Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1584212 times)

crippled_avenger and 9 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12850 on: 22-01-2019, 01:58:56 »
Jonas Akerlund ima vrlo loopy karijeru od kada je svet muzičkih klipova zamenio igranim filmom, međutim, i dalje je reč o reditelju ćiji rad vredi pratiti. POLAR je njegova ekranizacija Dark Horse stripa koju bismo primarno mogli definisati kao Netflixov JOHN WICK. I zbilja, POLAR sa JOHN WICKom deli glavnog junaka koji je penzionisani plaćeni ubica kao i elemente stripovske stilizacije. Međutim, dok je WICKu striposvka stilizacija iskazana više kroz svedeniju 70s prizmu poput Helgelandovog PAYBACKa, kod Akerlunda su očuvani i grotesknost i kolorit svojstven stripu. Naravno, takvu stilizaciju je teško očuvati i film bi po meni bio efektniji da je malo smanjio doživljaj u pogledu baš tih elemenata jer zapravo oni se pojavljuju u kraćim deonicama i proizvode disbalans.

Isto tako za razliku od WICKa, POLAR na momente ima funkcionalnu melodramsku priču, kroz odnos glavnog junaka sa komšinicom koju upoznaje u Montani, i tu Mads Mikkelsen i Vanessa Hudgens dele jednu dobru deonicu, pa sve to sugeriše da je POLAR efektan po segmentima i na parče.

Moguće je da epizodičnosti narativa doprinosi i koren u stripu kome je epizodičnost formalno inherentna, ali svakako da bi film morao imati ujednačeniji ton i funkcionisati kao celina.

No, ako imamo u vidu da je POLAR već na neki način nadražio geek community upravo u tim deonicama i baš tako na parče nudi ono čemu su se fanovi nadali.

Mads Mikkelsen kao leading man je acquired taste. Nisam baš nešto oduševljen time što se film oslanja na njega, ali ko ga voli svakako će kao gledalac dobiti više nego ja. Akerlundov redovni saigrač Matt Lucas je glavni kolovođa stripovske groteske pa i to gledalac mora da prihvati radi uživanja u filmu.

No, nema zbora da Akerlund nudi nekoliko efektnih scena i da je POLAR prijatno R-rated iskustvo. Na tom putu samo je propustio da postane skladan i zaokružen film.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12851 on: 22-01-2019, 17:00:23 »
THE STANDOFF AT SPARROW CREEK koji kao scenarista i reditelj potpisuje Henry Dunham predstavlja jedan vrlo zanimljiv produžetak poetike teksaške producentske kuće Cinestate. Naime, Dallas Sonnier je pre nekoliko godina smislio plan da snima kvalitetne filmove za Trumpovu eru, iako sebe ne smatra njegovim glasačem, ali mu je podjednako odbojan kao i mejnstrim kandidati. Dakle, njegova ideja je bila da snima koji će se obraćati publici iritiranoj dominacijom liberala u Holivudu, a koja je po Trumpovom dolasku na vlast postala dosta nametljiva, a sigurno i iritantna.

Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.

Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.

Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.

Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.

Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.

Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.

James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12852 on: 24-01-2019, 16:42:22 »
GONGJAK, u narodu poznat i kao THE SPY GONE NORTH je južnokorejski špijunski triler inspirisan stvarnim događajima u režiji Jong-bin Yoona koji je premijeru doživeo u Kanu prošle godine, iako ne bih rekao da ima preveliki crossover potencijal ili da donosi nešto naročito novo u kanon. Filmu je svakako doprinela atmosfera detanta koju donosi u sprezi sa otopljavanjem odnosa SAD prema Severnoj Koreji.

Priča delimično fikcionalizuje slučaj južnokorejskog špijuna koji je ubačen kao privrednik u Severnu Koreju ne bi li saznao detalje o njihovom nuklearnom programu a na kraju završio razotkrivajući zajedničku zaveru južnih i severnih službi koje su našle zajednički interes u manipulisanju seulskim političkim tokovima.

GONGJAK je zanimljiv film o infiltraciji, smešten u surov i egzotičan prostor Severne Koreje koja je vrlo ubedljivo rekonstruisana, i fizički ali i mentalitetski. Kao i mnoge priče o ubačenim špijunima, i GONGJAK u sebi nosi neke neverovatne detalje ali oni ne smetaju opštem duhu uverljivosti filma.

Filmu mnogo više smeta osećaj blage epizodičnosti i gubitka fokusa na to šta je zapravo cilj junaka u pojedinim deonicama. Međutim, na kraju ispostavlja se da će se taj isti problem desiti i samim junacima koji će prepoznati da imaju drugačije ciljeve od onih koje su očekivali kao i drugačiju sudbinu od one kojom im je zaprećeno.

GONGJAK je podjednako zanimljiv film i za ljubitelje južnokorejskog filma kao i za gledaoce zainteresovane za Severnu Koreju.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12853 on: 24-01-2019, 16:43:02 »
JONAS Christophe Charriera je francuski televizijski film o mladom homoseksualcu koji se nalazi na životnoj stranputici, na poslu koji ne voli, u vezi koja se raspala i praktično kao beskućnik. Koreni problema nalaze se u traumi koja se desila u prošlosti i ona se razrađuje u toku ovog filma.

Charrierov film ima sve predispozicije film looka i verujem da je izađao i na kućnim formatima i nastupao na festivalima. U pogledu kadriranja, produkcionog dizajna, glume, ovaj film ne zaostaje za standardima savremenog francuskog filma, pa u tom smislu etiketu televizijskog filma ne treba shvatiti kao diskvalifikaciju.

Jedino što bi se kao atribut televizijskog moglo uzeti kao hendikep ovog filma jeste odsustvo pretenzije i bombastičnosti koju bi bioskopski film na ovu temu teško izbegao. Ali baš zato, na kraju ovaj film uspeva da proizvede neiznuđenu emociju koja prostiče iz likova.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12854 on: 24-01-2019, 17:20:44 »
KING OF THIEVES oskarovca Jamesa Marsha je film koji sve vreme vapi za boljim rediteljem koji će ovoj temi dodati još filmofilskog žara, ali na kraju, uprkos tome što nismo dobili film koji sve vreme priželjkujemo, dobili smo prilično solidno ostvarenje koje nam daje priliku da gledamo Michaela Cainea u svom Xtom heist filmu kako sparinguje sa Jimom Broadbentom, Michaelom Gambonom i Ray Winstoneom. Naravno, daleko od toga da je samo All-Star glumačka podela adut ovog filma. Sam Hatton Garden slučaj koji je ovde ekranizovan je krajnje neobičan kao i psihološka tenzija i odnosi koji se razvijaju među junacima kako priča odmiče.

Naime, za razliku od LAVENDER HILL MOBa na koji ovaj slučaj liči kad se prepriča, mi se ipak u jednom momentu uverimo u to da počinioci pljačke itekako zaslužuju epitet villaina i da to nisu benevolentne deke iz GOING IN STYLE gde je Caine eksploatisao svoju heist reputaciju u službi pučke komedije.

KING OF THIEVES ipak ne može pobeći od šarma filmova o penzosima koji su potpuno izdvojeni od vremena i iako ima gegova, za koje je mahom zadužen Michael Gambon, većina humora proističe iz situacija.

Marshov rediteljski postupak nije preterano nadahnut iako je imao pouzdanog saradnika u talentovanom DPu Danny Cohenu, ali egzekucija je solidna, nema joj se šta zameriti, a u pogledu vođenja priče Joe Penhall uspeva dosta solidno da "ispegla" disbalans između dve polovine filma, one o pljački i one o istrazi, gde je ova druga paradokslano bolja.

Neki postupci Briana Readera ostaju da "vise" i deluju neuverljivo ali to je valjda cena istinite priče, pa u tom segmentu Caineov filmofilski bagaž postaje prepreka jer Reader pravi greške koje Carter sebi nikada ne bi dozvolio.

Iste godine, izašli su WIDOWS i KING OF THIEVES, i ovba filma se bave kvintesencijalno britanskom temom profeisonalnih lopova, iako je onaj prvi holivudski rimejk. Oba ipak na neki način dekonstruišu taj svet i premda nemaju puno veze, čini mi se da bi činili dobar double bill. Naime, KING OF THIEVES je priča o starim geezerima koji shvataju da mogu promenjen svet iskoristiti u svoju korist, a WIDOWS je priča o promenjenom svetu u kome delovanje starih geezera ne izlazi iz mode. U tom smislu, zanimljivo je da WIDOWS počinje suprugama na sahranama muževa lopova a KING OF THIEVES sahranom supruge glavnog lopova.

KING OF THIEVES je film od kog sve vreme očekujemo da nekako treba da bude bolji nego što jeste ali na kraju ispada bolji nego što smo očekivali.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12855 on: 26-01-2019, 05:40:01 »
ANIMAS Laure Alvea i Jose F. Ortuna je španski horor iz Filmaxove produkcije ali sa jakim arty elementom. Ovo definitivno nije Filmaxov rukopis i horor koji ima velike šanse u “izvozu”, naprotiv, ovo je vrlo arty priča o neobičnom prijateljstvu dvoje mladih ljudi koje poprima košmarne obrise jer se možda odvija na prostoru koje zapravo nije realnost.

Alvea i Ortuno su okupili dobre mlade glumce za glavne uloge i Clare Durant je scene stealer ali ukupno uzev ovaj film je jednoličan i nije previše strašan, pre svega zato što pokušava da stravu proizvede kroz oneobičenje kome reditelji baš i nisu do kraja vični. Njihov postupak je ipak jednodimenzionalan i iscrpljuje se u par rešenja.

ANIMAS je kroz plasman na Netflixu uspeo da dobije globalnu distribuciju.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12856 on: 26-01-2019, 06:38:25 »
Trejler za The Boys, seriju koju za Amazon Prime radi Karl Urban a po predlošku kultnog superherojsko-satiričnog stripa Gartha Ennisa i Daricka Robertsona:
 
 
https://youtu.be/a39POikAQhs

Re: The Crippled Corner
« Reply #12857 on: 27-01-2019, 23:01:30 »
На ово сам нелетео на једном форуму, није битно ком.
Quote
Od autora serije "Ubice mog oca" stiže nam novo ostvarenje, krimi drama "Državni službenik". U toku je snimanje, koje je počelo 5. decembra 2018. godine a čije emitovanje počinje na proleće, najpre na Superstar tv, a potom i na RTS-u.
Ekipa je dobro poznata i više nego uspešna:
producent: Predrag Gaga Antonijević, autor serije "Ubice mog oca" i filma "Zaspanka za vojnike",
scenarista: Dimitrije Vojinov, dramturg i filmski kritičar
režija: Ivan Živković i Miroslav Lekić.
Glumačku ekipu predvode Žarko Laušević i Nebojša Dugalić. Pored njih uloge su poverene i Milanu Mariću, Vaji Dujović, Nenadu Jezdiću, Raši Vujoviću, Milici Mihajlović, Darku Tomoviću, Sonji Kolačarić, Marku Bačeviću, kao i mladim glumcima Ljubi Bulajiću, Marti Bjelici, Nini Nešković.

Tema serije je BIA, šefa igra Nebojša Dugalić, a neformalni slogan serije je "Saznaće se ko za koga radi".
Serija se snima u Beogradu ali i u Gračanici.
Моја колекција дискова
"Coraggio contro acciaio"
"Тако је чича Милоје заменио свога Стојана."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12858 on: 29-01-2019, 00:38:14 »
T-34 Alekseja Sidorova je ruski blokbaster nazvan po tenku koji je doneo pobedu u Drugom svetskom ratu. Reč je o crowd pleasing filmu koji nažalost ne uspeva da se nametne kao koherentna celina iako nikada nije manje nego zabavan.

Film počinje 1941. tokom bitke za Moskvu u kojoj mladi talentovani starešina sa jednim tenkom i jednim odeljenjem pešadije uspeva da razbije nemačku tenkovsku jedinicu. Posada tenka pada u zarobljeništvo i 1944. Nemci se spremaju da sada oni brane svoju zemlju, i u sklopu priprema starešina poražen na početku hoće da pruži vatreno krštenje svojim pitomcima, iz zarobljeništva uzima mladog starešinu i njegovu ekipu, izvodi ih na poligon u zarobljenoj T-34ci.

