Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[crippled_avenger]

Seriju SUSPICION su radili veterani angloameričke televizije ali njen ukupni izgled i efekat je lako opisati kao manje uspešan ali i dalje harizmatičan izdanak neke od onih Sky kupovina autora sa BBC koji za njih snime nešto što liči ali prosto nije na nivou javnog servisa.

Apple + u tom smislu deli sudbinu drugih streamera koji su uspeli u svim produkcijama da nađu oslonac, osim u Britaniji gde i u najboljim saradnjama (tu ne računam HBO Max jer kanonski HBO od svojih početaka ima dobar kontakt sa BBC i RAI) zaostaju za najuspešnijih BBC i Channel 4 izdanjima. A to zapravo jeste sindrom Skya koji je mislio da se uspeh može kupiti dovođenjem autora da bi se onda ispostavilo da ipak nije sve u autorima već u celokupnoj infrastrukturi.

Imam averziju prema izraelskim serijama ali cenim neke njihove rimejke, i sada je Keshet ušao u jednu ozbiljnu monopolizaciju proizvodeći i original i rimejk. Na Apple + je išla recimo serija ECHO 3 u kojoj se kao kreator istakao oskarovac Mark Boal a kao reditelji on i Pablo Trapero. Reč je o izvanrednoj seriji koja nije za svaki ukus - mogao bih da zamislim recimo AMC u nekom eksperimentalnijem raspoloženju da radi tako nešto, čak ne ni HBO i to je recimo bilo vrhunsko autorstvo, namenjeno ljubiteljima i poznavaocima.

SUSPICION je sve suprotno od toga. Ona je koncipirana kao glossy konfencija, sve je odnekle uvezeno, pa tako recimo Chris Long u paketu dovodi Noaha Emmericha iz AMERICANSa, deo junaka kao da je poneo kostime iz serija UTOPIA jer im likovi malo liče na njih. Sve je polovno, ali je sve do samog razrešenja koje je ekstremno neuverljivo i tupavo - ali to i nije mnogo važno, zapravo vrlo pitko i dinamično.

Mešaju se ovde razne motivacije. Imamo osvetu, društveni angažman, imamo oblike kriminaliteta od cyber terorizma do eko terorizma i utaje poreza, imamo tehnotrilersku poteru, jurnjavu peške, jurnjavu u motornim vozilima, naprezanje porodičnog tkiva zbog bremena kriminalističke istrage. Imamo, rečju, sve.

I u tom melanžu, dobijamo jedan pristojan produkt. Seriju koja je nevažna ali pitka, sa dosta dragih lica kojih smo se pomalo uželeli, i filmskom zvezdom da malo podmaže prihvatanje nekih novih televizijskih faca.

Apple + je sebe profilisao kao dom važnih serija i SUSPICION nije prvi slučaj da im je takav domet izmakao, i da ono što imaju liči na ponudu neke druge kuće. Međutim, ovde ima previše simpatičnih elemenata da bi se oglašavalo kako je Apple + ušao u krizu.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni SNOWFALLa, neki doživljavaju uspon, drugi doživljavaju pad, a ključni motiv ove sezone je porodica koji se u dobro oprobanom BREAKING BAD maniru na kraju ipak lepo ujedinjuje oko novca koji donosi prodaja kreka.

Osnovni izazov, sa kojim se serija dobro nosi jeste kretanje već utabanim stazama ovakvih priča o nastanku kriminalne imperije koje smo gledali u nizu što istinitih što fikcionalnih priča i to rešava na dva načina - u manjem broju slučajeva uspeva da bude kreativna a u većem svoju repetitivnost - i u odnosu na žanr, pa čak i na samu sebe - rešava time što sve radi sa punim ubeđenjem.

[crippled_avenger]

Treća sezona SNOWFALLa govori o fazi pada, i on je zanimljivo koncipiran jer krek kreće da uništava najdraže ljude u Saintovoj okolini, a zanimljivo je da upravo u ovoj oblasti priče, treća sezona donosi dve do sada najbolje epizode u celoj seriji - i obe su bottle episodes - jedna u kojoj Melody otkriva krek koja je urnebesna, i završna epizoda u kojoj Saint proživljava svoju drugu životnu putanju i stvara drugi svet, zajedno sa svim protagonistima svoje osnove realnosti. Ove dve epizode su bile prilika da autori sebi daju mašti na volju i iskoristili su to na najbolji mogući način.

[crippled_avenger]

Kad smo bili mali uglavnom smo bili razočarani filmom THE MOSQUITO COAST, prvom ekranizacijom romana Paula Therouxa u režiji Petera Weira, pošto smo kao klinci očekivali da će film sa Harrisonom Fordom u džungli biti nešto superdinamično. Međutim, Weir je snimio film koji je dobar na jedan potpuno drugi način od onog koji je nama trebao, samo nije bio za dečake.

Serija koju su koncipirali Neil Cross i Tom Bissell uz rediteljsku postavku Ruperta Wyatta koja je zaista nešto posebno, predstavlja ono što smo želeli tada kada smo prvi put sreli Weirov film.

