Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 371349 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2500 on: 12-09-2017, 08:50:31 »
Wein je, inače, bio urednik Wolfmanu i Perezu kada su ributovali Teen Titans 1980. godine kao The New Teen Titans. Ovo ne samo što je bio opsceno dobro prodavan serijal u to vreme - prodavao je nekoliko puta više kopija od sledećeg po snazi - i uspostavio Teen Titans kao ozbiljan brend koji i danas živi i razgranao se kroz druge medije, nego je i meni jedan od najdražih DC serijala ikad. Strip-Zabavnik je ovo objavljivao na srpskom tamo negde početkom osamdesetih i, mada naravno nismo dobili mnogo epizoda (devet, da budemo precizni), dovoljno je to bilo da moju detinju maštu poprilično raspali i privuče ovom serijalu. Pre par nedelja sam sa velikim guštom pročitao svih šest kolekcija ovog stripa koje je DC nedavno izdao, kao da sam znao da se Weinu sprema odlazak na večni počinak, i ovako, kao zreo čovek, ne samo uživao već i bio u stanju da shvatim koliko su tu Wolfman i Wein doneli svog Marvel iskustva (obojica su bili Marvelovi urednici u sedamdesetima i pisali Spajdermena) i sjajno ga uklopili sa DC-jevim senzibilitetom. The New Teen Titans je bio strip koji je kombinovao urbano, moderno pripovedanje o mladim ljudima u Njujorku (ono što je Marvel perfekturiao sa Spider-man, Dazzler, Spider Woman, pa i X-Men) sa kosmičkim avanturama, susretima sa antičkim bogovima itd. Takođe, Deathstroke je ovde uspostavljen kao njihov veliki nemezis, a strip se bavi i raznim "savremenim" pitanjima. Recimo, jedan zaplet se ticao opasnog religijskog kulta, čitava Cyborgova priča je bila analiza izgradnje samopoštovanja osoba sa invaliditetom u savremenom društvu a epizoda u kojoj Titani sreću "starog" Starfirea (u ovom novom serijalu to ime je dobila vanzemaljka Koriand'r) je meni jedna od najdražih iz čitavog tog perioda. Wolfman i Perez su uzeli stari lik koga je Wein kreirao a koji je sovjetski superheroj Starfire, doveli ga u SAD i sukobili sa Titanima u priči koja ne samo da izvanredno progresivno tretira antagonizme poznog hladnog rata, humanizujući likove sa one strane gvozdene zavese već i ima autentično efektan emotivni pančlajn na kraju.

Podstičem ljubitelje superherojštine da potraže ovaj serijal ako ga već nisu iskusli, Wein, Wolfman i Perez su ovde na vrhuncu svojih kreativnih moći i zaista ga vredi čitati uz sve ograde o naivnosti superherojštine iz onog doba.



milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.510
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2501 on: 13-09-2017, 08:22:52 »
Ah, Teen Titansi u Strip Zabavniku..................

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2502 on: 13-09-2017, 09:01:55 »
Bio sam malo zaljubljen u Koriand'r, mada priznajem da me je Raven sa svojom mističnošću, tragičnim nasleđem i ogrtačem prilično impresionirala.  :lol: :lol: :lol: A Cyborg mi je bio NEOPISIVO kul.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2503 on: 14-09-2017, 13:14:20 »
Pročitao sam prvi tom mange Die Wergelder, novi rad Hiroakija Samure a u izdanju Kodansha Comics. Ovaj tom je izašao pre otprilike godinu i po dana na engleskom jeziku i naziva se omnibus izdanjem, pretpostavljam zato što sadrži prva dva toma japanskih kolekcija ovog serijala. Naravno, čisto da bude jasno, ovo nije završen strip i mada je drugi tom omnibusa najavljivan za kraj prošle godine, to se još uvek nije dogodilo. Ipak, Samurin crtež i primamjiva tematika stripa su me suviše jako izazivali pa sam pročitao ovaj intenzivno nedovršeni rad i ne kajem se (mnogo).

 
Samura je široj javnosti, razume se, poznat kao autor dugovečnog serijala Oštrica besmrtnika, samurajske mange koja je iskombinovala nadahnuće kineskom wuxia literaturom i kung fu filmovima sa japanskim chanbara filmovima uz prstohvat zapadnjačke „kul“ fantazije, kreirajući veoma popularan melanž akcije, filozofije i horora. Die Wergelder je sasvim drugačiji rad po mizanscenu i temama i mada, pogotovo u drugom delu priče, Samurin karakteristični humor prozire između scena ultranasilja, ovo je strip koji bi, da je urađen od strane autora manjeg formata, gotovo sigurno bio u potpunosti definisan svojim šok-efektima i prokazan kao puka nasilna pornografija.
 

 
U pogovoru za ovaj prvi tom autor kaže da je strip nastao ne toliko na nagovor koliko na imperativ tadašnjeg Samurinog urednika a nakon par pijanih razgovora o pinky violence filmovima iz sedamdesetih u produkciji studija Toei koji su kombinovali akciju, erotiku i „sukeban“ stereotip opasnih ženskih likova. Iako Samura tvrdi da je sve krenulo od urednikovog pitanja kako to da nikada nije nacrtao strip gde se žena u tradicionalnoj kineskoj nošnji bori protiv drugih likova, te da je on na to odgovorio skicom, bez ideje kuda bi to dalje otišlo, kada je par meseci kasnije od istog urednika dobio telefonski poziv kojim mu je rečeno da onda krene da crta takvu mangu, ne bi se reklo da nije na raspolaganju imao već gomilu ideja kako bi sve to moglo da izgleda.
 
Die Wergleder nije strip za svakoga i to vredi odmah naglasiti. Iako premisa iz gornjeg pasusa ukazuje na isti koloplet inspiracije koji je na zapadu na kraju porodio, recimo, jedan Kill Bill sa svom svojom frivolnošću i raspevanom melodramom, Die Wergleder je mnogo intenzivnije ali i mnogo brutalnije iskustvo. Neki od motiva su, zapravo i slični Tarantinovom dvodelnom omažu dalekom istoku, ali Samura frivolnost – koje ovde, da ne bude zabune, svakako ima – uspeva da prikrije mnogo bolje, zakopavajući je ispod nekoliko slojeva zbilja mračne i okrutne drame.
 

 
Veliki deo efekta koji ovaj strip postiže posledica je sasvim hotimičnog pripovedačkog postupka koji likove svaki čas spušta in medias res, pušta čitaoca da se stranicu za stranicom šokira scenama snažne trilerske napetosti – na granici body horrora, štaviše – i onda detonira scenama visceralne akcije a da razlozi što se sve to dešava nisu baš jasni. Dobar deo prve polovine ovog toma čitalac juri za pričom, trudeći se da se razabere među likovima i pohvata njihove motive i naume. Ne pomaže, naravno, što strip insistira na ne jednom nego na nekoliko „girl boss“ likova koje u početku nije najlakše razaznati jednu od druge, ali ni to što od scene do scene imamo utisak kao da je Die Wergelder nastajao zavarivanjem delova sasvim različith stripova jednog za drugi. Mračna, brutalna naučna fantastika bez mnogo pardona biva zamenjena jednako brutalnim krimi zapletom i dok se čovek probija kroz jakuza žargon i trudi da pohvata silna imena bandi i japanske provincijske toponime lako mu je da zaboravi da je strip zapravo započeo šokantnom pornografskom/ horor SF scenom u kinsekom bordelu. Taman kad ste se na TO navikli, Samura opet pivotira i na meniju je klasičan seinen manga jelovnik – kul tehnologija, žene koje ZNAJU kung fu, snajperi, helikopteri, kostimi i ogromna količina akcije.
 

 
Može to da bude zamorno, i sasvim bih razumeo čitaoca koji bi se posle stotinak strana zatekao u potpunoj konfuziji i odlučio da nema više snage da prati radnju koja se odvija gotovo bez ikakvog obzira za likove i njihove motivacije, samo kada Samura ne bi bio tako perfektan u kreiranju svake od nabrojanih scena. Da ne bude zabune, Die Wergelder zapravo deluje dublje nego što do kraja prvog toma zaista i bude dubok i ono što može da zaliči na šokantnu egzistencijalističku prozu ipak se posle izmeće u samo jako solidan triler, ali: 1. strip još nije gotov i 2. taj solidni akcioni triler ima toliko dobro vođene i postavljene scene da stil ovde uspeva na momente da postane supstanca i zavede nas da ga sledimo bez obzira što sad vidimo trikove kojim se Samura služi.
 

 
Opet, nije da su to neki do sada neviđeni trikovi. Ovo je manga koja, kao što je i običaj kad imate posla sa nedeljnim izlaženjem, nema nikakav problem da ode u opširne tangente objašnjavajući potanko elemente kulture, tehnologije ili istorije koji možda i nisu ključni za razumevanje centralne priče ali obogaćuju mizanscen, koja ima perfektne vizuelne gegove usred scena za koje očekujete da će biti ozbiljne i mračne, koja se, naravno, ne uzdržava od obilne dekompresije u akcionim scenama što umeju da potraju i po par desetina strana. Ali Samura je majstor svog zanata i svaki od ovih trikova dovodi do skoro savršenstva. Infodampovi mogu da deluju kao da autor samo piše o svom trenutnom interesovanju za određenu temu a humor ume da iznenadi kad se udene između zastrašujuće visceralnog nasilja i hardkor pornografije, ali strip se postepeno razvija, dajući likovima više karaktera, zapletu više mesa i ono što je u početku delovalo kao puka procesija šokantnih scena pretvara se u priču u kojoj čitalac nalazi svoju investiciju.
 
Naravno, to je, u skladu sa materijalom koji je nadahnuo nastajanje Die Wergelder, jedna priča o osveti zasnovana na uobičajenom hubrisu onih sa malo moći koji ih vodi u izigravanje bogova i spasitelja dok uništavaju živote onih bez moći, ali je vođena zapravo vrlo spretno. Informacije potrebne da likove uokvirimo u akciju dobijamo postepeno, kroz izvrsno vođene i postavljene flešbekove i Samura bi bez problema mogao i samom Tarantinu da pokaže par fora iz domena nehronološkog pripovedanja.
 

