Author Topic: Mrtvi Vilajet  (Read 7871 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #100 on: 28-03-2017, 00:20:34 »
Poslednje hodočašće Palmana Brehta


Rođen je u Štajerskoj, u slavnoj zemlji Otokara, gde se alpski obronci sunovraćaju u Panoniju, leta gospodnjeg hiljadu dvesta devedesete, u doba dugog Izobilja.

U kolevku, s desne strane, položen mu je mač od kaljenog čelika, jasena i štavljene kože; s leve strane pozlaćeni latinski krusifiks. Dve raskrsnice, ali put beše jedan i jasno ucrtan, i on je od prve novorođene besvesti uprćen amanetom predaka - in nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti, u senci cezarskog orla na crnome krstu - amanetom pod kojim su ponosno posrtali i njegov otac, i braća, i stričevi i dedovi, i sve riterske glave drevne i velmožne kuće Brehta.

Bio je ružno odojče – ako se tako šta sme reći – belo i pegavo kao daždevnjak, kvrgavo, glavato, s deformisanom gornjom usnom, neverovatnog plućnog kapaciteta: priča se da je na veče rođenja kenjkavi plač povijao gospodarske stegove i tapiserije potamnelog zlatoveza, istresajući plemenitu ali bankrotiranu prašinu po rogozini. Najavio je, od samoga početka, da na ovome svetu neće naći mira.

Odraslo je to ružno odojče na dvorovima od stene i puzavice, u zelenoj senci alpinskih glečera, odraslo je u ružnog mladića, zečije usne i bivolskog vrata, i krupnih, rumenih šaka sa zatupastim prstima žuljevitim od jasenovine mača, dobro naučen da veruje u Duha Svetoga, u svetu Crkvu katoličku, oproštenje greha, uskrsnuće tela, večni život, u reč svoga sizerena i neoborivu argumentaciju gologa čelika, Amen.

Kako svakom muškom izdanku kuće Brehta i dolikuje, u osvit četrnaestog stoleća, dok je Halejeva kometa grebala svoj zvezdani trag po nebesima, poslat je na mletački jug, gde mu je na dečačka ramena vojvoda Hajnrih od Istrije položio plašt, sakralne beline kaštigovane krvavocrvenim insignijama Boga, Gospodara i Otadžbine.

U godinama koje će hroničari kasnijih epoha zvati „Malo ledeno doba“, na samom sumraku godina Izobilja, leta gospodnjeg hiljadu trista i sedamnaeste dakle, dok čitav sever drhti i stenje pred sve dužim prstima mrtvog arktičkog carstva, i drumovi nestaju pod snežnim ledinama, Palman kao pobednik projahuje kroz kapiju carstvujuče Vijene: visok, plećat, u gusto pletenoj milanskoj verižnjači i  oklopa uglancanog kao mletačko ogledalo, na ratnom konju šarenku, Palman deluje gotovo naočito (dokle god mu je lice skriveno kalpakom).

Ugodni trnci mu toga dana vrcaju po stomaku, i svrbe ga dlanovi od iščekivanja, a grad osvetljen hiljadama fenjera što bacaju rumen po licima prolaznika - koji se žurno razmiču pred čeljustima i kopitima njegovog ata – obećavaju mu svašta, kao da se svet premetnuo za jedan dan, i sve skrivene mogućnosti najednom stoje izložene kao u auzlogu, i samo je na Palmanu izbor šta i kako će u svom životu ustrojiti. A mogućnosti su doista neograničene, jer Palman je sada novopečeni naslednik kuće Brehta, gospodar imanja, dvora, pravi plemićki domaćin s porodičnim stegom i pečatom, i pred njim se prostire čitav jedan život, i široki zemaljski šar da se s kraja na kraj pregazi.

Prvog dana Božića, u katedrali Svetog Stefana – Stefansdomu – pao je na oba kolena i duboko pognuo ćoškastu glavu, u svetlu hiljadu lojanica i naočigled stotinu dvorjana i palatina, gledajući u vrh cipela austrijskog nadvojvode Fridriha Prvog Lepog. Klekao je pokorni paž, sluga i štitonoša – a ustao je gospodin vitez, odrastao čovek, ratnik u Hristu i štit vere, tek pomalo mastan od ulja razmazanog po kvrgavom čelu.

Tih dana  u Beču je dobio vitešku titulu, žuljeve od bdenja, gorušicu od lokanja, i, kako to obično biva, doživotan prelom srca.

Govorkalo se kasnije o izvesnoj grofici bademastih očiju, labuđeg vrata i obimnijih društvenih ambicija nego što je to puki riter s njuškom tužnoga mastifa mogao da ispuni. Međutim – govorili su neki otrovniji bečki jezici - grofica se ipak ponela donekle nećudoredno, surovo se poigravši sa mladim gospodinom vitezom.  – Eskužajte, molim lepo - odgovorili bi na to šaptači u tračerskoj groznici – nemojmo zaboraviti nedolično ponašanje gospodara Brehta u javnosti, među gradžanstvom, pa još i dovoditi mladu gospu u tako neugodnu situaciju, ponižavati se pred svima, sa onom gnusnom poezijom i drhtavim jecajima, zaista odurno...

No, uprkos zgražavanju, svima beše slatko da te događaje mesecima kasnije prepričavaju.

Bilo kako bilo, jednog mraznog jutra pre nego što su se senke razbudile, Palman Breht je kao kao prebijeni pas napustio carstvujuču Vijenu, pošavši  onim putem  kojim krenu svi mladići bivoljeg vrata i pamučnog srca: u boj, piće i pustolovinu.

U Veneciji je satima i danima tumarao kroz maglene aleje i sokake, izgubljen i orošen, sve dok se na kraju nije obreo na ramenima lučke drolje, jecajući kao ranjeno goveče. Međutim, beše pijan poput svinje.

Na turniru u Magdeburgu je izgubio desni kažiprst, ali je zato dobio prelom nosa.

U Kolonji je celu noć tumarao od krčme do krčme, prateći krivudavi tok Rajne i okolnih udžerica, a sutradan se bez groša u džepu probudio na stepenicama katedrale, i tu bi verovatno doveka i ostao da ga žandari ispred kontora Hanze nisu poterali.

Na turniru u Ninbergu je osvojio plaketu i dvesta srebrnih talira; na turniru u Pragu je tri dana proveo u nesvesti posle gadnog pada na glavu, a kada se probudio, zažalio je, jer više nije imao ni konja ni jahačke opreme.

U Lubeku je proveo tri sedmice utaboren u krčmi kraj zamrznutog severnog mora, doručkujući samo usoljenu haringu i neku skandinavsku brlju što su je teutonski putnici zvali kum.

U slobodnom gradu Hulmu, sećanje je iščezlo kao rosa na suncu – ali je na izlazu iz grada imao krvave pesnice, razbijeno čelo i u bisagama zlatnu grivnu neobjašnjivog porekla, dok se u Hamburgu na Elbi, pak, probudio bez dukata, s glavom u slivniku....

I dok se skeletalni osmeh prvog jahača Apokalipse  – Gladi – keseri iznad Europe, pred Palmanovim očima kao da čitav svet tone u carstvo mraza i tame, gde će sve zauvek nestati. Doduše, tokom tih prvih dana nerodice i gladi, u gradovima je bilo veselo – pogotovo ako su imali visoke zidine - i stalno se nešto proslavljalo, verovatno isto onako kako su to Rimljani proslavljali iščekujući Vizigote: pevalo se i talambasalo po trgovima, točilo se pivo kao da iz zdenca izbija, lokala se slepačka brlja, ljudi su se krvili i bratimili po deset puta za veče -  besni, ludi i pijani - žene su drljile haljine po krčmama, podavale se strancima, padalo se u derviški trans od greha, pića i pevanja, dok je kroz tu gomorsku buku odzvanjalo frenetično odbrojavanje crkvenih zvona i molitveni jecaj masovnih procesija po bulevarima.

Jer, zaista: tih dana su cene za džak brašna, košaru gnjilih jabuka i krčag prokislog piva dostizale i visinu od deset guldena, i niko  nije imao vremena za gubljenje.

Sive i ledene godine su promicale, a Palman Breht je tumarao, ili kroz delirijume napuštenog slavlja što bazdi na propast, ili pustim drumovima potonulim u blato, kao progonjen, dok ga je crni oblačni pokrov zlosutno pratio, i njegovi verni pratioci: vetar, čemerština, poledica, glib i kiša, pogotovo ta nemilosrdna kiša što mrzne do gole kosti, i čitave mesece, čitave godine, čitav život zacelo, dobuje po metalnom viziru kacige, probija bisage, natapa i gnjili najskrivenije dragocenosti, useve pretvara u trulež, i uvek, uvek podmuklo curi za vrat.

Čitava Europa je tad delovala nekako smlačeno, blatnjavo, nakostrešeno, kao pokisla džukela, čvrstih gradova i zakatančenih bedema, kurjačkih šuma i napuštenih sela kojima su još samo izbečeni kosturi naduvenih stomaka tumarali. A ako bi kraj vatre štogod mesnato i poludokuvano ždrali, najbolje je bilo što pre produžiti put: neke stvari ni vitezovi božiji nisu morali da znaju.

Prve zrake sunca na ozeblom severu, Palman dočekuje u slobodnom gradu Strazburgu, kada ga zatiče zastrašujuća vest:  slavenski prinčevi Severnog mora, udruženi sa  baltičkim barunima, opustošili su brandeburšku grofoviju, ostavivši za sobom samo razvaline, pepeo i jecaj.

Nije oklevao, i ubrzo potom zatičemo Palmana pognutog pred krstaškim altarom, kako u tamjanskom dimu zaklinje svoju vernost, svoj mač, svoju kost i meso crnom teutonskom krstu. Jednog bistrog prolećnog dana, na čelu ljute kolone vitezova, kalpaka sjajnog od jutarnjeg sunca i zastrašujuće visok na belom ratnom konju, Palman Breht - Teutonicus Capitanus - uz zveckanje oružija prelazi reku Vislu, da donese pravdu i retribuciju u zemlje izdajničkih Pijasta. Iz tog loma, krša, klanice i otimačine, nije se vratio, pa, sve do leta gospodnjeg hiljadu trista trideset i prve godine, u poznu jesen, malo nakon onog tragičnog boja na Puovcima.

Već dobrano ugruvan i umlaćen, brade poprskane solju i  proređene kose, s više ožiljaka nego što se može videti, zadnjice uštavljene od sedla i duše od grubosti, bezdoman i umoran, al’ i dalje nagrižen crnom žuči slutnje i nemira što se koprca ispod levog rebra, Palman Breht, ratnik, pijanac i najamnik, donosi odluku tako uobičajenu za melanholične vitezove u sumraku mladosti: da sa svojim ratnim drugovima pođe u Svetu Zemlju, da položi mač u odbrani vere i Hristovog groba, i da tako hazarderski okaje svoje grehe.

- Naravno - govorili su im teutonski  vetarani - slavna vremena krstaških pohoda su davno prošla, i lubanje martira i  junaka sad samo glođu pustinjske guje. Prošlo je doba slave i ognja i kraljevstva Jerusalimskog, i danas samo ziloti i maroderi putuju u tu spečenu zemlju da traže đavola, a uglavnom nađu mamelučki kolac. Uzmite se u pamet!

Što se Palmana ticalo, to je zvučalo potpuno razumno – šta god, samo da se iz sopstvene kože izbavi.

Da li je na putu za Svetu Zemlju prošao kroz Beč? Morao je proći. A da li je potražio nju? Možda. Možda se uhodnički prokrijumčario bogatim avenijama, između trgovina i sedišta esnafa, i plah kao zec tragao za parom bademastih očiju u gradskoj vrevi i gužvi, dok mu je srce tutnjalo po guši, i možda je nešto i ugledao, samo na tren, možda su neke davno zaboravljene božićne aveti zatreperile na javi, u magnovenju, pre nego što je, gušeći vrelinu na slepoočnicama,  klisnuo odatle zauvek, da se više nikada ne vrati... Ili nije, ko će ga sad znati.

Na zelenoj mletačkoj pučini, uz škripu konopaca i pljuskanje vesala, zauvek se oprostio sa Europom, ne znajući, naravno, da je svaki oproštaj samo novi pozdrav, i da čovek sve svoje demone uvek nosi u sopstvenom džepu.

Ukotvili su se u slobodnom gradu Kotoru, samo da dopune zalihe, ali je već prve večeri prolećna oluja protutnjala između Peleponeza i Kipra, pa za nekoliko dana druga, pa treća, svaki put donevši naplavine i vesti o smrskanim galijama, saracenskim piratima i ljudožderskim levijatanima. Kako to obično biva sa plahim i neodlučnim kapetanima, jedna sedmica u luci pretvorila se u dve sedmice, pa u tri, a na izmaku četvrte, Alemanjski Zavetnici  – kako je družina nesuđenih krstaša avanturista izvolela sebe da nazove – počeše da se krune po slobodnom gradu Kotoru kao grudva suve jalovine po drumu. Bahman Talbot je nastradao u nekoj kockarskoj razmirici na tržnici robova, i sahranjen je u plitkom grobu; mladi Zigmund fon Trir, daleki potomak teutonskih arhimajstora, podlegao je nekoj južnjačkoj boleštini i legao je u postelju, prekriven čirevima, dok je knez Janjoš Baranji jedno veče na gradskom pijacu imao razmiricu neutvrđene prirode, nakon čega je kovačkom kalfi izbušio džigericu, i odlučio da iz grada što pre utekne: većina Ugara iz družine je krenula za njim. Baldur se naprasno pridružio Crnim monasima u njihovom ruševnom benediktinskom manastiru Svetog Đorđa na morskom grebenu, mali Grim i njegov sestrić su se ponašali kao da čitavu riznicu Svetog Rimskog Carstva imaju na raspolaganju, premda su svi znali da su založili i konje i oklope kod kotorskih zelenaša, a Ulrih Sivi je šapatom, ali sve češće, zagovarao da se iskupljenje u Svetoj Zemlji potraži pokajnički, drumom do Konstantinopola, i to na golim tabanima.

Svi su teutonci još pili pride, i stalno se kavžili, i često gunđali.

Za sve to vreme, međutim,  kapitan Palman Breht čkilji od odsjaja sunca na talasima, i udiše duboki miris soli. Oko njega, meškolje se palme na povetarcu, i daleki galebovi su tek razmazane mrlje na plavetnilu, dok  u gradu, kao da sve ključa: pod belim gradskim bedemima, oko kapija, na pijacama i trgovima, po luci do pola klizavoj od algi, mešaju se gorštačka zavijanja i latinske viole, talambasa se i flauta se, stružu se gusle i dreče udaraljke, igra se kolo i nazdravlja se zahumskim vinom, a svi otuđeni jezici, slavenoserpski i  bugarski, saracenski i tatarski, romejski i vulgarni latinski, mletački akcenat i severnjačko gruntanje – svi govore samo jedno:

Car je stigao. Vreme je.

Sve se komeša, pa i ohladnela krv u Palmanovim žilama, i miriše na proleće i novi život, kao u najranijoj mladosti, čak su i same boje nekim čudom postale oštrije na jugu – nedokuvano i smlačeno sivilo severa zamenio je tamni morski azur i beli vapnenac, ledeno vino i znojavi, prijateljski osmesi. Oseća se težina u vazduhu, krckaju se novčići s nekim novim likom utisnutim u žeženo zlato, i kao da se smertobustveni levijatan promene valja iza horizonta...

Car je stigao. Vreme je.

Plemići, šegrti i kalfe se zaklinju nad golim čelikom, nad latinskim i grčkim krstom, pevaju se pesme o ljutim bojevima i nazdravlja se junacima iz doba legendi, viteške parade defiluju krivudavim alejama Kotora, mlade devojke i sestre kite kalpake božurima, poljupcima i blagoslovima, a ružičaste i bele latice trepere u vazduhu kao letnji pljusak...

Car je stigao. Vreme je.

A Palmana svrbe prsti, i svrdla mu uzbuđenje kroz utrobu, dok Sveta Zemlja nestaje kao pustinjska fatamorgana na dnevnoj jari, jer negde, iza planinskih klanaca i prevoja, u dolini mistične reke rogobatnog slavenskog imena Vardar, u gradu Skoplju, svadbeni timpani se čuju kao trube Jerihonske, pozivajući sve junake pod steg rata, u službu Aleksandru Ponovorođenom koji je svetu objavio da će jednim pokretom ruke izbrisati stare granice, zdrobiti trule sevastokratore, uništiti korumpirane apsolute, raskinuti lance i vozdići roblje u novo  hiljadugodišnje Doba slobode, jer svima je samo jedna stvar na usnama...

Car je stigao. Vreme je...

Dok se nebo trese od hiljadugodišnjeg tribalnog poziva što dopire s obronaka Lovćena, Huma, Goča i Đeravice, deluje kao da čovek ponekad zacelo i nema previše slobodnog izbora u sopstvenom životu: sutradan su Alemanjski Zavetnici poterali konje u galop, dolinom Skadra i Bojane, u stolni grad Skoplje, da se lično poklone kralju nad kraljevima.

Uz prvu letnju žegu i zaglušujući topot kopita od kojeg podrhtava čitava zemlja, uz zvuk pucanja kostiju i čelika, kroz oganj i sukrvicu, uz muve i miris rasporene utrobe, preko smrskanih ostataka nekada slavne romejske armije,  slavenski kopljanici, gorštačka plemena, latinski mačonosci, ibarski maroderi, teutonski oklopnici i brojni drugi avanturisti, jahači slobodnjaci i plaćenici, na čelu s  mladim kraljem stefanosom Dušanom, gaze makedonske doline i gudure, i kao biblijska nepogoda padaju na bedeme truloga Carstva: a Palman Breht, na čelu trista ljutih alemanjskih oklopnika, nošen tim moćnim talasom, bačen je sve do rascopanih kapija Ohrida, razorenih kula Prilepa, zgarišta Kosturije, preko pepelom zavijene Pelagonije, sve do obala reke Galik, gde je kukavni romejski car Andronik Paleolog, umesto čelikom i čašću, špekulacijama i cenkanjem odbranio tvrdi grad Solun...

Šta je na mutnoj obali potoka Palman video u svom novom gospodaru, u tom serpskom velmoži obučenom u slavenovarvarsko gvožđe, krzno i kožuh, golobradom i upola mlađem od sebe? Još jednog avanturistu možda, još jednog velmožnog zanesenjaka, da, ali pred kojim se snishodljivo povijao i sam romejski cezar, i ceo bosforski venac despota i sevastokratora. Bilo je neke gorštačke dostojanstvenosti u tom mladom kralju, i na čelu je nosio žilavost i glad svojih kurijačkih predaka.

Bilo je u svemu tome, naravno, i glasnih obećanja slave i bogatstva, i pozlaćenih titula i zvanja, i nove, suncem opaljene zemlje, pa možda čak i moguć pomen nečeg višeg, važnijeg: porodice, dece, ktitorstva ili šta god je već bilo vreme da se učini, ali samom Palmanu je jedna stvar bila preča od svega...

... osetio ju je onog mraznog jutra, kada je na oklopljenom ratnom atu galopom proždirao senovitu šumadijsku zemlju, na čelu vojske i s teškim carskim barjakom u ruci, pored čelnika Miloša Vojinovića i vojvode Jovana Olivera, dok je pred njima ugarska vojska kralja Roberta nestajala u reci Savi kao magla i priviđenja pred zoru....

... osetio je i onog dana kada je ponovo projahao kroz kapije carstvujuče Vijene, na čelu najsvečanije i najšarenije svadbene povorke koju je gradžanstvo u životu videlo, okićeni kraljevkim insignijama i stegovima, da prose ruku Eržebete, kćerke velikog nadvojvode i svetog rimskog cara, istog onog Fridrika Lepog koji je položio vitešku čast na Palmanova ramena (šteta što je mlada preminula pre nego što je i stigla da na svadbu pođe)...

... i osetio je to onog kristalnomraznog Božića u dvorovima belog grada Sera, kada je punih grudi posmatrao kako se zlatni carski venac spušta na čelo njegovog gospodara, reksa Rašana i imperatora Romeja, osetio se Palman posle mnogo vremena, kao da je nakon čitavog jednog života, našao nešto davno izgubljeno... Možda čak i svoj zatureni ponos, biće.

I držaće ga taj ponos još dugo u groznici, i u onim crnim godinama kada se skeletni osmeh drugog jahača Apokalipse – Čume – keserio nad Europom i Sredozemljem, burgijajući crvotočine po gnjilom ljudskom mesu, daveći čitav soj adamski u gnoju, truleži, deformisanim gukama i krvavoj povraćotini, i u onim danima kada će čitavo carstvo prekriti crni oblak šizme, pa čak i u godinama kada će – poraženi, ali ne i pokoreni – Alemanjci napustiti grad Veriju pred uzurpatorom Kantakuzinom.

Isti taj ponos će držati Palmana i u leto hiljadu trista pedeset i pete, kada će se sa svojim alemanjskim konjanicima prvi put suprotstaviti gospodaru, i uprkos pretnji oslepljivanja, prisustvovati katoličkoj misi biskupa Petra Tome na gradskom trgu Krupišta, pokraj Bregalnice.

Godine su nekako brzo odnešene.


Poslednji put je Palman Breht video svog gospodara cara u jesen hiljadu trista pedeset i pete godine, malo posle zavade oko unijatske crkve, kada je uz prilično hladan pozdrav, poslat na zapad, da sa oklopljenom četom konjanika pritekne u pomoć carevoj sestri Jeleni, koju su Latini, Mlečani i ugarski despoti kinjili iz tvrđava Omiša i Skadrina, još od kada je čuma odnela njenog gospodara muža, horvatskog bana Nikolu Banića.

Palman je stupio u službu gospe Jelene na strmom bedemu Klisa, što steže usko grlo između luke Spalatoa – grada Splita, kako su ga Slaveni zvali – i unutrašnjosti, Zahumlja i Paganije,. Nije mnogo prošlo, kada je jednog svežeg dana u dekemvriju iste godine, uz zlosutno zavijanje jugovine, stigla vest o smrti cara Srba i Romeja, stefanusa Dušana Nemanjića.

Carska gradina u čije temelje su uzidali sopstveno meso i kosti, dizana decenijama, branjena mukom i čelikom, rastvorila se brzo kao zamak od peska kada nadođe plima, i dok se skeletalni osmeh trećeg jahača Apokalipse – Rata – keserio iznad Balkana, dok su od Dinara do Rodopa, od Skadra do Helesponta, besni velmožni šakali kidali krvave otrgotine Carstva, sela gorela a dečiji jecaj bivao ućutkan odlučnim tucanjem malja, u tom sudnjem danu, Palman Breht prepušta Klis Latinima, i jaše u pratnji banove udove Jelene Banović u izgnanstvo, na posede  u gradu Dubrovniku. Dukata više nema i svi Alemanjski Zavetnici, plaćenici i zavetni jahači su se raspršili poput maslačka na vetru, ali je samo Palman ostao uz tu tihu, crnooku despotovicu, da je poput nemog oklopnika prati, štujući zavet jednog mrtvog čoveka.

Istorija je tiha o poslednjim danima izgnanstva Palmana Brehta i njegove visokorođene gospodarice – priča se da je, već ostareo, zamućenog vida i bolnih kostiju, mada i dalje krupan i strašan, u gusto pletenoj verižnjači, imao običaj da u bašti, u senci borovine, gleda plavetnu jadransku pučinu i da sneva snove koji su bili davno završeni, još u Vijeni, Strazburgu, Jerusalimu i Seru, te da je ne govoreći mnogo, čekao poslednjeg, četvrtog jahača Apokalipse, onog koji uvek dolazi na kraju.

Kružila je izvesna priča među slavenskim življem Raguze, doduše, da je jedne tople proletnje večeri, u sam sumrak srpskih kraljevstava, sada već ostarela banovica Jelena posetila svog vernog viteza u baštenskoj senci, i sa istim onim crnim sjajem u očima kao nekada, na njegovu ritersku čast položila poslednju gospodarsku zapovest. Kakva je zapovest bila u pitanju, nikada se nije saznalo, premda neki vele da je poslednje hodočašće Palmana Breha bilo da još jednom, kao barjaktar i nosilac stega Nemanjića, potegne na istok, u pomoć poslednjem izdanku gospodarske loze, i da na taj način stane na put propasti slavenskog horizonta. Za takvu tvrdnju, pak,  nema nikakvih dokaza, a i kada bi postojali, očigledno je da svoju misiju teutonski kapetan nije ispunio kako valja.

Pretpostavlja se da je Palman Breht dušu ispustio u dubokoj starosti, na Jeleninom posedu u Dubrovniku, i da je sahranjen kao što se i rodio – u zodijačkom znaku dve raskrsnice: na grudima krst od kaljenog čelika i jasenovine uglačane znojem, a nad glavom krst od sivog škriljca i izlizanih natpisa  koje su korov, vreme i plima odavno proždrale.





Palman Breht, teutonski vitez, srpski barjaktar, vođa Dušanove alemanjske garde



Uvaženom gospodinu baronu fon Hofmanu, vitezu Železne Krune, sanstefanskom štitu, general-zapovedniku Bosanskog i sandžačkog Protektorijata, ovo tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki:

Pišem vam, gospodine barone, u velikoj hitnji: objektive naše ekspedicije se moraju svršiti pre nego što zaključni referat podnesemo, za šta ste nam Vi dali umereno tesan vremenski rok. Ne hoteći da posao ostavljam napola svršen, molim vas da porazmislite o mogućem odlaganju konačnog ročišta, barem dok operaciju „Nebesku vodu“ ne dovedemo do svog logičnog zaključka.

