Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 714545 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3400 on: 03-05-2022, 06:47:00 »
Pročitao sam prvih deset epizoda aktuelnog marvelovog serijala Shang-Chi i prilično sam zadovoljan iako strip decidno nije pošao u smeru koji bih ja, nominalno, najviše voleo. 



Kada sam pre malo više od godinu dana pisao o miniserijalu Shang-Chi, retroaktivno nazvanom Brothers & Sisters, izrazio sam izvesno nezadovoljstvo što strip napušta klasični špijunsko-trilersko-socijalno-kritički sloj svog izražavanja i zapućuje se u smeru istočnjačkog misticizma i legendi na kojima je bio baziran najveći deo zapleta. OK, boomer, kažete vi, znajući da ovu vrstu gunđanja možete da očekujete od ovako osobe koja je svoje prve Shang Chi stripove držala u rukama pre više od četrdeset godina. No, saslušajte me.

U jednu ruku, naravno, sasvim je za očekivati da će Marvel nastojati da sa aktuelnim Shang-Ci stripovima prebriše i anulira pradavne grijehe vezane za orijentalizam i liberalno korišćenje stereotipa nasleđenih iz palp literature što su obeležavali klasične Shang-Chi stripove iz magazina Deadly Hands of Kung Fu i Master of Kung Fu od pre pola veka. U drugu ruku, insistiranje na mitološkom, istorijskom i legendarnom kreira drugu vrstu problema – kineska kultura je ovde posredovana striktno kroz taj ključ egzotičnog i mističnog a što je opet pomalo stereotipno. Naravno, ovaj strip jesu pisali i crtali Kinezi, pa barem ne možemo govoriti o tome da se radi o šantavoj interpretaciji kineske mitologije od strane bijelih đavola, ali Gene Luen Yang, koji je pre nekoliko godina za DC radio New Supermana je sa tim stripom zapravo napravio izuzetno udobno spravljen prikaz moderne, nove Kine, naravno i sam ne potpuno lišen stereotipa, ali savremen po izrazu i senzibilitetu. Utoliko, može se reći da je sa Yangovim i Ruanovim Shang-Chijem od pretprošle i prošle godine napravljen i blagi korak nazad u odnosu na stare Shang-Chi stripove koji su, uračunavajući sve orijentalističke klišee kojima su bili opterećeni, nastojali da mladog Kineza suoče sa modernim svetom i budu utemeljeni u ovde i sada.

Gene Yang i Dike Ruan su vrlo brzo posle ovog miniserijala dobili da rade i tekući Shang-Chi, najpre, naravno, da se iskoristi sinergija sa ulaskom filma Legend of the Ten Rings u bioskope. Ovo je već sasvim uhodan scenario gde novi Marvelovi filmovi povlače sa sobom strip serijale sa istim junacima a koji se daju na izradu prilično prestižnim autorima bez obzira što možda godinama unazad nisu izlazili zahvajujući relativno niskoj popularnosti svojih poslednjih inkarnacija. Ovo je urađeno i sa Doktorom Strejndžom i sa Eternalsima, i sa Black Widow i sa Venomom, koji čak i nije stvarno Marvelov film... Sa Shang-Chijem je, srećom, Marvel pazio da štriklira onu kućicu na spisku koja će sprečiti glasnu manjinu na internetu da gunđa kako su OPET stripove o manjinskim likovima dobili na izradi isti stari bijeli đavoli i mada Ruan nije neka superzvezda, ovaj kineski crtač nastanjen u Italiji je i pored nekih mojih kritika vezanih za miniserijal, na ovom tekućem serijalu prosto zablistao. Sa svoje strane, Yang je veoma dobar scenarista koga sam uzduž i popreko hvalio za mnogo njegovih radova u DC-ju i samo je pravo da dobija visokoprofilnije tezge u Marvelu.

Ono što je neosporno je da se tekući Shang-Chi u potpunosti naslanja na Borthers & Sisters, predstavlja njegov direktan nastavak i bavi se sličnim temama, vezujući Shang-Chija za njegovo nasleđe, porodicu i komplikovanu politiku koja spaja ne samo kriminalne imperije stare po više stoleća već i polubožanske rase sa drugih ravni postojanja. Ako se iko, poput mene, potajno nadao povratku Shang-Chija u urbaniji mizanscen, sa pričama bližim političkom trileru i klasičnim ’70s akcijašima, od toga, sestre moje, nema ništa. Ovo je striktno porodični vodvilj sa braćom i sestrama, majkama, očevima i dedama, pun referenci na starostavnu magiju i stvorenja koja su ispala iz kineske mitologije (ili neke njene izmišljene varijante).



No, moram da priznam kako mi ovaj serijal znatno više prija od miniserijala koji mu je prethodio. Ruan i Yang su vrlo očigledno našli jedan udobniji ritam pripovedanja i sinergija teksta i crteža, karakterizacije i akcije ovde funkcioniše značajno ugodnije, sa vrlo malo frikcija i puno zabavnog sadržaja. Shang-Chi je sada brz, dinamičan strip čije se epizode pročitaju hitro i bez zastajanja da kontemplirate, ali im se onda rado vraćate da pogledate pojedinačne scene i uživate u njihovoj energiji.

Konkretan zaplet je prilično generički i tiče se Shang-Chijevog napora da organizaciju koju je nasledio od pokojnog oca, Društvo pet oružja, a čiji je on Vrhovni komandant, kako ga podređeni oslovljavaju bez imalo ironije, postepeno ali decidno odmakne od organizovanog kriminala i ratovanja sa drugim, well, bandama, sa kojima se ova u suštini porodična struktura sukobljava već stolećima. Ovo nije projekat koji smandrljate preko noći i mladi ali srčani i viokomoralni Shang-Chi mora da pronađe osetljivu ravnotežu između toga kako se zadobija poverenje svojih najviših oficira i toga da ih korak po korak sve prevede na stranu, jelte, pozitivaca.

Ovo je još kompikovanije time što se radi o, kako rekosmo, porodičnoj strukturi i što su ti visoki oficiri, predvodnici pet kuća od kojih je svaka vezana za jedno oružje, zapravo svi bliska rodbina. „Braća i sestre“ iz naziva prethodećeg miniserijala su zapravo sve deca Shang-Chijevog oca, Zheng Zua koji je tokom dugih godina svog života raznim ženama napravio mnogo potomstva i sva ova braća i sestre u Shang-Chiju gledaju pravnog i moralnog naslednika jedne legendarne figure iz sveta kriminala i tajnih ratova, koja tek treba da opravda tu titulu Vrhovnog komandanta kojom ga sa puno poštovanja oslovljavaju.

Utoliko, ovaj serijal se na jednom dubljem nivou može čitati kao analiza tenzije između modernog savremeno vaspitanog Kineza koji je upoznao svet i ima jednu globalnu, humanističku perspektivu, sa Kinezima zarobljenim u tradiciji i nacionalističkim mitovima. Iako je jasno da Yang „navija“ za Shang-Chija i njegov „pozapadnjeni“ svetonazor (uostalom, Yang je rođen u Kaliforniji), ovaj strip svakako profitira od toga što je prikaz sestara i braće koji sa njim sarađuju lišen nekakve snažne moralne osude. Oni jesu prikazani kao ljudi prilično snažno ukorenjeni u „starom“ shvatanju sveta, gde jaki treba da otimaju teritoriju od drugih i pokazuju vrlo malo milosti za svoje neprijatelje, ali ovaj serijal je prijatan za čitanje upravo jer su uprkos tome u pitanju otmeni, plemeniti likovi sa izgrađenim (ratničkim) moralom i snažnom etikom. Tako su tenzije unutar porodice koja se nalazi u praktično stalnom ratu, dok Shang-Chi nastoji da prevede celu organizaciju u ne samo legalne već i herojske vode, zakomplikovane autentičnom ljubavlju i toplinom koja postoji između braće i sestara.



Na nivou pojedinačnih priča, Yang se odlučio za oprobanu strategiju serije kameo-pojavljivanja prve lige Marvelovih superheroj au previh nekoliko brojeva. Ova prva priča, Shang-Chi vs. Marvel Universe prikazuje nam novopečenog Vrhovnog komandanta koji mora da Kapetana Ameriku, Spajdermena, Thora, Fantastičnu četvorku, Wolverinea itd. ubedi da iako predvodi, suštinski, više vekova staru kriminalnu organizaciju, zapravo ima najplemenitije namere. Yang ovde umešno ubacuje samo malo elemenata špijunsko-akcionog trilera da zamuti vodu i strip se vozi brzim, ugodnim tempom kroz scene visoke intrige i eksplozivne akcije. Dinamika odnosa među glavnim likovima je lepo pogođena i ovde dobijamo pravilne mere humora, vodvilja i drame pa je prirodno da čitalac i sam zavoli Shang-Chijeve sestre i braću koji svi deluju kao interesantni likovi sa intrigantnim istorijama. Pogotovo je jedna od sestara, sviračica mistične frule sa mutanskim moćima interesantan dodatak.

No, strip dalje vrlo ambiciozno ide na retkonovanje nekih fundamentalnih elemenata Shang-Chijeve istorije i može se slobodno reći da u ovom trenuktu OVAJ Shang-Chi ima zapravo vrlo malo toga zajedničkog sa klasičnim Shang-Chijem iz sedamdesetih. Nakon što je njegovom ocu promenjeno ime i poreklo, ovaj serijal pravi sledeći logičan korak i „oživljava“ i Shang-Chijevu majku, dajući njenoj ličnoj istoriji mistično-mitološki preliv i utemeljujući, posledično, samog protagonistu dublje u kineskoj kulturi i fokloru. U aktuelnim epizodama Shang-Chi predvodi svoje sestre i braću u praktično napadu na mističnu, starostavnu dimenziju u kojoj mu je majka trenutno zarobljena, a glavni antagonist mu je – deda.

Što je sve vrlo u skladu sa klasičnim istočnoazijskim legendama. No, Yang uspeva da zadrži jedan zabavan, savremen ton u dijalozima i karakterizaciji likova, da uplete u sve dovoljno humora i akcije, da ovaj strip odiše jednim marvelovskim šmekom i ne zaplete se u svoje mitološke komplikacije.

Pomaže i što je Dike Ruan zaista dobar u ovom serijalu, bar tih prvih osam epizoda koje je nacrtao, sa vrlo sigurnim, dinamičnim lejautom i atraktivno vođenom akcijom. Iako Ruan i dalje ne voli da crta mnogo pozadine kad ne mora, koloristikinja Triona Farrell koja je dodeljena timu za ovu priliku izuzetno dobro kompenzuje eventualne nedostatke njegovog crteža i ovo je veoma prijatan za oko, energičan strip sa puno akcije i karaktera. Od osmog broja crtež preuzima Marcus To i ovaj sada već iskusni Kanađanin sa dosta radova za DC i Marvel (ali i BOOM! i, uh, Aspen) pruža vrlo dobar, vrlo atraktivan program kome kolori Indonežanina Sunnyja Ghoa izrazito prijaju. Lično, preferiram više teksturirani, višeslojniji rad sa kolorom koji je Farrellova pružila u prvih osam brojev ali Gho korektno prati Toov energični crtež i strip i dalje ima potreban „azijski“ senzibilitet a da zadržava jasnoću lejauta i pripovedanja. Travis Lanham radi letering za sve epizode i ovo je uobičajeno nenametljiv a vrlo funkcionalan dizajn teksta koji strip bez frikcije tera napred.

Nadao sam se, dakle, više urbanoj, manje mitološkoj priči ali sam zapravo zadovoljan onim što smo do sada dobili. Ne znam kakvi su Yangovi dalji planovi sa Shang-Chijem ali kako je ovo, u njegovoj interpretaciji, praktično nov lik, gotovo bez balasta poluvekovnog kontinuiteta, jasno je da on može da uradi praktično šta god poželi sa njim. Kako Yang vuče korene iz nezavisnog i dokumentarističkog stripa, nije previše egzotično zamisliti da će njegov Shang-Chi pre ili kasnije biti suočen sa nekim aktuelnim sociopolitičkim temama. Bićemo tu da proverimo kako to ispada, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3401 on: 04-05-2022, 05:08:06 »
Pročitao sam Pearl Vol. 1, kolekciju prvih šest brojeva serijala Pearl a koju je, u novom, veoma lepom izdanju upravo izbacio Dark Horse. Originalno, Pearl je izlazio 2018. godine za Jinxworld i kolekcija je izbačena 2019. godine a drugih šest brojeva je takođe iste godine sakupljeno u sopstvenu kolekciju. U ovakvim situacijama imam običaj da iščitam sve odjednom i kada pišem osvrt, to bude na kompletan strip, no Pearl je vrlo očigledno pisan tako da ima dva „poglavlja“ pa mi se otud nedavni reprint prve kolekcije za Dark Horse učinio kao idealan povod da skrenem pažnju štovanog čitateljstva na ovaj u najmanju ruku interesantni projekat.



Pearl je „u najmanju ruku interesantan“ iz više razloga. Prvi je da predstavlja ponovno ujedinjenje Briana Bendisa i Michaela Gaydosa čija je saradnja rezultirala značajnim momentom u američkom stripu pre nepune dve decenije, a drugi je svakako da je njegovo izlaženje signaliziralo ponovno aktiviranje Bendisovog izdavačkog autleta Jinxworld kojim upravlja njegova supruga i predstavlja mali, nezavisni, maltene uradi-sam medijum kroz koji on publikuje svoje creator-owned radove.

Nije da Bendis, jedan od najuspešnijih i najuticajnijih američkih strip-scenarista u poslednje dve decenije, za vreme svog rada za Marvel nije imao izlete u creator-owned vode, ali oni su bili relativno retki i najveći deo njegovog vremena odlazio je na pisanje neprebrojnih Marvelovih serijala i osmišljavanje generalnog smera u kome će se Marvelovi stripovi kretati. Creator-owned radovi iz prethodne decenije su mu i bili uglavnom publikovani za Marvelov imprint Icon, upravo namenjen njihovim autorima koji imaju želju da prave i „svoje“ stripove.

Otkada je pre neku godinu prešao u DC, Bendis kao da je malo pomerio svoj fokus i prioritete. Naravno, i za ovog izdavača je pisao neke od najvažnijih serijala i pokrenuo nekoliko novih ali sasvim je očigledno da Bendis u DC-ju nema ambiciju da bude glavni šef operacije i da će rado ovu ulogu prepustiti Johnsu, Snyderu ili Williamsonu, a što mu ostavlja vremena za bavljenje „manjim“ stripovima koje, eto, može i sam da izdaje.

Brian Bendis i Michael Gaydos su između 2001. i 2003. godine za Marvel kreirali i pravili serijal Alias, za ono vreme prilično inovativnu i osvežavajuću kombinaciju superherojskog stripa i tvrdo kuvanog, detektivskog noira. Bendis je, sa svojim korenima u kriminalističkom stripu, u ranim danima rada za Marvel dosta forsirao noir pristup, što se dobro videlo i u njegovom danas legendarnom radu na Daredevilu, ali Alias je bio možda još čistiji primer s obzirom da su Jessicu Jones, protagonistkinju ovog serijala Bendis i Gaydos sami kreirali i dali joj vrlo osoben senzibilitet, spajajući luzerski, nihilistički svetonazor klasičnog njujorškog privatnog detektiva sa svetom u kome postoje supermoći.

Danas, naravno, Jessica Jones ne samo da ima za sobom uspešan televizijski rad već je i u stripovima u pitanju jedan od popularnijih „novih“ Marvelovih likova koga je poslednji put radila Kelly Thompson i osvetlala obraz. Gaydosov i Bendisov spoj hard boiled krimića, životnih dijaloga i vrlo stilizovanog a „realističnog“ crteža je bio predložak na kome je izraslo mnogo toga u i izvan Marvela tokom narednih decenija. Originalni serijal je izlazio za Marvelov imprint MAX, naklonjeniji „odraslijim“ stripovima bez uobičajene cenzure i urednikovanja, ali je Jonesova kasnije napravila sasvim uspešan prelazak u „običan“ Marvel pa je i serijal koji su Bendis i Gaydos radili 2016. i 2017. godine izlazio kao normalan strip u standardnom 616 kontinuitetu.



Očigledno je da su Gaydos i Bendis i dalje vrlo zadovoljni saradnjom jer je Pearl, uprkos tome da možda nema svežinu i inovativnost koje smo pripisivali njihovoj ranoj saradnji, svakako vrlo žustro, strastveno urađen strip. Ovo prvo poglavlje nam Gaydosa predstavlja u jednom od najrobusnijih izdanja, sa nekim tehnikama koje ga do sada nismo videli da  koristi, ali i pripovednim tehnikama koje istrčavaju izvan sada već standardnog filmskog, dekomprimovanog pripovedanja koje su, između ostalih, ova dva autora uvela na velika vrata u superherojski strip početkom ovog veka.

Gaydos je u principu više slikar i ilustrator, ako ćemo da gledamo tehnike sa kojima radi i pažnju koju posvećuje teksturama i bojama. Iako je radio i za Marvel, pa malo manje i za DC, Virgin, Image, IDW i neke druge strip-izdavače, Gaydos na svom svakodnevnom poslu prevashodno radi slike i ilustracije, koristeći vrlo različite tehnike i medijume. Radeći za Marvel početkom veka bio je jedan od nekolicine crtača u to vreme koji su u produkciju ovog izdavača uneli inovativne tehnike bliže slikarskom nego strip-izrazu (David Mack, koji je Bendisa i doveo u Marvel je bio još jedan od takvih umetnika) i mada njegove pojedinačne ilustracije često budu rađene samo tušem na papiru, stripovi su mu generalno pravljeni sa mnogo boje i kombinacijom slikarskih i ilustratorskih tehnika. Pearl je priča koja se velikim svojim delom i sama bavi grafičkim umetnostima – glavna junakinja i njen, hm, romantični partner, su oboje tatu-artisti – i Gaydos je ovde sasvim očigledno radio sa snažnom ambicijom da kreira vizuelno impresivan, energičan imaginarijum koji će na pravi način uhvatiti ludilo, psihodeličnu energiju i somnambulnu konfuziju narativa što se odvija tokom svega par desetina časova u San Francisku, konkretno onom njegovom delu u kome žive japanski imigranti i kojim drmaju jakuze.

Bendis se već doticao jakuza radeći za Daredevila i u intervjuu koji je objavljen u dark Horseovom izdanju ovog prvog poglavlja kaže da mu je Pearl na neki način bila prilika da se malo iskupi za neke stereotipe koje danas sebi ne bi oprostio pišući sličan strip. U ono vreme inspirisan prevashodno američkim interpretacijama jakuza-narativa (uključujući film Black Rain), Bendis danas zna mnogo više o originalnom žanrovskom sadržaju ovog tipa i Pearl je i napisan kao priča koja treba da mnoge stereotipe polomi u prolazu i pruži publici svežu, originalnu perspektivu na klasičan jakuza-krimić.

To da je u glavoj ulozi mlada žena – po imenu Pearl – nije neočekivano. Bendisu se može mnogo toga zameriti, ali ne i da nema iza sebe dugačku istoriju pisanja snažnih, višeslojnih ženskih protagonista u svojim stripovima. Jessica Jones je, naravno, ur-predložak, ali prolifični Jevrejin u svom CV-ju ima i Elektru, Naomi, Scarlet... Pearl je još jedna u nizu, zanimljiv i upečatljiv lik, mlada, talentovana tatu-umetnica, ćerka vrlo nadarene, sada pokojne japanske tatu-umetnice i belog oca koji joj je, maltene čim je ušla u pubertet poklonio pištolj i objasnio joj da je u pitanju pažljivo „očišćen“ komad oružja o kome nema tragova po kojim bi policija mogla da ga locira i da, kada jednom bude morala da ga upotrebi, prva osoba koju treba da pozove treba da bude on a ne policija.



