Recent Posts

Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10
1
Да, мапа није толики проблем, одвојиш неколико дана и нацрташ је. Али за разлику од класичних РПГ-ова гдје се читав тим налази на једном пољу, овде можеш да имаш петнаестак или двадесет различитих јединица под контролом и свака теоретски може да буде на различитој позицији.
2
Pa, dobro, tad su svi crtali svoje mape za mnoge igre. A i po magazinima je bilo saveta  :lol: :lol:
3
Apsolutno! Ali vjerovatno ne odmah, nego nakon sto presijecem nekom igrom drugog tipa.  Inace, mogu samo da zamislim kakva je patnja bila igranje ove igre u vremenima Spektruma i C64, mislim bez mape i poznavanja polozaja svojih jedinica.
4
UMETNOST I KULTURA / Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Last post by Meho Krljic on Today at 17:13:17 »
 Dan je mladosti, po staroj nomenklaturi a ima li mladalačkije muzike od metala? Oni među vama koji su zaustili da izgovore ime „Branko Kockica“ sigurno su i sami zastali pre nego što je ikakav zvuk napustio njihova usta, setivši se da taj čovek više ne postoji. A nikada nije ni postojao. Dakle, metal. Dostojanstveno, postojano, večno:
 
Počinjemo iz crne zone i prvi su na redu Francuzi (a ne Grci) A/Oratos čiji prvi EP, Epignosis u svoje tri pesme nosi svu raskoš francuskog intelektualnog pristupa blek metalu. Ne da je to po difoltu dobro, naravno, ali A/Oratos dosta elegantno provlače te svoje raspevane melodije, akustične gitare i meandrirajuće aranžmane. Čuje se tu dosta Mejdna u osnovi a to uvek valja pozdraviti. Nije rđavo, iako ja preferiram za nijansu dotegnutije aranžmane:
 
https://aoratosmusic.bandcamp.com/releases
 
 
Ko je Grke priželjkivao pa se razočarao, može da otre suze. Insanity Cult imaju treći album, All Shall Return to Chaos i to je melodičan ali mišićav blek metal koji svoje ultrapatetične harmonske predloge izlaže sa sasvim dovoljno črvstine  u izvedbi da to može fino da se sluša. Kako ja to neretko kažem, ja volim da je blek metal malo hladniji a ne nužno ovako, da se srce iznosi takoreći na poslužavniku, ali to su nebitne lične preference. Insanity Cult su stameni, ubedljivi i jako ekspresivni i ovo je vrlo prijatno za slušanje ako inklinirate:
 
https://insanitycult.bandcamp.com/album/all-shall-return-to-chaos
 
 
Ali, dok trenete, ponovo smo u Francuskoj i to za potrebe četvrtog albuma postave Dark Plague. Ni na albumu Be More or Fade Away ovaj trio nema stalnog bubnjara već im to mesto popunjava sešn muzičar, ali ako bubnjarski aranžmani nisu naročito složeni, to ne umanjuej epsku širinu ove muzike i jednostavnu teatralnost koju bend godinama baštini. Ovaj album je isuviše zaravnjen u masteringu pa je zbog toga malo teži za slušanje, ali muzički nudi odličnu, melodičnu ali očajničku i izrazito „negativnu“ muziku koja se izražava jednostavnim sredstvima ali je veoma efektna:
 
https://darkplague.bandcamp.com/album/be-more-or-fade-away
 
 
I opet smo u Grčkoj jer sam preskočio neke silne Fince i Nijemce koji nisu ispunili visoke kriterijume što ih ovde održavam iz, jelte, nedelje u nedelju. Akantha je dvojac u kome sve instrumente svira i muziku piše jedan čovek a drugi udara u bubanj. Ali veličanstveno je to udaranje a, da se ne lažemo, ni bend u celini nije loš. Drugi album, Baptism in Psychical Analects je orkanski energična ponuda brzog, ledenog blek metala sa jasnim severnjačkim korenima (Dark Throne, Enslaved i slična ekipa sa polovine devedesetih, recimo) ali i dovoljno levantskog senzibiliteta da odiše posebnim mirisom. Najgora stvar koju za album mogu da kažem je da mu ne bi škodlilo više basa u miksu. Ili, znate već, da ima makar malo basa. Ali kad se ta relativno raširena blek metal boljka prenebregne, ovo je odličan album pesama koje imaju tačno potrebne količine blagoslovene monotonije i promišljenog aranžiranja da budu idealni pokretači. Ovo je muzika koja se jednako sluša ušima i, jelte, stomakom, sa svojim nepromenljivim, iznurujućim tempom i dinamičkom ravnicom ali harmonskim i melodijskim raskošem. Bend me je podsetio na 1349 iz neke ranije faze a to nije pohvala koju olako (iz)ričem. Veoma dobro:
 
