Polako...
LJUDSKI ZAPISI
Razne naučne discipline, sa veoma različitim povodima, bave se pismenošću ljudi. Moguće je da povodi prednjače, vidljiva je potreba da se pokaže i dokaže teritorijalno, naučno ili lično prvenstvo, te je hronologija očito najvažnija u poretku spoznaje pismenosti. Iako je za nastanak i opstanak života ljudske vrste najvažnije gde možemo da dišemo, gde možemo da se napijemo vode i šta da pojedemo, ništa od toga nije preduslov, isti je i za bilo koje drugo živo biće, započeću od tragova čoveka.
Banalno je da pominjem da je svaka životinja, pa i biljka, teritorijalna, da se svaka zverka zapišava, a da se biljke trude da sebi poboljšaju opstanak i da ga drugim vrstama otežaju. Čovek je na isti način težio da ostavi trag svoje prisutnosti. Kosti jesu neki trag, ali antropološki, a ne civilizacijski, nalazi nisu dokaz da ih nema negde drugde, nenađenih ili nestalih delovanjem klimatskih uslova. Nisu dokazi ni alati, prave ih i druge životinje, očuvani su oni od kamena, mnogi drugi nisu.
Mnogo zanimljiviji su nalazi na kojima je prvobitni čovek, udubljen u dosadan posao klesanja i deljanja, ostavljao i lični trag. Nešto na kamenu, kosti ili drvetu u rukama učinilo bi mu se poznatim, podsećanjem na doživljeno i proživljeno, pa bi i to urezao. Najčešća tupačenja votivnošću su površna i čini se da arheolozi otaljavaju. Kad se rinta nema vremna za duhovnost. Voleo bih da takvima uvalim neko dobro klesanje, pa da vidim kome će se dobrom duhu obratiti za pomoć da se muke ratosilja.
Ako prvi tragovi čoveka nisu ciljani, osnovno pitanje je koji jesu. Duboko sam uveren da su prvi ciljani tragovi otisci šaka vlasnika dela prostora u naseljenim pećinama. Istovremeno ću izneti jednu tvrdnju: između takozvanih hunter&gatherers i nomada se ne povlači znak jednakosti. [/size]Ko je upisivao svoju adresu nije bio nomad. Takođe, ko „dekoriše“ svoj zid pećinske stene, ne luta od danas do sutra. A pećine su i toga prepune.
Nomadi su važni zbog nečeg sasvim različitog. Pretpostaviću da su se naseljeni po pećinama uspešno međusobno sporazumevali. Oni koji su putovali odgovorni su za komunikaciju. Kad lunjaš naokolo desi ti se da naletiš na nekoga kome moraš objasniti svoje namere. Kako su komunikacije u ta davna vremena bile lokalne, a ne opšte, ako ne želiš da budeš nehotice umlaćen neophodno je biti u stanju da objasniš svoje namere.
Treba računati da su jezik i pismenost povezani ali komunikacija preko poruka sigurno nije hronološki uslovljena, pa pismenost ima prilično nezavisne vremenske tokove u zavisnosti od sasvim različitih polazišta. Jedno od njih je identifikacija. Identifikacija su i najraniji nalazi u pećinama. Ako identitet i identifikacija imaju najdublje korenje, kroz njih je moguće dopreti i do hronološkog niza.
Pračovek je najranije odredio sebe, vrednosti koje ga opisuju i svoje mesto u okruženju. Nalazi su prilično prepoznatljivi kad su naslikani i kada se radi o alatima, ali komplikacije i nasumičnost se iskazuju kod predmeta kojima se pripisuje votivnost. Pojam označava zavetnost, a uz nju obavezno ide i odnos prema nematerijalnom u ličnom životu.
Posebno mi se urezao u sećanje jedan neobičan nalaz*. „Glava statuete“ ne liči na statuetu, ali je vidljivo da je klesano i da je probušeno čak sedam rupica. Arheolog je prepoznao glavu i vrat, povuklo ga na votivno i evo figurine. Budući tačno veličine palca mene je asociralo na nešto sasvim drugo. Dodatno, ja sam šnajdersko dete, pa znam šta je krojačka lutka, te sam video podlogu za natezanje i oblikovanje zaštitne navlake za palac za strelce iz luka. No, ja nisam arheolog, niti odgovoran za svoje imaginacije.
