Milan Nikolić

[crippled_avenger]

Mali omaž ovom pioniru jugoslovenske žanrovske književnosti koji se nalazi u romanu KIČMA NOĆI podsetio me je na njegov opus pa i na činjenicu da on ima barem jedan, ako ne i više SF romana. Onaj za koji znam je ZOVEM JUPITER... BELEŽITE, futurističku detektivsku misteriju.

Eto lepe prilike da malo prodiskutujemo o Nikoliću. Znam recimo da je Tripp veliki fan.

[Tripp]

    Napisao bih ponesto o Nikolicu ali trenutno nemam vremena za neku ekstenzivniju skribomaniju. Sjecam se da sam na onom fantasticnom primarnom sajtu o Zorzu Simenonu, prije nekih godinu dana, nesto nazvrljao bas o Nikolicu. Tu sam malo poradio i na Simenonovoj bibliografiji kod nas i na istoj stranici sam, pamtim, vidio ili Jaksicevo ili Bakicevo prezime; neko od te dvojice momaka je takodje dao doprinos pomenu Simenonovih naslova u ondasnjoj Jugoslaviji – u stvari orijentisali smo se prema onim Simenonovim naslovima iz beogradske 'Zelene biblioteke' i sarajevske 'Dzepne knjige' i sl. – koje imamo – a u kojima je Simenon publikovan kod nas.

   Btw, na tom sajtu sam napisao nesto vezano za Nikolicev roman iz 1958 i o pismu koje je autor dobio od Simenonove zene (koja je obicno odgovarala na suprugov fan mail). Radilo se o sljedecem: podrazumijeva se da je Nikolic bio Megreov postovalac i poslao je pismo Simenonu u kojemu ga moli da mu dozvoli da njegovog Megrea ubaci u jedan svoj krimi-roman. Tako je Simenonova supruga obavijestila Nikolica da Simenonu veoma imponuje njegovo pismo i da slobodno moze koristiti Megrea u svojem narednom romanu. Taj roman je eventualno nazvan 'Obracun na obali'. A nice touch, rekao bih, narocito kada je Simenon u pitanju.

    Megre na stranu. Simenon nije samo pisao puke krimice; njegovi tzv. socijalni romani – objavljivani i kod nas, ali nikada u broju koje je zavrijedjivao Megre – jos uvijek pripadaju medju najpesimisticnija i najhladnija stiva koja sam ikada citao. Kasnije je tu tradiciju nastavila nikada prezaljena Patricia Highsmith ('Talented Mr. Ripley'; 'The Cry of the Owl'... oba pretvoreni u izvrsne filmove).

    Zapravo, cini se da Ameri tek sada otkrivaju Simenonovu socijalu pa je New York Review Books Classics poceo da objavljuje njegove najupecatljivije naslove, a predgovore pisu prilicno poznata imena knjizevnosti i fikcije. Zato se i ne cudite kada cujete da su Andre Zid i Henri Miler, izmedju ostalih, pisali o Simenonu, a pisali su i Simenonu; to sigurno nije bilo zbog Megrea. Zbog toga su ga voljeli i Selin, Morijak, T.S. Eliot, Kokto, Somerset Mom, Felini, Renoar... Plus sto je covjek bio istinski mucenik na mnogo nacina. Napisao je 193 romana pod svojim imenom i 200 pod 18 drugih pseudonima. 

    Nikolic se, iz ovolikog Simenonovog opusa, najvise ravnao prema Megreu. U stvari, poznavao sam Nikolicevu suprugu, Ljubicu, preko koje sam saznao da je covjek bio, kao uostalom i Simenon, standardna sovinisticka svinja i sve sto ide uz to. Isto tako bio je, iako ne bas grandiozni literata, sigurno jedan od pionira krimi-zanra na Balkanu; svakako je bio kompetentan autor. Bolje reci, to je bio prvi i jedini covjek sa ovih prostora koji je konzistentno pisao krimic za krimicom, na taj zaradjujuci za zivot (pa do trenutka kada vise niko nije mario za to sto on pise)... Onda je jadnik neko vrijeme pisao i western-romane. Kod nas je i taj zanr imao velicanstvenu prodju, cini mi se.

    Sto se toga tice, posjedujem Nikolicev roman koji nikada nije objavio, vjerovatno prvi, kucan na peliru, iz 1956 godine, 'Novac u magli'. Nije mi jasno zbog cega ga nikada nije objavio (mozda bas zato sto je prvi). Nikolic je takodje pisao filmske scenarije i radio-drame. Napisao je skript za nas prvi zvanicni spijunski film, 'X-25 javlja' (Triglav film, Ljubljana; 1960; rezija: Frantisek Cap; prema svojem romanu zasnovanog na istinitim dogadjajima, 'Spijun X javlja'), i jos par filmskih i TV ostvarenja. Recimo, moja malenkost je pokusala pretopiti njegov donekle i unikatni roman 'Rec odbrane' u skript; i jos uvijek mislim da se iza toga naslova moze kriti zaista mocan, ako ne i bolestan, film.

    Takodje sam se dokopao i Nikolicevog sinopsisa koji nikada nije prebacen na veliko platno, 'Prica o Dragon Lady' (sa datumom 20.5.1967, na dvadesetak strana). Koliko shvatam sada se u knjizarama prodaje neka nebeletristicka knjiga u kojoj je opisana odiseja srusenih americkih pilota koje su spasili cetnici i, sudeci po onome sto znam o toj knjizi, ispada da su cetnici bili jedina svijetla nada na Balkanskom poluostrvu u dobu Drugog rata.

    Nikolicev sinopsis 'Prica o Dragon Lady' takodje govori o istinitom dogadjaju, samo sa druge strane iz 1944 godine. Prisilno spustene pilote americkog bombardera B-24H spasu jugoslovenski seljani i predaju ih Slavonskim partizanima koji ih stite sve dok ih ne prokrijumcare do neke saveznicke misije na tom podrucju. Ti piloti su kasnije nagradjeni amer.odlikovanjem Distinguished Flying Cross. Ako dobro pamtim iz sinopsisa, Nikolic je 1966 htio stupiti u kontakt sa svom desetoricom avijaticara i saznao da su ih vecina zivi, i od njih je dobio jos neke informacije koje je mislio iskoristiti za film. Naravno, nikada nista nije bilo od njegovog sinopsisa.