Tada kreće onaj najmanje uverljiv deo filma kada oni uspevaju da pobegnu od Nemaca i kreće opšta potera, usput se razvija i ljubavna priča sa jednom logorašicom i niz raznoraznih situacija na granici uverljivosti.

T-34 od prvog trenutka pokušava da kombinuje tradiciju naturalističkog ratnog filma u kojoj su Sovjeti otišli dosta daleko, i koju recimo kanališe i David Ayer u filmu FURY, sa visokom CGI estitizacijom koju recimo znamo iz filmova poput Snyderovog 300 i to daje dosta promenljive rezultate jer kada Sidorov “opali” jaku karakterno-melodramsku deonicu, njoj se naprosto ne veruje.

No, T-34 jeste crowdpleaser uprkos svim tim estetskim lutanjima, i ona su potpuno normalna za kinematografiju koja još uvek nije našla pravu meru u aproprijaciji svih mogućih uticaja holivudskog filma. Ono što je najvažnije jeste da film jeste pitak i da ga je na kraju krajeva prihvatila publika. Sa budžetom od 10 miliona dolara doneo je celih 30.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12859 on: 29-01-2019, 17:08:09 »
CLIMAX Gaspara Noea je jedan od onih slučajeva kada se uverimo da droga ipak ima štetno dejstvo na mozak. Ako je Gaspar Noe sa svojim provokativnim vizijama u početku bio na putu da se nametne kao veliki savremeni reditelj, sada već podseća na propalog džanlkija, možda čak i skinutog sa džanka koji uporno prepričava jednu te istu foru iz vremena kada su mu druge bile stimulans a ne teret.

CLIMAX je skromni, žalosni odsjaj nekada značajnog reditelja koji je intelektualno nazadovao, sada već bez ikakve sposobnosti da izgradi uverljiv međuljudski odnos među likovima, bez ikakve sposobnosti da u nekakvoj stilizaciji koja isključuje empatiju prema likovima izgradi neku intelektualnu potku, konačno, kao rukovodilac koji je delegirao svoju misao drugima i krenuo da gradi film na sposobnosti saradnika da realizuju komplikovane ali jalove zamisli.

U tom pogledu, CLIMAX deluje kao jedan od onih staračkih filmova gde ostareli autor istovremeno pokušava da reciklira samoga sebe, a da snagu svog izraza očuva kroz napor ekipe usled vlastite nemogućnosti da smisli nešto smisleno.

U ovom filmu su to duge, naporne, složene, scene plesa i generalna tendencija da se sve radi steadicamom, da se pravi što manje rezova. Ali, kad se u takvom kadriranju zapazi jeziva gluma, onda je evidentno da je tehnički sektor mnogo više radio od umetničkog, a naročito od reditelja.

CLIMAX je film koji sada u Noeovim pokušajima da se igra formom deluje tužno, najpre što su ta poigravanja ne samo autoreciklaža već su i nekako žalosno infantilna. Noea uvek treba pogledati, i tehnički kad radi Benoit Debio, po pravilu ima šta da se vidi. Ali ishod je nažalost porazan ako ste Noea ikada voleli ili makar poštovali.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12860 on: 30-01-2019, 20:50:29 »
FLEUVE NOIR Ericka Zonce je zanimljiv krimić reditelja koji je pre dvadeset godina privukao pažnju filmom LA VIE REVEE DES ANGES, arty melodramom. U međuvremenu nisam pratio šta se sa njim dešavalo ali FLEUVE NOIR ne liči na ono po čemu je postao poznat. Naprotiv, ovo je krimić koji je po rukopisu dosta klasičan ali atmosferičan i efektan.

U glavnoj ulozi je Vincent Cassel koji je ulogu ruiniranog inspektora na slučaju potpuno privatizovao i pretvorio u svoj šou, i upekos tome što često odlazi u prenaglašanost on je dovoljno velika zvezda da može sebi to da dozvoli i dovoljno dobar glumac da oko toga može da se izgradi film. Svaki pokret njegovog detektiva je umoran, svaka reakcija odiše mučninom ali i uporšnošću da se stvar razjasni do kraja. Dovodeći hardboiled klišee do paroksizma, Cassel im daje novu dozu životne energije.

Romain Duris ima sličan prostor za tour de force kao sumnjivi komšija koji je bio u kontaktu sa nestalim dečakom koji je predmet misterije oko koje je izgrađen film. I ne propušta priliku da ga iskoristi.

Film je mahom vezan za filmičan ambijent jednog korbizijeovskog parka pokraj stambene zgrade u kome Zonca uspeva da izvuče maksimum i u vizuelnom i u narativnom pogledu.

FLEUVE NOIR je nastao po romanu Drora Mishanija. Detektiv Francois Visconti se verovatno neće ponovo vraćati na ekran, ali mogao bi...

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12861 on: 31-01-2019, 01:36:58 »
SAUVAGE Camille Vidal-Naqueta je prošlogodišnji naslednik MIDNIGHT COWBOYa, prikazan u Kanu, a potom i u ostatku festivalske mreže. Reč je o novom glumačkom poduhvatu Felixa Maritauda koji se nametnuo kao ključni glumac francuskog  queer filma sa naslovima poput 120 BPM i JONAS.

Ipak, SAUVAGE je njegov MIDNIGHT COWBOY, film u čijem je fokusu i to kao mladi hustler sa pariskih ulica koji prolazi tavori na margini prestoničkog tržišta seksa gde je teško odrediti ko je veća žrtva, klijenti ili radnici.

SAUVAGE u pogledu prikaza seksa nije za gledaoce koji su nespremni na izazove, i ne štedi ni glumce ni publiku, međutim ta telesnost nije eksploatativna već naprotiv pokazuje fizičku raskalašnost koja nikako da se konvertuje u smislen odnos, ne samo emotivno već ni erotski. Scene seksa su istovremeno brutalne, pune međusobne nepoverljivosti, lažne afektacije, trapavosti, prikazuje svet u kome je fizički ful kontakt svakodnevica ali se nikakva konekcija zapravo ne uspostavlja.

Camille Vidal-Naquet uspeva da estetizuje dešavanja ali da ostane nenametljiv, no film je mizanscenski i u pogledu kadriranja dobrodošao konzervativan.

Među hustlerima ima i Srba. Ako SAUVAGE seća na MIDNIGHT COWBOY, onda ti junaci podsećaju na Stevicu Markovića i celu tu generaciju kultnih hustlera.

U svakom slučaju, SAUVAGE nije za svakoga, ali ko može u njemu će uživati, što je uostalom baš u duhu filma.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12862 on: 31-01-2019, 16:05:51 »
ŠEKI SNIMA, PAZI SE je igrani film Marijana Vajde iz 1962. godine. Snimljen je na vrhuncu popularnosti Dragoslava Šekularca i on u ovom filmu tumači glavnu ulogu. Ovaj film su pratile velike kontroverze kada je izašao, i kao posledicu je imao sastanke stručnih foruma i proglašavan je za najgori film ikada snimljen kod nas, u njemu je prepoznata opasna tendencija komercijalizacije i šunda u kinematografiji itd.

Posle ovog filma za Marijana Vajdu više nije bilo mesta u našoj kinematografiji i on će potom otići u inostranstvo gde će takođe uspeti da ostavi trag kao autor jednog od najbesprizornoijih exploitiation horora sedamdesetih MOSQUITO DER SCHAENDER. Dakle, reč je o reditelju koji je uspeo da privuče pažnju i kod nas i u svetu, i u određenom smislu Vajda je preteča Srđana Spasojevića po tome da je ovde potpuno odbačen, prokažen i izbačen iz kinematografije a potom je u inostranstvu u domenu shock cinema uspeo da se dokaže i ostavi trajnog traga.

Razlika između Vajde i Spasojevića je međutim u tome što Vajda zbilja nije bio bog zna kakav reditelj i njegova veličina i edwoodovski kult stvoren je potpuno nesmotrenim etiketiranjem da je reditelj najgoreg filma. U kinematografiji koja je imala visoke domete ali i često riljala po dnu, proglašavanje nekoga za najgoreg moralo je ishodovati kultnim statusom, poprilično nezasluženim, dodao bih.

Naime, za razliku od velemajstora treša kao što Dragovan Jovanović koji su pravili jezive faulove u serioznim filmovima, Vajda je bio specijalizovan za low budget projekte, često snimljenu televiziju ili pozorište i tek će u MOSQUITO DER SCHAENDER zapravo imati ambiciozniju produkciju.

ŠEKI SNIMA, PAZI SE je muzička revija. Priča koja uokviruje veliki broj muzičkih numera govori o grupi neafirmisanih filmadžija koji pronalaze finansijera za svoj film u liku lokalnog limara. Sticajem okolnosti ekipi se pridružuje Dragoslav Šekularac i odlučuje da bude reditelj filma, kao što je stvaralac na terenu.

Komedija proističe iz neznanja ekipe praćenog velikom pretenzijom, ironijom prema jugoslovenskoj filmskoj inudstriji, položaju selebritija u društvu koje seže dotle da jedan neuk čovek kao što je Šekularac može da režira film.

Šekularac je prominentan u filmu i raspoložen je da se šali sa svojom celebrity personom, i položajem osobe koja zahvaljujući poularnosti može da radi šta joj padne na pamet.

Film je smešten na nekoliko vrlo skromnih lokacija - filmski studio i par kafanskih prostora podesnih za muzičke nastupe i produkciono je vrelo skroman.

Scenario Dragutina Dobričanina je sporadično duhovit na nivou dijaloga ali je dramaturški krajnje rudimentaran i više podseća na neki pozorišni tekst nego na filmski predložak. Ono što me međutim vrlo prisutno jeste pokušaj autora da se našale sa filmskom kritikom, sa uglednim autorima i kinematografijom u celini.

Jugoslovenski autori populističkog filma koje kritika nije prihvatala inače bili su vrlo skloni tome da se obračunavaju sa uspešnijim prihvaćenijim kolegama. Setimo se filma MOLJAC Miće Miloševića (inače bivšeg filmskog kritičara) ili činjenica da se naslovni junak ŽIKINE DINASTIJE, preziva Pavlović.

Taj trend opstao je do danas, pa recimo glavni junak filma TAKSI BLUZ u stvari želi da bude scenarista, i film obiluje doduše benignim peckanjem sveta kinematografije.

U tom pogledu ŠEKI SNIMA, PAZI SE spada u red filmova rodonačelnika takvog pristupa a možemo ga prepoznati i među savremenicima, recimo u Mrmkovom ZVIŽDUKU U OSAM koji je izašao iste godine.

Šekularac u ovom filmu ne samo da igra naslovnu ulogu već ima i puni protagpnizam, prisutan je u većem delu filma, i uprkos krajnje limitiranoj moći ekspresije emituje neki goofy šarm. Fascinacija pojedinačnim sportistima opstala je u našem filmu do danas, setimo se filma ARTILJERO posvećenog Nemanji Vidiću, ali retko je rezultirala značajnim filmovima.

Tako i ŠEKI SNIMA, PAZI SE danas pre svega ima značaj zbog samog Šekularca i sporednih događaja nego zbog onoga što je zabeleženo na traci. No, frikcija između komercijalnog i umetničkog filma, visoke kulture i šunda u kojoj je ovaj film bio i protagonista i kolateralna žrtva opstala je do danas. Stoga ovaj film možda po sebi nije značajan ali svakako nije ćorsokak u pokušaju da se razume naša scena.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12863 on: 01-02-2019, 22:47:07 »
Matteo Garrone se u filmu DOGMAN vratio na Siciliju, u svet Cosa Nostre ali ovoga puta u jednom neorealističkom ključu. Naime, DOGMAN je deo Garroneove faze u kojoj produkuje filmove koji su na neki način kvintesencija big cineme na festivalski način. DOGMAN svakako ne može pretendovati na status blokbastera ali jeste sve ono što zamislimo kada nam neko kaže da je reč o italijanskom festivalskom filmu na tu temu.

Garroneov pristup tehnički jeste art house. Njegov postupak je definitivno u duhu savremenog art housea ali pristup je u suštini muzejski.