Moram poći od nečega što se u serijama ne smatra ključnim a u ovoj jeste - to je rediteljski koncept Ruperta Wyatta. Ovde on briljira kao i u svojim filmovima. THE MOSQUITO COAST u svoje dve prve epizode postavlja mustru koju su ostali reditelji uspeli da isprate a nije bilo lako. Reč je o zanimljivo rešenoj "povišenoj realnosti" u kojoj sve što postoji u kadru "igra" i mizanscenski, i kao površina, i kao detalj sa određenom znakovitošću i to pored bravure i ima smisla - glavni junak Allie Fox je opterećen idejom popravljanja nasuprot konzumerističkog imperativa kupovine novog i on vidi svet na drugi način. Međutim, ovo nije subjektivna vizija sveta kao u McGuiganovoj ekranizaciji Moffatovog SHERLOCKa koja je visokotehnološka već je organska. Izvedba je zaista nesvakidašnja i to što je Wyatt postavio njegovi saradnici kasnije uspevaju da produže.

Rečju, THE MOSQUITO COAST do te mere upečatljivo izgleda da se već na tom nivou mora pogledati.

Na sve to dolazi priča koja je u Peak TV maniru ispitivanja porodičnih odnosa unutar trilerskog zapleta ali sa izraženijom akciono-avanturističkom komponentnom u odnosu na razmatranje civilizacije kod Weira, mada ima i toga. Serija pre svega studira pitanje koliko je porodica zapravo dovoljna da zameni ostatak sveta u životu svakog pojedinca, naročito dece. Isto tako tumači koliko čistog uživanja i adrenalinske zavisnosti ima u životu odmetnika koji se toj sudbini prepuštaju do kraja

Konačno, serija dobija jednu peckinpahovsku dimenziju sa likom Amerikanca, takođe expata južno od granice koji radi kao nemilosrdni ubica-fetišista za kartele, i nudi mračnu stranu iste odmetničke ideologije kao i "beli pobunjenici" koji čine nukleus porodice koja je u centru priče.

Serija zapravo u drugoj sezoni dolazi tamo gde se dešava film i tu se nažalost serija i završava ali ima u obe sezone određenu zaokruženost. Prva sezona je po miljeu meni lično bila snažnija od druge, što opet ne znači da nekom drugom upravo ona neće biti zanimljivija.

Kritika je poredila THE MOSQUITO COAST sa BREAKING BAD i OZARKom ali ovo je potpuno drugačija stvar koja sa ovim dvema serijama ima veoma labave sličnosti na nivou aktivnosti junaka a suštinski ni toliko. U hijerarhiji tih serija, meni lično je iznad obe, ali opet nisam od onih koji su se pridružili kultu BREAKING BADa, pa ipak nisam merodavan.

U svakom slučaju, već sam izgled serije THE MOSQUITO COAST zaslužuje pažnju, a ovo ostalo ne zaostaje nimalo.

[Dybuk]

U toku je 2. sezona Yellowjackets end šit iz spektakjular!!!

Ne videh jačeg momenta na tv od završnice 2. epizode jedno sto godina.

https://www.youtube.com/watch?v=XX4EpkR-Sp4

[crippled_avenger]

SUSPICION je odlazak Apple + u dublji Euro Trash ali sa zaista jakim sastojcima. U rediteljskoj stolici je Stephen Hopkins, reditelj koji je doveo Dad TV do svog vrhunca u 24, a pred kamerama Vincent Cassell i Eva Green. Virginie Brac je složila jednu relativno bajatu špijunsku priču baziranu na veoma "originalnoj" premisi o privatnoj firmi za bezbednost koja stvara pretnju ne bi li dobila novi ugovor - to sve pokreće kontinentalnu poteru na potezu London-Brisel-Provansa-Lamanš.

Hopkins sve drži u maksimalnom tonusu, a priča je takva kakva je iako je Bracova povremeno imala pomoć Ollie Butchera koji je sa Le Carreovim sinom pisao uzoran prototip ove vrste sadržaja - UNKNOWN sa Neesonom. Međutim, kad sve sklapaju Hopkins i legendarni Peter Levy i igra Cassell, nema tu šta da nam smeta. I kad je glupo, oni to čine zanimljivim.

Verujem da će i rezultat ove serije biti negde takav. Potvrdiće kapacitete svojih činilaca ali neće ostati zabeležena u antologijama.

[crippled_avenger]

Četvrta sezona SNOWFALLa govori o fazi kada Saintova imperija i celokupan aranžman koji je CIA osmislila postaje preveliki i kada počinje da privlači pažnju javnosti, kao i raznim reakcijama koje to budi kod dilera, agenata i njihove okoline. Tema ove sezone je pitanje moći i žrtve, u kojoj tački jedan bos može da dozvoli sebi da pokaže slabost a u kojim ne.

SNOWFALL je serija koja pokriva relativno dug period ali se svaka sezona bavi relativno kratkim isečcima vremena, sa mnogim događajima koji se dešavaju u elipsi između sezona. To otvara rizik da neke bitne stvari ostanu neprikazane, ili da se serija bavi nečim što je manje zanimljivo od onoga što je ostalo između sezona.

Te rizike pisci ipak uspevaju dosta dobro da kompenzuju razjašnjenjima nekih od tih situacija koje daju unutar dramske radnje u epizodama.

[crippled_avenger]

U vreme kada je izašla serija THE LEFTOVERS koju je po romanu Toma Perrotte kreirao Damon Lindelof, osnovni utisak koji sam imao bio je izvesno olakšanje da nas - uprkos premisi - Lindelof nije uveo u ono šlajfovanje prema velikom Saznanju koje je krasilo LOST, i da ovde nema takvih pretenzija.