Otkrivši leglo vodenih nimfi – o čijim smertoubistvenim svojstvima se možete obavestiti i u mom referatu, ali i študijama helenističke mitologije – nakon izvesnih eksperimenata sa blic-svetlom od poslednjih zaliha etiopskih soli, uglačanog mesinganog ogledala, trave vidarice, truna bosiljka i izvesnih bronzanih vražbina na begovom pismu, uspeli smo da od tih opasnih vilinskih bića preotmemo zatočene rabove. Petar i ciganski orkerstar su dobro, Bogu hvala.

Međutim, među vilinskim zatočnicima, posebno je interesantan slučaj dotičnog teutonskog plaćenika – čiji smo portret na kraju namalali – a koji tvrdi da je bio barjaktar nekog srpskog cara iz četrnaestog stoleća, i zapovednik nekakve alemanjske garde (verovatno plaćeničke bande ondašnjeg doba). Po njegovim rečima, pet stotina godina pod jezerom, u carstvu vila, proletelo je kao tren. Tek koliko juče je vitez na svom maroderskom putu samo zastao da se kraj studenca Kravica osveži, a nakon toga znamo šta sledi...

Teutonac veli da se po zapovedi zaputio da uzme tajno blago srpskih careva: zlato, srebro, grivne, carsku krunu, dukate i ratne stegove u starom manastiru nadomak Dubrovnika, a namenjene dizanju vojne ili  možda ostavljeno u bežaniji – nismo uspeli tačno da utvrdimo. Budući da su nalagodavaoci davno preminuli a da serpskoga carstva više nema, Teutonac je voljan da nas, kao izaslanike nemačkog cara i austrijskog vojvode, odvede do tajnog mesta.

Nadam se, poštovani gospodine barone, da uviđate koliko bi ovo kratko pomeranje planova moglo da se pokaže značajno u budućnosti.

Ponizni sluga, Franc Gezner, naselje Čapljine, prvog dana septembrija 1879.














scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 22.722
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #101 on: 28-03-2017, 09:07:19 »
Da ne ispadne da nisam, jesam.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #102 on: 28-03-2017, 12:30:01 »
Zafaljujem :)

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 22.722
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #103 on: 28-03-2017, 12:36:59 »
Ne pitam zašto pitaš, ali zašto objavljuješ?

Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #104 on: 28-03-2017, 12:38:19 »
Kaj? Nisam baš skapirao pitanje :)

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 22.722
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #105 on: 28-03-2017, 12:58:17 »
Za šta si se zafaljivao?

Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #106 on: 28-03-2017, 13:07:02 »
Pa osnovni kućni red: dođu forumaši na temu, požele dobro jutro, kažu da jesu umesto što nisu, ja zahvalim na poseti, i tako se luftira tema ceo dan

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 22.722
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #107 on: 28-03-2017, 13:26:17 »
Izvini što sam zabasao. I napravio promaju.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Boban

  • 3
  • Posts: 20.380
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #108 on: 28-03-2017, 13:29:45 »
Pa osnovni kućni red: dođu forumaši na temu, požele dobro jutro, kažu da jesu umesto što nisu, ja zahvalim na poseti, i tako se luftira tema ceo dan

to radi na svom forumu, ovde ne smaraj narod.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #109 on: 28-03-2017, 13:43:09 »
izvinjavam se jadnom narodu   xyxy

bitanga

  • 2
  • Posts: 194
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #110 on: 29-03-2017, 12:52:22 »
Sledeci lik da bude Marko Miljanov heh  8) xuss

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #111 on: 29-03-2017, 12:58:08 »
Ne pratiš fabulu radnje. Miljanova smo već prošli u delu sa zduhaćima, imao je epizodnu ulogu ;)

bitanga

  • 2
  • Posts: 194
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #112 on: 29-03-2017, 14:51:24 »
Nesam gi skolovala.... evo ti odlicna ideja... da napises pricu o sukobu Drobnjaka i Krica, ima bogata mitologiju u Drobnjacima ispletena oko toga, oni Sloveni, ovi Vlasi, borili se za Durmitor, Drobnjaci pobedili, a Krice opisuju od toga da su to neki mali, crni, ruzni ljudi, pa sve do toga da su Krici bili u stvari psoglavci. :D

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #113 on: 29-03-2017, 21:45:02 »
Hm, nisam znao za to, al' evo sada baš čitam o Drobnjacima, prilično je interesantno...

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #114 on: 07-04-2017, 00:06:21 »
Grotlo



Poštovani kir Naume,

glava ne govori istinu.

Ili, da se tako izrazim, glava sve vreme laže kao cincarsko pseto. Laže, i obmanjuje, i oči nam zamazuje i, sve u svemu, toliko bulazni da više ne smem sa ostatkom orkerstra da je saslušavam, već u klarinet duvam sam, i to pod okriljem mraka.

Jedan dan tvrdi da je Avgustus Mavrikije, slavni kapadokijski general i zaštitnik hrišćana, a da ju je stoput ukleti centurion Foka, kao pretendent na presto, maroderski odvojio od tela, i to još na dvorovima vizantinskoplavog Bosfora; drugi dan tvrdi da je Jovan Krstitelj lično, jurodivi sa reke Jordan, kojeg je pogubio farisejski izrod, car Irod Antipa, u lagumima hebrejske tvrđave Maheron. Ponekad veli da je glava cara Lazara, ponekad da je serpski vitez Jovan Crni od Segedina. Da ima repa, ne bi smo je mogli za nj ščepati.

Zdravo stojim, poštovani kir Naume, da ništa nije istina, i da imamo posla sa kvazidemonom laži i obmane, pre nego sa ozbiljnim infernalnim izaslanikom, kao što smo se do sad nadali.

Naravno, ni po pitanju ćesarskog blaga nije bilo izrečeno ništa više istine nego što je u ovim noćnim lupetanjima: nema ničeg skrivenog u studencu Kravica, ničeg osim legla vodenih nimfi koje predatorski vrebaju nemarne prolaznike, o čemu ste već obavešteni. Alhemijskom metodom blic svetla i mrvljenih kristala, uspeli smo da od adskih bića oslobodimo sve sužnje skrivene pod modroazurnom površinom jezera -  mokrog Petra, pokislog Omera i natopljenog Hadira, nekog zbunjenog bosanskog agu, nekolicinu seljana i čobana, kao i jednog teutonskog viteza - neku fukaru iz mračnog stoleća – a njih sve zajedno nema za šta pas da ujede. U najmanju ruku, špekulacija je spektakularno omanula.

Nakon ovoga razočarenja, talas antiklimaktične teskobe nije prostrujao samo kroz moju utrobu, velim, već se i družina uskomešala: među ljudstvom je raspoloženje takvo, da kada bi bili na kakvoj galiji, držeći me za kapetana ove plovidbe, odavno bi me preko palube prevrnuli. Stari Tahirović je krenuo da galami, i ne prestaje da se pita gde su njegovi novci i zašto je – koje pičke materine – uopšte pošao na ovo kakodemonsko hodočašće? Pokisli muškarci ga pokunjeno podržavaju, pa čak kao i da se Petar premišlja o tome šta uopšte radi u ovom ludilu što smo ga sami kreirali.

Za celokupnu cigansku pobunu i defetizam, lično krivim gataru Esmu Sulejmanov, kojoj nisam bio drag od početka, a do sad je već pažljivo odnegovala nekakav poseban pik na mene, i drži me za kakvog švapskog vešca, đavoljeg slugu, crnog magusa ili šta god već ti sujeverni cigani mogu da smisle, te neprestano protiv mog autoriteta rovari, i balegom mi maže cipele dok spavam.

Da družinu platim i raspustim – nemam novaca niti bih se smeo lišiti taljiga, konja i duvačkog orkerstra, tako da mi je preostalo samo još da blefiram. Niko to još ne zna, poštovani kir Naume, ni Cigani ni Petar, ali iz Sarajeva nikakve pismete nisu stizale, što tumačim kao nepovoljno znamenje, jer administrativna tišina može značiti samo jedno: bajbok, lance i zakonski procesuirano kinjenje moje malenkosti. Datum za referat Generalštabu je preključe istekao, i zdravo držim da je nalog za privođenje već izdat, te da ja u okviru Bosanskog Protektorata nemam više nikakvih ovlašćenja, niti slobodu kretanja.

Suženog manevarskog prostora, nastavili smo dalje, jer ako se sada okrenemo, propali smo. Jedan jedini iskorak je sada moguć, i on ide napred, na istok, preko Neretve i Čapljina, u močvarnu divljinu Hutovog blata. Možda će vama zvučati nategnuto, poštovani kir Naume, ali ta pustara nam je sada jedina nada.

U razgovoru sa Teutoncem - ne odveć ugodnim, budući da on govori samo na nekoj jezomornoj mešavini gornjonemačkog dijalekta, staroslovenskih izraza i vulgarnog srednjevekovnog latinskog – dalo se zaključiti da on zna tačno mesto gde je skriveno to vražije blago serpskih careva, i da je slučaj tako uredio da se odabrano mesto nalazi na samo dan putovanja, u lagumima podno teške hercegovačke zemlje.

Nije nam bilo druge nego da ga pratimo, kir Naume, u nadi da će ova zadnja ruka, ovo hazardersko kockanje, doneti spas mojoj bednoj koži. Karavan smo uprtili na istok, i pod okriljem noći prešli Neretvu, tek da bi smo, probivši se kroz prašumu paprati, tik ispred crnog grotla čiji ledeni dah zaudara na podzemlje, saznali još jednu bitnu stavku, krucijalnu za dalji pohod: jer čak i da to navodno blago koje će iskupiti naše grehe zaista postoji, i da ga u međuvremenu niko nije orobio, na kraju puta nas čeka još jedna hipotetička prepreka, a u koju sam više nego spreman da poverujem. Blago ima svog čuvara, naime, i on nije od ovoga sveta.

Ovo blagovremeno saznanje nas je nateralo da stanemo, i da se prisaberemo, i da u opasnost ne hrlimo; a da ne spominjem to što Cigani neće u špilju, ma ni korbačem da ih poteram, jer se boje da će pećinski vrag da ih izede.

Ne želeći da širim paniku, pre ulaska u grotlo, odlučno sam insistirao na dodatnim pojašnjenjima, hoteći da saznam sa čime navodno treba da se suočimo. Međutim, zbog lingvističke provalije od par vekova, Teutonac mi nije mogao dati neka konkretnija objašnjenja, ali me uverava da se demonska sila i nepogoda, kakav pogani malefikarijum, nastanio na carevom zlatu, i da ga on prvo u boju mora poraziti, pre nego što inkasira serpsku blagajnu.

Premda, neke tragove smo za sada ipak uspeli da prikupimo: ime demona je Balačko, a Petar Orlović je mogao još štošta da mi o njemu ispripoveda, oslanjajući se na narodno predanje. Toliko se, zapravo, oslonio, da mi je do kasno u noć gulio gusle i zavijao nekakav drevni serpski ep o ženidbi stefanusa Dušana, i o svim peripetijama koje prate jednu srednjevekovnu svadbu (čega ću vas iz pijeteta poštedeti), a gde ovaj demon figurira kao poslednje iskušenje mladog  junaka viteza. Antagonista, dotični Balačko, jeste neko trokefalno, antropomorfno čudovište, div s tri glave, s ledenim dahom i ognjenim propuhom, u šta mi je ipak teško da u potpunosti poverujem.

Ipak, Tahirović me uverava, a i deca su čula – iz dubine pećine, do duboko u noć, mogu se čuti teški koraci, kao da se ogromne polutke mesa prevlače preko stene. To, opet, može biti i podzemna voda, zalutala mečka ili ciganska uobrazilja, ali sam krajnje oprezan po tom pitanju, i neodlučan pri ulasku u podzemnu jazbinu.

Pogotovu što se Teutonac spustio dole pre tri dana, i još uvek se ne vraća.

U krajnjem očajanju, sinoć sam opet nakvasio glavu nesuđenog Jovana Krstitelja ili cara Mavrikija, i podario joj klarinetskog daha, čisto da čujem šta to demonsko kmečanje ima da mi kaže.

Dugo je ćutala, brujeći samo jedan ton, i kao da me je praznim dupljama posmatrala. Tek kada mi se već zamantalo u glavi od uzaludnog duvanja, potmule  reči se oformiše, zlokobno zavijajući u tami:

 „Daaaaj meni... Daaaj meni djevu černih očiju, agnjeca božijeg, sočnu, mirisnu djevu od deset letaaa meni daaaj....“

„Daaaj mi je.... Djeeevu černih očiju, daaaaj meni... Ondak će ti ovaj vseh korak povesti... Čerez grotla i smeeerti, i vsvih groza, povesti zdravog čela sve do ćesarskoga blagaaaa...“

Razumeli smo se, moram priznati, ali mi je to samo dlačice na vratu naježilo. Takvu mogućnost kategorički odbacujem. Put u grotlo ćemo naći drugačije, ako se kojim slučajem Teutonac sam ne vrati (u šta počinjem čisto da sumnjam).

PS. Ovu psimetu vam šaljem putem Omera, iz grada Čapljina, poštovani kir Naume, a ako mi možete kakvim mudrim savetom ili finasijskom potporom pomoći u ovom pečalnom trenutku, i ako možda imate misao kako iz ove ekspedicije da izađem a da to ne bude na kant, adresirajte me na ime Florijana Jazbeca, kraljevska počtanska ispostava, Čapljine. Moji ljudi će pristiglu poštu redovno proveravati.

Samo,  molim vas, požurite.

F.Gezner
Septembrija, leta gospodnjeg 1879, iz hercegovačke pustopoljine i smertoubistvene dileme.




Beleške Franca Geznera:
Urokljive oči – dobro je poznato među balkanskim narodima, da je ciganska magija najmoćnija i najučinkovitija. Svaka čerga ima svoju gataru, čarobnicu, i one ne samo što umeju da sprave razne napitke i meleme (otrove, narkotike, ljubavne napitke), i da naprave hamajlije koje štite od zlih sila, takve osobe umeju i da vaspostave kletvu nad nesrećne srmtnike. Najpoznatije su, u tom pogledu, „urokljive oči“ ili „zle oči“.

Ovo je sposobnost koja je nedovoljno ispitana, i o kojoj se jako malo može reći. Ostaje nejasno da li je to nešto što se stiče rođenjem (ako se dete rodi u posteljici), ili se urokljive moći stiču posebnim magijskim tretmanima, ili, kako se to ovde kaže, „hvatanja kola sa đavolom“.

Na slici je Kasandra Arifov, desetogodišnja Cigančica za koju se veli da poseduje moć urokljivih očiju. Po njenoj tvrdnji, urokljive oči nisu nešto što samo nelagodu i nesreću stvara, već čak suprotno – može se delovati i u suprotnom smeru.

Kada Kasandra gleda svet samo na desno oko – sve joj deluje lepo, primamljivo, skladno. Kada ga gleda levim – sve je iskrivljeno, mračno, beznadno. Pomešana vizura, s oba oka, stvara, reklo bi se, sliku kakvu svi i inače viđamo.

Elem, vrlo neobična tvrdnja za desetogodišnje dete, a kakve to konkretne efekte ima na smrtnike, tek smo donekle utvrdili. Kasandra veli da ju je baba naučila kako da prokune nekoga urokljivim okom, ili,kako da ga blagosilja, i to desnim, veselim okom. Na osnovu eksperimenata, efekti su prilično nejasni: kada sam blagosiljan desnim okom, čitav dan sam osećao blaženost, kao da je teško breme skinuto s mene, premda je moguće da sam se i sam uverio u ono što želim da osetim. Eksperiment s levim, urokljivim okom, nije urodio plodom, jer bih se navodno trebao osetiti teskobno i mučno, ali to je već moje uobičajeno duševno stanje, tako da promene u tom pogledu nisu registrovane.



Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #115 on: 07-04-2017, 00:11:05 »


"Kralj ga rani sedam godin' dana,
"Da rašćera kićene svatove
"I da otme Roksandu đevojku;
"Sad će njega za nama poslati.
"Na Balačku jesu do tri glave:
"Iz jedne mu modar plamen bije,
"A iz druge ladan vjetar duva;
"Kad dva vjetra iz glava iziđu,
"Balačka je lasno pogubiti;
"Već vi id'te, vodite đevojku,
"Ja ću ovđe čekati Balačka,
"Ne bi li ga kako ustavio."
Otidoše kićeni svatovi,
Odvedoše lijepu đevojku,
Osta Miloš u gori zelenoj
I sa njime tri stotine druga.
Kad odoše svati iz Leđana,
Kralj doziva Balačka vojvodu;
"O Balačko, moja vjerna slugo!
"Možeš li se u se pouzdati,
"Da rašćeraš careve svatove
"I da otmeš Roksandu đevojku?"
Pita njega Balačko vojvoda:
"Gospodine, od Leđana kralju!
"Kakav bješe junak u svatov'ma,
"Što najveće otvori junaštvo?"
Veli njemu Leđanska kraljica:
"Slugo naša, Balačko vojvoda!
"Tu ne ima ni jednog junaka,
"Osim jednog crna Bugarina,
"I to mlado još golobradasto."
Al" govori Balačko vojvoda:
"Nije ono crni Bugarine,
"Već je ono Miloš Voinović,
"Ni car Stjepan njega ne poznaje,
"Al' ja njega odavna poznajem."
Veli njemu Leđanska kraljica.
"Idi slugo, Balačko vojvoda!
"Te mi otmi curu od Srbalja,
"A ja ću je tebe pokloniti."
Tad' Balačko spremi bedeviju,
Pa otrča drumom za svatovima
Sa šest stotin' Latinskih katana.“

Beleške Milene N:

Ko se uhvati istorijske činjenice u narodnom predanju, prevariće se, ko ih zanemari, prevariće se. Svojevrsni tamni vilajet istoriografije:  čovek nikada ne zna na šta da se sigurno osloni.

U „Ženidbi Dušanovoj“, epskoj pesmi pretkosovskog ciklusa, stefanos Dušan odlazi sa svatovima u latinski grad Leđane, da oženi đevojku Roksandu, ali se suočava sa tradicionalnom latinskom prevaranštinom, i junak pesme, velmoža Miloš Vojinović (prerušen u čobana) mora da prođe brojne svatovske peripetije: da  porazi leđanskog junaka u boju, preskoči tri zapaljena mača, strelom pogodi jabuku kroz zlatni prsten, prepozna Roksandu đevojku među njenim rođakama, kao i na kraju da porazi strašnog latinskog sužnja, troglavog vojvodu Balačka.

O Milošu Vojinoviću znamo malo, ali je u istoriji ostao poznat kao deo Dušanove vlastele, gospodar Gacka, tvrđave koja čuva drevnu Via Narentiu, dubrovački drum, i poznato je da se tokom svog života često diplomatski susretao (ali i krvio) sa latinskim izaslanicima – starim varalicama - te se tako i njegov lik u epskim predanjima uvek suprotstavlja dotičnima. Ime Miloša Vojinovića je zapisano na čuvenoj Dušanovoj povelji kojom se Ston i Pelješac predaju Dubrovčanima za globu od pet stotina perpera godišnje, leta 1333. godine, ali je najviše o njemu očuvano u narodnim pesmama.

O Balačku, međutim, manje toga znamo. Da li je u pitanju metafora, prenešeno značenje kojim se opisuju prevrtljivi Latini, ili je troglavi džin zaista postojao? Da li je stvarno bljuvao plamen i led, ili je to narodna uobrazilja? Možda je u pitanju kakav čovek izuzetne snage i deformisan, pa tek kasnije pretvoren u čudovište, ili je zaista u pitanju  infernalni demon, ili čak,  čitava vrsta čiji su se poslednji primerci protegli čak i do mračnih stoleća srednjeg veka? Ako je tako, gde se onda nalaze njihovi ostaci?

Ovoj ideji doprinose slične priče koje ćemo naći u helenskoj mitologiji– o džinu Tifonu, sinu Geje i Tartarusa, razbojniku koji je mučio i ljude i bogove, bljuvao plamen, činio nepočinstva, a imao je između tri i sto glava (od koje su neke bile zmijske); u germanskoj mitologiji Jotuni, u keltskoj Fomorijanci, podzemni demoni i zavojevači. U iranskoj, zooasterskoj mitologiji, Aži Dahāka, troglavi džin, ubica i sadista, jeste  magus koji raspolaže mračnim veštinama, i kontroliše demone.

Ima li u svemu tome istine, i da li je Balkanom ikada hodilo stvorenje ovakvih osobina i moći, nije za sada utvrđeno.


Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #116 on: 13-04-2017, 18:11:59 »
Blago cara Dušana


Kir Naume,

Blago je u mojim rukama. Dokopao sam ga se, lično, ja, iščeprkao sam ga s ovih deset prstiju iz najcrnje jame što u ovom vilajetskom mraku postoji, uhodnički ga preneo iz neme mrtvačke špilje na bistru svetlost sunca, i sad stoji pred mojim očima dok ovo pišem, to moje iskupljenje i putokaz ka – nadam se - nekom srećnijem ishodištu.

Konačno.

Škrinja potkovana gvožđem, a u njoj pregršt srebrnih perpera, i povrh toga kruna opšivena trulim komadićima carskog purpura, i još tamnozlatne grivne i ogrlice, misirski smaragdi i etiopski rubini, mrvljeni ahati, plameni opali, mutni ametisti i plemeniti kalcedon, kao i jedan slavjanski barjak duplo teži od svega toga, bogato prošiven zlatovezom i patinom.

Pozamašan je to početni kapital: ozbiljna stvar, koja preti da na izvesno vreme podmiri i žvalave prohteve proždrljivih barona. Za mene, za nas, za našu ekspediciju, pak, ovo je tek početak. Sada, poštovani kir Naume, možemo početi da razmatramo dalje, i nadam se, ambicioznije planove u mrtvome vilajetu.

O obstojatelstvima u utrobi zemlje, detaljnije ću vas obavestiti prilikom našeg susreta, a za sada je dovoljno reći da smo Petar, Omer i ja odlučili - manje ili više doborovoljno - da se spustimo dole, i okušamo sreću. Ja  sam oduvek zazirao od mračnih, skučenih prostorija, može se čak reći i da patim od određene manije zatvorenog prostora, a nakon ove ekspedicije, moje mnjenje o tome se nikako nije unapredilo.

Kada se kroz dvorane od vlage i skamenjene vode prođe, tuneli se skupe poput kapilara. Dok se čovek kroz njih premeće, tarući ramena o sluz i stenu, ima osećaj kao da se ponovo rađa, unatrag, ka podyemnom svetu mrtvih, iz kojeg se nikada neće vratiti. Budući da se u toj gmizajućoj poziciji čovek ne može nikako okrenuti, ta misao beše donekle i istinita.

Kada smo i bili u stanju da se ispravimo, našli bi se do kolena u crnoj, ledenoj vodi, uvek udarajući glavom o trap, klizajući se po izdajničkom kamenu. Mrak je tu gust i neproziran, a fenjeri samo blede odraze po stenama bacaju. I vazduh je tu mrtav, i tanak, i sisa se kao na slamčicu.

Na svakom skretanju, rezali smo u poroznom krečnjaku putokaz, i Omer je duvao u klarinet. Dug, bezbožnički huk bi uskomešao vrebajući pokrov kaverne, a mi bi ga slušali kao na kakvom bečkom koncertu usred podzemlja, dok glava sriče dalje instrukcije. Ruku na srce, njenom pomoći smo više nego jednom izbegli crne ponornice što se klizavo razjape pred nožnim prstima.

Tokom ekspedicije, međutim, sva žuč strave i užasa koju sam iz korena utrobe osećao, nije bila ni prineti grozi koju su u meni izazivali zvuci tog adskog podzemlja: eho vodenih kapi kao posmrtni doboš, potmulo stenjanje tektonskih ploča, šaptavi piskut laguma, povremeni odjek dalekih koraka što pljuskaju podzemnim rezervoarima. I, ponekad, na obzoriju čulnosti, moglo se nazreti udaljeno groktanje, siktanje, mljackanje, kao i pokoja psovka na nemačkom. Ili nam se sve to pričinilo?

U jednoj od tih kamenih galerija, crnoj i neprozirnoj, zatekli smo zapečaćenu škrinju s blagom, ratni barjak povezan u kožu, rđavu hrpu skršenog oklopa, verižnjači i oružija, ostatke smrvljenih i nagaravljenih kostiju, kao i mnogo, mnogo sasušenog izmeta.

Nije bilo nikoga – kao što je glava obećala.

Povratak je bio vraški težak: trebalo je uz ponovno gmizanje sve to preneti - lekarske račune, utege za kilu i pretrpljenu fizičku štetu ću vam uspostaviti prvom povoljnom prilikom - ali, ono što je najbitnije, jeste da smo stvar isterali na čistac, pa makar nas to koštalo zdrave kičme.

Nije bilo slađeg osećaja u životu, poštovani kir Naume, nego se ponovo napiti svežeg popodnevnog vazduha, i ogrejati promrzle kosti na prepodnevnom suncu. Smejali smo se i radovali kao mala deca. Šteta što radost nije mogla duže da potraje.

Za to veče smo odlučili da organizujemo feštu, i da dovršimo ionako oskudne zalihe hrane i vina, jer nas je sutra čekao put ka Sarajevu, i svim bogatim trgovinama uz put. Odrani su zečevi, osmuđen ražanj, zategnute strune, nauljeni instrumenti, i sve beše gotovo idilično, kada su jecaj i plač presekli naše praznično raspoloženje. Zvučalo je kao da se neko iz dna duše kida. Ubrzo se ženskom naricanju pridružiše i muški hor, i ceo proplanak je razdrljio marame i posuo se pepelom.

Mala Kasandra Arifov se tog poslepodneva prestravila. Iznenada je pomodrela i ispustila dušu na tvrdoj zemlji pod ciganskim čadorom. Svojim očima sam je video, nudeći svoje lekarske usluge – neprirodno bledu, s crnim podlivima oko očiju, hladnu i ukočenu kao da je već danima mrtva, premda se do pre samo nekoliko trenutaka ovde sa drugom dečurlijom igrala.