Njegov glavni junak je naslovni dogman, siroti i dobroćudni frizer za pse koji druguje sa lkalnim mafijašima i povremeno im pomogne da bave neki posao u čemu ima krajnje sporednu ulogu. U kraju živi i bivši b0kser, sadašnji siledžija i sitni kriminalac koji teroriše ceo kraj. Dogman mu je glavna meta i najveža žrtva njegovih nepravdi. Splet okolnosti dovodi do toga da Dogman završi odbačen od svih i bespomoćan pred siledžijom.

Lik u suštini plemenitog neuglednog sanjara, skoro jurodive figure kao da je prenet iz nekog starog neorealističkog rada ili barem iz nekog ranog Kusturice rađenog na tom tragu. U tom pogledu Garroneov film iskoračuje iz savremenog art housea ipak u jednu muzejsku odnosno mejnstrim formu.

Zaista, sa poimanjem mejnstrima u današnje vreme, teško je zamisliti DOGMANa blizu bilo kakve definicije tog tipa, ali opet nisam siguran da ovaj film ima puno veze sa nekom nužnom avangardnošću art housea. Isto tako lako ga mogu zamisliti kao relativno masovno gledan film među upmarket publikom koji žele neko kvintesencijalno italijansko filmsko iskustvo.

To što film nije avangardan, nimalo ga ne diskvalifikuje. Štaviše, nastupi na festivalima pokazuju da mu to ni art house žreci nisu spočitali, čak naprotiv. U svom istraživanju mogućnosti festivalskog filma koji će kasnije živeti u bioskopu, Garrone je našao mnogo zreliji materijal u ovoj svedenoj priči nego u svom ambicioznijem prethodnom filmu na engleskom jeziku.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12864 on: 02-02-2019, 21:58:27 »
U filmu VELVET BUZZSAW Dan Gilroy shvata da filmovi koji ismevaju kritičare obično spadaju među drugorazredna ostvarenja.

U ovom slučaju reč je o mešavini površne parodije sveta savremene umetnosti sa neinventivnim hororom i All Star glumačkom ekipom koja se prilično raspustila ubeđena da snima nešto značajno i zanimljivo.

Nažalost, Dan Gilroy je predugo radio u studio-sistemu da bi u potpunosti mogao da se opusti i zato je njegov film na pogrešnim mestima oslobođen svih stega a isto tako na pogrešnim mestima vezan za žanrovsku okosnicu. Taman kada nešto počne da se kuva među junacima, film potone u klišetiziranu žanrovsku matricu, a onda kada se na to naviknemo, Gilroy jalovo pokuša da krši pravila.

VELVET BUZZSAW je film čija je sloboda nastanka verovatno proistekla iz činjenica da je snimljen za Netflix a ne za studio koji bi ga limitirao. Međutim, očigledno je rad za studije ostavio mnoge kalupe u Gilroyevoj kreaciji kojih on nije mogao da se oslobodi.

Osim revija sporadično zanimljivih ali prvoloptaških glumačkih egzibicija, VELVET BUZZSAW je dosta šupalj a rekao bih pomalo i arhaičan spoj satire i horora koji traži cinizam i emociju od gledalaca, gde za prvo nije dovoljno pametan a za drugo nije dovoljno iskren.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12865 on: 05-02-2019, 16:06:12 »
A PRAYER BEFORE DAWN je film sa kojim je Jean-Stephane Sauvaire napravio svoj debi na engleskom, iako se to na nekom bizarnom nivou može reći i za JOHNNY MAD DOG. Pa ipak, ovaj film u kom je prvobitno trebalo da igra Charlie Hunnam da bi na kraju zaigrao Joe Cole, predstavlja punokrvan engleski debi jer glavni junak dolazi iz Britanije. Međutim, film je smešten na Tajland i poglavito se dešava u tamošnjem zatvoru, te je engleski jezik ne samo maternji jezik glavnog junaka već i svojevrsna lingua franca koju on koristi da bi se snašao. Otud je ono što je izgovoreno na tajlandskom tretirano kao samorazumljivi žamor, slično nemačkom u DIE HARDu, i paradoksalno titlovi uglavnom pomažu da se isprati broken English koji se izgovara.

Sauvaire ekranizuje istinitu priču britanskog džankija i boksera Billy Moorea koji je na tajlandu uhapšen zbog droge a onda je ušao u tamošnji zatvorski lanac tajlandskog boksa i time stekao poštovanje i mogućnost da opstane. U izvesnom smislu, Sauvaireov film se može definisati kao naturalistički akcijaš jer sam zaplet deluje kao jedna od onih bizarnih konstrukcija iz van Dammeovih filmva - junak biva uhapšen i gle čuda, zatvor organizuje svoj Kumite.

Međutim, ovo je istinita priča i samim tim atmosfera zatvora je podjednako razrađena kao i bokserski element koji je tretiran sportski, i zapravo i ne nema tu atmosferu borbe na život i smrt. Čak naprotiv, možemo reći da je boks tretiran kao najčistiji segment boravka u zatvoru, premda naravno svaki borilački sport kad se njime bave sociopate dobija specifičnu dimenziju.

Scene borbe su energične i vibrantne, ubedljive su, ali su građene pre svega kao studija karakera. Uvek je u prvom planu junak i emocija kroz koju u tom trenutku prolazi. Ovo je film sa puno tuče u kome je studiranje duha i tela bitnije od visceralnih akcionih uzbuđenja.

No, činjenica da je ovo naturalistički art house rad i studija karaktera ne znači da A PRAYER BEFORE DAWN nije poučan kao primer šta mogu biti nove granice akcionog filma.

Istovremeno, A PRAYER BEFORE DAWN stoji i kao MIDNIGHT EXPRESS našeg vremena, s tim što ovde junak deluje kao neko ko je uredno pogledao Parkerov klasik i potpuno je pomiren sa svojom sudbinom, što predstavlja i najveće osveženje u ovoj priči. Junak je sam, ni na koga ne računa i nikome se ne žali, zna da je kriv i da ono što mu se dešava nije nepravda već samo prirodna posledica glupih postupaka na pogrešnom mestu.

A PRAYER BEFORE DAWN je odijarovski film u svom osnovu, zanimljiv spoj tema na koje su monopol imali žanrovski filmovi i produbljene studije karaktera i tela svojstvene art houseu koji na kraju uspeva da ujedini obe publike.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12866 on: 06-02-2019, 17:02:45 »
BLUE MY MIND Lise Bruehlmann je švajcarski film o odrastanju koji u sebi kombinuje čitav niz različitih pogleda i objašnjenja o tome kako se taj proces odvija. Stoga ovde junakinja prolazoz kroz transformaciju u formi socijalne melodrame, priče o sukobu sa roditeljima, erotskog sazrevanja a na kraju odlazi u fantasy.

Dakle, sve to je iskombinovano i rekao bih da se taj višak na kraju pretvara u opterećenje. Isto tako svi ti elementi nisu podjednako kreativno obrađeni.

No, BLUE MY MIND kao “film sa greškom” zaslužuje određenu pažnju zbog relativne veštine tehničke realizacije i ipak relativno atipičnog tretmana teme.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12867 on: 07-02-2019, 00:30:20 »
Christopher Caldwell i Zeek Earl snimili su zanimljiv “svemirski” vestern PROSPECT. Na neki način ovaj film se može definisati kao svemirski TRUE GRIT a po mnogim elementima ima nešto atmosfere hard SF priča koje nisu toliko fascinirane dizajnom, high techom i space operom već upravo psihologijom u SF okolnostima.

Film je smešten u daleku budućnost gde privatnici iznajmljuju svemirske brodove i putuju kroz svemir eksploatišući resusrse raznih planeta.

Otac i kćer koji su porodično u tom poslu, sa traumom sa Zemlje koja progoni oca stižu na šumovitu planetu čija biomasa produkuje nekakvo drago kamenje. Međutim, tamo pronalaze duge “prospectore” koji su skloni i da ukradu, pa i da ubiju ako treba.

Kćer ostaje bez oca i primorana je da napravi dogovor sa čovekom odgovornim za njegovu smrt.

PROSPECT je niskobudžetni film i šuma na planeti deluje kao jedna jako zanimljiva i pažljivo odabrana šuma na Zemlji, prosto da se ne lažemo. Ali Caldwell i Earl vrlo vešto kroz detalje uspevaju da stvore utisak da je to ipak neka druga planeta, jednim delom jer svoje junake zarobljavaju u retro astronautskim odelima i stvarajući atsmoferu zagušljivosti, korozije i sl.

Sami moduli za sletanje kao i svemirski brodovi kojima se savladavaju prostranstva svakako imaju retro šmek i detalje danas aktivnih svemirskih letelica i stanica, ali naravno ništa tog tipa i obima još uvek nije napravljeno, jelte.

Sophie Thatcher je senzacionalna u ulozi devojke koja se u jednom trenutku nađe zaista izgubljena u svemiru a Pedro Pascal je bolji nego što ga pamtim kao poacher sa kojim mora da se dogovori  i stupi u akciju posle smrti oca.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12868 on: 10-02-2019, 21:19:31 »
HIGH FLYING BIRD Stevena Soderbergha je jedan od onih filmova koje ovaj značajni autor i rodonačelnik nezavisnog filma snima kad je inspirisan. Uprkos tome što se od Soderbergha odavno ne može očeklivati onaj crossover ugođaj od pre dvadeset godina i filma OUT OF SIGHT, on i dalje mora da se prati jer može da isporuči nešto zanimljivo i ovo je jedan od tih filmova.

Snimljen po scenariju Tarella Alvina McCraneya, pisca MOONLIGHTa, ovaj film podseća na američki politički film sedamdesetih, i u formi polemičke drame, govori o položaju savremenog afroameričkog sportiste u takmičenjima koje su u potpunosti preuzele korporacije. Ovo je kao JERRY MAGUIRE niskog intenziteta gde NBA agent u očaju lockouta pokušava da reši probleme svog klijenta, prvog pika na draftu i dolazi na ideju koja bi mogla transformisati profesionalnu košarku.

Soderbergh je ovaj film snimao sam, koristeći iPhone, i film ako to imamo u vidu, jako dobro izgleda i za razliku od njegovih mnogih skorašnjih radova, deluje vrlo estetizovano, ne samo u pogledu osvetljenja, već i kadriranja i izbora lokacija.

Glumačka podela je takođe vrlo sugestivna u izgledu, i u pogledu kostima, pa i samih lica. Andre Holland je agent, Zazie Beetz je njegova kooky asistentkinja, Melvin Gregg je rookie a Kyle Machlachlan komesar lige. Međutim, najveći scene stealer je legendarni Bill Duke kao tvrdi, politički angažovani košarkaški pedagog, negde između Boška Đokića i Ducija Simonovića.

HIGH FLYING BIRD je mali ali efektan film koji u punoj meri uspeva da iskoristi kapacitete Soderberghovkog aktuelnog fassbinderovskog pristupa, spajajući na jednom mestu Karl Anthony Townsa i dr Barry Andrewsa.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12869 on: 11-02-2019, 01:02:02 »
PUNK Jean-Stephane Sauvairea je televizijski film koji je za Arte snimio Sauvaire po dnevnicima petnaestogodišnjeg Borisa Bergmanna, mladog pariskog punkera iz rasturene porodice koji vreme provodi sa svojim društvom pankera obučenih u ortodoksnom maniru osamdesetih i zajedno sa njima, pije, drogira se, bleji, bije sa skinhedima, ide na svirke.

Sauvaire diskretno gradi celinu na nivou melodramske osnove, ali uprkos tom jednom kumulativnom efektu scena bez “direktno vođene” priče, on je na kraju dobija.

Paul Bartel je izvanredan u glavnoj ulozi naslovnog junaka, Beatrice Dalle je zanimljiv dodata podeli i ova rola definitivno spada u njen opsu ruine koja je nekada bila seks simbol i ona to sjajno koristi u nekoliko recentnih rola. Njeno lice na neki način pokazuje koroziju te neobarokne generacije koja ju je lansirala početkom osamdesetih.

Sauvaireov postupak sa dosta pokreta kamere, povišenim realizmom, sjajno prati Gavrasov stalni saradnik Andre Chemetoff i pretvara PUNK u pogledu estetizacije u nešto što umnogome prevazilazi status televizijskog filma.