    Toliko o tome. Evo covjekove bibliografije (novele i romani pretezno); pojedini njegovi romani dozivjeli su i po nekoliko izdanja, ili su nanovo objavljeni kod drugih izdavaca, kao recimo sto imamo Bobanov 'Crni cvet', isti roman, kod nekoliko izdavaca... I da, jos jedna zanimljiva pojedinost: iako je Nikolic, obzirom da je zivio u Virovitici, pisao na ijekavici, za sarajevsku Dzepnu knjigu morao je da ekavizuje svoje romane...

1]   Prsten s ruzom, Dzepna knjiga 1957
2]   Partija karata, Dzepna knjiga 1957
3]   Obracun na obali, Dzepna knjiga 1958
4]   Spijun X javlja, Dzepna knjiga 1958
5]   Smrt trazi drugoga, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
6]   Slucaj Johna Lubina, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
7]   Covek koji je voleo guzvu, Dzepna knjiga 1959
8]     Jedan stranac je stigao, Dzepna knjiga 1959
9]   Nesudjeni vampir, 'Oslobodjenje' Sarajevo, 1960
10)   Poslednja karta, Dzepna knjiga 1960
11)   Petao u prozoru, Dzepna knjiga 1960
12)   Zovem Jupiter... Belezite, Dzepna knjiga 1960
13)   Dosije 1714, Kosmos Beograd 1960
14)   Posaljite coveka u pola dva, 'Duga' Beograd, 'Plavi dodatak' 1960
15)   Drug PI, Dzepna knjiga 1961
16)   Rec odbrane, Dzepna knjiga 1961
17)   Igra klovnova, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1961
18)   Crno sunce, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1962
19)   Kristalna pepeljara, Dzepna knjiga 1962
20)   Tajna kanarinceve krletke, Kosmos Beograd 1962
21)   Nije bilo slucajno, Mladinska knjiga Ljubljana 1962
22)   Peti cvor, Glas Slavonije Osijek 1963
23)   Ulaznica za pakao, Dzepna knjiga 1964
24)   Posluzite kavin caj, Glas Slavonije Osijek 1965
25)   Ulica vecnog vetra, Dzepna knjiga 1965
26)   Cetiri pokojna serifa (krimic), Dzepna knjiga 1967
27)   Jedan dolar za viski (krimic), 'Duga' Beograd 'Zeleni dodatak' 1968
28)   Tanka linija pravde, 'Duga' Beograd 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
29)   Zubor potoka Gvadalupe, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
30)   Jastrebovo gnezdo, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970  (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
31)   Podne u Menardu, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
32)   Zeleni signal na prelazu, 'Duga' Beograd 1970 (pod pseudonimom Dzon Smit)


    Umro je 1970.

[Mica Milovanovic]

I ja sam pročitao gotovo desetak njegovih romana, što kao klinac pozajmljujući ih iz biblioteke na spratu preteče tržnih centara kod novobeogradske Fontane - još se sećam uzbuđenja nakon čitanja Tajne kanarinčeve krletke, iako sam radnju romana odavno zaboravio - što kasnije kada sam pokušavao da odgonetnem da li ima još neki SF-a osim "Jupitera"...

Čovek je nepravedno gotovo potpuno zaboravljen, što je zaista velika šteta, jer zaslužuje poštovanje za ono što je uradio.

BTW, Trippe, ima li još elemenata fantastike u nekom od njegovih romana? Za neke sa spiska nikada nisam čuo.

[zakk]

@Tripp

Bakić <3 Simenona.

[Tripp]

   @ Mica Milovanovic


   Ako se sjecam, Nikolica pominje i Zivkovic u 'Enciklopediji SF-a' glede romana 'Zovem Jupiter... Belezite'. U smislu, steta sto pobrojani ljudi nisu vise boravili u ovom zanru, premda cinik u meni podrazumijeva da ovakva izjava ne mora da znaci da je Zivkovic procitao bas svaki naslov koji pominje u svojoj studiji...

   Koliko znam, osim 'Jupitera' Nikolic nije vise zalazio u SF, niti bilo koji drugi zanr – osim u western. U stvari, roman 'Jupiter' pocinje citatom sa nekog egipatskog sarkofaga da se covjek generalno nikada ne mijenja i da ce, kao rijeka Nil, donositi plodnost i sijati smrt od sad pa u vjek vjekova.

   To je i svrha romana – podmetnuti krimic u svemir, na kraj 20. vijeka u doba tehnoloske revolucije i svemirskih letova, zbog cega je autor, prije svega, trebao poraditi na valjanoj, uvjerljivoj atmosfericnosti. Stavise, mislim da je i te kako uspio u tome. I zbog toga je najposlije 'Jupiter' ostao SF roman a ne krimic. Generalno gledano, i ona dva Besterova najslavnija naslova – 'The Stars My Destination' & 'The Demolished Man' -  u sustini su zabasureni krimici. Ali su zbog izvanredno inteligentne topografije prevashodno SF. 

   Znaci, Nikolicev opus pretezno se moze svrstati pod detektivski zanr, gdje je najvecma tragao za svojim 'Megreom'. Prvo je to bio novinar Miki (on je taj sto se u 'Obracunu na obali' sretne sa Megreom), pa onda inspektor Malin (njegov najpoznatiji lik, nadam se), pa inspektor Rafik... Jedan od njih pusi lulu kao Megre, drugi pije nezanemarljive kolicine alkohola a rasudjuje kao trezvenjak u maniru Spilejnovog Majka Hamera... dok svaki naslov sigurno duguje dosta toga Agati Kristi. Ubijedjen sam da su mu to bili primarni uzori. Mislim da je cak i Agati Kristi pisao pismo i da mu je ona i odgovorila.

   Nikolic u opusu potom ima i dva ratna romana iz NOB-a za koje se moze reci da su spijunski u srzi; a neke romane gdje se traga za kvinslinzima ili dilerima drogom mogu nazvati i police procedural. Kao izvrstan police procedural pamtim i 'Dosije 1714', istinitu pricu uzetu i obradjenu iz naizgled pravog naseg policijskog dosijea. Neko je upucao covjeka u svetioniku a za to je okrivljen njegov kolega – oni su jedina dva covjeka na tome radnom mjestu. Ako je pak neko drugi ubica i ako kolega ubijenog nema nikakve veze sa zlocinom – ko je onda mogao upucati covjeka u svetioniku? Roman se sastoji od detaljne policijske istrage i cita se u perspektivi pravog policijskog dosijea.

...Zao mi je samo sto ne pamtim vise od njegovog rada koji sam najmanje dvaput procitao do danas (odnosno, nisam otvorio nijedan njegov roman sigurno deset godina...)

