The Crippled Corner

[crippled_avenger]

YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey je kanski laureat koji bi se mogao smestiti u žanr metafizičkog krimića. Uprkos tome što se unutar samog zapleta ne ulazi u domen metafizike, ovajk film je studija karaktera u kojoj sam junak u svojim mislima a onda i film u dijegetskom pogledu često tonu u dubinu subjektivnih stanja, bilo da su to sećanja ili snovi. Uprkos tome što se ovaj film dešava u Americi, mislim da je izrazito zanimljiv upravo autorima van Amerike da pokaže kako je moguće dati novi život nekim dosta potrošenim stilemama noira i krimića.

Joaquin Phoenix se u ovom filmu vraća na teritoriju Schumacherovog 8MM samo što ovog puta on igra detektiva i on je glavni fokus svih dešavanja. Američki krimić nije mnogo napredovao, pedofilske sklonosti bogatih i nedodirljivih su i dalje krajnji horizont, ali ovde je ta tema samo deo jedne šire priče o traumatizovanom čoveku kog je teško detinjstvo gurnulo u poslove gde mu društvo delegira najneprijatnije zadatke.

Film je zgusnut, asimetričan, vrlo impresionistički, oslonjen na "domaćinsku" glumu Joaquina Phoenixa koji sve privatizuje i pretvara u vlastiti show. Ali, ukupno uzev meni je to funkcionisalo kao pitak art house koji ne izbegava da se odmakne od mejnstrima a da ostane dinamičan. Zanimljivo je da ovu produkciju potpisuje kuća Why Not koja radi sa Audiardom, na čije rane radove ovaj film jako podseća, pre svega na REGARDE LES HOMMES TOMBER.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

 SOLO FOR SPARROW Gordona Flemynga je jedan od B-filmova, tzv. second featurea koji su u Britaniji išli u bioskopima a potom u Americi i na televiziji. Nastali su po romanima Edgara Wallacea. Gordon Flemyng je reditelj koji je zaslužio moje većno poštovanje filmom THE SPLIT i od tada pokušavam da ulovim sve ono što je snimio, naročito u formi filma.

SOLO FOR SPARROW je jedan od dva filma koja je Gordon Flemyng snimio u ovom nizu. Film traje nešto manje od jednog sata ali je u njemu uspešno ispričan jedan slučaj detektiva Sparrowa. Struktura je televizijiska u pogledu scenarija, ovo je koncipirano kao klasičan case of the week.

Ono što ovu “epizodu” izdvaja je Flemyngova efiksna i elegantna režija koja podiže ovaj u suštini ipak više televizijski format na nivo bioskopskog filma. Flemyng sve rešava efikasno, sugestivno koristi pokrete kamere, akcentuje krupnim planovima na pravim mestima, i to čini da njegova inscenacija i kadriranje odolevaju zubu vremena.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE HURRICANE HEIST Roba Cohena je akcijaš u maniru akcionog spektakla devedesetih. Po minutaži i kvalitetu akcije, Cohenov film ne zaostaje za onim što su devedestih potpisivali velemajstori akcije u visokobudžetnim filmovima. Međutim, sada su dvehiljadite i neke od stvari u Cohenovom filmu ne funkcionipu tako dovro.

THE HURRICANE HEIST je snimljen za 35 miliona dolara u Bugarskoj, dakle recept je sličan kao u THE HITMAN’S BODYGUARDu, sa tom razlikom što ovde nema zvezda kao što je Ryan Reynolds, pa ni Sam Jackson, i oni su zamenjeni kompetentnim facama kao što su Toby Kebbel i Ryan Kwanten koji znaju posao ali da bi crossoverovali moraju imati jači materijal. druga stvar koju Kebbel, Kwanten i Maggie Grace nemaju je duhovit scenario koji je u BODYGUARDu postojao. Štaviše, ako apstrahujemo dosta dobru akciju čija maštovitost svakako vuče u big nineties i pulpy smeru, jedan od osnovnih problema ovog filma jeste upravo scenario koji silom donosi veliki broj likova, i i silom gradi neku paralelnu radnju iako je evidentno da se sve zanimljivo vezuje za jednu liniju priče. I onda kada se istupi iz linije u kojoj su Toby i Maggie a pre nego što se sve linije sliju i jednu, film prosto štuca. Nisu to neki fatalni nedostaci, ali svakako objaššnjavaju zašto ovde nije proradio budžetski recept koji je funkcionisao u THE HITMAN’S BODYGUARDu.

Konačno, iako je ovaj film izašao u bioskope i napravio tamo nekih 6 miliona dolara, što je svakako dobrodošao bonus glavnini prihoda koja će doći sa videa i Kine, on ima jedan VOD feel zahvaljujući tome što pored big nineties pristupa ima i specijalne efekte koji iskreno surovo vuku na vreme De Bontovog TWISTERa. Meni loši efekti ne smetaju kada je zamisao dobra, a zamisao ovde mahom jeste dobra i zadovoljava, ali realno današnja publika je navikla na više.

Kad je reč o fizičkoj akciji, automobilskim akrobacijama, tučama i pucnjavama, THE HURRICANE HEIST je bolji od prvog FAST AND THE FURIOSU koji je radio Cohen i na tom nivou čiste visceralne akcije ovo mu je možda i najbolji i najmaštovitiji film. Bugarska ekipa evidentno zna posao i to ovde pokazuje, naročito u domenu vehicular stuntova.

THE HURRICANE HEIST je u tom smislu po krajnjem efektu meni mixed bag na sličnom nivou kao FAST AND THE FURIOUS nastavci, s tim što je naravno daleko simpatičniji jer je snimljen sa manje para a podjednako mašte. Uprkos tome što donosi groteskni CGI barem ga ne troši na one stvari gde bolje izgleda kad se automobili ili ljudi lepo izlupaju.

Za ljubitelje akcije, ovaj film stoji kao preporuka.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

GASTON LAGAFFE je ekranizacija čuvenog stripa kod nas poznatog kao GAŠA ŠEPRTLJA. Tradicija prevoda ovog stripa kod nas ispraćena je u filmu i likovi imaju imena iz stripa koji je izlazio kod nas. Isto tako, pred izlazak filma napravljena je jedna izložba u saradnji izdavača stripa i distributera filma u Francuskom kulturnom centru i to je svakako maštovitija aktivnost od većine koje distributeri filmova snimljenih po stripovima zapravo i ne prave. Marvelovi i DC filmovi kod nas izlaze klot, bez ikakvih marketinških akcija mimo puštanja trejlera i reklame pa je super da je oko GAŠE ŠEPRTLJE malo pokrenula distibuterska scena i da se povratio neki showmanship što definitivno treba podržati.

GAŠA ŠEPRTLJA izašao je day and date u Srbiji i Francuskoj što je zanimljiv detalj. Sam film režirao je Pierre-Francois Martin-Laval u tashlinovskom maniru što je meni uglavnom prijalo. Ima elemenata stripa koji mi nisu savršeno legli i osećao sam ih kao izvesni višak u pojedinim deonicama ali u principu mislim da odanost reditelja stripu nije naškodila filmu previše. Doduše, ja nisam hardkor fan i poznavalac GAŠE ŠEPRTLJE pa ne mogu reći da li je i ovo što smo dobili verno svim inkarnacijama lika.

Ipak, meni se čini da osnovni zadatak adaptacije postignut a to je da film ima isti efekat kao strip. Dakle, tu su odnosi među likovima praćeni gegovima koji su apsurdni, ritualistički u svojoj apsurnoj nemoći da promene junake. I tu osnovnu dramsku prepreku film uspeva da dobro prevaziđe a to je prenošenje logike stripa u film i očuvanje iste i praktično nepromenjene dinamike među likovima uprkos bizarnim i vrlo opasnim događajima.

U vizuelnom pogledu, film je maštovit, Martin-Laval vlada stripovskom stilizacijom i ne beži od grotesknijih detalja i karikaturalosti o čemu svedoči sam izgled Gaše Šeprtlje. Bitna dinamika u filmu je balans koji MArtin-Laval traži između straight likova i stripovski stilizovanijih karikatura i taj balans možda zahetva i najviše vremena za navikavanje kod gledalaca.

Nekoliko set-pieceova u filmu su briljantni, i dobijamo tri-četiri laugh out loud momenata. Ono što je sasvim nesumljivo jeste da ovde imamo jednu osmišljenu i pažljivo realizovanu ekranizaciju. Naravno, nisam siguran kako će hardkor fanovi reagovati na nju.

