ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Prošlog meseca je američki izdavač Viz Media [/font]konačno objavio Engleski prevod knjige Ask Iwata[/font][/color][/url], a koja je pod naslovom IWATASAN: IWATA SATORU WA KONNAKOTO WO HANASHITEITA objavljena na japanskom 2019. godine od strane kompanije Hobonichi. Hobonichi je neka vrsta skraćenice za puno ime – Hobo Nikkan Itoi Shinbun a koje bi se dalo prevesti kao „Skoro dnevna Itoijeva novina“ što nas podseća da je u pitanju vebsajt koga je krajem devedesetih osnovao legendarni japanski kopirajter Shigesaki Itoi ali i da je Itoi nadaleko čuven po svom smislu za humor. Ovaj sajt je samo jedan od delova kompanije koja prodaje razne produkte poput majica ili papirne galanterije, ali svakako jedan od najprominentnijih jer Itoijev rad na njemu garantuje nov i zanimljiv sadržaj (intervjue, kolumne itd.) svakog dana i govorimo o najvećem privatnom – odnosno ličnom – sajtu u Japanu sa više od milion i po dnevnih poseta (i bez smarajućih, jelte, reklama).



Elem, Shigesaki Itoi i Satoru Iwata su bili veliki prijatelji pa je Iwata pisao kratke kolumne za ovaj sajt te je Ask Iwata zapravo kolekcija njegovih tekstova i promišljanja, dopunjena tekstovima Iwatinih bliskih saradnika – uključujući samog Itoija – u kojima se oni prisećaju preminulog prijatelja. Na taj način, ova knjiga je neka vrsta memorijala, sećanja na čoveka koji je ostavio dubok trag u industriji zabave generalno, ali medijumu video-igara partikularno, pre svega fokusirana na njegove sopstvene misli, reči i refleksije, a što može da funkcioniše jedino ako je osoba koje se sa pijetetom prisećamo imala interesantne, duboke ili duhovite misli, reči i refleksije. Korporativni predsednici, verovatno svi za sebe misle da su baš takve osobe, ali slatkorečivost i sposobnost da se u svakom trenutku pronađe funkcionalna fraza nije isto što i elokventnost, a kamoli nekakva autentična mudrost. Iwata je bio drugačiji.[/color]

Satoru Iwata, četvrti predsednik japanske kompanije Nintnedo je umro 2015. godine sa svega 55 godina, nakon komplikacija poreklom od raka žučnog kanala i mada je, naravno, svačija smrt tužna za nekoga – pogotovo u životnom dobu za koje se smatra da „nije za umiranje“ – njegov je odlazak rezonirao posebno snažno među gejmerima, ili makar sa onim delom videoigračke populacije dovoljno posvećenom – ili dovoljno zaludnom – da zna imena korporativnih predsednika firmi što prave igrački hardver ili softver. No – Iwata je zaista bio drugačiji. Njegova izjava da mu na vizit karti piše da je korporativni predsednik, da je u glavi developer igara, ali da je u srcu gejmer nije tek puki saundbajt koji će i ova knjiga prominentno koristiti u svom marketingu, već stvarna diferencija specifika što je odvajala samog Iwatu od svojih kolega u firmama poput Sonyja, Microsofta, ili, već, Bandai-Namcoa, Electronic Artsa, ili Ubisofta, ali i – šire gledano – bio element ključne razlike između Nintenda i drugih firmi u ovom poslu. [/color]

Nintendo je, na kraju krajeva, jedina prominentna kompanija u industriji video igara koja je osnovana u devetnaestom veku i koja je sve do Iwatinog dolaska na mesto predsednika i izvršnog direktora 2002. godine bila pod izuzetno črvstom kontrolom porodice Yamauchi čiji su članovi nasleđivali predsedničku stolicu još od 1889. godine. Iwata je, tako, bio prvi ne-porodični predvodnik firme i ovo je na fin način bio simbol inovacija kojeje sa sobom doneo u njen rad – uz duboko poštovanje njenog već prominentnog instinkta ka (ekonomičnom) inoviranju koje joj je – između ostalog – obezbedilo ključnu poziciju u industriji ali i istoriji i kulturi medijuma. O Nintendovim godinama pre Iwatinog dolaska su napisane razne knjige a neke od njih sam svojevremeno prikazao kroz kratke napise (recimo [/color][/font]ovde i ovde) no firma koja je bila praktično poistovećivana sa medijumom video igara od strane opšte populacije sve do polovine devedesetih godina prošlog veka je sa Iwatinim dolaskom u pilotsku stolicu dobila nov i interesantan vetar u jedra i, posle decenije gubljenja teritorije i zaostajanja za novim i agresivnim korporativnim igračima dubokih džepova – prevashodno Sonyjem i Microsoftom – vratila kompaniju iz Kjota u prve redove neverovatnim uspehom konzola Nintendo DS i Nintendo Wii. Oba ova produkta, smelo inovativna i u skladu sa „blue ocean“ strategijom koja veli da nema smisla krviti se sa konkurencijom oko postojećeg pula mušterija kad možete da inovirate i pronađete mnogo novih mušterija što će se sjatiti samo ka vama jer jedini imate inovativan produkt, su ne samo Nintendu zaradila mnogo novca već su i – Wii pogotovo – ostvarili snažnu penetraciju u javnu svest i, voleli ih ili ne, redefinisali medijum i kulturu videoigara za sve potonje generacije. [/color]