Stara majka, ona šugava baba vračara, mene je našla da optuži za smrt svoje unuke: premda na devojčici nije bilo bilo kakvog traga nasilja. Psovala me je na ciganskom, nazivala đavolom i crnim vragom i švapskim kurvarom, nasrnula na mene noktima, pljunula u lice, i ko zna kakve kletve bacila. Ja sam se, nimalo junački, povukao pod svoj čador, da zapišem ovdašnje obstojatelstvo, i da pričuvam naš plen. Zapalivši sveću ugarkom, uz poslednji sumrak što se probija kroz platno, nazreo sam lice u tami, sjajne kože i s više mesa u obrazima nego što se sećam; svaki moj pokret pratile su sasušene, kajmakom prekrivene oči.

Glava kao da se pred mojim očima podmladila.

Sve vam ovo zapisujem, poštovani kir Naume, kako bi prilikom našeg narednog susreta mogli o tome da prodiskutujemo, i sagledamo stvari sa naučničke distance. Za sada, plan tvrdo stoji: taljige su natovarene, konji su spremni, brz pogreb ćemo obaviti u cik zore, i onda se što pre zaputiti  dolinom Neretve, preko Mostara, za Sarajevo.
Samo da dugu noć nekako preguramo, i to zjapeće grotlo pored kampa kao loš košmar ostavimo, i da se drugih ljudi, ulica i nepoznatih osmeha nekako dočepamo…

I neka nam Bog bude u pomoći.





Pećine, jame, kaverne, pešteri – čitav dinarski pojas prošaran je ovim vodenim crvotočinama, špiljama i procepima.

Veruje se da su neke tako duboke, da se spuštaju sve do samog srca mraka, u Pakao, i da se u njima skrivaju stvorenja koja retko ili nikad na svetlost dana ne izlaze. Bića o kojima gotovo ništa ne znamo, dok se trapavo tumbamo kroz predsoblje. Poznati su i slučajevi da se veštice i vragovi okome na smrtnike, a da utočište nađu u podzemlju, odakle se često mogu čuti neobični zvuci. Takva je Pećina nad Vražijim virovima ili Đavolja pećina, Dugoveštica, Bogovinska pećina.

Mnoge legende govore i o blagu ovog ili onog hajduka, vlastelinčića ili cara, skrivenom u pećini: jer zaista, i pored toga što se pećine drže za staništa demona, podzemnih karakondžula, crnih aveti i drekavaca, one su istovremeno bile i najpouzdanije sklonište od otimačine, kiše, poreza, čume, neprijateljskih hordi i ostalih balkanskih daždova. U pećinama su se često krivali i sami hajduci, i, logično, koristili ih kao riznice. Primer su Lazarova pećina, pećina Hajdučica, kao i pećine na Staroj planini, u okolini Zlota, blizu Pirota…


Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #117 on: 14-04-2017, 18:01:34 »
Vstok


Na obali groznice, Neretva. Uhvatila jutros, žeže kost i meso. Lupa po lobanji, tup, tup, tup, oktobarska kiša. Sve posivelo, i stene, i reke, i ljudi. A meni – jeza i cvokot.

Ciganska mađija, veli Petar. Ciganska posla. Najmoćnija s ove strane Karpata. Sasuši ti se koštana srž, hop, ko osmuđeno guščije pero, prestravi se zdrav čovek… Olupani lonac na cvetove, bistra voda i spirala ugarka koja se kovitla… salije ti stravu, Gospode! Oganj u šupak, gvožđe u kosti, topljeno gvožđe u kosti. Duneš u sveću i umre mornar. Pojede ga Levijatan.  Nemoj ispod merdevina, hop. U šumu nosi kamen u džepu, da te vilino kolo ne ukrade. Prekrite sva ogledala kada odem, da mi se duša ne izgubi.

Cigani otišli. Zamađijali i otišli. Samo đubre i psi ostali. Ljuti bili na mene. Posvađali se oko sahrane, teške reči pale. Pa ne sahranjuješ Tutankamona, jebem ti mater, ženo, skrati malo! Ode na pogreb ceo dan. A i kiša krenula. Prekovrnuli se. Jebaću vam majku svima. Oktobarska kiša, kiša ceo dan, po blatu bosanskom: kap – kap…

Bend je okončao svirku, ali je on došao. Došao je u olujnoj noći, na obalu Neretve, baš kad i bolest. Cedi se voda sa čelika, kap, kap, kap, sa trepavica i obraza. On. Teutonac. Breht. Unakažen, prekriven plikovima, ali one blede očurde tu, došao s mačem, goli čelik, ha, nema s tim sprdnje. Goli čelik je vredniji od zlata. Danke šun i aufidersen. Đavo ga odneo! A on jaše, jaše,  na ciganskim taljigama. Hvala lepo i doviđenja. A voda po čadoru: kap – kap…

Samo je Petar sada tu, u čadoru na Neretvi. Nema blaga. Nema jadnog Geznera. Samo su tu Petar i On tu.

Petar šuti.

On mi se obraća. Šišti, bez klarineta, usnama kasapi plitki dah. Oteže, skviči, cvili, kao zrikavac u podne, kao samrtnik. Ali me gleda, s kajmakom na očima.. Gleda i smeši se. On će me čuvati, kaže. On će me od cinganšture sačuvati. Samo mi daj ono što sleduje. Kako opet?

Daaaaj mni, kaže On. Daaaaj mni, da te povedem. Daaaaj mni…

Kako opet?

…Daj menah što sledi. V mene natoči života, topla, milog ljubvenog života, da pvseh pođeme tragom rabožika teutonskog, na vstok, na vstok…

Da li sveti Petar ima kantar na decilitre? Ili je to do sada postalo posve nevažno?

… da voskreplijen se vozdigneš, da tragom Teutona i otetoga blaga na vstok hodiš…

Zar je sve ovo bilo za džaba? I je l’ stvarno umre mornar kada duneš u sveću?

… na vstok, preko rijeke Zelenke …

Prekrite sva ogledala kada odem, da mi se duša ne izgubi.

... v Servijaaah…

A kiša: kap - kap.




Fotografija u privatnoj kolekciji. Autor nepoznat. Na poleđini je napisano, na nemačkom: "UKRAŠENA".

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #118 on: 17-04-2017, 14:44:21 »
O vragu u vreći ili nešto kao zaključak


Završno sa kriptičnom oporukom na poleđini fotografije, zagrebali smo samo dno kovčega; pisama više nema, i Geznerova korespondencija se naglo prekida. Vreme je da škrinju zatvorimo, i pohranimo je nazad na tavansko groblje porodičnog kućerka u Starčevu. Dalje pred nama, sve je osenčeno spekulativnom maglom.

O sudbini Franca Geznera može samo da se nagađa: poslednji zvanični podatak iz oktobra 1789. godine - zahvaljujući uvek akuratnim Švabama – jeste izveštaj o privođenju izvesnog Florijana Jazbeca, uhapšenog na Mustajbegovom mostu, u Hercegovini. Izveštaj ide u sitna crevca, pa tako još možemo saznati da je dotični Jazbec bio sam, prekriven čirevima i krastama, polulud i izgladneo, s očigledno falsifikovanim dokumenatima, a jedino što ga je razlikovalo od sličnih jurodivih lutalica i besposličara,  jeste inventar dotičnog, koji je sadržao brojne neoporezovane i potencijalno opasne supstancije, narkotike, preparirane ljudske ostatke, kao i pozamašan puščani arsenal, nekoliko bojnih sečiva... Kao i jedan korbač.

O vitezu Teutoncu i nestalom srpskom blagu na ciganskim taljigama, ni habzburška, ni srpska, ni osmanlijska arhiva nisu ostavile nikakvog traga. Doduše, niko se nikad nije setio da Crnogorce konačno nešto pita.

Šta se tu, kog vraga, zaista desilo, i kako se to završilo? Šta nije u redu sa odsečenom glavom? Kamo se denulo blago? Da li je her Gezner zaista bio na pragu otkrića koje ne samo da bi uzdrmalo ranu devetnaestovekovnu filozofiju, nauku i zapadnu misao, već bi i uticalo na čitavo čovečanstvo, da, možda, u svetlu novih saznanja, blagovremeno šukne dijalektički materijalizam na groblje promašenih ideja? Ili je, kako to mnogi rado ističu, u pitanju jedna besramna prevara nekakvog breslavskog lucprda i cincarskog fakina, sve skupa sa vrljavom fotomontažom, nemaštovitim zapletima, plošnim karakterima, dosadnim sitničarenjima, kao i surovo pokradenom folklornom faunom, a sve u cilju ekstrtakcije finansija i zamajavanja vojne administracije?

Na kraju, gotovo je nemoguće prikovati istinu za ovu ili onu stranu. A nije ni potrebno; istina se danas poprilično istanjila. Ušla je u hiperinflaciju i svakodnevno se štanca za svakoga po tisuću primeraka, u papirnatoj i elektronskoj formi, a kome istine tokom dana ponestane, može je u krupnim devizama preuzeti preko klikbejt naslova. Svako danas raspolaže sa pozamašnom butkicom istine u zadnjem džepu, jer nam je to jedino preostalo, da uvek i svagda budemo u pravu. U tako nezgodnim vremenima, ne treba se praviti previše pametan - neko će možda pomisliti da se trsite - već valja postupiti onako kako svi čine, i svoju istinu samoga za sebe izmisliti.

Ako dokaza ponestane, naći ćemo ih na jutjubu.

Priča kaže da je pre nekih četiri - četiri i po milijardi godina, prst Božiji zamešao užareni solarni oblak od metala, prašine i leda, i da se u tom radioaktivnom vrtlogu, u spirali kosmičke nebule od gasa,krša i štroke, nekolicina silikatnometalnih opiljaka ohladila taman kako treba,  tek toliko da se prhka kamena korica nahvata na površini.

„A zemlja beše bez obličija i pusta, i bješe tama nad bezdanom“ – tvrde određeni izvori, i čak saznajemo da je tu, odmah ispod lebdećeg prsta Svarogovog, bilo i nekakve beskrajne vodurine (čije nam poreklo ni dan danas nije baš sasvim jasno). Bezdan i ništavilo, i trebaće još čitava božanska sedmica da protekne, pre nego što prvi Adami i Eve promole svoje njuškice iz zelenih edenskih prašuma. Čak ni najteži slučajevi skepticizma neće tvrditi suprotno: morala je prvo da se razdvoji svetlost od tame, i nebeski svod od vode, more od kopna, da se poseje trava, bilje, i drveće, i ptice i ribe i životinje i insekti, pre cele te ljudsko-bipedalne tarapane koja sledi.

Šest božijih dana ume da se otegne, i zar je neumesno pretpostaviti da se u međuvremenu nešto – nešto nama potpuno strano – nekim uhodničkim stazama umuvalo u ovaj naš svet, baš u trenutku između izumiranja džinovskih kukaca i dolaska prvih ptica?

Da li smo mi danas nešto propustili, ili smo to samo zaboravili?

Jedinstvo u mitološkim hronikama bode istraživačke oči: titanski demoni iz praskozorija vremena terorišu podjednako i suncem opaljeni Peleponez, i promrzle irske obale na dalekom severu; aždaje, guje, smukovi, zmajevi, kecalkoatli, nage i šarkanji se gnjezde podjednako i po sijamskim hramovima, maležanskim pagodama, kao i po kitajskim palatama, balkanskim gradinama, galicijskim tvrđavama, peruanskim kaskadama i kojekakvim kumulonimbusima; crni konjanici iz Pakla donose grozu i strah stanovništvu još od pamtiveka, ponekad pod obrazinom škotskih Dulahana, a ponekad kao panonski Todorci, jelinski Kentauri, radžastanski Džindžari ili, pak, Jahači bez glave iz Uspavane Doline.

Kataklizmične poplave su davile čitava kraljevstva i civilizacije, ostavljajući za sobom samo pustoš i blato, kao i ponekog Noja, Gilgameša ili neimenovanog Atlantiđanina koji kao da iz vodenog groba izlaze.

Teorija ovde postaje nategnuta – mada to ne treba da nas brine, jer je i sam kriterijum redefinisan u poslednje vreme – ali izvesne škole mišljenja upravo u tim htonskim silama koje se kroz čovečansku mitologiju premeću, vide onu Biblijsku Zmiju na Drvetu Jabuke, simbol progresa, ali - šapću neki - i naše ciklične i neprestane propasti. Govore o tome i drevni alhemičarski spisi – pre nego što su farmaceutske kompanije maznule zmiju – ali i reference arijevskih veda: to je pakt sa đavolom, pad iz Raja, ali i legenda o simbiozi čoveka i onostranih sila. Suživot vrsta kaljen nekih tri i po miliona godina: naši preci, kosmati australopitekusi, naši Adami i Eve i ostala zaboravljena rodbina iz crne Afrike, putem žrtve, darova i obreda, stupila je u odnos sa tim božanstvima zemlje, korena, stene i groma, pa, verovatno, i sa pokojim demonom vatre, i taj odnos se, navodno, pokazao kao krajnje lukrativan za obe strane: ritual, žrtva i vera su hranili bogove i sitna božanstva iz doba Perma, dok su naši preci stvorili društvo na temelju primitivnog kulta, i kroz večitu poemu ljudske propasti i ponovog rađanja, u kanibalističkim hronikama što se vuku kao prebijeno pseto kroz milenijume, danas obezbedili potomstvu najvišu civilizacijsku tekovinu: dovoljno metalnih kanti u orbiti, putem kojih možemo deliti džabe video zapise sa pornografijom i slatkim životinjama.

Odsustvo božanskih sila i proviđenja za naših dana, tu očigledno sekularnu stvarnost, pak, naši teoretičari objašnjavaju na krajnje nepouzdan način: setite se tragičnog kradljivca vatre, Prometeja, kažu oni, setite se Prometeja kome orao čitavu večnost ždere džigericu! Setite se Azazela, Palog Anđela, koji je prvi naučio ljude da koriste alate i vatru! Mi smo davno prevarili svoje bogove i božanstva! Ono što je možda bio ugodan dom za kakvog raskalašanog duha: altar i toplota, život, krv i hrana, u jednom se trenutku – negde između Lepenskog Vira, malteškog Hipogeuma i Ura i Vavilona – premetnulo u Njihov zatvor i usud. Mi smo ih zarobili u gvožđe, u krst, u zvono, u hrisovulju i ezan i budistički molitveni točak, u piramidu i stakleni sarkofag sa plastičnom Devicom Marijom ukrašenom đinđuvama. Rastočili smo bogove svojom verom, uzidali ih u temelje Skadra, ponudili fanta sokom. Nema razloga za brigu, vele oni, pojeli smo im džigericu. Neće se bogovi vratiti. Nema više ni Jahvea, ni Peruna, ni Odina.

Ostala boranija što je pretekla – kojekakvi duhovi prirode, lesnici i satiri, nimfe, vile, aveti, omaje i rusalke, zmajevi i ale, urokljivci i cikavci i karakondžule - blagovremeno su rasterani. Neće ni da zucnu. Možete ih potražiti u slivu Amazona, ili daleko na Prokletijama.

Možda je poslednji bio Karlos Kastanjeda, koji je ostavio svedočanstvo o meksičkim vračevima i njihovim neljudskim „pomagačima“, premda je vreme takvih zamlata davno prošlo. Nema više panonskih taltoša, balkanskih drvida, ili sibirskih šamana. Duhovi danas nemaju s kim  da razgovaraju; zato su se povukli, sakrili, otišli u ilegalu. U daleke šume, i kotline, u legendu i podzemlje.

Ako prihvatimo tu sumnjivu tezu da je Franc Gezner bio žrtva nezgodnih okolnosti i sopstvene preterane ambicije, možemo reći da je imao jedinstvenu priliku da svojim fotografskim okom zabeleži poslednje tragove sveta u nestajanju, na Balkanu, na divljem poluostrvu gde su se duhovi prirode još uvek mitili toplim mlekom, a težaci za uncu vina kupovali dobre vetrove, i to daleko duže nego što je ostatak civilizovanog sveta običavao da radi. Neki će to spočitati jedinstvenom rasporedu Save, Drine i Dunava, drugi će govoriti o slaboj naseljenosti i neprohodnom kraškom reljefu, treći o misterioznim podzemnim vodama, ali, jedno je sigurno: nagli nestanak  (ili bolje skrivanje) tih mitoloških i vilinskih stvorenja, čudnovato se preklapa sa pojavom telegrafa, železničkih pragova, neonskih reklama i rafalnih komšijskih puškaranja.

Vratiće se, kažu, zajedno sa rakovima, vukovima i medvedima.

Geznerova je – možda - zasluga što je makar delić tog materijala preživeo i do današnjih dana, pa ma koliko opskuran bio. Ali, ako smo se već zaputili tom stazom, vredi zagunđati da se onda suočavamo sa više pitanja nego odgovora, i to jeste tačno: teutonci, zduhaći, cigani i carska blaga su se nakratko premetnuli kao knedle u supi istorije, dok je poreklo demonske glave u potpunosti ostalo pod velom tajne. Možemo samo nagađati da drevni bogovi nisu toliko mrtvi koliko bi voleli da mislimo, ili je možda Pakao bio posebno ažuran u bljuvanju gadosti na prelomu vekova?

No, jedna stvar je danas - u godini dve hiljade sedamnaestoj posle Hrista - sasvim jasna: šta god her Franc Gezner podrazumevao u potrazi za Mrtvim vilajetom, jasno je da ga je tražio na potpuno pogrešnom mestu. On se intuitivno okrenuo ka divljini, prašumi Perućice, hercegovačkim visoravnima, bogumilskim nekropolama, zabačenim pećinama i studencima, našavši tom prilikom bogatu mitološku faunu, ali jasno je da to nije ono za čime je izopačeni nekromant zaista žudeo, ne, jer njega je interes uvek vukao na drugu stranu, u samo srce tame, u tajne predele Mrtvog vilajeta,  gde se kriju svi lagumski putevi sudbine i istorije, a koji ipak ostadoše netaknuti, obavijeni crnim pokrovom.

Greška her Geznera je u tome što je Mrtvi vilajet tražio među tim jelinsko – slavenskim prikazama što trepere na rubu stvarnosti i legende, a stvar zacelo suprotno stoji. Uvek i samo, Mrtvi vilajet se nalazio među ljudima, u samim ljudima adamskog kolena...

Ali to je neka mnogo morbidnija priča.





bitanga

  • 2
  • Posts: 194
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #119 on: 21-04-2017, 15:14:47 »
A sto sve ovo ne turis u jedan pdf, da iscitam k`o covek :D

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #120 on: 21-04-2017, 15:42:24 »
PDF je za štrebere :D

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #121 on: 21-04-2017, 15:50:42 »
Deo prvi:
Silazak u Vilajet



Godina je dve hiljade i sedamnaesta, stiglo je proleće. U košavi se oseća prvi miris leta, gradski parkovi sline blato, a garež se suši na oknima autobusa. Listovi trešnje su prešli u zagasito crveno, ali kesten uveliko cveta, i krošnje su mu načičkane belim klipovima.

Dremljivo čovečanstvo briše krmelje iz očiju, proteže se, češka zadnjicu i greje se na prvim zracima prolećnog sunca. Mljacka i odmahuje glavom... Osluškuje. Negde duboko iz reptilskog mozga, primordijalni glas šapatom govori da je vreme da se napuste zimska skloništa, i da se raskinu varljiva plemenska savezništva; govori da je vreme da se dočeka Ona, boginja rata, seksa, ljubavi i nasilja. Vreme je da se čovečanstvo ponovo pokloni Njoj, velikoj Ištar, ponovorođenoj, vaskrsloj.

Uz tepih bombardovanje i rusku salatu, uz hristos voskrese i vojne parade, uz dobre namere i uranijumske bombe, uz taktike spaljene zemlje i nove sise od aerostatičnih balona, u podnožiju Ištarinog hrama, u jecaju agonije i sladostrašća, ne rađa se samo Boginja, već vaskrsava čitavo čovečanstvo; štrca sperma iz nabreklih džilita i kipi moždina iz prepuklih kičmi, i genocid žrtvenih jaganjaca boji jaja u crveno; tvornice natovljene živine rade punom parom, i kombajni žanju nepregledna polja, dok u pozadini, neprestano štekće rafal: došlo je vreme za prolećno spremanje.

Do tada, mi – kao i svake godine tokom ovih dugih, dugih milenijuma – kidamo vrelu svinjsku kožuru i halapljivo trpamo u usta, masnim prstima čupamo meso s rebara, oblokavamo se, seksamo, i, samo ponekad, nemo odmahnemo glavom  – uh, dobro je, zaobišlo nas je ove godine...

(pojačaj malo vesti, da čujemo šta kaže...)

I dok osmokraki solarni disk vavilonske boginje dostiže solarni zenit, a čovečanstvo, kao mnogo puta do sada, grundira oranice novom prolećnom krvlju, valja se malo odmaći od prvosvešteničkog napeva i crkvenih zvona, od fešte i veselja, i zamisliti se na trenutak.  Gde su sada svi oni otpadnici od svetla božijeg, oni što se kriju od proviđenja u mračnim džepovima zemaljskog šara, izuzeti od ovog humanog stroja koji guzelja ko zna gde? Škart, otpaci, deca podzemlja i mraka? Oni Drugi, što izlaze samo u sumrak solarne godine, kada i Sol Invictus tek čađavo žmirka, a Ištar, Persefona i cela severna hemisfera tonu u Podzemlje? Gde su sada te neupokojene sablasti?

Logičan zaključak bi glasio: otišli su u šou biznis, i sada su upakovani u celofanski omotač od seksa i nasilja, što je ujedno i žig Boginje. Vampirima to lepo stoji, a tako i dolikuje; ipak su oni Ištarina neželjena deca.
Stari Vavilonci su to dobro znali. U tišini najduže noći, kada su bogovi daleko, životopisali su halapljivu Lilit u kravom piru, kao upozorenje za buduća pokolenja. Znali su to dobro i stari Heleni sa svojom Lamijom, i njenim jatom proždrljivih noćnih ptica - Striga, isto kao što su znali i varjaški kovači, koji u ledenim runama zauvek ostaviše svedočenje o neupokojenim draugarima. Na sanskritu, kraj obala svete reke Sarasvati, šapatom se pripovedalo o ljudožderskim leševima koji hodaju, vetalama, isto onako kako su pored balkanskih ognjišta, za dugih zimskih večeri tokom nekrštenog perioda, decu plašili umpirima, nežitima, psoglavima i namovima.

Posle ćemo još vekovima gunđati kako su nam slavu drpili Rumuni, blaženo nesvesni činjenice da se sunce nacionalne sreće konačno i nama jednom osmehnulo, kada smo sasvim slučajno izbegli svu tu sprdačinu koja sledi kada se sa neupokojenim holivudskim čedom spetljaš.

A moglo je biti drugačije. Poznata je civilizacijska tekovina – bilo koje civilizacije, pa i Zapada – da stvari smatra neotkrivenim, sve dok ih sama ne otkrije, i, po mogućstvu, zauzme, i posle to objavi na vestima i u svim tabloidima. Tek je onda klasifikovano. Tako je bilo i sa Novim Svetom, i sa Mesecom, i Marsom, tako je bilo i sa nesrećnim umpirima i tako će biti sa čitavim carstvom mraka koje se vekovima leluja baš tu, negde iza našeg potiljka, u mrtvom uglu oka...






Narodi u slivu Tigra i Eufrata su dobro znali da se svet svake godine nanovo rađa, čelom razbijajući tvrdu, sukrvicom umazanu opnu. Tada sve u prirodi  krene da raste, buja, da kipi, i da se beskrupulozno proždire, pa tako i bogovi i ljudi. U Vavilonu nisu propuštali da taj trenutak obeleže, tako što bi ptičija jaja bojili u mrku boju kore od crnog luka: a posle se kaže da nisu imali smisla za humor.

U Akadiji i Asiriji su je zvali Ištar; Za Aramejce je ona bila boginja Astarta, za drevne Helene Persefona. Ali to su samo najraniji primeri. Sisate, guzate i jedre raspuštenice su bila glavna ljudska preokupacija još pre dvadeset i osam hiljada godina, a verovatno i više: od Brna do Anatolije, iz zemlje samo ispadaju loptaste i pohotljive Venere. Primer koji najviše budi pažnju, jeste Hipogeum u Ħal-Saflieni, na Malti, star preko šest hiljada godina; u dubokim hramskim lagumima izbušenim poput saća, istraživači su našli altar, preko sedam hiljada kostura sa oznakama teškog nasilja, kao i uspavanu devojku od gline, kako ležerno i debeljušno džonja nad žrtvenim altarom. Neke stvari, reklo bi se, nikada se ne menjaju.

Kako god se zvala i kroz koju god se legendu premetnula, boginja se svake godine mora spustiti u Podzemlje, u svet mrtvih (uglavnom iz nekih ljubavno-sentimentalnih razloga), i kada ona ode, na svet se spuste mrak, led i hladnoća. Njenim povratkom iz Hada, razbija se ledena pokorica, i život se nastavlja, ili ponovo rađa, kako vam drago.


Neki smatraju da je upravo Boginja objedinila dva suprotstavljena principa: princip stvaranja i razaranja, rođenja i smrti, građenja i rušenja, i da je tim činom obezbeđen motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji već četiri miliona godina napaja čitavo čovečanstvu u opštem batrganju i ujedanju na putu do zvezda.


Kasnije religijske interpretacije su namakle smokvine listove, uvele tabu teme, no-no reči. Nasilje je opravdano višim ciljevima, a seksanje je zabarušeno. Kao da su se ponadali da će, jednom ako je zaborave, božansko proviđenje, taj neuhvatljivi stroj uništavanja i stvaranja, konačno da stane (nisu bili u pravu).

Neki u svemu tome vide samo prirodni princip koji važi za sva živa bića, a uslovljen je meterološko – biološkom dinamikom; drugi smatraju da je moć apstraktnog razmišljanja dobrano sludela „primitivnog“ čoveka. Neko u Ištar vidi samo osmokraki simbol  kontrole čovečanstva od strane tajnih haldejskih organizacija, još od Mesopotamije – i možda su u pravu.