   Kako god bilo, radi se o prilicno konzervativnom tvorcu prica; bilo kakva igra sa zanrom ili pricom kod njega nije pojmljiva. Naprotiv, kada se sve sabere, mislim da je 'Jupiter' offspring jednog zbilja mocnog autora koji nikada nije mogao ni da dodje do rijeci (recimo, Nikolic je mogao citati na 4-5 jezika, a radio je kao obavjestajac poslije Rata). Jer kada ponegdje koristi prolog i epilog cini mi se da je i samom Nikolicu to bilo pretjerano uvrnuto; isto mogu reci i kada se u par primjera lati paralelne radnje. Nije u pitanju da li je on bio vican takvoj vrsti  pripovijedanja ili ne, vec da mu je cilj bio sto prije zavrsiti to sto pise. Kao uostalom i Simenonu. 

   Hocu reci, sigurno je, kao sa 'Jupiterom', i tada tesko bilo ici u korak sa trzistem. Truditi se po mjesec-dva-tri i pripremati (iscitavati drugu literaturu i sl.) kako bi stvorili nesto novo i neoprobano, i mozda obogatili sopstveni opus razlicitim jedinkama. Nikolic je neko vrijeme ocito zivio od toga posla, ali vec poslije 1965, njegov posao polako je zamro. Nalik provjerenim piscima, ideje su nicale niotkuda.

...Po originalnoj ideji za film ('Minuta za ubistvo'), kao i Alistair Maclean kada je u pitanju 'Where Eagles Dare' (roman je prilicno drugaciji od skripta), Nikolic je napisao roman 'Peti cvor' za koji se ocito ne moze reci da je movie tie-in ali sigurno lici filmu. Jednu naslovnicu za svoj roman je docekao da je nacrta i Andrija Maurovic ('Covek koji je voleo guzvu'), dok je tada najcesci ilustrator u Dzepnoj knjizi bio uvijek interesantni Mirko Stojnic. Itd.     

   Evo depresivnog odlomka iz jednog njegovog pisma datiranog iz 1965:

   'U posljednje vrijeme, neposredno uzrokovano reformom u jugoslavenskoj privredi, doslo je i do znatnih promjena u filmskoj industriji, isto kao i u izdavackoj djelatnosti. Dolazi do svestranih reorganizacija i slicnog, sto je mene osobno prilicno pogodilo, jer zanr kojim se bavim u svojem knjizevnom radu u Jugoslaviji prestaje da se kotira onoliko koliko se kotirao prije nekog vremena. Drugim rijecima, ostajem bez zarade...'     


   
          @ Zakk

   Otkad sam vidio da je Bakic bio na Simenonovom 'Megre' sajtu, oduvijek sam se kanio da mu posaljem odlicnu Zorzovu biografiju Patricka Marnhama ('The Man Who Wasn't Maigret'), koju imam u duplikatu. Naravno, kako nisam ni u kakvoj vezi sa g-dinom Bakicem mislio sam da knjigu preko nekoga nekako proslijedim do Bobana ili Milosha ili Ghoula ili tebe, uobicajenih sumnjivaca. Ali uvijek se preveslam, zaboravim, whatever. Svakako mi je bilo drago kad sam vidio jos jedno poznato ime sto se interesuje za Simenona, i to na kakvom fanaticnom sajtu.

[Melkor]

E, ovo je pracenje trendova 

http://www.limundo.com/kupovina/Knjige-i-Casopisi/Naucna-fantastika/M-Nikolic-Zovem-Jupiter-belezite-/1233208

[Mica Milovanovic]

Tu knjigu je relativno lako naći, jer su tiraži bili veliki. Nažalost, većina primeraka na koje nailazim je u lošem stanju, pa ni taj na limundu ne deluje ništa bolje...

[Kunac]

Želim! I krećem u potragu po starinarnicama! Hvala vam na dojavi, Nikolić mi je, shame on me, bio do sada nepoznat... Što se Kičme noći tiče, ja mislim da se Milan Nikolić slučajno zove Milan Nikolić. Ne vidim suštinski razlog da ovaj lik bude omaž piscu.

[Mica Milovanovic]

Kunac, imam duplikat (u lošem, ali potpuno čitljivom stanju) njegovog romana "Čovek koji je voleo gužvu" pa mogu da ti dam.

[Kunac]

Mićo, hvala Vi, računaću na taj primerak. Hvala i Trippu na dodatnom infou. Dragocen je.

[Tripp]

   Ako neko pamti Otove 'Crne cipele', mislim da se i u njemu, doduse referencijalno, pominje Milan Nikolic, u svojstvu autora kojeg glavni protagonista voli da iscitava zajedno sa drugim krimi-piscima.

   Tako da ipak dajem glas da se radi o otvorenom omazu ovome covjeku. Makar za nekolicinu nas, ljubitelje zanra, ime Milana Nikolica ipak predstavlja nekakav simbol (ma koliko jadan), pa je nemoguce dati takvo ime svojem junaku a ne potvrditi da to ima ikakve veze sa istoimenim piscem. Recimo, moj je utisak da to ime, kao ime, uopste ne sadrzi nikakvu karakternu 'jacinu', osim ako se ne upotrebljava kao direktan omaz najznamenitijem Viroviticaninu, sto je onda sasvim druga stvar. Cak i dok sam gostovao na FDU negdje sam pomenuo Nikolicevo ime, pa se cak i Nebojsa Pajkic sjetio para dobrih karakternih crta iz nekoliko njegovih naslova.

   I kad vec Mica pomenu tiraze, negdje sam citao neciju slobodnu procjenu da postoji mogucnost – ono, kao, ofrlje – da su se Nikolicevi romani u ondasnjoj Jugoslaviji mogli prodati u vise od 700,000 primjeraka.   

   
    P.S. Vraga mu, ja nemam 'Coveka koji je voleo guzvu'! Najzad, imam samo 16 Nikolicevih naslova. A posljednji koji sam kupio bio je upravo 'Jupiter', prije petnaestak godina, u Platou, gdje su se na nekakvoj stolicici, odmah kod ulaza, izlagala upravo izdanja sarajevske 'Dzepne knjige'...

[crippled_avenger]

Kunac, od mene dobijaš "Petla na prozoru".

Inače Spider tvrdi da JESTE omaž Milanu Nikoliću.

[Mica Milovanovic]

Kunac, nosim ga danas u Tardis, pa ćete tamo čekati...