https://akantha.bandcamp.com/album/baptism-in-psychical-analects
 
 
Poljaci Popioły sa svojim četvrtim EP-jem za četiri godine, Per Aspera Ad Harenae (Preko zvezda do... arean?) lepo čukaju i nude četiri pesme solidno produciranog blek metala koji se ne stidi da bude i malo pankerski, pa još malo i njuvejverski. Ne odlazi ovo predaleko od pravovernog metal usmerenja ali ima taman dovoljno „drugih“ elemenata da deluje sveže i drugačije:
 
https://popioly.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-harenae
 
 
Nemački blek veterani Bethlehem imaju deveti album za nešto manje od tri decenije rada i bend koji je preživeo mnoge kontroverze (vezane za samoubistva publike, satanističku paniku itd.) ali i mutacije muzičkog stila se na Lebe dich leer oseća prilično komotno u svojoj kombinaciji blek metala, dooma, elektronike, pa i nekakvog post-metal zvuka. Lebe dich leer je ploča prilično bestidne ekspresivnosti, pa i emotivnosti ali uspeva da izmakne prokletstvu nemačkog metal-kiča i nudi i mnogo odličnih rifova i sitnih detalja da se sluša sa apetitom više puta:
 
https://bethlehem.bandcamp.com/album/lebe-dich-leer
 
 
Izašao je i prilično dugo očekivani debi album jorkširskih Kull, benda koji je nastao od prilično cenjenih Bal-Sagoth i, neću lagati, iako je poznato da nisam neki preveliki poštovalac britanskog blek metala, a i da prema simfonijskom metalu imam relativno ambivalentan odnos, ovo svakako preporučujem za makar jedno pažljivo slušanje. Exile je ploča proggy kompleksnosti sa vidnim pripovedačkim ambicijama i vrtoglavo napetim aranžmanima u kojima može da se desi maltene bilo šta. Nazvati ovo blek metalom deluje pomalo i reduktivno jer se Kull vrlo lagodno kreću između različitih metal-podžanrova i uzimaju šta im treba kada im treba za svoj mračni, intrigantni narativ. Najvažnije je svakako prepoznati da za razliku od velikog broja simfonijskih metal bendova koji se uzdaju u volumen i zvučnu saturaciju, Kull su bend preciznih, elegantnih ali suštinski malih gestova koji imaju velike konsekvence, prateći nasleđe Bal-Sagoth i ispostavljajući ozbiljnog konkurenta kultnim japanskim Sigh. Slušati:
 
https://kullblacklion.bandcamp.com/album/exile
 
 
A merilendski Thonian Horde ima treći album, Downfall i ovo je blek metal sa više nego prstohvatom rokenrola, možda na tragu, recimo, Impaled Nazarene ali sa dovoljno sopstvenog identiteta da zavređuje slušanje. Downfall je ploča simpatično smenjujućih atmosfera i znojave svirke u kojoj se ističe, nećete verovati, moćna bas-gitara čiji upravljač, FeZZYy pritom i odlično peva. Thonian Horde ne spadaju u uobičajenu blackened rock’n’roll ponudu u kojoj se „normalne“ rok pesme ovenčavaju sa malo tremolo pikinga i vrištavim vokalom već propisan metal kombo koji naprosto ne voli da se zatvara u jednu nišu. Intrigantno:
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/downfall
 
 
Sluša vam se blek metal ali mrzite električne gitare? Niste normalni, ali nema veze, poslužićemo! Kalifornijski Onkos na debi albumu nudi akustični blek metal sa sve zvečkama i šejkerima umesto ritam-sekcije i nešto malo sintisajzera začina radi. Bizarna, avangardna i svakako perverzna ploča ali vredi da se čuje barem jednom:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/onkos
 
 
 
