Prvo, zakasnele čestitke organizatorima, što su napravili ovu lepu tradiciju. Svaka čast na entuzijazmu i nadam se da će se Torta jednog dana preseliti u štampariju, da u decembarskoj noći izbaulja iz podruma, kako i dolikuje poštenoj horor zbirci.
Što se tiče korice - odlična je! Ne znam ko je dotični Nikola Lajić, ali je zaista lepu ilustraciju napravio.
Priče sam pročitao, više puta, pa je red i da se i ja osvrnem na sve to. Prema Torti sam oduvek bio blagonaklon - našao sam je dosta davno, tokom jedne gripozne zime, guglajući domaće sf priče, pa je to prvo iskočilo. Istina, bilo je tu više dobre volje no veštine, kvaltet priča je bio šaren (tema za koju primećujem da ste je opširno pretresli ovde na forumu), ali dopala mi se ideja da neko pravi domaću zbirku horor priča sa novogodišnjom tematikom. Zato kao višegodišnji čitalac moram da se osvrnem i na neke mane ovog dela, a u nadi da kritike nećete shvatiti kao da obezvređujem uloženi trud, već više kao moje viđenje stvari koje možda doprinese da Torta bude bolja u narednim godinama... a možda i ne, ali što ne bih laprdao ovde na forumu, neće da škodi a može i da koristi.
Elem,prvi problem koji vidim ovde je sledeći - ili morate promeniti ono "horor" u nazivu, ili morate promeniti priče. Nemam ništa protiv fantastike, daleko bilo, ali ipak imam utisak da je horor specifičan žanr sa svojim distinktivnim karakteristikama, a da se ove priče tu ne uklapaju. Ne bih sada da budem gul umesto gula, ali ja to vrlo jednostavno postavljam - horor priča mora da me naježi. Da me sasere nagoveštajima i saspensom, da izazove neku stravu, da zavrne želudac, ili, pošto ipak imam razumna očekivanja, da barem pokuša nešto u tom pravcu. I promašena meta je bolja od potpuno zanemarene mete, zapišane i obrasle u bršljan.
Mnogi autori za koje pretpostavljam da su tu preko konkursa, horor su shvatili u najširem mogućem smislu (osim Igora Lazarevića koji se vešto držao lavkraftijane, što pozdravljam), i nadam se da ću naći volje i vremena da i te priče iskomentarišem, ali za sada bih se zadržao na onim autorima za koje znam da je Torta njihovo čedo, pošto imam utisak da bi ste barem vi trebali da povučete zbirku u okvire horor žanra (ili ne morate, al onda to nije horor zbirka).
Za priču Izvršiti pravdu, nakon čitanja, a pre nego što sam ovde video da je to starija priča sa radionice, imao sam utisak reciklaže. Deca sa natprirodnim moćima, čitavi gradovi zarobljeni u drugoj dimenziji ili ispod paranormalne anomalije, sve je to bilo i u prošloj zbirci, pa sam se zapitao da li je u pitanju neki omaž ili je Džeku prosto interesanta ta tema... No, nije to ni neki problem, pa ću priču komentarisati kao da stoji sama sebi dovoljna, van ovog konteksta.
Što se mene tiče, scenografija ima dosta horor potencijala, koji možda nije baš najbolje iskoriščen. Sivi, bezlični svet, grad zarobljen u svetu bez svetla, degenerisani i očajni stanovnici, lik Šerifa, sve su to dobri sastojci, ali kao da je sveukupni utisak bio da čitam naučnu fantastiku. Nemam ništa protiv letećih strojeva, poluinteligentnih robota, misterioznih izvora energije i uvrnutih tehnologija, ali to mi je ovde malo ubilo utisak, a i nisam bio siguran da li je to uopšte neophodno za priču. Možda je u pitanju moj ukus, ali ja bih suspenzovao nevericu lakše kada bi stanovnici varoši funkcionisali u istim (pa možda i gorim) tehnološkim uslovima kao i mi. Ovako je stvoren jedan čudan svet koji sam po sebi nije loš, ali mi je teško da se uživim u priču i da me spoadne ona strava koju očekujem od hororčine. Zapravo, u tome mi je bio problem - osetio sam se nasankano, jer ti ljudi zarobljeni u tegli/drugoj dimenziji zapravo pripadaju našem svetu, a imaju društvo koje raspolaže visokim tehnologijama, otvaraju međudimenzionalne prolaze i jašu lebdeće mašine, koriste se srebrnim dinarima i u slobodno vreme piju šljivu i slušaju gusle. Samo po sebi to nije loše, ali mi je bilo teško da se uživim. Drugi problem mi je bio maht, za koji sam morao da guglam ne bih li video da nešto propuštam, ali osim germanske reči za moć ništa nisam našao, pa me je sledeća stvar mučila - šta je to, kako izgleda i kako su ga otkrili, što je posle objašnjeno paradimenzionalnom alegorijom za pohlepu, ali jebiga sad. Meni pažnja ode na takvim stvarima, i onda se uživim u naučno fantastičnu priču, ali nemam doživljaj jeze ili neke strave i pretnje. Ali opet, kapiram da je to autorov đir, pa sam možda i ja samo zakeralo.
