Лафкадио Херн: СНЕЖНА ЖЕНА (мој превод)

[SOAtlas1968]

У једном селу у покрајини Мусаши су живеле две дрвосече. Мосаку је био старац, док је његов шегрт Минокићи био момак од осамнаест година. Сваког су дана пошли у шуму која је била удаљена пет миља од њиховог села. На путу до шуме се ширила река на којој је пловила једна лађа. Тамо је више пута мост био обнављан, али га је сваки пут однела поплава. Заправо, сваки пут када је река могла нарасти, ниједан мост није могао да одоли струји.
Једне зимске вечери су Мосаку и Минокићи били на путу кући. Одједном их је пресрела мећава. Кад су стигли недалеко од лађе, открили су да је лађар отишао, а да је своју лађу оставио на другој страни реке. Дан није био за купање, а дрвосече су се склониле у лађареву колибу. Сматрали су да су били задовољни што су уопште пронашли склониште. У колиби није било котла, нити места за ложење ватре. То је била једна колиба с подном површином од око шест квадратних стопа. Није имала нити један прозор, а у њу се могло ући кроз само једна врата. Мосаку и Минокићи су затворили врата и легли да се одморе, са сламнатим кабаницама преко њих. У почетку им није било хладно. Мислили су да ће олуја брзо проћи.
Стари је скоро заспао, а момак је дуго лежао будан, слушајући страшан ветар и непрестано ударање снега о врата. Тутњала је река, а колиба се љуљала као дрвена колевка. Била је то страшна олуја. Ваздух је сваког тренутка постајао све хладнији. Минокићи је дрхтао испод сламнате кабанице. Али најзад, упркос зими, и он је заспао.
Пробудио га је снег у његовом лицу. Врата колибе су се изненада отворила и момак је одједном угледао једну жену у соби. Та жена је била сва у снежнобелом. Сагнула се над Мосакуом и дувала у њега. Њен дах је био попут чисто белог дима. Скоро у истом тренутку се окренула Минокићију и сагнула се над њим. Покушао је да се дере, али је открио да то не може да уради. Жена се сагнула над њим, све ниже, све док га њено лице готово није дотакло. Момак је видео да је она лепа, иако су га њене очи уплашиле. Неко је време наставила да гледа, а онда се осмехнула и прошапутала:
 
– Намеравала сам да с тобом поступим као с другим човеком, али не могу да осећам сажаљење према теби јер си тако млад. Ти си леп, Минокићи, и зато те нећу повредити. Али, ако икада икоме кажеш, чак и својој мајци, о ономе што си видео ове ноћи, ја ћу то сазнати, а онда ћу те убити. Запамти што сам ти рекла!
 
С овим речима се окренула од њега и прошла кроз врата. Одједном се момак покренуо и погледао напоље. Али жене нигде није било. Снежни се ветар брзо приближавао колиби. Минокићи је затворио и пажљиво забравио врата. Помислио је да је можда само сањао и да је поистоветио сјај снежне светлости на вратима с ликом жене у снежнобелом. На крају није могао да буде сигуран. Покушао је да се обрати Мосакуу, али се овај није одмах јавио. Додирнуо је руком Мосакуово лице и осетио хладноћу. Мосаку је био мртав хладан.
До зоре је мећава прошла, а када се лађар вратио у своју колибу, непосредно после изласка сунца, затекао је Минокићија како лежи поред Мосакуовог смрзнутог тела. Минокићи је одмах дошао себи, али је остао дуго болестан због последица хладноће. Уплашио се јер је његов господар умро. Ништа није рекао о визији жене у снежнобелом. Чим је оздравио, вратио се свом позиву. Ишао је сваког јутра у шуму, а враћао се увече с исеченим дрвом. Мајка му је помогла да прода дрво.
Једне вечери, у зиму следеће године, док је пошао кући, сустигао је девојку која је пошла истом стазом. Била је висока, витка и лепа девојка. Одговорила је на Минокићијев поздрав гласом пријатним за уши. Потом је момак ходао поред ње. Почели су да разговарају. Девојка је рекла да се она зове О-Јуки, да је у последње време изгубила оба родитеља и да је пошла у Едо. Тамо је изненада била у лошем положају. Убрзо се Минокићи очарао девојком. Што ју је више гледао, она је постала још згоднија. Питао ју је да ли је верена, на што је девојка одрично одговорила. Затим је она питала Минокићија да ли је ожењен или се намерава оженити. Момак јој је одговорио да, иако има само мајку-удовицу коју треба издржавати, питање ''почасне снаше'' није било у разматрању. После тога су се и даље шетали без разговора, али једна пословица каже да када је жеља ту, очи могу да говоре колико и уста. Када су стигли у село, били су задовољни једни другом, а онда је Минокићи замолио О-Јуки да се одмори у његовој кући. Након што је у почетку оклевала, пошла је тамо с њим, а Минокићијева је мајка дочекала и припремила јој оброк. О-Јуки се понашала тако пристојно да се Минокићијевој мајци изненада допала. Наговорено је О-Јуки да одложи пут у Едо. Стога је случај хтео да О-Јуки уопште не иде у град. У кући је и остала, као ''почасна снаша''.
О-Јуки се показала као веома добра снаша. Неких пет година касније, када је Минокићијева мајка умрла, њене последње речи су биле речи наклоности и хвале за жену њеног сина. О-Јуки је с Минокићијем имала десеторо деце веома светле пути.
Сељани су мислили да је О-Јуки дивна особа, по природи другачија од њих самих. Већина сељанки рано стари, али је О-Јуки, чак иако је постала мајка десеторо деце, још увек изгледала као оног дана када је први пут дошла у село.
Једне ноћи, када су деца пошла на спавање, О-Јуки је шила уз светлост папирне светиљке, а Минокићи је, посматрајући је, рекао:
 
– Када те видим како шијеш, са светлом на лицу, помислим на чудну ствар која се десила када сам имао осамнаест година. Тада сам угледао лепу девојку у снежнобелом као што си ти. Била је веома слична теби.
 
Не одустајући од свог посла, О-Јуки је одговорила:
 
– Причај ми о њој. Где си је видео?
 
Тада је Минокићи причао о страшној ноћи проведеној у лађаревој колиби, о жени у снежнобелом која се сагнула над њим и о смрти старог Мосакуа. И рекао је:
 
– У сну или будности, била је то једина прилика да сам угледао тако лепо биће као што си ти. Наравно, она није била људско биће. Плашио сам је се, али је била тако снежнобела! Никада нисам био сигуран да ли је то био сан који сам видео или Снежна жена.
 
О-Јуки је одустала од свог посла, устала, наклонила се изнад Минокићија где је сео и потом га упозорила:
 
– То сам била ја! Упозорила сам те да ћу те убити ако икад о томе кажеш иједну реч! Али за ту децу која тамо спавају, убила бих те моментално! Сада је боље да се бринеш о деци. Ако икада буду имали разлога да се жале на тебе, ја ћу се према теби понашати како заслужујеш!
 
Чак иако је била бесна, њен глас је био танак као крик ветра. Потом се истопила у блиставу беличасту маглу која је јурила до кровних греда и стресла се кроз оџак. Никада више није била виђена.



НАПОМЕНА: Превео сам https://www.gutenberg.org/cache/epub/1210/pg1210-images.html#chap11. Шта мислите о преводу ''Yuki-Onne'' који сам урадио?

[Izitpajn]

У једном селу у покрајини Мусаши су живеле две дрвосече.

"... živela su dvojica drvoseča."

Dalje nisam čitao.