"Nas", Znak Sagite, odnosno gejming potforum.
tl;dr verzija: u prošloj epizodi je Kris Spen pričao kako je guglao Midnight resistance pa video "bosanski gejming forum" na kome pričaju o Midnight Reistance podkastu. Presavio sam tabak i objasnio mu da nismo bosanski forum mada da imamo istaknute bosanske članove (i hvalio Perina kao uspešnog autora kratkih priča) i da smo forum za SF i fantastiku sa jednim potforumim koji se bavi igrama. Takođe, pošto je Šon Bel izrazio čuđenje i radost da ljudi kojima engleski nije maternji jezik uopšte razumeju njihovo mumlanje, rekao sam mu da ovde ima i profesora engleskog.
Pa ima samo taj uvod zasad. Plan je da podkast traje dve godine. 
Potrajaće dok je Srba i Srbije. Il tako nešto
Ma kakav autor kratkih priča. Perin objavio dve priče u životu, i nije napisao priču 4 godine. Mada imam sjajan početak autobiografije:
Dok izlazim sa fakulteta razmišljam o tome kako kolege nisu bile u pravu. Teško breme ti padne sa srca kad položiš poslednji ispit, rekli su. Udahneš punim plućima i osećaš se slobodno kao ptica. Dok zatvaram masivna crna vrata, shvatam da je od svih stvari što su gorepomenuti nasrali, jedino istina da udahneš punim plućima. Dakle, udahneš punim plućima i kažeš: „Jebote, šta ću sad?“
Nema olakšanja i nema slobode. Ne, ne i ne!
Svestan sam da od danas počinje kolotečina. Nije da se žalim: deset godina drkam kurac i živim od onoga što mi udele roditelji. Dok bacam poslednji pogled na zgradu boje cimeta, prožima me osećaj da sam u istoj ostavio deo duše i da ću morati da kročim u deveti krug Danteovog pakla ne bih li se ponovo sjedinio sa samim sobom.
Bah! Ježim se na samu pomisao o životu posle fakulteta.
Osećaj pogubljenosti je sveprisutan, tako da svraćam do kafane na jednu ljutu. Kralj alkohol u osnovi sve briše i slama, pa se ono „jedna“ pretače u nekoliko ljutih. Polako gubim osećaj za realnost, pijem, pišam po kafani i pevam iz sveg glasa:
Mene ne zanima to o čemu se priča
Mene ne zanima to što se događa
Jer uvijek sam bio isti
Svakog gledao u oči
Ne želim razmišljati o novom pogledu na život
Dok me gazda kafane izbacuje napolje, sunce polako zalazi iza horizonta. Onako pijan, rukom pokušavam da uhvatim sunčeve zrake, dižem glavu i govorim: „Kud plovi ovaj brod?“
Ponavljam rečenicu kao mantru, teturam se u pravcu zapada, jer sunce na zapadu zalazi, a tamo negde, u tom pravcu, je moja kuća. Kud plovi ovaj brod, kud plovi ovaj brod, kud plovi ovaj brod, mrmljam sebi u bradu i odlučujem da ću koliko sutra početi tražiti posao. Da. Hik.
***
Sutradan, onako mamuran, razmišljam o Marfijevom zakonu. Tokom studija, prilikom obilaska centra za gluhonjeme, rekao sam sebi kako nikada neću raditi sa decom, naročito sa decom ometenom u razvoju.
Ipak, Sudbina voli da pravi trikove, da izigrava Gandalfa, te igom slučaja na prvi intervju za posao u svojoj psihološkoj karijeri odlazim u Dom za decu i omladinu bez roditeljskog staranja.
Dok čekam ispred direktorove kancelarije, posmatram jesenje pejzaže nalepljene na oglasnu ploču. Jedan crtež mi privlači pažnju: detalji su šturi, lišče kao da je nacrtano drhtavom rukom, simetrija crteža odaje depresivan um. U glavi zamišljam klinca kako uplašeno gleda levo-desno, dok mu demon od vaspitača stoji iznad glave i viče: „Crtaj, pička ti materina, crtaj!!!“
Prozivaju moje ime i ulazim u kancelariju. Razgovor sa direktorom protiče u redu: ovde je tako i tako, znate, nećete biti plaćeni, znate, vama je potreban pripravnički staž, znate, a taj pripravnički staž, znate, njega ćete odraditi, ako pristanete, pro bono. Volonterski, znate.
Dok direktor melje i melje, mislim na to kako sam dva dana proveo uređujući svoj CV po evropskim standardima a na kraju ću morati da volontiram godinu dana. Mislim na rečenicu koju je majka izgovorila kada sam joj sav ponosan pročitao šta sam napisao u istom.
„Sine, ovo kad neko pročita, pomisliće da si stvarno nešto radio u životu.“
Direktor je prestao da priča, čeka na moj odgovor. Potvrdno klimam glavom, i on me upućuje na stručnu službu, koja mi određuje matičnu grupu.
„Znate, mi grupe zovemo porodice. Recimo, porodica 1, 2, 3, 4, 5...“
„Lepo“, odgovaram, dok se penjem uz stepenice.
Ina tome sam stao ima tri godine.
Ali ralunam da ima potencijala, iako ovo nije potforum o pričama.