U završnici filma, imamo i nastup Adictsa čiji frontmen monologom na kraju i zaključuje film i daje pouku glavnom junaku.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12870 on: 12-02-2019, 01:42:39 »
KAISER - THE BEST FOOTBALLER NEVER TO PLAY FOOTBALL Louisa Mylesa je uzbudliv dokumentarrni film o Carlosu Kaiseru, legendi svetskog fudbala koji je decenijama išao od kluba do kluba, prolazio probe, ulazio u tim i dobijao otkaz i deo ugovora bez da je odigrao i minut na terenu.

Na kraju je Kaiser uspeo da zabeleži angažmane u najvećim klubovima Rio De Janeira kao što su Flamengo, Vasco Da Gama i Botafogo, i nizu manjih, a da ne odigra nijednu utakmicu.

Pre nekoliko godina, možda petnaestak, krenula je da se širi fama o Kaiseru, čuvenom prevarantu, a ovaj film pokušava da nam objasni kako je do toga došlo.

Istovremeno, ovaj film pokazuje jednu stvar koja ni najzagriženijim ljubiteljima fudbala nije do kraja jasna a to je brazilski klupski fudbal, najveći svetski rasadnik talenata u kome je takođe jako teško utvrditi kako stvari funkcionišu. Brazilski fudbal osamdesetih, kada je operisao Kaiser bio je siva zona, obrtali su se veliki novac i ogroman publicitet, a u tom miljeu Kaiser je ispunio svoju želju da bude fudbalski star.

Stoga KAISER je i film o toj epohi brazilskog fudbala, smeštenoj negde između treće titule 1970. i četvrte 1994. kada su Brazilci igrali mnogo više kod kuće nego što je to slučaj danas, zbog limita u broju dovedenih stranaca. Tada je otići u inostranstvo bilo rezervisano zaista za superstarove, premda i danas  paradoksalno povratak u Brazil u zrelim ali i dalje aktivnim igračkim godinama nije iznenađenje kad je reč o brazilskim majstorima.

Ovaj film vrlo lako objašnjava zašto je tako i kakva su božanstva fudbalske zvezde u Brazilu.

Kaiserovu mrežu pomagala su i poznanstva sa pojedinim igračima, i sposobnost da se na različite načine umili medijima kao i sposobnost da manipuliše medijima.

Želju da manipuliše, Kaiser je zadržao do današnjeg dana, i ovaj film je takođe trebalo da bude jedna od njegovih manipulacija u čemu je međutim bio sprečen.

Iza fasade jednog prevaranta zlatnog srca međutim krije se zanimljiva identitetska kriza, jedna neuroza brazilskog tipa, fokusirana na samoostvarivanje u skladu sa lokalnim merilima.

KAISER je stoga vredan film jer je istovremeno i priča o bizarnoj pevari ali i studija karaktera jednog čoveka koji ne bi mogao toliko da laže i vara da je sa njim zapravo sve u redu. Stoga, ovaj film nije samo obavezan za ljubitelje fudbala već i za gledaoce koje zanima dokumentarni film generalno.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12871 on: 12-02-2019, 01:46:25 »
Mike Mitchell mi je privukao oažnju kao reditelj esencijalnog Disneyevog dečjeg filma SKY HIGH koji se može ubrojati u one sjajne stripovske filmove koji nisu zapravo bazirani na stripovima. Taj film je bio sve ono što su INCREDIBLESi trebalo da budu.

Mitchell je u međuvremenu prešao prevashodno u animaciju i njegov novi prestižni projekat je THE LEGO MOVIE 2: THE SECOND PART, čedo Phila Lorda i Chrisa Millera koji su kao scenaristi i producenti u mnogo čemu promenili način razmišljanja u holivudskoj animaciji prošle sezone sa SPIDER-VERSEom.

Prvi LEGO MOVIE je bio njihov gamechanger a potom je LEGO BATMAN MOVIE bio taj ulazak animacije na velika vrata u dekonstrukciju superheroja. Dakle, ako sagledavamo ovah proces kroz Lorda i Millera to je zapravo jedan jasan kontinuitet.

THE LEGO MOVIE 2 je nastavak prvog filma ne samo u pogledu Lego likova već i live action priče, i Lord & Miller na maestralan način uspevaju da naprave produžetak jednog iz kog prositiče drugi segment. Naime, sada pored dečaka koji je liberalizovao gradnju u prvom delu, imamo i njegovu sestricu koja želi da se uključi u celu stvar. Sukob među njima dovodi do ozbiljnog procesa u Emmetovom svetu i potencijalne apokalipse.

U drugom delu, odnos brata i sestre je kompleksniji od onog koji je postojao između oca i sina u prvom, a njegova refleksija u svetu kockica je izuzetno zanimljiva i odlično se prepliće sa spojem mašte vrhunskog kreativca sa maštom dece koja se igraju. To je delikatan balans, i podjednako je teško izgraditi nešto što je autentično maštovito kao i ono što je dečja interepretacija već poznatih obrazaca.

Sličan hibrid tih različitih nivoa kreatuvnosti postojao je u SPIDER-VERSEu gde je u poziciji ovog dečjeg bila kanonska stripovska postavka koja se preplitala sa onim što su donosili Lord-Miller i ekipa.

Kad je o animaciji reč, za ekipu iz Animal Logica nema tajne, ali i dalje su sposobni da naprave sjajne stvari istovremeno nadražujući brickheade. Mitchell suvereno vodi priču i ako se po nečemu THE LEGO MOVIE 2 razlikuje od tipičnih Lord-Miller radova je to što nema “štucanja”, nema namernog zaustavljanja narativa, naprotiv, THE LEGO MOVIE 2 ide i ne zaustavlja se sa izvanrednim pripovedačkim zamajcem.

Gledao sam ga na prvoj mogućoj projekciji preview perioda u Srbiji. Zanimljivo je da u Americi na wide releaseu nije uspeo da proizbede sličan entuzijazam kod publike i žao mi je zbog toga. Zamor od franšiza je prirodna stvar ali LEGO animacije ne zaslužuju da pobuđuju takvu reakciju.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12872 on: 12-02-2019, 01:55:58 »
MIRAI Mamoru Hosode je japanski animirani film o odrastanju, o dečkiću koji mora da se adaptira na to da je dobio sestricu i da nije više u centru pažnje svojih roditelja. On otkriva baštu u kojoj dobija mogućnost da putuje kroz vreme gde sreće svoju porodicu u prošlosti i budućnosti i kroz to on sazreva i adaptira se na život.

MIRAI je film koji je zanimljiv zbog toga što je animirana melodrama o sazrevanju koja obiluje raznim scenama i situacijama koje su ubedljive, “istinite”, ali ne preterano zanimljive ili atrkativne za gledanje, naročito ne u animiranom filmu. Kad to kažem, moram da naglasim da barem osamdeset procenata ovog filma uopšte ne deluje kao nešto što bi nužno moralo da bude urađeno u formi animacije i definitivno bi izgledalo bolje kao igrani film.

I to je možda ono što me je najveće iritiralo u filmu MIRAI. Naime, čini mi se da je Hosoda pred sebe postavio cilj da u japanimaciji napravi nešto što je blizu igranog filma, što je gotovo istovetno igranom filmu, i time je izdao animaciju i sve mogućnosti koje ona nudi. Kada se tome doda šta sve specijalni efekti mogu da pruže u igranom filmu, onda zaista ne može da se objasni zašto je ovo rađeno kao animacija.

Ovaj antianimacijski pristup filmu nažalost podržan je i nominacijom za oskara. Jasna mi je intencija da se ovakvim filmom donese “zrelost” animaciji, ali odlazak od onoga što su njene inherentne moći nije put.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12873 on: 12-02-2019, 02:11:22 »
GLASS je treći film u trilogiji koju je Shymalan neočekivano izgradio na osnovu filma UNBREAKABLE. Velika prednost stripovskih filmova koji nisu bazirani na stripu je u tome što mogu da slobodno grade svoju mitologiju i da usput prave interesantne i neočekivane zaplete. Kao što je u filmu UNBREAKABLE, Shymalan zapravo pre nego što je krenula opšta ekspanzija comic book filma, snimio priču o tome kako se strip može preliti u život, tako je i sada u GLASSu, u fazi kada već kreće zamor filma po stripu, ponudio svojevrsno zaključenje te priče.

U celoj trilogiji UNBREAKABLE za mene i dalje ostaje najmoćniji, temeljni film, ali u kontekstu tog promišljanja superherojskog stripa kao dokumentovanja postojećih težnji pa i postignuća ljudi, i njegovog narativa kao matrice međuljudskih odnosa u zbilji, GLASS daje svoj doprinos.

U trećem filmu spajaju se junaci UNBREAKABLE i SPLITa kao pacijenti u specijalizovanoj psihijatrijskoj klinici u kojoj se proučavaju ljudi sa deluzijama veličine koje asociraju na karaktere iz stripova.

Naravno da Elijah Price neće prestati da masterminduje planove, i da ostali neće dobiti svoju ulogu heroja i zveri u njima, ali sa ishodom čiji smisao tek treba da upoznamo kako se priča kreće prema kraju.

Shymalan naravno ponovo nudi twist ending ali nudi i solidan build up. Ponovo se drži kamernih okolnosti i ponovo pravi ispravnu odluku da tako radi kreirajući potentnije akcione setpieceove nego da se okrenuo all-out akcionom spektaklu.

Bruno, Sam i James McAvoy su naravno na onom nivou koji se od njih očekuje, a naročito je lepo videti Bruna u nečemu što je high profile film u svakom pogledu.

Shymalan ovom prilikom moćno kompletira svoju trilogiju i baca sve veću senku na položaj reditelja kog sam voleo da mrzim. Iako ne mogu da kažem da ga zaista volim, sada ima barem tri filma u svom opusu koje smatram jako dragim.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12874 on: 14-02-2019, 00:26:13 »
Kad sam bio mali i još uvek verovao da svi filmovi koji stižu na FEST poseduju neverovatnu umetničku vrednost, jedna od omiljenih knjižica bio mi je katalog jednog FESTa iz kog sam posle godinama jurio filmove da ih pogledam.

Jedan od tih filmova bio je i BLUE STEEL Kathryn Bigelow, svakako među naslovima koji su potvrđivali moju dečačku zabludu o FESTu. Na ovogodišnjem FESTu imamo film rediteljke koja takođe ima Y na neobičnom mestu u imenu, i upadljiv je trud da se svojim novin filmom nadoveže na dva policijska filma koja je snimila Kathryn Bigelow.

Reč je o Karyn Kusami i filmu DESTROYER koji želi da se nadoveže na tradiciju losanđeleskog noira koji je u samom temelju ne samo holivudskog filma već i Holivuda kao takvog. Oslanjajući se na uzore kao što su Kathryn Bigelow i Michael Mann, Kusama pravi film o junakinji koja objedinjuje sve, i fatalnu ženu i olupanog detektiva i onoga ko želi da kazni krivce i onoga ko je najveći krivac.

Nicole Kidman u glavnoj ulozi prolazi kroz punu transformaciju i spremno nas vodi na mučno putovanje svoje junakinje i njena rola je punktum filma kroz koji se on tumači, prihvata ili ne. Putovanje glavne junakinje je mračno, povremeno iznenađujuće i mučno, ali dovoljno ubedljivo da na kraju par nepotrebnih pripovedačkih trikova ne može da pokvari sirovost iskustva.

Karyn Kusama je doduše na putu do ove indie pozicije izbegavala sedenje skrštenih ruku. Između ostalog radila je na televiziji, između ostalog na seriji HALT AND CATCH FIRE i odatle je u ovaj film uvukla par sjajnih glumaca, iz nekih drugih akcija dovela je neke druge i televizijska ekipa daje filmu finu dozu prepoznatljivijih faca i solidnog karakternog rada na umerenom budžetu. Sa centralnom rolom kakvu je napravila Kidmanka, oko nje nije bilo potrebno okupljati superstarove, dovoljni su stučni saigrači i Kusama je to uradila.