S druge strane, ono što me je impresioniralo bila je dramska izvedba, i na nivou scenarija i na nivou glume i na nivou režije, i vremenom - uprkos priči koja je povezivala sezonu u celinu - sve je počelo da mi liči na jako zanimljive slučajeve iz života ljudi u neobičnoj situaciji pre nego na neki kontinuirani narativ.

Po završetku prve sezone sam bio jako zadovoljan pogledanim, ali nisam imao jasnu ideju šta me kao gledaoca čeka dalje, niti da li tačno imam potrebu da sve ovo pratim dalje, uprkos tome što je bilo jako dobro.

Dakle, prva sezona mi je ostavila čudan utisak. Bila mi je uzbudljiva, briljantno izvedena u svim aspektima, samo u svemu tome nisam "prepoznavao seriju", možda zato što sam ranije čitao roman, ne znam.

Sada sam odlučio da seriju pogledam u celosti i reprizirao sam prvu sezonu, zapamtivši da ovde imamo posla sa metanarativom i da treba obnoviti sve detalje. Moram priznati da me je prva sezona čak i iznenadila time koliko se drži u tom visokom dometu koji sam iz nje zapamtio, da - to je to - zaista je izvanredno, s tim što me sad ovaj sekundarni utisak o tome da ne znam šta bi se tu dalje dešavalo zaobišao, ne nužno zato što ga nema već zato što sam ga eliminisao odlukom da ovog puta gledam sve u celini.

Prva sezona LEFTOVERSa može jako puno da nauči o tome kako se pravi serija koja maksimalno kapitalizuje princip digresije a da i dalje opstaje kao celina, uz određene rizike koje to nosi u pogledu šire celine koja se gradi na nivou višesezonske forme.

[crippled_avenger]

HELLO TOMORROW! je serija koju su kreirali Amit Bhalia i Lucas Jensen i u oštroj konkurenciji FOR ALL MANKIND uspeva da se bori za titulu najdekadentnijeg projekta na Apple +.

HELLO TOMORROW je SF dramedija o trgovačkom putniku koji u retrofuturističkom svetu koji izgleda kao američke pedesete, samo sa hover-mobilima i kolonijama na Mesecu, i još uvek-crno belom televizorima. On putuje sa svojom ekipom očajnika i po američkim varošicama prodaje time share aranžmane na Mesecu, nudeći novi početak svojim na ovaj ili onaj način rezigniranim ili naprosto naivnim kupcima.

Na tom putu on sreće mladića za kog shvata da mu je sin ali odlučuje da to zadrži kao tajnu i afirmiše ga prethodno kao svog prvog saradnika, međutim to se ispostavlja kao tajna viška u odnosu na sve ostale koje muče ovog junaka.

HELLO TOMORROW! se bavi bazičnim američkim idealima samostalnosti, preduzetništva, sanjarenja,  potrage za savršeno formulisanim svetom i destilat toga pronalazi u pedesetim i viziji budućnosti koja je tada postojala, gde se samo postavljalo pitanje tehnološkog progresa koji će da isprati već savršeno društveno dostignuće. Slično filmu DON'T WORRY DARLING i ovde pedesete služe kao primer Izgubljenog Raja, ako ne u konkretnom smislu, a ono barem kao imaginarijum jedne nacije koja je mislila da je odgovorila na sva pitanja.

U tom svetu kom se desila budućnost koju je priželjkivao, Bhalia i Jensen smeštaju svoju komičnu varijaciju na DEATH OF A SALESMAN, i uprkos tome što je u izvesnoj meri jasno zašto, u drugoj se ne može pobeći od utiska da je na kraju krajeva ovde ipak čist fetišizam u igri.

Dakle, priča ima razloge zašto se dešava u takvoj mutaciji postojeće epohe, a delom je to prosto tako zato "što im se moglo", i kome taj larpurlartizam ne smeta u ovoj seriji može veoma da uživa. Ona je produkciono posebna, na nivou priče je jako dobra, ali "obična". Meni to nije stvaralo disbalans ali stvari su toliko dekadentne da nekome možda može.

Svakako ipak ovoj seriji treba pružiti priliku jer ovako nešto ipak nigde nećete naći.

[crippled_avenger]

Malo je reći da sam izuzetno uživao u seriji MR CORMAN koju je kao svoj autorski projekat napisao i najvećim delom režirao Joseph Gordon-Levitt.

Uprkos tome što je ovo serija u kojoj on igra glavnu ulogu, potpisuje režiju na osam od deset epizoda, kreira ali i lično piše neke scenarije, daleko je sve to od nekog ličnog i sujetnog iživljanja. Reč je o autorskom projektu u najkonstruktivnijem pogledu u kom Joseph Gordon-Levitt na umetnički itekako relevantan način kanališe razne frustracije i upitanosti rane srednje dobi, pakujući ih u veoma dinamičan i ekspresivan izraz koji je izučio radeći sa velikim rediteljima našeg vremena, od Roberta Zemeckisa i Olivera Stonea do starijih do Riana Johnsona i Marca Webba od mlađih.

Naravno, nisu svi ovi reditelji podjednako značajni u ovoj celini, ali se oseća kako je od svakog od njih Joseph Gordon-Levitt naučio štošta i preneo u seriju koja ne samo da je zanimljivo napisana i, očekivano, vrhunski glumljena već je i na svakom nivou sjajno režirana, od vizuelnog izraza da vođenja priče i igre svih učesnika.