Bendis je pisao razne brljotine tokom godina, ali u pitanju je bez ikakve sumnje scenarista sa vrlo jakim zanatom u rukama pa će, vrlo čehovljevski korektno, ovaj pištolj i biti upotrebljen upravo na način koji je otac anticipirao, kada jedan od ranih Pearlinih mladića bude imao prilično napadne seksualne namere spram još uvek srazmerno naivne tinejdžerke. Ova je scena rađena u flešbeku, tipično bendisovski utemeljena na energičnom, sočnom dijalogu dok Gaydos ponavlja više slika iz iste perspektive, samo malo pomerajući likove u nepromenjenom kadru. Ovaj „filmski“ pristup pripovedanju je Bendis sa raznim crtačim sa kojima je radio početkom veka praktično uveo u američki mejnstrim i doneo kinematski, dekomprimovani stil pripovedanja koji su zatim maltene svi počeli da koriste. Danas ga on, u svojim superherojskim radovima srazmerno retko koristi ali Pearl je podsećanje da to i dalje ume da bude jako efektno ako se upotrebljava pažljivo i sa merom.

Količina skriptova koje Bendis piše, nažalost, diktira da je on odavno izgubio meru i da mnogi njegovi stripovi izgledaju praktično kao da su nastali nakon prve ruke scenarija, bez mnogo urednikovanja i, uopšte, pregledanja da se proveri kakav je ritam, kakva je dinamika, valjaju li tempo i akcenti. Pearl i sam pati od za Bendisa danas standardnih manirizama ali se, srećom, ipak vidi da je ovo creator owned rad, koji nije pravljen da se zadovolje tuđi rokovi i utoliko je ovo ambicioznije urađen strip. Sa strane priče, Bendis revidira klasičnu tarantinovštinu koja je na njega svakako solidno uticala devedesetih godina prošlog veka, pa pored harizmatičnih, raspričanih kriminalaca, njihovih ciničnih sajdkikova i pitoresknih siledžija dobijamo i nehronološko pripovedanje koje dinamizuje zaplet i pruža nam ekspoziciju, razrešenja i istorijsku pozadinu praktično u isto vreme, bacajući na čitaoca vatromet imena, koncepata, istorija u nadi da će ga zabljesnuti i opčiniti.

Nije da ovo ne funkcioniše. Iako nisam siguran da je hemija koju je Bendis namenio svojim likovima – mladom potomstvu japanskih imigranata u Kaliforniji – zaista postignuta i proradila do kraja balade, strip uspešno šarmira na ime tih svojih gizdavih negativaca, likova koji jesu „stripovske“ karikature uprkos Gaydosovom vrlo realističnom crtanju ljudskih fizionomija. Dodatno, Gaydosov vrlo ekspresivni rad pomaže da se proda mnogo scena koje su naprosto previše „filmske“ da bi proradile u klasičnom stripu. Od pucnjave u bašti kafea na početku pa do scene u noćnom klubu, Gaydos uspeva da upregne asihnrono pripovedanje, iscepkano kadriranje i intezivan rad sa bojom da čitaocu kroz pregršt fragmentiranih detalja stvori „veliku“ sliku u glavi i učini da se ovaj oseća kao da je zajedno sa protagonistima na istoj lokaciji i događaje prolazi u magnovenju, dok ga adrenalin puca a intelekt samo prikuplja slike od kojih će tek znatno kasnije moći da sklopi narativ.



To su vrhunci ovog stripa. Sa druge strane, kako rekoh, bendisovski manirizmi su i dalje uredno prisutni, pogotovo u pisanju dijaloga i ono što je pre dvadeset godina bilo osvežavajuće i novo za superherojski strip, danas, nažalost deluje zaista maniristički i izlizano. Brojne table na kojima likovi ne rade bogznašta i razmenjuju desetine linija dijaloga su tipičan bendisovski potpis – sećam se da su mi neke epizode Powersa zbog ovoga bile maltene nečitljive – i njihova vrednost, bojim se, uprkos Gaydosovom uvek korektnom radu, zavisi pre svega od kvaliteta dijaloga. Ovde je Bendis, mislim, odavno ispucao svoje najjače adute i njegovi likovi govore u tim post-tarantinovskim doskočicama i petljama koje su predvidive i naprosto sada malo i staromodne. Pearl je zanimljiv lik – ne najmanje na ime toga da je u pitanu albino devojka japanskog porekla, koja je na poseban način ovekovečila umetnost svoje majke na sopstvenoj koži – i njena istorija odrastanja u zajednici u kojoj organizovani kriminal naprosto čini deo svakodnevnog sadržaja je fino prikazana. Pearl, recimo, na iznenađenje svog slučajnog partnera sa kojim prolazi suludi krimi zaplet, poznaje većinu jakuza-siledžija koji rade za lokalnog bosa, a što je posledica činjenice da su išli zajedno u školu i ovo je zaista simpatično realističan, uverljiv element priče. S druge strane, odnos koji se između Pearl i pomenutog momka razvije, za moj račun, ne uspeva da dobije „filmsku“ ubedljivost po uzoru na True Romance i slične predloške i ovde je svakako problem u tim pomalo izlizanim dijaloškim razmenama. Opet, ja Bendisa čitam već decenijama i nije nemoguće da bi nekom novijem čitaocu ovo delovalo manje izraubovano...

Tetoviranje je nekada u Japanu bilo muški posao ali danas među uglednim japanskim tatu-majstorima ima i žena i sasvim je na mestu što Bendis u centar ove priče stavlja asertivne žene. S druge strane, rukovanje jakuza-materijom i pored svog „risrča“ koji je scenarista uradio ume da ispadne prilično, što bi mladi rekli, krindži, i mada je ovo svakako bolje i naprednije od prosečnog američkog pokušaja da se uhvati u koštac sa „tuđom“ (pop)kulturom, imamo posla sa još jednim oglednim primerom da neke stvari, posebno danas kada imamo mnogo više uvida u tuđe kulture, naprosto ne treba raditi.

No, prvo poglavlje Pearl je, u celini, zabavan strip. Nikako savršen i sa mnogo upitnih elemenata ali atraktivno grafički dizajniran, sa zanimljivom pričom i par upečatljivih likova. Ne bih smeo da kažem da ovo spada u vrhunce savremenog američkog krimi-stripa s obzirom da je tu sada lestvica postavljena dosta visoko, ali zainteresovana ciljna grupa svakako treba da ga pročita. Amazon ima novu kolekciju ovde,  a staru na ovom mestu, a ja ću nastavak pročitati ovih dana pa ćemo se ćerati...


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3402 on: 05-05-2022, 05:27:02 »
Sa dobre dve godine zakašnjenja pročitao sam kompletan Imageov serijal Coffin Bound, a što nije bilo preteško jer je ovaj strip imao samo osam brojeva, spakovanih još  2020. godine u dve lepe, uredne kolekcije. Mogu samo da kažem da sam budala što sam čekao dve godine, ali, eto, ponekada budala ima priliku da ispravi svoju grešku i samog sebe iznenadi i oduševi.



Dan Watters, britanski scenarista ovog stripa meni je uleteo na radar prošle godine kada sam pričao o prvom tomu njegovog aktuelnog Image serijala Home Sick Pilots. Home Sick Pilots je pristojan strip sa svojom kombinacijom horora, panka i kaiđu-fantastike, ali imao sam i izvesne rezerve u pogledu toga kako je koji pojedinačni element ovog koncepta realizovan u priči. No, autentičnost priče o mladim kalifornijskim pankerima i izvrstan crtež Caspara Wijngaarda su me svakako pridobili. Da sam tad znao koliko je prethodni Wattersov rad za Image, Coffin Bound, dobar, verovatno bih i Home Sick Pilots gledao sa strožom dispozicijom. Pošto je, jelte, Coffin Bound MNOGO dobar i radi se o još jednom od onih stripova za koje mogu sa dosta entuzijazma da kažem kako predstavljaju plod što je izrastao iz semena ranih Vertigo stripova iz devedesetih godina prošlog veka. Drugim rečima, za razliku od Home Sick Pilots koji je značajno bliži savremenom svetonazoru američkih stripova za odrasliju publiku – u tome da u dobroj meri usvaja jezik, strukturu i pripovedačke tehnike moderne televizijske serije* – Coffin Bound je strip sa VELIKIM S, pripovest i vizuelni spektakl koji bi samo sa mnogo teškoća i uz dosta gubljenja svojih esencijalnih karakteristika mogao da se prevede na film ili televiziju. Ovo je atmosferična, onirička, fantazmagorična priča uključena na visokonaponski vod egzistencijalne filozofije i duboko uronjena u ikonografiju magazinske fotografije, klasičnog američkog filma, visoke mode, stripovskog horora iz njegove najpsihodeličnije faze...
*a, sasvim moguće, i u nadi da će jednom i biti pretvoren  TV seriju gde leže prave pare i karijerni uspesi

Naravno, Watters kao mastermajnd celog projekta je u ovaj strip doneo veliki deo interesovanja za onostrano i mračno-filozofske eksploracije koje su ljudi hvalili na njegovom radu za DC na serijalu Lucifer, ali Watters je za ovaj projekat na raspolaganju imao i neke vrhunske saradnike. U prvom redu je svakako grčka crtačica DaNi, bivša studentkinja vajarstva na Atinskoj školi lepih umetnosti i vrsna strip-autorka koja je do sada ubeležila radove kako za britanski 2000AD tako i za masu američkih izdavača: IDW, AWA, DC, Titan, Black CrownVault, BOOM!... Pretpostavljam da naprosto nije još našla vremena da uradi nešto za Marvel ili Dark Horse ali kvalitet njenog crteža i, važnije, dubina njenog razmišljanja pre nego što će crtež biti ovaploćen na hartiji koju demonstrira na ovom stripu, prosto ištu da ova žena bude prepoznata kao jedan od najboljih vizuelnih umetnika što trenutno rade u američkom stripu.

Kolore je radio iskusni Brad Simpson, dajući DaNinom energičnom radu snažnu dimenziju atmosfere i intenziteta, a indijski majstor leteringa, Aditya Bidikar je sa ovim stripom pružio neke od svojih najboljih radova i podsetio zašto je on neko koga zovete kada vam je potrebno da stvari budu istovremeno i čitljive ali i da pruže mnogo atmosfere i karaktera. Konačno, strip je zaokružen generalnim dizajnom Emme Price i mada ću se po ko zna koji put papagajski ponoviti – Image Comics ovakvim paketom demonstrira zašto i po čemu se razlikuje od drugih izdavača. Ovo je strip čiji je svaki sloj i detalj dobio pažnju i ništa nije rađeno na brzinu – u potpunoj suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem strip-medijuma kao jeftine, brzo proizvođenje junk-food popkulturne ponude koja se izbacuje svakog meseca, o njoj se ne razmišlja mnogo i zaboravlja se posle određenog vremena.



Coffin Bound je, naprotiv, strip prepoznat u svom savremenom identitetu secišta popkulturnih svetova koje sebi može da priušti samo medijum srazmerno niske proizvodne cene i srazmerno visoke kreativne kontrole koju autori imaju nad finalnim produktom. U Coffin Bound se prepoznaje mnogo toga iz univerzuma filma, književnosti, visoke mode, animacije itd. a da je opet ovo na sasvim drugoj strani od aktuelnog istorijskog trenutka u kome se prihvata da je popkulturni artefakt „kompletan“ i spreman za konzumaciju kad citira već postojeći popkulturni fenomen. Coffin Bound je transformativno, brutalno umetničko delo koje elemente postojeće popularne kulture koristi ponekad kritički, ponekad ironički, ponekad samo se diveći njihovoj lepoti, ali se ne iscrpljuje u njihovom nejmčekovanju.

Najsmešnije od svega je što sam ovim stripom zaista oduševljen uprkos tome što je on po mnogim elementima imao potencijal da bude nečitljivo, pretenciozno smeće koje bismo koristili kao primer kako ne treba raditi stripove i šta sve može da pođe po zlu kada autori utripuju da su umetnici i nemaju osnovno poštovanje za neka pravila medijuma u kome rade.

Hoću reći, ovo je strip u kome su likovi praktično skupovi koncepata a ne baš nekakvi uverljivi živi ljudi sa čijim bismo se emocijama lako identifikovali. Ovo je strip u kome svi likovi do jednog govore u filozofskim, poetskim parabolama, postavljajući svaki čas retorička pitanja sa kadencom koje se ni Sokrat ne bi postideo i na njih odgovarajući egzistencijalističkim uvidima što kao da ih je Wattersu u pero diktirao sam Kjerkegor. Kjerkegor je i najcitiraniji od mislilaca čije se misli koriste na uvodnim stranama za svaku od osam epizoda a strip nimalo stidljivo, nakon prve priče koja se bavi pokušajima mlade žene da pobegne od sigurne smrti, u drugom poglavlju prati potragu druge mlade žene za dokazom da bog postoji. Da ni ne pominjem da prve četiri epizode i druge četiri epizode imaju sasvim različite protagoniste i da nas narativ nakon prvog poglavlja ostavlja sa mnogo pitanja vezanih za sudbinu protagonistkinje za koju smo se, možda i ne očekujući, snažno vezali, samo da bi drugo poglavlje sve to nadalje ignorisalo i bavilo se zapletom u kome figurišu sporedni likovi iz prvog poglavlja.

Ali, Coffin Bound svakako nije „običan“ dramski ili običan stripovski narativ u kome nam se predstavljaju plauzibilne situacije iz života i likovi sa kojima treba da se saživimo. Suprotno od toga, likovi su ovde velikim delom ikonički, pogotovo u prvoj priči gde pomenuta mlada žena što beži od ubice-po-ugovoru koga joj je na grbaču nakačio sumanuti bivši dečko, po vokaciji pesnik, po profesiji menadžer striptiz bara u gradu usred američke pustinje, gde dakle pomenuta mlada žena izgleda kao da je ispala iz filma koji su zajednički režirali Quentin Tarantino, David Lynch i Oliver Stone, sva u crnom ajlajneru, mrežastom topu, crnom brushalteru, pirsinzima, sa pištoljem koji se raspadne kada iz njega treba da se puca pa ona izgovara pucnjeve radije nego da ih ispaljuje. Izzy, kako je ženi ime,  je žena sa PROŠLOŠĆU i koja odlučuje, da je ne samo za nju nego i za sve koje poznaje bolje da sebe potpuno izbriše sa lica Zemlje. Njena (anti)herojska potraga, kroz ovaj road movie u stripu, dakle, nije prosti čin samouništenja već retroaktivnog poništenja svega što je na bilo koji način u njenom životu ostavilo traga na ovom svetu.



U toj potrazi asistira joj lešinar – humanoidna, skeletalna figura sa glavom ptice zatvorenom u kavez – čudovište od kog ona beži zove se Eartheater (i zaista jede zemlju), a njen menadžer je neurotični, fobični nrd opsednut time da nekako smanji površinu preko koje interaguje sa svetom jer se na njoj skupljaju mikrobi.

I mada je sve to moglo da bude nesnosno nategnuto i pretenciozno, Watters i saradnici uspevaju da im komplikovane simbolike i bizarni elementi zapleta koji bi objašnjavanjem izgubili draž savršeno profunkcionišu. Bez obzira na fantazmagoričnost sveta u kome se priča odvija – striptizete u pomenutom baru, recimo, sa sebe tokom nastupa prstima deru sopstvenu kožu – ne samo da poetske i filozofske konceptualizacije imaju vrlo zadovoljavajući ritam gde se pitanja i odgovori sudaraju u vazduhu ispred čitaoca i podstiču kontemplaciju radije nego da budu puke estetske figure ili, gore, jezički trikovi, već i likovi, bez obzira na apsolutno naglašenu artificijelnost sa kojom se izražavaju (i ponašaju) uspevaju da zažive jednim uverljivim životom. Naravno, taj život deluje kao predstava, a likovi kao da su oglumljeni ali lepota Coffin Bound i jeste u tome da se ne bavi „realnim“ životom posmatranim iz bezinteresne fenomenološke pozicije već, naprotiv, na njega gleda iz jednog subjektivističkog rakursa gde ne samo da svako sebi dodeljuje glavnu ulogu već i druge ljude posmatra kao „likove“ sa pripadajućim tipskim karakterizacijama.



Pritom, Coffin Bound je iznenađujuće duhovit, ne samo u tekstu već i u crtežu i leteringu, sa izuzetno dobro odmerenim momentima humora i parodije izmešanim sa svom tom visokokonceptualnom filozofijom i body horror pančlajnima u kojima, recimo, protagonistkinja sebi iskopa oči da bih ih zamenila očima bivšeg ljubavnika, proroka, kako bi bolje videla budućnost...

Prvi tom Coffin Bound, nazvan Happy Ashes završava se dramatičnom, fascinantnom scenom u kojoj Izzy gleda u cev sopstvenog pištolja i mada je prelazak na drugo poglavlje, Dear God, u kome ne dobijamo nikakvo razrešenje ovog klimaksa po definiciji frustrirajući, njegov zaplet, priča, likovi i koncepti su svejedno toliko dobri da čitaocu to na kraju uopšte ne smeta. U ovom drugom poglavlju mlada devojka, Taqa, koja je u prvom bila tek sporedni lik, ima svoju potragu za bogom, na koju je šalje lokalni sveštenik i ovo je, za razliku od prvog poglavlja, koje je mnogo više pustinjski, on the road narativ, urbanija priča koja se bavi zavisnošću od opioida, policijskom brutalnošću, lutanjem mladeži kroz društvo koje kao da će se raspasti pre nego što ona doraste da se nešto pita.

Ili... ili se ovaj narativ uopšte ne bavi ovim stvarima i koristi ih samo kao ironične citate u zapletu koji se zaista bavi potragom za bogom, spasenjem što samo vera može da ga donese. Izjednačavanje boga sa heroinom je sasvim očigledno humoristički način da se iskoristi Marksova opaska da je religija opijum za narod, ali ovaj strip nije marksistička kritika organizovane religije – čak iako je glavni pop predstavljen kao prevrtljivi pravoslavni grifter – koliko je prepoznavanje diskusije koju je u evropskoj filozofiji izazvala Kjerkegorova misao o veri i Sartrovih, Levinasovih i Hajdegerovih rasprava o njegovom delu. Naravno, sve provučeno kroz jednu linčovsko-pankersku matricu. Ovaj je drugi tom u grafikom smislu još smeliji i i istovremeno impresivniji od prvog, sa energičnom destrukcijom forme i formalne discipline – čak i doslovno, jedan od likova ima moć da uništava titlove koji su i sami toga svesni – i veoma brutalnom međuigrom kolora, tuša i generalnog dizajna.

Coffin Bound je izvrstan primer za to da je strip „umetnost“ u onom „starom“ smislu, gde je u pitanju medijum koji provocira i šokira svojim estetskim sadržajem, a ne tek u jasno omeđenu formu utočen „sadržaj“. Čak i, da budemo jasni, da ne „razumete“ zaista simbolike sa kojima se ovde barata, likovni sloj ovog stripa je vrednost za sebe sa realizacijama Wattersovih koncepata koje daleko nadilaze puko izvođenje radova kakvo se često po inerciji pripisuje crtačima, koloristima i letererima u savremenom američkom stripu. Naprotiv, ovde je grafički element stripa ono „pravo“ njegovo značenje, sa tekstom koji ga samo uokviruje.

Kao takav, kako već rekoh, Coffin Bound podseća na prvi talas Vertigo radova, baštineći isti artistički senzibilitet, ali i tri decenije sazrevanja medijuma u zanatskom i izražajnom smislu. Iako je Dan Watters trenutno okupiran radom na prilično uspešnom Home Sick Pilots, nadam se da će naći vremena da se vrati univerzumu Coffin Bound jer mada ovih osam epizoda daju dva samostalna narativa, potencijala za još toliko toga tu itekako ima. Nadajmo se najboljem, a u međuvremenu oobavezno pročitajte ove dve kolekcije.