Što se ovog istraživača tiče, pak, stvar je poprilično jasna: Ištar je čuvar dve kapije. Obe kapije su nam životna preokupacija: kroz prvu kapiju svi doguzeljamo na ovaj ledeni svet, prekriveni sukrvicom, samo da bi kasnije, čitav život zacelo, jurili da se kroz nju vratimo, ceo život noktima grebemo, samo da bi se u njoj konačno, na samo tren ili dva, zauvek rastočili (poneko se zbuni, doduše, pa onda potraži sporedni ulaz). Ištar je čuvar Pičke, i to nikako nije uvreda. Ali i ne samo to. Božanski karusel baca mnoge senke po zemlji, i postoji ona druga strana, mračnija, na čijem kraju Ištar čuva poslednju kapiju, onu kroz koju se nikome ne prolazi, i svi se mučki batrgamo da nas kroz nju ne umetnu.

Evo šta Ištar, u vavilonskom mitu, kaže Ereškigalu,  čuvaru Podzemlja:


„Ako me unutra ne pustiš
Skršiću dveri, razbiću bravu
Počupati dovratak i na silu ući
Ako me unutra ne pustiš
Pozvaću mrtve da prožderu svet
I mrtvi će preplaviti žive“

(i mrtvi će preplaviti žive)
[/i]

Savajat Erp

  • gospodar izgubljenog vremena
  • 4
  • 3
  • Posts: 5.643
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #122 on: 22-04-2017, 00:36:46 »
PDF je za štrebere :D

Да...дакле, што не туриш то све у ПДФ и да исчитамо то ко човеци? :P
Niste mi verovali da ću da pucam?!
ZAŠTO MI NISTE VEROVALI?!!!!

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #123 on: 22-04-2017, 01:09:16 »
PDf je nekako konačan, kada ga turiš u pdf, gotov si, nema šta više tu da se radi, a ja ga turim na radionicu, čisto da ponekad dobijem i neki komentar, tu i tamo :D

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #124 on: 12-05-2017, 21:08:06 »

Deo drugi
Knjiga umpira: Peter Plogojowitz
[/b]


Da bi pročitali knjigu umpira, moramo da se vratimo tamo gde nam civilizacijska dresura nalaže: na sam začetak zapadnonaučne spoznaje problema, odnosno, u zimu 1880. godine.

Stegao je januar, mraz je nad severnom hemisferom. Sunce nakratko progviri, ali tek kao mrlja na nebu, poput sladoleda od vanile razmazanog po hromu. Ištar je potonula u Podzemlje, beli smetovi su pojeli  polja; proviruju samo razbacane truni ravničarskog žbunja, šaša i mrtvih useva. Huk Dunava se sveo na obično krckanje leda, inje se rascvetalo po oknima crkvi, a čovečanstvo je uz božićne vatre i drevne vradžbine sahranilo bogove leta, baš kao što su Rimljani nekada ispraćali Sol Invictus, Nepobedivo Sunce.

U ovom poslednjem času, ledena pokorica se hvata po zamandaljenim oknima čovečanstva: Evropa i Azija miruju, kao štenci u korpi, tek poneko povremeno zacvili, zakuka, lizne junačke rane. Osmanlije se bolno meškolje, Englezi se propinju da što bolje vide severnu obalu Afrike; Habzburg se naslanja na Dinarski masiv, Romanov džonja obgrlivši crnomorske kneževine, dok Balkan, kao i obično, bubri poput gnojave rane– ali sva će ta pitanja morati da sačekaju do leta, kada boginja ponovo vaskrsne, i prolećna infekcija se proširi.

U ovom poslednjem času, senke postaju duže, i rastu im prsti. Utrnuli zraci sunca se ogledaju na ledenicama: mrtvo carstvo zime se spustilo na svet, i dovelo je sva svoja čudovišta sa sobom.

O tome se još uvek ponešto sluti, ali ništa pouzdano ne zna.

Godina je hiljadu osamsto i osamdeseta, i ulicama Budimpešte provejavaju čađ, dim i mršava vejavica. Kaldrma prekrivena štrokavim snegom, lica prolaznika i potamnele fasade, mokri fijakeri i mermerni junaci, mostovi od železa i bljuzgavi bulevari – sve je u mreži svetla i tame, kasnog popodnevnog mraka i plavog plinskog sijanja. U daljini, odjekuje tandrkanje tramvaja i kloparanje konjske zaprege.

Udaljena graja tek prigušeno dopire do kancelarije Armina Farkaša, neznatno vibrirajući po prozorima. Armin sedi za radnim stolom svoje činovničke kancelarije u Kiralyhegy utczi, nosatog profila osenčenog žutim svetlom  uljane lampe. Tek povremeno lizne palac pre nego što prevrne hartiju; nabio je cviker i kratkovido čkilji u polumraku.

Sto je prekriven papirima, starim novinskim isečcima, prepisima, rukopisima, pečatiranim priznanicama, kao i ponekim izvodom iz arhive tajne policije, Evidencbiroa.

Jer, zaista, Armin Farkaš, ćata u filijali Vojnog Ministarstva, sredovečan i proćelav, uvučene vilice i vodnjikavih očiju koju navodi katarka od nosurde, dakle, čovek potpuno dosadan, siv i neupadljiv, zapravo  je doušnik, žbir, bezimeno lice koje iz budimskih salona i peštanskih bircuza, iz kuće i iz crkve, iz univerziteta i sa štajge u pet ujutru, krade reči i šaputanja, glasine i poveravanja, kletve i ispovesti, i nekim lagumskim, pacovskim kanalima ih nosi u crno policijsko podzemlje Habzburga, koje je – sudeći po retkim svedočanstvima – smešteno u samom centru Zemlje, usred Pakla.

No, to što je Armin Farkaš na platnom spisku policijske mreže Evidencbiroa u Budimpešti, u direktnoj službi Habzburške krune, ne treba da zavara: to ga uopšte ne sprečava da tajno šuruje sa mađarskim liberalima u parlamentu, i posredno, sa samim prvim ministrom Kalmanom Tišom, ugarskim batinašom iz Nađivarada, niti  sprečava Armina da mrvice informacija usput prodaje Turcima, Englezima i Prusima, pa čak i Ukrajinskoj narodnoj partiji, Čehoslovacima, Socijaldemokratama i Srpskohrvatskoj stranci; Farkaš je čovek svoga vremena, i trguje s kime god, širom dvojne Monarhije, samo da je spreman da nečim uzvrati, da nešto smulja ili zaduži, da kakvom informativnom kontrabandom plati ceh, zaista je svejedno, Farkaš je otvoren za dogovor. Osim s Rusima, naravno, nikada s Rusima ne posluje, iz ideoloških pobuda.

Pored toga, Armin Farkaš je težak antisemita, uprkos - ili baš zato - što mu pokojna baka s majčine strane, Elza Bastion, potiče iz ortodoksne Aškenazi porodice staroga Budima. Ta psihološka cepanja ne prolaze bez posledica: Armin takođe piše lošu poeziju - stih mu je patetičan i katastrofalan, a omiljene su mu rodoljubive teme posvećene „vitoj lepotici Panoniji“  – ali on sebe, uprkos otrovnim kritikama, potajno vidi naslednikom slavnog mađarskog sina, Šandora Petefija. Zato običava da se petkom uveče nalije lošeg tokajca, hrkne šlajmaru po najnovijoj zbirci poezije, i kad-kad fizički obračuna sa kolegama liričarima, u poetskom klubu smeštenom u bircu pored parka, odmah na dnu Fotha utcze, osim, naravno, ako se smisleno ne udruže, jer valja izbatinjati uspešnije kolege...

 I, što je za ovu priču možda najbitnije, Armin Farkaš je – posredno i na mala vrata, doduše – uveo vampira kakvog poznajemo u zapadni šoubiznis. Vikipedija će mu kasnije odneti slavu, baciti je u krilo daleko poznatijeg imenjaka – i daleko većeg žbira i vucibatine - Ármina Vámbérya, za koga se navodno pričalo da je decenijama kasnije inspirisao Brama Stokera da napiše „Drakulu“, i vampira za vjeki vjekova prikuca za Rumuniju, odnosno Transilvaniju, te da demonskim crtama uneredi jednog od poslednjih i prvih hrišćanskih velmoža koji su krvavocrvenim tragom iscrtali međe svoga carstva (lako je to mogao biti i Đurđ Branković, a šta bi smo onda radili).

No, istina je da će upravo Farkaš -  decenijama kasnije, doduše - u poludobrovoljnom izgnanstvu u Škotskoj, uz burbon i gulaš od divljači u džentlmenskom klubu, gospodinu Stokeru ispripovedati priču koja ga je proganjala godinama.

A sve počinje sada, dok nebo tamni iza okna, a Armin Fargaš prevrće stranice vojnog arhiva i žurno hvata beleške, samo par časova pre nego što će ih, povezane konopcem od magareće dlake, poslati na jug, u Bosanski Protektorat, na adresu sarajevskog Generalštaba, po hitnom nalogu barona fon Hofmana.

Kao stari doušnik Evidencbiroa, svašta je Armin Fargaš u svom životu video – pogotovo iz nezvaničnih arhiva, gde su se obavljala istraživanja za Ono – i nisu ga više mogli iznenaditi ni železni cepelini, ni eksperimentalni logori likantropije u Bukovini, ni galvanizovanje leševa u peštanskim lagumima, pa čak ni lov na dunavsko čudovište – ali je ovaj izveštaj, što ga je visoko rukovodstvo bosanskog kontigenta s velikom hitnjom tražilo, bio drukčiji. Nikakav budalasti eksperiment, već još gore, potraga za fantazmama i sablastima:

„Vampirska pošastu u selu Kisiljevu“ – bledi se olovom utisnuti naslov na stogodišnjem novinarskom papiru. „Die Wiener Zeitung, 12. februar, 1726. godine“, stoji u zaglavlju. „Da li vampiri haraju dunavskom Krajinom?“ - druga buđava hartija. „De masticatione mortuorum in tumulis“ ’- knjižurina s debelom koricom od hrastovine, od sveštenika Rafta, izdanje iz 1756. godine...

Previše, čak  i za zamlate iz oklevetanog odseka Evidencbiroa, sve te nedorečene izučavaoce natprirodnog. Nije vampir nepoznata stvar. Upoznala se Evropa s njim još pre sto godina, baš kada i taj nesrećni Cajtung, pisao je o tome i veliki Gete, u svojoj „Korintskoj nevesti“, ali i ono ubogo piskaralo Ozenfelder, sa svojim sprčkanim erotskim poemama. Dakle – buđava vest. Stara tema. Vampir. Pa ipak...

Plamičak uljane lampe povremeno zatreperi, zakrcka, iskašlje crni dim – kao da se nevidljiva paučina uplela u oganj – i senke poskoče između zavesa i drvenih registara. Napolju se smrklo, prozor će da prepukne od zime i mraka.

Fargaš žvrlja šifrovane beleške – do osam časova mora  sve poslati kurirskom vojnom službom, kao da se o prvorazrednoj državnoj tajni radi – a vremena je malo, i treba utefterisati najosnovije. Razgrće papirčine sa stola. Uzima debelo povezanu studiju sa pečatom tajne arhive železne krune,  i okreće prvi list.



„Dunavska studija“
Materijale sakupio i sistematizovao: F.G.

Fargaš kratko beleži naslov i inicijale. Ne zvuče mu poznato. Liže prst, okreće stranu.

Mrak se zgusnuo oko stola od debele hrastovine. Utihnulo je tandrkanje tramvaja. Fargaš razgrće tanki list za zaštitu fotografije.






„Eksponat n. 1/73: Gradiški okrug, 1873. godina.“



Fargaš okreće narednu stranu.


„Slučaj Peter Plogojewitz“

zapisnik tamiškog kazamata, 1728. godina. Temišvarski istorijski arhiv, prepisano 1873. godine. F.G.


POLIZEIBEHÖRDE:  Ime?


FROMBALD: Erih A. Frombald, kameralprovizor druge klase, vama na usluzi, gospodine.


POLIZEIBEHÖRDE:  Frombald?

FROMBALD: Da, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Iz kog distrikta ste rekli?

FROMBALD: Nisam ništa rekao. Iz temišvarsko-banatskog, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Okrug...

FROMBALD: Vojne Krajine, gospodine. Obod Militargranice...

POLIZEIBEHÖRDE:  Sedište?

FROMBALD: Proletos sam prekomandovan u Temišvar, u komoru. Zdravstvene poteškoće, znate...

POLIZEIBEHÖRDE:  A pre toga, Frombald?

FROMBALD: A pre toga? Pre toga, Augsburg, gospodine, u Švabiji. Tamo sam počeo službu, kod pisara prve klase, her Grapke. Pekao zanat. Posle sporazuma u Požarevcu, služio sam pri vojnoj administraciji, u oslobođenim zemljama. Logistički štab feldmaršala Eugena Savojskog u beogradskoj županiji, gospodine. Potom Ostrova, pa Požarevac, Balvanište kraj Pančeva...

POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: I... Gradište... Gradaštanski okrug...

POLIZEIBEHÖRDE:  Gradište, Frombald. Od kada tamo služite?

FROMBALD: Služio, gospodine... Proletos sam prekomandovan u Temišvar. U Gradištu sam služio kao kameralprovizor druge klase još od... Od avgusta, leta gospodnjeg hiljadu sedamsto dvadeset i treće, rekao bih...

POLIZEIBEHÖRDE:  Rekli bi ste...

FROMBALD: Da, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Slabo se prisećate Gradišta, Frombald, posle gotovo pet godina službe?

FROMBALD: Tako nekako, gospodine. Malo je to mesto, ne znam da li vam je poznato, na južnoj obali Dunava... Neugledna varoš, ni po čemu upadljiva. Pravoslavna crkva i ušorane ulice, okružene crnim čempresima i močvarnim rastinjem... Nije lako pleviti tu otomansku jalovinu, ne bi li se zapatio koren administrativne i zakonske kulture... A da ne spominjem hajdučiju i aramejstvo... Ne mogu se pohvaliti da sam se u Gradištu oplemenio kakvim bogatijim sadržajima i asocijacijama...

POLIZEIBEHÖRDE:   Čempresi, močvara i hajduci, Frombald?

FROMBALD: Možda i poneka čaplja...

POLIZEIBEHÖRDE:  Boga mu, da vi niste kakav liričar, Frombald?

FROMBALD: Uveravam vas, gospodine, ja sam samo nemaštovit.

POLIZEIBEHÖRDE:  Ništa više, Frombald? Nikakve druge „asocijacije“ na Gradište nemate?

FROMBALD: Ne... Ne bih rekao, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ne sećate se neobičnih događaja iz 1725. godine, Frombald?

FROMBALD: Nisam siguran o čemu je tačno reč?

POLIZEIBEHÖRDE:  O decembriju 1725. godine...

FROMBALD: Mislim da mi zvuči poznato...

POLIZEIBEHÖRDE:  Slučaj Petar Blagojević. Pisale su o tome sve bečke novine... Dešavanja o kojima ste vi lično referisali vrhovnoj komandi.

FROMBALD: Ah, pa naravno... kako da ne... gospodine. Petar Blagojević. Tako je... Što ne rekoste ranije...

POLIZEIBEHÖRDE:  Prisećate se sada, Frombald?

FROMBALD: U opštim crtama, da...

POLIZEIBEHÖRDE:  Koje su to opšte crte, Frombald?

FROMBALD: One što su zapisane u izveštaju beogradskoj komandi, kao što ste lepo primetili gospodine... Slučaj, po mom skromnom mnjenju, preko svake mere preuveličan... Lično krivim naše novindžije i njihove strvinarske navike...

POLIZEIBEHÖRDE:  Primedba prineta k znanju. Opišite nam potanko šta se, po vašem skromnom mnjenju, dogodilo tog decembrija, 1725. godine...

FROMBALD: Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, gospodine... Nisam imao ni vremena ni sredstava da stvar isteram na čistac, no, izgleda da je kakva neimenovana epidemija - kolera možda - probudila atavističke, paganske nagone u domicilnom stanovništvu, što je dovelo do neugodne scene raskopavanja pokojnika... To su Slaveni i Vlasi, gospodine, rase sklone...

POLIZEIBEHÖRDE:  Od početka, Frombald. Ne vrdajte u opšta mesta. Opišite nam kako je sve počelo.

FROMBALD: U... Negde u decembriju... Gospodine... Počelo je sa upokojavanjem izvesnog Petra Blagojevića iz sela Kisiljeva, nakon čega je usledio niz smrtnih slučajeva, što je dovelo do plahovitog duševnog stanja sugrađana. Pozvali su nas, odnosno, mene kao kameralprovizora i  protođakona Ilića, gradaštanskog popa, da prisustvujemo raskopavanju groba dotične persone, osumnjičene za protivzakonito delovanje s one strane groba... Nismo ih mogli sprečiti da leš oskrnave kocem, odnosno, seljane nismo mogli sprečiti, a da se i sami ne izložimo opasnosti...

POLIZEIBEHÖRDE:  Opišite leš, Frombald.

FROMBALD: Bez znakova raspadanja, gospodine. Neobičan medicinski fenomen... Samo je nos bio načet crvotočinom.

POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: I beše neobično rumen...

POLIZEIBEHÖRDE:  To je sve?

FROMBALD: Možda bih mogao da dodam - mada to može biti i optička varka, fantazma usled preuzbuđenosti – i oči pokojnika behu neobično žive i pokretljive... Kao da su nas pratile, gospodine, a posle... Posle je...

POLIZEIBEHÖRDE:  Da?

FROMBALD: Posle je došlo i do grčevitih spazmi, kada ga seljani natakoše na kolac... Uz muklo zavijanje neutvrđenog porekla... I... I... Povraćanje krvi, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Pokojnik je povraćao krv, Frombald?

FROMBALD: Da... Da, gospodine, tako nekako...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kada ste rekli da su neobične okolnosti počele?


FROMBALD: U... U decembriju, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  U decembriju, Frombald?

FROMBALD: Da, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Što se praviš lud, Frombald?

FROMBALD: Gospodine?

POLIZEIBEHÖRDE:  Koga bre ti zajebavaš? Šta si pisao u oktobriju? Lično baronu fon Urlihu?

FROMBALD: Gospodine... Ja... Ne...

POLIZEIBEHÖRDE:  Zahtev za hitnu intervenciju beogradske pešadijske divizije u gradaštanskom okrugu, potpisuje Erih A. Frombald, kameralprovizor druge klase, u oktobriju rečene godine?

FROMBALD: Ah, gospodine... Izvesni nemiri među stanovništvom... I hajdučija...

POLIZEIBEHÖRDE:  Nemirna vremena, biće. Dakako. Pogotovo u novembriju:  molba da što pre pošalje husarski puk i uspostavi sanitarni kordona u gradištanskom okrugu! O ćemu je reč, Frombald?!

FROMBALD: Znate, kada počne zima, krađe postanu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Krajem novembrija, međutim, preko veze iz Varaždina, šaljete tajnu poštansku pismetu Svetoj Stolici, adresiranu na papu Benedikta lično, pozivajući se na pomoć u borbi protiv demonskog malefikarijuma i paklenih sila... Pismeta je presretnuta, ako želite da je ponovo pogledate, Frombald...

FROMBALD: Ja... Ja... Nije bilo do mene, gospodine! Nije do mene! Baron Ulrih je rekao da je tako najbolje za sve! Samo... Ja... Ja... Kako sam mogao... moj posao, moje zvanje... Samo sam pokušavao da učinim ispravnu stvar. Postupao sam po naređenjima! Eto!

POLIZEIBEHÖRDE:  Lagali ste u zvaničnom izveštaju, Frombald. Poričete li to?

FROMBALD: Ali samo jer nisam mogao baronu Ulrihu po komandnoj dužnosti da se usprotivim! Samo zato! Fon Ulrih je rekao da nema potrebe da ceo izveštaj opterećujemo slučajem za koje ne postoje dokazi...

POLIZEIBEHÖRDE:  Dakle, nadređeni vam je kriv?

FROMBALD: A šta sam mogao da učinim? Ako mene pitate, baron je samo želeo svoju nesposobnost da sakrije i prikrpi, jer dok je on podigao svoj visokorođeni tur s beogradske tvrđave, i odgovorio na moje pozive, bilo je odveć kasno! A ja, ja sam dva meseca upozoravao i pisao, i stavio glavu u torbu, i izgubio i živce i zdravlje, i da li je neko rekao: bravo, Frombald, učinili ste pravu stvar! Ne! Nego: hajde, der, Frombald, da crnicom zaborava  i falsifikata čitav slučaj prekrijemo i zatabanamo, i potom se napravimo kako se ništa nije dogodilo! A vas posle, Frombald, možda i uhapse usred noći, izvuku iz rođene postelje i bace na neodređeno u lagum, samo zato što...

POLIZEIBEHÖRDE:  Pustimo to za trenutak, Frombald. Recite nam šta se stvarno dogodilo te 1725. godine...

FROMBALD: Pakao, gospodine... Pakao se dogodio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Budite malo konkretniji, Frombald...

FROMBALD: Koliko konkretniji da budem?! Pa ni sam ne mogu sebi objasniti šta se zaista dogodilo!

POLIZEIBEHÖRDE:   Ne prihvata se. Od početka Frombald. Kada ste prvi put zapazili nešto neobično u selu Kisiljevu?

FROMBALD: Mislim... U stvari, siguran sam. Sada sam siguran, mada to onda nisam mogao znati... Sve je počelo s leptiricom...

POLIZEIBEHÖRDE:  Leptiricom?

FROMBALD: Sa noćnom leptiricom, da. Pojavila se jedno jutro u štali... Velika kao osrednji pas, sva dlakava i nakostrešena, rasipajući prah sa krila kao prašnjavi talog s vrha biblioteke... S parom antena dugačkih poput ruke, koji su slepački pipali grede na štali... Ja to, doduše, nisam video. Ana mi je rekla...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ana?

FROMBALD: Gospođa Frombald. Bog neka joj dušu prosti. Staložena žena - ne, izvinite - žena valkira, s voljom od čelika. Hrabrija od bilo kog muškarca, da tako kažem. Ali nije volela noćne leptire. Pogotovo ne te glomaznije primerke. I to još u oktobriju, kada prokletinja i nema, nikada ih nema u jesen...

POLIZEIBEHÖRDE:  Saberite se, Frombald. O čemu vi pričate? Kakve to veze ima sa Petrom Blagojevićem i događajima iz Kisiljeva?

FROMBALD: To sam se i ja u početku pitao. Znao sam da me Ana ne bi lagala, ali u štali ničeg nije bilo. Ničeg. Samo krš i lom, potpala i polovne stvari, to je služilo kao obična ostava, a ne prava štala, pa se nije baš moglo u njoj manervisati, i zaista, svakakve živuljke bi mogle da se nastane u toj tarapani od čavlića i drveta. Tada, međutim, ništa nisam slutio... Na žalost. Ali, kako sam mogao znati da je kriva ciganska kontrabanda u mom dvorištu? Nikako, gospodine!

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakva ciganska kontrabanda, Frombald, o čemu trabunjate?

FROMBALD: Banda, gospodine moj, cela ciganska banda! Deset muškaraca, dva konja, taljige, s osam gvožđem okovanih kovčega punih zemlje! Jutro pre toga ih je leutant Hišner zatekao na drumu prema Gradištu. Nisu imali nikakvu dokumentaciju, ništa, ni pasoše ni putne dozvole. Jedva su nemački naklapali. Mađarski – ič. No, ti kovčezi puni zemlje su budili pažnju, i posve logično i u skladu sa dužnostima, her Hišner je posumnjao na kakav šverc, kontrabandu, pa je kargo zadržao u Gradištu, dok se ne obavi detaljna inspekcija... A kako je hodnik do spremišta kazamata bio previše mali i uzak, tako smo ostavili zaplenjenu robu u mom dvorištu, pod prismotrom, naravno...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta ste pronašli u sanducima, Frombald? Oružije? Robu? Tragove zločina?

FROMBALD: Ništa, gospodine. Baš ništa sumnjivo. Samo sveže prekopanu crnicu. Ponekog rovca, glistu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Frombald, stanite. Ispovest nije zadovoljavajućeg kvaliteta. Trabunjate kao ludak. Ako su vaši živci zaista u tako mizernom stanju, primenićemo određene medicinske zahvate koji  mogu poboljšati učinkovitost...

FROMBALD: Gospodine... Ja vam samo govorim kako je bilo! Da steknete pravi uvid u paklene dubine, u igre magle i senke u koje sam se ja, kao ponizni sluga Carstva i njegovog visočanstva Karla Šestog, nosioca železne krune, protiv svoje volje umešao! S kakvim hadskim fantazmama sam morao da se izborim, potpomognut samo posprdnim kreveljenjem iz beogradske županije!

POLIZEIBEHÖRDE:  Dobro, der, Frombald, smirite se. Hoćete duvana pod kutnjak? Ne? Dobro... Udahnite duboko. Manite sada leptirice i Cigane. Recite nam više o smrtnim slučajevima. U izveštaju piše – osam žrtvi za devet dana. Šta se tačno dogodilo?

FROMBALD: Oh, da, bilo je osam žrtvi. Osam registrovanih. Proverenih. Utefterisanih... Ali vremenski okvir je malo sužen: trajalo je to mrcvarenje mesecima. A i tu evidencija nije bila baš najjasnija... To važi samo za žrtve koje je ščepala onostrana sila, demon, malefikarijum – kako god vam drago - a da ne spominjemo kolateralnu štetu u materijalu i ljudstvu, za koju je baron fon Urlih predložio da se iz finalnog raporta– onog što su ga se novinarčine dočepale – izbaci.

POLIZEIBEHÖRDE:  Onostrana sila? Malefikarijum? O čemu vi pričate Frombald?