Meni kao usputnom čitaocu stripa ova ekranizacija ostavlja prijatan utisak. U publici je bilo i starijih čitalaca ali i njihove dece i čini mi se da su se i jedni i drugi fino zabavili.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

JUST FOR FUN Gordona Flemynga je izašao godinu dana posle Lesterovog IT’S TRAD DAD. Ima atraktivniju premisu jer govori o Velikoj Britaniji u kojoj je tinejdžerima dato pravo glasa ali je onda maltene ne koristi jer ogroman deo minutaže zauzimaju muzičke numere snimljene u studiju. U pogledu izvođača ima i poznatih, i onih koji su danas zaboravljeni ali je u studijskom segmentu interesantno to da je majstor svetla bio Nic Roeg.

Flemyngov film je vrlo estetizovan i poslovično elegantan, ali rekao bih da je u pogledu “vezivnog materijala” između numera još slabiji od IT’S TRAD DAD. U tom smislu, ovaj film iz 1963. može da se posmatra kao vatreno krštenje iz kog zanimljivo neće proisteći dalji kontinuirani rad u svetu rokenrol filma ili revijalnog materijala ovog tipa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MNOŠTVO I MANJINA Gorana Markovića je dokumentarni film u kome ovaj reditelj ponovo ulazi na teren SRBIJE GODINE NULTE, dakle dokukentarca u kome je on sam protagonista. Ovaj film svakako nema tako velike ambicije i ne bavi se toliko Goranovom ličnošću. Štaviše, ovaj film je nastao kao svojevrsna “prevara”, snimanje “nečega” kako ne bi morale da se vrate pare vojvođanskom fondu, ali sticajem okolnosti film je uspeo da se pretvori u nešto zanimljivo.

Naime, umesto filma GOVORNA MANA snimljen je dokumetarni film o gostovanju predstave GOVORNA MANA po kosovskim enklavama i iskustvu igranja pred malobrojnim preostalim Srbima gde publiku u pojedinim mestima praktično čini celokupna srpska populacija tog mesta ili celokupna populacija uopšte.

Na tom putu, ekipa predstave susreće se sa nekoliko ljudi koji su se opredelili za monaški život i kroz priču o njima tematizuju pitanje identiteta i mogućnosti promene, prelaska iz jednog života u drugi kojom se bavi i sam komad.

Inserti iz same predstave su najefektniji onda kda se meša izvođenje na otvorenom sa izbođenjem u enterijeu i kada se tu desi kinematografija. Međutim, isto tako zanimljivo je da sami isečci iz predstave u vrlo maloj meri, odnosno tek u tragovima zapravo razrađuju tu temu identieta i o njoj mnogo više govori sam Goran Marković kada diskutuje o svom delu nego sama predstava. Ipak, nekako se te motivske kockice sklapaju, no svakako bi bilo dobro da je prožimanje snažnije.

Otud je sama serija inserata iz predstave više jedan dodatak koji je ustupak dobijenim parama za igranu verziju predsave nego što suštinski doprinosi efektu filma. Odnosno taj doprinos je zaista nešto obodno.

Film je međutim vrlo energičan u onim deonicama koje prikazuju putovanje i susrete koje ekipa predstave ima na Kosovu. Tu Goran Marković praktično prepušta protagonizam drugim ljudima iz ekipe, pre svih Ivani Dimić i ljudima sa Kosova koje u ovom filmu portretiše.

Film je “statusno” neutralan ali prikazuje sudbinu Srba na Kosovu koja je zaista surova i vrlo napeta. Isto tako prikazuje transformativnu moć srpskih svetinja na Kosovu i svedoči o njenom uticaju na ljude koji su je iskusili.

U tom pogledu, ovaj film je bazično apolitičan ali u domenu pogleda na svet znatno humaniji od pogleda na ratove za jugoslovensko nasleđe koje je Marković snimao i iskayivao u javnosti. U tom smislu, ostaje pitanje da li je Marković u ovom projektu namerno izbegavao ideološku provokativnost i zatomio svoje stavove ili je ovo verodostojan dokument iskustva koje je imao na Kosovu.

U eri superdokumentaraca ovo je zaista jedan vrlo mali film ali mogu da ga zamislim u nekim sporednim festivalskim programima i na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HAPPY ANNIVERSARY Jareda Sterna je film kome je Netflix učinio uslugu. Naime u uslovima kućnog streamovanja ovaj film može da ispolji sve svoje kvalitete i zakloni sve svoje nedostatke. Jared Stern je poznati scenarista brojnih high concept filmova, a u poslednje vreme je i deo Warner Animation Group think tanka. Svoj rediteljski debi je međutim formatirao kao quirky indie komediju, maltene two hander o paru koji na treću godišnjicu veze počinje da se plaši definitivnosti njihove situacije i ulazi na rollercoaster raskida i ponovnih spajanja.

Sternov rediteljski koncept je jako zanimljiv. Naizgled, sveden i jednostavan a opet jako vizuelno ekspresivan, što kroz kadriranje što kroz dizajn kostima i uopšte fizionomije glumačke podele. Pa ipak, pred ceo stilski zahvat ne može se staviti jednostavan predznak. Ovaj film i jeste i nije tashlinovski, u njemu i ima i nema mumblecorea, na kraju i nije i jeste indie ali je koherentan i zabavan.

HAPPY ANNIVERSARY nije od onih rediteljskih debija autora koji rade nešto drugo posle kog može da im se preporuče da omdah pređu u režiju ali definitivno jeste film u kome neke fundamentalne stvari radi dobro.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE LOVERS AND THE DESPOT Rossa Adama i Roberta Cannana bavi se temom koju jako dugo proučavam pa ipak je na kraju uspeo da mui bude vrlo zanimljiv. Delom zato što donosi još neke nove činjenice i viđenja situacije, delom zato što donosi inserte iz nekih severnokorejskih filmova koji nisu inače dosupni, ali pre svega zato što funkcioniše kao vrlo uzbudljiv triler.

Adam i Cannan koriste jedno rediteljsko rešenje koje mi inače smeta a to je uvođenje inserata iz igranih filmova koji treba da ilustruju raspoloženje i živvotnu situaciju autora tih filmova. Međutim, ova priča pati od tolike oskudice vizuelnih materijala u svom osnovnom delu, i u sebi nosi toliko "filmskog", da to rešenje zbilja ne smeta. A opet, minutaža materijala iz Severne Koreje je prilično solidna za filmove ovog tipa, i film na kraju uspeva da u dobrom delu evocira milje i atmosferu ove priče.

Najeksluzivnija stvar koju donosi ovaj film jesu snimci samog Kim Jong Ila koje su Shinovi izneli iz Severne Koreje i koji su im zapravo obezbedili milost CIAe i azil u SAD.

Stav većine sagovornika je da da Shin možda ipak nije u potpunosti žrtva u ovom slučaju. To je takođe dosta zanimljiv, ne nepoznat, ali ipak ne ni do kraja prihvaćen stav. Adam i Cannan su prepoznali sve ključne dramske punktove ove priče i maksimalno su ih sikoristili. Rezultat je film koji itekako može da crossoveruje i izvan okvira interesovanja za Severnu Koreju.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

За гранью реальности Aleksandra Boguslavskog i Francesca Cinquemanija. Ovaj ruski rip-off pre svega INCEPTIONa a pomalo i svega onoga što je ripovao sam INCEPTION nama je prevashodno zanimljiv kao glavna uloga Miloša Bikovića. U ovom filmu Biković ima dominantnu glavnu ulogu i igra ono što je DiCaprio igrao u INCEPTIONu, vođu bande lopova koji shvata da veliku pljačku ne može izvršiti ako ne ovlada i nekim hipnotizerskim tehnikama.
I bez ikakve sumnje u ovom filmu Biković izgleda kao milion dolara i donosi obilje harizme koja je neophodna za ovakav lik. Bez problema sparinguje sa Antoniom Banderasom koji ovde ima cameo rolu i u duelu sa Bikovićem pokazuje da je danas ono što i mislimo - tezgaroš koji daje ime i malo više od toga.

U istoriji naše kinematografije malo kroji srpski glumac je dobio ovako veliku glavnu ulogu u komercijalno ambicioznom filmu. Kad kažem srpski glumac, pod tim mislim na glumca koji je stasao u Srbiji. I u tom pogledu, Biković se pridružuje Bekimu Fehmijuu. U ovom filmu, Biković je sasvim dorastao zadatku, i šteta je što Boguslavski i Cinquemani nisu napravili nešto upečatljivije jer efekti i scenografija i uopšte tehnički nivo sugeriše da su imali uslove.

