Evo nešto kratko kao što sam obećao. Nije vezano za ovo što sam do sada stavljao, eli ne želim da otpočinjem novi topic zbog nečega što možda neću nastaviti, pa stavljam ovde.
LOVAC NA DEMONE
Pogledao je kroz prozor, mada nije imao šta da vidi. Pejzaži su se munjevito smenjivali dok je maglev jurio kroz ravnicu brzinom koja je premašivala sedamsto kilometara na sat. Polako se razdanjivalo, a prozori su se automatski počeli prilagođavati jačini svetlosti. Mnogi putnici su još spavali, nisu uspeli da se priviknu na novu vremensku zonu. On je bio budan svu noć, osluškivao je. Brojanica na ruci je blago pulsirala. Za sada je bio bezbedan, iako je promrmljao par bajalica za zaštitu. Opreznosti nikad dosta. Visoka plavuša, hostesa mu se nasmešila. Uzvratio joj je osmeh da ne izazove sumnju- to je bilo prvo pravilo koje je naučio. Ona je lako mogla da bude demon koga je lovio, mnogi su preferirali da preuzmu ljudski oblik kada se pojave u njihovoj ravni.
„Dame i gospodo, za sedam minuta minuta stižemo u Beopolis”, javio se ljubazan ženski glas preko razglasa.
„Trenutna temperatura je sedamnaeset stepeni. U toku popodneva se očekuju padavine, na ekranima isped vas će se za nekoliko trenutaka pojaviti preporuka gde da odsednete u Beopolisu, hvala što ste putovali sa nama.”
Većina putnika je produžavala dalje, ali on se spremio da izađe. Njegova meta je imala za cilj ovaj polis. Izašao je iz prijatno rashlađenog vagona na vrelo jutarnje sunce Beopolisa. Uprkos ranim jutarnjim satima mnoštvo ljudi guralo se na izlaznim šalterima, većinom radnici koji su putovali na posao u neki drugi polis, mada je primetio grupicu sportista koji su odlazili na Olimpijske pripreme u Novu Spartu. Njegova brojanica je jače zavibrirala i stegla mu se oko ruke dovoljno da stisne zube kako bi se suzdržao da ne opsuje iznervirano. Kada su mu dali to čudo rekli su mu da je to magijski ojačan detektor za demone. Nikad nije očekivao da će ga toliko iritirati. Stavio je naočare i počeo da skenira biosignale. Za sada nije primećivao ništa neobično. Lift ga je doveo u hol masivne stanice gde je pružio svoju ID karticu jednom od robota stražara koji su dežurali na svakom ulazu. Nakon onoga što su mediji nazvali terorističkim napadima Beopolis je postao poput tvrđave. Kontrolni punktovi bili su skoro neprimetni, ali svaki prolaz iz jednog sektora u drugi bio je pažljivo beležen a putnik skeniran. On je znao pravu istinu, demoni vojnici su izveli napad jer su želeli da se domognu nečega što se krilo ispod stare tvrđave u centralnom sektoru. Njegovi nadležni su odbijali da mu kažu šta je to, ali njegova meta bio je demon visokog ranga koji je poslat sa ciljem da se dokopa toga što se nalazilo ispod tvrđave. Skeniranje je i dalje pokazivalo ljudske signale, ali jedan od radnika na terminalu bio je sumnjiv. Njegov biosignal bio je savršen, nije bilo kolebanja koja su kod ljudi bila uobičajena a ukazivala su na nervozu, neku bolest ili slično. Brojanica je sada pulsirala tako jako da je to skoro bilo primetno kroz rukav njegove košulje. Promrlajo je čin koja bi trebalo da isključi čudo, ali ni to nije pomoglo- i dalje je nastavila da pulsira. To je bila nevolja sa magijskim spravicama, obično nisu radile kao što bi trebalo, a da ne govori o trenucima poput ovih kada ih je bilo nemoguće kontrolisati.