FROMBALD: I meni je bilo teško da pojmim, gospodine, sve dok se nisam osetio lično ugroženim. Kada krenu da grebu po vašem kučnom pragu, gospodine, bića s one strane groba postanu daleko uverljivija...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakva bića, Frombald?

FROMBALD: Morate da me pustite da završim... Ovako... Par dana nakon što smo pustili Cigane iz bajboka – u zakonu ništa ne stoji o švercu zemlje – sve je bilo mirno. Gradište je smrdelo na dim i paljevinu, a okolo behu  blato, kiša i magla -  uobičajena dunavska jesen. Zaboravio bih i Cigane i leptiricu, kao što i jesam, kada su pritužbe počele da stižu iz Kisiljeva. To je selo na Dunavu, milju i frtalj uzvodno od Gradišta. Malo mesto, usred močvare, ali sa poljoprivrednim dobrom na rečnoj adi i sa skelom, i seljani su svakodnevno iznosili robu na varošku pijacu. Jak tranzit. Sa tim namernicima su stigle vesti...

POLIZEIBEHÖRDE:  Vesti?

FROMBALD: Priče. Šaputanja. Umirali su ljudi. Mislilo se da je reč o nekakvoj epidemiji. Čuma, možda. Crna smrt. Sećate se, gospodine, šta je štampa pisala o Marseju, samo par godina pre toga? Kada je dvadesetih kuga odnela pola grada? Logično, poželeo sam da ispitam i tu mogućnost. Poslao zahtev za pojačanja, fon Urlihu, na koja nikada nije odgovorio... Te smo leutant Hišner, doktor Bastion, pop Rade Ilić i ja posetili Kisiljevo, i obavili egzeminaciju poslednje žrtve, još pre ukopa. Taj je bio četvrti po redu, skeledžija, zaboravio sam mu ime. Ništa sumnjivo na njemu nismo našli. Nikakvi tragovi bolesti. Sve dok, naravno, doktor Bastion nije predložio da pokojnika... iznutra pregledamo. To je dovelo do izvesnog negodovanja domicilnog stanovništva, selo se usprotivilo, i po cenu sopstvene sigurnosti nismo mogli da nastavimo sa postupkom... Ali je doktor Bastion ipak krišom utvrdio jednu stvar..  U žilama pokojnika nije bilo ni kapi krvi. Beše isceđen kao sudoperina krpa...

POLIZEIBEHÖRDE:  I do kakvog je zaključka došla ta navrat-nanos formirana komisija?

FROMBALD: Nije ga bilo. Nikakav medicinski fenomen nije to mogao objasniti. Nije bilo tragova nasilja. Čovek je bolovao od groznice par dana – i prestravio se. Sahranjen je na groblju, uz opelo, i kako dolikuje - pop Ilić je to obavio - ali to nije moglo zaustaviti govorkanja, glasine. Pričalo se o nekakvom vragu u močvari. O zlu koje se uvuklo u atare Kisiljeva...

POLIZEIBEHÖRDE:  Konkretizujte, Frombald. Konkretizujte.

FROMBALD: Priče, gospodine, svakakve priče su stigle, čak i do mene... O noćnim hodačima koji opsedaju raskrsnicu kod starog groblja, tamo gde se put deli za Popovac, Topolovnik i Kisiljevo... Pa da ribari viđaju bele prikaze, avetinje i utopljenike, kako se batrgaju obalom, duž Dunavskog nasipa, oko ostrovskog rita, pa čak i do grebena neke srednjevekovne utvrde, Rama... Da stvar bude gora, i druge nepodopštine su usledile. Čudnovate nesreće, pomor marve, plesan i buđ na zimskim zalihama, ukišeljeno mleko isceđeno iz vimena, kokošija jaja puna gnoja...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta ste još preduzeli, Frombald? Niste valjda očekivali da vam beogradska komanda svaki problem reši, pre nego što odlutate u fantazme?
   
FROMBALD: Bio sam prinuđen da zavedem striktni čas, i da uvedem noćne patrole. Stanje je bilo rovito.

POLIZEIBEHÖRDE:  Kako je to pomoglo?

FROMBALD: Ne mnogo. Ljudstvo se uzbunilo. U Kisiljevu smo bili na ivici pobune: jedva smo zadržali seljane na posedima. Imali smo i par dezertera, a svi su ponavljali isto: da se neko neimenovano zlo nadvilo nad selo, pa i čitavu močvaru. Neprestano su stizali zahtevi da se otkopa grob Petra Blagojevića, koga su sumnjičili za čitavu smutnju. Pop Ilić je u početku odbio da u tome sudeluje – pozivao se na neki srednjevekovni zakonik koji to strogo zabranjuje – premda ni ja nisam odobravao tako nešto. Ali nismo imali mnogo izbora... Na kraju smo samo sudelovali kao svedoci...
POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: Sve je istina kako stoji u izveštaju... Osim jedne, ključne činjenice... Buraženje te grobljanske spodobe nije se pokazalo odveć učinkovito... Već naredno veče su prijavljene sumnjive kretnje na raskrsnici kod starog groblja. Narednog jutra, pop Ilić – koji beše posebno uzdrman prizorom - ispričao se hitnim obavezama, i otišao je da poseti rodbinu u Sremskim Karlovcima... Više ga nikada nisam video, a samo tri dana kasnije, mrak je prisvojio još jednu žrtvu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Sigurni ste da smrtni slučaj povezan sa prethodnim događajima, Frombald? Ljudi inače umiru...

FROMBALD: Da, da... Siguran sam. Žrtva je... odnosno, bila je, moja žena... Ana Frombald.

POLIZEIBEHÖRDE:  Naše saučešće. No, da li bi ste nam detaljnije predstavili slučaj?


FROMBALD: Ana... Gospođa Frombald je sve češće viđala noćnu leptiricu, onu što pati od elefantazije, do duboko u novembrij. U početku samo ujutru ili predveče, na tremu, u štali, napola skrivenu u živici ili dovratku podruma... Ali onda su počele i noćne posete. Ana se žalila na teške, mučne snove kojih se ujutru ne bi sećala, ničega zacelo, osim teškog, zglavkastog tela koje prekriva prozorsko okno i sakriva mesec. U početku sam to pripisao živčanoj rastrojenosti kojoj su žene sklone, ali, videvši šta sam već video, bio sam skloniji da poverujem Aninoj priči... Ali... Zadocnio sam. Debelo sam zadocnio. Trebalo je ranije Anu da sklonim odatle, u banju, ili kod sestre u Brod, bilo šta, a ovako.... Ana Frombald se, nakon jednodnevne groznice, prestravila petnaestog decembrija, u ranim jutarnjim časovima, pre nego što su sveće utrnule. Tada je doktor Bastion konačno obavio obdukciju...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakav je bio zaključak? Vodili ste zapisnik?

FROMBALD: Moja... Gospođa... sve što je pisalo u izveštaju, gospodine... poslao sam fon Urlihu... Nije nikada odgovorio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta je u izveštaju stajalo?

FROMBALD: Reakcija na sečenje je bila burna... Svojim očima sam video kada je... Ana... Vrištala je... I koprcala se... Da nisam trog jutra lično posvedočio kako jadnica ispušta dušu... Ali ne... Nije bilo krvi, dapače – ni trunčice krvi nije u pokojnici preostalo. Nije bilo kao sa pokojnikom iz Kisiljeva... Tamo su šikljale fontane krvi, a ovde, sve suvo, i, Bože oprosti, sve je smrdelo na užegla jaja i trulo meso... Nakon toga je to stvorenje – jer to više nije bilo Ana –klonula, kao lutka kojoj su presečene vrpce.. Doktor Bastion je stigao da obavi kratku egzaminaciju, i utvrdio je da truplu nedostaje utroba – kao da je hirurški uklonjena, ili rastopljena ili... Pojedena... Nije bilo ni pluća ni džigerice... Sve sem digestivnog trakta i srca, zacelo... To je jedino iznutra preostalo... A potom je leš... Leš je... Sahranili smo, gospodine, samo krvavu sluz i prah...

POLIZEIBEHÖRDE:  Naše saučešće. Šta ste potom preuzeli?

FROMBALD: Napisao pismo papi Benediktu. Priča se da je on sveti čovek, od naroda. Trebala mi je pomoć... Ili egzorcizam.. Pročitali ste i sami... Gospodine. Nakon sahrane, doktor Bastion i cela njegov porodica su skelom prešli na sever, a i mnogi drugi su pošli za njima. Nije višo bilo nikoga da ih zadrži: ostali su još samo leutant Hišner i odred lokalne milicije, par vašljivaca i ostalih zbrda-zdola regrutovanih Vlaha, ionako preopterećenih noćnim patrolama..  A meni je bila neophodna pomoć. Bilo čija... Tada se, treći dan nakon pogreba, u Gradištu pojavio on... pop Božidar Krmpota, iz Mitulića....

POLIZEIBEHÖRDE:  Pop? Kakav sada pop?

FROMBALD: Tako se predstavio. Pop Božidar Krmpota, žrec grkoiustočne crkve, Srbin iz Like... Odnosno, nije on bio pravi pop, već raspop, lišen dužnosti, razumete, samo što ja to onda nisam mogao znati... Bio je stranac, niko ga ranije u Gradištu nije video, ali eto, pojavio se, u mantiji i kaljav od zimskih drumova, ispred zakatančene crkve, u rano jutro. Ranoranioci koji su ga zatekli, rekli su da je stajao kao kip, ili – Bože me oprosti – kakva avet u magli. Mogao je i celu noć tamo da provede, kada niko normalan ne bi promolio nos preko praga, čim sunce zamre. Leutant Hišnermi ga je doveo meni, mada nije na prvi pogled nije bilo razloga. Imao je putne isprave, sve je bilo regularno. Međutim, pop Krmpota je proputovao kroz oslobođene zemlje, i tvrdio je da mi može pomoći. Hišner i nije imao izbora, pravo da vam kažem, povelik je taj pop bio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta vam je taj Božidar Krmpota rekao?

FROMBALD: Prvo sam ga procenio za kakvog fakina, lucprda, jurodivog ludaka... Tako je i delovao, velik kao medved, zamršene brade, razrokih, bledih očiju... Katastrofalno je kasapio nemački jezik. A ipak... Rekao je štošta neočekivano...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ne okolištajte, Frombald.

FROMBALD: Rekao je da zna za našu nevolju sa umpirima – tako ih je nazvao, gospodine, prvi ih je imenovao, i uklonio veo misterije sa močvarnih aveti – i rekao je još da zna kako da nas tih demona oslobodi. Da je to njegova popovska dužnost! Naravno, tada nisam znao da je izdata poternica za Božidarom Krmpotom, niti da mu to nije pravo ime, je l’, kao ni zbog čega je gonjen...

POLIZEIBEHÖRDE:  Vi ste to ozbiljno shvatili?

POLIZEIBEHÖRDE: Vi ste to ozbiljno shvatili?

FROMBALD: O, da... Svim srcem sam prihvatio. Imenovanje je pola puta ka pobedi. Plašimo se samo nepoznatoga, gospodine. Kada je terminolški odredio našu pretnju – nazvavši ih umpiri – naježile su mi se sve dlačice na vratu. Video sam rupu u rešetki. Ali ne samo to, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Crni pop je znao još nešto, nešto što niko drugi nije spomenuo, osim jedne osobe... Rekao mi je tada, tog jutra, da moramo brzo delati, pre Najduže noći, pre Božića, i uloviti njega, Dužda... Maticu, razumete. Uzrok problema... Ili, kako ju je Krmpota u jedan mah nazvao...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Leptiricu. Moramo da uništimo leptiricu, tako je rekao... I još jedna stvar... Njegova cena, znate... Nije bio previše skup...

(nastavak u odeljku B)

...

Farkaš okreće stranicu


Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #125 on: 20-05-2017, 17:58:54 »


…Fargaš okreće stranicu…

Popova priča

[Napomena istraživača: pismo je deo privatne prepiske koja se čuva u biblioteci pravoslavnog manastira Grgeteg na Fruškoj Gori, Srem. Zapis prenosimo u originalu, pisan na srpskom, kao i prevod na nemački jezik]


Preljubimi i dražajši moj!


Evo me, fala Bogu, natrag u otečestvu, gde prejahal sam u Gradište, krasnu varoš na obali Dunava. Četvreti je dan mog prišestvija, i govorim bez ikakvog licemerija i samoljubja – došao sam bio u sušti čas i zdravo blagovremenstvo, jer crno se zločastije pospustilo na ove predele. No, o ovdašnjem obstojatelstvu još mnogo spominjaću, tek samo za preduslovije može se reći – nadežda mi je sladka da pri koncu sam moga putovanja.

Ali, da ti prvo ispripovedam o priključenijama koje me ovamo dovedoše, a kasaju se ovoga našeg svetog posla i namerenija, ali i blagopolučija celog čelovečeskoga roda, i jeste vsegdašnji nišan mojega po svetu hodanja, koje neki iz njihove visoke milosti jeresi naizvati udostojavaju.

Hodeći mnoga ljeta ovim našim šarom, džadama kroz Epir i Tesaliju, kroz zemlje Primorske i staru Serbiju,  išao sam samo s jednim namerenijem: da pratim sled zlopolučnih koraka Noćnika, nepostižim putima s one strane groba, sve dok smertoubistvenom umpirskom jestestvu na rep ne stanem i čelovečeski rod ovoga zla ne izbavim! Sireč, othodio sam jesenas od zločastih planinskih verhova Očnjaka, Jezera i Bogićevice, što ga žitelji pod hudim imenom Prokletija naizvaju, tragom zverobraza i njegovih crnih žreca, čerez Kosova Polja i Prizrena, duž Ibra i dalje, kroz peštere, kotline i tminu, kao da noćna krila pratim, rasuždujući da On, kopilan vražiji i nežit, mog je namerenija sovestan, i da kani od mene uteći – ali gde, nisam mogao spoznati. Ma, nastavila se naša hajka, tako, sve dok u varoši Karanovcu, gde se sudaraju ćesarija hristijanska i osmanska, i gde se husarske vojne i tatarski pukovi sabiraju čerez Austrijsko – Turskog predela, njegov trag u potpunosti nisam zametnuo!

Nevaljalo malodušije pade na serce moje, i tu ni sam ne znam kako, se ustavim; Kao kakav siromaški pas, izgubljen se nađem, napravim korak jedan, ftori, pa se vratim nazad, k bašči, i mehani, i pazaru, među žitelje i rukodelce, i vsegda njušeći Njegova zla traga; Njega i njegovih adskih raba i poslužnika. No, ne bude ni vešti ni abera ni kakvih noćnih, demonskih prikazanija i zločestija – koje se kao najsigurniji sled do sada pokazan bio; nađem se ja tu nimalo kadar svrh česa kako valja rasuždavati i misliti, i kojim putem krenuti? Vozvratiti se na Kosovo, i odabrati vtori krat, u staru Serbiju i na bereg Belog mora prezimiti? Ili krenuti v Ćesariju, i uzdati se u nadeždu da ću se tamo sa zlopočulnim nežitom ftori put sresti?

Budi blagomu nebesnomu promislu, te se odlučih za vtori put, u predele Moravske pod upravom nemecke železne krune, a u tom namereniju mi je od velike polze bio moj blagodetelj iguman Dositej, jer on mi isposlovaše pasaport kaštigovan ćesarskim insignijama, te bezbedno pređem u otešestvo, i udarim duž Morave.

Tu ti pređem u Paraćin, utvrdu na reci Crnici, gde izbrojim mnoge domove, i  stenoviti kaštel, i pazar i silne husarske pukove, jer varoš stoji za sedište resavskog dištrigta – sreza – od kad su ga Avsrtijanci zauzeli bili. Tamo ti ja prenoćim u hanu, i tako mi Hrista spasitelja, kakve sreće i ščastije, kad isto veče polučih vešti o priključenijama u gradaštanskom distriktu, na bregu Dunava. Zaklinjaše se hanski jabani, da se kakva prejestestvena i smertoubistvena sila zlopolučno ostrvila na žitelje krajine, izazivajući kob i pomor. Brojna kazanija su stizala sve do beligradske opštine, vele, do Karanovca i Tamišvara, no, ako sam nešto poznao na ovome mom putešestviju, to je da se vojna nemecka i ugarska, premda brojna, u zemlji nasledija poslednjih srpskih despota, koju oni nazvaše oslobođene zemlje, oseća kao da je štacionirana po kazni – te se tako i ponaša, i u predel ima dosta aramjestva i  hajdučije, pa nije umno očekivati da će kakvu blagopolučnu pomoć dati i pružiti. Ne hoteći čekati ni časka, ja skelom pređem Crnicu, i udarim kolskim putem na Gradište, gde se moje vežestvo i sposopstvije u istrebleniju kojekakvih demona, vargi, zverobraza, nežita i namova samo na polzu žitelja mogu pokazati.

Po prijatiju u Gradište, u mom sercu žeravice sumnje i malodušija bilo nije – jer da bolje znao nisam, pomislio bih da je kakva hunska horda pregazila predel, oteravši vsegda u grob ili u zbeg. Za pečalno stanje kakvo se vsegda može videti nakon avstrijsko-turske vojne, ovo ipak bi previše. Tek u avliji cerkve pravoslavne, zatekoh obersetera nemeckog, blagočestog Erika Frumbalda, i vsegda po tuce momaka s kojima bi ovaj hodio po krajini, a čije mi skazanije o prejestestvenim priključenijama koje od jesenas predel opsedaju, možda nekom zvučale kao beslovesje, ali su mom uhu i sovesti bile zdravo vrazumitelne – jer ja sve to videh i iskusih lane u Pčinjskoj dolini, a leta pre u Moravskom kraju, kada vampirić Arnautin Pavle čitava sela kao kugom odnese. Poznadoh tada, na sledu sam koraka crnog Noćnika i njegovih hudih đavoljih žreca, na koncu mojega putovanja!

Tu ja iskažem oberseteru Frumbaldu od kud idem, i za čim, i da bih želio, ako bi se moglo, kakav sojuz utanačiti, da se vsegda umpirskom zlu doakamo! No, moramo biti hitri – kazao sam– jer pre novog goda što ga po gregorijanskom kalendaru slave, moramo po ispravnom namereniju i planu da delamo, jer u noćima do Bogojavljenja, onog našeg, julijanskog, tokom nekrštenih dana, crni petli noću bude mrtve, i umpiri stiču veliku moć, ta ja to vrlo dobro znam.

Opremimo ti se mi tu zlatnim oružijem, glogovcem i trnom, katehizisom  i vodom nesečenom i posveštenom, ađazmom, sve kako valja i potrebuje u ovom našem svetom poslu činiti i raditi, te kad se tako opremimo, sočinimo načertanije, da utefterimo sve one ugursuze što se prestraviše pod crnim krilom Noćnika. Obeležimo na zemljopisu svaki grunt, les i mesto noćnoga zlopočinija, i onda krenemo redom otvarati grobove i vampiriće trebeti i iskorenjavati. U tom poslu, od velike polze mi se nađoše soldati iz Gradišta, jer posal je bio vesma mučan, ponajmanje što se čelovek mora špacirati po močvarnome kraju i kičmu lomiti ašovom po mraznoj zemlji, već čto se prizor u utrobi groba vsegda nelasan i otvratiteljan pokazao: da ga kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojim na parčeta rastrgne, čelovek bi pre izabrao, no trnom glogovcem vampirčiće u naručije Božije ispraćao.

Pak, mužestvo je naše  zdravo potrebito, sovetovao sam, jer vampirčić, tek prestravljeni nežit u grobu nemušto deluje – ali kada nekršteni dani nastupe, taj ugursuz za svakako je nepočinstvo sposoban, i treba ga vsegda izbušiti. Ma, to je tek pola mužestva, jer pričina i uzrok zločinija je zakopan i sakriven i ne može se lasno vozreti – a to je Noćnik, demon vavilonski, veliki umpir, Nam, koga po pravdi Boga mora bez oklevanja utamaniti.


Jer, ljubimi moj, za ovih mnogih ljeta kako pratim sled nežita što veliko zlo čeloveku nanose, moje znanje, vežestvo i rasudije glede ove jestestvene stvari izobrazilo se, te ja bolje poznam svet nama no žita, bolje sobražavam puteve umpira no mirskih i cerkvenih ljudi, i premda moje pripoznatstvo koje treba na blagost i polzu čeloveka da služe, često među žiteljima sablazan izazivaju. Ma, ja ti o tome mogu kazivati, ti već i sam znaš šta naši cerkveni oci o tome nakazuju, i mene mnogi osuđuju što se ja svoje popovske dužnosti odrekoh; no, ja volim da me ljudi za svoju prostotu osuždavaju, nego da me moja sovest obličava i osuždava, pak ti i bez straha od tvoje pritvornosti i nerasuždenija mogu kazati: nebeska promisal i pretskazanije Božije javilo se mni na ovom putešestviju, i taj aber toliko je znamenit i tako se kasa interesa celoga čelovečeskoga roda, da bi zaista smertni greh bio da ja to ne spomenem.

Sireč, sobrazio sam jednu stvar: da vsvegda ovoga vremena, živeh u predrasuđeniju da se Noćnici stare Serbije, iz svoga stoletnog sna i  vekovnih grobova nečajno i iznenada vozdižu bez pričine i rasuždenija, i da svoje zlopolučije po čelovečeskom rodu nasumično čine; no, ja tada spoznadoh da demoni iz praskozorja povesti moraju imati čvrsto namerenije i nakanu, a to je da čerez  Dunava, u Srem i Banat i slobodne zemlje hristijanske pređu.

Ali, umpir i nežit čerez reke i pokretnih volna ne može uprav hoditi. Ne može, sireč, no ako se voda ne smrzne, a les i zemlja s groba umpirova kao senoviti korabalj posluže. To znam, jer svojim očima sam video.

Ne znajući kakvo nepočinstvo i aramijstvo s onu stranu Dunava neupokojenici smeraju, znam pak jednu stvar: da ih u tom pokušaju moram vospetiti, i zločestom jestestvu Noćnika tačku udariti, ali, druge strane, nadati se da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, muževi cerkovni i mirski, moraju se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom rasuždivati; a ovo što mi na bregu Dunava činimo, tek je početak borbe i sraženija čelovečeskoga protivu hudih sila Pakla.

Serdečno pretpočitavam da ako nebeska promisal povede moju ruku u  namereniju istrebljenja umpirske nemani, da ćemo u buduštim danima se razgovarati lepo i ljudski, ali do tada, pišem ti ovo poslanije o mojim putešestvijama i priključenijama, o događajima počtim i budućim, tebi na sud i rasuždenije, te zaključavam ovo pismo, prebivajući i pročaja

Božidar Krmpota

U selu Kisiljevu,

decembrija 20, 1726.





Glogovac – senovito drvo. Dok bor i leska mogu, a i ne moraju biti senoviti, u zavisnosti od toga da li rastu na grobu ili kakvom drugom mestu koje bi ukazalo na njihovu senovitu prirodu, glog je uvek senovit, odnosno, nastanjuje ga demon (ili drvo jeste demon) koji se, ako smrtnik postupa na pravi način, može odobrovoljiti, postati moćan saveznik u borbi protiv drugih demona, boleština, jalovosti i padavice. Da bi se glog odobrovoljio, mogu mu se prineti pogačica, vino i voda.  Da bi se glogove moći sačuvale, grane se nikada ne smeju seći  gvožđem – niti bilo kojim drugim metalom - od kojih inače vile, demoni i duhovi zaziru. Upotrebite kamen, ruke ili zube.

Glog je, beleži Veselin Čajkanović, sveto drvo sprske mitologije, i baš kao Igdradisl, na njegovim krošnjama stoji ceo svet, dok je za stablo vezan crni pas koji glođe glog. Tek ponekad se pojavi sveti Petar, prekrsti se, pa se glog vrati na staru meru. Ako Petar jednog dana okasni, čitav svet će propasti.

Senovito drveće, a pogotovo glog, moćan su apotropeon protiv nežita i namova. Ako se koristi na pravi način, glog može apsorbovati bit vampira, i na taj način ga ukoreniti, učiniti bezopasnim, izolovati ga. Za ovo je dovoljan i jedan glogov trn.

Danas se od glogovih bobica uglavnom pravi čaj koji je navodno dobar za srce, a koji u Kući čaja košta i vrtoglavih tri stotine dinara, jebo ih tri stotine dinara da ih jebo. Pored toga, ostala je i stara narodna: “lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti”, što je tako jednostavno, zdravorazumno i lepo rečeno, i uliva nadu da za Srbe još nije sve izgubljeno

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #126 on: 25-05-2017, 02:26:10 »
Vampirska posla


….

FROMBALD: Svakako je bio lud, u to nema sumnje. Krmpoti je falila neka daska u glavi. Ili dve. Samo da mu u  oči pogledate, kao u starozavetnog proroka! Jurodivac iz pustinje! Da je rođen par vekova ranije, negde u Misiru, valjda, prizivao bi taj jata skakavaca i sumporne daždeve... Ili jurišao na Saladinove horde, oslobađao Hristov grob. Krstaš, kažem vam, retkog formata.  Takve danas ne možete da vidite, osim možda u nekim ruskim manastirima, i petparačkim romanima. A tek kada počne da drži propoved... Često je to radio, tih dana. Uhvatio bi svakoga ko bi bio voljan da ga sluša. A i one koji nisu... Brundao je onda o nekrštenim danima i neupokojeim umpirima, o slugama Đavola i gospodarima Noći, o Sudnjem danu i poslednem boju Neba i Pakla... Potpuna fantazmagorija, ako mene pitate. Pola stvari ga nisam ni razumeo, bio je to jedan katastrofalan postupak sa nemačkim jezikom. Latinski – tek tu i tamo. Uglavnom to slavonsko njunjanje i hromkanje! A kada vas pogleda, kao da će svakog trenutka da podivani sa plamenim žbunom.  Ali... Znao je o tim vampirima više nego bilo ko drugi... I... I imao je plan.