 
Opet, ovo je svakako bila i svojevrsna kocka – to da morate da se probijete kroz više od dvesta strana belo usijane akcije i saspensa a da ne znate ŠTA se zapravo dešava kako biste stvari kontekstualizovali u drugoj polovini stripa je svakako lakši predlog za varenje kad je sve spakovano u jednu knjigu. Kada strip čitate u porcijama od par desetina stranica u nedeljnim razmacima – verujem da je mnogo teže ispratiti ga i ostati investiran. Ipak, Die Wergelder prilično uspešno, za moj groš, uspeva da napravi tranziciju od serije naoko nepovezanih a atraktivnih scena, u fokusiraniju pripovest o grupici likova koji rade na raskrinkavanju stravične zavere a koji su nam dalje približavani kroz flešbekove i mada strip donekle gubi na misterioznosti i atmosferi pretnje koja karakteriše početak, on dobija na humoru i šarmu, otkrivajući svoje Toei/ pinky violence korene.
 

 
Opet, to što strip sadrži povremene bljeskove suvog humora ne treba da vam potpuno spusti gard. Ovo nije manga koju treba da date svojoj predpubertetskoj deci na čitanje. Nasilje u njoj jeste atraktivno ali nije ni malo prilagođeno publici sa slabijim stomacima. Die Wergelder zapravo u fullu ide na klasičnu eksploataciju koju toliko intenzivno i dosledno prikazuje da na momente prolazi kroz njene grindhouse trope, i izlazi na drugu stranu kao nešto umetnički intenzivnije, možda filozofski smelije. Ovo je strip u kome ima puno kung-fua, da, ali ima i scena od kojih će vam se okrenuti stomak – od amputacija i visceralne torture, preko gnusnih medicinskih eksperimenata pa sve do nimalo zauzdanog seksualnog nasilja. Samura je i pre Die Wergelder imao artističke projekte koji su se bavili pornografijom i ekstremnim nasiljem (na primer), ali ovo je strip koji te stvari kontekstualizuje u okviru priče sa likovima za koje posle određenog vremena počnete da osećate empatiju pa to ovakve sadržaje čini u određenom smislu efektnijim ali i opasnijim.
 

 
Kakva god da je vaša tolerancija za fetišizovani seks i nasilje – a strip ih stavlja u kontrapunkt sa vrlo humanizovanom karakterizacijom barem jedne od protagonistkinja – ono što će vas vući u čitanje je činjenica da je Samura jedan od najboljih manga crtača u industriji. Klasično obrazovan da bude slikar (a koji nikada nije postao), Samura je crtač sa izrazito velikom kontrolom nad perspektivom i anatomijom i Die Wergelder je rad u kome su tela ekspresivna barem koliko i lica a enterijeri i eksterijeri imaju slikarsku uverljivost kombinovanu sa stripovskom živošću. Razume se, strip inspirisan filmom mora da u nekoj meri zadeluje i kinematski i Samura se ponovo potvrđuje kao majstor kadriranja i vizuelnog pripovedanja. Pogotovo su akcione scene izvanredne sa perfektnom dekompresijom koja priča svoje mini-priče i uvlači čitaoca u tuču kao malo koji drugi strip koji trenutno izlazi, a Samura uspeva da i scene u kojima likovi samo sede i pričaju budu karakterne i dinamizovane interesantnim, ali ne i napadnim kadriranjem.
 

 
Opet, kako sam već rekao, ovaj strip zbog Samurinog majstorstva može da se učini i pametnijim nego što zapravo želi da bude. Za sada, reklo bi se, Samurina ambicija je da ukrsti triler i eksploataciju na način koji će moćnoj akciji pružiti podebelo opravdanje i to mu ide od ruke. Da li će do kraja pritisnuti malo jače da „žanrovsku“ poruku učini univerzalnijom i ambicioznijom – videćemo. Drugi tom je za sada najavljen za Mart naredne godine i unapred mu se radujemo. 
 

 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.769
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2504 on: 23-09-2017, 13:28:47 »
Upravo čitam ovo, veliko hvala za dojavu da postoji prevod na engleski.


Obožavam Samurin crtež, svojevremeno sam nabavio sve što je Algoritam izdao od Blade of Immortal. Baš mi malopre palo na pamet da proverim da li je ta manga dovršena, i kad sam video da jeste, pristavio sam je na skidanje. Taman je prošlo dovoljno godina da krenem da je čitam od početka.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2505 on: 23-09-2017, 13:36:22 »
Lepo vas je videti, druže Neomeđeni. I taman dok pročitate ceo Blejd, izaći će i drugi tom Die Wergeldera!!!!!!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2506 on: 27-09-2017, 06:32:48 »
Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva. Uostalom, ja sam i autor (ne)duhovite opaske da, ako čitate Marvelove stripove, onda X-Men morate pratiti makar iz samoodbrane. Razume se, to je bilo u vreme kada sam bio mlađi i gluplji a X-Men su bili u centru većine ključnih priča i događaja u Marvelu. No, decenije prolaze, ljudi stare a korporacije prave drastične odluke (jedino ja ne postajem pametniji) pa su danas X-Men u neobičnom položaju. Marvel je redakciju koja se ovim stripovima vrlo uspešno bavila u prethodnoj deceniji i početkom ove rasporedio na nove zadatke, a sa novom verovatno nije bio siguran šta da započne  pogotovo u svetlu svih tih priča da uspeh Foxovih X-Men filmova diktira direktno negativan odgovor u Marvelu koji je zabranio kreiranje novih mutantskih likova (da Fox ne bi mogao da ih koristi da sebi pravi pare) i generalnu skrajnutost X-Men za račun promocije Inhumansa. Nakon krešenda te neke tenzije između Inhumans i X-Men a koji se odigrao i u stripu (u prigodno nazvanom Inhumans vs. X-men DOGAĐAJU), Marvel je  po ko zna koji put počistio astal, pogasio neke serijale, neke pokrenuo pod drugim imenom i ušli smo u novu eru X-Men stripova pompezno nazvanu Resurrexion. Po čemu se ona razlikuje od prethodnih?
 
Načelno, po tome da se u tom nekom vremenu vladavine Donalda Trampa, X-Men stripovi imaju više baviti njihovim (super)herojskim podvizima a manje time da budu metafora za manjine i njihovu borbu za ljudska prava, ako je verovati prepričavanjima koja smo čuli od nekih od autora. Naravno, pojma nemamo da li je i koliko je ovo zaista nametano od strane uredništva, koliko korporacijska politika tu zbilja očekuje ne znam kakvu promenu, ali kako god bilo, fakat je da je ovo prvi put posle MNOGO godina da nemamo serijal koji se zove Uncanny X-Men (pa makar njegova prošla inkarnacija bila svedena na zapravo jedva prikriveni X-Force strip) a da Marvel neskriveno nastoji da pivotira na neke pozicije iz prošlih vremena, pokrećući gomilu serijala koji dele imena sa serijalima iz prethodnih decenija. Sve je to u skladu sa tom nekom „Legacy“ inicijativom koja treba da odobrovolji dugogodišnje čitaoce i pokaže im da se Marvel nije baš sasvim prodao tim nekim novim socijalnim strujanjima – ili kraće, da se uspešno prekopira ono što je DC uradio sa svojim Rebirth povratkom „normalnom“ univerzumu – ali ostaje pitanje da li sami stripovi demonstriraju vidan odmak od dosadašnje orijentacije.
 
Zapravo ne mnogo.
 
U ovom pregledu osvrnuću se na sve aktuelne mutantske serijale uz izuzetak All-New Wolverinea pošto je ovaj serijal uglavnom na istim (solidnim) pozicijama na kojima je bio i prethodni put kada sam o ovim stripovima pisao. Zapravo, ovaj serijal i Old Man Logan su jedini koji su bez renumeracije ili dramatičnih pretumbacija prošli kroz Inhumans vs. X-Men tranziciju, ali pošto je OML promenio kreativni tim, njega ću ipak i ovde potkačiti.
 
I zapravo, hajde da krenemo od njega.
 
Old Man Logan je, rekosmo već svojevremeno, bio Marvelov način da, što bi rekli na američkom, i ima svoj kolač i da ga pojede. Pošto ovo na srpskom ništa ne znači, ipak moram da posegnem za jasnijim idiomom o jebanju bez penetracije. Dakle, Old Man Logan je strip o Wolverineu iako je Wolverine mrtav i iako postoji DRUGI strip o Wolverineu u kome je Wolverine mlada žena sa solidnom kolekcijom psiholoških trauma, strip u kome se svi klasični Wolverine tropi mogu slobodno rabiti tako da stariji čitalac kome se u glavi sve pokarabasi kad vidi Wolverinea sa sisama ima nešto poznato i drago da se za njega uhvati, a da to istovremeno ne izbriše učinak tragične smrti „pravog“ Wolverinea od pre par godina. Zasnovan na istoimenom miniserijalu Marka Millara od još par godina ranije (u kome je Millar dosegao vrhunac svoje kreativne dekadencije u Marvelu demonstrirajući da mu se proces pičovanja ideja sastoji od dodavanja rečenice „ALI KAO MAD MAX“ na već izraubovane scenarističke projekte) Old Man Logan je tokom dve godine u kojima ga je pisao Jeff Lemire oscilovao između mračnih, krvavih savremenih priča o ostarelom Wolverineu koga teret akumulirane, tragične lične istorije čini još umornijim i ciničnijim, a da ipak stalno mora da pronađe razlog da se dalje bori, i priča iz originalnog sveta iz koga je lik doveden u centralni Marvelov univerzum, a koje su se bavile Loganovim pokušajima da podiže porodicu u svetu kojim vladaju hillbilly Hulkovi.
 
Sa dolaskom Eda Brissona na poziciju scenariste (u broju 25) nismo dobili nikakve radikalne promene – štaviše, Brisson je samo zaoštrio kretanje u istom smeru i aktuelna priča u Old Man Logan bavi se Wolverineom koji tumara jukonskim zaleđem i sukobljava se sa gomilom pomenutih hillbilly Hulkova koji su pronašli put iz Old Man Logan univerzuma u univerzum 616. Neočekivano!
 