A francuski Esoctrilihum na svom trećem albumu, The Telluric Ashes of the Ö Vrth Immemorial Gods nude mračan i intrigantan metal koji ima i brzinske ambicije ali je pre svega sadržan u košmarnoj atmosferi ispunjenoj tminom i odjecima. Bend nije naročito veran jednom načinu izražavanja pa ovde ima interesantnih skretanja u svim pravcima (slušajte old school zakucavanje na Aborted Sun) i ovo je ploča na kojoj blek metal demonstrira svoju veliku raznovrsnot bez gubljenja one voljene andergraund oštrice:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-telluric-ashes-of-the-o-vrth-immemorial-gods
 
Kad sam već pomenuo Britance, LVCIFYRE imaju novi EP od pet pesama, Sacrament, jedna je obrada KAT i ovo je sascvim slušljiv komad black/ death prebijanja. Bandcamp za sada ne nudi sve pesme ali i ovo što ima je sasvim ilustrativno:
 
https://lvcifyre.bandcamp.com/album/sacrament
 
I kalifornijski Vale imaju prvi album, The Burden of Sight i to je kombinacija blek metala sa malo krast panka, kako već to u Americi zna da bude popularno, sa sve sladži elementima i mada me ploča nije preterano impresionirala pa ne verujem da ću je mnogo trošiti, ipak neću da kažem da nije puna solidnih ideja i zanimljivih rešenja. Neko strpljiviji od mene će u ovome sigurno uživati:
 
https://valeoakland.bandcamp.com/album/burden-of-sight
 
 
Navkli smo da sa Islanda dolaze bendovi uglavnom sličnog senzibiliteta, ali Misþyrming iz Rejkjavika sviraju black metal koji je za nijansu bliži onome što rade kolege sa kontinenta sa nešto disciplinovanijim, pa i himničnijim pristupom. Svejedno, Algleymi, njihov drugi album je veoma dobra ploča epske, melodične i oznojene black metal svirke, koja izvrsno reprezentuje još jedno lice ostrvske scene. Volim kad je melodični blek metal istovremeno ovako žestok:
 
https://misthyrming.bandcamp.com/album/algleymi
 
 
 
 
Od stonera ove nedelje nema mnogo da se probere (mada, mislim, imamo novi Earth, nije da nam treba bogznašta drugo), ali tu nam je četvrti album telavivskih The Great Machine i Izraelci na Greatestits (da, tako se zove) nude siguran i zabavan psihodelični stoner rok sa mnogo jakih rifova, zvučlnih efekata i besne svirke. Ovi ljudi kad se nadrogiraju nisu zainteresovani samo da prilegnu i mirno tripuju, jelte, pa je album pun znoja i blago eksperimentalnih momenata. I dobro je to. Prija mi pre svega taj teški, lepljivi zvuk koji lepo čoveka obuhvati sa svih strana i ponese, a The Great Machine imaju i propisan rokenrol gard koji sve plasira sa dovoljno drskosti i oštrine da vitkih 39 minuta proleti začas:
 
https://thegreatmachine1.bandcamp.com/album/greatestits
 
 
Krakovski Stonerror na svom drugom albumu Widow in Black imaju nešto manje drzak stav ali ovo je, da budemo sasvim jasni, moćna ploča raskošnog gitarskog stoner roka sa elementima psihodeličnog popa i pustinjskog, jelte, opet roka, spravljena sa mnogo pažnje i očiglednog truda da se samo najbolje ideje koje je bend imao za nastavak nakon istoimenog prvog albuma snime na ovoj ploči. I odlično je to. Bend se vešto poigrava sa dinamikom i harmonijama i mada su na momente možda i premelodični za moj jednostavni ukus, ovo je svejedno opojno zabavno:
 
https://stonerror.bandcamp.com/album/widow-in-black
 
 
Tu je i novi Valley of the Sun i, da ni ovde ne bude zabune, ovaj bend je isuviše „komercijalan“ za moje prohteve, sa zvukom koji me asocira i na QOTSA ali i na Alice in Chains/ Soundgarden (sa kojima bend najčešće porede), no, da je ovo kvalitetno i dobro, u to nema sumnje. Old Gods je ploča jakog zvuka, ali zvuka koji i dalje deluje živo i ubedljivo sa tim svojim moćnim rifovima, jakim rtimovima i dementnim solo gitarama, dakle, bend iz Ohaja je umakao zloduhu preproduciranosti i prodaje svoj psihodelični stoner pop sa prilično dostojanstva:
 
https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/old-gods
 
 
Grčki Go (ne treba ih mešati sa starim američkim hardkor pank bendom istog imena) su tu sa istoimenim prvim albumom koji je snimljen uživo u studiju i time mu je obezbeđeno najbolje od oba sveta: i organska spontanost primerena psihodeličnom instrumentalnom stoneru, ali i dovoljno kvalitetan zvuk da se ovo sluša i više od jednom. Go, kao i mnogi drugi slični bendovi j koji su dovoljno smeli da džem sešn objave kao studijski album žive i umiru na ubedljivosti svoje svirke i ovo, sa te strane nije rđavo. Ima dinamiku, ima gruv, ima i momente solidne katarze. Nije u pitanju prevratnički album ali čuje se da bend ne postoji od juče i da se ovo dugo krčkalo:
 
https://gofuzzy.bandcamp.com/album/go
 
 
 
Kako ja to često kažem, došlo je vreme da se preporuči i jedan deathcore album. Pa, evo, dakle, njemački Mental Cruelty posle manje od godinu dana od svog prvenca izdaje i drugi album, Inferis i jasno se čuje zašto ovo izdaje Unique Leader koji verovatno procenjuju da gvožđe valja kovati dok je vruće. Inferis je deathcore album na kome imamo dovoljno klasičnog deathcorea da se ja pomalo smorim, ali i horove i druge, recimo, „proggy“ elemente koji malo oplemenjuju osnovu. No meni je glavno da bend ima i neke pamtljive rifove i da se neke od pesama sasvim legitimno kreću u toj nekoj „slušaj slem, sviraj deathcore“ orbiti kojom trenutno suvereno vladaju britanski Ingested. Mental Cruelty nisu baš dobri koliko i Ingested i ume ovo da bude prenaporno za mene sa insistiranjem na sintisajzerima i horovima i promašivanjem prilika za dobar gruv, ali ima ovde solidnog štofa veliki deo vremena koji ni pomalo neprijatan miks ne uspeva da pokvari. Bend ima i neke lepe death metal momente tako da, može ovo da se presluša fino:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/inferis
 
 
 
Kad smo već kod death metala, ukrajinski Mettadone su bend koji je išao obrnutom putanjom od onoga što je normalno pa su započeli kao gotik-dum-metal sastav koji je progresivno napuštao doom i gothic elemente da bi sa albumom Rotten Flattery ponudli čist death metal. I to prilično dobar. Mettadone sviraju srednjetempaški, promišljeno komponovani metal koji nije „technical“ ili „progressive“ onako kako se to danas shvata, dakle ovde nema presviravanja i egzibicija već dobro napisanih, kompleksnih kompozicija koje ne idu nužno na snagu koliko na pamet. Ima tu mnogo odličnih detalja, gitarski rad je impresivan i bend se vidno trudi da svoju muziku ovenča i atmosferom (možda prirodno s obzirom na gothic-doom korene) ali i da puni sjajnim rifovima na sve strane i jedina zamerka može da bude na to što jeovo sa 52 minuta svrike prilično dugačka ploča. Ali dobra:
 
https://archaic-sound.bandcamp.com/album/rotten-flattery
 
 
U činu potpune dekadencije pomenuću i novi album italijanskih Destrage a koji se zove The Chosen One. Mislim, ovo je metalcore a ja to u principu ne varim, no Destrage su „progresivni metalcore“ i u dovoljnoj su meri interesantni da a) ovo izda Metal Blade i b) ja izdržim duže od jedne pesme. Čuda ne prestaju da se događaju:
 
https://destrage.bandcamp.com/album/the-chosen-one
 
Evo i spot: https://youtu.be/rWD4yxCXVF8
 
 
Za malo tradicionalnog metala ove nedelje pogostićemo se drugim albumom britanskih Amulet a koji se zove The Inevitable War. Amulet su ekipa koja je svojim prvencem od pre pet godina napravila dosta ršuma kanališući pravoverni hevi metla na razmeđi najbolje klasike po kroju Judas Priest i ustaničkih elemenata iz NWOBHM ergele. Sada imaju novu postavu ali nisu izgubili ništa na ubedljivosti i autentičnosti, pokazujući zašto parodične ponude poput Steel Panther i pomalo nedopečeni bendovi poput Ghost ne mogu da budu zamena za propisan hevi metal sviran punog srca i iskreno. Amulet na drugom albumu zvuče veoma starinski sa svim tim falseto pevanjima, vibrato gitarskim ukrasima i uzgrednim pozivanjima na Satanu i ne trude se da stvari ikom mlađem približe na produkcijskom planu tako da je The Ineviteble War odlično miksovana ali patinirana ploča čija je autentičnost prilično neupitna. Kao i uvek kada preporučujem ovakve albume moram da dodam disklejmer da imam skoro pedeset godina i da mi je sasvim prihvatljivo da mlađoj publici ovo zvuči kao karikatura. No, ko je voleo rani Judas Priest ali i bendove poput, recimo Samson, skoro bez sumnje će se naći u ovoj muzici koja, prigodno, ima i dublje, složenije pesme, ali i punokrvne hitove poput Burning Hammer koji su mogli harati radio-stanicama te neke osamdesettreće godine...
 
https://youtu.be/p9q5TCRIIEk
 
 
Nešto još tradicionalnije, da ne kažem starinskije, a jeste, nude njujorški Tanith na svom drugom albumu, In Another Time. Tanith su bend koji je nimalo prikriveno inspirisan hevi rok zvukom iz sedamdesetih, bendovima poput Uriah Heep, Wishbone Ash ili Blue Oyster Cult i njihova muzika ima tu srećnu kombinaciju pompe i zdravog rokenrola koja prija, a sve je snimljeno da zaista zvuči autentično sa jakim razdvajanjem instrumenata i masteringom u kome sve diše. Tanith imaju i uvo za odličan rif s vremena na vreme a kombinovanje muških i ženskih lid vokala je poseban detalj koji ume da izmami osmeh kod slušaoca. Ovo je ploča koja se ne davi u nostalgiji iako je vrlo rekonstruktivna u pristupu a pesme su uglavnom prilično dobre i, ako imate adekvatan broj godina i inklinaciju, ne časite ni časa:
 
https://tanithnyc.bandcamp.com/album/in-another-time
 
 
I kad smo već kod starinskog, šta kažete na novi Diamond Head? Jedan od ključnih bendova NWOBHM ere, koji je bio presudna inspiracija na mlade članove Metalike, između ostalog, dolazi sa novim albumom, osveženom postavom (koja je svirala i na prošlom albumu, Diamond head, iz 2016. godine) i savremenom produkcijom u 2019. godinu i The Coffin Train je... pa.. slušljiva ali i ne preterano obavezna ploča. Mislim, da ne bude zabune, ja cenim napor Briana Tattlera da ne samo održi plamen nego i da zvuk benda pogura u dalje evolucije i The Coffin Train je možda i zbog toga prilično neujednačen album, sa nekoliko pesama očigledno pravljenih za, eh, radio, da ne kažem JuTjub, ali onda i nekoliko ambicioznijih momenata, pa nekoliko klasičnih hevi udaraca i sve tako. Pevač Rasmus Bom Andersen je solidan u domenu tehnike ali u domenu personalitija mi je na nivou onih vrednih profesionalaca koji su se smenjivali u bendovima poput Rainbow, Deep Purple i Black Sabbath kad god Dio, Gillan ili neko drugi poznat nije bio raspoložen i ovo otprilike sumira i ton celog albuma koji sve što radi radi korektno ali bez jasne svesti da su drugi ovo odradili bolje, originalnije i mnogo, mnogo ranije. Ipak, sasvim korektno za onog slušaoca koji, recimo, od 1989. godine nije čuo ni jednu novu ploču:
 
https://www.youtube.com/watch?v=BbnmxqdtTV4&list=PLBzBwYhHpqLJysB8Sx3gb8O0pg_rPAQyl
 
 
 
Gore sam pominjao britanski Kull kao pozitivan primer simfonijskog metala koji ume da radi sa malim i postiže velike razultate. Čist kontrast njima su italijanski veterani Stormlord čiji je šesti album, Far, pravi primer bombastičnog, glasnog, epskog simfonijskog metala koji bije za sve pare a taoce uzima samo ako mora. No, ovo je prilično dobra ploča uprkos takvom pomalo nesuptilnom pristupu, sa kičom koji se drži pod kontrolom i pesmama koje su dobre i umeju da iskoriste te orkestracije koje ih razmazuju sa svih strana. Neće ova ploča preobratiti nikoga ko ne voli da čuje violinu uparenu sa nisko naštimovanom, distorziranom električnom gitarom pa ni ja ovo neću mnogo slušati, ali da je slušljivo, jeste:
 
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/far
 
 
Da malo pročistimo uši od svih tih violina end klavira, pozvaću vas na preslušavanje prvog albuma portugalske blackened death metal momčadi Nihility koji se zove Thus Spoke the Antichrist i nudi pristojnih pola sata pristojnog, tvrdog metala koji se uprkos mladalačkoj napaljenosti ne iscrpljuje u jednoj ideji i jednom pristupu već ima iznenađujuće i dobrodošlo mnogo simpatičnih aspekata. Onaj najvažniji – energija i brzina – je fino ispoštovan, a bend pored toga ima i odlične rifove i opasan gruv, sa jasnim korenima u thrash metalu. Krunisan dubokim, simpatičnim vokalom Maria Ferreire i miksovan odlično (mada masterovan preglasno), Thus Spoke the Antichrist je album koji zvuči zdravo, organski i gladno i obećava prilično interesantne stvari u budućnosti ove ekipe:
 
https://nihilityblacklion.bandcamp.com/
 
 
I kad smo vceć zapeli sa simfoničarima ove nedelje, izašao je i novi Fleshgod Apocalypse, zove se Veleno i... pa ovaj bend već odavno sedi u sasvim ugodnoj niši gde niko ne može da ih dotakne, proizvodeći svoj hiperkinetički, hiperkičasti simfonisjko-operski death metal kakav i pristaje italijanima, gradeći uz njega dosledno taj karikirano-barokni imidž i, bez sumnje oduševljavajući deo metal publike. Meni su FGA bili najbolji u danima Mafia EP-ja ali ja ipak svaki njihov album uredno ispratim i proverim da se nije nešto dramatično promenilo u međuvremenu. Naravno, nije i Veleno je još jedna komadina urnebesne virtuoznosti i teatralne, prenadrkane svirke u kojoj se razbesneli dupli bas-bubnjevi i distorzirane gitare, brutalni grleni vokali i ženski horovi ubacuju u blender pa šta iz njega izađe-izašlo je. No, ovaj bend nije slučajno na poziciji na kojoj jeste jer i pored svog preteranog kiča Fleshgod Apocalypse i ovde demonstriraju ne samo propisan death metal trening već i sposobnost za pisanje i miks pesama koje imaju više i dublje muzike nego kod dobrog dela kolega. I ko voli, ovde neće biti razočaran. Ja nisam. Albuma nema za besplatan a legalan striming, pa evo samo ilustracija:
 
https://youtu.be/Rx67BcnDk9c
 
https://youtu.be/3RMEoOl80SM
 
Izašao je i, pa, recimo dugoočekivani debi album benda Nocturnus AD, pod nazivom Paradox. Nocturnus je bio bend Mikea Browninga osnovan još potkraj osamdesetih i bio bitan zbog dve stvari: Browning je pre Nocturnus svirao u ranoj postavi Morbid Angel i njihov (Nocturnusov) debi album The Key je bio primer death metal ploče na kojoj ne samo da je pevao bubnjar nego su i sintisajzeri korišćeni kao prominentan instrument. Kasnije se bend raspao a ova nova postava je utemeljena još 1999. godine ama su joj bile potrebne još dve decenije meandriranja i svađe oko imena da se dođe do prvog albuma. Iznenađujuće, Paradox je prilično dobra ploča na kojoj death metal starije škole i dalje ima interesantne interakcije sa sintisajzerima, a bubnjar i dalje peva. Hoću reći, ovo su dobro napisane pesme iznenađujuće ubedljive oštrine i dobrih aranžmana kojima ne smetaju preterano morbidejndželovski preterane solaže i koje se sasvim dobro snalaze u čestim promenama ritma i tempa. Mike i ekipa znaju da napišu dobar rif i da oko njega sklope uverljiv aranžman i Paradox je, neću lagati jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/paradox
 
 
 
 
Izašla je i kompilacija pesama benda Lord Gore, The Resickened Orgy, sa ponudom kompozicija iz čitave njihove karijere koja je odistinski trajala jedva jače od pola decenije. Za to vreme je bend, kažu, ostavuio jak pečat na grindcore i goregrind scenu, mada verujem da se ovo pre svega odnosi na Oregon i okolinu jer Lord Gore, a to se na ovom albumu lepo čuje, teško da su bili nekakvi predvodnici, naprotiv. No, ako ne čeznete za originalnošću i loži vas patologija, The Resickened Orgy je ploča sa 24 pesme koje su značajno iznad proseka u savremenom goregrindu sa solidnom produkcijom i gomilom filmskih semplova u vidu začina. Lord Gore nisu bend koji po važnosti može da se poredi sa Regurgitate, Mortician ili nedobog, Carcass ali jesu na nivou, recimo, jednih Blood i ovo se sluša sasvim prijatno:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/the-resickened-orgy
 
 
 
A tu je i novi Neckbeard Deathcamp. Ovaj bend, srećom, ne spada u memecore krilo ekstremne muzike koje se, jelte, odavno zagubilo negde u dubinama 4Chan/ 8Chan ironičnog shitposting fašizma i radi se, možda i znate, o bendu koji satirizuje desničarsku estetiku kroz ultraodvratan, primitivni black metal. Da li u svom životu imate mesta i vremena za bend koji NSBM tretira parodično i time nam pruža muzičku torturu koja je istovremeno jasan političko-humoristički iskaz ali nije time više slušljiva? Ne znam, moraćete sami da odlučite. So Much for the Tolerant Left je ploča koja kombinuje ultranihilistički pristup muzici sa svojim apokaliptičnim, neprijateljskim zvukom sa jedne strane i tviter-humor u naslovima pesama sa druge. I duhovito je to, naročito ako ste politički na istoj strani (a uglavnom jeste, jer ko pristojan želi da se svrsta uz glupi alt rajt??) tako da Neckbeard Deathcamp (koj su inače Amerikanci ali tvrde da su iz Francuske iz dobrih razloga) od mene imaju sil ov apruval. Ali to ne znači da ću se ovom albumu mnogo vraćati:
 
https://neckbearddeathcamp.bandcamp.com/album/so-much-for-the-tolerant-left
Ovo je verovatno prvi put da ću preporučiti jedan beatdown bend jer, generalno, ovo nije muzika koju nešto volim, ali Paleface iz Ciriha na svom drugom albumu Chapter 2: Witch King nude isuviše ubedljiv slam da bih to sasvim mogao da ignorišem. Slamming beatdown je, da se razumemo, načelno fuzija dva usmerenja heavy muzike u kojoj je potencijal da se u prvi plan izbace samo njihove najgore strane najčešće jako visok. No Paleface uspevaju da sve te naslage detinjaste opsednutosti seksualnim nasiljem i predimenzioniranom mačomuževnošću razgrnu u dovoljnoj meri da se čuju uverljiv metal gruv i bolesni, jelte, slemovi. A ja sam naprosto suviše prost čovek da me dobar slem ne bi odobrovoljio. Nisam slušao prvi album ove ekipe ali iz komentara po JuTjubu vidi se da je bend napravio veliki skok i u produkciji i u songrajtingu na ovoj ploči tako da, gud for dem. Teško prebijanje:
 
https://palefaceslam.bandcamp.com/album/chapter-2-witch-king
 
 
 
Malo panka dobro dođe da se pročiste uši a Zealot R.I.P. nisu ni čist pank nego ona zdrava kombinacija panka i metala koji se susreću negde na grind/crust teritoriji. Sa članovima koji kombinovano imaju solidnu kilometražu u cenjenim bendovima poput Pig Destroyer, CombatWoundedVeteran, Darkest Hour itd. Zealot R.I.P. ne oskudevaju na pedigreu a istoimeni EP sa tri pesme je stoga i bio jedna od najiščekivanijih pank/ hardkor ploča ove sezone. I dobro je to, sa tvrdim d-beat gruvom ali i sasvim dovoljno eksperimentisanja u harmonijama i solažama da ostavi jasan utisak nadgradnje. Ima ovde klasičnog Pig Destroyer gruva ali pesme su pankerskije i prirodnije sklopljene i ova kombinacija panka i sludge metala dobro legne u te neke prolećne dane. Inače, bend je prvi koncert imao ove nedelje, u švedskoj ambasadi u Vašingtonu, na večeri koja se bavila istorijom švedskog death metala. Gde su oni a gde smo mi! Čekamo album a do tada, ovo je vrlo prijatno za slušanje:
 
https://zealotrip31g.bandcamp.com/
 
 
Za kraj, gore sam pomenuo da je izašao novi Earth i, pa, jeste, juče i hajde da se prekrstimo jer Full Upon Her Burning Lips je još jedna impresivna ploča iz najnovije faze benda koji je praktično izmislio drone metal a zatim ga se odrekao u ime nečeg istovremeno i tradicionalnijeg i smelijeg. Full Upon Her Burning Lips je reprezentativna ploča iz novije Earth faze u kojoj sporost i repetitivnost drone metala prirodno bivaju ukrštene sa postrokerskim meditacijama u kojima se naziru folk-elementi. No, Dylan i Adrienne nikada nisu prišli previše tom nekom alt-country izrazu da bi se izgubila osnova njihove muzike koja je sasvim ritualna i hipnotička pa tako i novi album biva utemeljen pre svega na ponavljanju u atmosferi koja je, pa, avetinjska ali ne preteća. Zanimljiva je ta trajektorija ne jednog stoner/ drone benda u kojoj se posle puno drogeraškog senzibiliteta završava u nekoj vrsti spritualne ritualnosti i Earth su i ovde, kao i drugde, legitimni predvodnici čopora. Full Upon Her Burning Lips nije zaista „metal“ album jer ima srazmerno malo distorzije i produciran je tako da zvuči umirujuće i prijatelski, radije nego dominantno i preteće – Daviesova se na bubnjevima praktično čuje tek toliko da da tempo a nema govora o nekakvom „zakucavanju“ dok Carlson svoje gitare svira metodično, bez nervoze, ponavljajući ubedljive, rečite fraze i ne trudeći se da ulazi u elaboraciju. Ali je time ovaj album metal po jasnoći vizije i svedenosti, uverljivosti izraza. Earth su tradicionalno najbolji kada su najravniji i Full Upon Her Burning Lips ne menja ništa u ovoj formuli držeći se hipnotičkog pristupa kroz puno trajanje. Da će u 2019. godini  izaći novi Sunn0))) i Earth i da su oba odlična (i to posle 2018. godine u kojoj smo dobili takođe odlične High on Fire i Sleep), to naprosto nisam očekivao. Ali eto, neko odozgo nas gleda sa blagonaklonošću:
 
https://earth.bandcamp.com/album/full-upon-her-burning-lips
 
 
 
5
BERZA STRIPOVA / Re: Dilan Dog System comics Giganti
« Last post by Elfak on Today at 16:47:37 »
Prodati giganti
6
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: Truman show
« Last post by Truman on Today at 15:16:26 »
Хвала, не пијем кафу.
7
BERZA STRIPOVA / Re: Razmena
« Last post by Fidel on Today at 13:45:05 »
8
FILMOVI / Re: TT Sindrom
« Last post by Rade2 on Today at 12:33:03 »
Nazalost, troje glumca iz ovog filma su nas prerano napustili.
Mihajlo, Nebojsa, Dusice, pocivajte u miru i nek vas andjeli cuvaju :cry:
9
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Kasta Metabarona - promocija
« Last post by Boban on Today at 11:56:25 »
Hodorovski se savršeno uklopio u Žiroovu otkačenu stranu ličnosti.
S jedne strane Žiro je preko Bluberija stekao nenormalnu slavu i novce pa je mogao da se posveti svojim fantazmagorijama i tripoznim putovanjima, što stvarnim, što izmaštanim, a onda mu se Hodorovski ušetao u vidokrug i nastao je konglomerat sa parolom: svaku našu izdrkotinu ćete prihvatiti s uzvišenom radošću.
I u samom Inkalu već ima naznaka raznih nebuloza mada je to tumačeno kao specifično građenje atmosfere, ali vremenom stvari postaju sve uvrnutije, zapravo bez stvarnog razloga.
10
RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA... / Re: Truman show
« Last post by zosko on Today at 11:55:00 »
sori truki, ne nalazim topik o ishrani, a otkrio sam idealnu kavu koju moram podijeliti:
crna kao prsti koji je ubrase, jaka poput ruke nadzornika...

Pages: [1] 2 3 4 5 6 ... 10