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.862
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3403 on: 05-05-2022, 10:55:19 »
Pročitao sam konačno celog Pristovog Deathstrokea, spakovanog u fenomenalno omnibus izdanje.
I ranije sam voleo ovog scenaristu, ali ovo što je uradio u ovih 50ak brojeva Deathstrokovog rebirtha je pravo čudo. Porodična drama/sapunica, punokalorični špijunsko/akcioni spektakl i fenomenalna superherojska akcija (uz gostovanje Betmena, Supermena, i njegovih velikih neprijatelja, Titansa), pisana sa dosta kratkih flešbekova, rascepkane naracije, kao neka pazla koju sklapate u glavi od prvog do, bukvalno, poslednjeg, broja. Sklapajući sve to dok sam čitao, imao sam utisak kao da me Prist (i crtači) uvlače duboko u nekakav vrtlog dešavanja, a u stvari, u um naslovnog junaka.
Remek-delo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3404 on: 05-05-2022, 11:08:54 »
Amin  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3405 on: 09-05-2022, 05:13:14 »
Pošto sam i dalje bio u pogodnom raspoloženju, pročitao sam svih šest na Engleskom jeziku objavljenih tomova belgijsko-francuskog serijala Lady S. i mada nikom ne može biti zamereno ako pomisli da je u pitanju meka (ili tvrđa) erotika, na ime tog sugestivnog naslova, istina je da je u pitanju još jedan od onih klasičnih evropskih špijunskih trilera, ovog puta iz pera jednog od najuglednijih majstora ovog zanata.



Jean Van Hamme je jedan od rodonačelnika modernog evropskog, ili makar franko-belgijskog stripa, čovek sa velikim brojem instant-prepoznatljivih naslova u svojoj biografiji. Što je još bitnije, radi se o instant-prepoznatljivim stripovima za različite generacije čitalaca. Van Hamme je rođen u Briselu još 1939. godine i mada je studirao poslovnu administraciju i radio kao novinar, svoj je poziv pronašao u pisanju fikcije. Njegov prvi publikovani strip-scenario izašao je još 1968. godine i radilo se o erotskom stripu Epoxy, a Van Hamme je, osokoljen uspehom nastavio da piše i od 1976. godine je batalio druge poslove i posvetio se samo pisanju, što romana, što filmskih, što stripovskih scenarija.

Thorgal, na našim prostorima veoma cenjeni vikinški pustolovni strip koji je Van Hamme radio sa poljskim crtačem Grzegorzom Rosińskim predstavljao je veliki prodor za oba autora na franko-belgijskoj sceni krajem sedamdesetih godina i tokom narednih deceija će ovaj dvojac uraditi čak 29 albuma pre nego što Van Hamme preda scenarističke dužnosti drugima, da bi i Rosiński poslednji album nacrtao 2018. godine, nakon čega su izašla još tri toma sa novim autorskim timom.

Osamdesetih godina se Van Hamme udružio sa crtačem Williamom Vanceom, polovinom dvojca iza veoma uspešnog špijunsko-akcionog serijala Bruno Brazil (koji je pisao Greg) i proizveo još uspešniji i jako uticajni špijunski strip XIII. Donekle inspirisan prvim Ludlumovim romanom o agentu Bornu, XIII je imao osamnaest albuma u originalnom serijalu, i još devetnaest u nastavcima i spinofovima donoseći i adaptacije za televiziju ali i srazmerno uspešnu videoigru sa početka ovog veka.

Van Hamme je paralelno sa trinaesticom oživeo i svog starog junaka iz ranih, neuspešnih romana, Larga Wincha (inače, jelte, Jugoslovena po poreklu) i kreirao još jedan veoma uspešni špijunski serijal sa dvadesetdva albuma, filmskom adaptacijom, video igrom i televizijskom serijom u svom legatu. Ugledni scenarista je bio odabran i da nastavi popularni serijal Blake & Mortimer nakon smrti Edgara P. Jacobsa devedesetih godina prošlog veka i tu je napisao četiri albuma.

Sve u svemu, Lady S. je naslov što dolazi nakon nekih stripova koji su u dobroj meri obeležili istoriju žanrovskog stripa u Evropi, naročito političkog trilera i kao prvi Van Hammeov rad u ovom modusu koji je začet nakon završetka hladnog rata, u pitanju je vrlo interesantno prilagođavanje scenariste-veterana na post-istorijski globalni ambijent.

Za crtača Lady S. odabran je Parižanin Philippe Aymond, jedan u trenutku započinjanja ove kolaboracije već iskusan umetnik sa deset godina objavljivanja stripova za Dargaud u saradnji Pierreom Christinom. Aymondov realistični, detaljni, upečatljivi stil je morao biti prijemčiv za Van Hammea, naviklog da radi sa crtačima partikularnog senzibiliteta i njihova saradnja na Lady S. je došla prirodno. Aymondu svakako treba odati i posebno priznanje za to kako je naprosto neverovatnu količinu teksta uspeo da uglavi na svoje table a da strip na kraju ne ispadne samo roman sa ilustracijama. Van Hamme je ovde u svom najrazuzdanijem, najraspisanijem modu i Lady S. ima ogromnu ali OGROMNU količinu dijaloga. Ovo je politički triler koji nikud ne žuri i odvaja popriličan deo svojih stranica da postavi situaciju pre nego što krene u akciona razrešenja, rađen sa old school uverenjem da publika voli zaplete utemeljene na real world konceptima i nadmudrivanja između služni različitih zemalja koja, na kraju, za cilj zapravo i nemaju primarno bezbednost slobodnog, jelte, sveta nego dostizanje dominantnog položaja u odnosu na konkurentske obaveštajne grupacije.



Lady S. je u originalnom izdanju za belgijski Dupuis do sada stigla do četrnaestog albuma, izlazeći od 2004. do 2019. godine, dok je na engleskom Cinebook između 2008. i 2014. objavio šest. Čisto konfuzije radi, ovih šest Cinebookovih albuma obuhvata prvih sedam tomova originala tako što je prvi, Here’s to Suzie zapravo dupli program, sa prva dva belgijska toma integrisana u jedan narativ. Ovo ima izvesnog smisla jer je prva polovina te priče zapravo „origin story“ za našu protagonistkinju i u „meso“ političkog trilera se ulazi tek nakon što je čitalac podučen tome ko je Lady S. i odakle ona u vrlo unikatnoj poziciji sa koje se upliće u vratolomne pustolovine diljem evropskog kontinenta.

S obzirom da je Van Hamme slavu stekao na ime tvrdih, snalažljivih muških protagonista u Trinaestici i Largou Winchu (dobro, i Thorgalu), sledeći uzore poput Jamesa Bonda ili Jasona Bournea i dajući im poseban spin, odluka da u ovom serijalu u glavnoj ulozi bude žena je sigurno došla i kao svojevrsni izazov koji je scenarista postavio pred sebe. Takođe, postavljanje zapleta u period nakon pada Sovjetskog saveza je jasan signal da Van Hamme ovde nije imao nikakvu nameru da se vozi na autopilotu. Štaviše, reklo bi se da je posthladnoratovski kontekst predstavljao i svojevrsnu inspiraciju. Glavna junakinja je, nimalo slučajno, sovjetsko dete, ali estonskog porekla, čiji su roditelji, ugledni naučnici, stradali u nesigurnom periodu nakon što je SSSR rasformiran a ruske službe su, gubeći pomalo i kontrolu, ali svakako horizont očekivanja koji su imale, radile neke vrlo loše stvari.

Shania, kako je protagonistkinji originalno ime, ima vrlo napet put od postsovjetske Rusije do demokratskog zapada, posut pozajmljenim identitetima i karijerom krađe dragulja od bogatih old money likova sa kojima će se snalažljiva, ali beskrupulozna devojka upoznati. Van Hamme ovde sasvim otvoreno ide na jedan stereotip „istočnog“ karaktera koji postoji na zapadu, ali zatim radi mnogo i detaljno na tome da nam obezbedi trodimenzionalnu osobu sa pravim ljudskim emocijama i, na kraju dana, poštovanja dostojnim etičkim standardima. „Pravi“ zaplet stripa nastaje kada vidimo da se Shania pretvara u Suzan, mlado ali plemenito siroče sa Novog Zelanda koje postaje usvojena ćerka uglednog američkog diplomate Jamesa Fitzroyja.



Ovaj Van Hammeov politički triler zapravo stavlja možda i iznenađujuće veliki akcenat na emocije i unutrašnji život aktera. Diplomate, kriminalni bosovi, pa čak i pripadnici službi nisu prikazani kao bezosećajni automati kojima je uvek i samo na umu profesionalni zadatak i ovo je verovatno posledica postavljanja priče u „ženski“ rakurs. Sama Shaniouchka/ Suzan nikako nije imuna na emocije, kako prema svom očuhu (koga, zove „daddy“ u Engleskom prevodu, a što, nažalost, meni koji sam bespomoćno degenerisan decenijama konzumiranja pornografskog sadržaja, uvek deluje kinki), tako i prema nekolicini muškaraca koji figurišu u prelomnim momentima njenog života. Pogotovo je zanimljiva epizoda na jednom od prvih njenih zadataka gde se između nje i sina ruskog mafijaškog bosa rađa sasvim neočekivana, stvarna romansa.

Zapleti u pvih prvih sedam epizoda vrte se oko Shanijinog nevoljkog ali neizbežnog sarađivanja sa organizacijom CATRIG a koja je neka vrsta nezvanične mreže penzionisanih obaveštajaca i kontraobaveštajaca iz raznih evropskih službi što, bez papirnog traga i vidljivih budžeta sarađuje sa ovim službama. Njihovi terenski agenti su često osobe sa nezgodnim prošlostima i profesijama, koje bi ih dovele u problem sa zakonom ako bi neko obnarodovao sve podatke, pa je tako i Shania prinuđena da radi za CATRIG jer će u suprotnom ne samo biti suočena sa u najmanju ruku deportacijom u Rusiju – gde bi je čekao zatvor za sve što je tamo uradila pre bekstva – već i sa razaranjem karijere svog očuha koji je toliko toga za nju učinio.

No, makar su zadaci na koje Suzan/ Shania biva poslata u suštini usmereni na pravu stvar. Van Hamme se ovde dotiče i arapskog terorizma i ruskog pokušaja da destablizuju zapadnu Evropu kidnapovanjem kompletne ekipe dobitnika Nobelove nagrade za tekuću godinu, i mada su negativci ovde uobičajeni za zapadnu špijunsku fikciju, strip svakako osvežava to da zapadne službe nisu prikazane ni kao nepogrešive ni kao nepogrešivo obdarene vrlinom. Pogotovo se prema kraju dugačkog prvog zapleta koji obuhvata svih prvih sedam epizoda, pokazuje nivo nepoverenja između službi, paranoje koja je sastavni deo ovog posla i potpuno distorzira pogled na realnost, pa i oportunizma, gde se ishodi misija „boduju“ od strane šefova u službama manje na osnovu doprinosa javnom dobru, više na osnovu merenja čiji je kontra/ obaveštajni kurac na kraju ispao veći.

Ovo je, naravno, nešto u čemu Van Hamme pliva kao riba u vodi i priče koje je ovde ispleo uspevaju da budu ugodno komplikovane, sa preokretima koje čitalac ne očekuje a koji u dobroj trilerskoj tradiciji samo još više podižu tenziju i uloge.

No, ovo je i akcioni strip i mada Shania nije Modesty Blaise, kombinacija borbe, bežanja i jurnjave u krešendima ovih priča izgleda izvrsno zahvaljujući Philippeu Aymondu. Aymond je, da bude jasno, generalno odličan crtač i mada, kako rekoh, Van Hamme ovde zatrpava table ogromnim oblačićima sa tekstom,  grafički uvek na programu imamo dinamizovan lejaut i panele kojima je posvećeno puno pažnje. Aymond ne dopušta da dugačke dijaloške scene budu samo procesija glava koje, jelte, govore, i njegov rad sa osvetljenjem i senkama, pomeranje „kamere“ i igranje sa veličinama i rasporedom panela obezbeđuju da čitalac nikada ne oseti kako ga obuzima malodušnost kada okrene stranicu i vidi milion slova na tabli. A onda kada krene akcija, dobijamo premijum kvalitet u kome se kadriranje, ljudska anatomija i uglovi kamere udružuju za kreiranje energičnog, snažnog akcionog programa u kome je uvek sasvim jasno šta se dešava i ko tu koga i zašto. Na poslednja dva albuma Aymondu na kolorima asistira Sebastien Gerard i oni su još atraktivniji.

Da li je Lady S. „feministički“ politički triler koji ste čekali čitavog života? Ne, naravno, zaboga, pa čitali ste valjda Modesty Blaise, a ako niste, šta uopšte radite ovde, potražite Modesty Blaise koja je, da ne bude zabune, sasvim očigledno izvršila izvestan uticaj i na ovaj strip. I mada Lady S. nije „feministički“ ni koliko Modesty Blaise, ovo jeste osvežavajuće „ženski“ intoniran triler ne samo na ime emocija i zaljubljivanja, ne samo na ime erotskog sadržaja, već i na ime toga da razrešenja komplikovanih situacija u kojima se protagonistkinja nalazi često zahtevaju više mašte i svesti o tome kuda se sve može pobeći a manje grube fizičke sile. To, a i SAD u ovom stripu imaju predsednicu. Molim lepo.

Lady S. je u svom engleskom prevodu zaokružio prvu veliku priču o Shaniji i njenom ansamblu i može se čitati kao jedna kvalitetna i smislena celina. Dok se neko ne iscima da prevede i novije albume na neki jezik koji poznajemo, ove postojeće je moguće kupiti na Amazonu i, ako volite kvalitetan Eurotriler iz pera veterana ovog žanra, mislim da ne možete pogrešiti. 


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3406 on: 10-05-2022, 05:27:57 »
Jedna od najzanimljivijih dimenzija činjenice da superherojske stripove po zakonu smeju da prave i izvan dva velika korporativna izdavača (Marvel i DC) koji su u vlasništvu dva mamutska medijska koncerna (Disney i Warner Bros. Discovery) je to da tu postoji veliki potencijal za sveža, orginalna, ili makar dekonstruktivna čitanja premisa i motiva koji su sada već deo ne samo američke već i globalne kulture glavnog toka.

Ovim hoću da kažem da se superherojski strip prilično konsolidovao poslednje dve decenije i da suštinski ovde igru zaista vode Marvel i DC. Za razliku od zlatnog doba superherojskig stripa kada je izdavača koji su imali svoje kostimirane junake (pa i deljene univerzume među njima) bilo u izobilju, pa čak i za razliku od devedesetih godina prošlog veka kada smo poslednji put videli zbilja uspešna i velika lansiranja novih izdavačkih kompanija sa superherojskom osnovom (orginalni Image, i originalni Valiant Comics koji je, preciznosti radi, krenuo sa publikovanjem 1989. godine), danas se novi izdavači samo izuzetno odlučuju na ovakve poteze. Poslednji put je to urađeno u okviru Lion Forgeove inicijative Catalyst Prime od pre nešto više od pola decenije, a koja je porodila i neke dobre i zanimljive stripove, ali je do danas zamrla. Ostali izdavači, uključujući Image, uglavnom rade individualne serijale, češće miniserijale, koji se superherojskim temama bave iz izmeštene pozicije, kritikujući ih (The Boys, recimo), parodirajući ih (praktično sve što radi Ahoy Comics) ili ih nekako dekonstruišući.



Jedan od najnovijih američkih izdavača, AWA, je svoj rad pre neku godinu i započeo praktično pokušajem da utemelji „ozbiljan“ žanrovski, deljeni univerzum gde će superherojski tropi biti premazani slojem plauzibilnije naučnofantastične spekulativne fikcije i uvezani sa očiglednije analiziranim političkim i socijalnim temama. Ovo je, moram da primetim, meni bilo dosta slabo bez obzira na ugled autora što su radili na ovim stripovima, ali to očigledno nije obeshrabrilo AWA koji su sa prošle godine započetim miniserijalom Knighted prilično gromoglasno najavili da ovo otvara novo poglavlje u „shared universe“ matrici gde će se superherojske paradigme dekonstruisati i postaviti u kontekst 21. veka. „Batman sreće The Other Guys“, smislio je neko u AWA-inom marketingu, spojlujući tako najveći deo zapleta ovog miniserijala, no ako ništa drugo, ja sam obratio pažnju zbog toga što je arhitekta ove inicijative, ili makar scenarista ovog miniserijala, Greg Hurwitz.

Hurwitz zapravo nikada nije spadao u moje omiljene scenarista kada je radio za Marvel, ali jeste bio deo tog talasa proznih – uglavnom žanrovskih – autora koje je Marvel regrutovao u prvoj deceniji ovog veka i koji su u njihove stripove doneli jednu primetnu literarnost. U Hurwitzovom slučaju literarnost nije nužno porodila dobre stripove, Punisher i Moon Knight su mu bili tek podnošljivi, Foolkiller, mislim, ni toliko, ali se kod njega osećala jedna ozbiljna strast i činilo se da čovek ima portencijala. Više od decenije kasnije, i nakon dosta uspešnog apgrejdovanja svoje karijere žanrovskog romanopisca do nivoa scenariste za televiziju po sopstvenoj knjizi, ali i za bioskop, Hurwitz je kroz Knighted realizovao neku vrstu dečačkog sna. Kako i sam kaže u pogovoru za prvi broj ovog miniserijala, njegov najomiljeniji superheroj u detinjstvu bio je Spajdermen jer je njegov civilni alter ego, Peter Parker, jako rezonirao sa mladim nrdovima u koje je Hurwitz, kao i svi mi, spadao. Ali je njegova fantazija o tom kakav bi superheroj sam bio išla više prema Betmenu jer je on bio kul i, pored toga što je imao ogromno nasleđeno bogatstvo, činio se kao dostižan. Betmen nije imao kvazinaučni izgovor za posedovanje supermoći već samo željeznu volju na ime koje je od sebe napravio nešto više od prosečne ljudske jedinke.

Knighted, utoliko spaja ova dva motiva na jedan blago dekonstruktivan, ali i blago satiričan način i daje nam praktično What if... scenario u kome blago šeprtljasti i socijalno ne preterano snalažljivi civilni službenik u policiji, Bob, čiji je privatni život prilično sumoran, bizarnom igrom slučaja postaje The Knight, lokalni superheroj poznat po svom upečatljivom kostimu, skupim gedžetima, cheesy proklamacijama dok ga slikaju nakon poražavanja grupa uličnih kriminalaca.



Ovaj strip je nacrtao Mark Texeira koji, iako po vokaciji slikar, ima iza sebe ogroman staž rada u superherojskim stripu, uključujući za Marvel, DC i Image. Texeirino pripovedanje je dinamično, puno energije i dobrog kadriranja i kada mu Hurwitzov scenario dozvoli da naraciju radi grafički, bez mnogo mešanja teksta u posao, Knighted ume da izgleda odlično. Prva tabla ovog stripa na kojoj vidimo kako glavni junak usred večere u restoranu vadi prsten i prosi svoju devojku (sa kojom živi) a ova ga glatko odbije je remek-delo strip naracije.

No, Hurwitz je velikim delom ovaj strip zamislio kao spajdermenovski formatiran narativ u kome popriličan broj tabli otpada na prikaz socijalnog života protagoniste, njegove odnose sa kolegama ili sestrama i njihovim porodicama, i mada je to uvek korektno nacrtano, fakat je da Knighted nema onaj napadački karkter i šarm koji sugeriše naslovnom stranom tog prvog broja a koja je urađena kao jasna aluzija na Millerov Dark Knight Returns. Ovo je dobar deo vremena u grafičkom smislu jedan umireniji strip, a što treba da sugeriše i da je u pitanju „realističnija“ priča.