 
Postoji mnogo razloga zašto ovakav zaplet može da vas nervira. Jedan od njih je svakako ta lakoća sa kojom Marvel gazi još uvek sveža pravila koja je sam uveo. Sa završetkom Secret Wars Marvelov multiverzum je trebalo da više ne postoji, barem ne na način kako je to bilo ranije a pojavljivanja Milesa Moralesa i Old Mana Logana u „centralnom“ univerzumu su tretirana kao izuzeci koji dopuštaju likovima što su osvojili srca publike da nastave da postoje. No, Brissonov strip tretira komunikaciju između dimenzija sa naglašenom lapidarnošću i, razume se, ovo dovodi i do toga da se i čitav Loganov psihološki temelj mora dovesti u pitanje – na kraju krajeva ovaj heroj je poslednje dve godine predstavljan kao jedini preživeli iz univerzuma koji više ne postoji a u kome su nekada postojali njegova žena i deca – ubijeni od strane bande Hulkova. Ako to sve nije baš tako konačno i nepovratno izgubljeno, nije teško pomisliti da bi ovaj Logan mogao da promeni svoje prioritete u bliskoj budućnosti. Uzevši u obzir Marvelove jasne najave da će „pravi“ Logan biti oživljen koliko ove nedelje, postavlja se pitanje relevantnosti Old Man Logan serijala i lika u bliskoj budućnosti.
 
To na stranu, Brisson, u timu sa uvek dragim brazilskim crtačem Mikeom Deodatom Juniorom, ovaj strip vodi na sasvim predvidiv ali i sasvim probavljiv način. Razume se, sama eskalacija motiva je apsurdna ako čovek malo o njoj razmisli (ali šta drugo očekivati od nasleđa Marka Millara?): ovo je strip u kome Hulkovi iz druge dimenzije bivaju predvođeni starim Hulkom iz DRUGE druge dimenzije i pokušavaju da izazovu nuklearnu kataklizmu u OVOJ dimenziji kako bi planetu preoteli za sebe, a jedini koji može da ih zaustavi je matora verzija Wolverinea iz, takođe, druge dimenzije. Ali, na neki način, Brisson pravi predimenzioniranu refleksiju na epizodu Hulka u kojoj je Wolverine i uveden kao lik u Marvel (a u kojoj se borio sa Hulkom u istim ovim ledenim bespućima) i mada su borbe apsurdne, one su i simpatično brutalne a strip u dovoljnoj meri humanizuje i same negativce, pokazujući da strah neretko sedi u korenu zla, pa se ovo čita kao ipak skoro pa intimna priča o spasavanju sveta u kojoj učestvuju likovi sa istorijama i koliko-toliko uverljivim psihlogijama. Opet, Deodatov crtež je svakako solidan deo ovog paketa i ako volite njegov raskošni, mišićavi stil, aktuelni Old Man Logan će vas svakako zadovoljiti.
 
Dobro, glavna dva X-Men serijala koje je Marvel pokrenuo posle završetka rata između Inhumans i X-Men su X-Men: Gold i X-Men: Blue i oba su pokušaji da se uhvate neki od elemenata „zlatnih“ dana franšize a da se ne napravi potpuni jaz sa stripovima iz poslednjih par godina. Oba su razumno uspešna ako tako mogu da kažem.
 
X-Men: Gold piše Marc Guggenheim za koga sam već u mnogo navrata izrazio simpatije i veoma me je obradovalo što se vratio u Marvel da radi jedan ipak važan serijal. U nekom normalnijem vremenu ovaj bi se magazin zvao Uncanny X-Men jer je ovo priča o „glavnom“ X-Men timu, onom koji vodi glavni deo mutantske politike, koji i dalje upravlja školom za mlade mutante i preko čijih će se leđa lomiti svi sukobi mutanata sa... pa, svima – drugim mutantima, rasnim suprematistima među Homo Sapiensima, superherojima koji bi samo da održe red...
 
Drugačije rečeno, X-Men: Gold je specijalitet kuće, strip koji ćete uzeti da čitate ako nemate vremena za pronicanje u komplikovane mutantske istorije i relacije, a čita vam se nešto sa umirujućim nivoom familijarnosti. Ovo je donekle i zaslužno za činjenicu da Guggenheimovi scenariji do ove tačke, koliko god da su bili probavljivi na nekakvom mikro nivou, naprosto ne šalju signale o tome da je ovo strip koji ima i neku višu viziju. Recite šta hoćete o Bendisovom radu na X-men, pogotovo o erektilnoj disfunkciji sa kojom se doteturao do završnice ali kod njega se makar od prvog broja osećala ambicija da se napravi potres a naši junaci udare na ozbiljna iskušenja. Kod Guggenheima ovo kao da nije slučaj i on se kroz dosadašnjih dvanaest brojeva zadovoljava prolaskom kroz sasvim uredno omeđene priče koje opet variraju do sada viđene mutantske motive na ugodne, pitke načine, ali se ne stiče utisak da će bogznašta od toga zaista biti važno u nekoj istorijskoj perspektivi.
 
Da me se ne shvati pogrešno,  ja sam se svakako mnogo puta vajkao zbog toga što urednici i scenaristi nikada taj prokleti status quo ne umeju da ostave na miru i što svaki novi zaplet mora da se uhvati redefinisanja temeljnih tačaka datog serijala, a sa često (i kod Bendisa u poslednje vreme i prečesto) nedovoljnim opravdanjem za tako nešto. Istinske transformacije likova, njihovo sazrevanje i psihološki rast često izostaju u svim tim silnim potresima status quoa i ovo je definitivno trend koji vredi kritikovati iz sve snage.
 
Ali u X-Men: Gold je utisak da na delu imamo suprotnu situaciju, Guggenheim se veoma trudi oko toga da svoje likove pokaže kako sazrevaju i menjaju se, stavljajući ih na različita iskušenja, od borbenih i egzistencijalnih do romantičnih i erotskih, ali su zapleti koji ove priče teraju primetno izlizani i fali im vitalnosti. Skoro da čovek zaključi kako u jednom stripu ne može da se ima sve.
 
Ovo je, razume se, defetistička zabluda, no X-Men: Goldu svakako fali ta mala iskra ZNAČAJNOSTI koja bi njegove pojedinačne epizode (i epizode unutar epizoda) povezala u jedan konzistentan narativ koji nešto treba da KAŽE o X-Men i njihovom mestu u našem svetu. Bendis je svakako imao ovu ambiciju, pa i Lemire posle njega, a pre Bendisa i Gillen. Ne kažem da su je oni uspešno realizovali, samo kažem da se kod Guggenheima ova ambicija zapravo i ne primećuje.
 

 
No, da ne bih zvučao negativnije nego što treba, da pohitam da ukažem kako je ovo većinu vremena pitak i zabavan strip koji nije pobegao od „diverziteta“ i u kome tim predvodi Jevrejka a baza operacija/ škola su usred njujorškog Centralnog parka što daje mnogo podloge za tenzije i propitivanje odnosa mutanata i homo sapiensa, a što Guggenheim (i sam, jelte, Jevrejin) mestimično uspešno radi. Meni svakako prijaju brzi, sočni dijalozi i uspele karakterizacije likova koji deluju istovremeno i klasično ali i zrelo. Takođe, ako se neko plašio da će odsustvo nekih popularnih likova (po prirodi stvari ovde nema ni Charlesa Xaviera, ni Wolverinea, ni Beasta, ni Cyclopsa ni Emme Frost ili Jean Grey) stripu naštetiti, vredi reći da Guggenheim dobro rukuje većinom svojih drugo- i trećepozivaca i da je hemija u timu prilično solidna. X-Men: Gold se uglavnom ne bavi tematikom upravljanja školom i studentima (za ovo postoje drugi serijali o kojima malo niže) osim u do sada najslabijoj priči koja se bavi Secret Empireom i u kojoj je prosto bolno vidljivo koliko je Guggenheimu bilo mrsko da se uopšte upliće u ovaj karambol, a trenutno najnovija, dvanaesta epizoda najavljuje „epski krosover“ u koji će biti upleteni novouvedeni vanzemaljci ali i Mojoworld. Nisam siguran da je ovom stripu baš TO nedostajalo, doduše.
 
Crtačke dužnosti su, nakon što je indonezijski crtać Ardian Syaf napravio problem sa svojim nespretnim pozivanjem na Kur’an podeljene između nekoliko sasvim solidnih crtača od kojih svaki radi svoju priču. Ovo je, razume se, neophodno u magazinu koji izlazi na svakih 14 dana ali konzistentnosti nema.
 
X-Men: Blue je, pak, serijal koji bi u prošloj inkarnaciji bio nazvan All-New X-Men jer u njemu scenarista Cullen Bunn prati sudbine originalnih pet X-Men koje je tokom Bendisovog rada na stripu Beast dovukao kroz vreme u sadašnjicu u pokušaju da Cyclopsa trgne iz neumitnog klizanja u terorizam. Znamo, naravno, kako se TO završilo (Terorizam 1, Cyclops mrtav i omrznut) ali kasniji razvoj priče sa „O5“ je scenaristima pružio priliku da kontrastiraju njihovu mladost, relativnu naivnost i nesigurnost u svoje herojske karijere sa ciničnijim, zrelijim herojima savremenih priča. Dennis Hopeless je pisao pristojan All-New X-Men u prošlom sazivu i pokazao nam likove kako se rvu sa svojim kompleksnim identitetima putujući svetom, no Cullen Bunn sada pokušava da letvicu podigne nešto više. I, ako sam rekao da u slučaju X-Men: Gold ona nedostaje, onda za X-Men: Blue svakako treba pozdraviti da je ovo strip sa izraženom TEMOM.
 
Ova se tema pre svega tiče napora protagonista da ponovo preotmu svoje identitete, definišu se kao ličnosti i heroji i naprave jasan kontrast sa svojim „budućim“ verzijama koje su gotovo sve opterećene nijansama moralnog sivila ili tragičnim sudbinama (ili, u slučaju Icemana, er, homoseksualnošću?), a u tome im svemu, iz pozadine pomaže, er... Magneto?
 
Bunn zapravo strip postavlja na vrlo sigurne osnove ovakvim zapletom i njegov Magneto (čiji je solo serijal i pisao pre neku godinu) je zapravo uverljivo pokazan kao čovek koji, pogotovo nakon smrti svog starog rivala/ prijatelja, uspeva da se transformiše iznutra i autentično prihvati integracionističku političku agendu koju je Charles Xavier čitavog života promovisao. Naravno, Magneto nije Xavier i njegovo rvanje sa integracionizmom i promovisanjem mutanata kao nosilaca pre svega vrline a ne moći je prikazano na interesantan način.
 