Zašto je Iwata bio tako različit? Pa, o tome se može spekulisati, brljati po genetici, kućnom vaspitanju i drugim potencijalnim uzrocima no nismo za to kvalifikovani. Ono na šta možemo da ukažemo kao očiglednu razliku je da je Iwata zaista bio gejmer i čovek koji je do pozicije predsednika prvo razvojne kompanije HAL Laboratory a zatim i samog Nintenda došao ne korporacijskim i investitorskim šahom već radeći u samim rovovima gejm divelopmenta, dakle, praveći igre sa svojih deset prstiju i svoja dva crna oka. Iwatini tekstovi u ovoj knjizi pokazuju kako je radoznali junoša krajem sedamdesetih bio fasciniran programibilnim kalkulatorima – koji su u to vreme bili jako skupi pa je morao da dugo radi kako bi sebi priuštio jedan – pa onda sedeo satima i pronicao u tajne matematike, logike i algebre ali i njihovog sistema, kako bi od nečeg što danas ne bismo ni smatrali „kompjuterom“ napravio alatku na kojoj će kreirati svoje prve igre. Iwata sam piše kako mu je predstavljalo ogromno zadovoljstvo da vidi svog prijatelja iz klupe kako se igra nečim što je on napravio a i da je osećao ne mali ponos kada je te igre poslao japanskom distributeru Hewlett-Packard kalkulatora čija je reakcija bila mešavina neverice i divljenja da je tamo neki srednjoškolac u stanju da napravi igru na tuđoj platformi.[/color]

Iwatin prvi računar je bio Commodore PET (!!!!) a konstantno provođenje vremena u prodavnici kompjutera i opreme u Saporou – kako gikovi to odvajkada rade – rezultiralo je i osnivanjem firme HAL Laboratory u kojoj će Iwata biti prvo programer, pa developer a na kraju i presednik koji je u ruke dobio biznis sa jednom i po milijardom jena duga. Iwatine refleksije na ovo doba su osvežavajuće optimističke i prijatne, čak i kada priča o veoma teškim iskušenjima kakvo je predstavljalo vrćanje duga i izvođenje firme u kojoj je bio od osnivanja na proverbijalnu zelenu granu. Iako ga svi opisuju kao skromnog čoveka nesklonog samohvali, Iwata ovde ne demonstrira nekakvu lažnu skromnost i jasno govori da kada smatra da je on najbolja osoba za neki zadatak, ovo postaje njegova dužnost i da je to bio svetonazor kojim se vodio pri spasavanju HAL-a, a zatim u kasnijem spajanju sa Nintendom i strelovitom uspinjanju uz korporativnu lestvicu gde će na kraju dobiti predsedničku poziciju iz ruku tada već jako ostarelog Hiroshija Yamauchija. [/color]

Ask Iwata nije taksativna istorija i za tako nešto valjaće nam da neko napiše propisnu knjigu o Iwati, ali jeste riznica važnih detalja koji u mnogome pojašnjavaju šta je to kod Iwate bilo tako drugačije da je Nintendo pod njegovim kratkovečnim vođstvom ostvario tako mnogo. [/color]



U prvom redu, Iwata za sebe stalno naglašava da je „programer“ i da problemima, bilo da su menadžerske, matematičke ili međuljudske prirode pristupa sa programerskim umom, trudeći se da ih raščlani na elemente, da primeni logiku, kreira i testira hipoteze itd. Ovo deluje kao sasvim razuman pristup sve dok se ne setimo da tretiranje ljudi – i uopšte života – kao matematičkog ili logičkog problema stoji u korenu današnjeg techbro terora, sumorne vladavine algoritama na mestima gde su nas već dovoljno nervirali kancelarijski birokrati i jednog generalnog smaka ljudske civilizacije. Iwatina RAZLIKA u ovom slučaju je bila ta da je bio, pa, jednostavno rečeno, toplo ljudsko biće sa životnom misijom da čini druge ljude srećnima. Ne samo da je za takvu osobu bilo prirodno da karijeru pronađe u industriji zabave generalno i videoigrama partikularno, već i objašnjava njegov pristup menadžmentu gde je – prvo u HAL-u a kasnije u Nintendu – uveo praksu razgovaranja direktno i lično sa svakim pripadnikom osoblja barem dvaput godišnje. Shigeru Miyamoto u svojim tekstovima u ovoj knjizi pojašnjava da ovo nisu bili formalni, administrativno obavezujući razgovori već autentičan napor od strane predsednika i šefa da bude upoznat sa svojim zaposlenima i pomogne im da reše probleme i da, jelte, budu srećni, ali i da oni budu upoznati sa čovekom u odelu koji ih predstavlja pred bordom direktora i na međunarodnim konferencijama. [/color]