[Kunac]

Mićo, još jednom hvala. Svratiću do ljubaznih ljudi u TARDIS-u ASAP! A što se omaža u Kičmi noći tiče, ne sporim da može bit tako, ali, poslednji put kada sam proverio, Spider nije napisao ovaj roman, tako da samo OO može da potvrdi ili opovrgne jednu takvu tvrdnju.

[Aleksandar Žiljak]

Što se Nikolića tiče, dosta sam ga iščitao u zadnjih par godina i radi se o stvarno dobrom piscu krimića. Njegove vesterne nisam našao, a "Zovem Jupiter" je u svemu tome dosta slab, premda bi, da je čovek poživio još desetak godina, možda imao razloga da tuži Hyamsa i njegov "Planet prokletih". Tu ima scena koje kao da su prepisane iz Nikolića (npr. uvodna dekompresija skafandra  ). Problem je što se Nikolić u tom romanu slabo snalazi po pitanju tehnologije, pa izmišlja nekakve dosta neuvjerljive gadgete, a i malo se ponavlja, posebno kad inzistira da astronauti žive i rade u specifičnim uvjetima. Vidi se da se čovjek slabo snašao u njemu ne baš poznatom žanru. Drugog SF-a u njega nema, koliko znamo.

U Hrvatskoj se dosta favorizira Nenada Brixyja kao začetnika krimića, pri čemu je Nikolić sasvim zanemaren, moguće i zbog činjenice da je u Hrvatskoj zapravo objavljen tek manji dio njegova opusa. Pitanje je i koliko pomaže činjenica da mu je veći dio opusa objavljen u Sarajevu i Beogradu.

Inače, Nikolić kao pisac krimića je znao već kasnih 50-ih začačkati za ono vrijeme neugodne teme, primjerice u "Četiri pokojna šerifa" (ubojstva njemačkih seljaka potkraj NOR-a), a i njegovi romani vezani uz šverc drogom su djelovali pomalo ispred svog vremena. U nekima se i vidi njegov obavještajni rad, primjerice kad opisuje ilegalne prelaske preko talijanske granice.

U Zagrebu se dade naći Nikolića na nedjeljnom buvljaku na Britanskom trgu, prvenstveno iz Džepne knjige (ostalo tek u tragovima). Odatle su skoro svi moji primjerci, stanje varira od jadnog do k'o da je jučer izašlo iz tiskare.

[Kunac]

Već kad smo kod Nikolića i jugoslovenskih krimića... Pitanje za poznavaoce: Šta mislite o romanima koje je napisao Pavao Pavličić? Ja upravo dovršavam njegovu Rakovu djecu (mislim da je iz 1988) i prilično sam zadovoljan (mada ne i oboren s nogu). Ima li još naslova vrednih pažnje i njegovog opusa?

[Mica Milovanovic]

Ja sam čitao njegova dela dok smo bili u jednoj zemlji: Umjetni orao, Večernji akt, Slobodni pad, Trg slobode, Rakova djeca, itd. Pročitao sam i neke njegove zbirke pripovedaka.
Meni se to svojevremeno dopadalo i pratio sam njegov rad. Kako je od tada prošlo preko 20 godina, ne bih smeo da nešto preciznije tvrdim, ali sam siguran da nećeš pogrešiti ako pročitaš bilo štga od gore navedenog.

[Kunac]

Pročitao sam Rakovu djecu. Pavličić je isporučio pristojan egzistencijalistički krimić koji prilićno podseća na ono što je svojevremeno radio Žorž Simeon (u romanu se čak na jednom mestu i pominje Megre).

Zaplet je jednostavan. Manijak (?) ubija pacijente na odeljenju za obolele od raka u jednoj zagrebačkoj bolnici. Kada nastrada Nada, njegova prijateljica iz mladosti, urednik "crne kronike" Ivo Remetin se uključuje u slučaj. Pomažu mu kolega Luka Katić i inspektor Šoštar. Njih trojica su, vidim na netu, česti junaci Pavličićevih krimića. Znači, Rakova djeca su deo krimi serijala sa Remetinom u ulozi detektiva-amatera...

Rakova djeca se, bez obzira na pipavu temu, lako čitaju. Treće lice, glavni junak (Remetin) koji vuče priču, nova i nova ubistva koja podgrejavaju misteriju... Pri kraju ima i malo akcije - tuča i obračun čekićem.

Fino je sve to.

Pavao P. piše profi, ali za moj ukus nekako previše ozbiljno. Nema tu ni trunke humora. Istina, tema je takva da na prvi pogled ne dozvoljava comic relief, ali su postavka i razrešenje prilično petparački tako bi bilo bolje za roman da P.P. ne doživljava sebe tako ozbiljno. Znači, nedostaje soka. Proza je prilično suva, mada sasvim korektna.

[PTY]

Kunac, obavezno overi “Stroj za maglu”. Ostao mi je u sećanju kao dobro napisan i nimalo suvoparan, mada činjenica da je filmovan garant ima nekog udela u mom ovako živahnom prisećanju.
(Inače, gosn Pavao je vrlo dobar teoretičar, pa možda zato ne obiluje smislom za prozni humor. )

[Mica Milovanovic]

Inače, gosn Pavao je vrlo dobar teoretičar, pa možda zato ne obiluje smislom za prozni humor...

Ne bih se složio. Čovek koji se usudi da napiše Književnu genologiju mora da ima smisao za humor.

[Mica Milovanovic]

BTW, Kunac, našao sam ti i Reč odbrane. Međutim, moraćeš da se strpiš jedno dve nedelje, jer neću biti u zemlji...

[crippled_avenger]

Pavao Pavličić je pisao "Sve što znam o krimiću" preteču Mehovog magnum opusa "Sve što znam o porniću".

[Kunac]

BTW, Kunac, našao sam ti i Reč odbrane. Međutim, moraćeš da se strpiš jedno dve nedelje, jer neću biti u zemlji...

Mićo, hvala ti još jednom. Ali, juče sam poharao jednu finu antikvarnicu i nabavio 10 romana Milana Nikolića, među njima i Reč odbrane. Gledam sad ponosno tu hrpu i penalim se da počnem sa čitanjem. Ovih dana sam prosto zatrpan knjigama, ne znam šta ću pre. čekaju me Brazyl, Krvava kiša, Poslednji Srbin... O Nikolićima da i ne govorimo. A tu je i nedovršeni Cicvara, mada će on morati dobrano da pričeka.

[Mica Milovanovic]

Cicvara? Opet si pomešao topike...