Takođe, Bunn uspelo nijansira ponašanje mladih X-Men, baveći se manje generalnom konfuzijom koja mori putnike kroz vreme, a više analizirajući taj njihov neukaljani herojski idealizam koji ih motiviše da vode živote nabijene opasnošću i u kojima nema mnogo mesta za „normalne“ tinejdžerske aktivnosti. Ovo je vedar strip sa mračnim podtekstom, naravno, a za sada to dobro funkcioniše i ispunjava svoju svrhu ispitivanja vrline kao temeljne herojske vrednosti.
 
Što se tiče samih priča, prvo, ovo kao i pomenuti Old Man Logan, od samog početka ide „preko crte“ i uvodi likove iz drugih dimenzija, i X-Men: Blue je generalno razuzdan serijal u kome se mešaju magija i naučna fantastika, putuje po celom svetu, ali koji stiže da uhvati i intimne trenutke i likove prikaže u njhovim momentima sumnje i ranjivosti. Icemanov ljubavni život, recimo, dobija dovoljno prostora da shvatimo kako je teško imati vezu kada ste superherojski mutant što većinu vremena juri svetom u samosvesnom vozilu i bije se sa zlim superherojskim mutantima iz drugih dimenzija, tako da ovo iz pozadine i spretno opravdava česte romanse između članova tima. Bunn se i sasvim rado hvata u koštac sa Secret Empire zapletom, dajući nam jednu dinamičnu priču o kolaboracionistima i porketu otpora, a Magnetov detant sa modernim nacistima, ma koliko sumanuto delovao na površini (ipak pričamo o čoveku koji je preživeo Aušvic kao dete) zapravo biva spretno uvezan u priču.
 

 
X-Men: Blue deluje kao konzistentan strip optimističke ambicije da pronađe srž herojstva u svojim likovima i pokaže zašto su i životi obeleženi stalnim tragedijama na kraju vredni življenja. Kao i X-Men: Gold opterećen je stalnim smenama crtača ali njegov ton ostaje vedar i u samom crtežu, a praćenje ostalih serijala praktično nije potrebno da biste ga razumeli pa ga mogu preporučiti širokoj čitalačkoj publici.
 
Slično bih mogao da kažem i za novi Weapon X serijal. Osim što ovo nije optimističan strip a njegova vedrina je najviše zasnovana na cinizmu likova koji su uglavnom s koca i konopca sakupljene ubice, varvari i atentatori. I što već od čevtrtog broja on uleće u ozbiljan krosover u kome morate da kupite najmanje četiri broja Totally Awesome Hulka da biste ispratili priču. Dobro, Weapon X zapravo ne liči baš mnogo na X-Men: Blue ali sa njime deli energiju sa kojom se kreće napred i očiglednu TEMU koja pokreće priču u svih dosadašnjih osam brojeva.
 
Tema ovog Weapon X serijala je, pak, mnogo bliža originalnim Weapon X zapletima od onoga što smo u posledjih par inkarnacija dobijali. Greg Pak se u Marvel vratio sa očiglednom ambicijom da dohvati Wolverinea i vrati ga u jedan od najmračnijih perioda u njegovoj istoriji pa je dosadašnja priča u Weapon X veoma dosledno baš o tome kako vojnoindustrijski kompleks koristi mutante sa određenim setom sposobnosti da od njih napravi živa oružja a na uštrb njihove ljudskosti.
 
Ovo je svojevremeno bilo zanimljiv korak u analiziranju rasizma kroz X-Men stripove i Barry Windsor-Smith je u originalnoj Weapon X priči tematiku izmestio iz opšte populacije i unutar državno-sponzorisanog R&D ambijenta istraživao kako sistem koristi manjine za sopstvenu replikaciju i napredak a ignorišući njihova ljudska prava na jedan metodičan, sasvim obezljuđen način.
 
Pakov Weapon X je isto ovo, prikaz etičkog potonuća u kome učestvuju pripadnici onog što bismo mogli da nazovemo vladajućom klasom (i rasom), sve izgrađeno na narativu o zaštiti društva i potrebi da se proizvode sve jača oružja kako bi se zaštitio mir. Ovo je sasvim uredna i važna poenta i mada nije nova u X-Men stripovima, nije ni toliko izlizana da je ne treba ponovo napraviti, pogotovo što Pak uspeva da strip nabije akcijom, šarmom i humorom i mada „teške“ poente stoje kano klisurine, ovo je jedna „zabavna“ superherojska priča.
 
Dobro, da li baš superherojska je stvar perspektive jer likovi u ovom stripu sebe generalno ne smatraju herojima, ali Pak uspeva da izvuče znatnu kilometražu iz udruživanja Wolverinea (tj. Old Man Logana) sa svojim arhineprijateljem Sabretoothom (koji je poslednjih par godina prilično uverljivo pretvoren u antiheroja sa vrlo mračnom psihološkom podlogom), da njima priključi šarmantnu i opasnu Domino (koja će, ne zaboravimo, figurisati u Foxovim narednim X-Men filmovima), nativnog Ameriokanca Warpatha (koji se jedini kvalifikuje za naslov „pravog“ superheroja) te da sve zaokruži sa Lady Deathstrke koja je klasičan negativac, a da ovaj „nemogući“ tim ipak profunkcioniše.
 
Delom, ovo je uspešna formula jer Pak dobro poznaje ove likove i ume da proizvede potrebnu hemiju među njima sa sve nadkurivanjem alfa-mačo-mužjaka i velikim količinama cinizma u komunikaciji i ophođenju. Delom, formula se oslanja na to da strip ima jasnu temu i viziju i da likovi „prirodno“ inkliniraju međusobnoj saradnji bez obzira na veliki jaz koj ih deli, zato što ih ujedinjuje zajednički neprijatelj i njegova dehumanizujuća agenda. Ovo je važno imati na umu barem i utoliko što Lady Deathstrike nije mutant.
 
Kao što to nije ni Totally Awesome Hulk, Amadeus Cho, junak Pakovog drugog tekućeg serijala za Marvel u ovom trenutku sa kojim se naši junaci udružuju tokom pomenutog krosovera ne bi li pobedili zajedničkog neprijatelja.
 

 
Uprkos nekim sasvim suvišnim pripovedačkim komplikacijama kojima se Marvel upinje da nam proda više stripova nego što bismo normalno kupili, taj krosover, Weapons of Mutant Destruction, je dobar sažetak čitavog Weapon X serijala do sada i ako Pak jednoj sasvim klasičnoj Weapon X priči dodaje nekakav lični pečat to je onda na nivou prikazivanja zaposlenih u vojnoindustrijskom kompleksu koji proizvodi kiborge sa mutantskim karakteristikama, a u čije živote (zaposlenih, ne kiborga) dobijamo uvide koji ih humanizuju. Pak dosta ubedljivo prikazuje ne samo „banalnost zla“ nego i narative koji spajaju nauku i vojsku u aktivnostima što su očigledno neetičke kada se od tog narativa odmaknete samo jedan korak. Naravno, mi ovde dobijamo više od koraka, i naša ekipa mutanata i superheroja ulazi u veliki sukob sa ljudima koji prave humanoidna oružja a po završetku ovog krosovera ne samo da dobijamo logičan nastavak priče koji sledi prirodne motive što su iz nje iznikli nego Pak i uspeva da tim prikaže kao solidifikovan i funkcionalniji, usudio bih se da kažem i zreliji, a koji sada ima jasniju viziju šta mu je dalje činiti. Sve to, plus prilično uspeo podzaplet sa mladim Hulkom koji pokušava da pronađe zver u sebi i da je iskontroliše onako kako njegov pokojni (OR IS HE?) prethodnik nije umeo – rekao bih da Pak ovo radi prilično dobro.
 
I ovaj serijal pati od čestih smena crtača, ali makar vredi ukazati da je prvih nekoliko brojeva uradio Greg Land i da ovaj čovek poslednjih par godina konačno uspeva da svoj precrtavački stil malko potisne za račun „pravog“ crtanja i da je tu u stanju da povremeno zaista zablista.
 
Ako vam je ovo, pak, suviše nasilno i mačo i bliži ste nekakvom mekšem senzibilitetu, možda primerenijem milenijalskoj publici, imamo odlične vesti. Generation X je strip koji se dešava u mutantskoj školi u Central Parku, ali njegovi protagonisti su uglavnom manje poznati ili sasvim novi mutanti i mada i ovde ima tuče i akcije, ovo je serijal prevashodno orijentisan na tinejdžere, njihove (teme i)dileme, napore da odrastu u svetu koji još ne razumeju kako treba itd.
 
Ovo je, razume se, uvek bila važna komponenta X-Men stripova, još od vremena Stana Leeja i Jacka Kirbyja a aktuelni Generation X je, dakako, samo najnovija varijacija na ono što već decenijama čitamo u raznim New Mutantsima, Generation Hopeovima i, naravno, ranijim inkarnacijama Generation X.
 
Priznajem da sam se samo malo iznenadio kada sam video da ovaj serijal piše Christina Strain, devojka čiji je rad na dosadašnjim Marvelovim stripovkma bio vezan pre svega za kolorisanje. No, lepo je da joj je Marvel dao šansu da razmahne i svoja scenaristička krila i ako je ovo sa prvim brojem delovalo kao možda malo suviše milenijalski strip za moje staračke kriterijume, ispostavilo se da se do šestog sve vrlo zadovoljavajuće ispeglalo i da je ovo jedna potentna tinejdž-drama koja uspeva da manje poznatim ili relativno novim likovima napravi prostor da dišu, razviju se i zablistaju. Kitty Pryde, direktorka škole – a koja predvodi glavni tim preko u X-Men: Gold – i ovde se pojavljuje u sporednoj ulozi kako bi napravila sponu sa „glavnim“ stripom, ali u Generation X je nominalno glavni lik Jubilee, a „pravi“ protagonisti su učenici kojima je ona mentor i čija raznolikost karaktera (i mutacija) nosi ove priče.
 