Iwata je bio različit jer ne samo da se nije plašio da isprlja ruke „pravim“ radom već jer je odistinski tražio priliku da pomogne svojim znanjem. Mnoge korporativne njuške će održati predavanje studentima ili zaposlenima, smatrajući da je to najbolji i najekonomičniji vid transfera znanja, ali Iwata je poznat po tome da je igru EarhBound praktično spasao kada je shvatio da studio koji je pravi više ne zna kako da se iskoprca iz development hella u koji je upao. Ulazeći u projekat direktno – doslovno pišući delove koda u trenutku kada je već bio predsednik – Iwata je, u legendarnoj istorijskoj epizodi, Shigesakiju Itoiju, čoveku starijem od njega nekoliko godina i već svojevrsnom japanskom selebritiju u to vreme – a koji je bio na čelu ovog projekta – rekao da mogu da nastave da rade sa kodom koji je već napisan i da igru dovrše u naredne dve godine ili da bace sav kod u đubre, zadrže priču i grafiku i napišu novi kod od nule pa da igra bude gotova za šest meseci. Ovo je neka vrsta suludog predloga kakav se ne dešava u japanskom korporativnom svetu ali Itoi u svom tekstu u ovoj knjizi potvrđuje da je Iwata bio vanredno fina osoba i da su odmah postali prijatelji. Naravno, Iwatin predlog je prihvaćen – igri je ipak trebalo još godinu dana da bude dovršena – ali Itoi naglašava da je Iwatin pristup bio takav da su svi članovi tima dobili novi entuzijazam kada se videlo da Iwata nema nameru da ih izgura sa bine i sve odradi sam već da računa na njihovu ekspertizu i rad. Ova vrsta inspirativnog kvaliteta koji je Iwata nosio u sebi, predvodeći primerom ali i pokazujući zaposlenima da su oni esencijalni i da bez njih posao ne može biti obavljen na prihvaltjiv način sažima njegov karakter kao korporativnog direktora ali i čoveka. Shigeru Miyamoto, Nintendov legendarni dizajner, u svom tekstu u ovoj knjizi ne samo da govori o Iwati kao o najdražem prijatelju – a ne zaboravimo da je Iwata bio mlađi od Miyamota i kraće u Nintendu pa je ipak on a ne Miyamoto postao predsednik – već i naglašava da je u Nintendu milina raditi jer, kako kaže, ljudi koji tamo rade nisu toliko ozbiljni. [/color]

Naravno, Miyamoto priča i o tome da on sam voli da spava u avionu dok bi Iwata na dugačkim letovima uvek nešto radio čukajući u laptop, pa je portret Satorua Iwate nemoguće kompletirati bez tog radoholičarskog elementa koji instinktivno vezujemo za japanski biznis-mentalitet, ali u njegovom slučaju, i na osnovu stvari koje je pisao i čitamo ih u ovoj knjizi, može se reći da je to dolazilo iz pozicije autentične pažnje i želje da bude na raspolaganju svojim zaposlenima i firmi, pa i šire, svim Nintendovim mušterijama širom sveta – igračima i običnim ljudima. Pogotovo je ta „blue ocean“ inicijativa u prvoj deceniji ovog stoleća jasno profilisana kao ne puki komercijalno-strrateški zaokret već kao shvatanje nekoga ko videoigre igra  [/color]otkada su postake komercijalni fenomen da je SVAKO jednom bio novajlija u ovoj kulturi i da su i današnji hardkor igrači jednom morali biti zbunjeni početnici koji nisu znali kako dođavola funkcioniše kontoler. Nintendo Wii mi nije najomiljenija Nintendova konzola koju imam, ali je skoro nemoguće ostati ravnodušan na entuzijazam sa kojim Iwata piše o rušenju barijera između igrača i neigrača i misiji da se ljudi učine srećnim.

Ask Iwata je kratka knjiga koju je moguće pročitati u jednom – malo dužem – cugu i čiji je najveći deo, uostalom, već dugo dostupan onlajn ako znate japanski. No ona je dragocen prilog biografiji jednog od najfinijih ljudi u istoriji gejminga i na jednom mestu skupljena gomila malih ali važnih uvida o tome kako videoigračka kultura – i industrija – mogu da se potrude da svet učine prijatnijim mestom za ljude najšireg profile. Pa ni to nije mala stvar.
 [/font]

Pročitao sam knjigu Attract Mode: The Rise and Fall of Coin-Op Arcade Games a koja je izašla prošlog Septembra u izdanju Steel Gear Press, dok je elektronsku verziju, mislim, publikovao sam autor, Jamie Lendino.



