Evropsko-afričko prvenstvo u košarci 2011
Sinoć je u Litvaniji počela druga faza novog međunarodnog košarkaškog takmičenja, Evropsko-afričkog prvenstva ili popularno rečeno EAP. U svetskoj košarci, posle godina tame, konačno provejavaju vetrovi slobode i progresa. Napušteno je srednjovekovno, totalno nekul shvatanje da za reprezentaciju jedne zemlje treba da nastupaju igrači rođeni u njoj. Zapitajmo se, zar bi jednom Draženu Petroviću bilo krivo da vidi tako divnog gospodina i košarkaškog maga kao što je Delonte Drejper, kako sa njegove pozicije organizuje napade vatrenih ili kako sjajno igra odbranu na makedonskom komiti, Bo Mekejlebu. Naravno da ne. Po košarkaškoj čaršiji se čak svojevremeno šuškalo da je Dražen imao master plan da iz reprezentacije s vremenom izbaci smarače Rađu, Kukoča i Komazeca i da njihova mesta popuni vedetama kao što su Vontigo Kamings, Kibu Stjuart i Tundži Avodžobi – ali ga je nesrećna smrt u saobraćajci sprečila u tom revolucionarnom poduhvatu.
Ipak, već u našoj grupi, propast multikulturalizma. Prošle su dve monorasne ekipe. U Srbiji nema crnaca, u Francuskoj nema belaca. I u drugim grupama nije prošlo bez šokova u prvoj fazi. Najveći šok je svakako ispadanje najbolje reprezentacije univerzuma, Hrvatske. Hrvatski trener Josip Vranković, koji se objektivnosti učio na prenosima HRT-a i komentarima na Indeksu, pred prvenstvo je vrlo samouvereno izjavljivao kako ima bolji tim od srpskog. Možda i ima, ali to nismo uspeli da saznamo jer nas Hrvati nisu ni udostojili mogućnosti da to proverimo, pošto su već u prvoj fazi naleteli na košarkaške velesile kao što su Bosna i Makedonija.
Makedonija predstavlja najprijatnije iznenađenje na ovogodišnjem EAP. U prilično solidnom timu gde igra par dobrih igrača kao što su Gečevski, Ilijevski, Samardžiski, dominiraju dve glave koje pamti svaki prosečan ciganin ili grobar sa severa i juga koji zna da otpeva više od dve pesme, što je nekih 9% ljudi sa te dve tribine. To su Pero Antić i Bo Mekejleb. I dok Pero Antić svakako ima veze sa Makedonijom, jer je Srbin iz Skoplja, omaleni Amerikanac sa južnim susedom ima veze otprilike koliko i MB pivo sa oznakom ” bezbedno za piće “. Ali ako Delonte Drejper može da nasledi čoveka koji je prodavao fore Džordanu i davao 20 poena po tekmi u NBA, može i Mekejleb da nasledi Vrbicu Stefanova.
Posle našeg sinoćnjeg poraza od Litvanije, sprsko javno mnjenje već ispoljava standardne nivoe inteligencije, empatije, objektivnosti i košarkaškog znanja. Nivoe prosečnog listopadnog drveta, dakle. U opštoj histeriji i bolu jer nas je, zamisli, dobio domaćin prvenstva koji je pritom tradicionalno vrhunska repka koja je sinoć gađala trojke 60 % , provlače se i izjave tipa ” Duda nema pojma, sramoto za Srbiju, ‘oćemo Darka Rusa za trenera!!! ” ili ” Teodosić je đubre, zašto nismo dali državljanstvo Miltonu Palasiju!!”.
U drugoj fazi, nama je svakako bitna jedino utakmica protiv Turske – koju ćemo dobiti, siguran sam u to kao što sam siguran u to da svaki čovek koji je sinoć popljuvao naše momke na internetu, na jutjubu ima Pitbula u fejvoritsima i da je ne jednom pokušao da se ogrebe za snošaj preko Travijana ili Konkviztadora.
A onda, u nokaut sistemu sve postaje moguće – ukrštamo se sa značajno slabijim delom kostura, gde bi trebalo da nam u potencijalnom četvrtfinalu banu Rusi ili Slovenci. Poptuno izbacljive reprezentacije. Pogotovu kada Duda Ivković izvuče svog poslednjeg keca iz rukava. Anlišovani Bobi Marjanović, u prve dve faze držan lancima na klupi i hranjen sirovim mesom u hotelu. Najebali su ga.