Epizode su polučasovne, žanr se izmiče definiciji, ima tu i humora i prave melodrame, ali ono što je najbitnije jeste da je sve kako treba, i sve je na svom mestu, nezavisno od te žanrovske fludinosti. Verujem da će čak i oni koji dođu očekujući određeni konkretan žanr - a to neće dobiti - otići zadovoljni jer će dobiti jedan autentičan i koherentan spoj, čak i kada autor insistira na eklektičnosti i od epizode do epizode menja pristupe.

Ne mogu da kažem da ovakav uspeh nisam očekivao od Josepha Gordon-Levitta, imao je uostalom i kad i od koga da nauči, ali ovakva samouverenost i to u jednoj izazovnoj formi o deset epizoda i tristotininak minuta materijala, takva sklonost da se zakorači u eksperiment i nešto neizvesno a tako sigurno pruži solidan rezultat, ne sreću se svaki dan.

[crippled_avenger]

U prve dve epizode druge sezone MAYOR OF KINGSTOWN, dobijamo odgovor na pitanje da li je u drugoj sezoni moguće održati izvanredno visok tonus prve. Moguće je. Od treće epizode međutim dobijamo i odgovor da taj tonus naprosto nije održan i da je krenuo jeziv sunovrat serija u kojoj od normalnog i po meni dobrodošlog formata od 45 minuta spada na 35+ i kreće da stoji u mestu, trošeći vreme u nekim besmislenim situacijama, jalovim diskusijama u kom imamo mačo tipove koji XY puta diskutuju o nečemu što im ne pada na pamet da urade pa ipak urade itd.

Drugi krupan problem mada se po veličini ne može porediti sa ovim najvećim jeste činjenica da je Milo kao negativac iz prve sezone, bio najslabiji element već u toj jakoj seriji, a da se ovde ta linija nastavlja i to - nažalost - u lošoj seriji gde on postaje samim tim još veći problem.

Prvim dvema epizodama svaki fan prve sezone skida kapu. Ali zbog ostalih osam bi Sheridanu najradije skinuo glavu.

[crippled_avenger]

SURFACE Veronice West je dobila drugu sezonu iako je po svojoj fizionomiji reč o krimiću koji najviše deluje kao limited serija, odnosno mini-serija koja nema kapaciteta za kontinuitet. Glavnu junakinju igra Gugu Mbatha Raw koja je na televiziji našla fah kao heroina upmarket krimića, primer za to je THE GIRL BEFORE i njena gluma još dodatno podvlači slabu održivost SURFACE kao serije otvorene za dalje produžetke.

Gugu u jednom maniru karakterne glume igra glavnu junakinju, suprugu uspešnog mladog poslovnog čoveka koja posle pada sa trajekta ima amneziju i pokušava da rekonstruiše okolnosti onoga što joj se desilo. Naravno, vrlo brzo postaje jasno da tu nisu čista posla, pojavljuju se ljudi koji joj to i kažu i postepeno ona shvata da suprug i njena okolina pokušavaju da joj stvore lažnu sliku života kog se ne seća. Međutim, i stvarnost koju je zaboravila nije baš onakva kako je videla.

Sam Miller, britanski stručnjak za interesantne krimiće režirao je veći deo serije uz druge prekaljene veterane, i sve vrlo prijatno i zanimljivo izgleda, međutim, serija počne tek kada se prvi put desi nešto što do sada nismo videli puno puta i što ne gledamo svakodnevno u ovoj vrsti sadržaja, a to se desi duboko u prvoj polovini druge sezone, a onda ni tada pisci ne uspevaju da kapitalizuju to osveženje.

SURFACE je serija koja može imati smisla za ljude koji baš jako malo znaju o krimiću i nimalo ga ne prate. Već sa nekim gledalačkim iskustvom, ova serija u najboljem slučaju može biti tek prijatno izvedena rutinska stvar, a na nivou priče ne dobacije često ni do tog dometa.

Plašim se da me druga sezona ove serije ne zanima jer mi svaki mogući razvoj svega ovde viđenog deluje krajnje neprivlačno.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni THE LEFTOVERS, Damon Lindelof se opredeljuje za jedan gotovo rašomonski pristup pripovedanju. Jednu krupnu situaciju prikazuje u prvoj epizodi i stavlja je u centar interesovanja i onda tu situaciju sagledava iz raznih uglova, vraćajući se unazad u njenu genezu, a pored inače decentralizovane naracije u pogledu glavnih junaka nudi i svoju prvu punokrvnu bottle epizodu u ovoj seriji.

U epizodi INTERNATIONAL ASSASSIN primus inter pares junak u nekom prostoru između života i smrti ima jednu apartnu avanturu čiji je cilj da se vrati u svet živih. Craig Zobel, sa kojim će Lindelof kasnije snimiti film HUNT, briljantno realizuje ovu digresiju i uprkos tome što nas izbacuje iz glavnog "toka" u vrlo osetljivom trenutku, nudi nam nešto zaista posebno.

Druga sezona se ponovo uzdržava od ulaska u lindelofovsku problematičnu lostičnu ideju velike misterije čijem rešenju stremimo a da njega možda i nema.

[Labudan]

Ja počo Wednesday... Ali ovo i nije Addams Family u suštini. Više Hari Poter Stranger Things combo...

