivačkog sporog, monumentalnog ritma. Ono što su Grief dobro radili a što Come to Grief perfektno unapređuju je ta dimenzija refleksije, možda i melanholije usred betonskog zida buke što je bend podiže. Nema ovde sad nekih plink-plonk emo meditacija, da se razumemo, ali muzika Come to Grief nije svedena na prostu agresiju i slušaoca osvaja baš tom višedimenzionalnošću. Odlično je ovo:

https://cometogrieftl.bandcamp.com/album/when-the-world-dies

I Ripple Music za ovu nedelju ima još jedan sjajan album. Gotenburški Cities of Mars su svoj treći album nazvali isto kao bend i ovo je dostojanstvena, moćna ploča zrelog, otmenog psihodeličnog doom metala. Već sam početak, sa pesmom koja je praktično trominutni intro bez bubnjeva ili rifova, ali sa temom i odličnim stihovima najavljuje da će ovo biti posebno dobra zabava a kada Šveđani krenu da sviraju zaistinski, čovek se sav rastopi od miline. Ovo je doom metal koji peva o mitovima i apokalipsama na jedan zreo, reflektivan način, sa muzikom koja je emotivna ali uvek svedena, uzdržana, sa plasiranjem krešenda energije samo u pravim, najpravijim trenucima. Odličan zvuk i produkcija krunišu ovo izvrsno izdanje i podsećaju na vrhunski kvalitet koji Ripple Music tako vredno kultivišu:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/cities-of-mars

Pređimo na brže forme: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Moskovski Mortal Dismay su osnovani relativno nedavno, ali Hatred Ahead im je već drugi album za dve godine. Cenim tu radnu etiku a ni muzika nije loša. Ova rodno mešovita ekipa svira gruverski thrash metal što je, jelte, manje idealno od toga da sviraju „normalan“ thrash, barem za moje potrebe, ali pesme su vrlo solidne, sa jakom tenzijom, dosta brze svirke i pristojnim gruvom. Glavna atrakcija je za mene pevačica Анна Никульникова čije sirovo urlanje albumu daje odličnu teskturu. Fino producirano, fina ploča:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/mortal-dismay-hatred-ahead

Odlični su Sadistic Ritual iz Atlante na svom drugom albumu, The Enigma, Boundless. Ovo je mračniji, atmosferičniji thrash metal sa malo hermetičnijim senzibilitetom od proseka žanra ali blagi naklon ka death metalu stare škole vrlo lepo služi da se ovaj materijal pravilno formira. Pričamo o razaračkim ali i gruvi pesmama koje nisu sastavljene od samih krešenda ali vrlo pažljivo kombinuju ritam, tempo, solaže, rifove i pevanje da slušaocu pružaju neprekidan dotok uzbuđenja. Visokooktanski, kvalitetno producirano i sjajno napisano, ovo se ne propušta:

https://sadisticritualatl.bandcamp.com/album/the-enigma-boundless

Iron Bison iz Klivlenda sviraju nekakav, recimo, srednjetempaški thrash, ali njihova muzika ima i elemente panka, roka, gruv metala, sladža... Generalno, EP Sheila ima četiri pesme dobre klupske energije, fino pripremljene za šutku i polivanje pivom, a sve je napisano i snimljeno solidno profi što malo u perspektivu stavlja proklamaciju benda da je u pitanju „podrumski metal pokretan pivom“. Mislim, jeste, ali to ovde nije sinonim za krš zvuk i nespretno sviranje. Vrlo lep materijal:

https://ironbison666.bandcamp.com/album/sheila-ep

Stvarno treba biti ekstra neupućen, mlad ili živeti na najdaljoj mogućoj tački sveta pa nazvati bend Immortal na kraju druge decenije dvadesetprvog stoleća. A indonežanski hardkorovci Immortal su verovatno sva tri. Kako god bilo, sa njihovim EP-jem Justice Just a Game primićete u ušnu šupljinu pet pesama energičnog, teškog metaliziranog hardkora koji malo koketira sa beatdown formulama ali je svakako bliži klasičnijim ’90s moshcore formulama. Ne znam kako to da sam tu muziku uglavnom univerzalno mrzeo devedesetih a danas mi dosta bendova koji stvaraju u tom maniru bude simpatično, ali slutim da nije stvar u tome da sam ja smeškao (bar ne na TOM mestu) nego da moderni moshcore bendovi zapravo idu mnogo dalje u metal smeru, sa boljim, zajebanijim rifovima i težim gruvom. Immortal imaju i odličnu produkciju pa poslušajte:

https://immortal2021.bandcamp.com/album/justice-just-a-game

Evo još teškog, metaliziranong nabod-kora, ovog puta iz Teksasa. Visions of Mortality imaju istoimeni EP i dobri su, ovo je baš HEAVY, sa surovim gitarskim radom i pevačem koji iznosi srce na teren (a tu je i drugi vokal koji praktično repuje preko slem rifova – prelepo). Bend je ove godine osnovan i imao prvi koncert pa je za svaku pohvalu da imaju ovako jako izdanje da ga ovako rano ponude, a to što ga nude za onolikl novca koliko biste vi dali, to je za jednako jaku pohvalu:

https://vomhc.bandcamp.com/album/visions-of-mortality

Naredni metalizirani hardkor snimak dolazi – opet iz Indonezije. Brief imaju Demo 2022, ne i njihov prvi snimak, i ovo je vrlo pristojan hardcore sa solidnom količinom beatdown matrica u svom zvuku – dakle veoma spori i sve sporiji delovi sa hromatskim, slem rifovima, grubi vokali koji se svađaju sa ostatkom sveta itd. No, Brief su ne samo dobri u odabranoj formi već i dovoljno maštoviti – poslušajte odlični hip-hop interludij koji se zove Interlude – i dobro producirani pa ih preporučujem od srca:

https://brief0293.bandcamp.com/album/demo-2022

Čim vidite da brazilski Enemy of the State na omotu EP-ja Desgoverno Acelerado imaju gušterolikog demona sa kačketom i Molotovljevim koktelom u, jelte, ruci, možete već da čujete muziku u glavi. Da, Enemy of the State prže ’80s krosover i mada je EP prilično nezgodno produciran, sa svojim semplovanim, vrlo nedinamičnim bubnjevima, pesme su simpatične i imau tu buntovnu energiju mošerskog hardkora starije škole:

https://enemyofthestatehc.bandcamp.com/album/desgoverno-acelerado

Rusi Implosive zvuče više eksplozivno nego implozivno ako mi je dopušteno da primetim. Čime hoću da kažem da je EP Pitfall razarački dobar thrash metal (sa malo naklona death metalu, poglavito u obradi Morbid Angel kojom se zatvara), sa tvrdom, moćnom svirkom i odličnom produkcijom. Implosive znaju kako da se umile mojem uhu pa cepaju sjajne rifove, imaju snažan ritam i pevača koji zvuči grubo i muževno. Zvuk devedesetih u najboljem smislu:

https://implosive.bandcamp.com/album/pitfall-ep-2022

Kvebečki A.T.E.R. prže vrlo abrazivan crustcore na demou Demo 2022. Dakle, četiri pesme tvrdog D-beata, teških gitarskih rifova, urlanja, generalnog zvuka koji podseća na mešalicu za beton... Ne najoriginalniji bend svih vremena, ali sasvim pristojan prvi demo i muzika koja mom srcu i duši godi:

https://atercrust.bandcamp.com/album/demo-2022

Čim sam video da francuski Iron Deficiency imaju ženu na mikrofonu, znao sam da će mi se EP Promo 2022 dopasti. Ovo jeste metalizirani straight edge hardcore ali ne samo što vrištanje pevačice u čoveku odmah proizvede prijatne ustaničke impulse, nego je i muzika sirova, svedena, puna autentične pankerske energije. Hoću da kažem, ovo je neuredno, izgužvano i slatko:

https://irondeficiency413.bandcamp.com/album/promo-2022

Kad smo već kod neurednog i slatkog, indonežanski MÖRT prže sirov, ali i melodičan crustcore na EP-ju Panorama Perang. Ovo zvuči kao da je urađeno u malo boljoj prostoriji za probe, sve uživo i ima potrebnu pankersku štroku, ali i sasvim solidnu svirku pesama koje su jednostavne ali prijemčive. Ne znam zašto svi Indonežani cepaju ovako jake cene na Bandcampu ali ovo je materijal svakako vredan da se posluša:

https://mortcrust.bandcamp.com/album/panorama-perang
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #1056 on: 21-05-2022, 11:13:15 »
Fox Womb su, pak iz Švedske i njihgov crustgrind ima i eksperimentalnu ili makar dosta originalnu formu. Srećom, EP, Nightmare Shapes u svoje tri pesme vrlo lepo odmerava odnos eksperimenta i poštene cepačine pa se ovo sluša i sa zanimanjem a i sa šutiranjem. Bend je, koliko shvatam, počeo kao blackened hardcore ali su im apetiti porasli i ovaj EP je vrlo lep korak u neistraženom smeru:

https://fox-womb.bandcamp.com/album/nightmare-shapes

Kad bend nazovete Slugcrust, jasno je da ćete krljati surovi crustgrind, a to ova ekipa iz Južne Karoline i radi. EP From Whom Hell Shall Never Depart ima četiri pesme prijemčive štroke i zapravo pristojnog studijskog zvuka za ovaj žanr. Agresivno ali simpatično:

https://slugcrust.bandcamp.com/album/from-whom-hell-shall-never-depart

Sinister Feeling iz Baltimora sviraju pankerski powerviolence pa EP Demonstration (dakle.. demo?) ima sedam kratkih pesama zapravo vrlo solidnog zvuka i autentične podzemne energije. Ima ovde dosta onog kontrasta ekstremne sporosti i ekstremne brzine koji powerviolence bendovi neobično često vole, ali generalno, svirka je sigurna, ubedljiva, pesme su dobre. Po ceni od koliko date ovo je apsolutno sigurna investicija:

https://sinisterfeeling.bandcamp.com/album/demonstration

Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju nudi drugi album američkog deathgrind projekta OrganTrail – nazvanog očigledno po Oregon Trail ruti bitnoj za istoriju kolonizacije zapada severnoameričkog kontinenta – a koji je naslovljen Appetite For Dissection. Iz svega se vidi da mladići vole aluzije i igre reči, ali muzika im nije rđava, što na kraju krajeva podrazumevamo s obzirom na sada već ozbiljno zasluženu reputaciju izdavača. Nemaju Organ Trail, da se razumemo, mnogo originalnih karakteristika ali njihova svirka je vrhunska (bubnjar, Dylan Potts je svirao sa Rivers of Nihil i Visceral Disgorge) a pesme su pristojno napisane, sa dovoljno humora, gruva i brzine da budu taman. Solidno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/appetite-for-dissection

A francuski Gronibard su jedan od onih humorističkih goregrind bendova kakve vole na Obscene Extreme Festivalu. Regarde les hommes sucer im je tek treći album za više od dvadeset godina i prvi od 2008. godine i, mada ovde nema sad nekih velikih otkrovenja, ovo je korektno odsvirana i producirana ploča goregrinda koji ima solidne rifove, pristojan gruv i u kome humoristička komponenta dolazi samo kao dodatak na zdravu muzičku osnovu. Kombinacija pornografskog humora i kompetentne svirke je ovde dosta uspela i sve dok ne očekujete neku veliku transcendenciju od ovog albuma, zabavićete se:

https://gronibardsucks.bandcamp.com/album/regarde-les-hommes-sucer

Zato Meksikanci Rottenness nude ozbiljniji i ambiciozniji deathgrind na svom trećem albumu, Violentopia. Ovo je muzika usredsređena na agresiju i lošu emociju, mada nije da tu nema humora (naslovi pesama su, recimo, Napalm Meth, Gringocide ili Chinga Tu Madre, ali i Altered Cabrón) a bend zvuči precizno i ubitačno u izvedbi. Hrskave gitare, rafalni bubnjevi, dobro pevanje ali i solidan gruv u momentima kada se ne rešeta svom brzinom – sve su to aduti koje Rottenness imaju na svojoj strani pa im valja posvetiti vreme:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/violentopia

Horned iz Los Anđelesa prže black’n’roll i boli ih kurac. EP Horned počinje zvukom paljenja motora i nastavlja se sa pet šmekerskih pank pesama sa metal produkcijom i blek vokalima. Naslovi poput „Fast Lane“ i „Lust for Fuck“ daju vam svu potrebnu informaciju. Volite li metal ili pank, pitaće vas neko, a vi mu kažite „da“:

https://hornedofficial.bandcamp.com/album/horned-ep

Goremouth su sirov i šarmantan death/ thrash (radije nego deaththrash) sastav iz Ujedinjenog kraljevstva čiji ovogodišnji EP, Dance on the Grave donosi dosta mošerskog užitka pravom slušaocu. Goremouth su skroz u rifovima i dobrom gruvu a sve je svedeno, producirano jeftino i zvuči kao nekakav bend propao kroz vremensku crvotočinu iz osamdesetih pravo u naše savremene uši. EP se daje po ceni koju sami odredite i odredite pravično, ovo prija:

https://goremouth.bandcamp.com/album/dance-on-the-grave

Šteta je što novi EP ruskog jednočlanog projekta Дракайна, pod nazivom Демон nema samo MALO skuplje produciran bubanj jer programirane udaraljke ovom materijalu daju pomalo „demo“ senzibilitet. A sama muzika je, pa, meni sjajna, sa napaljenim gitarama, puno odličnih rifova, slejerovskih solaža i ubedljivog urlanja. Юлия Касаткина je vrlo talentovana i za svirku i za pisanje pesama koje mešaju death i thrash metal na svež, inspirisan način, sa aranžmanima koji su na prvi pogled dosta svaštarski ali zapravo imaju smisla. Ni taj bubanj ne smeta toliko, da se razumemo, jer su gitare mnogo jake, i ovo je, posle dva albuma, vrlo solidno izdanje za nadarenu rusku metalku:

https://dracane.bandcamp.com/album/demon

Zna se da nisam sad neki preteran ljubitelj melodičnog death metala, ali, evo, neka bude da me je smrt Trevora Strnada malo smekšala, a i da sam napravio ekstra napor za zemljake, pa ću reći da je novi EP beogradskog melodeath projekta Hadal, nazvan With Eyes as Black as Graves, prilično dobar. Miloš Novak je ovo pravio dugo vremena jer je od prvog EP-ja prošlo punih osam godina, ali ova kombinacija theblackdahliamurderovskih kompozicija i malo simpatičnih narodnjačkih tema radi dosta dobro. Nije Hadal naročito originalan, ako ne računamo blaga zanošenja u smeru simfonijskog aranžiranja, ali je sve vrlo korektno napisano, vrhunski izvedeno i producirano i sa ovom pločom Novak može da ide kud god hoće i kurcem otvara vrata jer je spravio nešto na, što se kaže, svetskom nivou:

https://hadaltheband.bandcamp.com/album/with-eyes-as-black-as-graves

Kad smo već kod melodičnog death metala koji mi se dopada, Italijani Madvice su na zanimljiv način iskombinovali melodeath sa malo old school death zvuka na svom drugom albumu, Under the Burning Sky. Ovo, dakle, nije MNOGO melodično, ali ni prenaglašeno hermetično, donoseći muziku koja je prijemčiva, atmosferična a opet dostojanstveno svedena. Lepo:

https://madviceband.bandcamp.com/album/under-the-burning-sky

Kelnski R.I.P. ima svoj drugi EP, Still resting, a što je prilično kul ime, a njegove tri pesme nude simpatičan, mošerski death metal sa dovoljnom merom melodije u svom old school pristupu da osvoji slušaoca  karakterom a onda ga utera u kompulzivni hedbeng. Četiri pesme vrlo dobrog zvuka, odličnih rifova, kvalitetne svirke i sjajnih vokala. Ne propustiti ako volite Death, Grave i slične old school death metal pojave:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/still-resting-ep

Charred sa Floride sviraju vrlo udarnički death metal, takođe starije škole. Ovo je puno dobrih old school rifova po uzoru na Graveove i Autopsyje ovoga sveta, ali EP Lasting in Pain sa svojih pet pesama nikako nije imitiacija bilo kog konkretnog sastava, naprotiv, aranžmanska rešenja su vrlo originalna i osvežavajuća. Charred imaju odličan zvuk i produkciju ali i melodičnost u muzici koja ne kvari njihov old school kredit. Vrlo dobro izdanje:

https://charred.bandcamp.com/album/lasting-in-pain

Još stare škole stiže iz Nemačke. Overlord su dva tipa iz sa prvim EP-jem po imenu Fake Salvation (nemaju veze sa poznatijim njemačkim Overlordom iz devedesetih) koji bi, da ima samo malo dinamičniji zvuk, bio mnogo prijemčiviji. Ni ovako nije loše ako volite jake rifove, komponovane solaže, propisan tempo. Overlord sigurno ne osvajaju originalnošću niti pretenduju da obaraju s nogu tehničkim kvalitetima ali ovo je vrlo korektno napisano i prihvatljivo producirano pa je svakako gušt poslušati:

https://overlord666.bandcamp.com/album/fake-salvation

Mlađani finski death metalci Connected su prošle godine izdali vrlo pristojan debi album, The Degeneration i zadovoljstvo je videti ih ponovo ovako brzo. Execution Therapy, kako se zove drugi album, je nastavio gde je prethodni stao sa ugodnom, vrlo dobro postavljenom deaththrash osnovom i samo vrlo ukusnim izletima u smeru melodičnijeg death metala. Connected sviraju vrlo ubedljivo, a ovo je i prijatno producirana ploča u kojoj se može bez ostatka uživati. Poslušajte:

https://youtu.be/3j9ACWoWdGU

Void Below su iz Vajthejvna u Ujedinjenom kraljevstvu (iako postoji bend The Void Below iz Nemačke, ne radi se o istim ljudima) a prvi EP, takođe nazvan Void Below donosi četiri vrlo solidne pesme atmosferičnog, elegantnog death metala. Ovo su kompozicije koje nikud ne žure, čak i kad se svira brzo, sa pažljivo građenim raspoloženjem i narativom, spakovane u odličnu svirku i produkciju. Prijemčivo!

https://voidbelow.bandcamp.com/album/void-below-ep

Abysmal Winds su iz Švedske i njihov prvi demo, Doom Prayer nudi materijala za jedan pristojan album i po trajanju – ovo ima sedam pesama – a i po samom kvalitetu muzike. Naravno da pričamo o old school death metalu koji ima svu težinu i sirovost što im se radujete a koji nije, uprkos zemlji porekla, prenaglašeno „švedski“. Mislim, nema ovde imitiranja Entombed, Grave ili Unleashed i Abysmal Winds zvuče „svoje“ radeći i dalje u jednoj dobro omeđenoj muzičkoj teritoriji. Vrlo dobar materijal po ceni od koliko date, pa ne budite škrtice, budite darežljivi:

https://abysmalwinds.bandcamp.com/album/doom-prayer

Pravo je zadovoljstvo povremeno se setiti da nisu svi slam bendovi deca sa previše slobodnog vremena i prezirom prema, jelte, učenju muzike. Mutilatred iz Toleda na svom drugom albumu, Determined to Rot imaju jedan zreo, ubedljiv slamming death metal zvuk koji me podseća na Devourment po tome kako se ne gubi u pokušajima da pruži slušaocu „obavezni sadržaj“ već ide prirodno u svoje aranžmane. Sad, u brutalnom death metalu reč „prirodno“ ne znači praktično ništa jer je ovo muzika utemeljena na ideji neprirodnog i iskrivljenog, u kojoj gruv i bilo koju vrstu simetrije treba tražiti uz pomoć napredne matematike, no, Mutilatred uspevaju da nađu finu ravnotežu između stalne mutacije i potrebne količine slemerskog gruva. I odlične su ovo pesme na kraju dana, sa mošerskim materijalom koji izbegava najjeftnija slam rešenja i stalno nudi jednu džombastu, moćnu teksturu za besomučno mlaćenje glavom. Dvanaest pesama koje su sve iste bi bio problem za bend koji insistira na pisanju dugačkih kompozicija, ali Mutilatred su ovde ekonomični i ploča ne dobacuje ni do četrdeset minuta, a ima dovoljno varijacije i dovoljno dobru produkciju da zadovolji sve ukuse:

https://mutilatred.bandcamp.com/album/determined-to-rot

Dok su, naprotiv, Vile Impregnation apsolutno slam bend koji svira praktično izbor najvećih hitova slamming death metal stila. Njihov prvi album, Slave je knjiški primer solidno producirane i solidno odsvirane ploče čiji je najveći greh odsustvo originalnosti. Ako vam to ne zasmeta, svakako ćete uživati jer Vile Impregnation drmaju jak, masivan slam, sa puno gostiju iz značajnih bendova ovog podžanra, filujući svoje pesme – sklopljene od hromatskih seckanja, mrvećih ritmova i neljudskih vokala – semplovima koji dodatno grade atmosferu mračnog, psihotičnog horor filma o poniženju i apsolutnoj anihilaciji osobe. Ženske, uglavnom, što se po pornografsko-mizoginom omotu da videti. Nije da to odobravam ali ovo je pošteno odrađen posao kome samo fali mrva originalnog pogleda na celu tu estetiku.

https://realityfade.bandcamp.com/album/slave

Tu su i Texas Murder Crew, teksaška brutal death/ slam ekipa od čak sedam članova sa debi albumom Wrapped in Their Blood koji je ne samo solidan nego i pristojno raznovrstan. Ovde ima i slamcorea i propisnog brutal death metala i svega između, sa pesmama koje drže konzistenciju zvuka i osnovnih elemenata ali se ne plaše da blago eksperimentišu sa formom. Zanimljivo i kvalitetno:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/wrapped-in-their-blood


Ne znam da li su portlandski Earth Eater nazvani po liku iz stripa Coffin Bound ali njihov album, Infinite Ruin je primer deatchore ploče koja se meni dovoljno dopala da je poslušam sa simpatijama i napišem koju o njoj. Ovo je tehnički, ambiciozan deathcore ali u kome je surovi, agresivni gruv apsolutni vladar pa pesme sve vreme tuku udarnički, mešajući blastbitove i brutalni srednjetempaški moš, sa dva vokala i puno rifova koji brzo postanu nerazaznatljivi zbog brikvolovanog masteringa. Volim kad je deathcore ovako in your face a da opet odradi pošten, znojav posao, sa propisnim lomljenjem vrata slušaocu. Portland je to:

https://eartheaterofficial.bandcamp.com/album/infinite-ruin

I u generalno neočekivanom razvoju situacije, evo i DRUGOG deathcore izdanja koje mi se dopada ove nedelje. U pitanju je prvi EP švedskih The Hate Project nazvan From Flesh to Soil sa pet pesama energičnog, razbijačkog deathcorea sa solidnim rifovima i bez previše filozofiranja. Suludo iskomprimovan mastering ovde  gotovo da ima umetničko opravdanje a bend postiže i dobru atmosferu i pristojan gruv i adekvatnu agresiju. Možda je tajna u tome da su ovo ipak kraća izdanja i ne stignu da me smore? Ne tnam, u svakom slučaju, ovo je prijatno:

https://thehateproject.bandcamp.com/album/from-flesh-to-soil

Poljaci Clairvoyance nude mračni, teški old school death metal na svom prvom EP-ju, Threshold of Nothingness. Ovo je kvalitetno odsvirano i pristojno producirano a Clairvoyance pesme baziraju na apokaliptičnim rifovima i apsolutno meljućem ritmu bez obzira da li se svira sporo ili brzo. Vokal kao iz središta zemlje i ukusno odrađene pišteće solaže zaokružuju program. Ako volite stari Incantation i slične bendove, nećete pogrešiti sa ovim mladićima:

https://youtu.be/_W8U928VFUM

Ovonedeljno izdanje 20 Buck Spin je drugi album američkih Predatory Light, a koji nudi melodičan i atmosferičan death doom metal, sa jako dugačkim pesmama i dinamičnim masteringom. Death and the Twilight Hours ima svega četiri pesme ali one se oslanjaju na kompleksne, intrigantne gitarske arabeske i njima odnosne ritmičke i aranžmanske komplikacije što je fina, ambiciozna kombinacija, ali svakako i zahteva slušaoca sa dosta dobre volje da isprati sva ta skretanja u pesmama. Ovo bi moglo biti nazvano i progresivnim death doom metalom na ime te svoje kompleksnosti, ali mislim da Predatory Light svakako zaslužuju pažnju na ime epskih, atmosferičnih melodija koje se ovde baštine. Plus taj dinamični snimak, to je uvek lepo čuti:

https://listen.20buckspin.com/album/death-and-the-twilight-hours

Progresiva je na programu i na devetom albumu italijanskih veterana Sadist. Firescorched je raznovrsna i na neki način neobavezno ambiciozna ploča sa bendom koji death metal sada shvata samo kao predlog koji se može a ne mora prihvatiti u mnogim momentima i muzikom koja je atmosferična i ide tamo kuda joj je to intimno potrebno a ne tamo kuda bi žanrovska pravila diktirala. Nije, naravnom garantovano da će se čoveku sve to dopasti, pogotovo na prvo slušanje, ali Sadist nude dosta argumenata za dalja, pažljiva preslušavanja pa imaju vrlo pozitivan saldo na kraju dana:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/firescorched

Sonivinos su međunarodni tech death projekat čiji je prvi album, Sonicated Intravaginal Insemination in Numbers, toliko razmetjivo odsviran da je na momente na granici karikature. Plus, naravno, ta plastična, beživotna produkcija koja mora ići uz muziku ovakve preciznosti, sve to znači da ovo nikako nije materijal prema kome ja apriori osećam simpatiju. Ipak, ovaj sastav je donekle i nastavak rada rasformiranih Brain Drill (sa dva člana koji su ovde) pa je i talenat koji je taj bend imao za pisanje ipak pamtljivih pesama pored sve „tehnike“, ovde dalje sazreo i Sonivinos su mi prilično dobri kad se odbiju sve te karikature i plastične produkcije. Hoću reći, ove pesme imaju glavu i rep, idu nekud i čoveka povuku za sobom, a pritom je sve neverovatno nadrkano i precizno. Valja:

https://sonivinos.com/album/sonicated-intravaginal-insemination-in-numbers

Italijanski Assumption (u kojem sad svira barem jedan Slovenac) imaju meni vrlo simpatičan zvuk na albumu Hadean Tides, njihovom drugom po redu. Ovo je mračan, razmrljan old school death metal sa puno lavkraftovske atmosfere i miksom koji se veoma trudi da svakom instrumentu dodeli posebno mesto u prostoru a što ide uz muziku koja, rekosmo, insistira na atmosferi. Možda mi se od svega najviše sviđa taj dementno-podzemni vokal basiste Giorgia Trombina koji fantastično dopunjava mrveću, sporu (ne baš stalno ali ubedljivo sporu) muziku. Assumption se trude oko pesama i ovo je vrlo prijatna ploča za ljubitelje tog mučnog a dragog OSDM-a.

https://sentientruin.bandcamp.com/album/hadean-tides
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/hadean-tides

Apsolutna death metal poslastica je novi album grčkih veterana Septicflesh. Naslovljen Modern Primitive, ovo je jedanaesti dugosvirajući projekat za bend koji radi već duže od trideset godina i fer je reći da ovde sada više nema nikakvih iznenađenja ili vidne evolucije u zvuku. S druge strane, zvuk Septicflesh je tokom poslednje decenije evoluirao do jednog gotovo idealnog mesta na kome su death metal čvrstina i ambiciozna simfonijska kompozicija iz pera osnivača Spirosa Antonioua u udobnoj ravnoteži. Modern Primitive naprosto zvuči kao još bolja realizacija formule koju slušamo još od kraja prve decenije ovog veka sa upečatljivim, dramatičnim kompozicijama i perfektnim aranžmanima. Mnogo modernih simfo-metal bendova se potpuno izgube u bombastičnosti aranžmana, ali Septicflesh, naprotiv, demonstrira prefinjen osećaj za dinamiku i dramu koja se gradi metodično, pa se time snažno izdvaja od konkurencije. Vrlo dobra ploča:

https://septicflesh.bandcamp.com/album/modern-primitive

Indusi Aparthiva Raktadhara sviraju vrlo disciplinovan i kvalitetan brutal death metal na svom prvom albumu, Adyapeeth Maranasamhita (আদ্যাপীঠ মরণসংহিতা). Kako ovo izdaje Iron Bonehead, možete i pre slušanja biti sigurni u zrelost muzike a Aparthiva Raktadhara ne samo da pišu ozbiljne i energične pesme već imaju i odličan zvuk koji postiže pravu ravnotežu između prirodne tendencije death metala da se napuca do daske i jednog suvljeg, uzdržanijeg miksa koji dopušta da se instrumentalne bravure čuju. Uz filozofske tekstove i sjajan dizajn omota, rekao bih da su Aparthiva Raktadhara na sjajnoj poziciji da osvoje svet. I vreme je:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/aparthiva-raktadhara-adyapeeth-maranasamhita

Pri kraju smo i ulazimo u poslednju sekciju koja nam nudi heavy metal, power metal i razne multižanrovske produkte. Kanadski Thrashlord, recimo, uprkos imenu zapravo svira muziku bližu uličnom heavy metalu nego „pravom“ thrash metalu. Novi EP, When Eagles Fly, pored naslovne numere ima i pesmu nazvanu Thrashlord a koja je zaista taj neki street metal, sa himničnim, horskim vokalima i matricom koja, pored seckave, denflovane giatare, kao da ima više veze sa pankom nego sa klasičnim heavy zvukom. Sve je to, da bude jasno, dosta šarmantno i Thrashlord je zadovoljstvo čuti, pogotovo ako volite prljaviji, autentičniji pristup, jelte, rok muzici:

https://thrashlordband.bandcamp.com/album/when-eagles-fly

Vrlo je teško žanrovski odrediti madridski duo Oscuro Culto pa je valjda najvažnije reći da na novom EP-ju, Invocación ova dva lika KIDAJU. Dakle, ovde ima svega, od posthardkora i screamo elemenata, do (post) blek metala, panka i krastkora, i mada na papiru to može da deluje frankenštajnovski, Oscuro Culto apsolutno čine da formula proradi. Pesme su glasne, energične, ekspresivne i imaju puno, jelte, smisla, kada ih slušate, sa produkcijom koja je bučna i napucana. Uši stenju od bola ali i uživaju, pa proverite Oscuro Culto, odlični su a i naplatiće vam EP samo koliko ste sami spremni da date:

https://oscuroculto.bandcamp.com/album/invocaci-n

Argentinski Final Road su svoj drugi EP nazvali Side B, pošto im se prvi zvao, nagađate, Side A. Maštovito, ali i darežljivo jer ovo ima čak šest pesama kvalitetnog, dobro produciranog heavy metala. Final Road su ukorenjeni u zvuku osamdesetih ali svirka i produkcija su moderni i ovo je dobra kombinacija, sa poletnim, himničnim pesmama i odličnim zvukom. Ako volite klasičan heavy metal kakav je osamdesetih harao top listama i imao tvrde pesme za hedbengere i balade za nežnije dušice, Final Road su za vas:

https://finalroad.bandcamp.com/album/side-b

Kvebečki žensko-muški sastav Cauchemar svoju ljubav ka klasičnom heavy metalu pokazuju i time da im je treći album, Rosa Mystica, produciran kao da je 1982. godina. Ovo je pomalo sirov, minimalno nabudžen studijski zvuk sa prijatno dinamičnim masteringom, gitarom koja škripi, prirodnim bubnjevima i generalno patiniranim pristupom. Takve su i pesme, sa dosta okultnih/ doom elemenata. Ovo nije heavy metal namenjen top-listama i stadionima već intiman, tajnovit metal koji peva o crvenoj krvi i mističnoj ruži... valjda. Mislim, sve pesme su na Francuskom koji ja poznajem tek toliko da se opsuje, ali Cauchemar svojoj muzici daju poseban preliv otmenosti na ime pevanja na tom jeziku. Lepo:

https://cauchemar.bandcamp.com/album/rosa-mystica

Finski Emissary je toliko old school da članovi nose kožne prsluke na golo telo i slikaju se kako poziraju u šumi sa sve nekim krš filterima koji treba da sugerišu izmaglicu ili dim. Prelepo. Debi EP ovog heavy metal sastava se isto zove Emissary i ima pet pesama haotičnog lo fi okult metala. Nije to ni kratak paterijal sa čak šest pesama i mada su miks i zvuk agresivno nezgodni, pesme imaju svog šarma:

https://metalemissary.bandcamp.com/album/emissary

Pre dve godine pisao sam o albumu legendarnih kanadskih veterana Anvil kojim se slavila legalizacija kanabisa i ocenio da je u pitanju „sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala“. I nekako, novi album, Impact Is Imminent može da se opiše istim rečima, ali uz opasku da je ploča raznovrsnija, pa i inspirisanija, meni bolja. Nije da ovde nema svaštarenja, Ghost Shadow je, recimo, jako dobar komad propisnog heavy metala i može da se vrti na repeat koliko hoćete, a onda imate Teabag koja je ritam i bluz pošalica kao da bend neobavezno džemuje u Kaesteu neke 1989. godine. No, Anvil imaju zdrav zvuk i toliko očigledno uživaju u ovome što rade da kada zabodu dobru pesmu to zvuči zaista dobro. A ima četrnaest pesama na ovoj ploči, nemoguće je da nećete naći nešto za sebe:

https://anvilimpactisimminent.bandcamp.com/album/impact-is-imminent-explicit

Iiiiii, album nedelje! Spiter su najvreliji filadelfijski blackened speed metal bend u ovom trenutku ili bar ja to tako zamišljam pošto im je debi-album, Bathe the Babe in Bats' Blood odličan. „Babe“ iz naslova se vidi i na omotu sa sve „pravom“ bebom u naručju, svi uredno okupani krvlju i ako sve to deluje kao da Spiter pokušavaju isuviše da privuku pažnju na sebe kontroverzama, radije nego muzikom, sve će te sumnje biti raspršene kad pustite ovo ČUDO. Spiter, da se izrazimo stručno, razvaljuju, kidaju, opšte sa našim mnogopoštovanim roditeljkama, i nude album nesputane rokenrol energije spakovane u deset pesama koje će voleti i metalci i pankeri, produciranih odlično i odsviranih sa autentičnim, ali i autoritativnim uličnim pedigreom. Naravno, Spiter nisu samonikla biljka, ovo su članovi uglednih Devil Master (koji su pre nekoliko nedelja imali vrlo solidan album za Relapse) i nešto manje uglednih ali imenom veličanstvenih Shitfucker, pa je Spiter idealan spoj disciplinovanije teatralne škole prvog benda sa nesputanim queer teatrom drugog. Ali što pišu dobre pesme! Bathe the Babe in Bats' Blood je izvanredna ploča i album uz koji je nemoguće mirovati. Ne propustiti:

https://spiter-us.bandcamp.com/album/bathe-the-babe-in-bats-blood