[Kunac]

Cicvara



Sastojci
1 l vode
1/2 kg kukuruznog brašna
oko 250 g kajmaka ili mladog sira
2-3 kašike masti
2-3 jaja
sol

Priprema
Stavite vodu da proključa. Dodajte so i mast i uz brzo miješanje sipajte kukuruzno brašno da se ne bi stvarale grudvice. Dodajte kajmak, može i običan sir, čak i tvrđi izrendani ako nemate bolji. Ili kombinacija svih njih (šta vam se nalazi u frižideru).

Nastavite miješanje i kada mast počne da izlazi na površinu cicvare, a prepoznaćete tako što se stvara fini sjajni sloj na površini i cicvara se lagano kašikom odvaja od dna. Probajte i dosolite ako treba. Smaknite sa vatre, ubacite jaja i promiješajte. Vratite na vatru miješajući 2-3 minute.

Ide odlično uz kiselo mlijeko.

[Boban]

Ovih dana sam prosto zatrpan knjigama, ne znam šta ću pre. čekaju me Brazyl, Krvava kiša, Poslednji Srbin...

Vidim da ti je PS stalno na kraju spiska, kako god da presložiš gomilu, njega pomeriš na nekakvu budućnost.

[Kunac]

Odlažem zadovoljstvo.

[Boban]

biće ti žao jednog dana što si ovako dugo apscinirao.

[Ghoul]

re: pavličić.
Književna genologija je ODLIČNA (u svom uvodnom delu, tj. prvih 90ak strana)

"Sve što znam o krimiću" je VRLO DOBAR - zapravo, ODLIČAN za donekle ograničenu oblast klasičnog, konvencionalnog krimića, ali previše usredsređen na FORMULu a premalo ili nimalo na odstupanja i moderne tendencije.
u ovoj knjizi se, takođe, može videti da pavličić - pored ogromnog poznavanja materije - ima i sasvim pristojan smisao za humor.

[Boban]

Zanemarujete činjenicu da je PP većinu svojih dobrih stvari naprisao pre 30-35 godina; dakle, o kakvom modernom izrazu u njegovoj glavi možemo da pričamo?

[Mica Milovanovic]

Vidim da ti je PS stalno na kraju spiska, kako god da presložiš gomilu, njega pomeriš na nekakvu budućnost.

Bobane, gledaj na to u duhu svog romana. Bolje u budućnost nego u alternativnu prošlost...

[Ghoul]

Zanemarujete činjenicu da je PP većinu svojih dobrih stvari naprisao pre 30-35 godina; dakle, o kakvom modernom izrazu u njegovoj glavi možemo da pričamo?

ti zanemaruješ činjenicu da se moderne tendencije tiču njegove NON-FICTION knjige (koju verovatno nisi ni čitao), objavljene pre 20 godina.
hteo sam reći da je pavličić 'smrznut' u vremenu u odnosu na ono u kome govori na sličan način na koji je to bio munitić: naime, vrsta krimića o kojima on piše već je odavno bila passe tada kada je pisao o njima. u knjizi iz 1990. pavličić piše kao da nije pročitao noviji krimić od 1970-te.
slično važi i za munitićeve priče o hororu, koje su uglavnom bile smrznute na pre-1968. doba, čak i u napisima, intervjuima isl. iz 1980-ih i 1990-ih. kad on piše o hororu to je kao da se ništa posle hammera nije desilo u žanru.
zato je šteta što ga je smrt prekinula u obnavljanju i dopunjavanju ČUDOVIŠTA, kako bismo barem s odocnjenjem videli njegov odnos prema novijim naslovima...
pavličić još ima šanse za apdejt, bar teoretski govoreći.

[Boban]

Ta knjiga koju je PP izdao 1990. nastajala je decenijama pre; on jeste smrznut u nekom "svom" vremenu, ali zar nismo svi?

[Kunac]

Pošto sam konačno završio onog debeljušnog Kinga, između mene i Milana Nikolića je samo Stankovićev Split.

Nadam se da me neće razočarati (Nikolić). Polažem u njega veliku nadu.

[Mica Milovanovic]

Pa, mislim da te neće razočarati. Ipak, treba voditi računa o tome da je čovek napisao 32 romana za manje od petnaest godina i da je to ponekad vidljivo.

[Kunac]

Imaću to vidu.

[Kunac]

Milan Nikolić: "Presten s ružom" (1957)

Danas sam pročitao prvi Nikolićev krimić i prvi roman koji je uopšte napisao. U pitanju je PRESTEN S RUŽOM (Džepna knjiga, Sarajevo, 1957). Već tada je bilo planirano da se u okviru Džepne knjige pojavi još nekoliko Nikolićevih detektivskih naslova - što je i najavljeno na poleđini.

"Prsten s ružom" je prvi od nekolicine detektivskih romana Milana Nikolića koje objavljuje "Džepna knjiga". To je ujedno potvrda mogućnosti stvaranja domaćih dela iz žanra zabavne literature koja su po svom sadržaju bliža i aktuelnija za naše čitaoce od standardne strane literature ove vrste.


Priča je sledeća (čuvajte se blagih spojlera):::

Glavni lik je zagrebački novinar Miki, radoznali mladić uvek spreman za avanturu. Preko poznanika, za koga će se ispostaviti da je narkoman, zavisnik o morfijumu, Miki upoznaje devojku Sonju. Zlatokosa lepotica je umešana u rasturanje morfijuma i Miki želi da joj pomogne - a istovremeno napiše i zanimljiv članak za svoje novine. Avaj, Sonja uskoro gine pod sumnjivim okolnostima, pada pod tramvaj ispred Mikijeve kuće - a sa prsta joj nestaje prsten u obliku ruže, koji će kasnije biti veoma važan faktor u otkrivanju zločinca.

Miki želi da pronađe Sonjinog ubicu i preko "organa kriminalističke uprave" Mladena saznaje da je Sonja bila deo bande koja je švercovala drogu u Jugoslaviju. Miki odlazi iz Zagreba u Rijeku, kako bi pronašao Sonjinu prijateljicu Lauru - devojku koja možda nešto više zna o misterioznom Kurtu koji se nalazi na čelu bande. Miki postepeno pridobija poverenje Laure i njenog brata Đulija - a uskoro će biti u prilici da dokaže svoju vernost tako što se prihvata jedne šverc ekspedicije koja će ga odvesti preko granice, u Italiju. Pomoć mu pruža Bruno Kabler, pripadnik Interpola koji je takođe za petama opasnim švercerima.