[crippled_avenger]

Televizija nije forma u kojoj reditelj ima dominantnu ulogu ali jedno imena koje se izdvojilo upravo u ovoj profesiji jeste Craig Zobel. Bilo da je u produkciji Gavina O'Connora režirao seriju MARE OF EASTTOWN koja je donela o'connorovsku sirovost u format televizijskog krimića ili da za Damona Lindelofa radi THE LEFTOVERS, Zobel dolazi sa jednim zanimljivim spojem realizma i estetizacije, skoro naturalističkih prikaza koje ume da preseče neki sugestivan detalj vizuelne simbolike koja dolazi iz sveta fantastike, glumci su kod njega izvrsni a objekti maksimalno iskorišćeni.

Prva serija u kojoj je Zobel - inače dokazani indie reditelj koji je iskoračio u žanr sa sjajnim i proskribovanim HUNTom po Lindelovofom i Cuseovom scenariju, a to je ekipa sa LEFTOVERSa - dobio priliku da bude najveća zvezda jeste krimić ONE DOLLAR.

ONE DOLLAR je kreirao pisac krimića Jason Mosberg koji ima nekoliko izdatih romana, i jedan snimljen film - to je ARSENAL u režiji Stevena C. Millera - jedan od uspelijih DTV radova u kome je veliki oslonac na kerebečenju Nicolasa Cagea, dakle ništa posebno. Mosbergov prozni rukupis je veoma zanimljiv. Piše klasičan krimić na nov način, uvodeći noir u novi milenijum bez potonuča u futurističke narative.

U ovoj seriji, oko Mosberga skupljena je ekipa prekaljenih žanrovskih radnika, Rafael Yglesias koji je potpisao sjajni FROM HELL Braće Hughes i FEARLESS Petera Weira i Graham Grody koji je uspeo da se potpiše na odličnoj seriji QUARRY, trećoj sezoni TRUE DETECTIVE - dok ju je još radio Nic i na RECTIFY.

Sa ovako pouzdanim saradnicima, nema mnogo rizika i oni uspevaju da Mosbergovu riskantnu premisu pretvore u nešto održivo. Iz današnje vizure, možemo reći da je Zobel uradio ovde crossover MARE i LEFTOVERSa, ali u to vreme to nije tako izgledalo.

Od LEFTOVERSa, Zobel preuzima digresivnu strukturu - serija ima deset epizoda, svaka od njih ima drugog glavnog junaka a smenjuju se u fokusu tako što jedna određena novčanica dolara pređe iz ruke u ruku. Predmet koji menja vlasnike i korisnike je stara mustra za konstituisanje ovakvog narativa i ovde je uspeo.

ONE DOLLAR je punokrvan krimić. Nudi zanimljiv slučaj, dosta napetosti, šarmantnog privatnog detektiva na zadatku, vrlo zanimljiv zločin, odlične likove policajaca. Međutim, on u sebi nosi i nešto od indie filma, a što je već primenjeno u seriji LEFTOVERS, gde se velika priča izlaže kroz prikazivanje pojedinačnih sudbina gde je u svakoj epizodi drugi lik protagonista.

Uprsko tom principu digresije, Zobel uspeva da izgradi i ubedljivu socijalnu sliku propasti Rustbelta ali istovremeno i whodunit i whydunit koji nam drži pažnju sve vreme.

Slučaj je smešten u mali grad, praktično varošicu u kojoj lokalna čeličana odlazi u krizu. Jedne noći, na mestu čeličane bivaju pronađene fleke sedam različitih krvi, i stvari kreću da se kuvaju.

Zobelova režija jako evocira neki vrhunski indie film. Tempo izlaganja priče je relaksiran ali je dinamična i izuzetno zanimljiva, pre svega zato što Zobel ne pušta da se pravne i proceduralne stvari pretvore u debatni klub.

Na granici između krimića i hronike života u malom američkom gradu koji izumire, Zobel pronalazi pravu ravnotežu i gradi seriju koja je uprkos brojnim pozajmljenim ili anticipiranim rešenjima, ipak zaista nešto što ni prekaljeni televizisjki gledalac nije puno puta gledao.

Serija nije ostavila dubok trag na američkoj sceni što je šteta jer je reč o kvalitetnom i autentičnom produktu, međutim u sebi je nosila neki limited duh, uprkos koncepciji da se serija i nastavi ako dotle dođe.

Nije bilo potrebe za drugom sezonom. I to je u redu, prva nam ostaje netaknuta.

[crippled_avenger]

THE HOT ZONE je serija koju je kreirao veteran James V. Hart - inače gost FESTa 2023. godine - i bavi se istinitim slučajem kada se ebola po prvi put pojavila na tlu SAD. Imali smo nekoliko godina posle tog stvarnog događaja i film Wolfganga Petersena OUTBREAK, veoma uspeo akcioni triler, dočim je ovo istinita priča ali izvedena sa jakim žanrovskim nabojem.

Ovu seriju je Fox snimio za National Geographic, sa prekaljenim profesionalcima, ispred i iza kamere, a ako imamo u vidu da oficira epidemiologa igra Noah Emmerich, sva rešenja su dobra i razgažena. Jedino u šestoj epizodi koja na neki način nudi epilog cele priče jako opadne tonus i ode u nezasluženu sentimentalnost i propovedništvo.