Izvukao je iz džepa glinenu bočicu okruženu runama, ovo bi trebalo da bude dovoljno da ne privuče pažnju, a kasnije će da izvede proterivanje. Prišao je informacionom pultu za kojim je njegova meta radila. Mladić u odelu Eurotransporta zurio je u njega. Rožnate naočare bile su mu nakrivljene na nosu, kao da nije mario kako stoje. Mladić je mogao jednostavno da bude neuredan, ali nije verovao u to, demoni su imali običaj da ne mare za izgled ljudskog bića koje zaposednu.
„Dobar dan, potrebne su mi informacije o ...”
Nije stigao da završi rečenicu kada ga je pesnica pogodila u vilicu. Odleteo je nekoliko metara pre nego što je udario u holoprojektor sa mapom grada.
Opsovao je iznervirano i otčepio bočicu. Kada mu se momak približio izgovorio je završne čini za vezivanje koju je ranije pripremio. Ništa se nije dogodilo a on se trgao na vreme da izbegne drugi udarac. Mermerni pod je pukao na mestu gde je momak udario pesnicom. Ovo je bilo neočekivano, demoni su u svom pravom obliku bili nekoliko puta jači od ljudi, ali kada zaposednu ljudsko biće njihova snaga se umanji tako da odgovara snazi bića koje su zaposeli. To je bila najveća mana zaposedanja i ono što je njemu olakšavalo posao.
Počeo je sa recitovanjem čini za vezivanje duha, ali morao je da prekine kada je momak bacio holoprojektor ka njemu. Sagnuo se a projektor se uz glasan tresak slomljenog stakla zakucao u šalter iz njega. Putnici koji su do tada posmatrali šta se dešava razbežali su se, a ubrzo se i većina velikog hola ispraznila. Roboti čuvari počeli su da pucaju na mladića, ali on ih je zamahom ruke pokidao u delove.
„Jebote u šta sam se sad upetljao“, promrljao je dok se trudio da pronađe zaklon. Naočare su mu spale kada ga je stvorenje udarilo, što mu je otežavalo zadatak. Prstom je napravio šaru kapije duhova u vazduhu i izgovorio čin za otvaranje. Bela svetlost pokuljala je iz pukotine u vazduhu poput pipaka koji su poleteli ka mladiću. Uz vrisak mladić je pao na kolena a ubrzo je primetio da pipci izvlače magličastu formu iz momka.To je bila njegova meta. Demon je bio mnogo veći nego što je očekivao, skoro deset stopa visok sa rogovima koji su štrčali. Mefisto, setio se vrste demona iz jedne knjige koju je još na obuci pročitao. Za ovoga će mu trebati daleko više od obične bočice za duhove. Moraće da izvede proterivanje sada. Kapija duhova i dalje je bila otvorena, ali neće dugo izdržati.Ova vrsta bila je veoma visoko na hijerarhijskoj lestvici demona i u najmanju ruku umeli su da budu veoma zajebani ako im se dopusti da dugo ostanu u ovoj ravni. Na brzinu je icrtao pentagram i uneo simbole na tri kraka. Izgovorio je naređenje a pipci su počeli da privlače demona ka pentagramu koji je sad sijao plavičastom svetlošću-duhovnom vatrom. Ostao bi mrtav na mestu da zakorači u taj pentagram. Demon je polako dobijao na čvrstini i počeo je sve jače da se bori, neke od spona koje su ga pridržavale prekinule su se, ali bilo ih je i dalje dovoljno da posluže svrsi. Čim je demon uvučen u pentagram niti su se raščinile a stvor je besno počeo da udara po nevidljivom zidu koji je okruživao pentagram. Udarci su svakim trenom postajali sve jači, primetio je pukotine na zidu oko pentagrama. Ubrzao je čin za proterivanje i na kraju dodao nešto što je sam smislio. Uz zaslepljujući bljesak plave svetlosti stvor je nestao a u centru pentagrama ostala je hrpica pepela. Uradio je nešto do sada nezamislivo, ubio je demona.