Jubilee je, naravno, lik sa kojim scenaristi već godinama ne znaju šta bi tačno započeli, od toga da je ovo azijska-amerikanka kojoj je besmisleno prišivati nekakvu egzotičnost, preko seta moći koji je uglavnom korišćen za sprdnju, pa do relativno recentnog njenog vampirizma (na kome ima da zahvali Victoru Gischleru i njegovom relativno slabom X-Men serijalu sa početka decenije), ali u Generation X Strainova spretno prikazuje kako dojučerašnja jogunasta i strastvena klinka reaguje kada je zadužena za bezbednost i obuku gomile, oh, pa, jogunastih i strastvenih klinaca. Dosadašnje priče u Generation X se uspelo kreću na granici između stalno prisutne svesti da su mutanti i dalje rasa koja je u mnogo većem riziku od nasilne smrti nego što su to druge, i svesti da su tinejdžeri ipak samo malo izraslija deca i da će čak i kada imaju najplemenitije namere, rezultati njihovih aktivnosti često biti problematični.
 
Strainova svojim likovima dopušta da se razbaškare u stereotipovima pre nego što počne da ih lagano tera u sazrevanje pa ovde imamo nekoliko vrlo dobrih portreta koji se bave uobičajenim tinejdžerskim tropima, od socijalne disfunkcionalnosti (podstaknute fizičkim izgledom ali i preteranom introspekcijom), preko etičkog ekstremizma pa do hvatanja za intelektualnu superiornost i građenja oko sebe zida cinizma i psihološkog nasilja. Quentin Quire ovde dobija dosta zasluženog prostora koga vrlo dobro koristi ali i likovi sa Z-liste kao što su Nature Girl ili Eye-Boy imaju priliku da se prikažu i usele u naša srca u pričama koje uglavnom nemaju ambiciju da se bave spasavanjem sveta od propasti ili nekakvom visokom mutantskom politikom već deluju prirođene klincima u srednjoj školi uz uspele korekcije za superherojštinu.
 

 
Opet, naravno, ako vas žuljaju vegani, normalizacija homoseksualnosti i slične „moderne“ tematske orijentacije, ovaj strip bi mogao i da vas nanervira. Ipak, preporučujem ga jer zaista dobro radi sa likovima i uspeva da neke stare učini ponovo svežim i produbljenim (pored Jubilee, svakako ukazujem na odličan tretman Chambera) a nove prikaže kao intrigantne, sve u okviru odlično pričanih priča koje imaju početke i krajeve i ne bave se sumanutim krosoverima ili skakanjem između dimenzija. Odličan primer „malog“ stripa u okviru šire mutantske produkcije.
 
Nažalost, solo serijal Jean Grey u koji sam polagao poprilične nade, pogotovo kada je najavljeno da će ga pisati Dennis Hopeless i od koga sam očekivao sličan „mali“ projekat sa fokusom na likove i njihovo sazrevanje, taj strip sa dosadašnjih sedam brojeva nikako da se materijalizuje u nečem jasnom i konkretnom.
 
Ovo je strip koji uzima „mladu“ Jean Grey (pošto je stara, jelte, mrtva), onu vremenski izmeštenu iz X-Men: Blue i pokazuje šta ona radi kada ne predvodi taj svoj tim koji sponzoriše Magneto. Razume se, ovo je primamljiva osnova jer Jean Grey JESTE jedan od najintrigantnijih Marvelovih likova svih vremena, kompleksan karakter žene koja je od simboličnog dodatka timu čiji su ga svi muški članovi (uključujući, u jednoj od najranijih epizoda i samog Xaviera) šiljili na curu, postala ultimativni avatar (ženske?) moći sa sudbinom od koje je zavisila sudbina dobrog dela univerzuma i tragičnim okončanjem života u više od jedne prilike. Ova sadašnja Jean Grey o svemu ovome zna iz tuđe priče i iskustava, njen tinejdžerski, parapsihološkim moćima obdareni mozak je stalno opterećen svešću o tome da je čitav svet gleda kao devojčicu koja će izrasti u Feniksa što može da uništi čitave planete i kada, na početku ovog serijala ona i sama počne da opaža manigfestacije Feniksove moći, to je zdrava, jaka osnova za pripovest koja će biti delom pikarski roman a delom herojska potraga u kojoj će devojka pokušati da izraste u ženu i heroja koji svi vide u njoj ali da izbegne tragedije iz njenog života.
 
Nažalost, Hopeless onda tu osnovu razvija na za mene prilično neočekivan i neefikasan način pretvarajući serijal Jean Grey u team-up magazin u kome se titularna heroina u svakom broju udružuje sa drugim superherojem i prolazi kroz dinamičnu, poučnu avanturu koja u teoriji osvetljava neki od aspekata njenog karaktera i odnosa sa kosmičkom moći Feniksa. U praksi, pak, ovo je serija relativno zaboravljivih epizoda u kojima su introspekcija, refleksija i pouke prilično trapavo servirane kroz isuviše didaktičke dijaloge i monologe i strip za sada deluje naglašeno artificijelno sa pripovedne strane. Oh, naravno, Hopeless je odličan scenarista i kada mu lik „legne“, ume on da napravi velike podvige (ponovo ću brzo pohvaliti njegov izvrsni Spider Woman) pa tako i ovde ima šarmantnih momenata, kao što je duhovita epizoda sa Doctorom Strangeom ili erotskim podtekstom nabijen susret sa Namorom, ali Hopeless ima priličan problem u konzistentnosti kada je karakterizacija u pitanju.
 

 
Uvažavam, naravno, da je izazov pisati lik koji je toliko star a treba da deluje sveže, kao i da se razvija i sazreva tokom stripa, no Hopeless vidno luta u oslikavanju svoje heroine (videti polupolomljenu epizodu u kojoj se ova udružuje sa Psylocke) a stvari postaju dodatno problematične sa uvođenjem „duha“ „stare“ Jean Grey u narativ. Nije ovde problem toliko u tome što ne znamo je li ovo „pravi“ duh ili samo nekakav artefakt moćnog uma protagonistkinje koji služi da dobijemo poučne dijaloge i kontrastiranje između dve verzije istog lika, koliko je problem što je karakterizacija „stare“ Jean Grey toliko daleko od mete da je teško prepoznati koju to njenu verziju Hopeless ovde pokušava da kanališe i ako ste dugogodišnji čitalac ovih stripova moguće je da ćete se i malo naljutiti. Dodatno, za sedam brojeva ovaj je serijal promenio čak četiri crtača i to može da izazove još zlovolje.
 
Sa druge strane, Iceman koga piše Sina Grace je, čini se, baš onakva studija karaktera kakvu smo očekivali i, što da ne, priželjkivali, superherojski strip koji u svojim likovima prevashodno vidi ljude a tek potom mutante, kostimirane borce protiv zla i slično. Naravno, ako imate problem sa tim da je titularni lik posle pola veka razotkriven kao gej-u-ormanu, ovaj strip zaobiđite u širokom luku jer se dosadašnjih pet brojeva bave praktično isključivo Bobbyjevim izlaskom iz ormana.
 
No, odlično je to urađeno i Grace od pristojnog prvog broja stiže do veoma dobrog petog, pogađajući sve tačke koje je Hopeless sa Jean Grey ispromašivao. Ovo je takođe strip u kome se jedan od originalnih X-Men bavi ogromnom količinom introspekcije i pokušava da prepozna, jelte, sebe u ovom novom vremenu, ali je napisan mnogo fokusiranije i niti se davi u metaforama onako kako to radi Jean Grey (ovde su pripadnost mutantima i homoseksualnost motivi koji se ugodno dopunjuju) niti nas zasipa nepotrebnim likovima za jednokratnu upotrebu. Naprotiv, Iceman uzima odraslog Bobbyja Drakea koji se suočava sa stvarnošću u kojoj je njegova mlađa verzija otvoreno gej i onda pažljivo i dosta suptilno studira pokušaje nominalno zrelog čoveka da svojoj okolini, pre svega svojim roditeljima otkrije ovu intimnu istinu.
 

 
Ovo je zanimljivo i utoliko što se bavi izlaskom iz klozeta kod zrele, odrasle osobe koja iza sebe ima priličnu javnu istoriju i što prikazuje u mnoštvu dobro oslikanih detalja kako ovo može da bude težak, zastrašujući proces kada su u pitanju vaši roditelji. Sina Grace sjajno kontrastira superheroja koji je među kolegama poznat po večito vedrom, zajebantskom karakteru i moćima kojima je više puta pomogao da se spase svet, sa civilom Bobbyjem Drakeom koji je pred roditeljima i dalje ispunjen gorčinom i strahom da slobodno priča i ovo nije prikazano kao isključivo vezano za njegovu seksualnu orijentaciju već ima jednu dimenziju opštosti koja sasvim prirodno legne u narativ. Drakeovi roditelji deluju kao stvarni likovi i mada strip ni malo ne beži od žanrovskih elemenata (Purifieri, Juggernaut itd.), odnos sa njima je prikazan elegantno i ubedljivo sa primerenom dramskom težinom. Grace pritom kako epizode odmiču pokazuje sve bolju kontrolu nad pripovedanjem pa su otkrića i preokreti izvrsno tempirani i doprinose dinamici koja uspelo kulminira u za sada najnovijoj, petoj epizodi. S obzirom da je ona i zaključak prve priče, živo me zanima kuda će Grace i ovaj strip dalje da odu s obzirom da je u njoj obrađena ovako teška i ozbiljna tema. Grafčki – ovo je pet epizoda urađeno sa dva crtača. Pristojno i dobro.
 
Solo serijal Cable Jamesa Robinsona, zato, sa svoja četiri broja deluje dosta... generički. U proteklih par godina Cable je uglavnom bio vezivan za timske stripove i tu je bilo nekih vrlo uspelih radova sa samim Cableom koji je tretiran na radikalne načine (pogotovo u Spurrierovom X-Forceu). Ovaj novi serijal, moguće pokrenut da bi se kapitalizovalo na činjenici da će Cable biti u drugom Deadpool filmu, deluje mnogo manje ambiciozno, Cablea resetuje na sasvim skroman set tropa (naoružani mačo muškarac koji može da putuje kroz vreme) i za sada ga smešta u jedan prilično izlizan zaplet.
 