POLIZEIBEHÖRDE: Plan?

FROMBALD: Koristili smo se vojnom mapom. Prvo smo utefterisali sva mesta gde su noćne prikaze primećene.. A potom nas je raspop naterao da raskopamo celu okolinu Kisiljeva...Svako označeno mesto smo posetili. Ogroman jedan posao... Na svu sreću, sneg tada još nije napadaopa smo mogli prepoznati znake: ulegla zemlja, neobjašnjive rupe, crvotočine u pesku... Mrtvaje i žabokrečine koje mraz nikako nije prekrio... Kao da je nešto ledenu pokoricu lomilo. A u crnoj zemlji, spavali su oni...Kada bih vam rekao koliko neupokojenika smo našli... Kao sivi, krastavi kropmir da vadite. Mora da je sve što se prestravilo u ovome veku, najednom iz groba podiglo... Mrtvi – a živi. Vampirčići, tako ih je Krmpota zvao... Kada je baš zavejalo, uzeli smo konja vranca – neku seosku ragu, zacelo – pustili da luta, pa gde stane – tu bi kopali. Kada ih nađemo, bušili bi ih naoštrenom granom glogovog drveta. Uvek bi... Vrištali su, i krv bljuvali. Plakali krvave suze... Kao sunđeri, kao krvave krpe da cedimo... I.. I tako sve do Nove godine, a onda...

POLIZEIBEHÖRDE: Onda, Frombald?

FROMBALD: A onda... Krmpota je verovao da će u danima zimske kratkodnevnice taj Neupokojeni, uzročnik čitave zbrke,  steći izvesnu snagu, moć, i da će probati da pređe Dunav. Nije umeo da mi odgovori o čemu se radi. Nekakav staroslovenski demon, rekao bih... Ali, stvorenje je imalo meki trbuh. Postojala je slabost. Tako je Krmpota tvrdio – da vampiri ne mogu preći pokretnu vodu. Zato su oni Cigani nosili les – grobljansku zemlju  - u kojoj počiva magijska moć. Samo uz zemlju sa groba, stvor je mogao preći preko.... I dokopati se severne obale, Banata, čitave ravne Panonije, gde bi mu celo Carstvo bilo na raspolaganju... Morali smo da ga sprečimo.

POLIZEIBEHÖRDE: Šta ste preduzeli?

FROMBALD: Postavili smo stražu. Gde se voda mrzne, kuda bi neprijatelj pokušao proboj, sve smo uzeli u obzir... Led na Dunavu je bio krhak, nestalan, izmicao je pod nogama... Prelaz izuzetno opasan... Ali neprijatelji su mogli samo preko ade da pređu, nikako drugačije. Samo preko Ostrove. Inače bi se utopili. Svako veče smo na cičoj zimi držali mrtvu stražu... Kao da sam čitav život proveo lutajući po smetovima, čkiljeći fenjerom u mraku. Tada sam izgubio komad uha i nožni palac, navukao mraz u kosti koji,  evo, vidite, i dan danas vučem... Trajalo je to, kao da večnost krckamo. A onda, u mrtvo doba, četrnaestog januara malo posle ponoći, došlo je do okršaja. Raspop Krmpota i još četvorica momaka su držali zapadnu stranu ade. Nismo ni znali šta se događa, dok nije počela pucnjava... Kao da Osmanlijske horde napreduju! Kada smo leutant Hišner i ja stigli na lice mesta, bilo je već kasno. Jedan momak – Vid Stefanović, neka mu Bog dušu prosti - umro je na licu mesta, u okršaju sa Ciganima, a drugom – neki bunardžija po imenu Bucur – njemu  je bila isečena džigerica... Preminuo je tri dana kasnije. U svakom slučaju, uhapsili su trojicu Cigana. Bili su ljudi... Živi ljudi. Ostali su poginuli, ili se razbežali... Soldati su mi se zaklinjali da su ovi na leđima preneli gvožđem okovan kovčeg... Verovatno isti onaj koji je stajao u mom dvorištu. Ipak, prešli su na adu, na Ostrovu... Nastavili smo hajku. Krmpota je vodio, pretražili smo celo ostrvo, ali Ciganima nije bilo ni traga. Niti sanduku i les niti... taj vampir, ili šta god to bilo... Većali smo na koncu. Velika je bila šansa da su se utopili, Dunav je bio... Bio je zaleđen, ali varljiv. Krhak. Gutao je neoprezne. Niko pod teretom nije mogao preći na drugu stranu. Krmpota je zahtevao da nastavimo potragu. Na kraju smo se složili. Jedva smo prešli na sever, u Banat – već je počelo da sviće kada smo se dočepali druge obale. Kao po ogledalu da hodate, gospodine... Satima smo lutali u zavejanoj šikari i oko podneva odlučili da se vratimo nazad. Nije bilo tragova, ničega... Samo je ludi raspop odlučio da nastavi poteru. Ostavili smo ga u smetu, i vratili se u Gradište.

POLIZEIBEHÖRDE: Šta se potom dogodilo?

FROMBALD: Po povratku, utvrdili smo se u seoskoj crkvi. Gradište je bilo polu napušteno – polu zabarakadirano. Pokušali smo kako znamo da lečimo ranjenike... I uglavnom smo gubili ranjenike. Dan, dva potom, pojavila se vojna intervencija. Fon Urlih je valjda konačno dunuo u trumpetu, i na čelu husarskog puka napustio beligradski srez, da vidi šta se dešava. Imao je šta i da zatekne – napuštena sela, desetkovane jedinice... Razrovano staro groblje, kao blago da smo tražili! U intimi gradske kuće smo zajednički sastavili izveštaj za dvor u Beču, o Petru Blagojeviću kao glavnom krivcu. Seljačko sujeverje, tako je to trebalo da zvuči. Ludi Srbi i vampirska posla. Samo zbog moje intervencije, na moje insistiranje, zbog Ane, zbog svega što se dogodilo, uneli smo u raport barem naznaku istine... Nisam želeo da sve ode u bestraga... Na kraju sam dobio povišicu i savet da sve što pre zaboravim.

POLIZEIBEHÖRDE: A potom, Frombald?

FROMBALD: Stvari su se smirile, naizgled. Nije više bilo neobjašnjivih smrti, samo one stare, dobre, poznate, od starosti i bede... A i noćne prikaze su nestale. Niko više nije viđao pokojnike noću. Stanovništvo se vratilo – one koje su husari mogli da poteraju nazad. I sve kao da smo zaboravili, samo, gospodine, ja to nisam mogao, vraćajući se stalno na Anin grob... Nisam mogao da zaboravim, i to me je osetljivo živčano stanje koštalo zdravlja, budućnosti, svega, gospodine, da sam na kraju insistirao na premeštaju...

POLIZEIBEHÖRDE: Imate li ikakva saznanja o daljim kretanjima popa... raspopa... Božidara Krmpote?

FROMBALD: Posle one večeri, nikada ga više nisam video. Otišao je na sever, dalje u Banat, jureći zimske aveti. Tek sam naredne godine, nakon premeštanja u Temišvar, našao neko staro izdanje Cajtunga iz dvadesetih, i prepoznao njegovo ime u nekom skandalu koji je uključivao skrnavljenje manastirskih grobnica, negde u Sremu... Nisam ni znao da ga je policija tražila. Zaista nisam znao da ga čeka robija. Možda je već i uhapšen. Ne bi me čudilo. Premda, to bi ste vi trebali bolje da znate od mene. A ako ste ga već skembali, onda mu recite...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Recite mu da je pogrešio. Da je grdno pogrešio. Umpir nikada nije prešao na sever – u potpuno je pogrešnom pravcu Krmpota krenuo. Trebalo je da se vrati. To stvorenje – šta god ono bilo – ostalo je negde na adi, na Ostrovi. Samo se toga nismo setili. Ukopan je negde, čeka bolji trenutak. Znate, gospodine, ako je sve što sam čuo o tom stvoru istina, kakvog značaja za njega vreme ima? Nikakvog. A zemljoradnici na adi vele da se ponekad, za vreme uštapa, na Ostrovu ne sme ići, jer se čudne pokore tamo dešavaju... Pogotovo u mlinovima, gospodine, mlinare nikako nismo mogli zaposliti. Obratio sam pažnju na to... I... I znate šta sam video tog proleća, malo pre nego što sam dobio premeštaj?

POLIZEIBEHÖRDE: Šta, Frombald?

FROMBALD: Leptiricu, gospodine. U krošnji sasušene bukve, na sredini ostrva, u kasno predveče sam zatekao ogromnu leptiricu, veću od kakvog lovačkog psa, dlakavu i nakostrešenu, krila prekrivenih prahom, kako dugačkim, dugačkim antenama opipava mrtvu krošnju oko sebe...

(Primedva priređivača: Frombaldove sumnje su potvrđene nakon tajne pretrage. Ostrova se nalazi pod upravom kneževine Srbije, i pošto smo dobili dozvolu za ekskavaciju, pod izgovorom arheološkog istraživanja, otkrili smo dokaze o ovoj tvrdnji. Za dalje informacije, pogledati odeljak B i priložene materijale: eksponate 1/73, 5/73, 6/73, 8/73; materijale prikupio i uredio F.G.)




Beleške Milene N: austrougarska vojna mapa iz osamnaestog veka, deo „Dunavske studije“. Privatna kolekcija.

Mapa prikazuje selo Kisiljevo na Dunavu, u sastavu KuK Monarhije nakon Požarevačkog mira (danas u Srbiji, na granici sa Rumunijom), kao i najbližu okolinu. Istočno od Kisiljeva je označeno groblje i drum koji se razdvaja za Topolovnik i Veliko Gradište. Rečna ada Ostrova je upisana kao poljoprivredno dobro sa mlinovima, tek napola kultivisano. Kanal između ade i kopna je sedamdesetih godina dvadesetog veka pregrađen, i tako je napravljeno Srebrno jezero, danas poznato letovalište.

Na mapi su crvenim mastilom ukrižena mesta: raskrsnice, mrtvaje, baruštine, napuštene gradine. Oznaka na sredini rečne ade je kasnije dodata u Geznerovoj „Dunavskoj studiji“, i navodno obeležava počivalište demona.

Istorija pamti brojne slučajeve izbijanja vampirskih napasti, i premda je nauka odlučila da ih otpiše kao kobnu mešavinu sujeverja, kolere, tuberkuloze, tifusa i sifilisa, ostaje nam ipak da se osvrnemo ka nekim slabo razmatranim činjenicama.

Prvo, sve poznate vampirske epidemije su se isključivo dešavale u poznu jesen i zimu, pogotovo tokom zimske kratkodnevnice, inače u mnogim kulturama sadašnjim i prošlim, označen kao period kada se linija između ljudi i natprirodnih sila posebno tanji.

Drugo, vampirske epidemije su uvek počinjale naglo i razvijale se izuzetno brzo i brutalno, sa srazmerno velikim brojem ljudskih žrtava; kada bi se ugasile, učinile bi to podjednako iznenadno, što ostavlja prostora da se polemiše o jednom predatorskom metabolizmu koji je do tančnina usavršen, i koji sa određenom namerom i organizacijom deluje.

Treće, i možda najbitnije za razumevanje vampirskog posla, jeste problem tekuće vode: naime, sve vampirske epidemije su se javljale u slivu velikih, teško prohodnih reka i drugih vodeno - prirodnih granica, koje za ovu sortu, može se pretpostaviti, predstavljaju teško premostivu prepreku. Primera je mnogo, a mi ćemo se zadržati samo na nekoliko:

Na arheološkom nalazištu Perperikonu, u sadašnjoj Bugarskoj, otkriven je grob sa kosturom muškarca prikovanog za les gvozdenim kolcem proteranim kroz grudi. Nalazište se nalazi na vrhu brda, u blizini naselja za koje se sumnja da je tračkog porekla, staro preko pet hiljada godina, i, treba dodati, lokacija se nalazi priklještena dvema rekama: Perperekom i Ardom, kao i brojnim manjim potocima i planinskim rečicama.

U Istri, u blizini grada Pazina, poznat je slučaj Jure Granda, povampirenog seljaka koji je morio svoje sugrađane u selu Tinjan, u zimskom periodu godine 1672. Ta oblast centralne Istre je poznata kao kraški predeo ispresecan brojnim kavernama i podzemnim vodama, a najveća prirodna prepreka je ponorna reka Pazinčica. Epidemija je posustala nakon izvesnog vremena, a pretpostavljalo se da je dekapituacija pokojnika tome doprinela. No, već 1692. godine se vampirska epidemija ponavlja, i to u obližnjoj varoši Peroj, na obali Jadranskog mora.

U Istočnoj Prusiji (današnja Kaliningradskaja Oblast u Rusiji), 1721. godine se, na ušću reke Šešupe i reke Nemane, čitava sela pomorena, za šta se sumnjičila neka onostrana sila.

U Novoj Engleskoj, istočni Konektikat, krajem osamnaestog veka došlo je do „vampirske histerije“, kada su brojni ljudi umirali u zimskom periodu, i to na teritoriji omeđenoj Maunt Houp Zalivom i rekom Kvinebaug.

I, naravno, dobro nam poznati primeri Save Savanovića (na obali Drine), Pavla Arnautina (sliv Morave) i navodnog Petra Blagojevića, na najvećoj rečnoj prepreci Balkana, Dunavu.

Da li su ove epidemije bile uzrok vampirskog pokušaja prebacivanja na drugu obalu – kao i zašto bi uopšte neupokojeni demon migrirao bilo gde i kakvi ga motivi na to nagone – ostaje u velikoj meri nedorečeno.


Biki

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.124
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #127 on: 29-05-2017, 14:53:52 »
Citam  xlove5

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #128 on: 29-05-2017, 20:21:32 »
E, zahvavaljujem :)

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #129 on: 06-06-2017, 01:11:30 »
Noćna krila


…negde iz kazamatskih dubina, dok praškasti sneg prekriva Sarajevo, u zimu 1881. godine, odjekuje glas…

Marš u pizdu materinu! Marš napolje! Raus!

Nisam raspoložen za tebe, aveti! Ne sada! Ne večeras!

Nije mi ni jasno šta tražiš ovde... Nema ništa više da se se isisa iz jadnog Geznera. Ništa! Ostala je samo žila, kost i tegoba. Ništa da se glocne, ništa nad čime se može osveta izvršiti. Samo ljuštura. Bez kajanja, bez krivice... Bez isprike i sažaljenja. To sam utuvio u glavu i onom salcburškom muželožniku, krvavom baronu fon Hofmanu, te ako me je on konačno ostavio na miru, on i njegove disciplinske mere goveđom žilom, utuviću to i tebi u glavu, ponoćna utvaro. Nema izvinjenja. Nema kajanja.

A i čemu? Kome ćeš ti pa nedostajati? Cigančica s urokljivim okom, pazi molim te? Roditelji su ti rondali na sahrani, to ne sporim, premda imaju još buljuk takvih. I imaće ih još, hvala Bogu. Agnjec si božiji, možda? Ionako vas ima previše.. Dosadni ste kao vaške, vi ptičice nevine. A kasapinova sekira – samo radi.

Shvati: tako stvari stoje, tako se rotacija odvija. I nema milosti ni za koga. Svi smo tu, na trpezi ili ispod nje.  Čoveka poderu iz materice kao psa krvavog, i znaš šta i kako dalje ide: hajde, brže, kmet, dođi ovde, skoči tamo, donesi to, plati tamo, svinjo lenja, lopove prefrigani, trči amo, trči tamo, razbojniče bedni i fukaro zamazana, ako budeš krvario – to ćeš sam polizati, operi ono, operi ovo, skuvaj fruštuk, očisti cipele, pomoli se u crkvi, skokni do pijace i daj bakrenjak za blagodelatalje doborotvornog reda, ne razumeš ti to, lezi, vrag te jebo, lezi, mater ti jebem, nider, auf, nider, auf, ajnc-cvaj, ajnc-cvaj, ajnc-cvaj, napred marš, šturm-šturm, a na kraju: živ mrtvog tuče, i doživotna lutnja bez luče...  Barbarija krvava! Ali, šta  - sami smo krivi – nemoj reći da nismo. Znali smo kako stvari stoje, od samoga početka. Kao psi smo poderani iz krvave materice, pa nemoj sada ti meni tu da prebacuješ za jedno sitno, beznačajno čedomosrtvo! Kada je glava u torbi, duše, čovek ne bira, bolje da si to ranije naučila!

Bekeljiš se, a? Tako?  Misliš da si prva avetinja koja me noću pohodi? Baš ti, od svih? Gluposti. Gledao sam ja u šuplje oči s one strane groba pre nego što je tvoj ćaća i spiskao ciganski nakot što ga familijom izvoliš nazvati. Znam ja tvoj soj – senke na zidu i paučina na vetru. Proučavao sam vas, znaš, već godinama, decenijama. Gledao. Analizirao. Vi aveti ste samo majski sneg. Otopite se sa prvim zracima sunca.

Ali, nešto drugo je u pitanju, zar ne? Nisi ti ovde tek tako došla? Sama od sebe? Ne. Nisi. Božić je – zima. Novi god. Duga noć; vreme da nemrtve kandže zagrebu iz krvavih grobova. Da izgmižu napolje, da šmrkću, hrkljaju i sluze – gde je novo sunce koje im je obećano? Kamo su se denula obećano blaženstvo i nebesa? Horovi anđela? Ili opet ovaj isti, dosadni  šar, poškropljen krvlju za vjeki vjekova? Što se bar u gluvom ništavilu konačno ne rastoče? A? Zašto? Kako, moliću lepo, pa i mi smo guzicu za ovu zemlju derali? Šta s nama? Ko li je nas prevario?

O, naravno, oseti se to zimi, pogotovo ovde, pogotovo na Balkanu. I fon Hofmana je to zainteresovalo. Ali, da se tako izrazim, nije to ništa slučajno. To drhturenje i naprasna snishodljivost. Pa, čujte, Gezner, vi ste se tom tematikom ranije bavili, šta je bilo – bilo je, birokratska greška, he he, svakome se može desiti. Nego, čujte, nešto zlo glođe naše soldate u mraku. Nešto opako se primiče iz noćnih smetova, iz inja i mraza i zime. Spušta se s bosanskih gudura i vukojebina. Tu je, na rubu svetla. Ne bi ste li se složili, Gezner? Priča se među ljudstvom.... Šapuću husari i grenadiri i infanterija, svi ti bajni momci što neumorno bdiju nad granicama Carstva. Nemoguće da je hajdučija, usred ljute južnjačke zime! Reč je o nečem drugom... Nešto što dolazi noću... Niste li vi već pisali o tome? Neka studija o dunavskom rečnom toku? Nekakav referat? Nego, hajde vi lepo, opet, plajvaz u ruke i na posao! Ne smemo ni časa časiti! Budućnost Carstva je u pitanju. Ipak ste vi patriot, zar ne, Gezner?

Budalaštine, naravno...  Sve je to krvavo, kriminalno i moralno bolesno. Ali, šta drugo od njih očekivati? Svi ti filcani baroni i pukovnici porculanskih zubala, što veselo tancaju do samoga kraja vremena, svo to toplo mesto razigrano po crkvama i katedrama, propovedaonicama i sudovima, po bulevarima, krčmama i kasarnama, svo to meso izgubljeno je u dresuri đavoljeg stroja, i sada dršće otvoreno, nežno i mekano pred hladnoćom svih nepostavljenih pitanja, poživinčeno u strahu i užasu pred tminom...

Svi bi radije samo okrenuli glavu, zaboravili, zaspali i zataškali u skladu sa boljim običajima... Ali, ko se usudi da u ponor pogleda... Ko gvirne u hadsku ponornicu, u dveri Tartara, u paklene dubine mrtvog vilajeta, taj će naći odgovor, ušukan kao jaje u gnezdu od gnjiloga mesa i kostiju...

Odgovor na sva pitanja... Odgovor na jedino pitanje koje se računa. O kamenu mudrosti, o savršenom, božanskom telu... O večnom životu, duše. Priču o dahu besmrtnosti.

Tamo je moj put, duše. S one strane smrti, a ostalo me ne in–te-re–su-je. Utuvi.

A šta sa vama, drekavcima i namovima i umpirima, pitaš, sa svom gladnom dečicom noći? Hoćeš da ti Gezner kaže? Neće ti se svideti. Svi ste vi samo škart što ostaje zaboravljen na kolovozu istorije. Odbačeni. Ostavljeni. Vas je pregazio pakleni točak Crnoboga, gospodara Smrti, Kerbera mrtvog vilajeta, i vi ste samo opiljci u prašini, viđeni za kolac, svetu vodu i ništa više, osim, naravno, što ima još nešto, jedna sitnica što čak i šuplji fon Hofman može osetiti, ali nikada rečima iskazati...

Dobar ste trag, duše... Do vilajeta. Do konačnog odgovora... Kompas za one pregaoce za jedinom istinom koja je bitna.

Jer nema kajanja, duše. Niti sažaljenja.

A sada se gubi.





Beleške Milene N.

Nav, nekrštenik, nečistivac, nevidinčić (kod Srba i Hrvata), mavja ili navja (kod Slovenaca), navki ili mavki (kod Rusa i Ukrajinaca), svirci (kod Bugara i u okolini Vranja), latawiec (kod Poljaka) –bića iz slovenske i hrišćanske demonologije, najčešće u obliku ptice sa dečijom glavom. Pretpostavlja se da su u pitanju duhovi dece koja su umrla prerano, nasilnom smrću. Očevici tvrde da se navi oglašavaju izuzetno zlokobnim krikom u noći, da opsedaju trudnice i malu decu, da ih privlači svetlost doma, pa noću obaraju stvari po kući  i kradu mleko stoci – što je obična predrasuda. Srodni su drekavcima, ali daleko bezopasniji – o čemu će biti reči kasnije.

Koren reči nav potiče iz staroslovenskog imena za svet mrtvih, i shodno tome, navi su duše koje su, verovatno usled posebno okrutnih okolnosti svog odlaska, kao astralni odjek ostali zaglavljeni između svetova. Budući više žrtve nego krvnici, navi su pre bespomoćni nego opasni, ali poznato je da često opsedaju upravo svoje zlopočinitelje. Svojom neprirodnom pojavom izazivaju gađenje i strah, što vodi ka okretanju glave i bespogovornoj bežaniji, što je, na kraju krajeva, sasvim normalno ponašanje u skladu sa boljim običajima,  kad god se kao ljudi susretnemo sa tuđom ili sopstvenom svinjarijom čija okrutnost do neba bazdi.





Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #130 on: 08-06-2017, 02:18:03 »
Nevidljivi
(Something Wicked)


Dejl sanja.

Sanja da leti kroz noć.

Nije to onaj varljivi košmar kada se zemlja podmuklo izmakne pod nogama, utroba pritisne grkljan, a Dejl u snu divljački ritne suprugu nogom. Ne, ne, ovo je nešto sasvim drugo. On lebdi u naduvanom balonu tame, okružen srebrnim žiškama.

Kosti su mu lagane slamčice, meso samo razapeti papirus; on je zmaj koji se otrgao od konopca, jedriličar u vazdušnom vrtlogu. Hoće li skrenuti levo, treba samo prstom da mrdne. Hoće desno, samo glavom nagne.

Dejl je poput krpe pepela; stubovi toplog vazduha ga nose visoko, visoko, daleko u noć, katapultiraju u nebesa, a kada se Dejl po svojoj volji otkači od vrelog gejzira, beskonačno propada u zavijenoj spirali.

Ispod njega je zamagljena površina nebeskog svoda, oblaci poput zgrušanog mleka, i pokoja zvezda modrog i skerletnog odsjaja. A iznad njega....

Crne ledine gore plamenim ognjem.

Nebo se izmiče, i Dejl je pljusnut u javu, gde magarećim refleksom rita usnulu suprugu van kreveta.


***


„Frst tajm in Belgrejd?“

Nije prvi put, odmahuje rukom, bio je ovde ranije. Gleda kroz prozor. Pogled taksiste ga lovi u retrovizoru.

Bio je pre par godina ovde poslovno, da, posle je dolazio i turistički. Upoznao je fine ljude. Dobra hrana, vrlo gostoprimljivo. Jeste.

„Jes, jes, vi Srbs ar frendli pipl. Gud housts!“

Ispred Dejlovog oznojanog nosa, zamrznut kadar – u prvom planu modroružičasti vrat taksiste, urezane horizontalne linije u potiljačnom mesu, upljuvani prozori i zrnca prašine na suncu; mali drveni krst, brojanica i zelena jelkica se udruženo ljuljaju obešeni o retrovizor, lepljiva sintetika pod butinama, miris hemijske borovine i ugašen taksimetar.

U drugom planu, iza stakla, scena mutavo visi u vazduhu iznad modroplave reke: načičkane kolone vozila, usijane haube, treperavi vazduh iznad limarije. Sijaju se naftne mrlje i oseća se miris benzina. Vreme je stalo, samo se znojava, akvarijumski naduta lica povremeno praćaknu u utrobi gradskog autobusa.

Pozadina  - tek ovlašnim pokretima razmazana, zeleni horizont kao da šuma raste iz reke, grad načičkan na brdu i fasade što se na zalazećem suncu sijaju poput upaljenog fosfora. Zlatna kupola crkvice na vrhu, kao trešnja na torti.

„If ju vont...“, taksista daje gas, ventili zatandrču i motor zareži, kola se propnu poput konja pa se opet umire, nosa zarivenog u Ikarbus, „.. tu hev sam fan, go on a splav, mit sam grls, aj ken giv ju a namber, maj frend Siniša, ju nou, ju kol him and hi telz ju....“

Ne, ne, hvala, neće se ovaj put zadržavati. Došao je samo za vikend.

Pogled u retrovizoru ga lovi poput osice.

„Dets vaj aj tel ju...“

Uz trubljenje, trandrkanje i režanje motora, saobraćajni čep puca poput gnojave bubuljice. Taksista daje gas, čuje se škripa kočnica, trube, psovanje.