Biković je stub filma, ali priča u jednom trenutku postaje proizvoljna i samim tim teška za praćenje. A nažalost, Boguslavski i Cinquemani nisu toliko veliki velemajstori da im se film može gledati i bez praćenja priče. No, to ne umanjuje priliku koju je Biković dobio i glumački bez ikakve sumnje iskoristio. 

* * / * * * *

[crippled_avenger]

 COMRADE KIM GOES FLYING je koprodukcija Velike Britanije i Belgije sa Severnom Korejom. Nastao je kao delo ekipa koja je radila dokumentarce THE GAME OF THEIR LIVES, A STATE OF MIND i CROSSING THE LINE u saradnji sa severnokorejskom filmskom industrijom. Tako je ovaj film delo tri reditelja, severnokorejca Kim Gwang Huna, inače navodnog specijaliste za vojne filmove, Nicholasa Bonnera i Anje Daelemans.

Film je sniman u Pjongjangu sa severnokorejskom ekipom. Na osetljivim lokacijama kao što su industrijske zone nisu smeli da prisustvuju reditelji za Zapada, ali film deluje ujednačeno i ne oseća se kao da su neki delovi ređirani sa bilo kakvim hendikepom.

Sasvim je sigurno da će na Zapadu ovaj film biti percipiran kao farsična propaganda, ali ova severnokorejska LJUBAV I MODA u suštini razoružava čak i najciničnijeg gledaoca. Ako bi se govorilo o doprinosu zapadnih autora onda bi se pre svega moglo govoriti o tome da su oni samo malo korigovali već postojeći severnokorejski pristup i malo ga našminkali za zapadnu publiku.

Film traje kratko, oko 77 minuta što je standard za severnokorejske filmove koji su ili predugi ili vrlo kratki, i ima jasnu priču o samopregornom radu mlade rudarke koja želi da postane cirkuska akrobatkinja i spremna je na ogromne napore kako bi to postigla.

Naravno, ono što izdvaja ovu inspiracionu melodramu od zapadnih uzora jeste to što volja glavne junakinje ne bi bila dovoljna bez pomoći zajednice, bez humanog društva u kome su takve prilike omogućene, naročito onima koji su skromni i vredno rade.

Možda su zapadnjaci želeli da se sprdaju sa severnokorejskom naivnošću ali na kraju COMRADE KIM GOES FLYING u najgorem slučaju kroz humor daje “ljudsko lice” Kimovom režimu a u najboljem donosi trijumf Juchea kao ideologije i daje mu priliku da nastupi na festivalima poput Toronta ili Rotterdama.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Skydance Trying Asimov’s ‘Foundation’ As TV Series; David Goyer, Josh Friedman To Adapt

[crippled_avenger]

Mehmete, izdvoji vreme za bioskop. A QUIET PLACE je remek!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

A, drago mi da čujem, mislim da je moja žena nešto nagovestila da se i njoj to gleda a lakše ću je na to ubediti nego da gledamo Rampage. 

[crippled_avenger]

COVER VERSIONS Todda Bergera je triler koji preuzima strukturu RASHOMONa i pookušava da je aplicira na relativni kamerni triler o ubistvu čiji su sudionici bili članovi jednog benda. Priče svakog od članova benda se bino razlikuju i naravno malo po malo odaju celu sliku dgađaja.

Berger pokušava da kroz hemiju benda i različite ambicije koje ima svaki od članova u odnosu na svoju ulogu u samoj grupi pokušava da izgradi nekakav power dynamic koji se ispoljio unutar ovog slučaja.

Bergerov film nikada ne uspeva da zaživi kao punokrvni krimić odnosno misterija, kao ni punokrvni film o rokenrolu, ili studija karaktera. Ali od svega toga pomalo uspeva da postigne tako da na kraju on jeste mlaka misterija, mlada priča o rokenrolu a nažaost ponajmanje studija karaktera.

Uprsko tome što sećanje nepouzdanih naratora može biti dobro rešenje za iskazivanje karaktera, njihove transformacije iz priče u priču su suviše velike da bi se iz jedne u drugu mogao razbviti kontinuitet karaktera.

No, film je prijatan, vlago zanimljiv i mogu da ga zamislim kako na televiziji zabavlja gledaoce sa malim očekivanjima od krimića.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

RAMPAGE Brada Paytona je praktično kopija SAN ANDREASa. Radili su ga isti scenaristi, isti reditelj, Rockmigra praktično istog junaka u identičnim situacijama. Jedina razlika je u tome što ovoga puta zgrade ne padaju oko Rocka od zemljotresa već od napada džinovskih zveri koje su mutirale pod uticajem patogena koji je razvijala zla korporacija na svemirskoj stanici a onda ga rasula po SAD kad se u kosmosu desila havarija.

Rock ovde ne samo da ponavlja rolu iz SAN ANDREASa, samo je ovog puta on zoolog a ne bolničar, već ponavlja i neke situacije. U nekoliko navrata vozi helikopter (kao što i u JUMANJIju imamo preslikanu sekvencu iz SAN ANDREASa) i u finalu se nalazi u soliterima koji se ruše. POnovo ide s jednog na drugi kraj Amerika. Tamo je spasavao suprugu i kćer, ovde spasava svog mutiralnog ljubimca, džinovsku albino gorilu.

Koliko su ti filmovi je slični je gotovo dementno i nažalost to je publici jasno tako da RAMPAGE na američkim blagajnama neće ponoviti uspeh SAN ANDREASa. I to je dobro. Rock je od mišićavih heroja koje je američki film imao kroz istoriju sasvim sigurno daleko najbolji glumac i oko toga nemam nikakve dileme. I uprkos tome što on već skoro dve decenije ima stabilnu karijeru, isto tako nema nikakve sumnje da do sada nije dostigao one vrhunce koje su imali Stallone ili Schwarzenegger. Rock ima dobrih i ozbiljnih uloga, ima dobrih i ozbiljnih filmova, ali nema signature rolu još uvek. To ne znači da on karijeru vodi nemarno, uostalom, to potvrđuju i rezultati s blagajni i činjenica da ima HBO seriju uporedo sa ovim budalaštinama, ali nema spora da je ušao u jedan niz jednoličnih filmova koji su do apsurdnog nivoa slični.

U tom smislu, RAMPAGE je odlazak korak dalje od transformacije koju su izazvali JAWS i STAR WARS kada su izašli i omogućili da B-sižei dobiju A-tretman. Ovde međutim, C-siže dobija A-tretman. U pogledu ideje RAMPAGE nema puno veze sa igrom. Čak bih rekao da je igra bila negde zdravija baš zbpg toga što nije imala ovako razvojen backstory. Naime, RAMPAGE ima backstory koji je na nivou SHARKNADO filmova. To su ideje koje su na nivou Lloyda Kaufmana, nekoliko nivoa ispod Williama Castlea i zaista deluje apsurdno da to bude okosnica major filma koji otvara letnju sezonu.

Dok je razumljivo da neki očajnici žele da se izbore za svoje mesto pričom o džinovskim mutiranim životinjama, u slučaju Rocka i Warner Brothersa i cele mašinerije to deluje zaista besmisleno i dekadentno. Brad Peyton je Rockov svojevsrni kućni reditelj i on sve to radi na onom svom nivou od kog se decenijama ne odmiče.

Nota bene, džnovske životinje imaju osobine svirepih kaijua ali nažalost nisu onoliko effekte kao što bi morale biti u savremenom filmu. Iako Peyton pokušava da deluje uznemirujuće kroz akcije monstruma, RAMPAGE uvek ostaje nekako nedorečen u pogledu ripper efekta jer se stvari uvek nekako vrate pod PG okrilje i iz pretnja u avanturističku inidanajonesovsku dimenziju.

Rock je, i to govorim po ko zna koji put, zbilja neverovatna pojava. Kad se pojavi na ekranu nešto se desi. Filmičan je, i zbog svog tela i zbog celokupnog habitusa, i u filmu ima nekih zgodnih scena i zabavnih detalja. Međutim, ukupan utisak je da je ovo sve vrlo lazy i nedovljno maštovito za nivoe treša kojima stremi. Pre RAMPAGEa je išao trejler za THE MEG i to je delovalo podjednako idiotski ali opet nekako svežije (ne samo zbog osvežavajućeg efekta vode u kojoj megalodon pojavljuje) i primerenije tom C-konceptu jer je po svim parametrima to B-film.