Ova digresija ima za cilj da pokaže kako arheologija, uprkos trudu koji istraživač ulaže, sadrži i procenat greške. Tako, u arheološkim dokumentima, neki radovi i zaključci koji su „prošli recenziju“, unose određenu dozu inercije, a načinjene greške postaju deo naučne baze. Nije teško pretpostaviti i da svi dosadašnji rezultati istraživanja hronologije pismenosti nose svoj udeo greške, te su neki novi nalazi u većim iskušenjima da budu potvrđeni.
Sasvim je bez dileme da je pračovek svoje prve poruke crtao. Jelen je imao račvaste rogove, nosorog – rog, strela zadenuta pera, koplje veću dužinu. Stilizacija realističnog je morala da čeka sve do trenutka kada je poruka morala da dopre do većeg broja ljudi. Najlakše je zaključiti da postoji vremenska razlika između identifikacije i komunikacije. I, naravno, prve poruke su ispisivane slikovnim pismom. I dan danas vidim rebuse kao hijeroglife.
Iz prethodnog proističe da su slikovna pisma najstarija. Jesu, ali pitanje je kada se, na različitim mestima u svetu, dogodio prelaz od slikovnog na neko drugo pismo. Pre svega jer se civilizacijske transformacije ne mogu posmatrati unipolarno. Ako smo već u nedoumici o broju predaka, neandertalci, kromanjonci, denisovani, a s vremenom biće ih i više, začetke velikih civilizacija ćemo smestiti u velike rečne slivove. Svaka od njih će u razvoju komunikacije proći mukotrpan put od slikovnog do fonetskog pisca. To što neke nisu, recimo sa dalekoistočnih slivoga, pa i Nila, ne znači da nema sistema u tom procesu.
Velikim rekama smatram Jangce, Ind, Eufrat, Nil i Dunav. Ili Hoangho, Gang, pa i nestalu Sarsavati, svejedno. Ako je čovek morao da živi kraj pijaće vode, onda je na najvećim vodama bilo najviše šanse za razvoj civilizacije. Zašto stalno navezujem pismenost na velike vode? Zato što bez velikih reka nema velike populacije, a bez velike populacije nema potrebe za intenzivnom komunikacijom. Ponekad, u mašti, izvrnem Dunav za 90o suprotno od kazaljke na satu i vidim istu sliku, samo sa močvarama umesto peščane pustinje na Zapadu, a na Istoku planinski lanac odakle je moglo da bude dopremljeno sve, od kamena do metala za potrebe gradnje.
Posmatrano šire od pismenosti, dakle od nastanka prvih kulturnih tragova, civilizacija je vidljiva od Willendorfske venere u Austriji sve do Kukuteni nalaza u Moldaviji i uvek na Dunavu. Arheološki haos je nastao kad je prof. Radivoje Pešić smislen sistem znakova smestio dve hiljada godina pre pre bilo kojeg drugog pisma u svetu. Bilo je tada sasvim nepodobno da Balkan zauzme prvenstvo. Taj haos i danas traje.
Nisam siguran da li i u Moldaviji, Rumuniji i Bugarskoj nipodaštavaju svoju istorijsku baštinu, ali u Srbiji je to polazna tačka. Po pravilu, deo javnosti je isfabrikovao „autohtoniste“, kao pežorativ za grupu istaknutih arheologa slobodnijih zaključaka, a deo javnosti se pokorava tzv. Germanskoj školi i njihove stavove vidi kao jedino merodavne. Međutim, istina mora negde da bude i moj utisak da istraživanja kreću u povoljnom pravcu.
Postoji studija DNK ostataka sa prostora uz i niz Dunav na osnovu kojih se utvrđuje da su Iron Gates, odnosno područje Đerdapa, prostor sučeljavanja i kontakta preneolitskog i neolitskog stanovništva hunter&gatherers sa severne strane Dunava i sedelačkih grupa zemljoradnika sa Bliskog Istoka. Sasvim u skladu sa dosadašnjim istraživanjima i pozicioniranjem tragova ljudske civilizacije. Ipak, nigde u DNK ne piše da li analizirani uzorci pripadaju ljudima koji dolaze ili koji odlaze.