Naime, u centru priče je mekgafin – oružje podeljeno na nekoliko delova koji se nalaze u različitim vremenskim erama a koje, ako se sklopi, može da promeni istoriju – koji Cableu služi kao zgodan izgovor da putuje od divljeg zapada, preko srednjevekovnog Japana pa do civilizacije američkih starosedelaca iz vremena znatno pre konkvistadora, da tamo sretne neke lokalne ljude, ubije koga treba i produži dalje. Strip radi veoma malo toga na psihološkom planu sa svojim protagonistom – nema ovde ni mnogo priče o motivaciji, ni značajnih refleksija – a likovi koje Nathan sreće putujući kroz vreme su paradoksalno i bolje oslikani i sasvim nevažni za priču jer je od početka jasno da će on nastaviti svoje putovanje dalje i da ih više nećemo sretati. Pitam se da li je Robinson sa ovim stripom želeo da napravi nekakav pandan pričama o roninima ili usamljenim revolverašima koji putuju od mesta do mesta i tamo učestvuju u poučnim lokalnim dramama – deluje kao da jeste – ali ovom stripu svakako nedostaje osećaj da su te lokalne drame značajne ili, makar, jelte, poučne.
 

 
Robinson je, naravno, suviše iskusan scenarista da ovo ne bi imalo jednu vidnu zanatsku dotegnutost pa je strip zato sasvim čitljiv, ali da u njemu vidim neku veliku ideju koja bi me vukla u čitanje i terala da brojim dane do izlaska sledeće epizode, pa, ne mogu da kažem da je tako. Poslednji put kada je Cable imao solo serijal, to je pisao Duane Swierczynski i taj je strip od slično neobećavajućih početaka izrastao u jednu impresivnu sagu uvezanu u tada aktuelni širi X-Men narativ, sa zanimljivim polemikama sa nekim klasičnim X-Men motivima, te ostao jedan od meni najdražih stripova o ovom junaku. Hajde da se nadam da Robinson ima nešto slično u planu...
 
Današnji osvrt završio bih pogledom na tri do sada izašle epizode Astonishing X-Men koji piše Charles Soule a koje obećavaju više nego što su za sada isporučile.
 
Prvo, Soule je čovek koji je napisao neke od meni najdražih stripova poslednjih godina – uključujući i neke Marvelove – i posle nekoliko sezona poštenog odrađivanja posla na Inhumansu, drago mi je bilo da je dobio da piše X-Men. Pa još sa Astonishing predloškom koga vezujemo za neke od najpopularnijih priča u novijoj X-Men istoriji!
 
Ovo svakako deluje kao da je zamišljeno da bude „ključni“ X-Men serijal u kome će se prelomiti mnogo motiva od kojih zavisi kontinuitet i dalji smer čitavog mutantskog krila u Marvelu, a što se nimalo prikriveno pokazuje na kraju prve epizode koja tizuje povratak jednog od najdražih likova u Marvelovoj istoriji, Soule je dobio i odlične likove na raspolaganje i moj glavni problem sa ovim stripom je što mu je sam zaplet naglašeno lenj i jedva da pravi napor da se prikrije da je odabran kako bi likovi imali prilike da dobiju individualne epizode u kojima će savladavati po svojoj meri napravljene, simbolizmom nabijene izazove.
 
Dakle, Shadow King će uništiti svet, kaže Psylocke svojim nevoljnim saradnicima u prvoj epizodi, uništiće ga u narednih nekoliko minuta ako vas OVOG TRENUTKA ne pošaljem na tu neku psihičku ravan gde ćete morati da se sa njim borite na njegovoj teritoriji, budete izloženi svim mogućim ranjivostima koje su neraskidivi deo vaših ličnosti i da ipak na kraju nekako prozrete kroz njegove iluzije i trijmfujete. Da bude  teže, vi niste nikakav uigrani tim već ekipa mutanata sa raznih strana zakona koji su samo bili najbliži u trenutku kada sam poslala panični poziv u pomoć. ALI SVET ZAVISI OD VAS!!!!
 
Razume se, svi likovi pristaju i naredne dve epizode ih gledamo kako tumaraju kroz fantazmagorične „psihičke“ krajolike pokušavajući da dođu do svog moćnog neprijatelja, prvo zajedno a onda zgodno razdvojeni na male grupe kako bi svako dobio svoju epizodu u nastavcima.
 

 
Soule je ovde sebi u zadatak stavio mnogo posla, uključujući raspakivanje nekih od najdugovečnijih odnosa u X-Men stripovima i testiranje odlučnosti, integriteta ali i čiste snage volje likova koji većinski nisu „pravi“ heroji i nalaze se u raznim prelaznim formama. I tu ima prostora za zanimljivu dinamiku: Psylocke je već sama za sebe komplikovan lik – plemkinja, telepata, ubica – a tu su i Fantomex i Gambit spojeni bizarnim poslovnim aranžmanom, (Old Man) Logan i Angel kao „čisti“ X-Men, tu su Mystique i Rogue kao (valjda) reformirani zli mutanti, a tu je i Bishop koji valjda služi da tim ne bude sasvim beo (ako ne računamo Mystique). Naravno, dinamika među njima mora da bude džombasta a Soule se i svojski trudi da igra na razlike i kontraste među likovima.
 
No, struktura priče je za sada malo usporena jer se strip baca na likove individualno ili u parovima a i Soule ima promenljivog uspeha sa tonom teksta koji ume da osciluje između svečane, dramatične naracije i organskijih, duhovitih dijaloških razmena a da ni jedno ni drugo ne „sedi“  sasvim udobno u stripu ovog tempa i tematike. No, opet, ovo je bez sumnje priča sa mnogo potencijala i nadam se velikim stvarima od Soulea u budućnosti. Naravno, strip u SVAKOM broju menja crtača što je dodatna prepreka koju treba preskočiti, ali hajde, za sada me sve to ipak dosta dobro drži.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.510
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2507 on: 27-09-2017, 09:01:38 »
Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva.

Neka, neka, samo da ti nikad ne dosadi da ovoliko pises o stripovima. Ja citam gotovo sve od Marvela i DCa (nekad sa visemesecnim zakasnjenjem zbog posla), ali se nikada ne bih usudio da udjem u ovako detaljnu analizu. :)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2508 on: 27-09-2017, 09:04:43 »
Ma bila bi i detaljnija duža nego nema mesta u jednom postu  :lol: :lol: :lol:

A i ja ih čitam kampanjski, naravno.

Agota

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.824
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2509 on: 27-09-2017, 11:33:10 »
Mene Mehmet plaši!  :lol:  Predpostavljam da treba daleko manje vremena da se pročita strip , negoli Mehmetova analiza. :D
This is a gift, it comes with a price. Who is the lamb and who is the knife. Midas is king and he holds me so tight. And turns me to gold in the sunlight ...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2510 on: 27-09-2017, 11:52:27 »
Ma, daleko od toga, ovo su zaista samo skraćeni prikazi a kumulativno je ovde pročitano više od hiljadu strana stripa.  :lol:

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.960
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2511 on: 24-10-2017, 20:06:49 »
procitao se marti misterija, vc #27, poslednji konvoj.
prvo jedan joj. :roll:
ok priculjak, nacisti, tajne i tajnice, malo i veze, sve lijepo, ali gdje nadjose - ustase?
sve uz vezivanje uz hitlera i predavanje o genocidu nad, jelte, zzidovima, romima i srbima.
fenomenoloski zanimljivo: talijanski strip u srpskom izadnju.
znaci, italija, pojam fasizma, koja drzala okupiranom pola ndh, sve pozivajuci se na ono sto joj poklonio faking srpski kralj, polovicu koju drzali pod kontrolom cetnicke sluge, gdje ndh imala ni trunke uticaja i vlasti, talijani predstavljaju: zle ustase koji izgenocidirali dva miliona srba.
u srpskom izdanju, t.j. zemlje koja se u ww2 nije razlikovala od ndh ni trunke, tek utoliko sto imala nedica na cijeloj teritoriji, manje talijana i cetnika ostalih struja. a bila i prva u evropi "judenfraj", jelte.
pa hit. :mrgreen:

moving on my own trace

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.542
  • Kopernik je prso skroz!
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2512 on: 25-10-2017, 15:47:42 »
Našao na amerikanskom jeziku kooooonačno , doduše crnobeli sken kompletne trilogije našeg stripa Čuvari Zaboravljenog Vremena!
Jeboooooteee, prvi u boji profil sam kupio u vojski 95te, tek sad pregledao sve!
Imal' ko u boji na serbišn?
E, Zole, izašli mi Elfensi na germanskom!

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.960
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2513 on: 25-10-2017, 17:18:18 »
razlog vise da se malo skinem sa pisanog sf-a, vec mi muka, nedavno pokusao procitati andersonov tau zero, svemirski brod, 25 muskaraca, 25 zena... pa kao da ispalili fejsbuk u svemir, 'ebo ih taj sf, ne vidim novum. :cry:
moving on my own trace