Osim što ona to zapravo nije i možda je crtež trebalo da bude razuzdaniji da nam intuitivnije sugeriše svet u kome su stotine miliona ljudi umrle od nove, nepoznate infekcije, a koja je među približno pet procenata stanovništva izazvala permanentne fiziološke promene od kojih se neke legitimno mogu nazvati supermoćima. Društvo, već potreseno pandemijom, za sada nije sigurno šta da radi sa ovim „five percenterima“ i pojavljuju se aktivistički pokreti bazirani na, jelte, ekskluzivističkim idejama genetske čistote koji po ulicama napadaju ionako zbunjene ljude sa novim svojstvima...

Kao što se vidi, Hurwitz ovde, kao i drugi AWA shared universe autori  dosta pozajmljuje od Marvela i five percenteri se tokom stripa vrlo jasno iskristališu kao metafora za manjinski identitet, sa sve brendingom i marširanjem koji pre svega podsećaju na „pride“ manifestacije koje mi vezujemo za LGBTIQitd. Identitete. Nasuprot njima stoje „grinderi“, militantni ulični pokret ćelavih muškaraca koji „supermoći“ stiču mehaničkim augmentacijama a između su umorni, cinični policajci.



Glavni junak na svu tu muku mora da pronađe način da balansira život sa velikom sestrinskom porodicom ali i komplikovanom, zahtevnom verenicom čiji je otac pritom njegov šef, pa kada se, tokom jedne fatalne noći ni sam ne znajući kako zatekne u ulozi The Knighta, ovo je šokantna promena paradigme. Hurwitz je, očigledno jako mnogo toga izmešao ovde, nisam ni pomenuo nekoliko sporednih likova koji svi imaju svoje karakterne lukove a koji najavljuju i naredne priče u nekim budućim serijalima u ovom univerzumu i Knighted svakako postavlja puno temelja za taj deljeni univerzum.

No, u pogledu neke tekuće radnje, ovaj strip je uglavnom rutina. Glavni junak prolazi uglavnom vrlo predvidive dileme vezane za to da li i kako da menja svoj život sada kada je stekao moć i, možda i važnije, anonimnost moći, i mada je u pitanju načelno simpatian momak, Hurwitz ga piše suviše šematski, spajajući poznate trope, pa nekakav njegov imanentni karakter kao da nedostaje ovom stripu. S druge strane, deo zapleta vezan za The Knighta, njegovo poreklo i modus operandi je gruba satira čija zabavnost i energičnost prijaju ali su svakako na prvu loptu i ne idu u neku veliku dubinu.

Rezultat je da je centralni zaplet vezan za to kako Bob postepeno postaje The Knight (umesto da samo nevoljko pozira u njegovom kostimu) i osujećuje mračnu zaveru grindera do kraja naprosto ide jednim mehaničkim korakom i mada Hurwitz uredno obrne nekoliko preokreta i likovima da potrebne karakterne apdejte, on istovremeno ne uspeva da im udahne previše života. Ni Texeira se do kraja ne proslavi sa mnogo atraktivnih akcionih tabli i njegov je rad u finaliu stripa najviše korektan, bez memorabilnih scena i kadrova.

Knighted, dakle, ostaje negde na pola puta, pružajući uglavnom predvidivu satiru i dajući nam likove koji su vrlo šematski i takođe predvidivi. Ovo, uz solidan Texeirin crtež koji sa vremenom postaje primetno manje nadahnut strip čini sasvim zabavnim za čitanje ali i dosta plićim nego što sam se nadao kada sam počeo da ga čitam. Kao zametak budućeg univerzuma, Knighted je, hajde, sasvim prihvatljiv, no od dvojice pedigriranih autora sam očekivao više. Pratićemo šta će tu dalje biti a za sada, Amazon ovaj strip prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3407 on: 12-05-2022, 05:18:36 »
Pročitao sam Second Coming: Only Begotten Son, drugi miniserijal u ciklusu Ahoy Comicsa o Isusu Hristu koji se vraća na Zemlju, rešen da ovog puta ne napravi iste greške kao u svom prvom pokušaju da ljude poduči veri, blagosti, vrlini. Ovaj je šestodelni narativ izlazio tokom prošle godine i kolekcija je izašla u Novemberu 2021. pa je ovo danas i dosta zakasneli osvrt na strip koji mi je, kao i njegov prethodnik, doneo solidnu količinu kikotanja ali i podsećanje na neke lepe, humanističke elemente vere koje je institucionalizacija pomalo gurnula u zapećak.



O originalnom Second Coming miniserijalu sam pisao krajem 2020. godine, baš u nedelji kada je izašao prvi broj Second Coming: Only Begotten Son ukazujući da je njegov scenarista, Mark Russell u ovom trenutku jedan od relativno retkih profesionalaca u američkom stripu za koga se vezuje pisanje humorističkog, satiričnog stripa, a u okviru mejnstrim publikovanja. Russell ima vrlo solidnu saradnju sa DC-jem, za koje je pisao Flintstonese, Prez i Snagglepussa, ali i radio za neke antologije u kojima je imao priliku da se okuša i sa „pravim“ superherojima, a Ahoy Comics mu je prilično idealan izdavač za razne vrste satire kakvu voli da radi, neopterećen korporacijskim okovima i istorijama likova.

Naravno, serijal o Isusu Hristu i njegovom ocu, Gospodu, jelte, Bogu koji se ponašaju prilično frivolno (naročito otac) je na neki način mnogo restriktivniji od bilo čega što biste pisali za firmu u vlasništvu Warner Bros, u smislu, jelte, okova i istorija likova, i u smislu mogućih reakcija publike na svetogrđa, skrnavljenja i ostale sprdnje sa ljudskim verskim osećanjima. No, Russell ovde ima tu prednost da je njegova satira ne samo dobronamerna već i da dolazi iz pozicije vernika. Ovaj strip, da bude jasno, predstavlja pre svega satiru vezanu za ideju religijske dogme i hrišćanstva shvaćenog kao sistema pravila i ograničenja, radije nego kao ideologije bezuslovne ljubavi i dobre volje. Ovo nije, naravno, previše originalan rakurs da se iz njega piše o hrišćanstvu i prirodno je ovde setiti se visokoprofilnog primera kakav je bio film Dogma Kevina Smitha, no, fer je i reći da ovakvi narativi nisu previše česti u današnjoj popularnoj kulturi, a svakako ne u američkim mejnstrim stripovima. S obzirom na zaoštrenost ideoloških antagonizama vezanih za ulogu religije u društvu ali i udela kojui duhovnost ima u ljudskom životu, mnogo je verovatnije da ćete u stripu naći oštrije, ciničnije kritike organizovane religije i hrišćanstva, a koje neretko dolaze od strane scenarista što su neka vrsta bivših ili makar primirenih vernika – Garth Ennis, Jason Aaron – dok sa druge strane ljudi koji su eksplicitni vernici, poput recimo Christophera Priesta (čovek je i sveštenik, kako mu i prezime ukazuje), uglavnom pišu mnogo eliptičnije u slučajevima da se uopšte dotaknu pitanja vere (videti nekoliko godina stari narativ o Deathstrokeu i njegovoj epifaniji).

Russell, ne sećam se da li sam to pomenuo, ima napisane dve knjige o hrišćanstvu i svetom pismu i njegov je rad na promišljanju hrišćanstva dobronameran i svakako utemeljen u ideji praštanja, univerzalne ljubavi, neosuđivanja, dakle, u izvornom Isusovom učenju, ali to ga ne čini nekakvim staromodnim zilotom. Naprotiv, i njegove knjige i rad u Second Coming stripovima ga pokazuje kao možda i očekivano modernog Amerikanca koji ne vidi stvarni jaz između Hristovih stavova i savremenih liberalnih ideja o samorealizaciji, autonomiji itd.

Utoliko, i njegov prikaz boga, tvorca svega i Isusovog oca, kolikogod da mora da deluje blasfemično nekom konzervativnijem čitaocu, ima u sebi jednu autentičnu ljubav i simpatiju za ideju Boga koji jeste moćan i jeste bezgrešan po definiciji ali koji nije i savršen u onom dosadnom platonskom smislu često uvezanim sa hrišćanskim učenjima. U ovom stripu Bog ne samo da može da posumnja u sebe već i ima kapacitet da promisli svoje postupke i odluči da neki od njih nisu bili idealni s obzirom na okolnosti. Ovo je svakako jedan postmoderni Bog, koji koristi žargon i voli da se našali sa svojim sagovornicima ali Russell se ovde nadovezuje na dugačku nisku mislilaca, filozofa ili makar humorista koji svi smatraju da čak i svemoćno misleće biće mora da iskusi neizdrživu samoću ako nema sa kim da podeli svoje refleksije.



Sam zaplet Second Coming: Only Begotten Son nije naročito bitan i ovo je više serija situacija i epizoda u životu Isusa Hrista po drugi put na Zemlji, te njegovog ortaka, Sunstara, superheroja koji je isprofilisan da bude ovdašnja verzija Supermena, sa sve origin storyjem vezanim za umiruću planetu i bebom ubačenom u kosmičku letelicu, poslatom na Zemlju kako bi makar jedan pripadnik rase preživeo uništenje čitavog sveta. Sunstar je u prvom serijalu morao da od frivolnog, skoro sociopatski narcisoidnog superheroja sazri do trodimenzionalne ličnosti, uz Isusovu pomoć a u ovom stripu on i njegova supruga čekaju bebu a Isus, koji živi sa njima, shvata da će morati da se iseli kada se novorođenče pojavi. Sunstar dobija neke simpatične momente u ovoj priči, ali zapravo su zanimljivije scene vezane za flešbekove na njegovu rodnu planetu i njegove roditelje koji su parodija Jor-Ela i Lare-El, dok je društvo u kome žive predstavljeno humoristički kao satirična karikatura dekadentnog modernog, američkog mizanscena.

Russell u svom humoru nije nužno uvek mirotočiv, jelte, a što i jeste deo šarma njegovih stripova. Još od Flintstonesa je bilo jasno da je njegova satira bazirana na vrlo alanfordovskim idejama o ljudskoj prirodi koja je sklona prevrtljivosti, pohlepi, koristoljublju i u ovom miniserijalu dobijamo još mnogo takvih scena, bilo vezanih za Sunstarove roditelje, bilo za odlaske unatrag u evropsku istoriju i prikaz grifterskog iskorišćavanja vere za obezbeđivanje dobre zarade, bilo u scenama gde se isus sreće sa modernom „industrijom hrišćanstva“. Russell verovatno nema ništa više simpatija za televizijske propovednike i bizarne zabavne parkove bazirane na Svetom pismu nego što ih mi imamo, ali kako je ovde u glavnoj ulozi ipak sam Isus Hrist, njegova satira ume da bude oštra, ali nikada ne prelazi u zlobu.

Humanizovanje ideje božanskog u Novom zavetu, kroz ličnost Isusa Hrista i njegov odnos prema običnom svetu, pogotovo onom iz najnižih društvenih slojeva jeste predstavljalo važan evolutivni skok u monoteističkim religijama evroazijskog, jelte, tipa, a što je, nagađam, imalo veze sa urbanizacijom Rimskog carstva onog vremena, i određenim društvenim profilisanjem onoga što bismo danas nazvali klasama. Starozavetni bog gneva, pretnje i direktnog intervenisanja u ljudskim životima – koji je nosio mnoge odlike božanstava iz starijih religija – ovde je zamenjen skromnim, blagim, praštajućim i ohrabrujućim bogočovekom onakvim kakav je bio primeren robovima i najsiromašnijima u društvu, pripadnicima nižih klasa koji ionako nisu videli benefite od vojnih osvajanja i bogatstva na vrhu države, a koji su priželjkivali božansko što će upravo u njima svojstvenim osobinama – skrušenost, trpljenje, mučeništvo, stradanje – prepoznati najvišu vrednost.



Niče je prezirao hrišćanstvo baš jer ga je smatrao religijom robova, ali Russellov strip prilično razložno u ovom drugom serijalu podseća da se iako živimo u epohi koja slobodu slavi kao vrhunsku vrednost i društvo je donelo ogromnu količinu mehanizama da slobodu individue zagarantuje i zaštiti, mnogi zapravo osećaju zarobljeno, neslobodno, bez opcija, i Hrist se u ovom stripu obraća njima.

S druge strane, Second Coming: Only Begotten Son prema svom finalu ima i za Russella očigledno vrlo važan deo koji se bavi zagrobnim životom i odnosom čoveka prema Bogu nakon što se zemaljsko življenje okonča. Način na koji je predstavljen raj i na koji Gospod Bog komunicira sa dušama recentno preminulih je, tehnički, veoma jeretički prikazan, ali je istovremeno i vrlo humanizujući, dajući jedan pomalo otrežnjujući odgovor na to kako bismo proveli večnost u kojoj više nema nikakvih stvarnih briga, sa božanstvom koje zna da će nas u njegovo dvorište dolaziti sve više i više. A ovde imamo i odličan uzgredni geg vezan za Ramonese.

Richard Pace na olovkama i Leonard Kirk na tušu, sa Andyjem Troyjem na kolorima i Robom Steenom na leteringu je već uhodana ekipa koja ovom serijalu daje izvrstan pripovedački tempo, besprekorni vizuelni humor i gegove. Second Coming: Only Begotten Son ne izgleda kao skupi, „kinematski“ strip kakvi danas znaju da budu, ali je u pitanju praktično knjiški primer odličnog severnoameričkog stripa u kome olovka, tuš, kolor i tekst funkcionišu u savršenoj sinergiji, dajući svakoj tabli vitalnu, snažnu dinamiku.

Generalno, Second Coming: Only Begotten Son je strip i za hrišćane i za nehrišćane jer je njegov humor zarazan a poruka daleko prevazilazi uhodane i pomalo izlizane svađe oko religije koje slušamo na dnevnom nivou. Konzervativni religiozni ziloti svakako ovde neće naći propagandu koju bi voleli, dok će ekstremni liberali jednako biti uvređeni što strip ne osuđuje ponašanje crkve na dovoljno jak način, ali možda i jednima i drugima humanizujuća priča o Isusu, njegovom ocu i ljudskoj vrsti, koji su svi na gomili nesavršeni ali imaju samo jedni druge, na kraju malo pomeri mozak. Amazon kolekciju prodaje ovde.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3408 on: 16-05-2022, 05:26:54 »
S obzirom na to da se novi film o Batmanu pre neki dan pojavio na servisu HBO Max i time postao dostupan i nama koji smo se odrekli bioskopa u doba pandemije, te da je u njemu Selinu Kyle zaigrala Zoë Kravitz, čime filmske verzije Catwoman u poslednjih par decenija pošteno dele bele i crne glumice 50/50, pomislio sam da je vreme da kažemo koju reč i o DC-jevom tekućem serijalu Catwoman koji izlazi još od 2018. godine. Drugi razlog je što je Tini Howard pre nekoliko dana (u trenutku dok ovo kucam, dakako) kompletirala svoju prvu priču u ulozi novog scenariste (tj. scenaristkinje) ovog serijala, pa je ovo i idealan trenutak za podvlačenje crte i analizu šta je tu sve valjalo, šta nije, i da li vredi da se ulažu vreme i novac u čitanje ovog stripa.



Catwoman na filmu ima solidnu istoriju afroameričkih glumica u ovoj ulozi. Iako su, naravno, kavkazodine glumice koje su igrale ovaj lik brojnije, i neke od njih se mogu smatrati srazmerno visokoprofilnim holivudskim imenima (od Lee Meriwether koja ju je prva igrala na filmu, preko Julie Newmar koja ju je oživela u čuvenoj televizijskoj seriji iz šezdesetih, pa do Michelle Pfeiffer i Anne Hathaway), valja ukazati da kastovanje Afroamerikanki u ovoj ulozi nije neka moderna woke novotarija. Eartha Kitt je igrala Selinu Kyle u trećoj sezoni televizijske serije još 1968. godine, dakle punih 36 godina pre nego što će Halle Berry predvoditi ekipu vrlo loše primljenog filma Catwoman, francuskog specijaliste za, jelte, specijalne efekte, Pitofa. Ovaj film je bio loš u svakom pogledu, od zamisli do egzekucije i u neku ruku zabetonirao premisu da je Catwoman lik nesposoban da iznese sopstveni film i da će od tada pa na dalje biti formatiran isključivo kao privezak Betmenu, jedna od žena iz njegove orbite a koja se izdvaja pre svega činjenicom da operiše sa druge strane zakone (od, hm, DRUGE druge strane zakona na kojoj Betmen i njegova viđilante „porodica“ rade) i da Betmen prema njoj gaji nežna, romantična osećanja koja ovaj kao od kremena isklesan čovek u kostimu šišmiša retko pokazuje a još ređe verbalizuje.

A ovo je zapravo priličan kontrast u odnosu na Catwoman u stripu. Iako je u filmovima i serijama o Betmenu Selina Kyle vrlo čest pripadnik ansambla – pretpostavljam najpre zato što producenti žele da imaju romantični podzaplet u priči, a sigurno ne smeta da na ekranu jedno vreme imate i privlačnu ženu u pripijenom kožnom kostimu – a i u vrlo visokoprofilnim Rocksetadyjevim videoigrama iz Arkham serijala je njen lik imao solidnu minutažu – nedostatak protagonizma je nešto što je hronično pogađa. Nasuprot tome, u stripovima je ovo vrlo solidno etabliran lik koji, evo skoro već trideset godina ima sopstvene serijale sa priličnim uspehom. Može se argumentovati da je trebalo da prođe više od pola veka – od pojavljivanja u prvom broju magazina Batman 1940. godine pa do prvog samostalnog tekućeg serijala 1993. – ali Catwoman je tokom protekle tri decenije izboksovala za sebe vrlo respektabilnu poziciju.

Mislim da će se ljubitelji Seline Kyle složiti da je u ovom periodu hajlajt verovatno bio serijal vol. 3 koji je izlazio između 2002. i 2008. godine, gde su prvo Ed Brubaker i pokojni Darwyn Cooke spravili izvrsnu kombinaciju golden age stripovskog palpa i modernijih senzibiliteta a onda je Will Pfeifer napisao možda i definitivan strip o ovom liku. I tokom prve polovine prošle decenije, Catwoman je imala serijal koji je izgurao 52 broja, u skladu sa New 52 filozofijom cele tadašnje DC linije, no sa prelaskom u Rebirth eru DC univerzuma, Selina Kyle je na neki način ražalovana na lik u tuđem stripu. Važan lik, svakako i Tom King je veliki deo svog rada na serijalu Batman centrirao upravo oko odnosa Betmena i njegove dugogodišnje izabranice, pretvarajući ovaj strip u svojevrsnu romantičnu fantaziju o dvoje izrazitih individualaca koji konačno rešavaju da promene svoje živote i uplove u mirnu bračnu luku.



Kao što se zna, ovo na kraju nije bilo suđeno – King je ovde u poslednjem mogućem trenutku izmakao tepih ispod svačijih nogu, argumentujući da bi ulazak u brak značio i kraj Betmena. Selina Kyle će tako pobeći od svog ljubljenog Brucea maltene od ispred samog oltara, govoreći i sebi i njemu da nema pravo da lišava svet (i Gotam Siti) jednog od njegovih najvećih superheroja, a na ime sebične želje da ovog čoveka ima samo za sebe.