THE HOT ZONE je pristojan Dad TV ali nije bitna serija sem za ljude kojima u organizmu ponekad zafali Noaha Emmericha u liku sa beneficiranim radnim stažom.

[Labudan]

Ja počo Wednesday... Ali ovo i nije Addams Family u suštini. Više Hari Poter Stranger Things combo...

bukvalno su se odrekli Adams originala da bi bili Stranger Things kopija

jeste da može da se gleda, ali djetinjarija unedogled, vukodlaci, sirene, Mister Hajdovi...

hajde da kažemo Woke verzija Stranger Things

[crippled_avenger]

David Victori i Jordi Vallejo kreirali su seriju koja je verovatno pretendovala da bude CASA DE PAPEL u jednom malom formatu. U osam polučasovnih epizoda oni prikazuju sudbinu putnika jednog autobusa u kom se desila pljačka koja se otrgla kontroli i stradali su pljačkaši. Par detektiva kreće da istražuje slučaj i shvataju da će veoma teško doći do istine.

U jednoj rašomonskoj formi Victori i Vallejo izlažu ovu misteriju i u njoj mi je, pre svega, zanimljiv način izvedbe. Inscenacija je veoma zanimljva i atraktivna, gluma je vrlo solidna, ali na kraju cele priče nisam imao baš jasnu ideju šta se zbilo jer sam izgubio niti. Ipak, na kraju krajeva, serija mi je čisto visceralno ipak bila zanimljiva da je ispratim do kraja.

[crippled_avenger]

Završna, treća sezona serije THE LEFTOVERS uspeva da zaokruži priču i izbegne banalan krajnji ishod i razrešenje misterije koja se nalazi u temelju premise, a da istovremeno bude dramski izuzetno snažna, uprkos tome što svet posle tragedije koja ga je zadesila postaje sve groteskniji.

Visok nivo je bio prisutan sve vreme, i ovde nije izostao, ali najbitniji detalj je to što unutar svega, posle brojnih snažnih, neobičnih i često bizarnih momenata, očuvan emocionalni integritet i što su snažni momenti kojima se sve zaokružuje uspeli da budu zaista ubedljivi. U završnici, stvari postaju kontemplativne a da im opet ne smeta i ovdašnja bottle epizoda u kojoj Garvey tone u samrtni san itd.

THE LEFTOVERS je trajala tri sezone. HBO ima neki standard od pet da bi se serija smatrala uspehom ali, ovo ipak jeste bitna i uspela serija ove kuće.

[crippled_avenger]

Kada sam pisao o seriji WACO, jedan od zaključaka mi je bio kako eto nikada nećemo gledati novu sezonu te serije. Danas, taj zaključak deluje smešno, uprkos svemu pojavila se druga sezona te serije iako je reč o tek pet epizoda za koje u stvari možemo reći da su kao prva i po sezona, jedan zanimljiv narativni privezak.

Taylor Kitch se pojavljuje u kratkim sećanjima na opsadu, dok mladog Davida Koresha, u vreme dok se još zvao drugačije igra drugi glumac. Michael Shannon igra FBI pregovarača iz WACOa i njegov story arc ponajviše podseća na novu sezonu u klasičnom smislu.

Braća Dowdle se ovde poduhvataju jednog bitnog istorijskog događaja, u stvari jednog bitnog istorijskog procesa i uspevaju da ga sabiju u tek pet epizoda. Već zbog toga što im je takav zahvat uspeo, zaslužuju posebne pohvale i iz ove serije može da se dosta nauči.

Ono čime se bavi THE AFTERMATH nije manje ili nije bitno manje važno od onoga čime se bavi WACO. Međutim, sada ima manje prostora, manje sredstava i manja hypea i tri linije priče idu paralelno - advokat kog sjajno igra Giovani Ribisi, brani preživele iz Wacoa na sudu, usput razotkrivajući neverovatan stepen javašluka, pogrešnih odluka, mahinacija i svega ostalog što su počinili ATF i FBI i država bi sad da prikrije; uporedo sa tim pregovarač iz Wacoa posle jedne talačke situacije kreće u istragu i shvata da je Waco ujedinio desničarske milicije i razne fanatike i da bi se mogla očekivati osveta i to baš na godišnjicu - mi danas znamo da će to biti napad Timothy McVeigha; i pratimo korene kako je Koresh postao ono što je postao i kako je usvojio manire Divljeg zapada, uporedo se predstavljajući kao mesija.

I ovde ima materijala za deset epizoda, ali Dowdles sve sabijaju u pet primenjujući u suštini drugačije narativne tehnike od WACOa. Dok je WACO bio praktično linearno ispričana priča, sa fokusom na likove, na njihove sukobe, ovde imamo tri paralelna vremenska toka koja nas vode prema onome što znamo da je kraj - bomba u Oklahoma Cityju, a karakteri i sve ostalo su u funkciji tog kretanja i grade se usput. I to je sasvim u redu, taj network feel mi nije smetao, iako je WACO imao Peak TV pretenzije, a nije mi smetao jer je ovde dobro izveden na svakom nivou, i premda rezultat nije antologijski, ovo je jako uspela serija.

Promena celog predznaka ne umanjuje utisak da se ova serija ipak produkciono i pripovedački dešava u istom "svetu" kao i WACO. Iako uslovi nisu isti, THE AFTERMATH nije obrukao WACO, naprotiv, dodao mu je jedan sloj i dao mu na značaju.