Fotografija uspeva da zarobi vibrantnost noćnog Los Anđelesa okupanog neonima, betonske eksterijere grada i prašnjav pustinski vajb onoga što se vrlo uslovno može nazvati periferijom, mesta u na kome se u krimićima ukopavaju leševi. Uprkos tome što je ovo film o karakterima i nužno nije vezan ni za jedan toponim Los Anđelesa, Kusama ih koristi i daje protagonizam samom gradu. I taj protagonizam grada jači je u režiji nego u scenariju koji se u teoriji mogao dešavati i u Njujorku i u El Pasu.

DESTROYER je filmčina, na ničijoj zemlji između repertoarskog i nezavisnog filma, najore zbog toga što su ovakve stvari izgnane iz multipleksa.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12875 on: 14-02-2019, 11:40:34 »
 RUBEN BRANDT Milorada Krstića je mađarski animirani film koji je imao dosta uspešan nastup na festivalima tokom prošle godine. Reč je o animiranom filmu visoke umetničke ambicije koji želi da dekonstruiše i delimično parodira psijoanalitičku mustru hičkokovskog trilera, slikarstvo kao delatnost ali i umetničke slike kao artefakte, i sve to spaja u jednu unikatnu celinu koja ima samouveren autorski rukopis i ne dopušta da film potone u estetiku underground stripa i neke prvoloptaške reakcije na klasike iz pomenutih oblasti.

Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.

Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12876 on: 14-02-2019, 23:45:25 »
ALITA: BATTLE ANGEL Roberta Rodrigueza je realizacija dugogodišnjeg rediteljskog sna Jamesa Camerona koji se na kraju povukao na mesto producenta i scenariste prepustivši da Yukito Kishiro bude ekranizovan pod njegovim nadzorom. ALITA je dugo bila predmet Cameronovog interesovanja i sasvim sigurno njene tragove možemo prepoznati u DARK ANGELu gde imamo slično socijalno neprilagođenu junakinju sa nadljudskim moćima, doduše ne transhumanistićkog karaktera već više u domenu genetske manipulacije. U tom smislu, ovaj već “drevni” IP došao je na red za ekranizaciju kao JOHN CARTER, već kad bi se moglo reći da je pomalo kanibalizovan i delimično prevaziđen.

Otud, slično JOHN CARTERu, jedna od ključnih primedaba prema ALITI spada u red onoga da u ovom prepertyju nema puno novog, ali to u konkrtnom slučaju nije sasvim tačno. Naime, u stilskom pogledu, kao što na kraju JOHN CARTER jeste ekranizovan X puta ali ne u izvornoj formi, tako i anime nikada nije ekranizovana na ovakav način u live action formi koja to tehnički nije ali vizuelno jeste.

Dakle, ALITA: BATTLE ANGEL je live anime kakav nikada do sada nije viđen. Ljudi prepleteni sa mašinama, unapređene, izobličene ili potpuno izgubljene ljudskosti nikada nisu prikazani na ovakav način. Svet u kome se ALITA dešava nije nikada prikazan sa ovakvom ubedljivošću i u ovako visokobudžetnom ambijentu. Millerov FURY ROAD bi mogao biti referenca ali to je ipak samo ubrizgavanje steroida u MAD MAXa, nije anime. Ovo je multi-kulti postapokalipsa, korozivno društvo u kome sirotinja živi na Zemlji a moćni i bogati na nebu, slično ELYSIUMu, gde na tlu borave potuno odbačeni, improvizovani lečeni plebs dočim gornji svet ima mitska svojstva.

U centru priče, kao i uvek kod Camerona nalazi se melodrama, odnos između Alite i njenog tvorca Doktora Idoa, odnosno momka u kog se zaljubljuje Huga. Film prati ritam razvoja lika, wordlbuildinga, i u akciju ulazi tek onda kada je sve postavio i kada junakinja krene da ide iz situacije u situaciju prema svom cilju. I u tom pogledu gde se odnosu među glavnim junacima daje toliko prostora i toliko značaja, ALITA odstupa od savremenih origin formula. Ovde je origin između ostalog i osnovni zaplet, i to je valjano postavljeno.

Nažalost, autori su mislili da će BATTLE ANGEL biti franchise starter a ne write off. Videćemo šta će se desiti u Kini, ali rekao bih da ALITA neće rezultirati nastavcima, pa u tom pogledu “otvoren” kraj i ostavljanje krupnog narativa nerešenim, utiče i na strukturu samog filma. Finale ima dva moćna emotivna momenta ali se ne dešava uobičajeni blokbasterski klimaks. Dakle, film može “ostati” i ovakav ali je evidentno da bi standalone ostvarenje drugačije izgledalo. Čudno je da je Cameron kao majstor nastavaka to sebi dozvolio jer su upravo njegovi nastavci poput ALIENSa i T2 bili primer kako nastavak i poetički i pripovedački može biti potpuno samostalno delo.

No, na svu sreću u ovoj priči, opstanak superstrukture u odnosu na koju Alita postaje vođa otpora, “narodni šampion” i simbol revolucije može se čitati i kao metafora o nerešivom klasnom sukobu.

Drugi krupan nedostatak su negativci koje igraju Jennifer Connelly i Maharasha Ali. Ovo dvoje oskarovaca glume dobro ali su negativci prikazani suviše statično, u nekoj posmatračkoj poziciji, čak i fizički i mizanscenski oni mahom stoje i naređuju, i nedostajalo mi je da se uključe u ovo kinetičko filmsko iskustvo.

Sama Alita koju igra Rosa Salazar u saradnji sa WETA stručnjacima je verovatno osnovna atrakcija ovog filma. Naime, ovde imamo japanimacijski stilizovanu digitalno generisanu junakinju koja se potpuno uklapa sa živim glumcima i praktično se zaboravlja na koji način je taj lik privoljen na ekran. Alita je zvezda ovog filma i dorasta do naslovnog billinga.

Christophe Waltz, takođe oskarovac igra Doktora Idoa, i dobro se snalazi u toj ulozi, premda se čini da su u podeli glavnih likova producenti bili dosta samouvereni i izbegavali zvezde misleći da im neće biti potrebne. Ko o čemu, ja o Melu Gibsonu, ali tako neka faca bi sigurno dala dodatni star wattage ovom liku kog Waltz dosta dobro igra i stoji kao novi Austrijanac u Camerovonom imaginarijumu.

ALITA je jedan od onih akcionih filmova u kojima se akcija dešava kao spontani produžetak junakovog životnog puta, čak i kad je postavljena kao izazov u koji mora da uskoči iz “mirnog” stanja.

Direktor fotografije Bill Pope je iskusan dodatak ekipi koja je očigledno ispekla ceo mo-cap zanat jer ALITA nije film bez live action izazova. Naravno, nema potrebe naglašavati da je ovo film koji se ubraja u najbolja Rodriguezova ostvarenja uz DESPERADO, FACULTY i SIN CITY. I u tom pogledu, Rodriguez je evidentno radio ovaj film u punoj koncentraciji i daleko od svog fassbinderovskog talasa u koji je ušao posle ONCE UPON A TIME IN MEXICO. Rodriguez je radio neke neumereno skupe filmove ali nikada ovakav tentpole.

Ono što se za ALITU može reći jeste da ima taj retrofuturistički grungy element i strukturu, kao i obilje nasilja koje je čine nečim što zaista ne liči na film od 200 miliona. U tematskom pogledu i u postavci karaktera Cameronov rukopis je evidentniji nego u inscenaciji, ali Rodriguez je dorastao zadatku, bez ikakve sumnje. Njegovih obeležja u ovom filmu nema previše ali tu su neki filmofiksi geeky detalji, kao što je recimo mala uloga Jeffa Faheya.

Akcija je energična, tehnički zahtevna i vrlo nasilna. Doduše lome se antropomorfni roboti, ali nimalo se ne izbegava brutalno nasilje i akcenti tog tipa.

Svi ovi elementi čine da ALITA deluje previše punk i previše prljavo za današnji senzibilitet blokbastera. Bogatstvo worldbuildinga zaslužuje da se ovaj film pogleda više puta i ja ću ga ubrzo još jednom overiti u bioskopu pošto mi se čini da ovakav film nećemo uskoro ponovo moći da vidimo, ni tematski, ni produkciono.

Ostaje pitanje, kako bi izgledala Cameronova ALITA i kako bi prošla. Rodriguez ipak odavno nije ime kao reditelj čija se reputacija može preslikati na blagajne. Da li bi sa nekim drugim “imenom” iza kamere, tastature i svega ostalog ovaj film bolje prošao? Da li bi mu pomoglo više zvezda? Da li je problem u brutalnosti?

Čini se da su u produkcionom pogledu Cameron sa ALITOM i Peter Jackson sa MORTAL ENGINESom doživeli sličnu sudbinu “ulaska vode u uši” i nesposobnosti da procene kako izgleda kada film nosi njihov pečat ali ipak nije njihov film. Kad se tome doda da je ALITA poslovna odluka studija Fox koji ovih dana lagano kopni, moguće je da ovim filmom na kraju tržišno nije ni imao ko da se bavi.

Prethodni put kad je Cameron imao producentski flop desio nam se STRANGE DAYS. ALITA definitivno nije to, ali jeste film čija je unikatnost zaslužila nagradu.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12877 on: 15-02-2019, 00:04:03 »
Pre dve godine FEST je obeležio REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića, srpska premijera koja je došla sa Berlinala pravo na FEST. Ove godine, sva je prilika, taj zadatak preuzimaju ŠAVOVI Miroslava Terzića, film koji se umnogome nadovezuje na ono što su poetičke pretpostavke pa čak i formalne koncepcije Vuletićevog dela.

Ponovo je centru priče žena koja pronalazi smisao u jednoj potrazi unutar besmisla naših društvenih okolnosti. Osnovna razlika je u tome što Vuletićev film polazi od blago uvrnute premise dostojne jednog Dušana Kovačevića i onda je nadalje tretira maksimalno racionalno, dočim ŠAVOVI ne ostavljaju mnogo prostora za humor, što ne znači da u jednoj briljantnoj sceni život neće stvoriti okolnosti za izuzetno duhovitu situaciju.

Dok su Vuletićevi junaci kao svoje pogonsko gorivo odabrali blago neodgovoran odnos prema životu, ispod površine Terzićevh junaka pulsira jedna druga vrsta životne energije koja uspeva da ih pokrene i održi u situacijama gde nema mesta za šalu.

Za gledaoca filma ŠAVOVI najbolje je da što manje zna o onome šta ta žena traži, ali sinopsisi su već odali nešto što je jedan od efektnih dramaturških detalja filma u “prvom činu" a to je skrivanje prave suštine potrage glavne junakinje.

No, kako je duh izašao iz boce, znamo da su tema nestale bebe iz porodilišta, i kao neko ko ne veruje u mitske priče o takvim dešavanjima na industrijskom nivou, kako to tabloidi žele da predstave, odmah moram reći da su ŠAVOVI jedan racionalan, skrupulozan i pošten film koji se fokusira na jedan konkretan slučaj i tretira ga ozbiljno a ne senzacionalistički i alarmistički.

Daleko od toga da film ne osuđuje potencijalnu superstrukturu koja je omogućila ovakve događaje, ali isto tako je vrlo odgovorno i odmereno prišao prikazu jedne tako osetljive teme.

Ono što karakteriše ovaj film jeste centralna rola Snežane Bogdanović kao žene koja je dve decenije u potrazi za istinom o detetu koje je navodno preminulo na porođaju i sada je u njoj ostala potpuno sama. Njena uloga je nijansirana i uprkos tome što je ovo junakinja za koju je jasno da ima samo jednu misiju u životu isto tako je reč o osobi koja je u stanju da se kontroliše i mahom ne gubi socijalnu imaginaciju u pogledu toga kako će okolina reagovati na njenu borbu. Film je međutim zatiče u trenutku kada joj žar za ovo prvo ne opada ali joj snage za ovo drugo manjka.

Potraga za istinom o detetu na takav način i sa takvom upornošću naravno nema samo osnov u okolnostima samog događaje već i u psihološkom stanju junakinje međutim taj životni trenutak u kome se mi uključujemo u njenu priču nije slučajan a iskazan je vrlo diskretno, više kroz druge likove nego kroz nju samu.