Jamie Lendino je trenutno glavni i odgovorni urednik sajta ExtremeTech a kao novinar i urednik je radio za PC Mag, CNET, Popular Science, Consumer Reports, Electronic Musician i Sound and Vision. Po vokaciji Lendino je inženjer zvuka i radio je, kaže njegova biografija, na zvuku u više od trideset video igara u svojoj karijeri (mada Moby Games pominje svega dve) ali gejming publici je verovatno najpoznatiji kao publicista. Lendino je jedan od onih vrednih, zapravo neprocenjivo bitnih autora u domenu istorije i publicistike o video igrama koji piše iscrpno istražene i metodično posložene knjige o starim igrama i platformama. Do sada je uradio nekoliko naslova vezanih za Atarijeve klasične platforme (Breakout: How Atari 8-Bit Computers Defined a Generation, Adventure: The Atari 2600 at the Dawn of Console Gaming, i  Faster Than Light: The Atari ST and the 16-Bit Revolution) i ako je to delovalo kao herojski rad, a jeste, treba ukazati i da se o Atarijevim starim mašinama inače dosta piše. No, najnoviji Lendinov naslov, onaj o kome danas pišemo je svakako podvižnički.

Attract Mode: The Rise and Fall of Coin-Op Arcade Games je kao što mu i ime kaže, neka vrsta pažljivo pisane istorije, da ne kažem hronike, nastanka, cvetanja i kasnijeg opadanja posebne grane videoigračkog medijuma i industrije: klasičnih arkadnih igara.

Danas to svakako deluje arhaično ali pre četrdesetak i kusur godina arkadne igre bile su de fakto mejnstrim videoigračkog  medijuma. Prve kućne konzole su nastale još sedamdesetih i mada su napravljene na rudimentarnoj tehnologiji i bile zasnovane na bizarnim biznis-modelima koje bismo danas smatrali apsurdom, one su bile dovoljno uspešne da je tadašnji Atari bio više nego privlačan za gigantski Warner koji ga je kupio (i odakle je, može se reći i krenuo Atarijev dugački pad). Pričamo o igrama poput Laser Blast, Adventure, Kaboom!, Yars' Revenge, Atlantis, Star Wars: The Empire Strikes Back, Cosmic Ark, Megamania, Raiders of the Lost Ark, River Raid i mnogim drugim koje su sve prodale više od milion kopija na konzoli (Atari VCS) koja je i sama prodala respektabilnih tridesetak miliona komada za svog života. No, pravi hitovi su tukli mnogo više – Pac-Man port za Atari VCS je prodao 7,7 miliona kopija a originalni naslov za VCS, Pitfall! je prodao više od četiri miliona.

Dakle, igranje na kućnim mašinama je već početkom osamdesetih godina bilo ozbiljan i veliki biznis, ali ono je i u tehničko-estetskom smislu, mada i u pogledu ukupnog obrta novca još dugo gledalo u leđa originalnom videoigračkom big biznisu – arkadnom igranju.

Naravno da su video igre postojale i pre arkadnih igara, štaviše, jedna od velikih vrednosti ove knjige je što vrlo metodično prikazuje predistoriju, vraćajući se unazad sve do pedesetih godina prošlog veka i nuklearnih fizičara koji su analogne kompjutere u laboratorijama u slobodno vreme programirali da kreiraju prve „kompjuterske“ igre. Lendino se ne bavi previše igranjem na mejnfrejm računarima i kulturi izrasloj oko sistema kao što je bio PLATO jer je njegov istorijat pre svega vezan za igranje u javnosti. Arkadne igre su nazvane tako jer su automati za igranje u dobrom broju slučajeva bili smešteni u arkadama, kako su početkom dvadesetog veka nazivali prostore u kojima su bile smeštane mašine za zabavu koje su vas puštale da se igrate nakon ubacivanja novčića – otud i naziv penny arcade – i Lendinova knjiga je vrlo pažljivo i pitko ispisan istorijat ovih mašina sve od ranih godina dvadesetog veka, opisujući i prvi „bum“ arkadne industrije iz tridesetih godina. Skee ball igre i druge mehaničke sprave za zabavu su svakako čukunbabe onoga što danas igramo i kod kuće i izvan nje, a Lendinov istorijat koji spaja vojne i civilne laboratorije napunjene ogromnim računarima sa katodnim cevima, i karnevalske livade pune mašina u koje ubacujete sitninu za malo zabave je odlično vođen. Dok se stigne do flipera čitaocu je sasvim jasno kako je i zašto medijum video igara koji je danas toliko sveprisutan spoj vrlo „visoke“ nauke i tehnologije i vrlo „niske“ kulture jeftine zabave srodne igrama na sreću, kockanju i mnogim drugim socijalno prokazanim praksama. Zapravo, Lendino pažljivo prikazuje borbu koju su prve stvarne video igre u arkadama, kada se industrija zahuktala sedamdesetih godina, vodile da se oslobode nezgodnog imidža što ih je vezivao za sitan kriminal, alkohol i droge.