„So, vi agrid, jes? Aj tejk ju tu hotel Moskva for handrd fifti dolar from di erport. Ok, brader? No problem?“

Znojava kap se konačno oprašta od vrha Dejlovog nosa, dok saobraćaj tone u senku između zgrada. Beograd zjapi kao pećina čađavih zidova.

No problem, bradr. No problem et ol.


***


Dejl lebdi visoko nad crnom, izbrazdanom livadom. U večnoj tami, od horizonta do horizonta, samo skerletni plamenovi sukljaju naviše; čitava zemlja gori.

Pokretom ruke usmerava let u dugu spiralu, poput orla što krstari iznad spržene pustinje. Traži izlaz. Na sumporastom nebu se ne vide zvezde, Dejl grabi brže, oseća da i u stratosferi postaje sve toplije. Peku ga dlanovi, plamenovi postaju sve veći, halapljivi, crveni i narandžasti i ognjeni, kiseonik prebrzo sagoreva i vazduh je sve tanji, Dejl vesla rukama ali one su sada poput raskuvanih špageta, bez trunke snage, i on stoji u mestu, dok grabi poput kera, grabi, grabi, grabi. Osećaj propadanja svrdla kroz pleksus, kao da mu se ponornica naselila u ždrelu. Dejl se u panici hvata za ništavilo dok ga ognjeni plamenovi vuku nadole...

Dejl vrišti, ali u vakuumu se ništa ne čuje.

„Jebote, Dejl, da li si ti normalan, probudićeš decu!“

Pali se noćna lampica, čuje se škripanje kreveta, šuškanje spavaćice. Dejl leži razapet između čaršava. Grlo ga steže, ledeni znoj ga obliva, ali u grudima – muk i tišina.

„Stef! Pomozi mi! Stalo je!“

„Čekaj, polako“, gunđa Stefani. Lice joj je u polumraku podbulo, s crnim podočnjacima, strano i preteće. Kada mu okrene leđa – kao da to nije ona, kao da nije Stefani, već neko grbavo stvorenje raščupane kose koje pretura po noćnoj komodi.

„Je l’ može prozak?“

„Stef, slušaj! Moje srce! Stalo je! Slušaj!“
Stefani se okreće. Bunovne oči čkilje skeptično. Grudva zamršene kose se konačno spušta na Dejlove grudi, koje se osećaju šuplje, prazno, kao rezonantna kutija; na trenutak se Dejl zabrine da će Stefani čuti prazni odjek kada prisloni uho.

 „Dejl, dušo, pričali smo već o tome. Vidiš da si dobro. Samo nemoj da paničiš. Zakazaću ti sutra kod doktorke Džouns, pa možeš sa njom da porazgovaraš, nešto će već da ti prepiše. Hajde sad, tri je ujutru, zvekni jedan pa da idemo na spavanje? Ok?“

Stefani sugestivno trese apotekarsku kutijicu, kao umorni prodavac na telešopu.

„Dejl, dušo?“

A u grudima – muk i tišina.


***


Prolećni suton boji socijalističke fasade, pršte kapi vode na terazijskoj česmi , na hiljade ljudi se tiska ulicom, šareni haos sudaranja, znoja, bretela i drhturavog mesa. U pozadini zuje trole, arlauče saobraćaj, zavijaju sirene, trepere reklame.

Zgađen od tog bljutavog prolećnog haosa, Dejl skreće pogled na uštirkane konobare u bašti hotela „Moskva“, kako se poput bezglavih leptirica vrte i sudaraju oko bledih sfera lampiona. Suviše haotično, suviše besmisleno.

Pogled na šoljicu espresa donekle spašava stvar  - obruč skorele kafe zaokružen porcelanskim tanjirićem, u zagradi od kašičice i žutog šećera, uokviren pravim i kosim linijama stolnjaka i stola – simetrija unosi iluziju sistema i sigurnosti, i donosi kakav-takav mir Dejlovom duševnom stanju proštepanom crvotočinama.

Izvesna zadovoljstva - uvek negde između biološke uslovljenosti  i nasušne potrebe – prosto se nameću samom svojom prirodom: jelo, piće i seks, dok pogdekad zadovoljstvo nalazimo tamo gde smo naučeni da ga tražimo. Prijatno je, uostalom, napredovati na poslu, dobiti čvarak na rame, biti koristan član društva i inkasirati godišnji neto dohodak u domaćinstvo, otplatiti ratu za kredit znajući da ćeš isto to moći da uradiš i sledećeg meseca, pa čak ima i nekog luckastog zadovoljstva u činjenici da te komšiluk drži za pouzdanog, prijaznog, punokrvnog i mesoždernog komšiju, ponosnog oca i muža, pravog Amerikanca, so zemlje, na koga ljudi, žene i mala deca uvek mogu da računaju.

Sve to laska i godi, mada ne treba smetnuti s uma da je to uglavnom isprazno i bledo i do kraja lažno, simulacija zadovoljstva, izmamljeni kez u odnosu na one retke (o, u zadnje vreme sve ređe) trenutke kada se nepatvoreni užitak penje duboko u Dejlova creva, sve do pleksusa i grudi i ramena, ispunjavajući ga osećajem ravnoteže, svrhe i blagostanja – zena, što bi se reklo.

Mnogi bi pomislili da je u pitanju letenje, s obzirom na Dejlovu profesiju, ali ne bi bili u pravu: letenje je bilo tek puka sekvenca procesa, deo funkcije, jer ono što je Dejla uvek i preko svake mere mirilo sa svetom i stavljalo u balans sa Univerzumom, jeste nepogrešivi ritam savršeno naštelovanog stroja.

Mogao je to biti pogled na kliktavu unutrašnjost satnog mehanizma, harmoniju opruga, inkabloka i zupčanika, ili možda čak četiri udarca sekirom, koja bi se kao na kakvom nevidljivom lastišu uvek spustila na istu tačku, dubeći čist presek na kori drveta. U dlaku utanačeni paradni korak, kompulzivna preciznost obrta motora, retki trenuci saobraćajne harmonije kada Dejl u svom Čeroki Patriotu prođe raskrsnicama kroz zeleni talas kao vreli nož kroz puter, bez da jednom i ovlaš dodirne kočnicu. Majstorski odigrana partija šaha – gde je svaki korak kao ujed otrovnog očnjaka, a kapitulacija efikasna i neopoziva – ili čak stameno pritegnuti šraf u sveže išmirglanoj drvenariji. Dejl je uvek tragao za pouzdanim, preciznim i svrsishodnim mehanizmima.

Međutim,  sve je to samo kratko mentalno podmirivanje, samotnjačka onanija, predpubertetska fantazija, u odnosu na onu pravu, neizmaštanu i mirišljavu slast koju Dejlu pruža osećaj svrhe u višem ustrojstvu, gde svaki obrt ima i pun smisao i minimalnu stopu entropije, gde se svaki detalj do tančina organizuje i svoj potencijal potpuno ostvaruje, kako bi udruženi delovi mašine još jednom prevalili krug nevidljive kazaljke – to je Dejl voleo kod letenja.

Uđeš, izađeš. Jedan udarac u čvor života. Gotovo. Minimalan utrošak spržene energije, potpuna efikasnost. Savršen stroj.

A onda je nešto u mehanizmu prezupčilo.

Nešto se pokvarilo.


***


Navigacija ga je poslala sa autoputa na magistralu, i Dejl je poterao rent-a-car, truckajući se po uskoj afaltnoj traci.

Vozeći se kroz dosadne ravničarske krajeve, kroz obrštena polja, šaš i grmlje, dok se topole i silosi premeću u daljini, Dejl se  upitao ne bi li trebao da oseti sada nešto, neku vrstu duhovne i iskonske povezanosti, kao da se vraća natrag kroz vreme? Neko introspektivno čudo, otvaranje neba, duboku samospoznaju? Bilo šta?

Dejl ništa ne oseća. Pejzaž je ravan i bezličan kao i bilo koji drugi, mogao bi tako voziti i po tamnoj površini meseca. Tek mu se odsutne misli upliću između volana, dok se pita koliko je daleko kanalizacioni odvod u kojem se svojevremeno sakrio, onda, u ono vreme dok je stroj još otkucavao pravilan ritam? Doduše, nije to ni bitno više, zna samo da je možda milju daleko od autoputa, u  nekom drugom vremenu...

Dejl odsutno spušta ruku na levu stranu grudi, i osluškuje unutrašnjost: prazno je, kao metalna konstrukcija iz koje je izvađen motor. Tišina odjekuje.

Problem je što iako druge možeš varati do mile volje, sebe na kraju ne možeš tako lako zavrnuti. Istina, ona štrokava, intimna i najčemernija, izaći će na videlo pre ili kasnije.

Dejl se plaši da zna. Dejl se plaši da zna koji je to delić tačno prezupčio. O, da...

Dodaje gas, dok blato i voda šikljaju ispod guma, a za njim ostaje žuta, ulubljena tabla pored puta, s nazivom ispisanim crnim ćiriličnim i latiničnim slovima: BUĐANOVCI

***


Nije bilo teško naći mesto, čak naprotiv, Dejl nikoga nije morao ni da pita za instrukcije. Sam se provezao kroz naselje, smučajući kroz raskrsnice kao one ptice koje čestice magneta u kljunu vuku na jug. Kada je stigao, miljama već daleko od grada – znao je da je na pravom mestu. Parkirao je kola, i neko vreme oklevao, buljeći kroz musavu šoferšajbnu.

Na prvi pogled, mesto koje se ni po čemu ne izdvaja od ostalih: obična ledina pored puta, omeđena žbunjem i nagnutom drvenom ogradom. Ravna, martovski mokra i blatnjava, sa žilavom travom, sečenim stabiljkama useva od prošle godine, i kržljavim žbunjem i šašom.

Plamen se razgorevao sredinom poljane, tek nekakav slabašan garež i dim, koji se paučinasto širio po još mokroj livadi. Što se slučajnog prolaznika tiče, mogla je to biti i obično zgarište od paljevine đubreta, ali Dejl zna: plamen gori još od sinoć, kao što gori svake godine na ovaj datum.

Bilo je nečeg simboličnog u toj vatri – nečeg drevnog i paganskog, ritualnog i upozoravajućeg. Ali, bilo je i odavanje počasti, poštovanja prema strašnom Stroju i junaku koji ga je jednim udarcem satro.

Najbitnije za Dejla, međutim, jeste bila naznaka mehanizma na delu.  Sistem znači ponavljanje znači predvidljivost – mesto je sigurno.

Dejl izlazi iz kola,probija se kroz rastinje od čega mu se pantalone skroz pokvase i nakupe čičaka. Jutarnji vazduh je hladan, rezak, s mirisom paljevine i mokre trave. Čuje se pucketanje i cvrčanje nagorelog šiblja, brundanje udaljenih kola, kreštanje vrana.
 
Vratio se.

Doktorka Džouns je rekla da bi jedno introspektivno putovanje u svrhu suočavanja sa traumom moglo da bude blagodetno za Dejlov... Problem. Stefani je smatrala da je to budalaština, i da samo potrebna lakša terapija psihotropima da stvar reši (il’ zataška), njemu je uostalom dobro, konju bi rep iščupao, a Džounsova će samo prepisati litijuim i prozak i bensedin i ćutati o tome, zbog Dejlove karijere i znaš kakvi su nadređeni, čim čuju da si se žalio na nesanicu, i tako dalje,  premda je do sada Stefani već dobila potpis na brakozravodnu parnicu, i to nije više bila njena briga....

A Dejl? Dejl nije bio siguran ni u šta. Nije verovao u introspektivna putovanja i traume. A ni lekovi nisu pomagali. Nešto se pokvarilo, stroj je stao, grudi su zvečale od tišine, i to se počelo ovde, upravo ovde, na ovom mestu, na ovoj livadi.

Zastao je, osvrnuo se, obuhvatio pogledom ravnicu... i odgovor se sam od sebe nametnuo. Dejl ništa nije morao da razmišlja – kao kada ptić nagonski probije ljusku jajeta, tako je i on klonuo na zemlju, udario čelom o kamen, i kandže zario u hladno blato i travu. Stegao je, povukao, i odvalio busen.

Crnica se ukaza poput rane. Nekoliko glista se ritalo i koprcalo. Dejl zgrabi još zemlje. Razgrnuo je kao da nešto traži. Mekana, vlažna i utešna zemlja. Zgrabio je do lakata, do ramena, do struka. Čeprkao je noktima, kidao grumenje, koren mu se usecao u jagodice i zglobove, ali je nastavio, sistematski, uredno, kao mašina, a onda brže i brže, sve dok se u zanosu nije naglavačke strmoglavio u vlažnu rupu koju je iskopao. Upro je nogama, nastavio da čeprka prstima, zgrabio je crnu zemlju čeljustima, i žvakao je i gutao, zatrpavao se po glavi i upirao ramenima, sve dok nije osetio kako ga utešni pokrov prekriva, i kako kao  crv otežava od blata, i tone u tminu, u san i sigurnost, duboko dole...
 
Neće tu zauvek da ostane, o, ne. Dejl će samo malo da se odmori, da pet minuta sklopi oči na sigurnom mestu, da konačno odspava kao čovek... Barem dok se prezupč ne vrati u ležište, i stroj ponovo pokrene.

Do mraka se humka jedva videla, premda je zemlja delovala sveže izrovano. Crni oblaci su zaklonili mesec, i doneli ledene kapi kiše.


Grmljavina se valjala sa zapada, vetar je povio krošnje, i i samo je još plamičak nastavio da tinja livadom, bacajući skerletne varnice u noć, kao sećanje na dan kada je pao Nevidljivi...







Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše,
al nebesnu silnu zraku što ć' ugasit tvoje duše?
Plačne, grdne pomrčine - mogu l' one svjetlost kriti?
Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti.
Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje zublje,
sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje.

"Gorski Vjenac" - gos'n Njegoš

Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #131 on: 15-06-2017, 01:24:27 »
Baronu fon Hofmanu, dopis

Istražujući pitanje vampirizma tokom sedamdesetih godina, neopterećen niti modernim predrasudama prosvetiteljstva, niti kakvim srednjevekovnim sujeverjem, trudio sam se, uz pomoć istorijske građe i terenskog istraživanja, da odgovorim na tri osnovna pitanja: koje je poreklo vampira, da li ih možemo klasifikovati i kakvu agendu zastupaju.

Avaj, usled nepovoljnih okolnosti koje su me na svakom koraku pratile, ovi odgovori se naziru, ali ostaju nedorečeni i neprovereni, nekotlokrpljeni, takoreći, te bi tek kakvi budući pregaoci za istinom morali da daju potpuniji uvid u ovu tematiku.

Za sada, nadam se da će Vam ovo biti od koristi, u ovom delikatnom trenutku.

Za razliku od faune koju sam sretao tokom operacije „Nekropola“, proletos u Bosanskom protektoratu, za koje se može reći da su demoni prirode – zaboravljena stvorenja iz praskozorja vremena, za neupokojene i vampire, odnosno, „undead creatures“ kako bi to rekli uljudni Britanci, stvar je korenito drugačija – oni su uvek i samo vezani za ovo naše jadno čovečanstvo rasejano po meridijanima, posthumno nasukani u ovu dolinu suza koju delimo, odnosno, može se reći, sve su današnje aveti nekada bili ljudi, poput mene ili vas. Neki od njih čak vrlo  stari ljudi, ako je verovati Bernardu i njegovoj crnoj knjizi Malefikaruma.

Međutim, ako odstranimo uobičajena sujeverja i budalaštine o crnoj mački koja preskače pokojnika, o rođenju u košuljici i crnom petlu, ostaju nam samo malobrojna svedočanstva: reklo bi se da vampirizam rađa poput nerazgovetnih mesečevih mena, poput kakve paklene epidemije, i zatim isto tako naglo nestaje, ali o samom korenu problema, uzroku zla, gotovo se ništa ne zna.

Možda je to nešto što čovek od rođenja nosi u krvi, nasleđeno, kao što od roditelja ponesemo krive zube i lošu probavu, ili ima istine u narodnim pričama, pa demoni i nečiste sile u mladosti kaštiguju buduće nežite, premda takvo stanovište zahteva krajnje smelu projekciju u nerealno. Ili se možda istina skriva u onoj zabranjenoj edenskoj jabuci, u njenom semenu dobra i zla, kojima su se nesrećni Adam i Eva zagrcnuli, tako da ni do dana današnjeg nismo uspeli  zalogaj da ispljunemo, vekovima grcajući sa svešću da mi i  samo mi, sami u sebi, možemo probuditi i anđele i demone podjednako.

Ako bi se složili s takvim stanovištem da nežitima postaju oni pojedinci u kojima je seme zla i opačine proklijalo, i pustilo duboko korenje, došli bi, pak, u nezgodnu situaciju: adamovo koleno se nije pokazalo odveć pitomo tokom istorije,pre bi se reklo da naginjemo ka krvi, ideološki opravdanom kriminalnu i moralnom licimerju,  te bi se svaki zdravorazumni istraživač zapitao kako to da do sada nismo preplavljeni hodajućim mrtvacima, i zašto vampirski čopori ne pohode ruševine Troje, Kartagine, polja Borodina ili Kane, ili možda pak ne lutaju ulicama Konstantinopolja, Rima, Nuremberga ili Sevastopolja?

Prilika je bilo i više nego dovoljno, čitav život  bauljamo po neobeleženim grobovima,  pak, tek se pokoji nemrtvi skrije iza obrazine legende – kao da ih nema. Ili je to samo varka? Možda sve te gladne, osvetoljubive duše leže ispod zemlje, čekaju trenutak Sudnjega dana da nam prožderu srce i džigericu? Ili je potreban poseban uslov, neki tajni postupak koji od običnog kriminalnog tipa pravi stvorenje noći? Ako je tako, da li postoji neka organizovana sila iza svega toga? To su pitanja o kojima se za sada može samo spekulisati, i to radije ne bih činio preko pisma.

Kada govorimo o klasifikaciji, možemo se osloniti na slavenosrpsku terminologiju, jer ona vrlo temeljno pokriva čitav spektar vampirskih stvorova koji se kroz istorijske arhive provlače, što verovatno treba zablagodariti specifičnom obliku balkanskog poluostrva – usled brojnih reka i voda, teritorija od Korinta do Triglava je tokom vekova akumulirala raznoliku nemrtvu populaciju, u svim svojim pojavnim oblicima. Ipak, treba biti oprezan, pa se i osloniti na sopstveno iskustvo u razvrstavanju pripovednog žita i kukolja.

Neupokojeni stvorovi vampirskih odlika se mogu podeliti na:

- psoglave odnosno vukodlake, podoblik vampirizma, čudnovato deformisane krimogene tipove, u izvesnoj spregi sa pojavom zvezde Sirijus. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- besomare, odnosno besove, oblik vampirizma. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- drekavce. Konsultovati „Dunavsku studiju“.

- noćnice. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- umpire, najviši oblik drevnog vampira. U narodu,, umpir po imenu Trajan se često spominje, mada nije do sada viđen. Na nekom nivou povezani sa pojavama noćnih leptirica. Konsultovati „Dunavsku studiju“, primer 1/73

- i vampirčiće, odnosno muronje, reanimirane pokojnike koji su na neki način povezani sa pojavom starog vampira. Konsultovati „Dunavsku studiju“

No, da bi tačno utvrdili sa čime se infanterija Kalinovika, Višegrada i Novog Pazara susretala u noći, morali bi da obavimo terensko istraživanje i detaljan pregled žrtava.

F.G. 1881. godine, Sarajevo.





Svi psi idu u raj




„Njihove duše su prošle kroz podzemlje i spustile se u kuću Hada; ali njihove kosti, gnjilo meso i raspadajuća koža su nastavili da se peku na tamnoj zemlji ispod plamenog Seiriosa (Sirijusa)“

Hesiod, Štit Heraklov


Još su jonski moreplovci - poznati avanturisti i raspikuće stare Helade - na svojim glinenim tablicama ostavili škrta svedočanstva i putopise; u davna vremena kada se  krstarilo od jednog suncem opaljenog ostrva do drugog, kada se dobar vetar od bogova kupovao za uncu vina i jednu pečenu kokoš, a naoštrenom  bronzom i toplom krvlju se imena upisivala u legende, mnogo pre Mračnog doba koje će progutati stare imperije Sredozemlja i Mesopotamije, govorkalo se sa zebnjom i radoznalošću o njima, o kinokefalima, o ratnicima psećih glava iz dalekih, blistavih pustinja.

Stara predanja ih smeštaju u planine nadomak Indije – što je za drevne Grke bilo koja daleka zemlja na istoku – dok Herodot beleži priče o bestijalnom čoporu psoglava što kolje, štroji i kanibalizuje sve što im se nađe na putu, negde daleko, u kamenim, bezvodnim bespućima između planine Atlasa i Sahare (današnji Maroko i Alžir).

Tamo daleko, znali su Jonci, u onim predelima gde se na letnjem horizontu užeže modroscrvena zvezda Sirijus, „čiji plameni dah prlja vazduh groznicom, zarazom i smrću“, kako je to precizno opevano u Ilijadi, iz crne zemlje su izvirali psoglavi maroderi, krvavih i zapenušanih gubica. Možda su je zato znali kao Pseću Zvezdu –plameni trag troglavog Kerbera, čuvara Ada, sveta mrtvih.

Premda takve priče uzbuđuju dok se šapuću pored vatre u noći, uz rezanje zrikavaca i miris ovčijeg loja i borove smole, istina je, pak, da ratoborna i svadljiva helenska plemena, ogrezla u paganštinu, rat i pirateriju, nisu mogla u potpunosti da pojme jestastvenu prirodu pseće zvezde Sirijusa, niti njegovih psoglavih bastarda, kinokefala.

Za stare Grke, sve je ostalo na pričama i legendama.

Međutim, njihovi savremenici, u vlažnom, mošusnom i plodnom međunožiju Nila, gde život buja, džiglja i neprestano se lakta i proždire, gde sve pupi i cveta i gnjili, u citadeli Inebd-Hedga, crni volšebnici su gledali u letnje nebo, u krvave oči Sirijusa, kojeg su znali kao boginju Sopdet, mladu, golih ramena i u crvenoj haljini, kao Onu koja izlazi na dalekom Istoku zajedno sa Suncem, i kojoj se sve piramide klanjaju, a sveta reka Nil u njenu čast izliva po poljima.

A za njom, znalo se, išla su tri lešožderska, vučija božanstva...

Imena im i dalje pamtimo: Daumatef – onaj koji proždire rasporene utrobe i nutrinu palim ratnicima. Vepvavet –kurjak s one strane senke, „onaj koji otvara put“. Anubis – čuvar grobnica, kantar ljudskih duša.

Više od šest hiljada godina kasnije, retko ko danas može prozreti tu igru koju su tancovali misirski volšebnici bronzanog doba, ruku pod ruku sa božanskim faraonima, oholom aristokratijom Memfisa, gladnom i uvek zahtevnom vojskom, višetonskim žitnim maržama i razvijenim monopolom robova, i tek se polovično mogu rastumačiti tragovi što su ih za sobom ostavili, kao smeće posle žurke: sve te piramide, grobnice, freske, spise, božanstva i zavijene hijeroglife.

Priča se, pak, i to ne baš sasvim tačno, da su upravo senkovesci i čarobnjaci Inebd-Hedga bili prvi esnaf nekromanta koji je svoja obećanja večnog života ponudio kraljevskim moćnicima, što je za posledicu u narednim vekovima dovelo da procvata ovog mračnog, opasnog zanata, ali i do nekih zastrašujućih tvorevina.

Da li su ti crni žreci, osvetljeni mutnim svetlom bakarne šipke u limunovom soku, unutar mermernih, zabravljenih hramova, prčkajući po predvoriju sveta mrtvih, uspeli da svojeručno dovedu prve vampire i psoglave na ovaj svet? Verovatno ne, jer se dokazi o vampirizmu mogu naći i u ranijim periodima, još u milenijumima kamenih civilizacija, ali je svakako neosporno da su stari sveštenici Mrtvog Vilajeta umeli da poderu veo između svetova, i crne monstruoznosti s One strane svojoj volji potčine.

Međutim, Mračno doba - tri stoleća rata i propadanja,  koje je progutalo poslednje bronzane civilizacije - odnelo je zauvek i spise Inebd-Hedga, kao i čitavu tu nekromantsku bratiju, ostavljajući za sobom samo komadiće mračnog tkanja, u pokojem zaboravljenom kutku ovoga sveta.

Arapski putopisci su svedočili o pustinjskim duhovima, psoglavim lešožderima koji obitavaju u podzemnim grobnicama i napuštenim mestima, a koje su nazivali gulu, odnosno gulovi, termin koji su Britanci vekovima kasnije usvojili.

Ispovest centuriona Licinija, koji je pratio Oktavijana Avgusta u pohodu protiv Marka Aurelija, i koji je bio svedok aneksije poslednjeg Ptolomejskog Carstva, a čiji prepis danas čuva izvesna tajna klika, u hermetički zatvorenoj arhivi i pod mitraljeskom stražom, govori vrlo detaljno o psoglavim, kinokefalnim ratnicima što izranjaju iz vrelog peska, satiru rimske legionare i proždiru im krv, u blizini zaboravljene kraljevske grobnice i izvesnih pustinjskih kaskada (veruje se da je reč o Dolini Kraljeva). Pride, Licinije na osnovu svog bolnog ali bliskog iskustva sa kinokefalima, insistira da je reč o kakvim hodajućim mrtvacima (ili bar tako kažu oni retki srećnici koji su imali prilike da gvirnu u prepisku).

Krstaške hronike, mamelučki spisi, persijski putopisci – svi su u ovom ili onom obliku spomenuli kakve avetinjske, psoglave prikaze što izranjaju iz špilja i vrtača, kao crvi se kobeljaju iz zemlje i kesere se zubatim njuškama u vreme dok pseća zvezda Sirijus kuži nebom...