Drugi jako važan element filma je vrlo precizan scenaristički i rediteljski postupak koji uspeva da izgradi prvi deo filma na junakinji i visokom protagonizmu Snežane Bogdanović a da onda bezbolno sklizne na druge junake i pokaže kako njena nevolja galvanizuje okolinu i uvodi svakog od njih u vrlo ličnu potragu za istinom u kojoj oni postaju glavni junaci a da pritom film nikada ne izgubi ni fokus niti da se pretvori u neku artificijelnu formalnu igrariju.

U tom pogledu, dobijamo i ono što uvek i očekujemo od Terzića a to je puna preciznost realizacije. Ovo je jedan od retkih naših filmova u kome nema pogrešnog kadra po bilo kom parametru, nema pogrešnog reza, svaki detalj ima svoju funkciju, sve je na svom mestu, i takva preciznost je impoznatna. Realizacija je milimetarski precizna, mada ima jedan rez koji je možda mogao ići stotinku desno. Šalim se. Nema. Sve je kako treba.

Iako ovo pišem u rubrici koja se zove FEST PREPORUKE, zapravo voleo bih da ovaj film bude gledan posle FESTa jer smatram da ima potencijala, zanimljivu temu i kvalitet da zaživi na bioskopskom repertoaru. Ovo je upravo ona vrsta ozbiljnog filma koji ljudi žele da vide ali ga maltene ne očekuju u bioskopu, onaj zdrav susret art housea sa bioskopom u kom bih voleo da ovog puta bioskop pobedi.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12878 on: 16-02-2019, 22:42:28 »
Evo nekoliko mojih brzih impresija o filmu Alita: Battle Angel, ekranizaciji poznate mange Battle Angel Alita, odnosno, u originalu, Gunmm (a što je anglo-japanski portmantu koji bi značio nešto kao Gun Dream).
 
Bit ću iskren: kada sam video da se priprema adaptacija Alite za veliko platno bio sam nemalo iznenađen. Svakako, James Cameron je čovek koji je nebrojeno puta dokazao da može da postigne i maltene nemoguće, ali Alita je properti koji mi nikako nije delovao kao prvi izbor za holivudsku ekranizaciju klasične seinen mange. Nedavni Ghost in the Shell debakl je svakako dobar primer kako ove stvari nije nimalo lako izvesti a čovek bi svakako očekivao da će Holivud, posebno sada kada je Blade Runner ponovo prilično „in“, najpre posegnuti za nečim poput Akire.
 
Hoću da kažem, Battle Angel Alita je naglašeno omladinska manga i za razliku od OVA anime verzije Ghost in the Shell (na koju se holivudski film oslonio značajno više nego na slepstik intoniranu mangu ili takođe srazmerno lagani televizijski anime serijal) ili Akiru, ona zapravo nema tu količinu značenjske višeslojnosti i filozofske ambicije koja bi joj garantovala i interesovanje „ozbiljnijeg“ gledaoca, kritičare koji će o njoj pisati dubinske eseje itd. Alita pored toga zahteva ekstremno skupu produkciju zahvaljujući svojoj naglašeno stilizovanoj scenografiji i oslanjanju na apsurdno spektakularnu akciju, što, ponovo, ako Ghost in the Shell uzmemo kao pouku, ne deluje kao recept za properti sa kojim se vredi kockati.
 
Opet, Cameron je čovek kadar i za nemoguće, pa i to da napiše i producira prvi film Roberta Rodrigueza u skoro dvadeset godina koji mi se više dopao nego što mi se nije dopao. Zapravo, Rodriguez je ovde bio prilično dobar izbor – njegovo bukvalističko tumačenje stripova koje je bilo problematično u Sin City (jer je, umesto da donese atmosferu koju su Sin City stripovi prizivali stilizujući sećanja na klasične noar filmove, delovao najpre sikofantski) je ovde bilo zapravo prednost. Battle Angel Alita je izrazito vizuelno dinamična manga i dok se Sin City pre svega oslanjao na atmosferu, Alita je sva u akciji a Rodriguez se pokazao kao pravi čovek da tu akciju snimi kako dolikuje ubedljivo nam prikazujući ideju da devojčica od 60 kila može da namlati kiborške grdosije od trista, i to sa apetitom.
 
Jedna od stvari koje su takođe išle u prilog holivudskoj ekranizaciji Alite je to da je ovo i inače prilično „vesternizovan“ properti. Ne samo da zapadna publika strip poznaje pre svega preko Kodanshinih paperback kolekcija koje su već uvele dosta zapadnih rešenja u adaptaciju (u originalu se glavni lik zove Gally, između ostalog a i „gun dream“ je notabilno lošiji naziv za mangu koja se događa u svetu gde vatrenog oružja praktično i nema), već je i Yukito Kishiro, autor mange, čovek sa očigledno velikom ljubavlju za zapadnu (popularnu) kulturu – manga je uostalom prošarana neprebrojnim zapadnjačkim terminima, pozivanjima na futurističke tehnologije i sociološke koncepte poznate iz zapadne naučne fantastike, pa i direktnim aluzijama na poznate Heavy Metal bendove (logotip Scorpionsa na Motorball stadionu, na primer).
 
Elem, Cameron i Laeta Kalogridis su napisali iznenađujuće funkcionalan scenario koji uspeva da materijal mahom iz prvih pet Kodanshinih kolekcija iskombinuje na način koji u finalnom produktu daje relativno zadovoljavajuću celinu sa prirodnim najavljivanjem nastavaka ali i jasno zaokruženim character arcom glavne junakinje i dela ostatka ansambla. Naravno dosta je tu kondenzacija moralo da se napravi ali scenaristi su prilično uspešno pogodili skoro sve potrebne akcente i dali nam priču koja nije identična mangi ali je saobrazna njenom duhu i putu koji likovi u njoj prelaze. Neke stvari su, naravno, ekstremno kondenzovane, recimo čitav podzaplet sa Alitinom karijerom u Motorballu je u stripu ionako predugačak i služio je velikim delom da bi Kishiro crtao atraktivne „sportske“ borbe kiborga, a ovde je sveden na funkcionalnu meru i udobno upleten u „glavni“ zaplet koji se tiče Huga i njegovog odnosa sa Vectorom. Naravno, to što je Yugo iz stripa postao Hugo u filmu (a Daisuke Ido postao Dyson Ido) nije problem i, čak, rekao bih da je Alita vrlo dobar properti za potrebe diversifikacije kasta – tematski ovo i jeste strip o post-nacionalnoj kulturi i kapitalističkom paklu u kome se svi podjednako kuvaju.
 
Neke druge stvari su tu na nivou samo usputne reference, recimo u jednoj sceni čujemo ime Koyomi ali ono se odnosi na odraslu devojku umesto na detence koje znamo iz stripa, Jashugan se takođe pojavljuje samo nakratko i nema sudbinsku vezu sa Alitom, Desty Nova je ovde mastermajnd iza celog zapleta i uber negativac ali ga ne upoznajemo dovoljno kao stvarni lik, a Motorball deo filma praktično ima samo vizuelne reference na strip, bez galerije likova koju odande pamtimo. S druge strane, film uvodi neke nove likove, pa je Grewishka, neka vrsta mid-bossa sa kojim Alita mora da se izbori baziran na Makakuu iz stripa, sa sličnom personalnom istorijom i nekim istim replikama, ali je i sam direktno povezan sa Novom da bi film imao zaokruženiji narativ i to je sasvim okej. Možda najvidljivije odstupanje je insistiranje na liku Chiren koje u stripu nema i koja služi da bolje podvuče tematiku porodice koja je jednako važna za strip i film.
 
I to sve na gomili dosta dobro funkcioniše. Alitu su odvajkada reklamirali kao cyberpunk klasik, ali ovo nikada nije bio strip o hakerima, veštačkim inteligencijama i korporacijama već je cyberpunk senzibilitet zasnivan pre svega na „mehaničarskom“ transhumanizmu, pitanju identiteta i njegovog odnosa sa telom, promeni označitelja ljudskog kroz voljno, inženjerski zasnovano menjanje tela i njegovih delova. Ovo se, dakako, doro utemeljilo u japanskom kulturološkom shvatanju pozicije i simbolike tela i udova među svim stvarima, ali je i jedna potentna metafora za pubertet i način na koji tinejdžeri kroz osvajanje kontrole nad telom i emocijama, osvajaju i svoj identitet.
 
U tom smislu i film dobro uspeva centralni motiv odnosa Alite sa svojim „očuhom“ Idom odradi kako valja i pokaže kompikovane nijanse njihovog odnosa, od velike a neizrečene ljubavi, preko straha, posesivnosti, prkosa i obostranog sazrevanja, a da sve to bude upakovano u klasičnu matricu tinejdžerskog filma kojoj lik Huga, u tumačenju vrlo dobrog Keeana Johnsona, daje prekopotrebno vezivno tkivo da sve drži na okupu.
 
I drugi su vrlo dobri: Christoph Waltz je sjajan kao Ido uspevajući da dubinu ovog prilično kontroverznog lika prenese kako valja, Mahershala Ali ima jednu od najtežih uloga – da glumi crnog mešetara a da ne ispadne kao da eksploatiše kliše, ali i da pokaže kako to izgleda kad neko vuče njegove konce, i u tome je vrlo dobar. Jennifer Connelly mora da iznese važnu moralnu poruku filma i to radi dosta solidno a Rosa Salazar je možda imala i najteži zadatak – da u filmu gde su svi stilizovani ali i dalje realistični, bude praktično animirani lik kome je celo telo kibernetsko a facijalna gluma mora da se izbori sa predimenzioniranim CGI očima. Mislim da je Salazarova ovo odradila valjano, plasirajući uspelo mladalačku napaljenost primerenu Aliti i tu neku adikciju na ne samo akciju već i na endorfin – uprkos činjenici da joj je gotovo čitavo telo metalno. Uzevši u obzir da dijalozi nisu najjača strana ovog scenarija i u najboljem slučaju su funkcionalni a neretko i nespretno ekspozitorni, glumci su posao odradili vrlo solidno. Ed Skrein je, sad bi se već reklo, osuđen da igra harizmatičn enegativce i ovde je on svog Zapana odradio veoma solidno.
 
No, Rodriguez ja zablistao pre svega u akciji i mada se vidi da je ovo holivudski film sa čestom tipično zapadnjačkom montažom gde imamo rezove koji treba da nas prevare da smo videli AWESOME akcioni potez, opet je dobar deo koreografije promišljen i snimljen majstorski tako da dobijemo fluidnu akciju i ubedljiv prikaz neverovatnih podviga koje likovi na ekranu vrše. Motorball je pogotovo sjajno snimljen, sa jasnim aluzijama na Rollerball (kojim se Kishino, očigledno inspirisao), ali je i dobar deo ostalih borbi odličan – kada se Alita bori sa Grewishkom tu ima dosta solidnih pozivanja na ikoničke scene iz stripa i Rodriguezova opsednutost imitiranjem istih kadrova ovde se pokazala kao prednost. Hoću da kažem, Kishinove scene su već same po sebi toliko kinematske da je film, kada ih je prebacio u pokret, zaista dobio na kvalitetu.
 