Jako je važno što je sjajni A QUIET PLACE uspeo da obrani prvo mesto top-liste od RAMPAGEa i da pokaže kako ovakce stvari više ne prolaze tako lako i nadam se da će to biti jasan signal Rocku da malo koriguje svoju kurs jer samo na taj način može doći do svog TERMINATORa, ROCKYja, RAMBA ili PREDATORa ili barem LAST ACTION HEROa.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Uh, meni je i San Andreas bio na samoj granici prihvatljivog pa sam sada malo zabrinut za Rampage... I to kažem kao neko ko je voleo čak i treš poput Herkula i Baywatch... S druge strane, juče je javljeno da će spinof Fast & Furiousa u kome igraju Johnson i Statham režirati David Leitch i sad odjednom za taj film imam velika očekivanja 

[Meho Krljic]

Uzgred:
 
Terminator 6 Has Cast Its New Terminator

Terminator 6 (čak ni ja nisam siguran kako su došli do broja šest...) ispade Latin Pride showcase. Neka!!!!!!

[Ugly MF]

Phih,,,ajd da su latinke, ima ih aj-kendi kolko oces, ali muskonje...phih,,,

[crippled_avenger]

UZBUNA NA ZELENOM VRHU Čejena Černića, ekranizacija je romana Ivana Kušana u kojoj se serijal o KOKO praktično rebootuje i vraća na onaj događaj posle kog je Koko i postao poznat kao dečak-detektiv a to je potera za lopovom u njegovom zavičaju. Dakle, sada dobijamo film o "slučaju" na koji se referisalo u prethodnim filmovima.

Černić vrlo fino, minimalistički ali efektno tretira rustikalni ambijent, evocirajući filmove poput STAND BY ME, dobro zarobljavajući detinjaste rezone svojih junaka i gradeći misteriju koja je zanimljiva, sa suspenseom koji nije preintenziovan kako ne bi bio odbojan osnovnoj ciljnoj grupi a to su deca, ali ga ima.

Černić se vrlo suptilno estetikom retro dečjeg filma i uopšte imaginarijem SR Hrvatske i vremena koga više nema ali u tom pogledu nije preagresivan niti preniostalgičan. Začina ima sasvim dovoljno da zainteresuju stariju publiku ali da ne postanu sami sebi svrha.

UZBUNA NA ZELENOM VRHU ni po produkcionom zahvatu ni po dometima nije veliki film ali jeste tačno ono što treba da bude. Iako je podmlađivanjem junaka napravljen soft reboot u serijalu o Kokou, ova cela stvar ostaje sveža i što se mene tiče, rado bih nastavio da gledam i ovu galeriju podmlađenih junaka.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

FIVE TO ONE Gordona Flemynga je krimić snimljen u sklopu serije ekranizacija Edgara Wallacea. Reč je o jedva jednočasovnom second featureu koji je išao u britanske bioskope ali primarno na televiziju. Ovog puta, za razliku od filma SOLO FOR SPARROW, Flemyng se mahom uklopio u prosek izgleda i narativne konzistentnosti tih second feature s početka šezdesetih, tako da ovo ostvarenje ne dobacuje do SOLO FOR SPARROW. Ovde je reč o krimiću koji u sebi delom ima i heist elemente. To će Flemyng dovesti do savršenstva samo nekoliko godina kasnije kada je dobio svoju holivudsku priliku.

* * / * * * *

[mac]

Mehmete, izdvoji vreme za bioskop. A QUIET PLACE je remek!

Dobro je Tiho mesto.

[crippled_avenger]

Dok sam gledao Johna Krasinskog kao glumca, zapazio sam da je on čovek za velika dela. Znao sam i da režira i da pokušava da pevaziđe okvire glume pa ipak nisam ni slutio kakav film je u stanju da napravi. A QUIET PLACE Johna Krasinskog je jedan od najboljih horroa koje sam gledao proteklih nekoliko godina a svakako jedan od najbitnijih holivudskih doprinosa žanru u tom periodu.

Krasinski je u produkciji Michaela Baya snimio high concept film, jedan od onih horora koji malo koštaju a puno zarađuju, s tim što ovde imamo sve komponente punokrvog holivudskog filma - prvo dve velike zvezde u glavnim ulogama - Krasinskog i Emily Blunt, imamo briljantnu tehničku realizaciju na svim nivoima, i imamo film koji je istovremeno vrlo sveden i visokooktanski.

A QUIET PLACE ima jednostavnu premisu. Zemlju su pregazili vanzemaljci koji su slepi ali love na bazi sluha i jedininačin da se preživi je bivstvovanje u apsolutnoj tišini. Svaka i najmanja buka može privući praktično nepobedive i munjevito brze vanzemaljce. Porodica koja je u centru ovog filma naučila je to na teži način a pred njima je veliki izazov - mama je trudna, dakle biće vrištanja i na porođaju ali i kad se beba rodi.

Dok se porodica priprema za veliki događaj, nekoliko sitnih omaški, poneki vrisak i tresak dovode ovo domaćinstvo u fokus opasnog tuđina koji luta njihovim krajem.

Krasinski nudi fino nijansirane likove sa bogatim odnosima, premda svako u ovom filmu više spada u tip nego u karakter. No, ako iammo u vidu način na koji se likovi definišu, dakle kroz gest, jezik glubvih, bez imalo čujnog dijaloga, oni su vrlo bohati i slojeviti. U pogledu priče, ona funkcioniše i kao studija karaktera u kojoj oni prolaze transformaciju i bore se sa traumama ali i kao uzbudljiv suspense rollercoaster u kome Krasinski ide iz jedne u drugu bravura sekvencu.

Scott Beck i Bryan Woods su do sada već imali realizovane scenarije. Ipak, ovog puta na scenariju je sarađivao i sam John Krasinski pa bih rekao da je i to doprinelo činjenici da je A QUIET PLACE daleko nadmašio njihove ranije radove. U svakom slučaju, ovde high concept predstavlja okosnicu filma, ta dramska situacija je potentna i otvara puno mogućnosti ali ovaj film je u pogledu priče i karaktera sve to nadgradio i produbio.

Krasinski ima jako dobru saradnju i sa danskom direktorkom fotografiije Charlotte Bruus Christensen. Film vizeulno izuzetno izgleda, ali ta estetizacija ne remeti njegovu kinetičnost, i osmišljen vizuleni koncpet, vrlo precizno jkadriranje ne delujunametnuto već odmereno i sofisticirano.

Posebno pitanje je zvučna lika koja se velikim delom bazira i na tišini ali se uvodi i score Marca Beltramija i ne smeta. Štaviše score pomaže da se tišina ne svede na dosadan gimmick već da bude pravo rešenje.

Krasinski se ovim filmom plasirao direktno u prvu ligu najzanimljivijih holivudskih reditelja. A QUIET PLACE je pravo bioskopsko uživanje kakvo odavno nismo imali, ne samo po tome što je reč o izvanrednom filmu već i po tome što je reč o originalnoj ideji pisanoj baš za ekran.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

S jedne strane Cathy Yan, s druge ovo -

Steven Spielberg will produce his first DC title for Warner Bros., Blackhawk, with an eye on the three-time Oscar winning filmmaker directing under his Amblin banner.

RELATED
'Rampage' Rustles Up $37M Overseas Through Friday; Eyes $50M+ China...
WB, Spielberg and Amblin recently teamed on the feature adaptation of Ernest Cline’s Ready Player One which has amassed $476M at the worldwide box office. Spielberg’s next two movies are the fifth installment of the Indiana Jones franchise and West Side Story.

Warner Bros. Pictures Group Chairman Toby Emmerich made the announcement today.


Blackhawk was first published by Quality Comics and later by DC and was created by Chuck Cuidera with input by Bob Powell and Will Eisner. In the series, the Blackhawks are a small team of War War II ace pilots who are led by an enigmatic leader, Blackhawk. In the comic book, they operate out of a hidden base known as Blackhawk Island and battle Axis forces, but also foes such as King Condor and Killer Shark, and a line of femme fatales. During the height of the comic’s popularity, it outsold every other comic book but Superman.


The screenplay for Blackhawk is being penned by David Koepp, who has collaborated with Spielberg as a screenwriter on his titles Jurassic Park, The Lost World: Jurassic Park, War of the Worlds and Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull.  Spielberg will produce the film together with Kristie Macosko Krieger, under Amblin Entertainment, while Sue Kroll will executive produce, under her Kroll & Co. Entertainment shingle.