[crippled_avenger]

Četvrta sezona TITANSa data je iz dva dela, ima ukupno dvanaest epizoda i sa njom se sve završava.

Počinje odlično, sa režijom Nicka Copusa i zanimljivo postavljenim Lex Luthorom da bi se potom degenerisala u seriju manjih ili većih nebuloza koje prilično dobro izgledaju ali se teško prate a tiču se Trigona i Mother Mayhem i tako te ekipe.

Sve u svemu, sezona nudi dve sjajne bottle episodes i odlično počne. Ovo u sredini, ko isprati svaka mu čast ali je uvek ništa manje od lepog za gledanje.

TITANS, kad se sabere i oduzme, ostaje narativno najstabilniji i najuzbudljiviji u prvoj sezoni a izvesnu celovitost ima i u trećoj. Ostatak vremena je bio sklon lutanjima ali nikada nije prestao da bude sjajno dizajniran, visoko estetizovan i prijatan za gledanje.

TITANS je učinio sve kako treba oko hardvera, a i softver je pola vremena bio na nivou. U jednom trenutku se pojavi Grant Morrison igrajući samog sebe, to je kratak trenutak, ali je lep znak da je i on razumeo kako se u ovoj seriji desilo dosta toga dobrog, iako mnogima tako ne izgleda.

[crippled_avenger]

Silom sam pogledao osam epizode prve sezone serije THE DIPLOMAT, kreacije koju potpisuje Deborah Cahn i u kojoj je Keri Russell ostvarila svoj povratak na televiziju, odnosno tehnički precizno - u serije - posle monumenta kakav su bili AMERICANSi.

Nažalost, THE DIPLOMAT je veoma težak promašaj, razbarušena dramedija bez glave i repa koja je prosto daleko inferiornija od sličnih komično-serioznih hibrida koje smo gledali. Očigledno je da smo ovde imali pokušaj da se ostvari neka neformalnija, improvizacijska, estetika, i da Keri Russell više samoupravlja nego inače, međutim, jedino što dobijamo je ona u tri različita raspoloženja koja se smenjuju, povremene scene intimnosti u kojima se ona raskomoti nasamo i podseti nas da za svoje godine izgleda sjajno, ali manje-više to postaje gotovo degutantno jer, da, u redu, shvatili smo, čak i političari ponekad sede ili leže u gaćama, i oni su ljudi, to je prilično jasno.

Dok su AMERICANSi upravo na sjajan način razvijali paradigmu Peak TVa, da čak ni špijuni na neverovatno osetljivoj misiji i dalje ostaju ljudi koji imaju ne samo porodične probleme već i potpuno prozaične nevolje, DIPLOMAT pokušava da nam pokaže to isto, ali nas ne ubeđuje i u jednu premisu - prikaz diplomatije, politike i intrige je nedorečen i naivan, ali je i privatni život takođe usiljen i obesmišljen na razne načine.

Drugu sezonu sigurno neću gledati osim ako se ispred ili iza kamere ne pojavi neko istinski zanimljiv.

Dodao bih da ova serija ima u sebi tu "prazninu" Covid produkcija, ambijenti deluju prazno, u kadrovima "fali" ljudi, i dosta je nevešto izvedeno što me je iskreno zbunilo jer su na špici potpisani ozbiljni profesionalci.

Odluka Netflixa da se prva sezona ne "zaokruži" deluje veoma pretenciozno, u maniru starog HBO, gde oni sami mere i već znaju da će se raditi dalje. I radiće se dalje, ispada da je serija solidno prošla.

[crippled_avenger]

MRS DAVIS Tare Hernandez i Damona Lindelofa je serija koja posle izlaska HAPPYja realno nema ni šta da pruži ni šta da traži u televizijskoj ponudi. Nažalost, HAPPY je bio nedovoljno gledan i samim tim MRS DAVIS ima priliku da se nametne kao bitna loopy SF/ horor/ blasfemična diverzija iako je neuporedivaa sa klasikom koji su spremili Grant Morrison i Brian Taylor.

Tara Hernandez je ovde svojevrsni uljez jer zapravo dolazi iz sveta televizijske komedije i stvari kao što je YOUNG SHELDON. Damon Lindelof je s druge strane prekaljena SF faca koja je potpisala zaista svašta ali i jedno remek-delo televizijskog programa THE LEFTOVERS.

Betty Gilpin igra glavnu ulogu, znači vraća se u posao sa Lindelofom posle odličnog HUNTa i igra časnu sestru i Hristovu nevestu koja je posvetila život ukidanju novog AI sistema koji je od nekog programa asistenta poput Siri postala praktično gospodar čovečanstva. Avantura u koju se upušta ide iz situacije u situacije, atrakcije su nabacane, nisu sve podjednako zanimljivo ali nije teško gledati ovoliku količinu senzacija i raznoraznih pizdarija, koliko god sve to bilo negde šuplje iznutra.

Serija funkcioniše kao salata zadataka koji se postavljaju pred junake, sa međuljudskim odnosima koji svojom bizarnošću nadoknađuju odsustvo fundamentalnog kvaliteta ali sve to nekako funkcioniše dok god ima mašte i energije.