Do trenutka kada je završio znoj mu se slivao u potocima sa čela. Ova čin je zahtevala daleko više snage nego što je očekivao. Bilo je kasno da se išta učini po pitanju kamera koje su sve ovo snimile. Niko neće poverovati da se on borio sa demonom, za to će se postarati njegovi nadležni, taj demon će postati genetski modifikovan vojnik iz doba Vodenih Ratova, ali on se neće izvući tek tako. Lovci na mutante nisu bili baš cenjena pojava u današnjem društvu. Za par sati njegova borba će postati glavna vest u polisu a policija i vojska će ga tražiti zbog onoga što je uradio. Nije želeo da ima posla sa tim skotovima. Policija je bila ništa naspram Vangarda. Ako ga se oni dočepaju, poželeće da je zakoračio u pentagram i prepustio se demonovoj milosti.
Spustio se teretnim liftom do prizemnog nivoa koji je bio potpuno pust. Malo je ljudi putovalo pešice ulicama, većina njih, kao i on sam, nisu želeli da budu primećeni. Izvukao je meki ekran iz džepa i razmotao ga. Mapa je jasno pokazivala deo grada u koji je želeo da stigne. Beopolis je postao čudo arhitekture novog doba. Nakon okončanja vodenih ratova, ogromne zalihe čiste vode u podzemnim rezeorvarima ispod grada učinile su da grad postane Evropska prestonica. Zgrade visoke po hiljadu metara uzdizale su se sa svih strana, gradovi sami za sebe, povezani stotinama metara iznad grada tunelima za pešake i laku železnicu. Niko se nije spuštao na nivo ulica ukoliko nije bilo neophodno. Navukao je kapuljaču svog putnog plašta malo više, nije bilo neophodno da ga neko prepozna i prijavi policiji radi nagrade ili još bolje radi šanse za novim početkom. Dosijei su bili čudna stvar, umeli su da se zagube u beskrajnim arhivama centralnog kompjutera. Dešavali su se i takvi slučajevi, a onaj čiji bi se dosije zagubio dobijao je iznenadnu priliku da krene iznova bez prošlosti koja je u svakom trenutku mogla da se vrati kao bi ga progonila.
Popdnevna vrelina ovde je bila daleko manja, senke ogromnih zgrada nisu dozvoljavale da na tlo dospe mnogo sunčeve svetlosti, pa je bio daleko oprezniji nego inače. Demoni nisu voleli vrelinu uprkos svim legendama koje su govorile suprotno. Ako je jedan onako moćan uspeo da se probije na njihovu ravan postojanja, lako se moglo desiti da se u senkama krije nekoliko slabijih koji ne bi želeli ništa više od prilike da raščereče lovca koji je toliko njihove braće poslao nazad u tri lepe...
Nosio se sa iskušenjemda pozove jedno od robo vozila, put do starog grada je bio dug, ali odupro se. Roboti su bili pod kontrolom centralnog kompjutera i poslali bi izveštaj gde se nalazi pre nego što bi stigao išta da uradi. Nije bio raspoložen da se nosi sa Vangard stražom ukoliko nije neophodno a njegovi nadređeni ne bi bili nimalo srećni kada bi morali da ga izvlače iz kaznene kolonije na Marsu. Brojanica je napokon prestala da pulsira zbog čega je bio više nego srećan. Nosio se sa mišlju da baci prokletu stvar, ali nije želeo da rizikuje da je neki prosjak pokupi iz smeća i umre. Uprkos tome što je izgledala kao parče kanapa koje je pripadalo sistemu verovanja iz starog doba, trebalo je upotrebiti nekoliko čini da bi se mogla koristiti a da ne ubije onoga koji je nosi. Suvišno je govoriti kako su čini bile zajebane, kao neke od onih koje je koristio za proterivanje. Ovaj grad bio je star, daleko stariji nego mnogi u svetu, postojali su čitavi delovi starog grada u kojima su se bavili crnom ili belom magijom, ali ona prava stvar se nije mogla naći na ulicama, trebalo je duboko kopati po starim zapisima da bi se nazrela i trunka prave moćne magije. Njegovi pretpostavljeni pobrinuli su se da svako ko sazna više nego što bi trebalo ili počne da radi za njih ili završi mrtav u nekoj mračnoj uličici. Ni Vangard straža ni policija nisu mnogo obilazili stari deo grada, dovoljno da se uguši bilo kakva naznaka pobune ili uličnih nereda, ali nedovoljno da bi se smanjila stopa ubistava ili uveo red u bezakonje koje je vladalo.