Spielberg exclaimed, “It was wonderful working with the team at Warner Bros. to bring Ready Player One to the screen.  They bring a blend of passion and professionalism to everything they do and have a tremendous history in this genre.  I am excited to reunite with them on Blackhawk.’”

Emmerich stated, “We are so proud to be the studio behind Steven Spielberg’s latest hit, and are thrilled to be working with him again on this new action adventure.  We can’t wait to see what new ground he will break in introducing Blackhawk to movie audiences worldwide.”


Sent from my iPhone using Tapatalk

[lilit]

samo da se briefly ispovedim: Infinity War se opasno približio i (moja) očekivanja svakog dana rastu.

[Meho Krljic]

Ja se trudim da mnogo ne razmišlajm o njemu mada je zanimljivo spekulisati o tome koliko para actually može da zaradi. Posle Black Panthera koji je porušio sve Marvelove rekorde, Avengers bi trebalo da bude još uspešniji. Ali da li će biti?

[дејан]

ја сам у међувремену погледао џуманџи(+гунс'н'росес) и допао ми се значајно више од реадз плазер оне - и као филм о/са/везано за видео игре и као филм уопште...куда иде овај свет

[crippled_avenger]

lilit, imaš ti veće filmske prioritete ovog meseca od INFINITY SMORa


Sent from my iPhone using Tapatalk

[lilit]

lilit, imaš ti veće filmske prioritete ovog meseca od INFINITY SMORa

imam, imam. tonight. 

https://www.youtube.com/watch?v=zLdOOCO-tuo


 

[crippled_avenger]

Scott Beck i Bryan Woods su pre pisanja filma A QUIET PLACE uradili nekoliko drugih stvari među kojima je i found footage horor NIGHTLIGHT. Ovaj film počinje relativno zanimljivo donoseći dobru glumu i zanimljivu interakciju među likovima međutim kako priča odmiče, nažalost mora da se desi nešto u pogledu horora i tu nažalost Beck i Woods nisu dorasli zadatku.

Sam found footage mehanizam u ovom filmu nije naročito motivisan ali pošto NIGHTLIGHT dolazi na scenu već 2015. godine kada je ceo found footage krug zatvoren onda nekako više ta sama estetika ne iziskuje opravdanje. Navikli smo na nju i ne smeta nam. Međutim, u voom filmu je toliko nemotivisana i tako retko efikasna da počinje da smeta i da otvara sva ona pitanja koja smo već zaboravili da postavljamo tipa kako neko to sve snima, zašto neko to sve snima, zašto ne prestaje da snima i sl.

Neinventivnost strave neumitno dovodi do toga da se dobra volja proistekla iz zanimljive postavke likove i vrlo simpatične glumačke podele koja ih dobra plasira nekako brzo potroši, i do kraja NIGHTLIGHT ostaje gledjiv film koji je mogao da nam pruži nešto više ali nije jer found footage ne ispunjava funkciju a horor premisa je nemaštovita, bajata, proizvoljna i besmislena.

Otud NIGHTLIGHT može biti zanimljiv samo onima koji misle da se bave hororom kako bi u njemu prepoznali neke zanimljive elemente koji su prisutni na nivou detalja ali filmmakerima bi mogli biti od koristi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

RED CHAPEL Madsa Buggera je imao nekoliko formi u kojima je prezentiran. Bio je i mini-serija i jednoipočasovni dugometražni dokumentarni film i konačno jednočasovnu televizijsku verziju. Upravo tu verziju sam gledao i sada govorim o tom BBCjevom Storyville cutu.

Buggerov film je intrigantan i kontrakdiktoran, ciničan i bizaran i samim tim je zanimljiv. Ono što je u njemu karaketristično jeste da je jako teško do jasnih zajključaka o tome šta je autor želeo da kaže. On je otišao u Severnu Koreju sa dvojicom danskih komičara korejskog porekla. Jedan od njih Jacob Nossell pati od paralize i njegov odlazak je takođe kontroverzan jer se Severna Koreja optužuje za segregaciju invalida.

Danci se dosta "slobodno", da ne kažem bezobrazno ponašaju sa svojim domaćinima a ovi očajnički pokušavaju da nekako adaptiraju njihov apsurdistički humoristički šou.

Zanimljivo je da RED CHAPEL ima sličnu temu kao LIBERATION DAY, u oba slučaju je reditelj glavni mozak koji stoji iza odlaska u Severnu Koreju ali je RED CHAPEL prikazao putnike u Pjongjang kao bizarno drske. Međutim, ta dva filma se bez ikakve sumnje moraju posmatraju kao diptih, to je praktično neumitno. I u tom pogledu LIBERATION DAY je dosta konkretniji i zanimljiviji u stavu. RED CHAPEL je s druge strane intenzivniji, pa i napetiji zbog zbilja suludih gestova koje su nestašni Danci pravili.

Voiceover Madsa Buggera je toliko prozapadni u prikazu Severne Koreje da to deluje kao parodija. Nisam siguran da jeste. A opet i njegovo ponašanje u Pjongjangu je cinično i bizarno, dakle ovaj film je svakako sve sem mejnstrim u prikazu bilo čega. zato ga vredi i videti.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Finalni trejler za Deadpool 2 izgleda zabavno (i značajno skuplje od prvog filma, naravno). "So dark... You sure you're not from the DC universe?" 
 
 
https://youtu.be/20bpjtCbCz0

[lilit]

trejler je super, film ovde kreće 17.5. a onda han solo 24.5.
infinity war 27.4.
sreća rados!

dejane,
ovde jumanji trenutno samo dubbed in german. ne znam smem li sebi to da uradim.

[Meho Krljic]

Nego, u sklopu priprema za Rat beskraja, Siddhant Adlakha je uzeo da piše kao neke highbrow analize dosadašnjih Marvelovih filmova počev od Iron-mana i, pošto je tekst o prvom Iron-manu jedini za sada izašao, evo linka za čitanje. Prilično je dobro i nije PRETERANO highbrow:
Road to Infinity War: Iron Man Revisited

[lilit]

yes, yes i yes!

pozdrav iz ofisa, druže meho.

[Meho Krljic]

Hahahah.

Nažalost i ja sam još u ofisu iako mi je radno vreme pre pola sata isteklo. Ali jubilarni gerontološki kongres zahteva žrtve 

[crippled_avenger]

Joe Carnahan je posle filma NARC imao otvorena sva vrata i od njega se mnogo očekivalo. Međutim, kako se našao u milosti Toma Cruisea, tako je iz nje ispao a onda se posle toga nije konsolidovao, potonuo je u besmislen mainstream, potom se uljuljkao na televiziji i korak po korak od svojevrsnog next best thinga došao je do neverwas statusa a prostor na koji je pretendovao u međuvremenu su popunili David Ayer i Gavin O'Connor (sa kojim je Carnahan radio kao scenarista na potcenjenom pandurskom filmu PRIDE AND GLORY). Daleko od toga da je Carnahan potonuo u opskurnost ili da teško živi, ali svakako je od potencijalno značajnog reditelja postao jedan ipak nevažan tip.

O tome koliko je Carnahan na klimavim nogama govori činjenica da je pisao scenario za DEATH WISH rimejk, da je trebalo da ga ržira sa Brunom Willisom i da je na kraju iz toga ispao a posao je preuzeo Eli Roth. Uprkos tome što je Carnahan i zanimljiv9iji i stučniji reditelj od Rotha, ova rokada nam je dala možda i zanimljiviji film nego što je inicijalno DEATH WISH mogao da bude.

Naime, Roth donosi dve karakteristike svog senzibiliteta u ovaj film. Prvo, donosi šmek svog horor postupka, unosi veću količinu detalja u izgradnji suspensea u akcionim scenama. Iako je DEATH WISH onako street level terenski akcioni triler, Roth mu daje zanimljivu dozu baroka kroz unošenje elemenata anticipacije neprijatnosti i krvoprolića, isto tako svemu daje malo 80s patine sa statistima neobičnih fizionomija, henchmanima koji se diferenciraju, gradi unemirujuću atmosferu tokom zločina koji izbaci Paula Kerseya iz koloseka (mada ne u meri kao kod Winnera). Drugi bitan segment Rothove nadgradnje jeste smisao za humor. DEATH WISH je vrlo smrtno ozbiljan film, ali to ne znači da nema dosta humora koji proističe iz situacije. Carnahanov scenario je na površini rutinski, formalno gledano vrlo je tropey, vrlo ukalupljen, ali Roth i sam pisac iz scene to subvertiraju na sitno, daju svemu jednu atipičnu dozu šarma, humora i samim tim osvežavaju mnoge okoštale postavke.

Dakle, Rothod doprinos su horor i humor, a Carnahan je tu da postavi robusnu i pouzdanu mašineriju revenge trilera uz naravno više apdejta koje nosi novo doba kao što su recimo upliv socijalnih mreža, mobilne telefonije itd. U određenom smislu, DEATH WISH rimejk deluje malo laboratorijski jer prosto želi da se "pokaže" kako je apdejtovao sve elemente i prilagodio ih novom vremenu. Međutim, ono što nije apdejtovao jeste odnos prema nitkovima, odnosno prema ideji da se čovek na kraju mora braniti sam. Ono što DEATH WISH uzima u obzir jeste promena kulturnog modela u kome javnost neblagonaklono reaguje na uzimanje zakona u svoje ruke, ali za razliku od socijalnih mreža i mobilnih telefona, tu liniju razmišljanja ne uspeva da utka u svoj diskurs. Čak naprotiv, DEATH WISH rimejk ostaje starovremski antiliberalan i desni u odnosu na ono što su savremeni pogledi na temu da se to može čitati i kao element parodije, a ne sumnjam da je Roth tako i mislio da to plasira. S druge strane, verujem da će oni koji dele taj pogled na svet ili cene umetnost koji imaju takav pogled na svet u svemu tome umeti da uživaju.

Nisam preveliki fan Winnerovog DEATH WISH serijala, izuzev trećeg dela, iako jesam fan Michaela Winnera, tako da je meni Rothov film vrlo lako prevazišao Bronsonove izvornike. Fanovima Bronsona naravno to neće biti utisak, jednim delom zbog predrasude da je original nužno superiorniji od rimejku, delom zato što ni Rothov DEATH WISH nije savršen film našeg doba. Međutim, što se mene tiče, ovaj film zaslužuje pohvale, u najmanju ruku jer je prijatno iznenadio. 

Prevod originalnog DEATH WISHa kod nas glasio je PAUL KERSEY NE PRAŠTA- Rimejk je preveden kao POSLEDNJA ŽELJA što je probudilo bojazan da možda ovog puta prašta. No nema razloga za strah. Ni u rimejku, Paul Kersey ne prašta.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pomalo je tužno posmatrati kako se Pascal Laugier po odlasku na englesko govorno područje postepeno transformiše iz jednog vrlo provokativnog, interesantnog horor inovatora i autoreciklatora koji ne preza čak ni od infantilnih spielbergovskih detalja. U Spielbergu nema ništa loše per se, osim onoga da to on najbolje radi, a ako ne on, onda oni koji se nadovezuju na njegovu poetiku.

Ako je za utehu, GHOSTLAND je barem bolji od prethodnog Laugierovog filma na engleskom koji je bio nagli sunovrat u odnosu na MARTYRS. GHOSTLAND je kanadsko-francuska produkcija i film je smešten u Ameriku, i za početak barem dobro izgleda, vešto je režiran, kompetentno je slikan za razliku od prethodnog koji je ličio na televizijski rad. U tom pogledu, barem možemo da kažemo da se Laugier vratio u formu.

Međutim, ono što je tužno jeste da on iznova, sada već četvrti put koristi istu strukturu, pravi film koji negde na polovini ima preokret koji izmakne gledaocima i likovima tlo pod nogama i na bazi toga oneobiči dotadašnje događaje. U SAINT ANGE i MARTYRS ti događaji su međutim dotle bili zanimljivi, a GHOSTLAND je uprkos veštoj realizaciji sušsinski ne naročito zanimljiv. Naravno, to opet zavisi od “nagledanosti” onoga ko se upustio u ovaj film. Dakle, deca će se svakako dosta plašiti u ovom filmu, ali Laugier je bio reditelj koji se obraćao prekaljenim horor veteranima, i GHOSTLAND definitivno nije za njih.

“Preokret” koji se dešava u filmu nije onako fundamentalan i dramski potentan kao u ranijim filmovima. Teško je u taj preokret ulaziti bez spoilovanja priče i kritikovati ga, ali možemo reći da ovde najpre izmiče tlo pod nogama ali ne odvodi film u neku novu ravan.

Laugier je bio majstor prepakivanja pojavnosti priče, sposoban da pravi filmove o tome kako ono što vidimo nije nužno realnost, ali mora biti ni btno različito i iz toga je crpio finu dozu ironije i žanrovske invencije. Nažalost, u GHOSTLANDu toga zapravo nema.

Laugier je sam pisao scenario, pa nemamo koga drugog da krivimo za campy detalje vezane za H.P. Lovecrafta, omiljenog pisca glavne junakinje koja sanja o tome da postane horor spisateljica, premda ono što joj se na kraju dešava nema apsolutno nikakve veze sa Lovecraftom izuzev jedne deklarativne teze da ju je savladao i transformisao sam strah. Ipak, Laugierov film nažalost nije toliko “dubok” koliko bi se mi koji ga volimo nadali, i ovo je više učitavanje iz milosrđa nego istina o tom uključivanju Lovecrafta u GHOSTLAND.

Mylene Farmer u ulozi majke francuskog porekla je WTF momenat na nivou podela. Sama Mylene je u redu ali nije bilo preke potrebe da se pojavi u filmu niti da se ubacuje taj francuski element.

Ono što mi je drago jeste da se Laugier nije obrukao pred gorima od sebe kao prošli put. Ovo nije film njegovog nivoa ali u tom torture porn domenu, ovo je solidno ostvarenje. Stoga, možda je Laugier ovim filmom izgubio još malo najužeg kruga odanih fanova ali je barem ostao dovoljno atraktivan za najširu publiku.

Sa budžetom od 4,2 miliona evra i klot uzetih dva miliona u Francuskoj i nekim velikim teritorijama na kojima  tek treba da se otvori, ovo je u najavi uspešan film, i čini mi se da bi mogao stabilizovati Laugierovu situaciju. Kao komodifikacija onoga čime se Laugier bavi, ovaj film je sasvim na mestu. Ipak, stoji kao još jedan primer kako se prestižni evropski reditelji horora kada odu u Holivud ispostave kao mediokriteti po njihovim standardima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je dokumentarni film Fernande Pessoe koji spada u red onih modernih dokumentaraca u kojima autori žele da se odmaknu od estetike “školskog programa”. Ideja im je da prave neke visokoestetizovane celine od dokumentarnog materijala i na tom putu vrlo često završavaju sa celinama iz kojih ništa ne može da se nauči i sazna.

Naravno, kao što ni igrani film čovek ne mora nužno da razume, niti da mu bude eprijatan, uzbudljiv ili na bilo kom nivou zanimljiv, tako ni dokumentarni film ne mora da bude “sistematičan” i “poučan”. Međutim, šta ako imamo ovakav slučaj u kome ima potencijala za “poučan” film ali ga mi nismo dobili?

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je priča o brazilskim seks komedijama koje su tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih nastajale u periodu vojne diktature. Vojna diktatura je dopuštala ove filmove jer je smatrala da nisu politički provokativni a publika ih je volela jer je jedino u njima imala priliku da vidi seks pošto je pornografija bila nedsotupna.

Sve je to lepo ali priču o pornochanchadama sam znao zahvaljujući svojim interesovanjima dočim je Fernande Pessoa uzela ovu zanimljivu temu i napravila sledeće - montirala je scene iz pornochanchada (premda za neke filmove nisam siguran da su deo ovog pravca) i pokušala da kroz montažu različitih situacija i dijaloga nekako ispriča iztoriju Brazila u tom periodu. Međutim, u tome nije uspela čak ni u najgrubljoj formi. Da, naravno, jasno je da neke od tih scena, naročito kad se izvuku iz konteksta i premeste u neki drugi govore o nekim temama kao što su ekonomski napredak, diktatura, ansilje, rasizam, socijalne razlike i sl. Ali, ništa od tih stvari nije isključivo brazilska stvar, naročito ne u Južnoj Americi.

Stoga i ovaj film kreće kao zabavan vic ali na kraju ne može da održi pažnju čitavih 79 minuta, a isto tako na kraju svega toga mora da se ode na Google i vidi šta je zapravo smisao svega tpga što se gledalo. E sad, moguće je da su moji zahtevi zaista “školski program” a ne moderna estetika, ali Pessoina salata od kadrova mene ne zabavlja, nije estetski moćna da  bi postojala bez nekakvog konteksta i značenja a ono izostaje,van čitljive autorkine namere.

Ovaj film nudi gledaje 79 minuta inserata iz opskurnih filmova i to je samo po sebi lepo, ali manje-više to je to.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Пешаварский вальс Timura Bekmambetova i Genadija Kajumova je ratni film inspirisan slučajem opsade Tvrđave Bedaber u kojoj su Pakistanci, mudžahedini i strani savetnici držali sovjetske zarobljenike. Jedne noći su se Sovjeti pobunili u saradnji sa lojalnim Avganistancima i preuzeli bazu. Pošto nisu mogli da je napuste i efikasno pobegnu, pokušali su da privuku pažnju svetske javnosti. Pakistanci su se prvo uzdržavali da ih satru jer je u Bedaberu bio ogroman magacin municije. Ipak, na kraju su to učinili, rezultat je bio više godišnji konflikt srednjeg intenzioteta između SSSR i Pakistana.

Bekmambetov i Kajumov su snimili prvu ekranizaciju ovog događaja, ali se ni ovaj film ne može  smatrati verodostojnim prikazom događaja kao ni ovogodišnja ruska serija. Ipak, film je specifičan zbog toga što nije tipična pravolinijska ratna priča kao što je serija već prikazuje mešavinu akcionog filma i polemičke, egzuistencijalističke melodrame. Snimljen je tokom raspada SSSRa pa ima i par zapadnih likova koji treba da internacionalizuju temu, kao novinari i svedoci dešavanja. Rezultat svih tih zahvata je konfuzan ali hipnotičan u svojoj estetizaciji. Ne bi se posle ovog filma ni naslutio dalji razvoj Bekmambetovljeve karijere izuzev što je od prvog kadra pokazivao sklonost ka izvozu na Zapad.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ s pravom važi za najbolji film o sovjetskom angažmanu u Avganistanu. Reditelj Vladimir Bortko, inače važi za tvrdog komunistu, još 1988. godine je bio u poseti Kandaharu i Kabulu da prikuplja građu za film a snimao ga je za izlazak 1991. godine. Još pamtim plakate u Kanu kojima je na marketu promovisan ovaj film, na njima je bio Michele Placido, velika italijanska zvezda ispred nekog pejzaža u kome lete sovjetski helikopteri i sve to je ličilo više na neki B-film snimljen tokom kolapsa SSSRa nego punokrvni sovjetski ratni film koji je Bortko snimio.

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ snimljen je uz nesebično pomoć Crvene armije i donosi jednu od najimpresivnijih scena helikopterskog desanta, ako ne po samoj akciji a ono po broju helikoptera koji se vide u kadru. To još više važi za završnu scenu povlačenja u kojoj desetine Hindova i Mi-8 lete prema SSSRu. Tadžikistanske lokacije su vrlo ubedljive i zanimljive, a vojni savetnici su uradili izvanredan posao. Naravno, iz današnje vizure zabavno i ironično zvuče toponimi poput vazdušne baze u Bagramu koju prevashodno poznajemo kao američko uzletište, ali isto tako ima i nekih tipično “avganistanskih” detalja, recimo neprekidno izbacivanje IC mamaca iz aviona i helikoptera na malim visinama.

Bortko je u tehničko-vojnom smislu radio puno na autentičnosti, s tim što sama priča, naročito u završnici dobija potrebu da iskorači iz realizma u znakovitost pa tu onda malo i potrebe za ubedljivošću padaju pred potrebom za umet ičkim dojmom.

Osnovna tema filma jeste izolovana zajednica jedne sovjetkse padobranske jedinice u Avganistanu koja je svesna da je izgubila rat ali je ostalo da administrira stanje na terenu pred povlačenje. Njihov položaj je apsurdan, cilj im je da obezbede primirje s lokalnim ratnicima ne bi li obezbedili mirno povlačenje snaga a opet moraju da se brane i da reaguju na ptencijalne pretnje. Bortko vrlo jasno prikazuje konfuziju ruskih snaga, zaglavjenih u ratu čiji smisao nije dostupan vojnicima, u okolnostima u kojima ne mogu da pouzdano identifikuju ko im je zapravo neprijatelj.

Međutim, još je zanimliviji sloj izuzetno ubedljivo uhvaćeno stanje samog SSSRa o čijoj hipokriziji i dramatičnim promenama iz perioda Perestrojke saznaju od vojnika koji dolaze na teren iz Otadžbine, i pitaju se imaju li gde da se vrate.

To je zapravo najzanimljiviji aspekt ovog filma, a Bortko se ne štedi u prikazivanju korozivnosti sveta sovjetske vojske koja pravi ekskurzije u avganistanke gradove da bi kupovala elektronske uređaje, sa posebnim akcentom na vrhunski statusni simbol video rekorder!

Bortko se dotiče usput i nekih detalja kao što su karakteristični rituali maltretiranja u sovjetskoj armiji kao i rasprostranjena narkomanija koja je nastupila kada su se vojnici našli u blizini najboljih opijata na svetu. Uprkos tome što je u nekoliko navrata na ivici da previše “raširi” tkvibo koje secira, Bortko ipak uspeva da ostane u prihvatljivim okvirima digresivnosti za jedan evropski film.

Sovjeti nisu izbegavali da uzmu zapadne glumce u svojim skupim ekranizacijama literarne klasike, pa i ratnih događaja, setimo se Bondarčukovih podela ili Powers Boothea u Ozerovljevom STALJINGRADU. Dakle, Michele Placido je ovde euro-začin u sovjetskoj priči, i on zaista ispunjava sva očekivanja. Zaista je izuzetno harizmatičan u ulozi majora Badure, svojevrsnog antiheroja koji je sklon kršenju pravila, ali je ipak heroj koji zapravo odavno ni ne prepoznaje život u SSSRu kom treba dase vrati. Placido se sjjno uklopio u ostatak vrlo živopisne ruske podele i izvanredno je ispunio sve zadatke.

Scena napada na cisterne podsetila me je snažno na sličnu situaciju u filmu SAND CASTLE Ricarda Coimbre, ne bi me čudilo da je Coimbra imao priliku da gleda ovaj film, iako je njegova priča smeštena u Itak a ne u Avganistan. Botko nije neki izuzetak akcioni reditelj per se, ali gradi ubedljive i zanimljive prizore u ovim scenama.

Ipak, ovo je mnogo više jedna opšta vivisekcija izgubljenog rata nego klasičan combat movie, mada borbe ima. Ako imamo u vidu da je SSSR dve godine pre izlaska ovog filma povukao poslednjeg vojnika iz Avganistana možemo reći da su se u rekordnom vremenu suočili sa ovom temom i u pogledu svjih zabluda, ali i kršenja ratnog prava.

Na kraju, reklo bi se da je ovaj film nekako prošao mimo javnosti i da u vreme izlaska pa sve do danas nije stekao adekvatnu reputaciju a zaslužio je.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Prekidamo redovan program radi najave Venoma:


https://youtu.be/u9Mv98Gr5pY

[crippled_avenger]

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN Johna Krasinskog je film za koji je poraslo interesovanje posle izlaska njegovog trećeg rediteljskog ostvarenja A QUIET PLACE. Kada sam gleda ovaj film pre sedam-osam godina, nisam ni slutio da bi Krasinski mogao snimiti nešto poput A QUIET PLACE. Naime, BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je ekranizacija romana Davida Foster Wallacea i u njoj Krasinski pokazuje da ima dara utoliko što je napravio scenarističku adaptaciju romana sam, i stvorio je predložak koji je interesantan, premda ne mogu reći da je sasvim uspešan. Naime, poslužio se apsolutno svakim astrukturalnim trikom kog je mogao da se doseti ne bi li izbacio tekst u prvi plan. Tako ovaj scenario kombinuje alenmente post-dramskog pozorišnog komada, i sofisticirane indie melodrame smeštene na kampus, ali se pritom ne uzdržava ni od snažnih emocionalnih efekata koje donose monolozi kao podloga za glumačku bravuru (od kojih ključni Krasinski ostavlja za sebe). Otud, nema nikakve sumnje da se u pogledu pisanja ove adaptacije mnogo razmišljalo, i ovo je film koji je sasvim sigurno konceptualizovan i promišljan, ali nažalost efekat je izostao. Unutar scenarija ima lepih rešenja u pogledu načina kako se da se vizuelno primene trikovi ako bi se očuvao tekst i ekranizovao monolog, međutim, ceo film je u suštini suviše konvencionalan u postupku rada sa glumcima pa i fakturi slike i ritmu da bi izdržao takvu post-dramsku strukturu teksta.