Roman se brzo čita, kao da je predviđen za konzumaciju tokom jednog dana na plaži. Ima nekih 150 stranica, veoma je pitak. Prijao mi je iako sam svestan da nisam čitao neko zaboravljeno remek-delo domaće žanrovske književnosti. Opet, ovo je Nikolićev prvi roman, veoma me zanima kako će se njegov stil razvijati u narednim naslovima. Priču vodi profi, mada ima poneka naivnost što i ne treba da čudi imajući u vidu krštenicu romana. Rasplinjavanja nema, radnja je veoma skoncentrisana, što je dobro. Nema viškova tipičnih za debitantska dela. S druge strane, nema ni previše "mesa". Brzo se prelazi iz situacije u situaciju, Nikolić se nije previše unosio tokom pisanja. Kraj je zadovoljavajuć, mada očekivan. Samo otkrivanje identiteta ubice Kurta je zasnovano na slučajnosti a ne detekciji. Recimo da je Miki imao sreće.

Pitam se nije li ime glavnog junaka omaž Mikiju Spilejnu...Preten s ružom me je po zapletu podsetio na avanturu Majka Hamera Kiss me Deadly (1952), po kojoj je Oldrič snimio istoimeni hit film. Oba romana imaju sličan zaplet: glavni junak slučajno sreće damu u nevolji, ona gine, on odlučuje da pronađe njene ubice i stane na put zločinačkoj bandi koja je sve organizovala.

U svakom slučaju, prvi susret s Nikolićem mi je prijao - nastavljam dalje.

[Kunac]

Milan Nikolić: Partija karata (1957)

Nastavljam proučavanje Nikolića. Danas sam pročitao njegov drugi roman - Partiju karata. U pitanju je krimić znatno različit u odnosu na Prsten s ružom. Određeni motivi su isti (šverc + zločinačka organizacija), ali tu se sličnosti i završavaju. Dok su zločinci u prvom romanu želeli da se obogate i nisu bili politički angažovani, negativci u Partiji karata žele da sruše poredak u Jugoslaviji i prekinu vladavinu terora.  Nigde ne piše eksplicitno, ali je iz konteksta jasno da se na čelu ove suberzivne organizacije nalaze bivše ustaše. Znači, ovoga puta imamo političku pozadinu... Poredak u Jugoslaviji je idealizovana, što se i očekuje od romana napisanog '57, ali se bar napominje da postoje i oni koji misle drugačije (pa makar bili i krvožedni zločinci).

Roman počinje u Trstu, u maniru Kejnovih nori krimića. Mladi pomorski oficir Milan Rajković upoznaje lepu crnku Ines Larin. Zavodljiva devojka ga ubeđuje da posete kuću njenog prijatelja - bogataša Kamila Barta. Milan postepeno pada u dobro isplaniranu zamku. Pošto Milan izgubi 5000 dolara u partiji karata - Kamilo traži od njega uslugu kako bi mu oprostio dug. Milan treba da iz Trsta u Rijeku prošvercuje jedan kovčežić. Nemajući kud, Milan pristaje.

Po dolasku u Rijeku, priča dobija na političkoj dimenziji. Zločinci "bacaju karte na sto" i otkrivaju svoje planove - Milan, pošto kao pomorac ima potreban pristup, treba da postavi paklenu mašinu na probni brod na nuklearni pogon koji je usidren u riječkoj luci (?). Ova diverzija treba da bude prva u nizu terorističkih akata uz pomoć kojih će postojeća vlast biti svrgnuta.

Milan na sve pristaje, ali se stvari komplikuju...

Milanova biša devojka Branka Cvitković, kći kapetana na čijem brodu služi i koju je ostavio zbog Ines, sticajem nesrećnih okolnosti pada u ruke zločinaca. Devojka je zatvorena u podrumu kuće Žeravića, glavnog čoveka organizacije u Jugolsaviji. Jedan od zaverenika, gorostasni Petar, želi da što pre uklone nezgodnog svedoka... Vreme polako ističe.

U odnosu na prethodni roman, Partija karata ima mnogo više akcije i puškaranja. Kraća je (svega 100 stranica) i dinamičnija. Akcije ima naročito u finalu koje se iz Rijeke (vila Žeravić) premešta u Trst (vila Barta). Milan je, pokazaće se, nešto zanimljiviji junak od Mikija, upravo zbog falinki u karakteru. Ines je femme fatale s greškom, prava poslastica za sve koji vole noir. Branka kao "dobra devojka u nevolji" je zadužena da romanu udahne malo nevinosti i napetosti. Likovi su tipski, ali sasvim lepo funkcionišu u okviru priče.

[Boban]

ti si baš rešio da ideš redom, shvatam da te to približava autoru na jedan poseban način, ali možda se smoriš pre najboljih dela, ako se uopšte zna koja su.

[Kunac]

Šta da ti kažem, temeljan sam. Mada nisam uspeo da pronađem sve romane, tako da ih ne mogu sve pročitati. Za sada ih imam 11.

Poklopilo se da sam nabavio prva tri pa sam krenuo hronološkim redom da vidim kako se razvija stil. Pošto volim ovu vrstu literature, a MN je sasvim pristojan pripovedač, ne verujem da ću se smoriti. Uostalom, videćemo.

U krajnjoj liniji, the best of izbor nije bio moguć zato što, kako si sam nagovestio, ne postoji koncenzus koji su to najbolji Nikolićevi krimići.

Trenutno čitam treći roman, OBRAČUN NA OBALI, mislim da ću ga danas završiti. Ne kaže se za dž: treća sreća. Ovaj je za sada najbolji.

Idemo snažno...

[crippled_avenger]

Pogledao sam X-25 JAVLJA Františeka Čapa, vrlo neobičan film o NOBu koji govori o aktivnostima špjuna infiltriranog u nacistički štab (približno slične teme dotiče se i Hadžićeva ABECEDA STRAHA) u, koliko sam shvatio Zagrebu, pošto se pominju ustaše. S druge strane, film se dešava u Ljubljani, ali kolaboracionisti koji su prikazani najviše liče na ustaše. Jedan od scenarista ovog filma je naš poznati pisac krimića Milan Nikolić i on je stilski dosta obeležio ovaj film pošto ga je smestio izvan tipičnog miljea urbane ilegalne borbe koja je prikazana u filmovima Nikole Tanhofera, Radoša Novakovića ili Žike Mitrovića, i više je smešteno u salone, što bi i trebalo da bude svojstveno Čehu Františeku Čapu koji je upravo došao u naš film iz kinematografije poznate po salonskim melodramama i komedijama.