Lendinov pristup pisanju je naglašeno metodičan, možda malo i mehanički. Knjiga govori o četiri „doba“ arkadnih igara  - bronzanom (1971-1977.), zlatnom (1978-1984.), platinastom (1985-1991.) i dobu renesanse (1991-1994.) i ova podela autoru omogućava da odabere igre koje će epitomizovati svako od ovih doba kroz detaljne prikaze njihovih tehničkih karakteristika i komentare koji se tiču njihove pozicije u kulturi samog medijuma a onda i u široj kulturi glavnog toka. Rezultat je da je knjiga pre svega nabrajanje podataka i tehničkih karakteristika i kao takva je pravi zlatni rudnik referenci i informacija (uključujući koji čipovi su korišćeni u kojoj mašini ali i na koliko osvojenih bodova ste dobijali bonus-život u kojoj igri), ali i da ona nije MNOGO sintetičko štivo. Lendino se ne upušta u dubinska promišljanja i prožimanja svake od era, odlučujući se najpre za lične refleksije o svakom od naslova o kojim piše pa se „značenja“ ovih era i njihovih uticaja na kulturu valjaju tražiti najpre izvan samog teksta kroz dalja istraživanja koja će zainteresovani čitalac preduzeti.

No, ono što knjiga bez sumnje uspeva je da nam „proda“ ideju zašto su igre o kojima Lendino piše važne, kako u istorijskom kontekst tako i u kontekstu svog vremena, odnosno zašto su ljudi hrlili da igraju igre koje danas, gledane iz ptičje perspektive deluju primitivno i ne naročito zabavno. Njegovo pisanje je ne samo strastveno već i pažljivo odmereno tako da čitalac koji možda nikada nije igrao Frogger ili Defender, Space Invaders ili Pac-Man (a takvih bez sumnje ima – pričamo o medijumu sa sada već ozbiljno dugačkom istorijom i dosta slabim učinkom na polju prezervacije) ne samo razume zašto su igre bitne u istorijatu medijuma i kako su obrnule tolike milijarde dolara već i da oseti delić uzbuđenja koje su osećali igrači u ono vreme. Pac-Mania je bila stvaran fenomen a Space Invaders automati jesu bili gutači kovanica od sto jena koji su dovodili i do svojevrsne nestašice sitnog novca u nekim mestima (mada ne na nacionalnom nivou kako popularni mit to tvrdi) i Lendino nam sjajno prikazuje ne samo ove megahitove već i mnoge manje, ali značajne igre koje su u svoje vreme bile fenomeni.

Vredni elementi ove knjige su svakako podsećanje da je u početku Amerika bila ta koja je predvodila videoigrački medijum, a svakako arkadni bum i da je Japan tek sa pomenutim Space Invaders a zatim Pac-Man i Donkey Kong mašinama preokrenuo situaciju i pogurao čitav medijum na sledeći nivo. Danas se zapravo srazmerno manje piše o starim američkim firmama poput Williams ili Exidy a koje su bile izvanredno uticajne u ključnom periodu razvoja video igara.

Još važnije, Lendinov metodični prikaz najvažnijih elektromehaničkih igara, hibridnog medijuma koji je prethodio „pravim“ video igrama i predstavljao most između čistih mehaničkih „mašina za zabavu“ i elektronskih videoigračkih mašina je vrlo koristan i poučan. Ovo je pogotovo važno jer dok klasične arkadne igre u dobroj meri i danas možemo sami iskusiti, bilo kroz nalaženje samih mašina, bilo kroz kolekcije koje izdavači povremeno izdaju, bilo kroz sakupljanje ROM-ova po internetu i korišćenje softverske emulacije (MAME itd.) ili hardverske simulacije (MiSTer, naravno) – elektromehaničke igre su danas u najvećoj meri stvar prošlosti i apokrifnih predanja.

Lendino završava sa svojim osvrtom u devedesetim godinama, mada je fakat da je ovo mnogo tanji i manje detaljan pregled i da se Lendino tek iz jedne ptičje perspektive bavi ovim periodom te, ako ste očekivali detaljan pregled Dance Dance Revolution početaka ili analizu ranih danmaku igara iz devedesetih – za to ćete morati da posegnete za nekom drugom knjigom.

Lendinov pregled je svakako dragocen, čak i uz ogradu da on zaista ne ulazi previše u sintezu i da se najviše bavi metodično navedenim, kvalitetno atribuiranim podacima uz ubacivanje kratkih ličnih pogleda na naslove o kojima priča. Lendinovo srce sasvim očigledno pripada igrama sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih i o njima najviše i najdublje i piše pa je Attract Mode: The Rise and Fall of Coin-Op Arcade Games nesumnjivo vredan doprinos istoriografiji videoigračkog medijuma i odskočna daska za dalja istraživanja. Knjigu možete naći za kupovinu na svim uobičajenim mestima na internetu.
 