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.960
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2514 on: 26-10-2017, 19:34:28 »
tex, ludens, #122ff, urota protiv kastera.
nakon uobicajenog pocetka, tex u lovu, gdje ubija ne jednu, ne dvije, vec tri pume, uopce ne krece lose.
prva trecina price nudi solidnu lepezu zanimljivih likova, lijepo karakteriziranih, nista crno-bijelo, cak je i dzenerl kaster simpatican negativac.
ticcijev crtez povremeno izrazajan poput ortizovog, uglavnom, solidno odlicno.
prva trecina, te nastupa pad, ponor, preostale dvije trecine prosto se osjeti nemastovitost, bezvolja, low level rutina. steta.
pri dobrom pocetku i nekolicina slika i prilika zbog kojih volimo texa i kad slabija radnja. :mrgreen:



pa tex, ludens maxi #15, vrijeme ubijanja.
segura/ortiz.
katastrofa od price. tex bez uobicajenog sajdkika, atmosfera negdje blizu "usamljenog jahaca", ako se sjecate mignolinog teksonea.
preuzima transport petorice robijasa, ovi bjeze, on ih lovi, itd. pricice razne i priculjci, prilicno nesretno odradjeno.
bonelli cak seguri nije isprofilirao ni texa van povrsnosti. elem, pojavljuju se i apaci, ali nista zadivljenost nocnim orlom, poglavicom navaja, kocizovom bratu po krvi, vracu sa vampum, cuvaru kanjona, velikim zavodnikom. tex je tu tek covjek od zakona, rendzer. :roll:
no iako prica ne vrijedi nista, ljepota se krije u malom, detalju, ortizovoj predstavi nekolicine prilika, recimo aloola u popova:





te magicnog vjetra, libellus #33, rat bika koji sjedi.
strip koji vrlo pazljivo pokusao u fantasticnu pricu utkati spoznaje oko zbivanja tokom indijanskih ratova, kastera.
ako zanemarimo napornog glavnog aktera, mv, uglavnom "bezlicnog", pateticno-hipijevskog pristupa, ostaje prilicno zanimljiva pricica i interpretacija zbivanja, pa i sudbine aktera, glavnih i sporednih, te spekulacija shire pozadine. sve popraceno tekstualnim prilozima, koji zanimljivi, iako protkani greskama, poput navoda kako pozar koji arheologiji omogucio nove spoznaje poharao little big horn last stand, sto vec, 1995. (inace 1983.), te standardnih nes(p)retnih prevoda (ako pet puta na brodu ogromnih slovima pise ime broda, ako se navodi i u popratnim tekstovima, jer ga nalazimo i pri dokumentaciji stvarnih zbivanja, onda stvarno moras biti umjetnik posebne vrste da u oblacic uporno unosis... bah). :lol:

moving on my own trace

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.960
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2515 on: 26-10-2017, 20:04:26 »
i fajnli tex, ludens #125, crna smrt.
nizzi/civitelli.
kratki, jednostavni, pravolinijski priculjak. tex i carson u prolazu kroz selo sa problem.
predvidiv ljubavni priculjak uz dodatak pohlepe, u svakom smislu crno-bijeli akteri.
jos crtao civitelli, koji mi pri texu nikako "ne lezi". mnogi ga cijene, ali umjetnik ima jako, jako ogranicen repertoar fizionomije likova, posebno crta lica. tako da pri njegovom crtezu, gdje god, uvijek srecemo identicne aktere. zato jedan kadar prirode. :lol:

moving on my own trace

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2516 on: 02-11-2017, 17:56:03 »
Steve Ditko, jedan od kreatora Spajdermena danas puni 90 godina. On i Stan Lee, tvorci jednog od najpopularnijih strip-junaka ikad, obojica gaze desetu deceniju života. Rispekt.




milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.510
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2517 on: 08-11-2017, 10:00:50 »
Bendis presao u DC!!!! :O

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2518 on: 08-11-2017, 10:28:42 »
Da, pa osećalo se to da se kuva već izvesno vreme. A i čovek je odradio praktično sve najveće Marvelove serijale, red je da se okuša na JLA i sličnim  :| :| :|

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.960
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2519 on: 12-11-2017, 19:50:07 »
imamo drz... prikvel borna! :lol:
punisher, max, garth ennis i goran parlov! treba li reci vise?

moving on my own trace

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.769
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2520 on: 14-11-2017, 09:47:40 »
Pročitao sam Spajdermena - Želju umirućeg, domaće izdanje koje sadrži epizode 698, 699 i 700 The Amazing Spider-mana (ali ne i broj 699.1). Plus dva kratka stripa koja su i u orginalu, valjda, bili prilog uz 700. epizodu. Da sam ikad bio redovni čitalac ovog stripa i da mi je stalo do Pitera Parkera, verovatno bih bio deo rulje koja je onomad htela da rastrgne Slota nakon izlaska poslednjeg broja Amazinga. Ovako, imajući u vidu da Pauk nikad nije bio važan deo mog odrastanja i znajući kako se sve rasplelo i da se Piter nakon par godina vratio, mirne duše mogu reći da je ovo dobar strip. Čak bih kupio par brojeva Superiornog Spajdermena, da vidim na šta je to sve dalje ličilo, u slučaju da se izdavač odluči da uđe u tu avanturu nakon objavljivanja ovog trejda.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2521 on: 14-11-2017, 13:01:30 »
Solidan je bio Superior Spider-man. Slott dobija dosta kritika od old school fanova, ali njegov sada već višegodišnji neprekidni rad na Spajdermenu je u globalu zaista dosta dobar (kažem ja koji to čitam nepunih 40 godina).

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.769
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2522 on: 14-11-2017, 13:20:58 »
Slott dobija dosta kritika od old school fanova,


Da pogađam, zato što MJ i Piter još uvek nisu zajedno?  :lol: :lol: :lol:


Čituckao sam malo Tora nakon Koljača Bogova. Ta edicija do kraja je užasna, zaključno sa Original Sinom, koji sam, zajeban time što je "događaj" radio Aron, pročitao u celosti. Ali onih par Spajdermenovih stripova koji su uplivali u taj event zapravo su delovali zanimljivo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2523 on: 14-11-2017, 14:57:11 »
Ne, ne, Slotta kritikuju zbog drugi stvari. Zbog potpune promene karakterizacije Black Cat, zbog uvođenja lika Silk itd.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.630
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2524 on: Today at 16:22:39 »
Veoma uspelo pojavljivanje Hulka u aktuelnom Marvelovom bioskopskom hitu Thor: Ragnarok je između ostalog podsetilo da je u pitanju jedan od najstarijih i najpopularnijih Marvelovih likova koji, samo spletom nesrećnih okolnosti nema u ovom trenutku svoj filmski serijal. No, Hulkova dualna priroda, oslanjanje na arhetipsku čovečiju podeljenost između intelekta i anime, sve su to toliko jaki motivi da Hulka, kao što je i red, na kraju dana ne možete ničim zadržati, on je, kako i sam voli da kaže, najjači od svih, pa je i u Marvelovom filmskom univerzumu sebi izboksovao prostor koji će se, ako je verovati Kevinu Feigeu, pomerati iz filma u film i pričati priču o Bruceu Banneru i njegovom nekontrolisanom, zelenom alter-egu. 


Elem, ponesen nežnim mislima o Hulku, a računajući da je ipak prerano da ponovo čitam Planet Hulk, okrenuo sam se nečem starijem ali svakako prigodnom i pročitao prva dva toma kolekcija Hulk Visionaries: Peter David. Prigoda je svakako u tome što je Peter David svoj dvanaestogodišnji neprekinuti rad na serijalu Incredible Hulk započeo pre tačno tri decenije a čitanje njegove prve priče o ovom liku mi je pomoglo da se setim zašto je David jedan od mojih najomiljenijih scenarista u superherojskom poslu i kako se njegovi rani Hulk radovi izdvajaju u odnosnu na mnogo toga što je sa zelenim čudovištem rađeno od šezdesetih godina naovamo, uključujući aktuelne radove o kojima sam nedavno pisao.
 

 
Početak Davidovog rada na Incredible Hulk obeležen je, kako to često zna da bude, serijom slučajnosti za koje niko nije očekivao da će biti začetak legendarnog serijala sa jakim autorskim pečatom. David je sam imao ozbiljne sumnje u to da je on pogodan da piše ovaj strip, ukazujući da je njegova najjača strana pisanje dijaloga a da je to relativno beskorisna veština u stripu čiji se glavni junak mahom izražava u jednosložnim rečima. Bob Harras, tadašnji Marvelov glavni urednik je i sam toga bio svestan ali je sasvim časno Davidu – koji je u tom trenutku bio prilično nepopularan kod Marvelovog uredništva – rekao da niko drugi zapravo ne želi da piše Hulka. Al Milgrom je upravo najavio da odlazi sa serijala a Marvel je, svestan da se radi o jednom od najstarijih likova koje imaju, osećao dužnost da se nastavi sa publikovanjem, pa je i Harras onda Davidu objasnio da mu se daje opuna kreativna sloboda da radi šta god hoće sa stripom koga, ispostavilo se, niko drugi nije želeo u tom momentu. Čak ga je pitao i da li treba da tadašnjeg crtača, izvesnog mladunca po imenu Todd McFarlane, zameni nekim ko bi mu bio više po volji, pokazujući da je ovde u pitanju samo posao, bez emocija i da David firmi čini uslugu ako preuzme serijal koji niko drugi neće. David je odlučio da zadrži McFarlanea jer je u sebi rezonovao da pojma nema šta bi uopšte započeo sa ovim stripom („biću srećan ako izguram šest epizoda, a posle ćemo da vidimo“) pa da nije fer da crtaču prevremeno upropasti ugovor i tandem je uleteo na serijal sa brojem 331.
 
Davidov više od jedne decenije dugačak rad na ovom stripu započet je na mestu za koje bi se moglo reći da je bilo ekstremno udaljeno od temeljnih hulkovskih vrednosti. Hulk koga smo pamtili iz šezdesetih i sedamdesetih je bio usamljenik u stalnom bekstvu od civilizacije, jedna sila prirode u neugodnom odnosu ljubavi i mržnje prema čovečanstvu koje prezire ali će ga nevoljno štititi kada se za tim ukaže potreba. Pisan od strane autora poput Archieja Goodwina, Lena Weina, Douga Moencha ili Chrisa Claremonta, Hulk je svoju Džekil-i-Hajd podvojenost dopunio slojevima koji su humanizovali čudovište, prikazali ga kao odbranu od ekstremnog psihološkog stresa savremene civilizacije, možda donekle i oblikovali u simbol borbe za očuvanje prirode i prirodnosti u odnosu na zahuktalu potrošaku mašinu u kojoj je svet počeo sve brže da živi.
 
No, na početku Davidovog rada na serijalu, 1987. godine, Hulk i Bruce Banner su uspešno fizički razdvojeni (kvazi)naučnim postupkom koji je istovremeno Ricka Jonesa pretvorio u novog Hulka, Bannerova dugogodišnja simpatija Betty Ross je sada Bannerova supruga, njen otac, general Thunderbolt Ross, večita Hulkova arhinemeza, je mrtav a Hulk, Rick Jones i gomila SHIELD agenata te njihovih civilnih konsultatanta su u poteri za novim Hulkom, u pokušaju da pretnju po čovečanstvo zaustave pre nego što uspe da im pobegne.
 