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN uprkos tome što više puta pominjem post-dramski teatar nije teatralan, ovo definitivno jeste film, ali njegov efekat je krajnje upitan. No, kao pokušaj BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je respektabilan zahvat, i namera je verovatno da se snimi CARNAL KNOWLEDGE za Generaciju Y. U tome se nije uspelo ali ko god se poduhvati gledanja ovog filma neće moći da kaže da ovako nešto sreće svaki dan.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

YEOM-LYEOK odnosno PSYCHOKINESIS je još jedan od uspešnih južnokorejskih filmova plasiranih na Netflixu. Kao i drugi naslovi iz Južne Koreje, išao je prvo u bioskope da bi onda relativno brzo stigao na Netflix i tako bio plasiran širom sveta. PSYCHOKINESIS režirao je animator Sang-ho Yeon koji je debitovao na igranom filmu izuzetno uspešnim TRAIN TO BUSAN.

PSYCHOKINESIS izlazi brzo posle tog filma i nudi nekoliko stvari koje su atipične za južnokorejski film. Naracija je vrlo “američka”, efikasna, sa radnjom koja neprekidno unapređuje priču i gura je unapred u tempu koji nije karakterističan za često digresivni južnokorejski film. Ovde su “digresije” rezervisane za neočekivane detalje u karakterizaciji ali to su mikro-bravure u odnosu na ono što bi korejski autori inače plasirali.

Film govori o sredovečnom gubitniku koji dobija superherojske moći i odlučuje da se iznova približi svojoj kćeri koju je napustio kad je bila dete. On dobilja mogućnost da joj pomogne kada zla korporacija dođe da poruši tržni centar u kome kćerka drži svoju malu fastfooddžinicu.

PSYCHOKINESIS sada u red onih filmova o nekostimiranim superherojima, i u tom pogledu najviše se nadovezuje na HANCOCKa i CHRONICLE. Jednostavnost origin storyja ponajviše duguje CHRONICLEu recimo. Međutim, za razliku od HANCOCKa i CHRONICLEa, glavni junak nikada ne pronalazi svoj match, nikada ne pronalazi dugu osovu sa istim supermoćima, a naročito ne nalazi antagonistu tog tipa. I u tom domenu se krije najveća inovacija ovog filma.

Sang-ho Yeon drži svog junaka na street levelu i dosta zanimljivo kombinuje društvenu temu o odbrani zajednice sa superherojskim narativom. Film je vrlo jednostavan, sa gotovo sirovim karakternim odnosima i evidentno je da Sang-ho Yeon pokušava da se pomeri od pompeznih narativnih koncepcija koje karakterišu superherojski film. On snima film o čoveku koji postaje superjeroj, bori se, ali to nekako nema velike vagnerijanske konsekvence. Meni je ta ideja bila zanimljiva, mada možda će ljubitelji ortodoksnijih žanrovskih formi imati problem sa tim.

Međutim, kad je reč o akciji, tu oskudice nema. Stvari jesu na street-levelu ali su urađene jako maštovito i dobro. Uprkos tome što glavni junak nikada ne sretne nikog sebi ravnog nema spora da nailazi na razna iskušenja u svojoj borbi.

PSYCHOKINESIS se ne bavi dubokom dekosntrukcijom superherojskog žanra. Ovo je više jedna od onih premisa iz asortimana šta bi običan čovek uradio sa superherojskim moćima. Sang-ho Yeonov junak ima zgodnu priliku i da je suoičen sa životnom situacijom u kojoj može da ih iskoristi.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Zvuči odlično. Dodat na Netflix listu za gledanje.

[crippled_avenger]

JUPITER HOLDJA Kornela Mundruczoa je izuzetan primer istočnoevropske naučne fantastike koja se više bazira na fantastici u širem smislu i na nekom metafizičkom domenu naučno neobjašnjivih događaja i stanja, ali ostaje čvrsto u okvirima nečega što je prisutno u našoj kulturi upravo kroz naučnu fantastiku a to je tema superherojstva. Naravno, JUPITER HOLDJA nikada ne postaje eksplicitno superherojski film u klasičnom smislu, međutim, nesporno je da postoji spona između metafizičkog razmatranja čuda u savremenom svetu i onoga što je od toga napravila popularna kultura.

Film govori o sirijskom izbeglici kog upucava mađarski policajac prilikom prelaska granica iz Srbije ali ovaj se tada diže iz mrtvih i otkriva sposobnost da lebdi, a potom i da u nekoj meri transformiše svet oko sebe. Pravila junakovih moći nikada nisu do kraja definisana ali ovo nije tema filma. Tema je zapravo njegov transformativni uticaj na ljude koje susreće.

Prva osoba koju susreće je čovek koji ga je ubio. Druga osoba koju susreće je korumpirani lekar koji ubacuje izbeglice u zdravstveni sistem i time im omogućuje da se izvuku iz kampova i nastave bekstvo put Zapadne Evrope. Korupmpirani lekar i u ovom letećem Sirijcu nalazi prostor da profitira ali ubrzo shvata da njegovo prisustvo ikma mnogo snažnije dejstvo na sve osobe koje sreće.

Mundruczo u film inkorporira elemente priče o migracijama, mistike, SFa i trilera, i uspostavlja jedan balans u kome je ovo bez ikakve sumnje istovremeno mađarski art house film ali sa tempom i intenzitetom trilera. Film ima dosta specijalnih efekata i dosta bravura sekvenci, od kojih svaka nosi jednu zanimljivu komponentu jer nema u sebi koncepciju akcionog konflikta a ima sve tehnološke atribute takve scene. Sekvenca u kojoj Sirijac "prevrne naopako" svet jednog rasiste je unikatna čak i za moderne okolnosti effects-heavy kinematografije.

Kata Weber, Mundruczova redovna saradnice je napisala zanimljiv scenario ali reditelj je ovde glavna zvezda. Trudi se da kombinuje dve tradicije kadar-sekvence, mađarskog velikana Miklosa Jancsa i Alfonsa Cuarona. Nažalost, većina kritike je pisana sa modernom optikom u kojoj je Jancso iako velikan zapravo potpuno zaboravljen a zadužio je formu kadar-sekvence koja danas dominira evropskim art filmom a i u Holivudu umeju da cene velike one-shot sekvence. Stoga mnogim kritičarima, čak ni mađarska kinematografija ne pali lampicu da se sete Jancsa.

Svakako da tema migracija i preliv fantastike jasno asociraju na CHILDREN OF MEN ali ipak postojao je film i pre Cuarona, naročito u Mađarskoj. No, ono što je zanimljivo jeste da Mundruczo sada koketira sa Holivudom i to sa idejom ekranizovanja scenarija Maxa Landisa sa Bradleyem Cooperom u glavnoj ulozi. Ne mogu da kažem da me čudi da je Mundruczo našao nešto zanimljivo u Landisovom tekstu. Isto tako nadam se da mu taj američki film neće biti ARIZONA DREAM, ako je već JUPITER HOLDJA njegov DOM ZA VEŠANJE.

* * * 1/2 / * * * *

[lilit]

ljudi!
infinity war kicks ass! ali dobar je, boljiji i najboljiji! tony gledao juče. imax. never compromise. 

[Ugly MF]

Imax, a?
Evo i ja cu u Zaj'car da idem u bijoskop, tacnije pozoriste , al' ima veliko platno, pa pustu sas digitalan projektor, i dadu ni naocari, moz' da gledamo mutnu sliku!
...ako skinemo naocari, jos mutnija!
Taman dupla zabava, pogadjas koji je lik trenutno na ekran, ne mora ni slusas ni citas, uvek ima neki tatko koji recituje decama podnapisi!
Ma milina, ko' vasar,
taman posle bijoskop cigancici se biju po ulice imitirajuci spajdermena , ko nekad Bruslija!
...ima ih sad, dosli na leto iz Vien kod Bec....

[lilit]

ode li ti u bioskop?
anyone? film je lu di lo. 10 narednih dana sold out al moraće da se ponovi asap.

[crippled_avenger]

ode li ti u bioskop?
anyone? film je lu di lo. 10 narednih dana sold out al moraće da se ponovi asap.

Gledao sam ga sinoć. Nažalost, a opet očekivano, ne delim entuzijazam. Meni su AVENGERS kao neki reality a INFINITY WAR kao "izbacivanje iz realityja". Živopisaću ga detaljnije.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[lilit]

čekam! 😀