TOTALNA ISTORIJA VIDEO-IGARA
Manojlo Maravić

Video-igre su deo svakodnevice ogromnog broja ljudi, koji se svakim danom povećava, te je stoga razumevanje samih igara, kao i odnosa proizvođača i igrača prema njima, među sobom i prema svetu u celini, neophodno za razumevanje savremenog života i globalne kulture. Zbog toga ova knjiga ispunjava veliku prazninu koja je do sada postojala u domaćoj (ne samo) naučnoj produkciji i veliki prvi korak u procesu razumevanja do sada neprepoznate/nepoznate savremenosti.

prof. dr Ljiljana Gavrilović

 

Pojava, a potom i ekspanzija video-igara nesumnjivo su obeležile drugu polovinu XX i početak XXI veka. Potreba da se njihovo proučavanje razvije u posebnu, interdisciplinarnu oblast koja obuhvata široku lepezu društvenih i humanističkih nauka poput studija medija, kulture, televizije, književnosti i filma, sociologije, antropologije, psihologije, predagogije, ali i kompjuterskih nauka sve je veća.

Studija Manojla Maravića pruža sveobuhvatan uvid u nastanak i razvoj video-igara – od mehaničkih igara i flipera, preko konzola, Tetrisa, Sonika i Maria, sve do pravih pucača, igara za telo i revolucije kežual igara.

Namenjena svima onima  koji žele da se sa video-igrama upoznaju na stručni način, da razumeju pojavu izvan novinarskog senzacionalizma, nipodaštavanja, medijske pomame i moralne panike.

Cena 1408 RSD

http://clio.rs/Files/14583/Totalna-istorija-video-igara-3-31.pdf

Pročitaću ja, samo da stigne na red.

Sa dosta zanimanja sam pročitao The Creative Gene: How books, movies, and music inspired the creator of Death Stranding and Metal Gear Solid by Hideo Kojima, knjigu koja već tom skoro komičnom dužinom naslova snažno sugeriše da su njen autor ali i njen predmet pažnje, pa, u najmanju ruku skloni opsesivnom i neki bi rekli preteranom razmišljanju o svemu što im padne na pamet. Kao veliki poštovalac Hida Kojime i njegovog gejming opusa, ali i njegove pozicije u kreativnoj industriji i napora da gejming kao medijum proširi, produbi i, možda najvažnije, shvati ZAISTA ozbiljno, bio sam spreman na njegov brendirani stil opširne, vrlo filozofski nastrojene meditacije o raznim artefaktima popularne kulture i, neki bi rekli, umetnosti, i na kraju u ovoj knjizi uživao. No, svestan sam i da ona nije i ne može biti za svakoga.



Za početak, iako je ovo novo, i na Engleski jezik prvi put prevedeno izdanje ove knjige, materijali u njoj su, u trenutku publikovanja na Engleskom (pozna 2021. godina) bili stari i po 13-14 godina. Ovo nisu, da bude jasno, eseji, pisani za publikovanje u knjizi, a što biste mogli pomisliti na osnovu marketinškog materijala, već je u pitanju kolekcija Kojiminih kolumni za japanske magazine kao što su Da Vinci i papyrus, a koji su prevashodno njegove kontemplacije o knjigama, filmovima, muzici, mangama ali i drugim artefaktima popularne kulture, koji su mu važni u životu, nadeveni brojnim reminiscencijama na detinjstvo, momaštvo, studije, početke rada u videoigralkoj industriji, na oca, stari porodični dom itd.

Ovde odmah u startu treba da bude jasno par stvari. Prva je to da su ovo tekstovi pisani na Japanskom, za japanskog čitaoca i da prevod na Engleski, iako dobar, neće nužno ublažiti česti blagi osećaj da čitate nešto što nije bilo namenjeno vašim očima. Ovo ne kažem u smislu da se radi o tekstu nabijenom neprevodivim rečima ili referencama na lokalitete, ljude ili događaje koji će zapadnom čitaocu kreirati utisak da je tuđin i nedobrodošao, već više mislim da su teme, ali i ton kojim je pisano prilagođene čitaocima koji očekuju taj filozofski pristup i ponekada vrlo snažno fokusiranje na humane elemente umetničkih i popkulturnih dela koja se razmatraju.