Opet se vraćam čudesnom delu Dunava, od Starčeva do Lepenskog Vira. Da ne pominjem Banjicu jer tamo možda više nema ničega. Svuda tragovi civilizacije, ali nigde piramida, nigde Karnak, nigde Abu Simbel... Je li pronađeno kraj Dunava premalo ili previše za jednu civilizaciju? Biće da se posmatra pogrešno, kao što je možda pogrešno da su se civilizacije susrele i zamešale DNK na Dunavu. Tako na jednom mestu na Guglu kulturu identičnog balkanskog prostora nazivaju Sesklo kulturom, a na drugom - Vinčanskom kulturom.
Pretpostaviću da se civilizacija širila od Dunava na sever i jug Evrope. Teško da su mogući suprotni smerovi iako sam čitajući i pišući o putevima seoba nailazio na osesivno kompuzivne tvrdnje po kojima bi seobe mogle biti i od Arktika ka Antarktiku. Kad bismo prihvatili Sesklo kao izvorište kulture vinčanskog prostora, onda bi se seobe kretale u suprotnom pravcu u odnosu na sve druge izvore na koje sam nailazio. Posebno kad je reč o naseljavanju Grčke Dorcima, Joncima i Ahajcima u predklasičnom periodu posle razaranja minojske antičke grčke kulture.
Ako bih navodio ostale neozbiljne zaključke o Diminiju i Sesklou, a to su dva najvažnija neolitska naselja u Grčkoj, mogao bih da povratim. Doduše, već sam pisao o tome u jednoj kratkoj mejnstrim priči. Dakle, ako želim da pronađem piramide vinčanske kulture, onda su to, pre svega, igrom slučaja arheološka iskopavanja na mestima koje znamo jer su praktično sva na slovo B: Blagotin, Belovode, a nikako ne bih zanemario kanjon Boljetinske reke. U Blagotinu je pronađen plan naselja urezan na zrno pšenice od gline starije od žitarica sa Bliskog Istoka, u Belovodama jedan od dokaza koji su potvrdili da je Balkan prostor rođenja metalurgije u svetu, zbog čega se danas naziva kolevkom Halkolitskog doba. Kanjon Boljetinske reke mi je pokazao zašto se Lepenski Vir nalazio tamo gde se nalazio. Vinčanska kultura je imala svoje puteve širenja.
Da pogledamo. Mene Dunav i Sava podsećaju na Misisipi i Misuri, ali su ljudi tamo malo okasneli svojim dolaskom, iako će jednog dana u tom slivu sigurno biti pronađeni najstariji tragovi čoveka u Americi. Sa naše dve reke od reke Bosne do Morave, Mlave i Peka, postoji bezbroj staza kojima se civilizacija mogla širiti. Ka severu, isto toliko reka. Reke su putevi vodilje i uz njihove obale tek će se tragati.
Ne postoji nijedan podatak koji bi demantovao samorodan identitet prisustva čoveka u slivu Dunava. Čak ni osnovna teza o seobama iz Afrike ka Evropi sve manje pije vodu. Na prikazima verovatnih puteva seoba sve zaobilaze Balkan u širokom luku. Kao da je on već bio zauzet prostor. Ili samo ignorisan. Ne bih sada o fosilima graecopithecus freiberghi nađenim u Bugarskoj i Grčkoj, jer se već „dobronamerni“ sprdaju da je Balkan bio centar „dentalnog turizma“ afričkih praljudi. Balkansko samošamaranje je već postalo vulgarno.
Dakle, na teritoriji sliva Dunava sigurno postoje kontinuirani tragovi prisustva čoveka preko trideset hiljada godina, računajući i nalaze neandertalaca, a da zanemarimo mamute. Nešto promišljenije zaključivanje lako dovodi do činjenice da je čitav region bio pošteđen poslednjeg Ledenog doba. Zaobišlo, nije stiglo do njega, jednostavno, klima u zoni Dunava nije trpela drastične promene. Opstanak nije bio ugrožen, pa bi trebalo videti kako su balkanci to vreme iskoristili.
Preskočićemo paleolit i primetiti da je vinčanski čovek imao trajna, višemilenijumska naselja na niz lokacija uz Dunav. Postoje nalazi nastambi na sprat, pronađeno je nesrazmerno više oruđa nego oružja, za samo jedan lokalitet se procenjuje da je nestao u požaru ili razaranju. Jesu li to bili miroljubivi ljudi? Kako ako istraživanja pokazuju da su bili veći od svojih savremenika tog doba? Kažu da je prosek od 172 cm veći i od srednjevekovnih mera. Možda nije zgodno pominjati džinove iz Rumunskih nalaza, ali to je bila stabilna populacija i spremna za podvige.