Stoga, MRS DAVIS na kraju ostaje kao nešto što sam rado gledao ali sam u svakom sekundu mogao da prekinem, da se seriji nikada ne vratim i da zbog toga ne zažalim. A opet dok god sam bio tu, solidno sam se zabavljao. Promovisana je kao bitan televizijski događaj i ona to jeste zbog imena, ali po samom dometu, ovo nije preterano bitna televizija za današnje standarde. Ipak, po onim starim kad je bilo bitno da ekran privlači pažnju, zaslužuje najviše ocene.

[crippled_avenger]

B.R.I. je serija koju su kreirali Jeremie Guez i Erwan Augoyard. Guez je lik koji se žanrovski oprobao u rasponu od saradnje sa poznim Van Dammeom na zapravo dosta dobrom belgijskom trileru, pa sve do američkog B-krimića sa Joelom Kinnamanom, i on je dokazani žanrovski pregalac te u seriji B.R.I. dobija priliku sa sprovede nešto upečatljivo za Canal Plus.

Ovo je serija o jednoj autonomnoj policijskoj jedinici koja radi i istragu i reagovanje i podseća veoma na seriju BRAQUO, s tim što ovde nema prekaljenih glumaca veterana već popriličnu zvezdanu harizmu donose mladi glumci, neki od njih više afirmisani - kao recimo Kechicheova učenica Ophelie Bau - neki manje. U tom smislu B.R.I. je drugačija zverka od BRAQUO jer vodi dosta računa o tom "povišenom realizmu" i ubedljivosti, sa junacima koji i opserviraju i skupljaju dokaze i ispituju a bogami i navuku pancire i zapucaju iz automatskog oružja.

BRAQUO je bio provokativan po svojoj sirovosti i spremnosti da se publici priredi neočekivani preokret, smrt bitnog junaka ili razvoj situacije u slučaju. U B.R.I. toga nema ali je socijalni milje razrađeniji i ubedljiviji za ove junake, iako ni oni ne zaostaju kad je reč o naoružanosti i spremnosti da se relativno često zapuca.

Isto tako, za razliku od BRAQUO, ovde nije tako visok uzor kršenje pravila. Zapravo, junaci se trude da se što bolje adaptiraju, iako su poneki ekscesi neizbežni.

Guez je režirao seriju i drži se jednog peterbergovskog stila, sa dosta pozicija kamere, povišenim realizmom, držanjem tenzije i kad se jure i kad razgovaraju, i serija izgleda veoma estetizovano a postiže visoku dinamiku.

Završna mannovska pucnjava kojom se zaključuje prva sezona, nosi efekat zaokruženja ali isto tako nema dileme da su Guez i Augoyard kreirali seriju koja je održiva na duže staze, sa likovima koji to mogu da izdrže. Ovakvih policijskih timova nema mnogo poslednjih godina na američkoj televiziji, ali u staro vreme ih je bilo. Iako dizajnirana kao Peak TV, serija ima ritam network zahteva i nudi najbolje od oba sveta, iako spolja gledano ne deluje kao nešto posebno.

Ipak, ponekad je najveći podvig napraviti ono što smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

[Labudan]

RUSSIAN DOLL

nije loše ovo. Samo prvu sezonu sam pogledao, druga mi djeluje da su krenuli u nekom komercijalnijem pravcu, možda griješim. Za sada se dobro drži, postoji stalna opasnost da postane dosadni dan mrmota, ali uvijek nađu način sa zanimljivim tvistom da prodube priču. Ne znam da li će takva biti i druga sezona, čak me brine sinopsis da će biti komplet retardirana. Ali prva mi je legla.

[crippled_avenger]

BEEF je ovogodišnja desetodelna senzacija sa Netflixa koju je kreirao Lee Sung Jin, i izdvaja se po tome što okosnicu glumačke ekipe čine glumci azijskog porekla.

U glavnim ulogama su Steven Yeun i Ali Wong i oni igraju skromnog preduzimača i nervoznu bogatašicu koji posle jedne svađe u saobraćaju krenu jedno drugom da zagorčavaju život, usput razarajući više svoje nego tuđe živote, ponekad sa krvavim posledicama.

Smeštanje priče u azijskoamerički milje je zanimljivo mada ne donosi ništa radikalno novo. Međutim, zanimljivo je videti tako jako povezanu dijasporu koja pravi šeme razne među sobom i snalazi se u borbi za opstanak, kao i sukob dva sveta - visoke i niže klase, gde među bogatašima ipak Azijate i dalje stoje kao stranci čak i kada imaju relevantan kapital.

Young Mazino je odličan u ulozi Yeunovog brata, a ističe se David Choe kao njegov kriminogeni rođak u stalnom bekstvu od zakona, poverilaca i neiscrpnim idejama za nove ilegalne ili sivozonaške kombinacije.

U tom smislu lepo je ponovo videti seriju gde imamo junake fino smeštene u sivoj zoni koji u njoj nalaze sreću i funkcionišu.

BEEF nije ni komedija ni triler, mada u sebi i nosi i to i elemente psihološke studije. Ponekad u tom žanrovskom ekvilibriranju i posrne, međutim, odlično je glumljena i režirana, i u stvari realizacija uspeva da je bezbedno dovede do kraja, čak i kada stvari u završnoj epizodi poprilično padnu u epilogu.

BEEF je jedna od onih serija kod kojih nisam uspeo sasvim da ukačim razloge za fanatično obožavanje ali sam se izuzetno dobro proveo kao publika.