U ovom filmu iz 1960. godine, stil je uredan ali prilično arhaičan, međutim Čap je dovoljno kompetentan da učini ovu arhaičnost da liči na postupak a ne na početničku grešku. Vrlo je zanimljiva i glumačka podela koju čine srpski glumci poput Dušana Janićijevića, Aleksandra Gavrića i Tamare Miletić očigledno izabrani po utisku koji ostavljaju na ekranu, što je jdan pristup prilično stranm rediteljima sa naših prostora.

Ono gde se Nikolić i Čap nisu snašli jeste ritam priče, i čini se da je uvod predug u odnosu na samu misiju koju na kraju treba da sprovede X-25.

Rodoljubiva premisa po kojoj naši zapadni susedi iz SFRJ zapravo nisu bez dileme bili kolaboracionisti ima dosta napadnih ispoljavanja pre svega kroz lik majke koja kori svog sina što radi za naciste a on ne sme da joj kaže da je u stvari undercover. Upravo ta vrsta melodramskog ekscesa svojstvena je Čapovom veteranskom srednjeeevropskom senzibilitetu.

U filmu nema previše akcije, i izuzev jedne iznenađujuće dobre tuče čak i za današnje standarde, Čapov film ima manji intenzitet od Tanhofera i Mitrovića na sličnu temu.

Gledao sam dosta surov TV rip ali na svu sreću ima titlove pošto je film snimljen sa slovenačkom nahsinhronizacijom. To ne treba da čudi jer je Čap najveći deo svoje jugoslovenske faze, klasike poput VESNE, i realizovao u Sloveniji i nešto manje u Bosni.

* * 1/2 / * * * *

[Kunac]

Milan Nikolić: Obračun na obali (1958)

Treći roman Milana Nikolića potvrđuje razvoj njegovg talenta. Obračun na obali je, kako i dolikuje, najkompleksnije deli iz dotadašnjeg Nikolićevog opusa. Zapravo, mogli bismo da kažemo - treća sreća - da nije jednog detalja koji do izvesne mere kvari tu sreću.

Ovoga puta, Nikolić se odlučio za najklasičniju krimi avanturu do tada. Ovoga puta stvara priču u kojoj imamo niz zločina (ubistva i krađe) & detektive koji su za petama odgovornim. Znači, prilično standardni whodunit. Doduše, i ovoga puta se radi o zločinačkoj organizaciji, ali je otkrivanje identiteta njenog vođe ono što je ključno. Ko je taj vešti manipulator koji krade basnoslovne sume i za sebom ostavlja mrtva tela? Poslednje stranice romana sadrže to dugo očekivano demaskiranje i u potpunosti zadovoljavaju whodunit formulu.

Obračun na obali se događa na dubrovačkoj rivijeri (bar tako piše na poleđini knjige, ja nisam primetio da se pominje ime mesta u kome se odigrava glavnica radnje), tokom par dana jednog vrelog leta. Sezona je u punom zamahu, gomila stranaca hrli u Jugoslaviju kako bi uživala u lepotama jadranske obale. Ali, među došljacima nalaze se i prevejani kriminalci s dobor razrađenim planom... Prve stranice romana su baš bombastične. Nikolić odmah kreće punom silinom... U jedan sat i 45 minuta posle ponoći 18. avgusta dolazi do prekida elektične struje, grad na obali ostaje u mraku. Ispostavlja se da to nije slučajno - pitanju je sabotaža. Doduše, ovoga puta zločinci nemaju pretenzija da poljuljaju jugoslovensku vlast (kao u Partiji karata), već se radi o kapitalistima koji samo žele da što bolje zarade. Pod okriljem mraka, odmotava se klupko zločina.
1) U električnoj centrali je pronađeno telo jednog električara - ubijen je udarcem u potiljak.
2) Dvojica naoružanih razbojnika pokušavaju da opljačkaju banku, pritom ranivši dežurnog policajca.
3) Gospođi Braun je ukradena skupocena dijamantska ogrlica dok je plesala na podijumu elegantnog hotelskog bara.
4) Gospodin Braun je u isto vreme ubijen u svojoj hotelskoj sobi - likvidiran je na isti način kao i nesretni električar. Novac koji je Braun čuvao kod sebe je netragom nestao.
Nikolićev junak, novinar Miki, kreće u akciju. Posle Prstena s ružom, ovo je njegova druga krimi avantura - pa je već stekao potrebnu rutinu. Doduše, Miki ovoga puta, ima VIP pomoć. Ispostavlja se da je čuveni francuski inspektor Megre (Žorž Simenon je dao Nikoliću dozvolu za korišćenje lika) takođe odseo u hotelu Kontinental. Megre prekida odmor sa ženom kako bi pomogao u istrazi. On i Miki se udružuju. Rade na svoju ruku, ali uskoro dobijaju i pomoć jugoslovenskih vlasti. Pomoć im pruža agilni lokalni istražitelj (koji je, iz ko zna kog razloga, ostao bez imena iako ima prilično važnu ulogu u priči). Kockice se polako slažu. Ispostavlja se da se u Jugoslaviji nalazi ozloglašeni pariski varalica Fili alias Žak Diboa. On je pristigao na primorje sa svojom bandom međunarodnih zločinaca. Pred plačke Braunovih, u planu ima i krijumčarenje kokaina. U priču se uključuje i francuska glumica Žanet Laroz koja je došla u Hrvatsku da se malo osunča i prekrati vreme dok čeka na poziv Avala filma. Lepa umetnica i Miki se veoma brzo sprijateljuju - srećom po Mikija. Žanet nije samo lepa plavušica za zabavu. Ona ume da bude od velike koristi kad situacija zagusti. Miki će se u to uskoro uveriti... Tenzija se postepeno diže i uskoro sledi još nekoliko ubistava - uključujući i jedno uzbudljivo gaženje kolima. Kasnije, počašćeni smo i spektakularnim obračunom kriminalaca (na obali, naravno) oko tovara kokaina. (Mitraljezi rade samo tako.) Jugoslovenske vlasti, Miki i Megre vredno rade na slučaju. Udruženim snagama, svi zločinci su uhvaćeni ili ubijeni. Jedno se Fifi izvukao iz obruča.
Rastavši se sa Žanet (odlazi u Beograd na snimanje filma) i Megreom (vraća se sa ženom u Francusku), Miki uskoro i sam kreće poslom u Beograd, srećan što će u prestonici možda ponovo sresti lepu Francuskinju. Ali, u Beogradu Mikijeva krimi avantura se sasvim nenadano nastavlja... Slučaj još nije gotov. Najslađe je ostavljeno za kraj.