Pametniji i učeniji ljudi od mene treba da sednu i izanaliziraju koliko je ovo „muškocentričan“ pogled na stvari i koliko se zapravo može argumentovati da je realnije da je jedna jaka, samostalna žena na kraju odlučila da možda ipak ne želi da se veže za jednog muškarca. Naravno, DC i King onda verovatno ne bi mogli da žive od protesta mužjaka po internetu koji bi ukazivali da su žene, eto, baš takve, prevrtljive, ma KURVE, i da im nikada ne treba verovati, pa je ovo plemenito rešenje, gde se ona na neki način žrtvuje za ostatak sveta, odabrano kao pravo i, uostalom, bilo sasvim u skladu sa naglašeno romantičnim tonom Kingovog serijala.

Catwoman vol. 5 o kome danas pišemo, dakle, krenuo je odmah posle razlaza Bemena i Catwoman u serijalu Batman, i njene odluke da ostane, jelte, neudata, ali i da se preseli u drugi grad i tamo vida svoje emotivne rane, daleko od čoveka koga i dalje voli.

Naravno da je fer primetiti da u svetu gde Betmen začas od grada do grada može da doleti nekom od svojih Batwing letelica i gde su mnogi superheroji u stalnom kontaktu putem instant-radio veze, ova vrsta kreiranja fizičke distance među ljubavnicima nema mnogo smisla, ali to bi bilo tipično nrdovsko preterivanje sa logikom tamo gde joj nema mesta. Početak serijala Catwoman vol. 5 nadovezuje se na „odrasliji“, zreliji ton serijala Batman iz koga je Selina Kyle izašla i ovaj strip dosta uspešno kreira tu atmosferu novog grada, novog početka za ženu koja je upravo podnela veliku emotivnu žrtvu.

Joëlle Jones je uradila najveći deo posla na prvih dvadesetak epizoda serijala, uključujući i scenario i crtež na prvih nekoliko, a dalje radeći sa ekstremno dobrim crtačima kao što su Elena Cassagrande i Fernando Blanco. Ova autorka, regrutovana u DC nakon zapaženog samostalnog serijala Lady Killer za Dark Horse je za Catwoman pripremila jedan dugačak narativ o novom gradu i ljudima koji njime drmaju, ali i novim ansamblom sa kojim će Selina Kyle sarađivati i, zahvaljujući zaista uniformno atraktivnom crtežu, radi se o stripu koji zavređuje pažnju. Lady Killer je bio period-piece triler, a mada se Jonesin Catwoman događa u „našem“ vremenu, atmosfera koju strip kreira ima u sebi dosta tog nekog patiniranog, starinskog ukusa.



U pitanju je, takođe, triler, naravno, uz dosta veoma atraktivne akcije, a gde se novopečena stanovnica grada Villa Hermosa, iako ne naročito zainteresovana da ulazi u lokalne igre moći, brzo nađe sa pogrešne strane pažnje porodice Creel koja gradom drma iz senke. Nije baš najjasnije zašto se grad zove gotovo identično meksičkom gradu Villahermosa – „prelepo selo“ – ali je jasno da se radi o urbanoj sredini negde na jugu SAD sa korumpiranom policijom i velikom populacijom meksičkih imigranata od kojih se mnogi i dalje nalaze u socijalno neravnopravnom položaju u odnosu na moćne i bogate WASP-ove.

Jonesova postavlja Selinu u lokalnu ekipu koju čine mladi meksički grifter i njegova časna, vredna tetka, ali istina je da se ovaj strip ne bavi sasvim eksplicitno rasnim i klasnim tenzijama u Villa Hermosi. Tačnije, ove tenzije čine prirodan podtekst za priču koja zapravo otvorenije kritikuje Big Pharma manipulacije i korporacijsku politiku koja usmerava društvo prema svojim potrebama, gazeći zakone i ljudske živote. Ovo čini strip pomalo nefokusiranim, jer se prihvata mnogih tema sa kojima treba da žonglira u isto vreme, ali Jonesova ga onda dosta spretno „ručno“ fokusira dajući veliki broj strana porodici Creel i njenom matrijarhu po imenu Rania Creel, jednoj beskrupuloznoj ženi uvek gladnoj više moći, za koju će žrtvovati i članove najuže porodice.

Creelova je na neki način do parodije zaoštreni trop „veštačke“ lepotice, žene koja, kada se svetla ugase i kamere uklone, sebe bukvalno razmontirava skidajući ne samo šminku i vešačke trepavice već i prostetičke delove lica, žena koja koristi ozbiljnu hemiju da produži svoj život i vitalnost itd. itd. itd. U okviru šire orbite Betmena, ovo nije naročito ekscentričan lik, ali se može u određenom smislu argumentovati da Jonesova gradi kontrast između nje i Seline – gde je jedna „veštački“ privlačna i manipulativna, a druga prirodno lepa i „pošteni lopov“ – na pomalo izlizanim temeljima.

No, ono što njena priča uspeva da uradi je svakako da Selini povrati protagonizam i pokaže da ima života i posle Betmena. Njeno uplitanje u igre moći u ovom gradu je delom zasnovano na njenoj – sada naglašenije – superherojskoj personi koji je razvila radeći sa Betmenom, a delom na autentičnom „cat burglar“ mentalitetu osobe koja sebe ne smatra običnim pripadnikom ljudskog društva i koja uzima stvari što joj se dopadaju bez obzira kome nominalno pripadaju. Ovo je osetljiv balans da se postigne, pogotovo jer strip nije baš najjasnji u tome koliko je Selinin identitet zapravo javan ili tajan, ali Jonesova uspeva da izgura respektabilnih dvadeset i kusur brojeva zrelijeg, mada i dalje superherojski razuzdanog noir-thriller stripa u kome ona i Fernando Blanco crtaju neke fantastične table atmosfere i akcije. Jonesino pripovedanje je generalno odmereno sa dosta prostora da se kreira atmosfera, jednim naglašeno ženstvenim formatiranjem protagonistkinje ali i sa odlično „režiranim“ akcionim scenama u kojima radnja teče dosledno, prirodno i uvek je, bez obzira ko je crta, dobro kadrirana.

Nakon što je Jonesova završila rad na stripu usledilo je nekoliko filer epizoda različitih autora koje su uglavnom bile korektne, da bi od broja 25 scenarističke dužnosti preuzeo Ram V i, uglavnom sa Fernandom Blancom i dalje na crtežu, kreirao jednu izvrsnu priču o povratku Seline Kyle u Gotam.



V-ja na ovim stranama ja često hvalim jer se radi o zaista svestranom scenaristi koji je u stanju da piše sve od poludokumentarističkih, preko poluautobiografskih stripova i filozofskih magično-i-mitološko-realističnih priča, pa do suve superherojštine. Trenutno jedan od scenarista Venoma za Marvel, V je Catwoman radio do broja 38, beznaporno uparujući atmosferu i senzibilitet koje mu je u amanet predala Jonesova sa klasičnije „superherojskim“ zapletom u kome figurišu likovi poput Riddlera i Penguina. Najvažnije, V je vratio Selinu u Gotham, i zapravo se njegova priča bavi njenim povratkom u Alleytown gotamsku četvrt u kojoj je živalj siromašniji, kriminal razuzdaniji i gde ni policija, ali ni Betmen zapravo ne zalaze prečesto. Alleytown je jasna metafora za zapuštenije četvrti Njujroka, one za koje ni džentrifikacija nije bila zainteresovana i Ram V ovde radi jednu vrlo zanimljivu stvar, uspevajući da nam u potpunosti proda motivaciju da se Selina vrati u kraj iz kog je potekla, gde sada caruju siromaštvo, prljavština i zakon jačega, i da tamo zapodene ozbiljan rat sa lokalnim gangovima, iako za to nema nikakav materijalni motiv.

V ovde pažljivo kombinuje klasičan „long con“ mentalitet iskusne karijerne kriminalke i altruistički superherojski moral koji je, može se reći, kod nje definitivno utemeljen na ime života i saradnje sa Betmenom, da bi nam kao prirodan projekat pokazao Selininu saradnju sa lokalnim klincima što su redom sitni kriminalci, džeparoši i vaćaroši, a koji za cilj ima isterivanje organizovanog kriminala iz Alleytowna. Ovo je naravno prilično zametan posao jer su gangovi dobro ušančeni u ovoj četvrti i imaju jake biznis-motive da u njoj i ostanu, a policija je korumpirana, pa je ovih četrnaest brojeva stripa obeleženo smelim planovia, lukavim prevarama, pametnom vojnom i ekonomskom strategijom i predstavlja – barem za mene ali ja sam neobjektivan – hajlajt aktuelnog serijala.

Delom je svakako do V-ja koji ume da postavi tu dugačku igru a onda je pažljivo sprovede do kraja – sve vreme pazeći da crtež ne optereti prevelikim količinama teksta – delom do crtača koji su fenonemalni. Pokojni John Paul Leon je u broju 25 uradio jednu od svojih poslednjih priča za DC (i razbio), a španski crtač Fernando Blanco, sada već veteran rada za DC ovde nastavlja da blista. Ovo je kinematičan, ali strimlajnovan superherojski strip u kome se realistični urbani mizansceni i uverljivi likovi slobodno i efikasno mešaju sa prizorima urnebesne superherojske akcije. Blanco ima priliku da dizajnira i neke nove neprijatelje sa kojima će Selina morati da se nosi i vidi se koliko u tome uživa, a pripovedanje je uvek brzo, efektno i strip je tokom ovog perioda prosto klizio. Poslednjih nekoliko epizoda nacrtale su Nina Vakueva i Laura Braga, a pomoć je pružio i Geraldo Borges, a Jordie Bellaire na kolorima je tokom celog ovog perioda još jednom potvrdio zašto je jedan od najboljih u ovom poslu, uspešno dajući stripu jaku atmosferu a bez upadanja u monohromatske, monotone muljavine.

V je na kraju strip napustio zbog rođenja svog prvog deteta, tražeći malo vremena da se posveti porodici, pa je sa brojem 39 scenarističke dužnosti preuzela Tini Howard. Howardova je u Marvelu postigla dosta uspeha svojim radovima u okviru X-Men stripova pod vođstvom Jonathana Hickmana, pa je ovo bio visokoprofilan transfer i svakako se može reći da DC gleda da ovom stripu obezbedi dalji život i budućnost, pogotovo što je crtež, vrlo atmosferičan, na ovoj prvoj priči koju je Howardova do sada uradila, radio Nico Leon, sa kolorima koje su dali Bellaire i Veronica Gandini. Catwoman je sada vizuelno tamniji strip, a što se donekle uklapa i sa mračnijom temom koju je Howardova postavila.



Naime, posle V-jevog rada koji je imao nedvojbeno optimističnu trajektoriju bez obzira što se bavio urbanim kriminalom, siromaštvom i nasiljem, Howardina prva priča je nešto naglašenije okrenuta rodnim pitanjima. Da se ne brinu stariji čitaoci: ovo je i dalje kriminalistički triler u kome se Catwoman sukobljava sa šefovima gotamskih gangova, ali priča se bavi pre svega ženama uhvaćenim u, jelte, grotlo organizovanog kriminala, kako seksualnim radnicama tako i gangsterskim švalerkama koje se tretiraju kao svojina. Tu je i jedan gej muškarac koji od svog oca, visokoprofilnog i veoma tradicionalnog sicijlijanskog mafijaša mora da krije svoju seksualnu orijentaciju i ovo je, što se mene tiče, sasvim legitiman i dobrodošao ugao iz koga se priča klasičan akcioni krimi-triler.

Ono što mi malo kvari devojačku sreću nije tema ni zaplet koliko to da Howardova malo gubi konce tog zapleta u hodu pa se ta prva priča više na mišiće doveze do kraja nego što mi je, da budem iskren, bilo jasno kako smo stigli od tačke A do tačke B. Likovi se kombinuju za mene i pomalo nelogičnim skokovima u motivaciji i karakterizaciji a i Howardova, ruku na srce, uvodi možda i previše novih imena u priču, verovatno postavljajući osnove za buduće zaplete. No, meni se svakako najviše oseća to da je posle V-ovog ekstreno ekonomičnog pisanja Howardova scenarista koji voli više teksta pa je ovo strip koji se čita znatno sporije, sa više „filozofije“ u tekstu koja, da budem pošten, ume da bude i čist višak. Kada radite sa crtačem kao što je Nico Leo i koloristima kao što su Jordie Belaire i Veronica Gandini, atmosfera je zagarantovana i što više se trudite da je dodatno „objasnite“ tekstom to je rizik da upadnete u klopku umanjenih prinosa veći. Makar odlični leterer Tom Napolitano ovde ima prostora da razigra mišiće i pokaže šta sve zna.

No, i pored nekih mojih rezervi, koje su možda i sasvim subjektivnog tipa, Catwoman i dalje kao da je strip dobrog zdravlja, sa inercijom koja će ga, nadam se, dobro poslužiti. Howardova je svakako zasejala dovoljno zapleta za još nekoliko priča u ovoj prvoj pa ću se ja, bez ikakve sumnje, pojaviti da vidim šta je bilo dalje i narednog meseca. Doatno, DC-ju se ne može prigovoriti da su nakon nekoliko desetina brojeva krenuli da angažuju značajno jeftinije crtače i koloriste – a što nije retko kod, jelte, nekih serijala – pa ovaj strip konzistentno izgleda jako dobro.

Sve u svemu, Catwoman se pokazuje kao izdržljiv, pouzdan lik sa potencijalom da sasvim respektabilno gura sopstvene solo serijale, bez potrebe za oslanjanjem na Betmena i ostatak Bet-familije. Kao asertivna, preduzimljiva žena koja, sa druge strane, nema ambiciju da gradi bilo biznis, bilo kriminalnu imperiju, već se najpre bavi uživanjem u lepim stvarima i setnim prisećanjem na sreću što ju je imala u jednom periodu života sa Betmenom, Catwoman je i idealan romantični antiheroj za stripove koji će, nadam se, i dalje igrati na toj finoj ivici između kriminalističkog nori-trilera i raspusnog superherojskog akcijanja. Nikada nam, hoću da kažem nije dosta takvih stripova a sada kada Batmana preuzme Chip Zdarsky a Detective Comics Ram V, čini mi se da se Catwoman prirodno nameće kao treći član trijumvirata koji će nas obasuti urbanom, mračnom, blago vodviljskom krimi-dramom sa superherojima. Živi bili pa čitali, a Catwoman na Amazonu možete pratiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3409 on: 17-05-2022, 05:14:36 »
Jeste li spremni za lezibjski on-the-road narativ upravljan omiljenim filmskim scenama jednog od likova koji je u tom narativu, zapravo, preminuo praktično još u uvodu? Čujem li ja to „JESMO, KAPETANE!!“? Dobro sam vas obučio, deco moja.



Nije što sam ja sada programski uzeo da redom čitam sve neke gej i lezbijske stripove, nego me je Imegaov miniserijal A Thing Called Truth privukao šarmantnim i lepim crtežom a onda me je i prilično odobrovoljio svojim vrlo labavim narativom u kome dve nekompatibilne žene igrom slučaja prave neplaniranu i haotičnu turneju po Evropi i u toku te turneje se malko i zaljube. Izvinjavam se na spojlerima već u drugom pasusu, ali stvar sa A Thing Called Truth je u tome da ovo baš i nije strip koji obara na pod ingenioznošću svog zapleta niti preokretima u priči koje nikako niste mogli predvideti. Jer, mislim, niste, a kad do njih dođe, verovatnije je da ćete reći WTF nego Fak jea. Na Imageovom sajtu ovaj miniserijal najavljuju teglajnom „A chaotic LGBTQ+ road trip!“ i haos je svakak operativni termin i u smislu zapleta i pripovedanja. No, A Thing Called Truth je i strip koji podseća da nije baš svaki strip nužno sadržan u svom zapletu i da ima nečega i u drugim elementima. U trenutku dok ovo kucam, kolekcija koja sakuplja svih pet epizoda (a koje su krenule sa izlaženjem u Novembru prošle godine) stara je samo jedan dan tako da smo prilično aktuelni. Kako je proleće uveliko stiglo, a pandemija i sveopšta inflacija sugerišu da se nećete baš naputovati ove godine, A Thing Called Truth je možda odličan substitut, što za putovanje što za romantičnu priču o pronalaženju ljubavi tamo gde to niste očekivali.

Autorke ovog rada, napravljenog za Imageov Shadowline imprint su Iolanda Zanfardino i Elisa Romboli, dve mlade i vrlo savremene žene koje iza sebe već imaju dosta rada za američke izdavače, kako Image, Titan i Lion Forge, tako i za, notabilno, Black Mask. Ovo poslednje napominjem jer se radi o ženama koje vrlo očigledno imaju „agendu“ u smislu da su njihovi stripovi dobrim delom namerni da u prvi plan stave seksualni identitet i A Thing Called Truth to svakako čini. Ali na jedan nimalo napadan način ako to smem da kažem. Možda najbolja stvar u vezi sa ovim stripom, pored tog vrlo lepog crteža, i jeste ta prirodnost sa kojom se tretiraju lezbijske „teme“, odnosno spontanost zaljubljivanja izeđu dve žene koje imaju vrlo malo toga zajedničkog na početku priče i zapravo se spajaju pukom igrom slučaja. Kako su obe autorke iz, jelte, „zajednice“, to jest identifikuju se kao kvir osobe, neće vas iznenaditi da njihov drugi projekat, Alice in Leatherland, ima dosta seksa izmešanog sa humorom, no, A Thing Called Truth je zapravo vrlo pitoma pripovest u ovom smislu i mada ima dosta humora, seks u njoj jedva da figuriše.

Ovo napominjem jer je možda bitno za neke naše malo manje upućene čitaoce podvući da „kvir“ stripovi (kao i kvir literaura, filmovi, igre itd.) ne samo da nisu samo o seksu već najčešće i uglavnom nisu o seksu. Sem ako pričamo o namenskim, pornografskim stripovima, većina kvir radova koje ćete čitati nasumičnim pretraživanjem recentnog autputa američkih izdavača se bavi drugim elementima LGBTIQitd. Iskustva, podsećajući da se radi o specifičnim kulturama, ne samo o izboru seksualnog partnera.

Utoliko, A Thing Called Truth je apsolutno kvir strip koji to neupućenom čitaocu neće pokazati ni na prvi ni na drugi pogled. Glavna junakinja, Magdalene Traumer na početku stripa decidno nije ni lezbijka ni biseksualka, već naučnica koja radi po ceo dan u svojoj laboratoriji, kreirajući inovativne lekove za veliku farmaceutsku kompaniju koji, sa svojom vrlo niskom cenom, zapravo imaju potencijal da značajno promene pejsaž zdravstvene zaštite za veliki deo siromašnog stanovništva na planeti. Magdalene je toliko investirana u svoj posao da jedva primećuje kako joj se brak raspada, i njen muž, takođe istraživač joj već izvesno vreme potura pod nos rešenje o razvodu koje ona treba da potpiše kako bi on i zvanično bio slobodan.



Magdalene je opsednuta poslom i klasičan science nerd, sa vrlo malo interesovanja izvan laboratorije, neurednim – i potpuno pustim – privatnim životom i, bez obzira na uspeh njenih istraživanja, jasno nam je da ovo nije srećna osoba.

Naravno, njenu nesreću će značajno uvećati kada je firma, u jednom skoro na basnu nalik preokretu, prevesla, svo njeno istraživanje prisvoji a Magdalene popije šut-kartu uz izmišljene optužbe da je kršila interne propise. Svesna da je najveći deo poslednjih deset godina svog života upravo ispišala niz vetar, Magdalene, besna, tužna, razočarana i bespomoćna kreće da pije i završava katastrofalno veče spavajući u svojim kolima...

...samo da bi se sutra ujutro probudila u istim tim kolima ali sada već u Italiji dok za volanom sedi plavokosa, pirsovana lezbijka Dorian koja, kada je ukrala auto, nije bila ni svesna da na zadnjem sedištu neko spava. Dorian, iako je lopov, nije zapravo zla osoba i nalazi se na misiji koju je za nju ostavio pokojni brat, navodeći omiljene scene iz filmova što su ih zajedno gledali, i zavetujući je da ode u gradove gde su te scene snimljene, te da ih tamo i odglumi, bez stida, pred drugim ljudima, na taj način prevodeći fantazije koje su imali kao klinci u neku vrstu stvarnosti.

Pa, mislim, to je vrlo romantičan zaplet i sasvim solidna premisa za jedan on the road narativ. Obe autorke, i Iolanda i Elisa strip crtaju zajednički, dok je scenario napisala Iolanda, i ovo je veoma, ali veoma dinamično i lepo kreiran narativ sa likovima koji su beskrajno izražajni i šarmantni. U Elisinom radu se primećuje solidan manga uticaj, a obe autorke, iako Italijanke, imaju u svom stilu solidnu količinu klasičnog franko-belgijskog disciplinovanog rada sa linijama, ali i umeće kreiranja ljupkih karikatura koje deluju jako životno. Kada se sve to upakuje u amerikanizovan lejaut, sa dinamičnim tablama na kojima se koriste paneli različitih veličina i rasporeda, sa Iolandinim leteringom koji često „ispada“ preko ivica panela i daje stripu dodatnu injekciju energije, pričamo o zaista atraktivnom, za oko uvek izuzetno prijatnom radu. Moja jedina zamerka na grafički deo stripa je da bih voleo da su devojke uzele nekog od meni omiljenih kolorista (npr. Jordiea Bellairea) jer kolori ovakvi kakvi su, iako veoma korektni, ipak previše umiruju strip koji prosto puca od energije u domenu samog crteža. No, ovo je zaista sitna, možda sasvim subjektivna zamerka.



Što se tiče same priče, tu su zamerke brojnije i, mislim, objektivnije. Indikativno je da na Good Readsu strip ima ocene sve od jedne pa do pet zvezdica, sa čitaocima koje je opčinila spontana i ljupka romansa koja se razvije između dve žene, ali onda i sa čitaocima koji ukazuju na brojne probleme koje strip ima u pogledu priče. Da budem jasan, rad sa likovima je sasvim korektan, i  Magdalene i Dorian iako ne „stvarni“ likovi, vrlo pristojno ispunjavaju svoje uloge konzervativne, neupućene žene koja otkriva svet i nekontrolisane grifterke koja taj svet želi u potpunosti i želi ga sad. Njihovo zaljubljivanje je ne samo spontano i prirodno već i lepo oblikovano tako da čitalac bez ostatka navija da se sve to desi, a brojne male situacije kroz koje prolaze osvetljavaju delić po delić njihovih ličnosti, dajući šlagvorte za dijaloge i postupke likova.

No, na makro planu, A Thing Called Truth je potpuni haos. Ovo je strip koji kao da je krenuo od jednog žanra, pa se onda predomislio u hodu i, jelte, pivotirao na drugi. Otvaranje u prvoj epizodi kao da sugeriše da ćemo čitati i neku vrstu trilera u kojem će Magdalene, kojoj je učinjena nepravda, uz pomoć slučajno upoznate Dorian, na neki način da se osveti svom bivšem poslodavcu, zloj Big Pharma firmi čije šefove vidimo na nekoliko tabli. No, ovo se UOPŠTE ne događa i nakon što Magdalene i Dorian krenu na svoju turneju po Evropi, strip potpuno napušta bilo kakav trilerski senzibilitet a bivši poslodavci ne figurišu dalje u zapletu ni na kakav značajan način. Strip ovde čini i relativno nedopustiv prestup dajući nam na prvih nekoliko strana fleš forvard na situaciju koja se do kraja stripa neće dogoditi. Znam ja da Jim Valentino nema vremena da se baš puno bavi uređivanjem Shadowline izdanja, ali A Thing Called Truth je jedan od retkih primera stripova izašlih za Image gde priča bukvalno krene jednim tokom a onda promeni smer i svi se prave da se ono pre nije desilo. Bunilo.

Utoliko, finale koje dolazi u petoj epizodi naprosto nije zarađeno. Na emotivnom planu možda jeste ali narativno, ovo je primer stripa koji sa svjom poslednjom tablom potvrđuje ono što je čitalac i do tada sumnjao: da zapleta ovde već odavno nema i da će strip umesto da se završi, samo da stane.

A što je svakako razočaranje. No, ne mora biti potpuni dilbrejker, A Thing Called Truth ima dosta toga na svojoj strani, simpatične likove, lep crtež, dinamično pripovedanje i tu ljubavnu priču koja je spontana i greje srce, pa ako ste kvir ili kvirovskog roda ili samo žudite za romaničnim pripovestima koje ne moraju da zapravo imaju smisla kao zaokruženi narativi, posegnite za ovim radom. Amazon ga prodaje ovde. A za Septembar autorke najavljuju i svoj naredni Image serijal, The Least We Can Do, koji deluje kao fantazijska, akciona priča, pa bi i to moglo da bude zanimljivo.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3410 on: 18-05-2022, 05:20:35 »
Ronin Island, serijal koji je BOOM! Studios počeo da izdaje sa proleća 2019. godine je prvobitno bio zamišljen kao skromna, ekonomična priča od pet epizoda. No, odgovor čitalaca je bio vrlo entuzijastičan i izdavač je odobrio njeno proširanje na dvanaest brojeva koje su autori, Greg Pak i Giannis Milonogiannis sa zadovoljstvom isporučili, završavajući serijal u leto 2020. godine, time izbegavajući najveći deo haosa i potresanja koji su nastupili zahvaljujući zamahu što ga je pandemija COVID-19 u prvoj polovini 2020. godine ostvarila.



Greg Pak je scenarista svakako najpoznatiji po svojim uspešnim radovima za Marvel, uključujući različite X-men serijale ali i jedan od definišućih radova na Hulku gde je Pak od velikog zelenog čudovišta napravio, pa... neku vrstu globalnog ali i kosmičkog brenda, prolazeći kroz Planet hulk, World War Hulk, pa onda kasniji špijunski-hi tech triler koji je zbilja osetno proširio granice onog što smatramo „stripovima o Hulku“. Naravno, ne treba zaboraviti ni rad na Herculesu koji je sledio iza World War Hulk i smatra se jednim od najboljih stripova o ovom polubožanskom superheroju u Marvelovoj istoriji. Pak trenutno radi Star Wars stripove za Marvel ali iako je za druge izdavače mahom radio licencirane radove (Turok, Firefly, John Wick, Galactica itd.), pre nekoliko godina je imao vrlo zapažen serijal Mech Cadet Yu za BOOM! Studios, kreirajući autentičan „creator owned“ rad sa Takeshijem Miyazawom i naslanjajući se na bogatu tradiciju japanskih televizijskih mecha serijala. Iako je Pak polovinom korejskog porekla, kao i većina druge dece istočnoazijskih korena u Severnoj Americi, i on je na neki način prirodno u mladosti bio privučen japanskoj popularnoj kulturi, verovatno i zato što je ona prevashodno bila dostupna severnoameričkoj publici, pa je Mech Cadet Yu bio vrlo dobro primljen strip koji je klasične mecha action trope blago apdejtovao za moderno doba i američki senzibilitet.

Ronin Island je praktično prirodna ekstrapolacija ove ideje i mada na početku sve deluje kao tipičan spoof klasične japanske chanbara estetike, sa svojim postavljanjem u drugu polovinu devetnaestog veka, posle pada šogunata, i na ostrvo odvojeno od glavne kopnene mase gde samuraji bez gospodara osnivaju neku vrstu sopstvene društvene zajednice, kad čovek krene da čita dalje, shvata se koliko je Pak intenzivno promenio formulu i da su mu ambicije na sasvim drugom mestu od imitiranja starih samurajskih filmova.

Pakov saborac i ko-kreator na ovom serijalu je Giannis Milonogiannis, grčki crtač koji dobar deo svog hljeba zarađuje radeći ilustracije i naslovne strane za razne izdavače ali je u SAD skrenuo na sebe pažnju stripom Old City Blues koji je prvo radio kao web-strip, da bi ga na kraju na papiru izbacio ugledni Archaia Entertainment. Milonogiannis sa Ronin Island demonstrira vrlo sigurno grafičko pripovedanje i table mu ni malo nisu opterećene ilustratorskom statičnošću ili natrpavanjem detalja. Naprotiv, ovo je vrlo ekonomično, na momente i svedeno crtan strip koji se najpre ovaploćuje u snažnoj akciji i podjednako snažnim emocijama svojih protagonista.



Kako je Pak sada, možda slučajno, možda i namerno, neka vrsta glasogovornika za „sve“ istočnoazijske kreatore u američkom stripu, najpre na ime toga da se radi o uglednom i uspešnom scenaristi koji je istočnoazijskog porekla, ne iznenađuje da je Ronin Island strip u kome se tipično japanski, na unutra okrenuti, pa i nacionalistički senzibilitet samurajske avanture (ili samurajske drame ako više volite) vrlo brzo demolira za račun jednog progresivnijeg, panazijskog, ili makar pan-istočno-azijskog pristupa.

Za potrebe ovoga, Ronin Island je, pokazuje se vrlo brzo, zapravo neka vrsta alternativnoistorijskog narativa. Rat koji je u Japanu vođen u drugoj polovini devetnaestog veka – Bošin rat – doveo je do pada Tokugava šogunata, okončanja Edo ere japanske istorije koja je trajala više od dva i po stoleća, ponovnog uspostavljanja imperijalne vladavine na japanskim ostrvima i, mada je u pitanju bila građanska vojna, carski Japan je nakon preseljenja prestonice iz Kjotoa u Tokio (kako je grad Edo bio preimenovan), zapravo ušao u period Meiđi obnove,  ubrzano hvatajući priključak sa ostatkom sveta, poglavito zapadom koji je u industrijskom i ekonomskom, pa i vojnom smislu bio daleko ispred suštinski još uvek feudalnog japanskog društva.

U Ronin Island, međutim, paralelno sa građanskim ratom dogodio se „Veliki vetar“, na početku stripa neobjašnjena kataklizma koja je poharala ne samo japansko ostrvlje već i dobar deo istoka azijskog kontinenta. Društvo ronina, odnosno zajednicu koja živi na ostrvu koju predvode samuraji bez gospodara, a koju pratimo u ovoj priči karakteriše nekoliko inače za ovaj period sasvim nekarakterističnih stvari.

U prvom redu je to da su samuraji koji su na čelu ove zajednice svesno odlučili da napuste šoguna kada je počeo Veliki vetar jer bi u suprotnom većina ljudi koje su štitili izginula. U drugom je to da je stanovništvo na ostrvu sastavljeno od ne samo japanskih izbeglica sa kopna, već i od kineskih i korejskih, koje sve žive zajedno, grade kuće zajedno, obrađuju zemlju zajedno i generalno insistiraju na tome da je, u kontekstu pošasti koja je imala potencijal da istrebi život na području istočne Azije, držanje nekakvih starinskih „nacionalnih“ podela besmisleno i kontraproduktivno.

Stanovnici ostrva, dakle, zahvaljujući svojoj relativnoj malobrojnosti i iskustvu gotovo potpune ekstinkcije, imaju za ono vreme vrlo napredna shvatanja života u zajednici. Ne samo da se ne gleda ko je korejskog, ko japanskog, a ko kineskog porekla, već su i rodne podele mnogo manje izražene nego što bi bilo očekivano u ovom periodu, pa tako selo predvode ne samo samuraji već i stare, iskusne i mudre žene i mada Ronin Island sasvim jasno ide na modernu, „woke“ rekonstrukciju žanrovskih tropa, on za to ima vrlo solidnu podlogu.

Pogotovo jer je prvi središnji konflikt ili makar tenziju u stripa postavio na klasnu ravan, pokazujući kako se mladi sin samuraja koji je bio jedan od predvodnika zajednice u vreme njenog osnivanja, i mlada korejska devojka, ćerka skromnih seljaka, zapravo ravnopravno nadmeću da uđu među elitne vojne kadrove koji brane ostvro. Hana i Keichi su istovremeno i rivali i dobri prijatelji koji osećaju snažnu, gotovo sudbinsku međusobnu sponu uprkos tome da Keichijeva majka ima izrazito netrpeljiv, rasistički nastup prema korejskom delu stanovništva koje je skromnog, prostog porekla i ispostavlja se da staleške podele, iako besmislene u društvu koje nema gotovo nikakvu imovinu niti stvarnu moć, i dalje utiču na njeno razmišljanje.



Ali i na Keichijevo, i Ronin Island je tokom svojih dvanaest epizoda priča o sazrevanju dvoje klinaca koji moraju da vrlo brzo prepoznaju kako njihov život u zajednici koja se kune u jedinstvo i solidarnost može i mora da postane komplikovan na ime njihovih porekla.

Naravno, ovo je i pustolovan strip kome se samuraji nalaze u samom imenu pa to sazrevanje i prepoznavanje ima formu jedne herojske potrage. Jer, konkretno, „Veliki vetar“ koji se pominje u ovom stripu nije ni metafora za rat niti za nekakvu veliku prirodnu katastrofu ili zarazu, već za – zombi apokalipsu.

Dobro, ne „čistu“ zombi apokalipsu, ali ovaj strip su neki čitaoci već krstili kao „The Walking Dead sa samurajima“ i mutirani, agresivni pripadnici ljudskog roda koje je u bezumne mašine za proždiranje pretvorila infestacija parazitskim sojem gljive predstavljaju primarnu pretnju u ovoj priči. Byonin, termin koji se koristi za ova stvorenja na Japanskom označava bolesne ili invalidne osobe ali su, u klasičnoj zombi-tradiciji, u pitanju kreature lišene viših kognitivnih funkcija, pretvorene u gotovo čist instinkt. Ali, kako to već u ovakvim narativima po pravilu ide, PRAVI negativci se zapravo nalaze među ljudima i Ronin Island kreira složenu tenziju između zajednice sa ostvra i novog Šoguna koji tvrdi da je njegov taktički i strateški genije jedino što čini branu potpunom istrebljenju ljudske rase. Naravno, Šogun je pritom, vrlo autoritaran i prati „stare“ etničke podele pa kada se naši junaci sretnu sa njim, Hana biva tretirana diskriminatorno i nalazi da u novom šogunatu pripadnici nejapanskih naroda imaju status možda tek malo iznad najobičnijeg roblja.



Pak naravno nema prostora da ovu priču iskomplikuje onoliko koliko je Kirkman iskomplikovao svoj Zombi-opus, pa je Ronin Island jedna svedenija, ekonomičnija pripovest o tome kako se u trenucima najvećih pretnji kristališu prioriteti pojedinaca i zajednica, ali i kako mlade osobe sa potencijalom da budu i ratnici  i predvodnici mogu da na osnovu jedne odluke – koja, u skladu sa njihovom mladošću ne mora biti donesena naročito racionalno – odrede svoju životnu sudbinu. Psihološki portreti nekolicine glavnih junaka sasvim jasno asociraju na japanski žanrovski izraz ali im Pak daje svež preliv relevantnosti otržući narativ od prostog omažiranja već postojećih, dobro poznatih radova. Na kraju sam, moram da priznam, malo i požalio što Ronin Island nije imao još više prostora da radi sa svojim likovima jer je utisak da je Pak tek zaista ušao u njih i, provevši ih kroz teška iskušenja, tek im dao prostora da rastu, a strip se onda završio. No, ovo ne znači da sam strip nije ugodan za čitanje.

Slična opservacija ide i na crtež koji je dinamičan, energičan ali ne opterećen detaljima. Milonogiannis voli da prikaže akciju i emociju na svojim tablama, ali ne voli da se naročito mnogo smara oko pozadina pa čak ni oko samih figura, puštajući da konture rade najveći deo posla i to dosta dobro prolazi, pogotovo jer koloristkinja Irma Kniivila obezbeđuje dovoljno dubine njegovim crtežima. Simon Bowland radi letering i ovo je nenametljiv, funkcionalan dizajn.

Ronin Island nikako ne bih predstavljao kao nekakav moderni klasik ali on jeste svojevrsna prekretnica u smislu kako severnoamerički mejnstrim strip tretira tuđ žanrovski predložak. Greg Pak i Giannis Milonogiannis ovde uspevaju da na pravilan način iskombinuju poštovanje prema „drugoj“ kulturi i njihovim žanrovskim i drugim tropima sa jednim možda i ikonoklastičkim, ličnim pristupom žanru i tropima, žanrovskim i društvenim, nudeći nam klasičnu avanturu sa neklasičnim protagonistima i jednu zaokruženu, zadovoljavajuću priču. Koja itekako ima potencijala za još ako bude sreće. Za sada kompletan serijal možete ispazariti direktno od izdavača na ovom mestu ili digitalno, kod Amazona.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3411 on: 19-05-2022, 05:38:44 »
Već izvesno vreme se pripremam da napišem nešto o tekućem serijalu Seven Secrets koga izdaje BOOM! Studios od leta 2020. godine ali ovaj strip je tako natrpan preokretima i iznenađenjima da nikako ne umem da nađem prirodnu tačku na kojoj mogu da stanem, podvučem crtu i pružim neko zaokruženo mišljenje. Autori su očigledno ovaj serijal pripremali kao seriju eskalirajućih otkrića i šokantnih obrta i kako koja nova epizoda izađe tako se čitaočeva perspektiva promeni, vizija proširi i on shvati da je do malopre tek nazirao širinu priče u kojoj se zatekao. Kako je do kraja, avaj, ostalo još samo dve epizode, zaista je red da nešto kažem o Seven Secrets.



BOOM! Studios nije baš naklonjen tekućim serijalima sem ako se ne radi o licenciranim stripovima kao što su Power Rangers ili Buffy, ali izuzetaka ima. Lumberjanes je, recimo, bio jedan od velikih i uspešnih serijala koje je ovaj izdavač radio godinama a Seven Secrets, mada sasvim drugačijeg žanrovskog i estetskog usmerenja, ima potencijala da bude makar uporedivo veliki i uspešan. U trenutku dok ovo kucam izašlo je šesnaest brojeva a što, s obzirom na ekstremnu zauzetost autora, partikularno scenariste, zapravo deluje i kao svojevrstan podvig. I mada Seven Secrets bez sumnje uživa u jednom tantričkom pristupu pripovedanju, stalno čitaoca dražeći, tizujući i puštajući mu male klimakse, ali decidno bežeći od money shot momenta u kome bi se moglo reći da je na neki način prirodno zaokružena jedna celina – a što je, uostalom, u savremenom trenutku kada se tekući serijali pišu sa budućim kolekcijama na umu, pravilo – razvijajući svoju priču sve više u širinu i visinu, takođe je i fer reći da svaka epizoda nudi korektnu količinu akcije, karakternog rada i briljantnih preokreta u zapletu da čitalac odšeta ne trenutno zadovoljen već i gladan da čita dalje.

Autori ovog stripa su italijanski crtač Daniele Di Nicuolo i australijski maestro pisanja Tom Taylor i mada svakako deluje kao da me Taylor plaća da svakih par nedelja napišem po jedan tekst o njemu, ne radi se čak ni o tome da je u pitanju vanredno draga i pozitivna osoba čije prisustvo na internetu ulepšava čitav taj problematični društveni simulakrum, već naprosto o tome da su Taylorovi stripovi, čak i oni slabiji među njima, očigledno dobro naštelovani na moju sopstvenu frekvenciju užitka. Akcija, avantura, humor, prstohvat levičarske propagande – što se kaže, nema tu ničega da se ne voli. Sa svoje strane Di Nicuolo je čovek sa sada već solidnim tragom što ga je ostavio na BOOM! Studios radovima, partikularno na Moćnim rendžerima, ali je radio i za Dark Horse i za Image. Rođeni Milanez, Di Nicuolo u svom crtežu, partikularno za ovaj serijal, a koji mu je prvi autorski, zapravo kanališe dosta istočnoazijske energije dajući jednom misterioznom i akcijom nabijenom stripu dašak manga-eksplozivnosti. Pripovedno, naravno, ovo nema mnogo veze sa japanskim stripom, ali svojevrsna ljubav prema oštrim uglovima u dizajnu likova i atraktivnost akcionih scena svakako asociraju na dalekoistočne radove.