Druga je svakako to da, ako ste gejmer i gejmerskog roda i do ove knjige ste došli zato što volite Metal Gear Solid ili Death Stranding serijale (ili... Boktai? Snatcher? Policenauts? Zone of the Enders?), treba da budete spremni na činjenicu da u njoj nećete naći gotovo nita o videoigrama. S jedne strane, kako rekosmo, ovo su kolumne u magazinima namenjenim publici opšteg tipa, a sa druge, i Kojima je, da se razumemo, kroz celu svoju karijeru bio više intelektualac opšteg tipa nego tipični tech-geek kakvi su mnogi zapadni dizajneri igara njegove generacije. Ovo donekle možemo pripisati i činjenici da je u Japanu podela između dizajnera i programera bila mnogo oštrije i mnogo ranije uspostavljena u igračkoj industriji nego što je to bio slučaj na zapadu gde je u vreme kada je Kojima potpisao svoje prve igre i dalje bilo uobičajeno da su programer i dizajner jedna te ista osoba. Sa druge strane, činjenica je i da je Kojima i među svojim kolegama uvek bio posebna pojava.

Jer, da se razumemo, on je praktično jedini japanski dizajner igara koga mogu da se setim za koga mi deluje sasvim logično da će ga magazini namenjeni ne-gejmerskoj publici pozvati da za njih piše nedeljne ili mesečne tekstove. I ne radi se ovde samo o „celebrity“ statusu, već zaista više o širini vizije i interesovanju za kros-medijske i kros-kulturne kontakte, poveznice i legure. Shigeru Miyamoto je svakako i prepoznatljivije ime u Japanu od Kojime, ali Miyamoto je čovek decenijama fiksiran na igrački medijum i njegove intrinzične karakteristike i vrednosti, i prosto je nezamislivo da bi on mogao, ili imao interesovanja da piše kolumne o opštoj popularnoj kulturi. Goichi Suda je svojevremeno imao mesečnu kolumnu u magazinu ali ona se, ako se dobro sećam, bavila pre svega profesionalnim rvanjem, dakle jednim imanentno gikovskim sadržajem.



U kontrastu sa tim, Kojimine kolumne u ovoj knjizi bave se literaturom i filmom koje možemo bez mnogo uvijanja opisati kao „odrasle“. Naravno, neke će se od kolumni baviti i tako esencijalno japanskim i gikovskim sadržajem kao što je kultni anime serijal Ultraseven, i, štaviše, ovaj esej je jedan od najličnijih jer u njemu Kojima diskutuje o konceptu prve ljubavi i gradi vrlo ozbiljan argument za to da je njegova prva ljubav bila Anne Yuri, lik iz ove serije koji je tumačila mlada i lepa Yuriko Hishimi. Ovo je toliko prepoznatljivo „japanski“ po svojoj temi ali i po iskrenom, a dostojanstvenom izrazu emocija da može da posluži kao sažetak jednog značajnog dela japanske kulture za zapadnjaka koji počinje da je istražuje.

No, deo kolumni se bavi zapadnim knjigama i filmovima, od Grada i grada Chine Mievillea, preko Blade Runnera i Odiseje u svemiru 2001, pa do muzike Joy Division do radova Martina Scorcesea, Ágote Kristóf i Stephena Kinga i ovde jeste fascinatno videti kako Kojima promišlja i prožima velike radove koji dolaze iz kultura za koje je Japan uvek bio zainteresovan ali koje su njemu morale biti tuđinske onoliko koliko je japanska nama. Ovo su ne samo izlivi obožavanja od strane jednog zaista velikog obožavaoca već i minijaturne autobiografske celine koje nam govore mnogo zanimljivog o samom Kojimi i njegovom svetonazoru, interesovanjima, temeljnim stavovima, ali i događajima koji su ga oblikovali kao osobu.

S druge strane, veliki deo kolumni se bavi modernom japanskom prozom (Miyuki Miyabe, Haruki Murakami, Baku Yumemakura, Hiroko Minagawa...) i Kojima ovde veoma snažno prikazuje svoju opsesiju knjigama. On je, na kraju krajeva, čovek koji i dalje kompulzivno ide u knjižare, luta po njima i kupuje knjige na osnovu omota i blurba, ne znajući šta će stvarno naći u njima, beskrajno zainteresovan za konekcije koje se između ljudi grade posredstvom medijuma koji su trajniji od pukog ljudskog dodira. Kojimina opsesija memima je dobro dokumentovana – još je Metal Gear Solid 2 sa početka veka imao meme kao svoju centralnu temu – i on je u ovoj knjizi na više mesta dobro obrazlaže, prikazujući ih kao gradivne ćelije ne samo ljudske kulture nego i samog društva, samih temelja činjenice da ljudi mogu da se povežu i ostanu povezani preko prostorne ili vremenske distance i dele taj zajednički koncept ljudskosti. Knjige o kojima Kojima piše su otud više od tek „umetničkih dela“ koja se posmatraju sa bezinteresne estetske pozicije već gotovo doslovno delići ličnosti autora posađeni u čitaoca da u njemu rastu i menjaju ga iznutra.