Da se konačno vratimo vinčanskom pismu. Sasvim je moguće da je svaki pojedinac u praistoriji imao sposobnost da se vizuelnim zapisom predstavi. Otisak moje leve šake jasno identifikuje moje prisustvo. Iz sasvim likovnog individualnog predstavljanja, grupa, populacija i bilo koja skupna formacija bila je prisiljena na stilizaciju zapisivanja. Što je dostupnost znakova bila veća, veći je bio i broj znakova. Oznake sunca, meseca, vetra, kiše, jutra, večeri, noći, drveća, životinja, rotkvi, lekovitih trava, ćupova, alata morale su da budu čitljive i onima koji ih nisu zapisali. Naredni period je dobio oznake radnje. Da li to podseća na redosled kojim gradimo priče? Znaci su odgovarali na pitanja, šta, kako i kada.
Broj znakova zabeleženih u vinčanskom periodu prevazilazi nekoliko hiljada. Onih koji su trajno zabeleženi u kamenu, na kosti, rogovima i grnčariji. Zabeleženi na nečem drugom nisu opstali ili ih nismo našli. Svi zajedno navode na prepoznavanje pisma, ali ih još nema dovoljno. Dalje, više liče na pisma nastala nakon nekih dobro poznatih slikovnih pisama, pa je veoma važno da se odrede hronološki. Vreme nastajanja je presudno.
Na ovom mestu postane komplikovano. Prilično je lako klasifikovati niz slikovno, slogovno i fonetsko pismo kao prirodan i proporcionalan niz u zavisnosti od veličine populacije koja se pismom služi. Ni datiranje nije problematično, jer je vinčansko pismo namanje dve hiljade godina starije od svih ostalih pisama. Problem je što je taj komparativni sistem zloupotrebio „onaj“ Deretić, okrstio ga srbicom i time ga diskreditovao. Ako bih koristio taj pristup, neminovno bi izgledalo da branim srbicu, a to mi nije namera.
Vinčansko pismo nije prasrpsko pismo nego prirodno pismo koje nastaje u okviru velikih populacija, a to je podunavska populacija svakako bila. Taj prostor su naseljavali neolitski ljudi koji su često raznim imenima nazivani, ali nije zapisano kako su sebe zvali. Ili jeste, ali to ime nismo prepoznali, kao što ne znamo imena kojim su se nazivale sve ostale opismenjene populacije velikih svetskih reka. Ne znamo kako je sebe nazivala nilska civilizacija, eufratska ili jangce. Znamo samo kako su ih drugi nazvali.
Kraj Dunava su živele razne populacije i sigurno sebe nisu nazivale Srbima. Sva nama poznata imena zapisana su pošto su se najvažniji događaji podunavske civilizacije odigrali. I Kelti su mnogo kasnije dobili ime, a odsmucali su se sa istog prostora. Dačani, Tračani, Skordisci i niz drugih su dobili ime od klasičnih Grka koji nisu Grci nego populacija Doraca, Jonaca ili Ahajaca, koji su isto tako stigli sa Dunava, da zamene prethodne, antičke, dospele iz nilske civilizacije. Svaki put kad se nasedne na savremenu istoriografiju zanemarena je izgubljena istorija ljudi, koji su imali svoju sedelačku kulturu, izumeli pismo, metalurgiju i ko zna šta još.
Samo vinčansko pismo, a ovde je reč o njemu, ostavilo je tragove u hiljadama znakova, do sada pronađenih, a da su istraživanja dosledna bilo bi ih i više. Vidljivo je da su se stilizacije dogodile kao što su se dogodile kod gotovo svih prethodno slikovnih pisama, ne treba sumnjati da su ovladali slogovnom kombinatorikom, a ima naznaka i fonetskog pisma. Razlog je u činjenici da se tako lako proširilo, pa se nalazi veza sa etrurskim, pa i grčkim alfabetom. Uspešna pisma se lako šire.
* Svetlana Pešić, Predmeti od kosti, roga i kamena, 1984, Muzej grada Beograda. Nalaz 656, Glava statuete.