Drugu stvar sam primetio, što mi je bilo interesantno - scallop je nedavno iskomentarisao Džekovu priču, pa je rekao, otprilike, da se Džek ne može odlučiti između mračne i ozbiljne priče i priče koja bi bila više u domenu sprdanja i satire, a to je meni, mada ne tako konkretno, palo na pamet čitajući priču. Pošto znam šta je Džek pisao na forumu, i ja sam imao utisak kao da se priča batrga da pređe na stranu sprdnje (ne u lošem smislu, već u Džekovom fazonu), ali je autor primorava da bude mračnija i dublja. Samo, stilom pisanja se odaje, pa nekako i u tom mračnom svetu sa siročićima i zlikovcima, imam utisak kao da će pijani arhanđeli i nadrkani rajski službenici da iskoče. A to mi nekako nije išlo zajedno, bez uvrede.
Priča, dakle, ide određenim tokom, svet (onaj u tegli) funkcioniše po ne baš jasnim pravilima (na primer, zar ih pojava stranaca u tom izolovanom paklu ne bi više zbunila i uznemirila?), a onda se odjednom desi katastrofa. Tu nemam primedbi, osim što me je turcizam akrep potpuno zbunio, pa mi je trebalo vremena da se setim da to nije ortakova bivša riba nego odvratni, hitinski zglavkar. Mada, držim do toga da je ipak ta škorpionska invazija mogla malo interesantnije da se izvede, da se prikaže sva ogavnost džinovskih škorpija. Zasmetalo mi je stalno ponavljanje reči akrep a da se nije ništa pobliže objasnilo - kolki su, koje boje (veliki crni i glatki ili oni žgoljavi beli škorpioni sa prozirnim telima?), zašto ubijaju sve oko sebe, da li ih samo komadaju klještima ili i bodu repovima, koliko ih je (koliko može da stane škorpiona u teglu? u paralelnom svetu je delovalo kao da ih ima na hiljade) i sve u svemu, to razrešenje mi se nije toliko dojmilo, mada kažem, bilo je potencijala za čudovišta u mraku.
Lik Šerifa mi se baš svideo, i pogotovo mi je dobro što je predstavljen kao klasični anti - junak, a zapravo je negativac.
Što se ostalog tiče, mene malo ubije toliko prezenta u priči, ali i to je, kapiram, Džekov đir i verujem da se drugima to više dopada.
Sve u svemu, mada ne mogu reći da je priča nešto loša, ne mogu da kažem i da mi se svidela. Mada generalno gotivim Džekove priče koje sam tu i tamo nalazio, ovde sam imao utisak kao da priča nije dovoljno promišljena, a falilo joj je onog prepoznatljivog šarma.
Druga priča za koju bih rekao da je imala odličan horor potencijal koji nije iskorišćen, to je Šapat večnosti.
Ono što mi se u toj priči dojmilo, jeste istraživanje jedne interesantne teme - zaranjanje u daleku prošlost, tumaranje po mraku istorije, skrivene tajne Rima i rimskog carstva. Pojava misteriozne devojke je, takođe, uvek dobra stvar i što neko reče, priča je vrlo filmična. Međutim, imam utisak, a možda i grešim, kao da je autor osmislio postavku, znao je otprilike šta i kako hoće, ali nije dosmislio do kraja zaplet i rasplet, pa je posle toga usledilo očajničko batrganje da se priča dovede kraju. Takav je moj utisak, a objasniću zašto.
Priča počinje interesantno, i imao sam utisak kao da tačno zna šta i kako hoće da kaže. Tu su košmari, tu je misteriozna devojka, tu su pokopane tajne u lagumima Rima i sve to lepo i fino ide do jednog trenutka, a onda se svi ti elementi razbeže i razrešenje nekako kilavo deluje.
Prvo, sam glavni lik mi je nekako sumnjivo nedorečen. Ne deluje mi kao da je stvaran, ili kao da krije nešto o sebi što nije jasno.
U jednom trenutku spomene da je ratni veteran - ali to je samo to, više se ta informacija nigde ne pojavljuje i nikakvu ulogu ne igra u ostatku priče. Takođe, za jednog ratnog veterana, sumnjivo je pun para, a ne ostavlja utisak da je ratni profiter. Meni su se, recimo, nametnula pitanja - ko je on, čime se izdržava, odakle mu denge da iznajmi dvosoban stan u strogom centru Rima na više meseci, a samo da bi priuštio sebi turistički plezir. To bi mi bilo prihvatljivo za engleskog džentlmena početkom dvadesetog veka, za Hakslija koji tako putuje po Italiji, ali za Srbe iz Novog Sada mi je to sumnjivo. Pogotovo što se ta neka njegova biografija, neki lični podaci, gotovo nigde ne provlače, pa mi to deluje nedorečeno. Kao da je iznikao iz nekog paralelnog sveta.
Opt, i druge su mi stvari bile sumnjive. Najviše od svega, trenutak u kojem Ešli neće da se seksa otpozadi jer krije tetovažu. Nekako mi to nerealno deluje, pa ipak je čovek proveo neko vreme sa Ešli, mogao je valjda da primeti da ima nešto istetovirano na leđima... mada mi je, opet, sve to delovalo kao nasilno umetnuto razrešenje, jerbo osobe koje preko celih leđa istetoviraju svoje ljubljene mi deluju kao idioti ili teške seljačine, a Ešli to svakako nije, i to ne pokazuje. Nije mi realno da ona svog dečka istetovira na ramenima, kako seče glave ljudima. Pa makar joj i nedostajao.
Elem, od tog trenutka mi priča malo gubi na snazi, jer imam utisak kao da je to malo na silu izvedeno razrešenje, i da je glavni lik mogao drugačije da otkrije povezanost između Ešli i misterioznog legionara. Odatle, sva neverica i potencijalna jeza nestaju, i priča gilja ka svom kraju, neumitno, i čisto da isporuči priču o misterioznoj sekti Putnika. To me je i malo smorilo, jerbo je i tu bilo potencijala, ali kao da je ponestalo volje da se od cele priče napravi nešto ozbiljnije. Ešli sve krije od glavnog lika a onda odjednom insistira da krenu zajedno da traže kapiju i onda, jebiga, ona samo nestane. I opet iskoči njena slika na fejsu. Ali mi nije bilo jasno zašto sve tako, i koja je poenta? Mislim, lik to predstavlja kao košmar u Rimu, ali osim to mu je cura prebegla kod bivšeg dečka (što nije prijatno, ali svakako nije noćna mora za horor priču), nije mu se ništa loše desilo. Imao je letnju avanturu, i saznao je za kapije i ako poželi, uvek može da ih potraži. A sem toga, ne znam koliko bi sreće našao u putovanju kroz vreme, da bi blejao sa bivšom devojkom i njenim dvometarskim dečkom (kojeg ona ima istetoviranog na lešima, pritom). ja bih mu prijateljski savetovao da se ne brine, i ne shvata stvari tako ozbiljno.
Sve u svemu, i ova je priča lepo napisana, mada na trenutke ume da poneki opis odluta u previše zaneseni putopis, i postavka je mnogo obećavala, ali me je zapleto rasplet malo razočarao. Ipak, dobar pokušaj, što se mene tiče.
E, da odmorim oči pa ću da nastavim:D
