Pročitao sam LJUDE SA ČETIRI PRSTA Miodraga Bulatovića. Ova knjiga se zaista mora posmatrati kao ozbiljan literani fenomen pre svega zato što je uspela da postane prvorazredni literarni fenomen, dođe do uglednih nagrada i brojnih prevoda, a da istovremeno postane i supkulturna pojava - jedan od prvih ako ne i prvi bestseler koji je uspeo da mobiliše publiku koja inače ne čita knjige.
Sve to je Bulatović postigao rukopisom za koji se na početku mora reći da je vrlo slojevit, težak za probijanje, prepun referenci i onom vrstom prenaglašene fabulacije koja na kraju uspeva da uguši bilo kakav pripovedački zamajac. Reći da je ovo roman o emigraciji verovatno možemo, ali sve dalje definicije moramo iscrpiti preširokim odrednicama fantastike i groteske.
Bulatović se koristi ako ne svim mogućim literarnim postupcima u građenju ovog teksta a ono zaista mnogim. Tu su neki njegovi karakteristični zahvati “uvećavanja”, kada izabere neki detalj i krene da ga razrađuje u sred narativa i to obično pretvori u žestoku digresiju, tu ima i naturalizma u opisima emigrantskog života, njihovog siromaštva, nasilja i telesnih funkcija, tu ima i filozofskih pretenzija koje vidljivo ne proizilaze iz junaka već iz piščevog pera, konačno tu su groteska i fantastika koje se pomaljaju na dva nivoa. Prvo, one su tu u pojavnoj formi, dakle ima događaja i bića, predmeta i zdanja koji su evidentno iz domena fantastike u pogledu toga da nisu mogući ili postojeći, i njihova narav svakako je id domena groteske i njihova izmeštenost od realnosti mahom proizilazi iz autorove namere da ponudi groteskne prizore. Međutim, druga ravan fantastičkog i grotesknog jeste u samom postupku, u samom stilu gde autor gomila i preuveličava naturalističke detalje sve dok sam sklop događaja u onoj ravni koju možemo smatrati realističkom ne postane potpuno neuverljiv, nemoguć i groteskan.
Ne želim da olako optužim Bulatovića da mu efektnost proze u prvom planu, ali u ovoj salati raznoraznih motiva, ovoj masi akcenata bez pravih intervala jedino što mogu da prepoznam jeste grčevira potreba da se postigne efekat. Na tom putu naravno možemo prepoznati i neke elemente koji su eventualno mogli smetati vlastima, ima tu prikazivanja “mračne strane” u ljudima, ima tu i nekih pokušaja da se groteskno objasne geopolitički i istorijski tokovi. Međutim, kada se razgrne ta šuma efekata ostaje utisak da Bulatovićev stav zapravo vrlo pitom i projugoslovenski, samo njegov rukopis svojom agresivnošću sprečava da se do toga dopre.
U određenom smislu, koliko god to poređenje delovalo pretenciozno, prepoznajem izvesne paralele između Kafkine AMERIKE i LJUDI SA ČETIRI PRSTA, do tačke da se Bulatovićev roman može čak posmtrati kao aproprijacija Kafke. Pojedine okolnosi Kafkinog odnosa prema književnosti, poznavanja Amerike i iskustva sa njom, pokazuje da su njihove pozicije dijametralno suprotne, ali krajnji efekat mi deluje jako slično. U oba slučaja imamo pisce koji se poigravaju idejom da se sukobi “starog sveta” ne mogu zaboraviti u “novom svetu”, i da grčeviti pokušaj da se potisnu dovodi samo do toga da se intenzivnije vrate. Zatim naravno tu je i grozničava, uznemirujuća atmosfera i događaji koji uništavaju junake, svodeći ih na nivo zveri, tu je sklonost ka grotesknom opisu “novog sveta” i odnosa koji su u njemu.
Fundamentalna razlika naravno ostaje to što Bulatovićevi junaci na neki način žele da uzmu “novi svet” pod svoje, nesvesni koliko su submisivni, dok Kafkini junaci čeznu za potčinjavanjem.
Tema emigracije iznova čini ove teme pa i dela relevatnim. Uprkos tome što mi čitanje ovog romana nimalo nije prijalo i što u njemu teško mogu da prepoznam neki književni kvalitet, on ipak uspeva da zarobi jedan iščašeni pogled na svet, histeriju jednog nacionalnog trenutka u drugoj olovini dvadesetog veka i zato možda ovo iz godine u godinu postaje sve manje vredno kao proza ali dobija na vrednosti kao dokument.