Tri puta su pokušali da ga opljačkaju pre nego što je stigao do sledećeg sektora, sva tri puta budale su završavale bez svesti sa slomljenim nosevima ili rukama, što je bilo dovoljno upozorenje za ostale.
„Sranje“, opsovao je kad je video dvojicu Vangard stražara kako stoje blizu kontrolnog punkta na prelazu u sledeći sektor. Nije ih očekivao ovako nisko. Vangard straža bila je elitna jedinica, ponos Beopolisa. Džinovki dronovi visoki deset metara bili su sastavljeni prema dizajnu iz vremena Vodenih Ratova, ali nova tehnologija bila je ugrađena u svaki deo borbenih odela. Posedovali su sopstvenu veštačku intiligenciju, pa su mogli da rade nezavisno od ljudi, ali sada je primetio dvojicu stražara u staklenim mehurovima na središtu grudi. Ljudi koji su upravljali odelima bili su podjednako opasni kao mašine u kojima su sada sedeli. Mogao je da se nosi sa dvojicom Vangard Stražara, ali to bi zahtevalo upotrebu nečega što se još nije pojavilo ni na crnom tržištu. Tehnologija je bila dvadeset godina ispred svega što se danas koristilo. Umesto toga pokušao je da se provuče pored straže. Postojalo je nekoliko načina da se provuče neprimetno u drugu zonu a on ih je znao sve.
Oštar bol prostrujao mu je kroz telo kada je pokušao da uskoči u jedan od servisnih tunela. Paralis mreža bila mu je obomotana oko grudi. Svaki put kada bi se pomerio struja je puštana kroz niti u njegovo telo. Zaurlao je kada je struja još jednom puštena dok je pokušao da se uspravi, ali nije odustajao. Na kraju, stajao je na nogama i posmatrao dvojicu Vangard Stražara. Na njegovo iznenađenje jedna od kapsula se otvorila a iz nje je iskočilo poznato lice. Crnokosa lepotica koja na prvi pogled nije mogla imati više od dvadeset godina, ali zapravo bila je mnogo starija. Crno kožno odelo malo toga je skrivalo, a poveće poprsje pretilo je da iskoči iz tesnog zatvora. U ušima mu je zazvonio šamar kada je primetila da je posmatra. Kučka je imala jaku ruku, umalo mu je slomila vilicu i to baš onu stranu gde ga je mefisto zviznuo.
Nasmešila mu se veoma zadovoljna: „Odavno si izgubio pravo da me tako posmatraš“, rekla je mazno. „Da si bio malo bolji, oboma bi nam i dalje bilo veoma ugodno.“
„Da ti nisi pokušala da mi ukradeš dušu i zameniš je za večni život, bilo bi nam lepo.“ Struja je ponovo prostrujala kroz njegovo telo, ali ovaj put odbio je da pokaže bol.
„Dosta je bilo zajebancije“, rekla je oštro. „Gazda hoće da popriča sa tobom.“
Ovaj put počela je zadovoljno da se smeje kada je videla užasnut izraz na njegovom licu.