Seven Secrets je i za Taylora zapravo redak izlet u autorski strip. Taylor je što se stripova tiča ipak najpoznatiji po radu sa korporacijskim likovima kojima je uspeo da udahne dosta osobenog karaktera (Spider-man, Wolverine, Iron Man, Nightwing, pa i mladi“ Supermen), ali i po radu u alternativnim vremenskim linijama istih tih korporacijskih univerzuma, gde je kreirao nekoliko vrlo memorabilnih serijala što u punoj meri koriste kapacitete koje im daje rad izvan kanonskog kontinuiteta (DCEASED, Injustice, Dark Ages, Dark Knights of Steel...). Taylor ima toliku slobodu u radu sa tuđim likovima i univerzumima da je utisak da mu dublje autorske impulse u punoj meri zadovoljava rad na animiranoj seriji The Deep koja vrlo uspešno radi već duže od pola decenije.



No, Seven Secrets je dokaz da u njemu postoji još kreativne ambicije i ovo je strip koji, opet, u punoj meri koristi činjenicu da se događa u sopstvenom univerzumu, da nije vezan za ikakva pravila koja bi diktirali izdavač, urednici ili publika emotivno vezana za već postojeće likove. Tayloru je ovo i prilika da potpuno pusti na volju svojim, jelte, destruktivnim impulsima pa je Seven Secrets i strip u kome ćete likove taman zavoleti pre nego što oni na okrutne načine budu uklonjeni iz kasta. I dok, naravno, ovakav pristup verovatno ima dublji efekat kada radite u univerzumu utemeljenom pre osamdeset godina, sa likovima koje ljudi prate decenijama – kao što je slučaj sa Injustice, Dark Ages ili DCEASED – Seven Secrets na svojoj strani ima to da su likovi u punoj meri slobodni da budu sve ono što scenario od njih zahteva i da ne moraju da se savijaju onako kako tradicija kaže. Otud nam glavni lik i narator ovog stripa, mladi, otresiti momak po imenu Caspar bez mnogo pompe već na početku trinaeste epizode saopštava da će umreti i da je „ovo priča o tome kako sam umro“ a onda se strip nastavlja nesmanjenim tempom i samo gomilajući tenziju i akciona razrešenja a koja vode do novih, uzbudljivih elemenata zapleta i novih saznanja koja svet Sedam tajni samo čine komplikovanijim ali, zapravo ne i lakšim za razumevanje.

No, Taylor je ovde na vrhuncu svojih moći i Seven Secrets je praktično pokazna vežba iz stripovskog striptiza gde ćete čitaocu na početku nagovestiti nešto misteriozno i veličanstveno a onda mu pružati samo deliće velike slike, često čak ne ni one deliće koje je mogao da nasluti na tom početku, otkrivajući mu komadić po komadić pravila po kojima svet funkcioniše ali tako da svako sledeće otkriće na neki način ono što ste prethodni znali stavi u novi kontekst i pokaže ga kao u suštini netačno. Ovo je sa jedne strane vrlo rizičan pripovedni postupak jer čitaoca samo do određene granice možete napred vući mamcima i braniti mu da u njih zagrize ili, još gore, puštati ga da zagrize samo da shvati kako ukus UOPŠTE nije onaj koji je očekivao, a pre nego što izgubi strpljenje i povuče ručicu za edžektovanje. Sa druge strane, kada ga dobro odmerite, ovo je vrlo dobar pripovedni postupak jer čitaoca stavlja u poziciju u kojoj se nalazi i sam protagonist, pa njih dvojica (ili njih, jelte, dvoje) među sobom dele šokiranosti i zapanjenosti kada shvate da ono što su mislili da znaju o svetu zapravo uopšte nije istina, da su neka pravila potpuno arbitrarno postavljena, neke misterije puke fasade iza kojih nema ničega a da je i sam Caspar, na početku reklo bi se jasan, normalan lik, okružen tajanstvenim, neshvatljivo kompleksnim zaverama, daleko od, jelte, normalnog.

Pritom, Taylor uspeva da i sam prekrši to pravilo o pozicioniranju čitaoca blisko protagonisti a da to čitalac skoro i ne primeti. Iako je Seven Secrets pripovedan Casparovim glasom koji se čitaocu direktno obraća u titlovima, pričajući priču kao sled prošlih, proživljenih događaja i iako jedan solidan deo otpada i na Casparovu ličnu istoriju, način na koji je uopšte postao upleten u sve te intrige i misterije, i način na koji je podizan, obrazovan, podučavan, pripreman za svoju buduću ulogu čuvara tajni, strip, kada je to potrebno, vrlo efektno odlazi na druga mesta, napušta glavnog junaka i prikazuje nam scene u kojima njega nema niti on može da zna šta se tačno u njima događalo. Ovakav narativni pristup gotovo da je drzak u tome kako spaja dve sasvim suprotstavljene pozicije, ali je, rekoh, jako efektan, i ne samo da nam daje dodatne informacije što pomažu u formiranju punije slike o jednom suludo komplikovanom, misterioznom kontekstu u kome se sve događa, nego nam i prikazuje negativce, ili makar antagoniste sa više dubine, humanizujući ih i relativizujući ono što na početku deluje kao puka crno-bela borba između dobrih „čuvara“ tajni i „tragalaca“ za njima.



Trudim se da što manje otkrijem o radnji samog stripa jer je veliki deo užitka u čitanju Seven Secrets zasnovan na tome da čitalac zajedno sa Casparom otkriva pravila sveta u koji su smešteni i komplikovan, stoletni ples između dve velike grupe ljudi fokusiranih na moćne artefakte, ali mislim da je fer dati neke od osnovnih informacija uz napomenu da je ovo – za mene duboko zadovoljavajuće – strip koji praktično nimalo ne smara sa „loreom“ i podzapletima koji nemaju esencijalne veze sa centralnim zapletom, a što je, bojim se, nešto što u današnje vreme uvek treba eksplicitno pozdraviti.

Seven Secrets je, suštinski, pripovest od dva tajna društva, osnovana pre mnogo vekova, a koja imaju radikalno suprotstavljene ideje o tome kako čovečanstvo treba da se odnosi prema titularnih sedam tajni, odnosno sedam ekstremno moćnih predmeta (ili... da li baš predmeta?) koji imaju kapacitet da na izvanredno radikalne načine izmene ne samo ljudsku istoriju već i prirodu života na Zemlji. Čuvari su sami sebe proglasili, jelte, čuvarima tajni i vekovima imaju složen sistem odabira onih koji će ih držati i onih koji će ih štititi sa sve protokolima kako da se obezbedi da niko neiniciran ne samo ne dobije pristup tajnama, već, idealno, da ni ne zna da one postoje. Caspar je dete rođeno u romantičnoj vezi dvoje Čuvara, uprkos striktnim pravilima da se Čuvari ne smeju međusobno emotivno vezivati – kako se ne bi desilo da im kolege postanu važniji od samih tajni što moraju da ih štite po svaku cenu – i on, po prirodi stvari, odrastajući delom unutar ove tajne organizacije, prepoznaje Čuvare kao plemenite, požrtvovane i ekstremno kul agente u službi dobra.

Sa druge strane su Tragaoci, a koji smatraju da su Čuvari, naravno, neko ko ljudsku evoluciju zadržava u mestu svojim odbijanjem da se tajne podele sa čovečanstvom i između dve organizacije već stolećima besni tajni rat. Nešto kasnije, saznaćemo da su dve organizacije na određene načine jedna drugoj bliže nego što smo na početku mislili...

Iako ova osnovna postavka nije naročito originalna, na kraju krajeva, već duže od deset godina živimo u svetu u kome igrački serijal Assassin’s Creed, postavljen na slične temelje uživa veliku popularnost, Taylor majstorski radi sa likovima kako bi nam ovaj centralni konflikt približio na jednu posve ličnu ravan i čitaoca uvukao da i sam ubaci emotivni ulog u priču. Kako već rekoh, pomaže što on veliki deo toga gleda kroz Casparove oči i ne može da ne bude, kao i Caspar, fasciniran Čuvarima koji su EKSTREMNO kul, i svi su vrhunski borci ili tajni agenti, sa pitoresknim ličnostima negde između Jamesa Bonda i Vitezova okruglog stola, a njihovo ratno drugarstvo i požrtvovanost inspirišu najplemenitije emocije i u protagonisti i u čitaocu.



E, onda, naravno, kad krene haos pa se pokaže da ni tajne nisu BAŠ ono što ste mislili, niti da su Čuvari tako monolitna ekipa kako se predstavljaju, niti da sami Tragaoci zapravo baš TAČNO znaju šta rade, to je serija fantastičnih otkrića i preokreta koje naprosto nemam nameru da ikom spojlujem. Jedino ću reći da sve što očekujete da se desi zaista i hoće da se desi, ali će onda nastaviti da se dešava dok ne počnete da propitujete ne samo to jeste li dobro shvatili o čemu se u ovom stripu radi već i kog je zapravo žanra.

Ponovo, iako to može da, teoretski, bude i malo opterećujuće za čitaoca koji često više ne zna za šta da se uhvati i šta je „istina“, Seven Secrets počiva na tipično tomtaylorovski simpatičnim i intrigantnim likovima koji obezbeđuju investiranost čak i dok zaista niste više sigurni kuda će priča dalje da krene i za koga zaista treba da navijate. Taylor je, to smo već više puta rekli, i neko ko svoju liberalnu agendu ne da ne krije već voli da gura u prvi plan pa su Čuvari jedan ekstremno šarolika ekipa, sa rasno, nacionalno i seksualno izmešanom postavom koja je suštinski „nadnacionalna“, možda čak i „nadkulturna“ onako kako ovakva tajna društa zaista i treba da budu. Sam Caspar je melez, a Čuvarima će pomagati i engleska kraljica – koja je i sama tamnoputa u ovoj priči – dok su neki od najkuljih, najintrigantnijih likova tek uzgredno kvir, a što zauzvrat inspiriše čitaoca da se zapita jesu li i drugi likovi takođe kvir, samo što se to ne vidi na prvi pogled. Tayor voli taj utopijski, liberalni kontekst u kome se ljudi različitih kulturnih bekgraunda slobodno mešaju i zajednički rade za istu stvar a ako je ijedan strip prirodno ugođen sa takvom postavkom, to ja svakako ovaj u kome se ne samo odlučuje o sudbini sveta već i protagonist zajedno sa čitaocam radikalno proširuje svoju ideju o tome ŠTA je zapravo taj svet za koji se dve frakcije bore.



Ovde je neophodno istaći vrhunski rad što ga Di Nicuolo uliva u strip, u prvom redu u same likove. Možda je već i kliše skretati pažnju na to, ali nije retkost da i stripovi koji se manifestno trude oko „diverzititeta“ svojih likova, završavaju sa likovima koji izgledaju isto sem boje kože i, eventualno, frizure. Di Nicuolo, pak, vrlo vredno i dosledno radi na kreiranju različitih tipova tela, ljudi koji se već na prvi pogled razlikuju ne samo bojom kože već očiglednim drugim genetskim karakteristikama, potičući iz raznih krajeva sveta i reflektujući i ondašnje kulturne karakteristike. Ovo je, teoretski, možda i prenaglašeno jer Čuvari su u suštini jedno zatvoreno društvo kome izvesna mera homogenizacije u izgledu i ponašanju prirodno sleduje, ali strip naprosto lepše izgleda na ime ova razlike između likova. Da ne bude zabune, Du Nicuolo im crta vrlo kul uniforme koje jasno komuniciraju da se radi o pripadnicima jednog bogatog, drevnog starog društva što iz duboke pozadine već stolećima usmerava razvoj ljudskog društva, ali ne tako da bi se žrtvovali individualni identiteti. I, mislim, neki od likova bi, ako pravde na svetu ikako ima, MORALI da postanu svojevrsne kulturne ikone među gikovima. Što se kaže, nisam gej ali Canto, neverovato kul maskirani mačevalac, pa taj čovek testira granice moje heteroseksualnosti na najslađe načine.

Di Nicuolo generalno crta dinamičan strip čiji lejaut često ume da se razdesi kako bi sugerisao moćne energije što se oslobađaju pred našim očima, a likovi su zabavni i ekspresivni i ovde vredi istaći i vrlo dobar kolor koji isporučuje izvrsni Italijan Walter Baiamonte, dajući stripu živ, ubedljiv ton i jednu fantazijsku energiju što ide uz stalne preokrete i šokove koje doživljavamo. Letering radi meni nepoznati Ed Dukeshire, ali posao je obavljen perfektno i ovde je vrlo očigledno da čitav tim radi zajednički u cilju kreiranja jednog jednako kul i energičnog stripa koji iz meseca u mesec intrigira, iznenađuje i jako zabavlja.

Posle šesnaest brojeva izašlih za godinu i po dana, osećaj je kao da smo tek zagrebali površinu sveta koji gotovo puca od napetosti i želje da nam sve svoje tajne otkrije. Nažalost, kako je objavljeno da se sve završava sa osamnaestom epizodom, skoro da ne mogu da poverujem taj epski narativ može da se završi onako kako dolikuje. No, bez obzira na sve, do sada je Seven Secrets zaradio moje najviše preporuke, pa se osetite pozvanim da proverite na šta to liči.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3412 on: 24-05-2022, 04:59:55 »
Kako se pre par nedelja pojavio 24. broj tekućeg serijala Thor a koji je, kada se u obzir uzme sva komplikovana matematika svih prethodnih Thor serijala koji su izlazili, jubilarna 750. epizoda, mislio sam da je to idealna prilika da podvučemo crtu i vidimo koliko je ovaj Marvelov tekući serijal uopšte dobar otkada ga (već dve godine) piše Donny Cates.



Thor je u ovom trenutku priti big dil, a zbog čega možda i zaboravljamo da je postojao period od nekoliko godina polovinom prve decenije stoleća kada su stripovi o asgardskom bogu groma bili na pauzi, možda zahvaljujući tome da su se slabo prodavali, a možda i tome da je Thor sa svojim „olde English“ izražavanjem i asgardskom tematikom mogao delovati i malo zastarelo za „novi“ Marvel koji je bio sav uozbiljen, zreo i vrteo se oko „odraslih“ zapleta kao što je bio prvi Građanski rat među superherojima. No, od 2007. godine je Thor ponovo u praktično neprekidnoj rotaciji, sa niskom vrlo uglednih scenarista koji su ga pisali (J. Michael Straczynski, Matt Fraction, Kieron Gillen), a kada se pokazalo da se radi o jednom od najpopularnijih likova u Marvelovom kinematskom univerzumu, usledio je sedmogodišnji rad Jasona Arrona na sukcesivnim serijalima o Toru koji je kulminirao poslednjim King Thor miniserijalom početkom 2020. godine i završavanjem tekućeg serijala o Thoru krajem 2019. O oba sam pisao na ovom mestu, a već tada sam sa dosta anticipacije razmišljao o najavljenom novom tekućem serijalu koji su preuzeli scenarista Donny Cates i crtač Nic Klein.

Cates je, naravno, u ovom trenutku jedna od Marvelovih najsjajnijih zvezda, scenarista koji još uvek spada u mlađu generaciju a koji se pokazao vrlo okretan, raznovrstan u tonu i interesovanjima radeći na različitim serijalima za nezavisne izdavače, ali i obezbeđujući Marvelu hit-stripove u vidu nedavno završenog serijala Venom i njemu pridruženog company crossovera od prošle godie, King in Black. Iako se meni ni jedan od ovih stripova nije dopao, neke od Catesovih radova za druge izdavače sam veoma pohvalio i zapravo, sa svojim interesovanjem za pitanja duhovnog, religijskog, zagrobnog itd. Cates mi je u startu delovao kao idealna osoba da preuzme staranje o Thoru od Jasona Aarona. Sa svoje strane, Klein, nemački crtač stripova, se već veoma dobro pokazao na nekoliko Imageovih serijala gde je radio uglavnom kao „fill in“ crtač na pojedinim epizodama, a ovo su sve bili odlični radovi, od Seven to Eternity, preko The Scumbag, The Realm i Drifter do Hardcore Reloaded. Marvel ga je možda izabrao jer Klein nije tako skup kao neki drugi crtači njegove kalse, ali Klein je što se kaže ispucao loptu daleko izvan, jelte, igrališta i pokazao da je apsolutno dostojan da radi jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih serijala Kuće ideja.

Thor je nastao u vreme kada Stan Lee, Jack Kirby i saradnici još nisu u potpunosti solidifikovali svoju viziju o novim, modernim superherojskim stripovima pa su njegove prve priče u magazinu Journey into Mystery zapravo nosile još priličnu količinu mystery/ science fiction šmeka koji je vezivan za radove u ovom izdanju. Kirby je već radio Tora u DC-ju i imao vrlo izraženu naklonost ka nordijskoj mitologiji dok je Lee, takođe prilično zaljubljen u vikinge odabrao Tora jer je hteo da ima protagonistu koji je kredibilno jači od bilo kog čoveka. Sada kada se nalazimo u trećoj deceniji narednog stoleća, sedamdeset godina od nastanka Marvelovog Tora, zanimljivo je u trenucima dokolice da bi DANAS momenat u kome dva Jevrejina iz Njujorka kreiraju strip baziran na nordijskoj mitologiji bio priličan događaj i za levičare gde bi se već neko našao da zameri kulturnu aproprijaciju, i za desničare koji bi se  žalili kako se nasleđe belog, arijevskog čoveka ismeva i pervertira ovim činom. No, moć popularne kulture je u tome da postaje DE FAKTO kultura ako je dovoljno dobra pa su Asgard, Tor i njegov ansambl danas naprosto deo nekakvog mejnstrim razmišljanja o mitologiji i mada je Lee ukazao da je odabrao skandinavski panteon jer je publika već bila dobro upoznata sa grčko-rimskim božanstvima, mislim da je danas fer reći da će zahvaljujući MCU filmovima, nasumično odabrana osoba na ulici pre znati ko su Odin, Hela, Loki i Balder, nego Hera, Afrodita, Gea ili Ares.



A opet, za vreme Jasona Aarona Thor je, uprkos svom superherojskom spektaklu, povremeno frivolnom humoru i tim za strip standardnim pristupom materiji, u dobroj meri bio i priča o odnosu čoveka prema božanskom, o odnosu božanskog prema stvarnom i večnom, o odgovornosti bogova za ono čime tvrde da vladaju i prema onima koji im se obraćaju u molitvi. Aaron je po pravilu vrlo zainteresovan za religiju u svojim stripovima, a Cates, iako mlađi, i sam ima zapravo slično interesovanje da razreši mnoge svoje dileme vezane za božansko/ večno i ljudsko/ propadljivo u stripovima koje piše.

Otud je i prva priča u njegovom i Kleinovom Thoru – nazvana The Devourer King – dostatno spektakularna po svojoj formi i dosledno propitivački nastrojena po svojoj srži. Započeta u Januaru 2020. godine, ovo je priča koja nas uvodi u novi status kvo za Thora i Asgard, onaj u kome su se Odin i Freja konačno posle milenijuma turbulentnog braka, rastali, u kome je Odin konačno odlučio da preda vlast u Asgardu svome sinu, gde je Thor sada kralj Asgarda, sa svim pripadajućim ceremonijalnim i suštinskim obavezama koje ovo podrazumeva, a Loki je konačno odustao od spletki vezanih za osvajanje mesta na tom tronu i prihvatio svoje nasledno pravo vladaoca Jotunhajma, domaje Ledenih džinova od kojih potiče.