 
Prvih par epizoda Davidovog stripa su mnogo više visokotehnološki triler sa letelicama koje kao da su ispale iz star Wars i ljudima koji paradiraju u futurističkim trikoima nego što su intimna priča o čoveku koji pokušava da zauzda svoje unutarnje demone, ali Peter David je majstor svog posla i sa nekoliko drskih zaokreta u pripovedanju, strip vrlo brzo dolazi na iznenađujuće „klasičnu“ postavku. David uspeva da se dohvati originalnih Stan Leejevih motiva iz najranijih priča o Hulku, uvede u strip „gama mašinu“ kojom se Banner isprva svojevoljno pretvarao u Hulka, da, čak, vrati u igru (originalnog) sivog Hulka i da mu više intelektualnih kapaciteta nego što su Hulku godinama pripisivani (ne zaboravimo da je Hulk bio jedan od osnivača Avengersa), te spretno pomeri težište pričanja na polje mentalnih oboljenja.
 
Nije ovo nužno neka najnaučnija rasprava o mentalnom zdravlju koju ćete videti u stripovima u svom životu, naravno, ali jeste fascinatan način na koji David razgrađuje i ponovo sklapa mitos Hulka i Brucea Bannera, bežeći od koncepta Hulka-kao-neurotičke-reakcije na generalno stanje u društvu i zaranjajući dublje u čovekovu dušu da bi u njoj pronašao kompleksnije – i strašnije – stvari. Uzimajući originalnu ideju o podeljenoj ličnosti, David će prikazati Hulka kao istovremeno simptom bolesti koja ima veze i sa Bannerovim detinjstvom i odrastanjem, ali i kao deo čovekove prirode koji nije puka „anima“. Davidov sivi Hulk, koji se sada svake večeri pojavljuje da zameni „bednog Bannera“ nije samo dete koje je besno što ne ume da prozre sve te konstrukte i laži sveta odraslih, on je, zapravo mnogo bliži konceptu „zla“ u odrasloj osobi, biće jake strasti neograničavano etičkim i moralnim kočnicama koje teorijski izgrađujemo odrastanjem i socijalizacijom. Istovremeno, njegovo pojavljivanje više nije vezano za ekstremni stres, Hulk više nije reakcija na strah i nemoć – ovaj Hulk se pojavljuje uveče, na interesantan (ponovo kvazinaučan) način vezan za ciklus smene Sunca i Meseca na nebu i konfliktne motivacije Bannera i Hulka koji po pola dana dele isto telo su izvor interesantnih epizoda u stripu koji se posle nekoliko brojeva pretvara u dinamičnu „road movie“ pripovest.
 
Za potrebe zapleta, u priču je ubačen i Leader, Hulkov nekadašnji neprijatelj, jedan od galerije likova koji su dobili posebne moći na ime gama zračenja. No, Leader je za razliku od različitih hulkova iz Marvelove istorije umesto ogromne snage dobio ogroman intelekt. Njegov plan u ovom stripu tiče se manipulisanja moćnim pojedincima u društvu da se Hulku osveti za pređašnje poraze ali i da kroz proizvodnju novih količina opasnog oružja – gama bombi koje je, ironično, dizajnirao baš Bruce Banner – pripremi teren za svoju buduću dominaciju svetom. Leader je, razume se, stereotipni stripovski negativac – sa sve brkovima – ali David je ovoga itekako svestan i rado se sa stereotipom igra odlazeći sve do tačke u kojoj Leadera prikazuje kako komentariše potrebu baroknih trilerskih negativaca da svoj komplikovani plan objasne u ekspozitornom monologu, dok i sam sedi u apsurdno visokotehnološkom skloništu i snima detalje svog plana na nekakav digitalni medij kako bi ga otkrio Hulku u dramski najviše oportunom trenutku. Ovo dosta dobro sažima i generalni Davidov pristup tonu stripa koji kombinuje klasičan triler sa trenucima vrlo teške drame uz nešto umešno odrađene eksploatacije i momente dobro odmerenog humora. To je na neki način i sažetak onog najboljeg što je Marvel u prethodne dve decenije imao da ponudi, pokazujući Davida kao jednog od najsigurnijih nastavljača onoga što je rađeno u Srebrnom i Bronzanom dobu superherojskog stripa, a koji istovremeno uspeva da jednog klasičnog junaka vrati svojim korenima i o istom trošku produbi, prikaže kao neugodno kompleksnijeg nego što je ikada bio.
 

 
David, naravno, nema nameru da Hulka prikazuje kao psihopatu (a Bannera kao pukog shizofreničara) jer bi to bilo suviše jednostavno i njegov odnos sa saveznicima koje ima ali i suparnicima koje susreće je složen. Bannerova i Hulkova potera za gama bombama je, razume se, samo solidan mekgafin koji njega tera na put zajedno sa Rickom Jonesom i odbeglim agentom S.H.I.E.L.D.-a Clayjem Quatermainom (znam šta mislite i, naravno, Peter David je mislio isto pa se kasnije pokazuje da ovaj čovek ima i brata kome je ime – Alan). Ovi junaci dalje upadaju u razne pustolovine na putu, često i sami komentarišući da je njihova misija da spasu čovečanstvo tajnog arsenala hulk-generatora užasno važna, ali da ne mogu da ignorišu razne situacije usput gde Hulk (ili Banner) jedini mogu da pomognu.
 
Razume se, ovo čini strukturu pripovedanja dinamički dosta džombastom ali sa jedne strane ovo je generalno priroda mesečnog superherojskog stripa, a i David ima veoma dobru kontrolu nad glavnim zapletom i uspeva da održi visok nivo saspensa sve vreme, bez obzira na bizarne tangente u koje će odlaziti.
 
Neke od ovih tangenti su manje uspele – na primer momenat sa vanzemaljcem koji ubija iz samilosti – ali neke su jako uspele. David je majstor kreiranja malih ličnih drama, dajući nam izuzetno sigurne portrete epizodista u čije živote Hulk upada i radikalno ih menja, a koji uspešno oslikavaju i neke od arhetipa Amerike osamdesetih godina prošlog veka. Tako dobijamo vrlo ubedljive blic-uvide u porodično nasilje, dosadu ali i korupciju provincijskih gradića, mini-raspravu o tome da li popularna kultura u ljudima proizvodi žeđ za nasiljem ili samo ispunjava prazninu koju čini odjednom mnogo slobodnog vremena a premalo intelektualne snage da se ono popuni, a kada se David upusti u krosovere sa drugim superherojima, to su neki od vrhunaca ove priče.
 
Hulkov rani susret sa X-Factorom je, tako, zanimljiv jer uspelo preispituje etičnost poslušnosti sistemu suprotstavljenu činjenju prave stvari onako kako to deluje prirodno. Kasnije David upriliči revanš meč izeđu Wolverina i Hulka koji je, uz sav McFarlaneov visceralni vatromet zapravo izvrsna intelektualna diskusija o agresivnosti koja ide uz moć i mentalitet čekića koji sve probleme vidi isključivo kao eksere. Ipak, najpotresnija je epizoda sa Man-bullom u kojoj David postiže da čitalac, kroz Hulkove oči autentično prepozna strah od čudovišta koji zajednice odvajkada zbija i tera na odbranu, a koji neretko završava u nepravdi.
 
Istovremeno se odnos Brucea Bannera i Betty Ross uspelo podiže na zreliji nivo, uz suočavanje oba lika sa snagom ali i slabostima onog drugog. David ovde poteže vrlo tešku municiju (između ostalog trudnoću i razmišljanje o abortusu što, da kažemo, nije baš bila popularna tema u superherojskom stripu onog vremena) ali uspeva da kroz odlične dijaloge – i uz nesebičnu pomoć McFarlaneovih olovki – kreira autentično humanu komunikaciju dve osobe koje su prošle kroz, iskreno, apsurdan nivo stresa tokom svojih života.
 
Ta humanost ove priče jeste jedna od njenih najvažnijih komponenti, Davidov rad je, razume se, bio jako uticajan na kasnije autore koji su pisali Hulka, ali ma koliko da su drugi motivi koje je on rabio docnije široko korišćeni (Pakovo insistiranje na tome da je „hulk“ kategorija a ne osoba je direktna ekstrapolacija ovoga što je Milgrom postavio a David razradio, da ne pominjem Aaronovo razdvajanje Hulka i Bannera), samo su retki uspevali i tu dimenziju Davidovog rada na Hulku da prenesu u svojim stripovima.
 

 
A ovo je istovremeno, uz svu tu humanost i humor i prilično ubedljivo tragična priča, sa finalom u kome Leader svoj plan izvodi gotovo bez greške i koje Hulk završava poražen. Ipak, da se čitaoci ne bi pitali da li je moguće da je Hulk ZAISTA mrtav, drugi tom kolekcije sadrži i dva naredne epizode, bez McFarlanea a sa radikalnim zaokretom u tonu i zapletu stripa gde Hulk, najozbiljnije, radi kao dobro plaćeni izbacivač u lasvegasovskom kasinu. Ova „Joe Fixit“ faza Hulkovog života je zapravo bila vrlo zabavna ali više o njoj ćemo pisati kada budem seo da čitam dalje tomove ove kolekcije.
 
Todd McFarlane je, naravno, posle rada na ovoj priči o Hulku započeo svoj streloviti uspon u Marvelovoj hijerarhiji, označavajući i kraj ere u kojoj su scenaristi bili bogovi a crtači izvođači i početak ere u kojoj su crtači postali takve zvezde da su mogli da rade maltene štagod žele. Naravno, znamo i da se ta era završila secesijom od Marvela i kreiranjem Image Comicsa a da je McFarlane kroz Spawna kreirao jednog od najuspelijih superheroja devedesetih i postao milioner. Zato je i zanimljivo gledati njegovo napredovanje kroz ovih nekoliko epizoda Incredible Hulka gde od tek uslužno dobrog crtača koji se svađa sa anatomijom a pozadine su mu često svedene na puku geometriju postaje izražajni crtač kakvog ćemo pamtiti. Njegov Hulk je nedvojbeno ružna pojava ali McFarlane, kako epizode odmiču uspeva da pomiri i jako dobro upotrebi i ekspresionizam i karakterizaciju glavnog lika, a da ostane dovoljno prostora i za humor koji je maltene u tonu Archie Comicsa. Ne onoliko natrpan ornamentikom kako će izgledati Mcfarlaneov Spider-man par godina kasnije, njegov Incredible Hulk je bio eksplozivan ali za čitanje veoma pitak strip sa mnogo „nemoguće“ fizike i anatomije ali koji je svoju dušu nedvosmisleno pronašao znatno pre svog kraja. Preporuka.