Neki eseji ovde čak i ne govore o konkretnim delima, jedan se bavi astronautima i odlaskom u svemir, kao dužnošću ljudskog roda, kako bi taj rod imao priliku da samog sebe pogleda sa izmeštene, bolje pozicije. Drugi se bavi Sonyjevim izumom Walkmana – prenosive sprave za reprodukciju muzike koja je dopustila mladom Kojimi da „svoje meme svuda nosi sa sobom“ i ostane povezan sa kulturom i ljudima ma gde se nalazio – i njegovom evolucijom do pametnog telefona koji je danas ulazna tačka za povezivanje ljudi sa ostatkom sveta.



Kojima je, kao i mnogi ljudi njegove generacije (pa i moje, kad smo već kod toga) a koji su odrasli na klasičnoj naučnoj fantastici pozitivističke dispozicije, neka vrsta prirodnog optimiste. On evoluciju kulture i tehnologije vidi kao načine da se ljudi bolje, kvalitetnije, čvršće i češće povezuju, sve preko barijera generacija, jezika, državnih granica, kultura i medijuma i nije ni malo slučajno da će njegov trenutno aktuelni igrački serijal Death Stranding na neki način biti kulminacija ove intuitivne misije da se distance poništavaju a ljudske jedinke povezuju, sve uz obilnu meditaciju o važnosti samožrtvovanja i prepoznavanja kolektivnog u individualnom i vice versa.

Utoliko, iako The Creative Gene: How books, movies, and music inspired the creator of Death Stranding and Metal Gear Solid u svom naslovu, kako vidimo, insistira na inspiraciji i pominje najpoznatije Kojimine igre, ovo nije zaista kolekcija tekstova o tome kako je Kojima pročitao, recimo, roman Orgel Minata Shukawe i seo da napravi Metal Gear Solid, već mnogo eliptičniji, izokolniji način da se pokaže kako je ovaj roman koji se bavi vrlo esencijalnim japanskim temama odrastanja u duhovnoj senci velikih incidenata u kojima su izgubljeni mnogi životi, u Kojimi proizveo duboka promišljanja i intelektualne ali i emotivne promene, a koje će onda negde i nekada biti reflektovane u njegovim igrama.

Za ljude koji se ipak nadaju da ovd epronađu i nešto o Kojiminim igrama, jedan esej govori o novelizaciji njegove igre Metal Gear Solid 4: Guns of the Patriots, ali to je zaista najbliže što se u ovoj knjizi prilazi gejmingu, uz intervju koji na kraju knjige sa njim radi muzičar/ glumac/ pisac Gen Hoshino i u kohme Kojima na nekoliko mesta promišlja elemente svog posla. Momenat u kome on kaže da kada sednete da igrate igru koji ste napravili i vidite da ne valja je suvo zlato jer, kako iskusni kreator igara kaže: ovo je presudan trenutak da u njemu razlučite da li igra ne valja jer vaš koncept za nju nije bio dobar ili jer niste uspeli da ga kvalitetno realizujete. Tako mala misao a tako dobro sažeta kompleksnost proizvođenja video igara!

Kojimu često, a ovo sam već mnogo puta pisao, optužuju da je on samo frustrirani, nikada realizovani filmski režiser koji silom prilika pravi igre iako bi radije pravio filmove. I on, naravno, ni ne krije da je želeo da bude filmski režiser – mnogi flešbekovi u ovoj knjizi na njegovo detinjstvo i mladost ovo eksplicitno kažu – ali čitanje The Creative Gene zapravo još jednom i van svake sumnje utemeljuje činjenicu da Kojima radi UPRAVO ono u čemu je najbolji: povezuje ljude KROZ INTERAKCIJU. Njegove igre, svakako, imaju puno tema, mema i često skoro nepodnošljive količine teksta i neinteraktivnih scena. Ali one su uvek, bez ostatka, interaktivni svetovi u kojima ono što u njih unosi igrač ima jednaku esencijalnu važnost kao ono što su u njih uneli Kojima i njegov tim. Pri kraju knjige, u jednom od dužih eseja Kojima na kraju meditira o tome da reč „meme“, za njega zapravo znači „Me + Me“ i da je ovaj plus u sredini između dve distinktne, odvojene individue simbol ne pukog paralelnog postojanja nego upravo interakcije kroz središnji medijum, onaj koji, ako je igra u pitanju, pored tema, reči, slika i muzike, može imati i aktivnost i po tome je jedinstven.

Kojima svakako jeste jedinstvena pojava u videoigračkoj industriji već na osnovu toga koliko duboko i detaljno promišlja ne samo sve što radi nego i sve što vidi, pročita, okusi, dotakne. The Creative Gene nije njegova intelektualna biografija, već u najboljem slučaju kolekcija priloga za buduću njegovu intelektualnu biografiju i mada mnogo toga u njoj može da vam bude strano pa i nezanimljivo, neretko će neki od Kojiminih uvida i čitaoca samog da pošalju uskovitlanom spiralom asocijacija i promišljanja, sve dok sebe ne uhvati u opsesivnoj meditaciji. Pa, ko za to ima interesovanja i hrabrosti, knjigu putem Amazona može kupiti ovde.