To da Marvelovi stripovi „apdejtuju“ status nordijske mitologije je možda problematično za čistunce ali je dobrodošao dah dijalektike u medijumu koji prečesto, a često ne bez razloga, optužuju da je usidren u nepromenljivom vraćanju večito istog. Trezvenije rečeno – ovi stripovi su PRE SVEGA sapunske opere a tek onda (neo)mitološki konstrukti i njihova paradigma, pogotovo u 21. veku je da se paradigma uvek i stalno može i mora menjati ako želite da ostanete aktuelni. Ovo je, razume se, pomalo i zastrašujuće za čitaoca koji STALNO mora da čita o krizama što ugrožavaju sve što se do tada znalo o ovom stripu, ali u ovom konkretnom slučaju Cates ima dosta dobar pristup materiji.

Klasični Thor, u vreme Leeja i Kirbyja, ali pogotovo u vreme Roya Thomasa velikim delom bavio se dvorskim spletkama na Asgardu u pauzama borbi sa ogromnim pretnjama. Simonsonov legendarni rad iz samo nešto kasnijeg perioda držao se slične matrice, ali uz odvrtanje volumena na deset. No, Catesov serijal je usredsređen pre svega na samog Thora, njegovu unutarnju borbu sa konfliktnim nagonima a onda i rešavanje spoljne pretnje koja, jelte, preti da uništi ne samo čitav Asgard – koji samo što je ponovo utemeljen – nego i čitav univerzum.



Ovo deluje kao vrlo jako – možda i prejako – mesto da se s njime krene u novi serijal, ali Cates izbegava inflaciju spektakla time što umešno vezuje taj unutarnji konflikt u Thoru sa spoljašnjom pretnjom. Osnovni motivi koji se ovde propituju su Thorovo shvatanje da je pozicija na tronu po definiciji usamljenička i da se nekadašnji ratnik i prvi, jelte, biceps, Asgarda, sada mora pretvoriti u uzdržanog, promišljenog vladara koji malo govori ali kada to čini, to mora biti značajno, ali i njegov nerazrešen odnos sa ocem koga krivi i za ono što Odin jeste objektivno kriv i za ono što nije. Kriza u kojoj se Asgard nalazi, ne samo u ovoj prvoj priči već i kasnije, posledica je, kako Thor shvata, Odinove samovoljne, narcisoidno centrirane milenijumske vladavine, bez stvarnog, što bi naš predsednik rekao, ozbiljnog i državničkog odnosa prema vlasti, i Thorove interakcije sa Odinom su ispunjene nekontrolisanim gnevom i resantimanom iako se Thor, i ne primećujući, i sam pretvara u samovoljnog tiranina. Iako iz Aaronovog stripa koji se velikim delom dogašao u budućnosti, znamo da će Thor ostati kralj Asgarda do kraja ovog univerzuma, njegove sukobljene emocije i dileme u Catesovom stripu deluju veoma uverljivo i realistično.

Spoljna drama se, možda iznenađujuće, tiče Galactusa i Cates ovde zapravo vrlo spretno postavlja „božanski“ status Thora i njegovih Asgarđana, u jedan širi kontekst. Galactus je, suštinski, više božanstvo nego asgardski bogovi, jedinstveno biće u čitavom kosmosu koje se hrani čitavim planetama, da ne pominjemo sa poreklom u univerzumu koji je prethodio ovom. Sukob Thora i Galactusa deluje sudbinski određen, ali ispostavlja se da se oni moraju udružiti da poraze pretnju još veću od njih dvojice i pretvaranje Tora u najnovijeg Galactusovog emisara, sa sve retro dizajnom koji podrazumeva dugu kosu iz devedesetih je neočekivan, ali na kraju logičan razvoj situacije. Čitalac ovde saznaje stvari o Galactusu koje nije znao (to jest, Marvel je odobrio solidno osmišljen retkon), ali Thor ima vizije budućnosti i sopstvenog kraja koje neće ni malo razvedriti sumorne misli što novopečenog kralja Asgarda muče još od stupanja na tron.

Druga priča, Prey, je interesantna parabola o „čovečijem“ udelu u božanskom. Scenaristi u Marvelu neretko koriste Thora da udenu judeohrišćanske metafore u svoje narative i to, možda čisto po inerciji, dosta dobro funkcioniše. Cates ne pravi jedan-na-jedan preslikavanje ali njegova priča o pobunjenom „ljudskom“ delu Thorovog identiteta, odnosno doktoru Donaldu Blakeu, civilnom Thorovom identitetu koji je Odin smislio da vragolastog sina malo poduči skrušenosti, zapravo ima interesantne paralele sa isusovskim mitom o bogočoveku i uspeva da spoji jedan apsolutno voluminozni spektakl gde Tor susreće bogove-pretke, sa praktično slasher-horror narativom.

Od petnaestog broja pa do dvadesetčetvrtog, Cates se bavi jednim od osnovnih Torovih aksesoara, njegovim bojnim čekićem Mjolnirom, izrazito falusnim simbolom muškosti i snage, a koji je, već u prethodnim pričama pokazao izvesnu meru otrzanja onome što mislimo da je standardni, nepromenljivi mit. Čekići i sekire koje asgardski junaci koriste, ne samo Thor već i Beta Ray Bill koji u ovom stripu dobija svoje mesto u Asgardu kao njegov ratni zapovednik, ali ne pre nego što mu Thor skrši čekić Stormbreaker, su u velikoj meri ovde formatirani kao ne samo ekstenzije već suštine muškosti i junaštva i priče Revelations i God of Hammers nisu samo metafore za erektilnu disfunkciju i identitetsku nesigurnost savremenog muškarca – mada ih je legitimno i tako čitati – već se i uspelo uvezuju u tekući zaplet koji se bavi Torovim odnosom sa ocem, resantimanom, krivicom, prebacivanjem, ali na kraju i građenjem jednog zrelijeg, novog odnosa između dvojice muškaraca ali i između novog kralja i Asgarda.



Catesovo pripovedanje je vrlo solidno u ovom serijalu. „Epski“ ton, presecan akcijom i pravilno plasiranim humorističkim momentima je preuzet bez gubljenja koraka od Aarona i ovo je sada jedan već dobro utemeljen „glas“ za stripove o Toru sa uverljivo kvazivagnerijanskim volumenom koji, zahvaljujući kvalitetu Catesovog teksta ne deluje suvo, isforsirano ili naprosto dosadno. Cates odmerava količinu slova koja se može ostaviti na svakoj tabli tako da ne preoptereti čitaoca ni dijalozima ni titlovima, i daje nam dobre dijaloge, uspele karakterizacije i zaplet dovoljno lak za praćenje čak i ako ne znate baš sve o Toru i njegovom ansamblu. Povremena gostovanja Thorovih kolega iz Avendžersa su dobrodošla i postavljaju strip u širi superherojski kontekst Marvelovog univerzuma, ali ovo je pre svega strip o mladom kralju božanske domaje i njegovim dilemama, i fokus se za sada ne gubi.

Klein je glavni crtač na ovom serijalu i nudi izuzetan program. Uzimajući za osnovu dizajn i ton koji je sa Aaronom utemeljio Esad Ribić, Klein pruža izvrsne table moćne atmosfere, spektakularne akcije, uverljivih trenutaka refleksije i emotivnosti, ali i snažne začudnosti koja mora po definiciji biti vezana za Asgard i događaje duboko u kosmosu. Ovo je glasan i energičan strip u svakom svom trenutku, ali bez pretrpavanja tabli detaljima, bez lejauta koji bi pripovedanje učinio nejasnim, a sa izvrsnim radom koloriste Matta Wilsona.

Wilson radi i sa drugim crtačima na serijalu, pa drugu priču delom crta Aaron Kunder i samo malo umiruje Kleinov spektakl, a kasnije je tu i Michele Bandini čiji su likovi za nijansu bliži manga-stilu ali je pripovedanje i dalje jako uredno i table su spektakularne i dinamične bez kvarenja kvaliteta „signala“. Joe Sabino na leteringu obezbeđuje perfektan dizajn, čitljivost i ton.

Tekući serijal o Thoru je, dakle, jedan vrlo dobar mejnstrim strip u trenutnoj Marvelovoj ponudi, sa tim luksuzom da ima vreme i prostor da se bavi sopstvenim pričama i motivima. Snaga Thora – kao lika sa jakim utemeljenjem u Marvelovoj istoriji – je u tome da ne mora da se oslanja na kameo-gostovanja drugih popularnih likova i scenarista će ih ubacivati samo kada to priča zaista opravdava, slobodan da se bavi prevashodno svojim zapletom i istinski pomera priču o Thoru i njegovoj porodici i prijateljima, ali i onima koji u njemu zaista vide boga, unapred, na neke zanimljive pozicije. Za sada sam vrlo zadovoljan, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde.


 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 55.551
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3413 on: Yesterday at 05:36:49 »
Pročitao sam četiri kolekcije pod naslovom Clarke& Kubrick koje je prošle godine objavio Strip Art Features, odnosno SAF Comics Ervina Rustemagića i ovo predstavlja prvi put da su svi stripovi pod ovim naslovom okupljeni u jedno integralno izdanje (doduše u četiri toma) na Engleskom jeziku. Španski ECC Ediciones je kolekcije objavio u Španskom izvorniku prošle godine a SAF je onda uradio digitalnu ediciju na Engleskom i ovo je, za nas, starije čitaoce, jedna lepa prilika da se malo podsetimo kako smo ovakve stripove voleli osamdesetih godina prošlog veka.



Autor scenarija i crteža u ovom serijalu je, naravno, Alfonso Font, slavni španski crtač sa mnogo uspešnih radova iza sebe. Font je rođen još 1946. godine u Barseloni i njegova crtačka karijera krenula je šezdesetih godina, radom u lokalnom studiju gde je mladi, talentovani momak radio ilustracije za roto romane iz, za ono vreme uobičajenih žanrova poput vesterna, horora, misterije itd. Sa stripovima je krenuo kada su ga Editorial Toray zaposlili da crta vesterne u magazinima  Sioux i Hazañas del Oeste, a njegova ambicija je bila da prnađe način da radi za strane izdavače. Ovo je i uspeo krajem šezdesetih, kroz agencije Selecciones Ilustradas i Bardon Art, koje su mu omogućile da radi za britanski Fleetway, i kasnije francuski Editions du Vaillant. Nakon što mu je serijal Sandberg, Pere et Fils prekinut od strane francuskog magazina Pif, zbog, kako su rekli, nekompatibilnosti sa uređivačkom politikom koja je pre svega bila usmerena na omladinu, Font, u to vreme naseljen u Parizu, se vratio u Barselonu i tamo započeo serijal Robinzoni Zemlje (tj. Les Robinsons de la Terre, kod nas je izlazio u Ježevom zabavniku) sa scenaristom Rogerom Lecureuxom, ali i ovaj projekat je prekinut zbog neslaganja između dvojice autora.

Veći uspeh je postigao radeći sa etabliranim i cenjenim scenaristom po imenu Victor Mora sa kojim je radio nedeljni strip tequila Bang o „politički aktivnom ženskom liku“, a ovo je Fontu dalo i dovoljno samouverenosti da počne da radi isključivo po svojim scenarijima. I pokazalo se da je to pravi izbor jer su radovi koje je pravio osamdesetih godina uspeli da mu isposluju dosta međunarodne prepoznatljivosti: Priče o nesavršenoj budućnosti (Cuentos de un futuro imperfecto), Mračne priče (Historias negras), Clarke & Kubrick (Clarke y Kubrick, Espacialistas Ltd.) i onda Zarobljenik zvezda (El prisionero de las estrellas) su sve stripovi koji su kombinovali Fontovo interesovanje za naučnu fantastiku sa jedne a onda i neku vrstu opšte društvene, političke, ekološke itd. kritike i satire sa druge. U drugoj polovini osamdesetih Font će kreirati jedan od svojih najuspešnijih serijala, Taxi, devedesetih će raditi za Bonnelija i paralelno raditi na mnogo autorskih albuma i serijala. Danas, i dalje aktivan, Font uglavnom radi stripove za SAF.

Clarke & Kubrick, dakle, spadaju u početak njegove zrele i plodne faze iz osamdesetih godina i mada se ne radi o hitu kao što su bile Historias negras ili Zarobljenik zvezda, ovo je rad koji u dobroj meri prezentuje Fonta iz ove faze, sa svim njegovim interesovanjima, ali i sa karakterističnim pristupom crtežu, pripovedanju i, generalno tonu stripa koji će kroz jedan zabavan, samo blago mračno komični fon plasirati neka njegova razmišljanja o savremenom svetu i putu čovečanstva u budućnost.

Clarke & Kubrick su mu očigledno bili vrlo dragi likovi, jer ih i danas Font koristi kao ilustracije za neke svoje ideje, a nakon sopstvenog serijala ova su se dva spadala pojavljivala i u drugim njegovim stripovima. Specifična komična tenzija i mračno-satirični naboj njihovog odnosa svakako u dobroj meri komunicira Fontov svetonazor i nije neko iznenađenje da i više od tri decenije kasnije, Clarke & Kubrick i pored raznih idiosinkrazija u svom tonu, tempu pripovedanja i samom volumenu, emituju jednu zavodljivu energiju.



Naučna fantastika je u evropskom stripu svakako bio popularan žanr u sedamdesetim i osamdesetim godinama, a pogotovo jer je u književnosti (poglavito američkoj), ovo bio i period rekonstrukcije samog žanra sa novotalasovskim prevrednovanjima vrednosti i drugačijim pristupom standardnim temama i motivima. Film Odiseja u svemiru 2001. koji je po romanu velikog Arthura Clarkea 1968. godine režirao veliki Stanley Kubrick je svakako u presudnoj meri obeležio novi smer u žanrovskom filmu, pomerajući se od popcorn zabave ka ozbiljnijim filozofskim temama, ali u književnosti je Novi talas vrlo snažno gurao u različitim drugim smerovima, kombinujući literarnost i filozofsku ambiciju sa poigravanjem sa aktuelnim zeitgestom i otvorenom društvenom kritikom.

Utoliko, iako glavni junaci ovog stripa nose imena po Clarkeu i Kubricku, nisu u pitanju dva vizionara i filozofa već dva obična službenika velike agencije koja se bavi eksploatacijom kosmičkih resursa na različite načine, uhvaćena u žrvanj ogromne obezljuđene, do srži korumpirane, preko svake mere razuma dehumanizovane mašinerije.

Clarke i Kubrick su na neki način tipični protagonisti svog vremena. Rađen u apeksu Hladnog rata, ovaj strip na neki način prikazuje i razočaranje u post-frankovsku Španiju, oslobođenu fašističke stigme, ali sada ubačenu u mašineriju globalnog kapitalizma koji pored svog svojeg humanijeg lika zapravo ne haje preterano za individualnost ili ljudskost. Utoliko, dvojica muškaraca u centru ovih priča su cinični, nervozni gubitnici svesni da je njihova pozicija u firmi, svetu i svemiru nevažna na globalnom planu jer će ih uvek lako zameniti bilo koja druga dva gubitnika, ali i da ih to neće spasti stalne i dosledne eksploatacije. Clarke & Kubrick su zbog toga nabijeni snažnim antiherojskim šarmom za vreme u kome je sloboda na svačijim usnama ali koja se, istinski, meri samo brojem ništica koje su drugi spremni da vam ispišu na čeku. Oni su buntovni, ali ne zaista u meri da imaju plan ili makar ambiciju da sruše nepravične sisteme sa kojima se suočavaju, njihov bunt je reaktivan, ljudski, ultimativno bespomoćan, kako se iz priče u priču vidi, ali razumljiv svakome ko čita ovaj strip.

Font je, dakle, u naslov stripa stavio imena dvojice vizionara naučne fantastike koji su insistirali na pozitivističkom, optimističkom pogledu u budućnost ali se za zaplete u velikoj meri inspirisao radovima Roberta Sheckleyja, bruklinskog Jevrejina čije su priče i romani odisali jakom satirom, koristeći naučnofantastične motive i mizanscene za razotkrivanje apsurdnosti savremenog društva.



Utoliko, priče u ovoj kolekciji i same prikazuju Clarkea i Kubricka u situacijama gde su neke od protivrečnosti modernog društa pogurane do zastrašujućeg i komičnog apsurda. U skladu sa erom u kojoj su nastajale, ovo su često priče o velikim društvenim sistemima što funkcionišu po pravilima koja su imala smisla u vreme kada su ti sistemi osmišljavani, ali koja su, slepom i nekritičkom primenom u međuvremenu dovela do potpuno neželjenih efekata.

Font je u prvo vreme stripove o Clarkeu i Kubricku radio kao kratke vinjete od po nekoliko strana, zadovoljavajući se time da postavi zaplet, pokaže koliko je ideja apsurdna u stvarnom svetu i svoje protagoniste ostavi neretko u užasnoj situaciji na kraju, ne trudeći se da napravi stvarni kontinuitet između odvojenih epizoda. No, kako epizode odmiču, priče postaju kompleksnije, problemi višeslojniji a refleksija protagonista na ono što rade i ono što im se dešava biva emotivno zrelija. Naravno, obojica su i dalje cinici, prznice, bundžije bez usmerenja i stvarne ambicije, ali zajedno sa autorom i glavni likovi kao da postaju sve svesniji da je odgovor na dehumanizaciju društva koji svako može dati – makar malo više empatije.

Utoliko, i kratke crnohumorne priče sa početka do kraja bivaju zamenjene dužim, složenijim zapletima koji imaju u sebi više pustolovne naučnofantastične prirode, ali koji su i u satiričkom/ kritičkom smislu potentniji. Fontu svakako ne nedostaje stvari koje bi ismevao i kritikovao, od Zemlje iz budućnosti na kojoj je cela ekonomija zasnovana na industrijskoj reciklaži zagađenja iako praktično sve što planeta proizvodi jeste oprema za reciklažu zagađenja (a čija proizvodnja proizvodi zagađenje), preko ugovora kojim Clarke i Kubrick nehotično vanzmaljcima prodaju čitavu planetu, da bi ih spasla hakerka iz sumnjivog kraja grada, pa do finalne priče koja zauzima ceo poslednji album i koja govori o do besmisla birokratizovanom svetu gde svaki stanovnik vergla članove zakona i pravilnika a društvo se oko njih raspada, ovo su priče čija aktuelnost nije zaista umanjena protokom vremena.

Font, naravno, sve pakuje u dinamičnu humorističku matricu koja se u ogromnoj meri oslanja na njegov izvrsni crtež. Zbog toga je možda i ljudski zameriti što autor često prepopterećuje table ogromnom količinom teksta koji, svakako, ima svoj glas i senzibilitet, pogotovo vezano za karakterizaciju likova, ali koji je često višak u odnosu na izvrstan karakterni rad sa likovima i savršeno energične kompozicije i vizuelno pripovdanje. Font je jedan od onih klasičnih majstora evropskog stripa čiji su vizuelni gegovi besprekorni a likovi sa svojim karikiranim pozama, gestovima i izrazima lica zrače šarmom običnih ljudi uhvaćenih u grotlu fatalne istorije koja se ne preživljava.

Sve u svemu, pričamo o klasicima koji, iako ne savršeni, apsolutno i danas zavređuju čitanje i doneće ljubitelju stripa puno ugodnih trenutaka. Pa proverite sami. Amazon ih prodaje ovde.