I, dok Marko Polo nije stigao da se pobliže upozna sa psoglavom populacijom Adamanskih ostrva (treba imati u vidu poteškoće koje nemrtvi imaju kada se suoče sa otvorenom vodom), da bi shvatili poreklo psoglava, najbolje je da se okrenemo onom najpoznatijem: Svetom Hristoforu, svecu sa psećom glavom.

Budući da je Sveti Hristifor svetac i Istočne i Zapadne crkve, o njemu postoje dve priče, za koje se može reći da, makar i ne bile u potpunosti tačne, u sebi ukrštaju predanja više milenijuma stara.

Prema pravoslavnoj priči, Hristofor – tada poznat pod imenom Reprovos - bio je psoglavo stvorenje, krupno i krvožedno, koje je vojska cara Dioklecijana u drugom veku nove ere zarobila u pustinji, tokom pohoda na pustinjska plemena u Kirenaici, današnjoj Libiji. Ostaje, doduše, nejasno da li je Reprobius bio samo ratni zatvorenik, ili je takođe regrutovan u treću marmaritsku legiju. Kao nakazno čudo, sproveli su ga u Rim, gde je Reprovos spoznao hrišćanstvo, krstio se, uzeo ime Hristofor i potom umro kao mučenik u dalekoj Antiohiji – čime je zaslužio ljudski lik. Danas se slavi kao jedan od svetaca – ratnika.

Prema rimokatoličkoj, zapadnoj priči – Reprobius je običan čovek rođen u Kanaanu, bibliskoj zemlji grimiza, negde u pustari između Mrtvog mora i Jordana, i odrastao je u zastrašujućeg ratnika, bandita i nasilnika, ružnog i opasnog. Služio je brojne careve i kraljeve, tragajući za najhrabrijim vođom, sve dok nije stao u službu i samoga Satane lično.  Međutim, kako se i sam Đavo plašio krsta, tako je Reprobius odlučio da promeni šefa i stane u Hristovu službu, te je primio veru od pustinjaka, i potom ispaštao svoje grehe, prenoseći ljude preko brze i opasne reke. Jednog dana je preneo dete, čija mu se težina učini veća nego što bi to bilo moguće, „teža i od samoga sveta“, a kada je prešao reku, ispostavilo se da je dete Isus Hrist lično, nakon čega je Hristoforus (Nosilac Hrista) dobio oreol oko grešne, pomalo nakazne glave.

Oni teoretičari skloni idealizmu, kažu da legende govore o moći pokajanja, gde se čak i nemrtvi psoglavi demoni i izgubljene duše, unakažene svojom zlobom, mogu na kraju preobratiti u svetlost Božiju, i ostaviti svoju nasilničku prošlost za sobom. Cinici, pak, tvrde da je legenda o Svetom Hristoforu samo znak da su nekromantske veštine iz citadele Inebd–Hedga manje izgubljene nego što bi smo to voleli da mislimo, i da i dan danas nisu daleko od ovog našeg sveta...

Trećima, onima što ne razmišljaju u ideološkim terminima, neizmerno je zabavno što se Sveti Kristofor slavi 22. maja, odnosno, 25. jula, u periodu kada Sirijus, gledano iz južne Evrope, žari grimiznim sjajem na istočnom horizontu.






Lenjingrad, leto 1943. godine

Jedno od poslednjih svedočanstava o pojavi psoglava u modernom dobu, potiče iz perioda Drugog svetskog rata. Fotograf Dimitrij Varšavski, svedok opsade Lenjingrada, beleži potresne scene gladi, smrti, razaranja, kanibalizma, dok su Nacisti i Finci tokom devet stotina dana i noći držali Veneciju Severa odsečenu od sveta. Borbe su se godinama vodile po predgragđima, čitavi kvartovi su razoreni, a između ostalog, Dimitrij beleži i neobične događaje koji se odigravaju u leto ’43 godine, u periodu Belih Noći, kada Sunce ne zalazi iza horizonta, a Sirijus blista na istoku. Dimitrij beleži da su priče o neobičnim, deformisanim prikazama počele kružiti u komšiluku Pargolovo--- inače teško pogođenom granatiranjem i bombardovanjem – a da je zenit tih fantomskih susreta bio tokom cmiljave noćne obdanice. U početku se sumnjalo na očajnike izmorene glađu i primorane na kanibalizam, sve dok Dimitrij nije fotoaparatom zabeležio prisustvo psoglavog demona, za kojeg tvrdi da je malo potom utekao u kanalizacioni otvor, odnevši jedan leš sa sobom.

Nakon prekida blokade i oslobađanja Lenjingrada, nikakvi tragovi o „psoglavim“ stvorenjima nisu nađeni, i samo je preostala ova fotografija koja je više puta osporavana među vodećim sovjetskim naučnicima, a koja je kasnije dospela u tajni Sovjetski vojni arhiv, i tek nakon demontiranja države, prodata na licitaciji, tako da je sada u privatnoj kolekciji. Dimitrij je poživeo još do 1967. godine, ali je većina originalnih intervjua i razgovora sa njim izgubljena (ili uklonjena?)






Scordisk

  • 3
  • Posts: 1.579
Re: Mrtvi Vilajet
« Reply #132 on: 10-07-2017, 20:56:23 »

Petnaest je minuta do ponoći: savršena atmosfera.

Pokrov od žutog dima visi nad dnevnom sobom, zvecka se čašama o sto, vazduh zaudara na pelin, rakiju i izlapelo pivo. Negde u mračnom ćošku cvrči opušak džointa, smenjuju se iseckani počeci pesama. Neko glasno opsuje, neko se nasmeje.

Jelena pije mlaki pelin, zagledana u krišku limuna rastropljenog poput hleba u vodi. Potajno se pita zašto je uopšte tu dolazila, kao i kada će biti optimalan trenutak da se uljudno pozdravi i što pre izgubi.

Đubretarski kamion brunda ispod prozora, škripe metalni kontejneri. Nakon što se odveze niz ulicu, kao da se urlanje vodopada povuklo, i za sobom ostavilo smrskane naplavine razgovora:

... ispečeš na crnom luku, samo moraš da paziš kako je meso sečeno, ne valja ako je previše tanko, jer izgubi svu...

... klinac je mnogo neozbiljan, ja nikada od njega ne kupujem, ako ne moram. Zovem lepo ove moje sa Voždovca, ili Bakija sa Autokomande, jebi ga, znaš šta dobiješ...

... Srbija kao društvo napreduje ogromnim koracima napred, pogotovo kada govorimo o BDP-u, spoljnoj politici i balansu sila. Samo što je lakše o tome suditi iz daljine, naravno, neke Nemačke ili Kanade, naprimer, pošto strahote srpske tranzicije mogu da dekoncentrišu čoveka....

... Šerif – Olimpijakos - dvojka, Milvol – Oldam - kec, Šefil Junajted – Lester - kec...

... dobro, jebote, imaš dva posla, dve plate, a kukaš tu kao strina neka. Pa je l’ primaš platu za ono što radiš u Šapcu? Primaš, naravno, i šta sad ti tu sereš...

... To ti je kao neki Neskvik...

... Što se tiče Kurda, Irak ti je tu u fazonu ma jeb’te se više, idete gde hoćete, tries godina rata, ko će još i sa vama da se pegla. Misim, narod je u tom fazonu, a vlast već malo drugačije gleda na referendum...

... Meni je fascinantno kako ga ona ranije nije šutnula, posebno kada uzmeš u obzir šta je taj sve jebavao...

... moj ti je pradeda prešao iz Like posle Prvog svetskog...

... najsmešnije je bilo kada mu je ispeglala stvari, da sve odjednom stane u kofer, kako se ne bi ponovo vraćao!

... i onda preliješ sirćetom, možeš i limuna da dodaš, a ja volim i beli luk u prahu da pospem...

- Kakva je to žena što se stalno nešto mršti?

Ovo poslednje je upućeno Jeleni, primetila je Jelena. Na crnoj sofi čija se sintetika lepi za butine, ulegloj od naređanih gostiju, postojale su samo dve mogućnosti: okrenuta, oznojana leđa, i rumeni momak kojeg je to veče upoznala, koji se uz topli, močvarni stisak ruke teatralno predstavio punim imenom  i prezimenom – kao Neven Maslać – i čiji se kondenzovani cviker sve vreme pohotljivo blistao. Uzdahnula je, prenuta iz pelinske omamljenosti.

- Kakav je to muškarac debeo, ćelav i sa rupom u uhu?

Nevenu se osmeh zamrzao samo na trenutak. Jedva primetno – drugome bi promaklo, ali Jelena je bila predatorski izvežbana u zapažanju sitnih tikova. Neven je bio neka vrsta pokeraša, premda je mahinalno posegao ka pirsingovanom tunelu u resici uha.

- Kako kakav? Pa najbolji!

- Najbolji za šta? Za dobrotvorni prilog?

- Za odlazak u bioskop! Za držanje za ruku!

- Dakle, za humanitarnu akciju...

- Nikoga ne odbijamo – reče Neven, samozadovoljno se kezeći – i na sve pristajemo.

 Zapalio je cigaretu i začkiljio kroz dim kao da je glavni lik u lošem vesternu. - Nego, šta si ti u horoskopu?

- Zaista ćeš to da me pitaš? – reče Jelena, nadvikujući se sa muzikom. Sa te vražije žurke useljenja, predosećala je, neće se tako lako iščupati.

- Zašto da ne? Bolje nego da te pitam šta ćeš biti kada porasteš. Nego, ja cenim da si ti neki jarac u horoskopu? Ne? – Neven se nagnu ka Jeleni: iz usta mu je zaudaralo na vodku i pljuge. Kolena su im se dodirnula, noge i bokovi gotovo slepili na ulegnutoj sofi, i to, sumnjala je Jelena, ne slučajno. Ustala je, odnosno, probala je da se iskoprca iz žablje pozicije, grabeći rukama kroz dimčugu i vazduh.

- Čuj, Nevene, nemam ja baš sluha za astrologiju, i malo me smara ta priča... – rekla je, ne previše odmereno, zgrabivši praznu čašu sa sobom. – Idem da se dopunim...

- Ili možda škorpija...

Preskočivši sto nakrcan pićem, prepunjenim pepeljarama i zgužvanim plastičnim čašama, Jelena se zaputi ka kuhinji, jedinoj strateškoj odstupnici u celom stanu. Neven Maslać se stvorio pored, poput nametljivog odjeka. Bio je pola šake niži od nje, primetila je, pa joj se sve vreme dojmilo kao da je izuzetno druželjubivo, proćelavo i čekinjasto jaje prati u stopu.

- Pa ne, pazi, ljudi zanemaruju važnost zodijaka u svakodnevnom životu i komunikaciji. Kako mi možemo lepo da ćaskamo, ako si ti, naprimer, vodeni znak, a ja vatreni strelac...

- U pravu si – složila se Jelena. – Ja sam rak u horoskopu, potpuno vodeni znak, mislim da bi naše ćaskanje ostavilo samo dim i pepeo za sobom...

Ušetali su u kuhinju, zamašćenu, zadimljenu i dupke punu. Jelena se progurala kroz gužvu, prišla je zamrzivaču, odpečatila vrata uz zveckanje leda po podu, i zaorala po unutrašnjosti.

- Rak, pazi boga ti? Sirijusova zvezda? Pa tebi je sada uskoro rođendan, u julu? Ili je već bio? Nema veze, nema veze, dame se ne pitaju za godine, čestitam u svakom slučaju...

Jelena obilato nasu leda u čašu. Kiselo se osmehnula. – Bio je već. Hvala u svakom slučaju.

- Nego, da te pitam nešto... – reče Neven, konspirativno je gledajući ispod oka. – Nisam sreo mnogo rakova u životu, ali me zanima, pošto sam imao prilike da o tome pričam sa njima, je l’ si i ti viđala čoveka-pacova leti, tu negde, oko rođendana?

- Čoveka - šta?!

- Čoveka-pacova. Možda ti se pričinilo prisustvo, pogotovo po nekim napuštenim građevinama, zaraslim dvorištima, u podrumima... Čekaj, odakle si ti? Gde si odrasla?

- Na Dorćolu... – reče Jelena oprezno.

- Eto, taman! – uskliknu Neven Maslać, kao Arhimed u kadi. – Je l’ si blejala na Kalemegdanu? Sigurno jesi, možda si tamo nekada primetila...

Jelena se namršti na Nevena koji se samodopadljivo naslonio na frižider, pućkajući dim i lickajući vodku u plastičnoj čaši.

Osetila je kako joj se dlačice na vratu ježe, vraćajući se mislima u jedno od onih lepljivih letnjih raspusta iz primordijalnog vremena: Jelena čuči pribijena uz hladni, mahovinasti zid, šćućurena poput životinjice u mraku, dok prducka od dečije nervoze, a u daljini čuje glas:

... Šest, pet...

... i zatim korak koji se šuplje odbija od hodnika duboko, duboko dole, i Jelena se okreće ka tami iza sebe, ka uskim hodnicima nalik na prazna creva, gde mrak briše boje i sve pretvara u tamu i pepeljasto sivilo...

... Četiri, tri...

... i crna figura se pomalja iz dubine, a krastave šake crnih noktiju se prevlače preko okrunjenih cigli i prljavštine, a Jelena kao na oprugama, kao pacov u bekstvu grabi zemlju i izvlači se iz laguma...

... Dva, jedan, ko se krije iza mene, žmuri posle mene, pu, Jelena, ti žmuriš!

Jelena se trgnu. Neven ju je gledao zabrinuto. – Je l’ sam nešto loše rekao? Hoćeš još pića da ti sipam?

U kuhinji, prepliću se glasovi:

... nama je tamo bilo baš ekstra prošle godine, pa ćemo sigurno ponovo da idemo...

... i mislim, šta sad da radim, da ćutim i da smrdim, ili i ja da krenem...

... Dandi Junajted – Seltik - dvojka, Roma – Bari - tri plus, Venlo – Sparta Roterdam iz iksa u kec...

... Pričalo se posle po kraju da su Vojvodu baš muški zveknuli....

...Samo ga razmutiš sa mlekom....

- Da izađemo na terasu, da se malo izluftiraš? – upita Neven, pažljivo dodirnuvši Jelenu po mišici, kao da vodi slepicu preko ulice.

- Ne – odmahnu Jelena, otresajući Nevenove znojave šapice. Otvorila je frižider i nasula pelina. – Samo sam htela da se dolijem. Ima li neko upaljač ovde? – upita grupicu posred kuhinje, u nadi za izbavljenje...
 

Najtnin najti madrfaking van


Pričalo se posle po kraju da su Vojvodu baš muški zveknuli. Ništa ono metak u mraku i ti fazoni, nego, brate mili, ful artiljerija u četvrtak popodne, rafal preko pola Dositejeve, ručna bomba, ne znam samo da li su i bazuku doneli. I, jebiga, pogolema kolateralna šteta: kola pokidana na limene trakice, čet’ri skenjana civila, razvaljen hidrant i armatura kafića, a od Vojvode, priča se, ostali samo dugmići. Nisu mogli da mu nađu vugla, nego su ga identifikovali preko tetovaže na levoj butki, jedno dvaes metara dole niz ulicu– znaš da je onomad namalao onog anđela što se vozdiže iznad Hrama Svetog Save. 

Njegov ortak, ono, bodigard, neki Gavra iz interventne jedinice, prošao je tek zericu bolje – u Urgentnom su ga mrcvarili dobrih tri sata, pre nego što je konačno geknuo.

Počinioce nikada nisu otkrili. Gistro.

Mada jeste sve to grandiozno izvedeno, niko se  u kraju nije iznenadio. Ja ponajmanje, znaš ono naše, karma, Njegoš, topuz i nečovještvo, ko od buzdovana živi i ti fazoni. Uostalom, ja sam Vojvodu znao od malih nogu. Tada još nije bio Vojvoda, tada je bio Neša. Nele.

I tad je bio zlotvor.

Živeli smo u istoj zgradi kada smo bili klinci. Družile nam se keve, ful priča, dolazio je on kod mene i ja kod njega. Sećam se da je rastavljao igračke čekićem, topio plastične vojnike pod lupom, bio je, brate mili, skroz naskroz nezgodan, jednom je čak stavio komšijskoj mački petardu u dupe… Njermu je to bilo smešno. Nešica, mali vragolan, govorila je njegova keva, a ćale, eee, drug Popović je bio druga priča, taj ga je lešio ko vola, samo, slaba vajda i od toga, ja da ti kažem. Svejedno, Nešica je i dalje vazdušnom puškom skidao golubove, i davio šteniće, rušio je sneška i stavljao kamenice u grudvu, a u šestom razredu je već uveliko mlatio osmake. Ja sam totalno cvikao od njega, znaš kakav je bio. Potpuno namunjen lik. Mali, ali zajeban. Posle je i skidao patike prolaznicima, bio obavezna mirođija u svim šibanjima. Džaba čelične discipline i milicijskog prevaspitavanja kaišem, druže Popoviću, džaba sve! Delikvencija, pa to ti je.

Posle, kada smo krenuli u gimnaziju, slabije sam viđao Nešicu. Tu i tamo, po kraju, al on je već blejao sa starijom ekipom, sa Ćićmijem i Ciletom, a oni su radili trafike, lešili studentariju u Akademiji, navatavali prolaznike, sve po spisku.

A onda je Nešica nestao.

Njegova keva mi reče da je otišao na bauštelu u Nemačku – što je bio go kurac od priče, svi su u kraju znali pravu istinu. Govorilo se da su kreteni dobili dojavu o nekoj babi što je prodala trafiku za šest soma maraka, pa su krenuli da je oleše. Na kraju nisu našli pare ali su izmaltretirali babu, bilo je tu i neko dete, sve u svemu, katastrofa, i na kraju su pali samo tako. Sa dvaes maraka i tužbom za kidnjapovanje i otimačinu. Ćićmi se izvukao, njegovi su bili buržuji, jebote, deda mu bio član Predsedništva, a sa Ciletom se ne zna šta je bilo, valjda je propevao, tako da je samo Neša ostao da guli robiju. Džaba i što ti je ćale pandur.

Ja reko, nema od njega ništa, piši propalo.

O, kako sam se samo zajebao.

U to vreme još pojma nismo imali, ono, znalo se da je neka frka, da se paori rokaju negde oko Plitvica, kurac-palac, al meni je, pravo da ti kažem, glavna preokupacija bila da u’vatim Minju za sisu, i da vidim je l’ ima šta da se dune, šmrkne, puco mi kurac za sve,  tek je posle to postalo nekako neizbežno. Jebiga, nije se znalo da je stvar ozbiljna. Niti da je El Hefe tih dana otvorio kazamate i tamnice, i da je svašta pokuljalo napolje, da se više nikada ne vrati u mrak. Nešica među prvima, i to, gle čuda, izronio je baš usred Erduta.

Prič’o mi posle Beba - njega su dva puta mobilisali – da je viđao Nešu kako fura maskirne lone, automatik i avijatičarske cvike, ko Rambo, jebote, sve sa nekom ekipom da ti se smrzne pička kad ih vidiš.

Poslednji put ga je video devedeset i pete, u nekoj selendri kod Vukovara, kaže Beba, tamo ih stacionirali, a ustaše samo što nisu banule da im se najebu keve. I to ne ona splitska studentarija što svaki put završi ko statisti za Bler vič prodžekt, već oni zajebani, psi rata impregnirani američkim bombarderima, što je bolje da te ne uhvate živog, jer ti posle kidaju jaja i poje akumulatorskom kiselinom.

I sad, sede oni, svi se sasrali, ne smeju da se povlače, ne smeju da se mrdnu, jebote, tek, neko vidi konvoj dolazi, i ono, stižu Tigrovi! I svi srećni, to, jebaćemo im kevu, kad, ovi izlaze – Neša im je bio neki poručnik il’ koji već kurac –upadaju u kuće, vade belu tehniku, mašine, novac, ormane, sve, brate, pakuju na kamione i odlaze. A srpsko selo. Još mi priča Beba posle, da ga je Neša tapšao po ramenu, i bio u fazonu “najebite im se keve ustaške” i ono, “srpski sokolovi”, tri prsta na veš mašini, ceo fazon.

Sve u svemu, Nešica je pravo sa robije otišao u rat, i više ga nikada nismo videli. S ratišta se vratio Vojvoda, al’ to je bila sasvim druga priča.

Sada je bio heroj, počasni građanin, pravi Obilić, bog te jebo! Ja sam ti nešto posle kontao da ti je to sa četničkim vojvodama kao sa seksualno prenosivim bolestima: ako se intimno trljaš o četničkog vojvodu, i sam ćeš postati jedan... Ko Nikolić. Nego, da ne dužim...Sretnem ti ja tih godina Vojvodu tu po kraju, ljubi ga brat, ljubi ga brat, šta ima, kako je, kaže, šljaka nešto privatno, zvecka kajlom i vrti butkicu, ono, gleda me Klara Šuman. Viri mu štoljpi ispod treše, i ima tikove na cufa kao da mu curi nos, a ako popizdi, onda je drž- ne daj, bum, tras, šta je miševi, ko je bre krvario za ovu zemlju, ajde pičke – sve u svemu, budi bog s nama.

A šta je to privatno šljakao, videli smo devedeset i šeste, sedme, kada smo ono derali guzicu protiv El Hefea. Viđao sam ga ja po gradu, mada je furao fantomku. Nije bilo greške – tu glavurdu bih svuda prepozno. Pričao mi i nesrećni Beba da su ga presreli jedno veče – Vojvoda se lepo i uljudno pozdravio, sve vreme frfljajući ispod fantomke, i pitao za staru majku i sve po redu, pre nego što su ga otkinuli u haustoru. Šta ga bolo kurac.

Posle je počelo bombardovanje, i jebiga, Vojvoda ti se spičio brže-bolje na jug. Pitali smo ga šta je radio tamo, kaže, šljako nešto privatno. Vozio hladnjače, zajebavali ga ludi Steva, mislio sam sada će da ga naguzi, a Vojvoda se samo smeškao. Voleo je on da drži veteransku bukvicu, pa čak i o tome kako je nakon one naše slavne pobede nad zapadnom alijansom, kada su se taktički povukli i vojska i građanstvo,  sa nekim ortacima opelješio sve službene zgrade u Peći, ono, digli pasoše i dokumenta, i pravac na more, u Budvu. A tamo: zulum pravili, ono, vrh zajebancija na primoriju, prodavali pasoše za trista – četristo maraka. Skembali su ih, jebiga,  u Spuž malo, u kazamat da se ohlade, pa ih na jesen pustili kući.  jer jebiga, naoružana paravojna jedinica, nije to za zajebanciju, pa makar i u Crnoj Gori.

Posle petog oktobra se kao nešto pritajio, mislio sam da je opet zaglavio robiju, ali snašao se, video sam, radio je u obezbeđenju, bio bodigard  političarima, ali ovim novim, žutaćima. Uglavnom kod Koštunjavog, lepo su se slagali, brate, uostalom, stara je to ekipa. Pa, ono, ipak je čovek imao patriotski pedigre, a i bio je takav da kada se bije, drugi put udara u leš, mog’o je na svaki platni spisak.  Ja tada šljakao kao konobar, viđao sam ga ponekad na splavovima, kako se mršti iza foteljaša. Malo privatna šljakica, a malo penzija kapa – u svakom slučaju, nije bilo loše.

Elem, Vojvoda ti je bio kao staro vino – godine su bile sve bolje prema njemu, i dok su parlamentarne garniture i koalicije menjale kao usrane gaćice , Vojvoda se konačno izvukao iz treše, navukao je polo majcu, i upustio u investicione vode, međunarodne projekte i strane fondove za razvoj. Pravi domaći privatnik, među bandom navrat nanos skrpljenih privatnika, uvek spremnih da brzo orobe, ulog amortizuju, račun na ženu prenesu i lažno bankrotiraju.

Ni ekonomska kriza ga nije mogla utamaniti, jer imao je on zanat u rukama. Prvo je bio u izbornom štabu u Batajnici,, eee, a prošle godine je postao vođa Zvezdinih navijača. E, to mi, vidiš, bilo čudno posle, jer je on oduvek bio Grobar, i pitao sam ga jednom kako to, kaže, jebiga, šta ćeš, snalazi se insan kako stigne i može. Za radnog čoveka uvek ima posla… Privatnog, naravno.

Sve dok te ne skenjaju poluautomatikom i ručnom usred bela dana.

Nego, kapiraš, brate, nema sada suza, ‘naš kakav je ovaj bio, ambiciozan u svojoj branši, a kada te tako utepaju, znači da si realno napredovao na najviši mogući stupanj. Čudo je samo meni da je on do dve iljade i sedamnaeste opstao, treba ceniti neverovatno dug rok trajanja… kad se uzme nacionalni prosek u obzir.

Bili smo posle na sahrani, popili za dušu, otkinuli se. Ceo kraj je došao, soma ljudi, šta da ti pričam kada se poavio i ministar policije na opelu. Mogao si da snimiš emisiju “Četr’es osam sati sahrana” sa onakvom glumačkom postavom.

Zato sam se valjda i prepao kada sam ga zimus sreo u kafiću.

Kako koga? Pa Vojvodu! E, bre, govno mi se smrzlo, ono, dan, leto, sunce, pičke, ja dolazim na smenu i jedem rumenka sladišu,  ništa ne očekujem, a on sedi za šankom, tu, u “Frendsima”, cirka produženi s mlekom i kokišku, priča na telefonu, kao nekad. Zarumeneo se, jebote.

A šta da ga pitam, keve ti? Đe si, Vojvodo, zar ti nisi mrtav, ono, kao, bili smo ti svi iz kraja na sahrani, al’ sad vidim da smo se malo zajebali. To da pitam Vojvodu? Ma idi bre. Pitao sam ga šta ima.

I? Ma ništa, kaže, šljaka nešto privatno…