Alita: Battle Angel je film pre svega za mlade, možda po uzoru na Mazer Runner ili možda i Hunger Games, s jedne strane parabola o odrastanju i prihvatanju porodice kao temelja (a ne grobnice) identiteta, sa druge postapokaliptična pouka o kapitalističkoj eksploataciji i klasnoj segregaciji, pogurana u jaku stilizaciju, bez mnogo nijansi sive. On je vizuelno upečatljiv sa mnogo izvrsnih dizajnerskih rešenja koja se direktno pozivaju na strip predložak (mada je uvećanje Alitinih očiju bilo bespotrebno), i scenografski i kostimografski konzistentan, uspevajući da nam ponudi zadovoljavajući world building dok nam istovremeno priča priču sa zapravo jako mnogo likova i amnezijom pogođenom devojčicom u centru. Priča se u ovom filmu ne završava ali Cameron, Kalogridisova i Rodriguez uspevaju da ponude prijemčivo prvo poglavlje koje ostavlja pristojan ukus u ustima i proizvodi želju da se vidi šta je bilo dalje. Pa, nadajmo se da će biti dovoljno uspešan da nam se ta želja ostvari.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12879 on: 16-02-2019, 22:49:25 »
Mehmete, osetio sam toliku toplinu čitajući tvoj utisak da sam u jednom momentu pomislio da mi je popustila bešika...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12880 on: 16-02-2019, 22:53:55 »
 :lol: :lol:
 
Namerno nisam pročitao tvoj osvrt pre nego što sam ovo napisao, da bih izbegao da tvoj entuzijazam utiče na mene. Ipak, stvari se moraju nazvati pravim imenom - Cameron je ovde vitalan a Rodriguez efikasan i ja sam se mnogo bolje udao nego što sam se nadao. Biće šteta ako Kina ovo ne izvuče i ne dobijemo nastavak.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12881 on: 16-02-2019, 22:56:59 »
:lol: :lol:
 
Namerno nisam pročitao tvoj osvrt pre nego što sam ovo napisao, da bih izbegao da tvoj entuzijazam utiče na mene. Ipak, stvari se moraju nazvati pravim imenom - Cameron je ovde vitalan a Rodriguez efikasan i ja sam se mnogo bolje udao nego što sam se nadao. Biće šteta ako Kina ovo ne izvuče i ne dobijemo nastavak.
Break even je na 500-550 miliona. E sad, videćemo šta će biti. Ključ je da film pokaže sposobnost da ostane gledan na duže staze. Kina je ekstremno važna s tim što je tamo rental koji studio uzima nizak, oko 25 posto ali verujem da bi već i jak gross tamo doneo kulturnj kapital za nastavak...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12882 on: 16-02-2019, 23:02:45 »
Sinoć ga opet gledao. Uživao više nego prvi put. Zapazio niz novih detalja.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12883 on: 16-02-2019, 23:03:10 »
Držim palčeve da to uspe, Ed Skrein tek treba da pokaže dubinu svog lika.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12884 on: 16-02-2019, 23:04:46 »
Mislim da ALITA ukazuje na neke kameronovske aspekte završnice EDERLEZI RISINGa. Uostalom, u EDERLEZIJU se android zove Nimani a u ALITI na špici peva Dua Lipa...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12885 on: 17-02-2019, 08:07:06 »
Hahah, Albanian Connection  :lol:
 
 
Nego, evo na Engadgetu tekst koji daje malo detalja o CGI čarobnjaštvu iz ovog filma:
 
 
 How ‘Alita: Battle Angel’ triumphed over the uncanny valley

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12886 on: 17-02-2019, 08:31:06 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12887 on: 17-02-2019, 18:29:33 »
ALITA u prvom US vikendu 10% jača od prognoza!


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12888 on: 17-02-2019, 20:20:56 »
Jak internacionalni vikend, ALITA na 135 miliona u celom svetu. Jim shvata stvari ozbiljno, ide lično u Kinu...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12889 on: 20-02-2019, 14:18:24 »
BEONING Chang-dong Leeja je ekranizacija Harukija Murakamija koja deluje kao jedan od onih art house filmova koje treba gledati da bi mogao da ih ne voliš. Dva i po sata priča prati jednog junaka koji tvrdi da želi da bude pisac kroz priču o nekom porodičnom problemu, ljubavni zaplet i na kraju nekakav triler, a da sve to vreme celovitost iskustva ozbiljno izmiče, s tim što je sama realizacija dovoljno prijatna da to iskustvo opet pa bude podnošljivo.

Da li je problem ovog filma višak motiva, predugo trajanja ili je prosto u samom korenu nešto pogrešno, svako može da odluči za sebe, ali BEONING je na kraju pobrao moje simpatije kao ona vrsta art house pokušaja koju najviše volimo da mrzimo.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12890 on: 20-02-2019, 14:29:18 »
IMMIGRATION GAME Krystofa Zlatnika je antiutopijska priča smeštena u blisku budućnost gde su migracije u Nemačku rešene kroz postojanje reality emisije u kojoj narod ima pravo da lovi migrante i onda oni koje prežive dobijaju dokumenta.

Zlatnikov film je niskobudžetni akcijaš što je atipično za nemačku kinematografiju, ne zbog toga što su tamo svi filmovi skupi već zato što većina ima neku podršku neke državne institucije i izlaze unutar sistema. Po onome što sam našao, IMMIGRANT GAME deluje kao nešto što je urađeno potpuno off the grid.

U tom smislu, Zlatnikov film deluje ideološki ekstremno iako ne promoviše nikakav ideološki ekstremizam, naročito ne nešto AfDovog tipa, ali svakako daje jednu uznemirujuću exploitation dimenziju popularnoj temi aktuelnog evropskog filma. No, uprkos tome što mi se čini da je Zlatnikova ambicija da se pokaže pre kao vešti lokalni žanrovski talenat nego kao neki veliki provokator, politička dimenzija je opipljiva.

Uprkos tome što u pojedinim detaljima IMMIGRATION GAME deluje lo-fi, ovo je dosta obećavajući low budget showcase. Svakako da me zanima šta će Zlatnik sledeće snimiti, iako mi se ne čini da je ovaj film per se na kraju dovoljno odjeknuo da bi ga pretvorio u neko rodriguezovsku figuru.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12891 on: 21-02-2019, 03:06:33 »
EL ANGEL Luisa Ortege je istinita priča o argentinskom serijskom ubici Carlosu Puchu, nastao u produkciji Pedra Almodovara. Imali smo lepo iskustvo sa Traperovim filmom EL CLAN i delimično smo ga ponovili sa EL ANGELom u kome akcenat naravno nije toliko na društvenim tokovima, klasnim podelama itd. već mnogo više na specifičnoj ličnoj harizmi i homoerotuzmu gangsterskog života.

El Angel je bio surov ubica. Ne znam koliko ga možemo definisati mao serijskog ubicu u klasičnom smislu jer se većina njegovih ubistava desila sa nekom formom “motiva” mimo samog sadizma i ubijanja. Naime, on je bio lopov, razbojnik, dei kriminalnog miljea i mnoge ljude je ubio tokom pljački, ili unutarlopovskih obračuna. Film doduše ne prikazuje neka od njegovih najbrutlalnijih ubistavba, recmo ubistvo bebe.

Isto tako, film intenzivno istražuje homoerotski odnos između Pucha i Renata Peralte, momka koji ga je inicirao u ozbiljan lukrativni kriminal kada je u njegovom psihopatskom provaljivanju u kuće i krađama prepoznao talenat. Ubilački nagon kod Pucha nije prikazan kao nešto što je usprezi sa homoseksualnim sklonostima, ali svakako da ima elementa samozaljubljenosti i sebičluka koji čine da on olako popušta želji da rešava svoje sporove na najbrutalniji način.

Serijske ubice u filmu sedamdesetih, počev od Scorpia u DIRTY HARRYju pa nadalje često su prikazivane kao ličnosti izopačene seksualnosti, u međuvremenu je ta karakterizacija naravno ukinuta, a EL ANGEL je u sitinitoj priči hteo-ne hteo vraća na velika vrata.

Međutim, ako je homoerotizam bitan kao element ovog filma onda je to upravo u ortodoksnom čitanju Kaminskog i njegove projekcije homoerotskog u gangsterski film. Dakle, i u EL ANGELu, homoerotizam postoji kao kohezivni faktor između Pucha i Peralte, ali kada se taj odnos raskine, i on se eliminiše.

Štampa kaže da sam Puch nije zadovoljan filmom, naročito time što je prikazan kao gej, no i u vreme Puchovog hapšenja štampa je preuzela baš homoseksualnost kao objašnjenje i način patologizacije njegovog ponašanja.

U vizuelnom pogledu Luis Ortega snima ekspresivan film, sa dosta upečatljivim koloritom i vibrantnom rekonstrukcijom epohe, realizovanm u ključu “povišenog realizma” sa istaknutijim bojama i feitišizacijom artefakata iz tog vremena.

EL ANGEL na kraju postaje više Ortegin film nego rekonstrukcija Puhovog životnog puta, no reč je o zanimljivom tumačenju jednog interesantnog kriminalističkog slučaja.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12892 on: 22-02-2019, 15:58:21 »
THE BRA Veita Helmera je još jedan produžetak jugoslovenske filmske tradicije van naše kinematografije. Još se u filmu BAIKONUR ovaj nemački reditelj nametnuo kao najdosledniji nastavljač Kusturice iz kanonske faze. THE BRA je oslonjen na slične temelje, s tim što ovde Helmer odlazi korak dalje i pravi nešto što je naročito meni naročito drago a to je film bez dijaloga.

Još je u BAIKONURu, Helmer pored poetike preuzimao i Kusturičine saradnike i tamo je radio sa Goranom Bregovićem. Uz rizik da u današnjim okolnostima u Beogradu bude simpatisan koliko i imenjak Harlan, u filmu THE BRA sarađuje sa Mikijem Manojlovićem, višedecenijskim znakom raspoznavanja Kustinih filmova, koji ovde igra mašinovođu koji po odlasku u penziju želi da pronađe ljubav, a trag mu je brushalter koji mu se sa jednog štrika zakačio za lokomotivu.

Ko je u raspoloženju za sat i po hardkor ederlezi ugođaja, spoja zapleta iz bajke i ornamentalističkih ambijenata i situacija, sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, i guranjem reglera na Kustinim stilemama do maksimuma u smeru tatijevske komedije, a koja je kao što znamo jedna od njegovih najvećih inspiracija, onda je THE BRA film koji se nikako ne sme propustiti.

Helmer nastavlja sa svojom avanturističkom karijerom ovog puta u živopisnom Azerbejdžanu, sa internacionalnom ekipom saradnika.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12893 on: 23-02-2019, 01:30:49 »
Kada govorimo o jednoličnosti ponude i u filmu koji ne smatramo holivudskim i industrijski proizvedenim, primera radi u ovogodišnjoj ponudi FESTa imamo tri filma, ili oko dva i po procenta selekcije koje čine biografski filmovi o savremenim političarima. Od toga su dva filma - VICE i LORO priče o političarima koje autori filma preziru pa su u njima Berlusconijev krug i Dick Cheney prikazani kao potpune karikature.

Steg klasičnijeg političkog filma nosi sin Ivana Reitmana, Jason u filmu THE FRONT RUNNER, političkoj biografiji o političaru kog autor filma ne prezire. Čak naprotiv, Gary Hart se odvajkada smatra predsedničkim kandidatom sa kojim bi američka istorija išla u potpuno drugom smeru da je izabran umesto Reagana 1980. ili Busha 1988. Na top listi tema iz alternativne istorije, izbor Harta na mesto predsednika nosi dosta visoku poziciju posle priča o tome šta bi bilo da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu.

Ni pre ni posle Harta, Demokrate nisu imale predsednika rođenog na Zapadu, a njegova seks afera smatra se trenutkom kada se raspao prećutni dogovor između političkih elita i medija koji je svakako bio na snazi u vreme Kennedyja i sličnih bećara.

Međutim, THE FRONT RUNNER prikazuje trenutak kada mediji više nisu isti oni iz ALL THE PRESIDENT’S MEN, iako se sam Washington Post pojavljuje u filmu već više kao Miami Herald koji želi da se u tom trenutku, na brzinu izbori za čitanost, ne razmišljajući o celini političkog procesa koji usmerava već o kratkoročnim tabloidnim ciljevima.

U tom pogledu, Reitman ne fetišizuje Hartovu politiku, uostalom ona je stara već trideset godina već se bavi njegovim principilenim stavovima koji su ga sprečili da adekvatno reaguje na medijski pritisak pod kojim se našao i praktično ga doveli do toga da propadne na predsedničkim izborima.

Hugh Jackman igra Harta ali u ovom filmu on nije dominantan lik ni po prisustvu na ekranu ni po uticaju na priču jer bi se moglo reći da je Hart u tim okolnostima bio vrlo pasivan. Međutim, glumac Jackmanovog kalibra je bio neopdhodan da bi se dočarala Hartova harizma holivudske zvezde.