Obračun na obali je jedan sasvim solidan krimi roman. Čak, moglo bi se reći, ambiciozan. Istina, nedostaje mu malo fokusa (što ne ćudi pošto imamo čak 3 detektiva), ali to u krajnjoj liniji ne smeta previše. Priča je uzbudljiva, ima dosta akcije, stalno se nešto događa i to je dobro. Naravno, iz današnje perspektive neke situacije izgledaju pomalo naivno, ima dosta koincidencija, ali to su koncencije žanra koje koristili i mnogo slavniji krimi pisci od Nikolića. Imam samo dve krupnije zamerke na roman... Prva - Megre nije dovoljno dobro iskorišćen. Ipak je on u ovom romanu najveća "zvezda". Zaslužio je da bude prisutanu priči do kraja. Ali, eto, novinar Miki je imao protekciju kod Nikolića. Ipak je ovo pre svega Mikijev roman. Megre je tu samo mirođija u čorbi.

Što se druge zamerke tiče, ne znam da li da je otkrivam. Ako to uradim, spojlovaću kraj. Ako neko želi da je čuje o čemu se radi, neka se izjasni. Nisam baš siguran koliko ljude interesuju ovi moju osvrti na Nikolićeve romane.

[crippled_avenger]

Mene interesuju ali nemoj da spojluješ krimi-roman. To bi baš bilo zlikovački.

[Kunac]

Bilo bi. I neću. Ali završnica je zaista kao dušu dala za analizu. Poseduje neočekivanu dozu perverzije...

[Kunac]

Milan Nikolić: Čovek koji je voleo gužvu (1959)

Nastavljam istraživanje Nikolićevog opusa. Čovek koji je voleo gužvu je sjajan žanrovski roman, napisan u tradiciji hard-boiled krimića Rejmonda Čendlera. Nikolić nikad ranije nije bio ovoliko "tvrd" i usresređen na to da zabavi čitaoca. Roman je u prvom licu (takođe hard-boiled odlika) i krcat je scenama u kojim se likovi pesniče i obračunavaju pištoljima. Leševa ima na sve strane, gotovo da ne prođe poglavlje bez nekog novog ubistva ili bar napete situacije. Po zapletu, Čovek koji je voleo gužvu podseća pomalo na Partiju karata. Između ova 2 romana mogu se povući brojne paralele, kako u zapletu, tamo i po pitanju likova i njihovih odnosa. Ipak, ČKJVG nije plagijat. Naprotiv. U pitanju je napredak u svakom pogledu u odnosu na Nikolićev drugi roman. Takođe, ovoga puta izostaje politička komponenta - ili bar nije toliko očigledna kao u Partiji karata. Zlikovci ne planiraju da svrgnu vlast u Jugoslaviji, već samo da steknu što više novca na nedozvoljen način. Zanimljivo, ovoga puta se ne ostaje na nagoveštaju - već se se Nikolić odlučuje za direktan pristup i u priču upliće jednog zlog ustašu... Čisto da se malo zabiberi, i pridoda na lokalnom koloritu...

Glavni lik u romanu je mlađi muškarac koji se odaziva na ime Džo Kenedi, on je pripovedač. Kenedi je prevejani kriminalac koji je iz SAD, gde je delovao i predvodio zločinačko uručenje Murder Inc, deportovan u Evropu zato što je poreklom iz jedne evropske zemlje (naravno, kasnije saznajemo da je u pitanju Jugoslavija). Kenedi nosi valter, puši laki strajk, vozi jaguara i pije gotovo isključivo mleko. Radnja romana se odigrava u Rijaci, Zagrebu i Trstu. Sveže pristiglom Kenediju za pomoć se obraća Filip Bejn - Amerikanac italijanskog porekla koji je na čelu ispostave Lakija Lučijana u Jugoslaviji. Naime, neko ubija Bejnove ljude - okoreli Kenedi je idealan izbor da "počisti" konkurenciju. Kenedi pirstaje na saradnju, ali se uskoro ispostavlja da kriminalac i nije baš tako veliki negativac. Kendi, naime, vodi svoju igru. On sarađuje s misterioznim Pitagorom i njih dvojica, očigledno stari poznanici, imaju neki svoj tajni plan. Tu su i dve dama. Dobra i loša. Plavuša i crnka. Aleksandra Saša Ratković je hrabra devojka koju je Pitagora poslao da pomogne Kenediju, da bude njegova veza. Zavodljiva Miranda je desna ruka grofa Skarpa koji sarađuje s misterioznom konkurencijom koja tamani Bejnove ljude. Kenedi je eastrzan između ove dve lepotice...

Ovo je zaista dobar roman. Istina, i on boluje od nekih naivnosti među koje spadaju neverovatne koincidencije i neuverljivo pomašanje likova (premazana Miranda se zaljubljuje u Kenedija već posle prvog susreta), ali bez obzira na to ČKJVG priredio mi je pravo čitalačko uživanje. Nisam znao da jedan ovakav roman postoji u našoj književnosti. Naime, ČKJVG je pravi pravcati "tvrdi" krimić, a uz to smešten na naše tlo. Istina, radnja je mogla uz manje izmene biti premeštena i negde drugde, u SAD na primer, ali meni to nije smetalo. Poput Čendlerovih romana, i ČKJVG je tvrdo-kuvana fantazija, pa prema tome realističnost i nije tu od najveće važnosti.

[crippled_avenger]

Setio sam se još jednog filma za koji je Nikolić (verovatno) pisao scenario:

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

[Mica Milovanovic]

Da, ima ovaj roman sjajne delove:

Nikako nisam mogao tu lepu crnku da smatram za opasnog protivnika ili čak pravog neprijatelja s kojim bih se morao boriti. Činilo mi se da bi bilo najlogičnije kada bih joj jednostavno prišao, uzeo joj revolver iz ruke i bacio ga kroz prozor.
- Devojko, bilo je dosta te igre,  - rekao sam joj osorno pokorivši se svom impulsu. - Baci taj komad gvožđa pre nego što nehotice izazoveš kakvu nesreću!

Imam utisak da bi se glavni lik dopao Bobanu...

[crippled_avenger]

Koliko je Milan Nikolić uopšte imao priliku da čita strane uzore? Koliko mu je literatura bila dostupna?

[scallop]

Hajde, ne preteruj! Misliš da smo čitali samo "Tihi Don"?

[crippled_avenger]

TIHI DON zvuči kao interesantan roman o ćutljivom mafijaškom bosu.