Reitmanov postupak u ovom filmu je svojevrsni omaž klasicima filma sedamdesetih, iako je sama priča smeštena u osamdesete, i prepoznaju se uticaji Alana J. Pakule a naročito Roberta Altmana koji su uostalom ostavili značajna dela baš na ove teme.

Stoga, ko voli filmove o politici i političarima, i važnim istoirjskim događajima u tom miljeu, svakako treba da pogleda THE FRONT RUNNER. To definitivno nije film kao ALL THE PRESIDENT’S MEN koji će iskoračiti iz okvira svoje teme i uticati generalno na kinematogtafske tokove ali će pokazati da je škola tog filma dobro izučena i dokazatu superiornost takvog pristupa u odnosu na Sorentinove ili McKayeove izlive ljutnje.

Možda je stil političkog filma koji je Reitman izabrao zbilja mrtva forma, Washington Post u domenu kinematografije, ali THE FRONT RUNNER i taj pristup filmu meni ipak deluju kao jedan trajniji format obrade ovakvih događaja. Nisu se Sorentino i McKay uostalom setili sami tog koncepta brze reakcije na političare koji neminovno ishoduju karikaturom, setimo se Stoneovog filma W. ali isto tako danas W. ne smatramo kanonskim Stoneovim ostvarenjem u sferi političkog filma kao što su JFK ili NIXON.

THE FRONT RUNNER u tom smislu nije daleko dobacio kad je izašao ali verujem da će na duže staze lakše braniti ono što je postigao.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12894 on: 26-02-2019, 00:05:20 »
ЗАВОД Jurija Bikova je produžetak njegovog rediteljskog posrnuća posle filma МАИОР sa kojim je stekao međunarodnu slavu. U međubvremenu je Gavin O’Connor za Netflix snimio rimejk МАИОРа i od toga je nastala odlična serija, dočim je Bikov snimio slab film ДУРАК i generičku, u svakom smislu naivnu seriju МЕТОД.

ЗАВОД je film sa scenarijem na nivou diplomskog scenarija sa FDU nastalog krajem devedesetih u kome su silom spojeni istočnoevropski socijalni problem i američki žanrovski obrazac. U ovom konkretnom slučaju, glavnu junaci su radnici koji neko vreme nisu dobili platu i žele da otmu vlasnika propale fabrike kako bih ga naterali da ih isplati ali da se pokaje za sve grehe. Međutim, dolaze oligarhovi čauši, takođe naoružani i nastaje talačka situacija i oružana pat-pozicija.

ЗАВОД je nažalost u svakom aspektu naivan. Radnici su blue collar mačoi koji rade manuelni posao koji se piše sa velikim M i velikim P. Kako su uopšte mislili da u bilo kom ambijentu izuzev zastarelog akcijaša ostvaruju egzistenciju ostaje pitanje. Njihovi motivacioni dijalozi u kojima se dogovaraju i nabrajaju svoje nevolje i obespravljenosti je ozbiljan cringe. U sličnom smeru se kreću i dijalozi kada dođe do polemičkih naplava sa otetim gazdom i njegovim saradnicima.

U pogledu akcije, ЗАВОД ne donosi puno, Ima jednu i po scenu obračuna koje su urađene solidneo ali za moj ukus, a i za Bikovljev svetonazor poprilično izbegava da prikaže okršaje. Ovaj film je nastao u solidnoj produkciji, jedan od koproducenata je Wild Bunch sa Vincentom Maravalom, mada čini mi se da će ЗАВОД na svakom nivou biti hard sell. Teško mi je da zamislim ЗАВОД na nekom značajnom festivalu, a opet nedovoljno je krimić ili triler da bi mogao da zainteresuje širu publiku.

ЗАВОД je samo jednim delom i problemu što se nalazi na ničijoj zemlji između radničke drame i akcijaša, ali osnovna nevolja je to što je površan i naivan, iako film ima dosta samouverenosti u sebi.

ЗАВОД se na neki način može posmatrati i kao žarnovska parafraza Žilnikove STARE ŠKOLE KAPITALIZMA, gde stari majstor igrano dokumentarnog filma ipak mnogo bolje rukovao simplifikovanim odnosima. Štaviše, ЗАВОД deluje po mnogo čemu na tehnički solidnu realizaciju nekog nesnimljenog filma Mladena Matičevića.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12895 on: 26-02-2019, 00:06:11 »
ALEKSI Barbare Vekarić je jpš jedan dodatak rastućoj filmografiji ostvarenja o mladim ženama koje ne znaju šta će sa sobom koja raste u regionu i uspeva da donese velike uspehe poslednjih desetak godina, sa filmovima kao što su KLIP ili NE GLEDAJ MI U PJAT.

Barbara Vekarić ne dobacuje do tih dimenzija art house zahvata ali ni uspeha, međutim to ne znači da ovaj film nema šta da ponudi. Pre svega Tihana Lazović u glavnoj ulozi uspeva da iznese lik dosta zabavne namćoraste hipsterke koji se razlikuje od turobnih junakinja koje inače naseljavaju ovu vrstu filma.

U filmu ALEKSI naprotiv junaci su bezbrižni, provode leto na ostrvu, imaju para, imaju s čim, i nema nekih preteških životnih uloga. Ali to ne znači da se oni neće ponašati kao da im je najteže na svetu.

ALEKSI je vrlo lagan, i prijatan film, sporadično dosta duhovti, što takođe nije karakteristika filmova ovog tipa poslednjih godina. Nudi jednostavan ali živopisan vizuelni koncept i po tom principu “malog filma” podsetio me je na COMIC SANS Nevija Marasovića koji je premijerno prikazan prošle godine.

Ovaj dobrodošao spoj teme koja je obično bila rezervisana za art house sa nešto konvencionalnijom i poletnijom melodramom je svakako dobrodošao.

 * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12896 on: 26-02-2019, 00:06:32 »
SAM SAMCAT Boba Jelčića je film koji je istovremeno dobar i jedva gledljiv, što znači da će biti briljantan onima koji mogu da izdrže ovakav postupak.

Jelčić je napravio “film stanja” o čoveku koji prolazi kroz razvod i familiji koja pokušava da mu pomogne kako bi dobio mogućnost da provodi više vremena sa detetom.

Film se bazira na ređanju naturalistički snimljenih scena u kojima je Jelčićev primarni cilj da zabeleži autentičnu ljudsku interakciju. Likove glume profesionalni i dosta poznati glumci ali način igre, odnos prema tekstu i nenametljiv ali ipak estetizovan snimateljski rad Erola Zubčevića, čine da se ovo sve pomera u smeru nekakvog dokumentarnog stila.

Najsubverziviniji aspekt ovog filma o razvodu jeste da prikazuje borbu jednog oca da dobije mogućnost da provodi više vremena sa detetom a da pritom ne definiše da li je ta borba opravdana. Film ne upada u kliše tih najpoznatijih filmova u razvodu u kome se među roditeljima definišu pozitivci i negativci. Čak naprotiv, Jelčićev film sugestivno donosi utisak o neprekidnoj borbi glavnog junaka da dobije dete ali isto tako pokazuje da je njegova familija spremna da udarce ispod pojasa i zloupotrebu institucija ne bi li ispunila cilj.

Stoga, mi na neki način bivamo dovedeni u klopku Jelčićevim postupkom jer pratimo dramu junaka kome je teško premda nismo isguni da li je u pravu, a jasno nam je da ono što radi i pokušava da uradi jeste zloupotreba i korupcija na raznim nivoima.

Tako film prerasta u jednu efektnu studiju mentaliteta, i da kroz neobičan postupak prevaziđe intelektualna ograničenja proistekla iz oslanjanja na čitav niz opštih mesta.

Nažalost, Jelčićev postupak nije prijatan za gledanje i nikoga ne štedi, pa sam siguran da deo publike neće imati strpljenja za ovo. Ali, oni koji znaju njegov rad i misle da imaju snage svakako treba da se upuste.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12897 on: 27-02-2019, 13:55:15 »
DELIRIJUM TREMENS Gorana Markovića je ekranizacija pozorišnog komada koji je autor sa velikim uspehom postavio u Narodnom pozorištu. Ekranizacija je realizovana kao mini-serija za RTS, pa je zato i film koji je izmontiran iz nje ispravnije tretirati kao televizijski film nego kao bioskopsko ostvarenje.

Marković je na RTSu pronašao nišu za svoj rad u ovoj fazi i u određenom smislu se i preporodio. DELIRIJUM TREMENS se bavi dvema opsesijama koje je razrađivao u svojoj aktuelnoj fazi, jedna su glumci koja je prikazivao u filmu TURNEJA i boravak u represivnoj psihijatrijskoj ustanovi kojom se bavio u SLEPOM PUTNIKU NA BRODU LUDAKA. Doduše, neka vrsta institucionalne brige o junacima jeste kontinuirana tema u Markovićevom opusu, od SPECIJALNOG VASPITANJA do URNEBESNE TRAGEDIJE, FALSIFIKATORA i BRODA LUDAKA.

Otud možemo reći da se Markovićeva interesovanja  na neki način ukrštaju u ovom filmu.

U jednoj vrlo snažnoj antiintelektualnoj atmosferi koja je ophrvala naš film, Marković je jedan od retkih autora koji se bavi likovima intelektualaca, a kad i nisu nužno intelektualci, pokušavaju da dobace nekih kontemplativnih ravni.

U ovom konkretnom filmu, Marković se najakivnije bavi psihijatrijom, kroz slučaj glumca koji vodi život raspusnog alkoholičara i doživljava potpuni kolaps organizma i završava u bolnici gde mu dijagnostifkuju delirium tremens ali i neurološki problem, i kreće na put bolovanja i izlečenja.

Marković uvodi motiv psihodrame koji postaje sve intrigantniji kako odmiča, istovremeno dokazujući pozorišni mentalitet teksta ali i njegovu sofisticiranost u odnosu na ono što se kod nas snima.

Film kreće kao priča o glumcu koji na zabavan način tone u potponu dekadenciju, zatim prerasta u priču o njegovim tegobama i procesu izmlečenja. Međutim, izlečenje nije samo na nivou bolesti zavisnosti nego i suočavanja junaka sa traumatskim jezgrom.

U vizuelnom pogledu film je vrlo sveden i jednostavan i fotografija Đorđa Arambašića je bliža nekom maloekranskm produktu nego što deluje kao bioskopsko delo. Međutim, to sve ne znači da na kraju krajeva, Marković nije napravio intrigantan film, “loš film za pametne ljude”, kako smo zaključili ranije.

Čini se da je tema DELIRIJUM TREMENSA duboko bliska Markoviću, uostalom on igra pozorišnog reditlja u ovom filmu, i rekao bih da on ovde deli savete iz oblasti koje jako dobro poznaje a to su gluma i psihoanaliza.

Kad je formirana podela za film, centralnu ulogu dobio je Tihomir Stanič. Međutim, to ga ne čini dominantnim protgonistom jer mu je lik pasivan. Značajne glumačke veličine se pojavluju u filmu, a mnogima se pravi i omaž, recimo pokojnom Džemailu Maksutu koji je igrao u kultnom Markovićevom filmu VARIOLA VERA, takođe smeštenom u bolnicu.

Ono gde Marković najviše promašuje jeste činjenica da nije sve segmente priče podjednako produbio. One situacije koje vidi kao primarne su vrlo zanimljive ali neke koje su mu sekundarne, tretira kao priliku za prvološtašku karikaturu i to je šteta jer time nastaje disbalans. To se odnosi na neke epizodne likove kao što je recimo novi muškarac u životu ljubavnice glavnog junaka, pa jednim delom i njegova sama porodica.

Likovi “ludaka” sa kojima glumac deli sobu su dati kao vanvremenski jurodivi ljudi, i sa njima Marković postiže više nego što je izgledalo moguće.

U formi serije, DELIRIJUM TREMENS obećava da će biti veliko osveženje za RTS i naš televizijski program uopšte, ali kao film za veliki ekran, ne deluje kao delo Markovićevog renomea, što međutim ne znači da u određenom kontekstu ne zaslužuje punu pažnju, naročito od onih kojima će to biti jedina prilika da ga vide.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.550
Re: The Crippled Corner
« Reply #12898 on: 28-02-2019, 09:17:04 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.281
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12899 on: 28-02-2019, 12:40:35 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam