Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1584870 times)

0 Members and 10 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12950 on: 11-04-2019, 00:35:13 »
AMATOERER Gabriele Pichler je zanimljiv švedski film o malom švedskom mestu koje želi da privuče nemačke investitore koji obećavaju gradnju velikog hipermarketa. Kako bi privukli Nemce, odlučuju da snime film o svom mestu i taj posao daju deci iz škole kao domaći zadatak i profesionalnom reditelju naručenih korporativnih filmova.

U principu film ne ide dalje od te premise i koristi tu situaciju kao povod da junaci bolje upoznaju sebe, svoju varošicu i da objasne kako su se obreli u Švedskoj jer su mahom emigranti sa egzotičnih destinacija.

Koga zanima ova vrsta simpatičnog i artikulisanog, ali suštinski lapidarnog art housea, svakako može da pogleda...

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12951 on: 11-04-2019, 00:35:37 »
 Jedna od osnovnih razlika između srpske i hrvatske kinematografije je to što Hrvatska nema “bitne” reditelje sa jakim mejnstrim appealom. Jedan od reditelja koji pretenduje na to mesto i čiji se filmovi gledaju i važe za prinznate je Vinko Brešan. Međutim, uz svo dužno poštovanje prema Brešanovoj dugogodišnjoj karijeri. činjenica je da on nikada nije snimio neki groundbreaking film poput Srđana Dragojevića, recimo. SVEĆENIKOVA DECA su bila u stranim bioskopima, neki drugi filmovi su imali velike gledanosti itd.

Međutim, pošteno govoreći to su ipak sve drugorazredni filmovi, naročito u vizuelnom pogledu.

KOJA JE OVO DRŽAVA, najnoviji rad Vinka Brešana je zaista skoro po amatersko ostvarenje koje estetski izgleda kao studentski film nekog mladića kome je književnost u školi išla dosta dobro ali se na studijama režije nije snašao.

KOJA JE OVO DRŽAVA je film koji je anahran u vizuelnom i rediteljskom pogledu na jedan način koji ga maltene izdvaja od jugoslovenske filmske tradicije jer maltene u davnim epohama možemo reći da ni naši filmovi nisu ovako izgledali. Ne kažem da ovako zastarele filmove ne dobijamo i kod nas, ali stvari poput DOBRICE su kod nas retke i u suštini marginalne. Stoga, imati film koji ovako izgleda kao neku vrstu vrhunca hrvatskog mejnstrima je dosta tragično.

Međutim, nije tragično samo to, kada pogledamo da je OVAKAV film dobio podršku Eurimagesa, poljske televizije, srpskog Filmskog centra, mi u stvari dobijamo utisak o tome a nas smatraju totalnim kinemaotgrafskim Trećim svetom jer ovakve filmove oni više ne proizvode.

Po scenariju Mate Matišića, Vinko Brešan pravi satiru sačinjenu iz više priča o nekoliko slučajeva iz savremene Hrvatske, datoj u nekoj grotesknoj stilizaciji, sa prilično pretencioznim tobože apsurdnim zapletima i apsolutnom nesposobnošću da tu apsurdnu postavku realistički razradi. Ipak su i Dušan Kovačević i Miloš Radović nedostižan domet za Vinka Brešana, i teško da on može da dobaci do njih i te njihove sposobnosti da scenaristički privole apsurd na film.

Možda sam u poslednje vreme pogledao previše filmova koji pretenduju da budu cutting edge i uspevaju u tome ali KOJA JE OVO DRŽAVA mi je bio mučan podsetnik ne samo na to gde se nalazi naša kinematografija već i na to šta sve ovde kod nas može naići na priznanje.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12952 on: 12-04-2019, 00:01:40 »
HELLBOY Neila Marshalla je film koji mi ne deluje kao nešto neophodno. Del Torov film je bio underbudgeted i jako opterećen ograničenjima stripa, ali bio je takav da mu se ne može mnogo zameriti. Bio je na neki čudan način odličan u okvirima žestokih limita produkcije i materijala. Drugog filma se iskreno ne sećam ali u svakom slučaju, Del Torov film je došao u vreme kada se nismo našli u ovoj opštoj ekspanziji strip ekranizacija. U tom smislu, naglasio bih da su u tom periodu strip ekranizacije još uvek pokušavale da izbore svoje pravo na postojanje, da su se reditelji jako trudili da opravdaju činjenicu što uopšte biraju da rade takav materijal.

Stoga, HELLBOY po Mignolinom stripu koji nije baš neka mamipara, imao je puno ograničenja kada je nastajao. Marshallov HELLBOY izlazi u vreme kada je naišao zamor strip ekranizacijama, i kada je rediteljima teže da snimaju originalne scenarije nego stripove. U tim okolnostima, Marshall biva poptuno suprotan pristup od Del Tora i snima film koji je pre svega showcase njegovog ludila i egzibicionizma kao što je bio DOOMSDAY.

Dakle, Marshall je svoju ekranizaciju bazirao na razobručenju, sa idejom da svog HELLBOYa nadv eže na uspeh DEADPOOLa pre svega, i da naravno usput pokuša da izgradi neku strukturu.

U pogledu probijanja “četvrtog zida” i poigravanja naracijom ono se ne dešava na način kao u DEADPOOLu i svakako ne u tom obimu, ali ima ga, kao da ova količina cartoonish R-rated akcije podrazumeva i totalni odmak od uverenja ekipe u materijal.

Ta struktura gura Hellboya više u pravcu Johna Constntinea iz seriju koju je Neil inače uveo na ekrane, i to je neka pripovedačka osnova. Međutim, strip je tupav, nudi mešavinu motiva iz bajke, pulpa i okultizma i takvi su zapleti, konflikti, negativci, dakle to je na neki način osnov i ovog filma, neka half-assed fantasy zavera koja nema puno supstance ali nudi prostor Hellboyu da se pegla.

I tu Marshall dolazi do prvog problema svog filma, dakle sve ono što gledamo je hard-R, nekada samo cartoonish i ornamentalno, ali povremeno i zaista uznemirujuće, međutim, priča je PG. Efekat toga je da gledamo jednu dosta infantilnu priču sa dosta gorea i onda sve to deluje isprazno, usiljeno i kao da je samo sebi svrha. I to je legitiman pristup međutim bilo bi lepo da iza te kvi stoji neka priča za one koji su stekli pravo da se pred njima prospe.

Kažu da je Marshall nezadovoljan gotovim filmom. Ne bih da nagađam ali svakako da nezadovoljstvo ne može proizilaziti iz toga što mu je gore izbačen. Pre bi se moglo reći da ovaj film slabo “diše”, da drži visok tempo i da nudi masu događaja koji vremenom postaju jednolični i ravni iako svaki po sebi pretenduje da bude uzbudljiv.

U svakom slučaju, HELLBOY u sebi ima dosta onog karakterističnog B-pristupa koji je oduvek krasio produkcije obitelji Lerner, kao što je na kraju krajeva usotalom i ova. London u studiju Nu Boyana je lepo iskorišćen po ko zna koji put i britanska lokacija mi je generalno prijala.

U odnosu na Del Tora koji se trudio da snimi film koji legitimisati strip, i datu mu A-polish, Marshall ide bez kompleksa prema B-ugođaju i u tome uspeva. Međutim, opet, i on ne uspeva da se izbori sa ograničenjima stripa.

David Harbour u glavnoj ulovi opet nije ono što želeli, oduvek, a to je Arnie kome ni ne treba šminka, a po glumačkoj igri je kudikamo manje pretenciozan od Rona Perlmana, ali sasmim tim i manje ikoničan. Milla Jovovich kao negativka, veštica, spada u onaj nit’ se šije nit’ se para domen.

Elem, HELLBOY je prijatan gorefest sa dosta stripovske akcije. Pa ipak, kada se nađe u bioskopu, u isto vreme sa SHAZAMom koji je izuzetno osmišljen ia potpuno PG, oseti se bitna razlika u studioznosti pristupa koja ipak pokazuje zašto je Warner to što jeste a Lerner nešto drugo. Međutim, HELLBOY na kraju krajeva jeste ipak dosta solidan predstavnik onoga što Lerner pravi i zbog čega je dragocen. Za pedeset miliona je snimio grindhouse comic book movie, i uprkos tome što nisam nužno oduševljen njima, voleo bih da uspe jer i je ovakav pristup stripu neophodan pošto ga vraća pulp korenima.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12953 on: 12-04-2019, 00:28:23 »
John R. Leonetti, snimatelj i reditelj koji se naročito afirmisao u saradnji sa Jamesom Wanom snimio je Netflixov horor THE SILENCE koji se može posmatrati kao rip-off A QUIET PLACEa, ali se u širem kontekstu nadovezuje i na Netflixov hit BIRD BOX. Netflixu idu od ruke postapokaliptične pirče sa najrazličitijim predznacima, bilo da je reč o zombijima, praistorijskim pticama ili bićima koja ne smeš da vidiš.

Elem, THE SILENCE je neprijatno sličan A QUIET PLACEu. Počinje situacijom sličnom Bowmanovom REIGN OF FIRE, prilikom nekog kopanja, neimari otkrivaju da ispod zemlje žive neke praistorijske price predatori koje praktično dovode do smaka sveta. Pošto su živele pod zemljom i u tami, one su navođene zvukom. Međutim, njihova anatomija nije ni približno zastrašujuća ili neprobojna da budu takva pošast koja će uništiti Ameriku.

Dakle, počev od premise koja je neuverljiva, THE SILENCE ne dobacuje do A QUIET PLACE a kad je o stilu reč, Leonetti ima baš mnogo da uči dok dobaci do Krasinskog. U filmu postoji par zabavnih detalja u obračunu sa ptičurinama ali nažalost, ovo je u najboljim fazama B-verzija A QUIET PLACE a česti nije ni to. Tim Lebbom je autor romana na kom je film baziran i moguće je da su se momci koji potpisuju Krasinskog inspirisali njime ali neke sličnosti poput nagluve kćeri u ovakvim okolnostima stvaraju gotovo nelagodnu sličnost sa sjajnim prošlogodišnjim filmom i blokbasterom.

Jedina i najvažnija razlika je nešto što ne ide u korist THE SILENCEu, barem ne nužno, a to je da ovaj film donosi i period pre apokalipse i naravno tropey situaciju u kojoj se ljudi ispostavljaju kao opasniji protivnik od monstruma.

Dakle, možemo reći da Leonetti nije propustio da “pokrije” nijedan od potencijalnih prostora delovanja, ali to bogatstvo nije naročito kapitalizovao. Glumačka ekipa i i određeno iskustvo autorske ekipe čine da film na neki način može proći kao podnošljiv B-ugođaj za one koje to zanima, ali nema razloga gledati ga kada sa istom premisom imamo istinski dobar film.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12954 on: 15-04-2019, 00:10:13 »
 TERRA FORMARS Takashi Miikea je SF akcijaš koji me je po svom seting privukao da iznova pogledam neki film ovog reditelja posle dužeg vremena, možda i desetak godina. Miike mi se prilično ofucao kada je ušao u mejnstrim, i prestao je da me zanima ali je TERRA FORMARS delovao kao nešto što bi moglo biti subverzivno je zaplet mange Yu Sasuge i Kenichija Tichibane podseća na STARSHIP TROOPERS.

I zbilja, ima tu elemenata STARSHIP TROOPERSa kao i prostora da ovaj film bude zanimljiv hrvatskim fantastičarima, donosi uostalom ljude koji spajaju svoje gene sa insektima što je opsesivna tema kod Darka Macana u stripovima i romanu, a bogami i kod Aleksandra Žiljka.

Ovog puta mutacija se dešava sa insektima, ali neko veliko ludilo i body horor se ne dešava. Miike ima lakoću u vođenju priče i povremeno uspeva da čak iznenadi mejnstrim pitkošću izraza, međutim na kraju nema neke nadogradnje u ovoj priči o mutiranim insektima poslatim da teraformiraju Mars i ekipi ljudi spremnih da se automoutiraju kako bi ih uklonili i obavili misiju do kraja.

Mutacije čine da se ljudi pretvore u nekakve stripovske kreature i to je manje-više to. Psiholoških implikacija takvih intervencija, mutacija i deformacija praktično nema, a o nečemu što bi Miike ranije razrađivao u takvom zapletu da i ne govorimo. Stoga, nije ni čudo da je ovu live mangu u Japanu distribuirao Warner Brothers kao par excellence mejnstrim rad što ovo nesporno i jeste.

Bez dileme, Miike nije reditelj koji ima dovoljno mejnstrim senzibiliteta da dovede ovu priču do zadovoljavajuće ravni bioskopskog spektakla ali se trudi i za to mu treba skinuti kapu. Međutim, ovaj film neprekidno kombinuje mentaliltet i dramaturgiju “male” i “velike” priče, filma o svemirskoj misiji i horora o grupi junaka koji će ginuti jedan po jedan. Nema tu jasnog koncepta i ideje.

U odnosu na STARSHIP TROOPERS jasno je da Miike zna za Verhoevenov film jer u pojedinim deonicama koristi infomercial kao stilsku poštapalicu kao što je radio holandski majstor ali manje-više to je i jedina stvar koja sem delimične ikonografije povezuje ova dva filma. Miike naprosto nema iskutva i znanja u radu na ovako velikim projektima da bi u svoju perverziju uneo istinsku mišićavost pravog punokrvnog blokbastera.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.556
Re: The Crippled Corner
« Reply #12955 on: 15-04-2019, 08:06:46 »
Ja film nisam još pogledao, ali ako je Miike uspeo da napravi iole koherentan filmski narativ to je već uspeh s obzirom da je Terra Formars praktično martial arts manga sa ekstremno malo "prave" radnje.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12956 on: 15-04-2019, 23:44:56 »
OFFICE UPRISING Lina Oedinga je rediteljski rad prekaljenog kaskadera koji se opredelio za zombi komediju u kojoj ima akcije ali je akcenat ipak prvashodno na verbalnim gegovima.

Nažalost, OFFICE UPRISING deluje kao film od kogu su producenti delom ili potpuno digli ruke iz prostog razloga što je previše sličan nedavnim filmovima MAYHEM i BELKO EXPERIMENT i nažalost slabiji od oba.

OFFICE UPRISING ima odličnu glumaku podelu koju predvodi Brenton Thwaites, Karan Soni, Gregg Henry i Zachary Levi ali scenario naprosto nije dovoljno duhovit a realizacija nije dovoljno spektakularna da to prevaziđe. Međutim, isto tako film je dovoljno energičan da bude pitak i da se na kraju ipak dosta lako isprati.

Ono što je jedan krupan hendikep filma jestu produkcioni dizajn i fotografija. Robert Brinkmann je iskusan direktor fotografije koji je radio dosta komedija ali se doticao i drugih žanrova no u ovom filmu ne prebacuje iznad nivoa manje zahtevne televizije. Stoga film ima žestok DTV look u fakturi slike pa i u scenografiji koja je dostojnika nekog sitkoma nego filma.

Na ekranu jesu televizijski glumci ali su ipak imena i zaslužili su izraženiji film look od ovoga.

Akcione situacije, borbe i potere su solidno realizovane, nema tu nekih velikih prodora ali definitivno ima žara. Isto tako, odnos komedije, akcije i horora je solidan i film ima određenu konzistentnost.

Ipak, opšti utisak je da OFFICE UPRIISING deluje kao da je sniman za neki mali ekran bez većih ambicija u pogledu estetizacije i to ga stavlja na začelje sličnih projekata.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12957 on: 16-04-2019, 18:31:24 »
DIAMANTINO je portugalski film što onima koji su se susretali sa ovom kinematografijom u startu govori dosta, dakle prilično je limitiran. Reč je o grotesknoj satiri čija je meta bez ikakve sumnje Christiano Ronaldo iličen u fikcionalnom fudbaleru Diamantinu, man childu koji je posvećen fudbalu u kome je postigao sve koji posle lošeg nastupa na Mundijalu u Rusiji doživljava slom i povlači se iz sporta sa svoje dve bizarne bliznakinje i pokušava da se oporavi od sportskog neuspeha i smrti oca.

Međutim, sestre bliznakinje nisu jedine koje mu rade o glavi. Tu su još i predstavnici ekstremno desne stranke koji hoće da ga kloniraju za potrebe svoje kampanje kao i poreska policija koja ga istražuje zbog pranja novca, a sve to u osvit portugalske kampanje za izlazak iz EU u kojoj nesrećni Diamantino ima pivotalnu ulogu.

DIAMANTINO je ona vrsta groteskne satire koja obično ostaje na nivou predložaka i ideja, podjednako među amaterima i profesionalcima ali se retko snima.

Svakako da film ima specifičnu težinu jer prikazuje jednu zemlju i društvo koji se kolektivno identifikuju i oslanjaju na jednog čoveka i to sportsku zvezdu, i u tom pogledu verujem da ova priča ima težinu u Ronaldovom Portugalu više nego u Novakovoj Srbiji. Međutim, sve ono što sledi kao nadgradnja te solidne premise jeste čitava lepeze raznoraznih motiva, tema i ideja, detalja i celina, i to sve u spoju sa nerafiniranošću portugalskog filmmakinga svakako unazađuje ovaj film.

Gabriel Abrantes i Gabriel Schmidt smenjuju vrlo pedantno snimljene scene sa aljkavim aisto važi i za scenario u kome nisu sve ideje podjednako dobre i zanimljive.

Stoga, DIAMANTINO ostaje kao potentna satira zarobljena u fizionomiji portugalskog filma koji na kraju malo šta ima da preporuči.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12958 on: 18-04-2019, 00:17:10 »
Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.

Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.

Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.

U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.

Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.

Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.

No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije  koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12959 on: 20-04-2019, 14:08:18 »
HIGH LIFE Claire Denis je priča o ljudima koji sami borave na svemirskoj misiji, o ocu i kćeri koji su zarobljeni na svemirskom putovanju i sećanjima kako je do toga došlo. Film je pretenciozan i zbunjujući, ne samo u pogledu toga šta se dešava među junacima već i na planu samog toka priče, šta je na Zemlji, šta je u kosmosu, da li je u kosmosu i sl.

U svakom slučaju, Claire Denis nije preterano kapitalizovala izolaciju ljudi na svemirskoj misiji, i nije uspela da iz nje izvuče sve ono što je mogla u dramskom pogledu, niti da kroz mali broj likova izgradi radikalniji dramski sadržaj pošto je film mahom oslonjen na flešbekove sa čitavim nizom protagonista.

Sudeći po kritikama, ono što je Claire Denis pokušala bolje je komuniciralo sa drugima nego sa mnom. Stoga, svakako da ovaj film zaslužuje barem pokušaj da se pogleda.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.073
Re: The Crippled Corner
« Reply #12960 on: 20-04-2019, 17:30:01 »
endgejm soon!!!
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12961 on: 21-04-2019, 22:44:02 »
SUPERLOPEZ Javiera Ruiza Caldere je uspešna ekranizacija Janovog stripa koji je koncipiran kao španska parodija na Supermana. SUPERLOPEZ je baziran na premisi da je malo dete sa nadljudskim moćima sa kriptonolike planete palo u Španiju a ne u Ameriku i da je odgajano u španskim vrednostima da se u suštini može pristojno živeti i ako se ne ističeš i ako si mediokritet. U tom pogledu SUPERLOPEZ je strip koji najdirektnije razrađuje premisu Supermana i film je tretira na sličan način, kao reakciju na filmove o Čoveku od čelika.

Na neki način filmski SUPERLOPEZ je odgovor na premisu Lesterovog drugog SUPERMANa i Snyderovog MAN OF STEEL, u tom smislu što imamo dolazak protivnika sa zavičajne planete koju kod DCa oličava General Zod.

U slučaju SUPERLOPEZa, sam diktator sa daleke planete pomalo asocira na Generalisimusa Franca ali se ne razrađuje dalje u tom smeru.

Caldera se odlično snalazi sa povećanim ulozima i sa većim budžetom u odnosu na svoju prethodnu strip ekranizaciju ANACLETO koja je bila spoof bondolikog špijunskog imaginarijuma. SUPERLOPEZ nema čega da se stidi u odnosu na ovakava sadržaj iz bilo koje druge kinematografije, i susšinki uvodi Španiju ne samo na tržište žanrovskog spoofa koliko mnogo više na tržište istinskog comic book filma.

Protagonista španskih romantičnih komedija Dani Rovira se odlično snašao u naslovnoj ulozi, i dao joj je svoj karakteristični komični pristup,  ali i šarm koji se ispostavlja kao vrlo snažan u pojedinim deonicama a naročito u odnosu na atipičan dizajn lika sa brkovima. U odnosu na stripski izvodnik koji je još parodičniji, Rovira mu daje auru Clark Kenta za nijansu pojačanu u komičarskom ključu.

Uostalom, u slučaju SUPERLOPEZa ono što je spoof proizilazi iz stripa a ne iz filmskog sadržaja. I Caldera upravo na tom nivou iznova potvrđuje da je jedan od zanimljivijih reditelja specijalizovanih za akcionu komediju i generalno za žanrovske hibride koji uključuju humor.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.556
Re: The Crippled Corner
« Reply #12962 on: 23-04-2019, 20:59:40 »
Ang Lee i Will Smith prave Gemini Man, film koji je očigledno inspirisan Metal Gear igrama. Trejler upravo dropovao:
 
 
https://youtu.be/a1jaIFG-3eg

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12963 on: 23-04-2019, 21:02:08 »
To je jedan od kultnih nesnimljenih projekata koji je baš dugo dugo čekao tehničke mogućnosti, usput menjao reditelje i glumce...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12964 on: 24-04-2019, 02:25:39 »
RTS je 23. aprila 2019. godine napravio vrlo solidan prigodni program koji su činili dokumentarna emisija HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI i vrlo dirljiva komemoracija. Nažalost, igrani televizijski film O ŽIVOTU I O SMRTI je bio potpuni, rekao bih čak sramotni, promašaj,

RTS je napravio konkurs za scenario televizijskog filma o temi bombardovanja dve godine raniije i po svemu sudeći je ovo tekst koji je pobedio.

Scenario je napisao Predrag Perišić, iskusni scenarista mahom populističkih komedija iz socijalističke svakodnevice, ali isto tako i dugogodišnji urednik na Radio televiziji Beograd, a kasnije na RTSu. Otud iznenađuje da se on u svom filmu bavi ponajmanje televizijom. Bavi se temom fikcionalnih ljudi sačinjenih od opštih mesta miloševićevske sankcijske ratne tranzicije, i njihovim privatnim pitanjima u satima pred napad na RTS. Svi ti junaci će se na neki način naći na istom mestu ali ostaje nejasno kako to da mi, uprkos vrlo jasnom insistiranju RTSa da svaki poginuli ima ime i prezime, identitet i radno mesto, da mu se zna, koliko je moguće iz kakve kuće dolazi i kakav život je vodio, odjednom dobijamo fikcionalnu priču o tim događajima a koja inače u mnogim aspektima nije baš verodostojna.

Potreba da se fikcionalizuje jedna takva priča sama po sebi nije greh ali to bi imalo smisla kako bi se napravili kompozitni likovi i ispričala istina kroz neku fikciju.

U slučaju ovog filma nije mi jasno šta autori žele da prikažu, poluprivatni herbarijum stereotipa o devdesetim, vemenu ratova i sankcija, nekakvu melodramu o ljudima iz trćeg doba i njihovom odnosu sa mlađima, ili nešto treće, ali utisak je da njih sve zanima sem onoga radi čega je snimljen ovaj film.

Tako i sama posveta na kraju televizijskog filma deluje nakalemljeno, potpuno suvišno i neprimereno jer ovaj film nije nikakav istinski omaž nastradalima već samo jedan dezorijentisani dodatak inače dobro osmišljenoj i emotivnoj proslavi jednog tužnog jubileja, a to je dvadeset godina od ubustva šesnaest radnika RTSa.

Čini se da je i RTS svestan toga šta je snimio pa je ovaj televizijski film stavio u termin posle svih dokumentaraca i prenosa, kada je ciljna grupa već polako otišla da spava.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12965 on: 26-04-2019, 03:43:51 »
ENDGAME, završni film u MCU toku zvanom AVENGERS je nažalost nešto što je primer seizmičkih promena na gori i rađanja miša. Završni film se nadovezuje na INFINITY WAR u kome je “hrabro” pobijeno pola MCU, i u završnom filmu preostali superheroji žele da svoje kolege i ostatak pobijenog naroda i bića vrate u život. To nažalost rade na jedan krajnje konvencionalan način i u tom pogledu ENDGAME deluje zastrašujuće jeftino. Naprosto, film ovakve ambicije je možda mogao da pokuša da se osloni na neku uzbudljivu narativnu tehniku, ako već ne na neku suštinski zanimljivu priču, ali ono što smo dobili jeste zapravo putovanje vremeplovom u scene iz ranijih nstavaka i repriza onoga što smo već videli, ali što nažalost nije ni toliko kultno ni toliko ikonično da bi nam dalo neku suštinsku svežinu u iskošenom pogledu na poznate situacije. Jedno je kada junaci READY PLAYER ONEa uđu u sobu iz SHININGa a potpuno je drugo kada junaci iz ENDGAME odu u finale prvog AVENGERSa koje je ionako isnimano iz  svakog mogućeg ugla i u kome se dešava jedna velika hrpa nekontrolisanog haosa, da bi onda tokom tog događaja otišli do kuće Doctora Strangea, ili na neku planetu na kojoj se dešava XYta potraga za “nečim” itd.

Dakle, prvih sat vremena filma je ponovno okupljanje ekipe, i tu se jedino i pojavljuju neki duhoviti momenti gotovo uvek vezani za Thora. Onda drugih sat vremena junaci idu u razne scene iz ranijih AVENGERSa i u trećem satu sledi veliki obračun, više verbalni, nego fizički ali naravno ima i neke generic akcije koja najviše podseća na pokušaj da Thanosu oduzmu infinity stones onako džumle u INIFINITY WARu.

Moguće je da ponovna poseta starim scenama iz Whedonovih filmova miže imati nostalgični efekat za die hard fanove, ali objektivno gledano poražavajuće je koliko te scene zapravo ne nude ništa upečatljivo i koliko su zaboravljive, čak i odnosu na scene iz drugih MCU filmova.

Mada “dramskih” i dijaloških scena je na nivou dosadnjikave televizije u jake cringe efekte koji su postali neizbežni još od INFINITY WARa. Sve u svemu ako se izuzme mahom grozan domet tih dramskih scena, druga neverovatna stvar je koliko u ovom filmu zapravo nema akcije. Ako je INIFINITY WAR bio dramaturški trapav jer Braća Russo nisu mogla da uspešno vode toliko paralelnih tokova onda je ovaj film mnogo čistiji jer tih tokova nema toliko ali je tupav i trom.

Zapanjujuće je koliko u ovom tentpole filmu zapravo nema akcije, i to je možda i jedino zaista radikalno u ovom filmu. Akcije ne samo da nema u formi obračuna nego i inače, u inscenaciji. Sve su to beskrajni teatralni dijalozi koji se povremeno ubrzaju kroz neke vodviljske slučajnosti i mikro-zaplete. Kada konačno dođe do akcije to je sve bajato, ili je referenca na raniji film ili čista repriza. U tom pogledu, ENDGAME bi mogao biti jedan od najvećih blokbastera u kojima se zapravo nije desilo ono što ljudi zamišljaju da se dešava u takvim filmovima.

AVENGERSi su mi uvek bili najslabiji deo MCU i završavaju se baš na način kako su počeli i razvijali se.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12966 on: 26-04-2019, 03:47:09 »
Reprizirao sam C.H.U.D. Douglasa Cheeka inspirisan Peeleovim izuzetnim filmom US. Ovaj film iz 1984. godine deli sa USom jednu dimenziju jer negativci žive u podzemlju, u napuštenim tunelima kanalizacije i metroa, s tim što za razliku od Peeleovog filma ovo nisu doppelgangeri već mutirani beskućnici koje je deformisao toksični otpad i pretvorio ih u podivljale podzemne kanibale.

C.H.U.D. međutim uprkos svojoj reputaciji i zapletu zapravo ima slično svojstvo kao Danteov HOWLING, dakle to je film u kome su monstrumi dati u naslovu ali priča je više koncipirana kao misterija nego kao direktni obračun ljudi i monstruma i tek u trećem činu imamo direktni duel.

Dotle je to mnogo više jedna niskobudžetna društvenokritička priča o nebrizi gradskih većnika za sirotinju i državnim službenicima koji se interesuju za njihove probleme tek kada se pojavi rizik od totalne kompromitacije.

Ljudi koji su radili ovaj film svoje sledeće korake napravili su u žanru komedije, tu su rane uloge Johna Goodmana i glumačko-autorski angažman Daniela Sterna. Glavne uloge solidno igraju John Heard i Kim Greist i film ima vrlo jasan i prijatan njujorški vajb.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.556
Re: The Crippled Corner
« Reply #12967 on: 26-04-2019, 05:07:19 »
Unseen sequel to Anthony Burgess's 'A Clockwork Orange' has been discovered
 
Quote

A follow-up to Anthony Burgess’s iconic novel A Clockwork Orange has been unearthed from dossiers he left at his Italian residence in the 1970s.
Titled The Clockwork Condition, it is believed to be “part philosophical reflection and part autobiography” and – in its own way – addresses the claims that Stanley Kubrick’s film adaptation inspired real-life crimes. Around the time of its initial release, it was thought to be so dangerously influential that the director eventually ceased distribution on the movie in the UK.
 
When Burgess died in 1993, his archives were shipped to the UK and were overseen by the Burgess Foundation in Manchester. According to The Guardian, the organisation’s director Professor Andrew Biswell states that the Mancunian author once referred to his ideas for a sequel back in a 1975 interview.
The manuscript is reportedly 200 pages and is composed mostly of typewritten notes and drafts.
“This is a very exciting discovery,” enthused Biswell, as he discussed the recent revelation. “The Clockwork Condition provides a context for Burgess’s most famous work, and amplifies his views on crime, punishment and the possible corrupting effects of visual culture. It also casts fresh light on Burgess’s complicated relationship with his own Clockwork Orange novel, a work that he went on revisiting until the end of his life.”
 He concluded by saying that Burgess abandoned the project when he “came to realise that the proposed non-fiction book was beyond his capabilities, as he was a novelist and not a philosopher.”
First published in 1962, A Clockwork Orange is set in a dystopian future and follows teenager Alex DeLarge, who leads a gang of violent, young thugs called the ‘Droogs’. When Alex eventually gets captured by the authorities, he volunteers to test out a new rehabilitation therapy, believing it’ll be an easy way out of prison. But the therapy affects him far more intensely than he could have imagined.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12968 on: 26-04-2019, 20:42:05 »
ARCTIC je film u kome Joe Penna pokušava da pruži Madsu Mikkelsenu zadovoljstvo učešća u solisitičkom survival trileru koji je postao svojevrsna obavezna figura za savremene reditelje ali i glumce. Posle Toma Hanksa, Sandre Bullock, Jamesa Francoa, Lea DiCapria, zapljunuo se i Mikkelsen.

Njegova nezgoda dešava se na ledenom Arktiku kako sam naslov kaže a igra preživelog posle pada aviona koji se taman snašao nekako sam a onda mora da počne da brine i za teško povređenu ženu iz spasilačkog helikoptera koji je trebalo da mu donese spas.

Mikkelsen je potpuno posvećen ulozi i ono što mahom pratimo je “radni proces”, njegovo lutanje kroz neprijateljski i zaleđeni pejzaž, muke da se snađe i izbavi nekako na snegu vukući svoju onsevešćenu saputnicu na sankama.

I film se manje više svodi na osamdesetak minuta toga - Mikkelsen protiv elemenata, sam, bez mnogo reči čije odsustvo nadoknađuje nevoljama. Navikli smo na Mikkelsena u takvim hardboiled rolama, setimo se Refnovog VALHALLA RISING, ali ARCTIC manje-više ne pruža ništa više i ne ide nigde dalje od stvari koje smo na ovu temu već videli.

Učešće ARCTICa u nekom od sporednih programa kanskog festivala otud poprilično iznenađuje jer mi deluje da uprkos određenoj vizuelnoj raskoši koja priziva da se ovaj film vidi u bioskopu, zapravo ovo je nešto što će na duže staze pre svega biti maloekranski sadržaj, jedan od onih neutralnih a surovih filmova o sukobu čoveka i surove prirode kakvi uvek mogu da se nađu na programu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12969 on: 28-04-2019, 00:38:05 »
Po motivima priča Vsevoloda Garšina, Andrej Volgin snimio je debiantski film u korežiji sa Maksimom Kondratenkom ЗТИМ ВЕЧЕРОМ АНГЕЛЫ ПЛАКАЛИ i reč je o nečemu što najpre podseća na studenstki film razvučen jedva na celovečernju formu sa kakvima često debituju preduzetni mladi autori.

Film pati od niskog budžeta, preoštre digitalne slike, segmentarne priče koja svedoči o tome da su autori verovatno želeli da sabiju više priča u jednu ali i da istovremeno nekako napabirče snimajući na parče kako uslovi dozvoljavaju, pa je i rezultat jedan od onih radova koji u vreme kad su izašli može da posluži kao showcase za mladog reditelja i ne mnogo više od toga.

Volgin i Kondratenko su potom i nastavili saradnju prešavši na televiziju, dakle sve ovo je urodlio plodom a eto Volgin sada prebacuje čitavu karijeru u višu brzinu posle uspeha filma BALKANSKA MEĐA.

Ukoliko želite da vidite ono što vam se dopalo kod Volgina kad je radio MEĐU, pogledajte mini-seriju БЕГИ, ovaj debitantski rad je baš za kompletiste, ljubitelje i poznavaoce koji hoće da vide kako su mu izgledlali počeci.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12970 on: 28-04-2019, 01:26:19 »
MERCY BLACK Owena Egertona je Blumhouseov film pušten bez reklame na Netflix, kao još jedno od onih ostvarenja ove produktivne kuće koja naprosto ne dobace do bioskopskog statusa,

Ovo je priča o devojci koja posle petnaest godina biva puštena iz psihijatijske klinike zbog toga što je zaklala drugaricu kako bi prinela žrtvu nekakvom entitetu koji se ukazuje deci. Naravno, ispostavlja se da njen slučaj zapravo nije psihijatrijskog karaktera već da u tome nečega ima.

Egerton pravi film koji izgleda solidno, i dobro je glumljen, lokacije su zanimljive i ima nekakav inde vajb ali sve ukupno pati od jednog problema - strava i užas nisu preterano maštoviti i pošto nije strašan uvrzo postaje prilično dosadan i lišen dinamike.

Otud priča koja je relaitvno pravolinijska na kraju krajeva biva još slabije “prodata” publici nego što je mogla pošto poneki jump scare zapravo nije dovoljan da nadoknadi suštinsko odustvo major scareova.

Ipak, ukupono uzev ovo je tehnički kompetentan film koji nije neprijatno gledati iako na kraju više ima smisla kao indie melodrama.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12971 on: 01-05-2019, 00:28:39 »
BAD GIRL Fina Edquista je australijski derivat brojnih američkih filmova o prijateljstvima mladih devojaka koja se pretvore u opsesivne i nasilne ishode. Adut Fina Edquista u ovoj predvidivoj postavci jeste dobar ukus za muziku, na soundtracku se čuju The Knife i Crystal Castles, kao da sam ih ja birao, i Samara Weaving, koju bih takođe ja zvao.

Međutim, tih par fetiša na jednom mestu nisu dovoljni da uzdignu ovaj film i učine da prevaziđe dva osnovna problema - generic postavku i krajnje skromnu, da ne kažem slabu realizaciju. I kod takvih stvari naprosto nema pomoći.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.073
Re: The Crippled Corner
« Reply #12972 on: 01-05-2019, 15:01:51 »
žali bože tri sata avendžersa a još su me i ubili! :lol:
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12973 on: 01-05-2019, 15:57:33 »
Спираль je debitantski film Andreja Volgina, kombinovani rip-off nekoliko različitih američkih filmova, od Fincherovog GAME preko Pogueovog SKULLS do nekih manje važnih. U njemu Volgin pokazuje da ume fino da zamasti stvari na malom budžetu, naročito kad sui akcioni prizori u pitanju, kao i da je zainteresovan za visokoestetizovani eskapizam. Nažalost, on ovde ima previše mali budžet da bi u potpunosti mogao da pokrije sav "repromaterijal" koji mu treba, počev od lokacija koje variraju u kvalitetu, do samog trajanja snimanja koje deluje da je ipak bilo prekratko da bi film istinski "prodisao".

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Linʞᴉn

  • 3
  • Posts: 682
Re: The Crippled Corner
« Reply #12974 on: 02-05-2019, 20:27:21 »
žali bože tri sata avendžersa a još su me i ubili! :lol:

Odgledah juče. Sasvim solidno. Odličan finiš za Ajronmena i Kapa. :|

Kako je krenulo ovaj završetak MCU faze biće još i najbolji od tri velika geek endgame-a za 2019-u, tj. bolji u konkurenciji sa Gejmotronom i SW.
“Billy is spastic in time, has no control over where he is going next, and the trips aren't necessarily fun... he never knows what part of his life he is going to have to act in next.”

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12975 on: 02-05-2019, 20:55:41 »
FIGHTING WITH MY FAMILY Stephena Merchanta je neobičan hibrid. Reć je o WWE biopicu koji je naravno tu da hagiografski ojača brend i stoji kao jedno od ostvarenja koja nameravaju da biografski obrade životne priče značajnih ljudi iz ovog miljeu, dočim je stilski i po temi i po ključnim kreativcima ovo zapravo britanski film.

Dakle, FIGHTING WITH MY FAMILY je na neki način ono što MCU nije uspeo da uradi dovodeći razne reditelje a WWE uspeva, a to je da razbije rukopis ne samo kroz izbor teme nego i kroz stil. Izuzev Taike Waititija u MCU, niko unutar tako velikih franšiza nije odlazio toliko daleko od određenog okvira očekivanja kao Merchant u ovom filmu.

Stephen Merchant je, kao što znamo, velikan britanske komedije, i ono što donosi ovom filmu, onaj sloj “fikcije” koji on donosi biografiji ličnosti čiji je životni izbor sportska zabava formulisana kao vrhunska fikcija, jeste upravo britanski humor. Dok Florence Pugh u ulozi legendarne rvačice Paige još i mora da prođe character arc svojstven svakom konvencionalnom sportskom biopicu, onda su njeni roditelji koje igraju Nick Frost i Lena Headey tipičan društveni talog iz britanske komedije, sirov, pomalo pokvaren ali pun ljubavi. Ceo britanski deo Merchant tretira kao britcom, negde na ničijoj zemlji između televizije i filma ali srećom pretežući na stranu bioskopa.

Sam uspon glavne junakinje je naravno “američki” i delom se dešava u Americi i Merchant uspeva da dobro uklopi taj američki segment u kome je generalno manje ubedljiv kada nisu u kadru The Rock koji igra samog sebe i Vince Vaughn koji igra WWE skauta i kouča koji muštra Paige kroz NXT program.

Vaughn je prava solucija za tu rolu jer on upravo ume da napravi balans između komedije i realističke američke glume, igranja sa punim ubeđenjem i emotivnim rasponom, i on zapravo predstavlja tu ključnu sponu koja zaokružuje Merchantov film.

Stoga, FIGHTING WITH MY FAMILY je film sa jakim autorskim pečatom i fanovi Stephena Merchanta neće biti razočarani. Ovo je film sa integritetom autorskog filma i to je vrlo zanimljivo ako imamo u vidu kako je sigurno ušuškan ne samo u milje WWE već u njegov imaginarij kao brenda.

Svakako da je Florence Pugh glavni deo ovog showa, ali već pomenuta autorska atipičnost filma, pa konačno i sve ove sporedne karike koje čine celinu zapravo pomažu da njena uloga bude deo nečega što na kraju ipak nije samo by the numbers sportski biopic, odnosno da izgleda kao da nije.

Odluka WWE da pokene biografske projekte o svojim velikanima predstavlja novu fazu u okvirima tog brenda je su njihovi prvi filmovi imali pre svega svrhu da od rvača naprave glumce. Sada od rvača prave respektabilne filmske likove, ali za sada još uvek ne odustaju od fikcionalizacije što je vrlo zanimljivo.

Merchant svakako nije reditelj od kog se može očekivati visoka estetizacija borbi, ali se na kraju od njega dobila jedna specifična stilizacija života.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.073
Re: The Crippled Corner
« Reply #12976 on: 02-05-2019, 22:34:25 »
žali bože tri sata avendžersa a još su me i ubili! :lol:

Odgledah juče. Sasvim solidno. Odličan finiš za Ajronmena i Kapa. :|

Kako je krenulo ovaj završetak MCU faze biće još i najbolji od tri velika geek endgame-a za 2019-u, tj. bolji u konkurenciji sa Gejmotronom i SW.

ovo sve i moj dragi muž misli, večeras smo se raspravljali. :lol:
naravno, nije da nema puno momenata koji su mi se dopali, al očekivala sam mnogo više. plus, akcija nula, moralo je to bolje.
Some things you have to do yourself.

Linʞᴉn

  • 3
  • Posts: 682
Re: The Crippled Corner
« Reply #12977 on: 03-05-2019, 07:40:45 »
naravno, nije da nema puno momenata koji su mi se dopali, al očekivala sam mnogo više. plus, akcija nula, moralo je to bolje.

Dobro, bitka jeste klasično Stenlijevsko svrš svrš svršavanje, ali i kao takva bolja je od Gejmotronske muljage sa crncima u tunelu, da se ne lažemo.  :lol:

A i, Ajronmenov badas potez mi je ipak emotivno jači od onog male Mormontove, ma koliko mi je klinkica mila i srcu draga. Ajronmen je ipak Ajronmen, jedno osam full lenght filmova s njim predvodilo je ovaj krešendo...
“Billy is spastic in time, has no control over where he is going next, and the trips aren't necessarily fun... he never knows what part of his life he is going to have to act in next.”

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12978 on: 03-05-2019, 14:05:14 »
LONG SHOT Jonathana Levinea je film koji u svojoj samoj strukturi odaje vlastite kontradikcije koje ga na kraju potapaju.

Premisa filma je da glavni junak od trinaeste godine čezne za svojom šesnaestogodišnjom bejbisterkom, i nekih tridesetak godina kasnije je ponovo sreće - ona je Državni sekretar SAD a on je njen pisac govora. Umesto da događaje prikaže hronološki, i izgradi LONG SHOT kao jednu wish fulfillment fantaziju jer on to u osnovi jeste, on daje taj detalj u flešbeku, prethodno uvodeći glavnog junaka i glavnu junakinju potpuno odvojeno u priču.

I takav je onda ceo film. Ima goofy premisu a onda pokušava da je predstavi kao da mu ona nije osnovna tema a u stvari jeste, i na toj klackalici imamo ceo film. On polazi iz neke geeky fantazije, a onda sve vreme pokušava da bude priča o emancipaciji, o sposbnosti žene da se izbori o muškom svetu, i taj spoj infantilne muške fantazije i emancipatorske vizije daje besmislene rezultate.

Film je sporadično smešan, ali ništa van okvira koje u startu donose talentovani glumci kao što su Seth Rogen i Charlize Theron, a gegovi, situacije i opšti okvir su krajnje klišetizirani. Čini se da Levineov film pokušava da preplete razne pristupe komediji i Charlize Theron je sposobna da se snađe u svakom od njih, no materijal je ipak dosta ispod neophodnog nivoa.

Levineov film je vizueolno krajnje krut, konvencionalan, nemaštovit, ne pruža nikakav estetski ugođaj, niti atmosferu, a ne pomaže ni glumcima da se razigraju.

Sve u svemu, LONG SHOT je prilika da gledamo Charlize i Rogena što nužno mora biti na nekom nivou kul ali sve u svemu, ovo je prilično slab star vehicle.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12979 on: 05-05-2019, 16:55:03 »
THE WANDERING EARTH Franta Gwoa važi za prvi kineski SF blokbaster. Nastao je kao ekranizacija romana Cixin Liua čiju sam ekranizaicju CRAZY ALIEN gledao početkom ove godine. Ovo je međutim bitno drugačiji film sa mnogo više hard SF premisom.

Naime, u bliskoj budućnosti, Zemlja se našla u neodrživoj poziciji u solarnom sistemu i njen opstanak je moguć samo ako se premesti na drugo mesto u svemiru, u sistem jedne druge zvezde. Da bi se to postiglo, zaustavlja se okretanje zemlje i prave se ogromni mlaznici koji treba da isteraju zemlju iz orbite i povedu je u taj drugi sistem na putovanju koje će trajati vekovima.

Tokom tog procesa, život na Zemlji se presedlio u duboko zakopane gradove gde ostatak čovečanstva opstaje a povremeno izlazi na zaleđenu površinu da bi servisirao mašine. Celokupnom operacijom pak komandije se sa svemirske stanice koja iz kosmosa nadgleda kako idu stvaril.

U blizinu Jupitera međutim, Zemlja upada u nevolje sa njegovim gravitacionim poljem, i ekipa na tlu zajedno sa ekipom u svemiru mora da smisli način kako da se ne desi totalna apokalipsa.

Naravno, imajući sve to u vidu, možemo reći da su kinezi našli premisu koja je potpuno out there, i da su iskombinovali jedan čitav niz različitih holivudskih uzora u potentan miks.

Ono što je najvažnije jeste da je THE WANDERING EARTH jedan od retkih neameričkih pokušaja blokbastera koji funkcionišu i po nekim svojim unutrašnjim zakonitostima ali i po zakonitostima nečega što mi baš po holivudskom receptu vidimo kao blokbaster. Išao bih toliko daleko da kažem da je do ovog trenutka upravo THE WANDERING EARTH jedan od najgledanijih filmova godina koji ponajviše liči na nešto što bi u normalnim okolnostima trebalo da pretenduje na status najgledanijeg filma godine.

To ne treba da čudi ako imamo u vidu da je reditelj ovog filma, tridesetdevetogodišnji alumnus pekinške filmske škole veliki fan Jamesa Camerona i da je zbog njega počeo da se bavi režijom.

Cameronov rukopis se neumitno mora prepoznati u ovom filmu gde junaci iz radničke klase ulaze u sudinski SF zaplet i donose prevagu kako bi se spasao svet. Štaviše, Cameron je upravo u periodu promocije ALITE u posetama Kini između ostalog susreo Liu Cixina i na neki način blagoslovio ovaj kineski iskorak u hard SF na filmu.

Ako uzmemo u obzir kakve filmove snimaju Kinezi i da ne štede novac, THE WANDERING EARTH je u odnosu na spektakl koji pruža relativno jeftin film, prijavljeni budžet je pedeset miliona dolara. Međutim, sve ono što u ovom filmu nije na nivou američkog a to je pre svega što se ponekad vidi da je animacija naprosto animacija, ni u kom slučaju nije prepreka jer ovakvi efekti bez problema funkcionišu u kontekstu priče.

Ono što na kraju možemo prepoznati najpre kao kineski doprinos jeste svest junaka o potrebi za žrtvom i nepobedivi duh za koji ništa nije nemoguće. To su dva ključna atributa u psihologiji likova koji čine da se THE WANDERING EARTH izdvoji od sličnih naslova.

Deo dizajna radila je novozelandska WETA ali su ključni autorski doprinosi ipak kineski i po ko zna koji put Kinezi se dokazuju kao eksperti za reverse engineering. Velika je šteta što su osim Kine i SAD ostale zemlje mahom u prilici da gledaju ovaj film samo preko Netflixa, no planiram da ga pogledam u dogledno vreme na velikom ekranu svakako.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12980 on: 05-05-2019, 16:55:18 »
GUAVA ISLAND Hira Muraija, redovnog saradnika Donalda Glovera je jednočasovni televizijski film u kome Childish Gambino, Gloverov muzički alter ego uvodi svoj novi lik a to je karipski pop pevač koji želi da njegova pesma nastala iz romantičnih pobuda prevaziđe razlike među ljudima.

Mnogi definišu GUVARA ISLAND kao Gloverov PURPLE RAIN i on na neki način to i jeste. Ovde se radi o muzičkom filmu a po jednoj visokokoreografisanoj tački i mjuziklu u punom smislu u kome je cilj da se oko labavog i jednostavnog zapleta izgradi nekoliko muzičkih numera.

Nažalost, samo jedna je u punom smislu izgrađena i izvođački i plesački i vizuelno, pstale su više izvedene u filmu.

U svakom slučaju ovakvi projekti su retkost i na neki način je šteta što je ovakvu priliku dobio Glover kome je muzika važan ali ne i primaran segment delovanja. Ni na koji način se GUAVA ISLAND ne može porediti sa CHAPPIEJEM kao primero bioskopske reinvencije aktivnih muzičara, ali je opet reč o ekscesu koji treba ispratiti.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12981 on: 05-05-2019, 16:55:39 »
Nia DaCosta snimila je zanimljiv debitantski country noir pod naslovom LITTLE WOODS. Tessa Thompson, Lilly Collins i James Badge Dale u glavnim ulogama čine efektan trio protagonista u priči kakvu smo sretali više puta u poslednje vreme ali smo je ovog puta dobili u manje iritantnoj formi.

Naime, recentni neo-western pokušaji o savremenim odmetnicima koji iskoračuju van okvira zakona obično imaju “pretešku” konkretnu motivaciju vezanu za bankarske kredite, pokušaje da sačuvaju imanje, leče se, i sl.

Otud su neki filmovi poput HELL OR HIGH WATER na kraju delovali gnjecavo baš zbg takvih prenaglašenih motivacija za savremene odmetnike, kao da za takve junake nije potrebno nešto avanturizma i otpadništva koje čovek ili ima ili nema.

U LITTLE WOODS ne možemo u klasičnom smislu govoriti o neo westernu iz ptostog razloga što junaci naprosto nemaju tu snagu duga, i njihovi odnosi više nose pesimizam i fatalizam noira, kao što uostalom i formalno ovaj film više vuče na noir nego na western da se iskoristimo tom starom opozicijom.

Jaka motivacija je tu, jedna junakinja želi da sačuva krov nad glavom, druga da se leči. Ni jedna ni druga ne mogu to da ostvare u depresiji heartland Amerike, a da ostanu o okvirima zakona. S tim što ovoga pute desperadosi ne prelaze reku Rio Grande tražeći spas ili nekakav impuls za nelegalne poslove već prekoračuju Manitobu da bi iz Kanade donosili lekove ili se tamo sa lažnim dokumentima poslužili zdravstvenim sistemom.

U ovom filmu dakle, ono što se švercuje je “opstanak”, s tim što naravno deo lekova biva zloupotrebljavan u tzv. opioidskoj epidemiji koju smo mi preboleli pre Amerikanaca.

Tessa Thompson izvanrednom rolom u ovom filmu ugrađuje još jedan bitan stub u svoju karijeru. James Badge Dale posle SPARROW CREEKa na neki način postaje glavni meštar za ove likove sa margine gurnute preko granice zakona i ponovo je izvanredan, donoseći sve atribute ozbiljne star persone u karakternu igru.

Nia DaCosta je vešto i vizuelno nadahnuto režirala ovaj film. Iako ovde ima elemanta trilera ona crpi suspense iz samih situacija a ne iz svojih konstrukcija i to daje dosta dobre rezultate. Na kraju, reč je o dobro glumljenom, ozbiljnom filmu mišićave konstitucije posle kog DaCosta može da se nada ozbiljnim pozivima za dalji rad.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12982 on: 07-05-2019, 01:23:17 »
THE ALAMO Johna Lee Hancocka, u produkciji Rona Howarda, ubraja se među najteže promašaje studija Disney. Bio je to skup film koji nažalost nije tako izgledao, i bilo je to savremeno izvođenje priče o Alamu koje je delovalo vrlo staromodno.

U odnosu na ALAMO koji je snimio John Wayne, John Lee Hancock, Teksašanin koji se posvetio sniamnuju istinitih priča, napravio je dokumentarnu rekonstrukciju, ali za savremeni senzibilitet publike ova priča nije bila ni dovoljno podsticajna ni dovoljno istorijski ubedljiva.

Uostalom, i Hancockov Santa Anna je u filmu matorija karikatura u odnosu na ratnika kakav je ovaj bio u to vreme i najveća istorijska revizija doneta je zapravo u pogledu toga što je uzet jedan od kvintesencijalnih američkih državotvornih narativa i obogaćen tipičnim utiscima o "ratu kao paklu" a ne kao iskustvu koje oplemenjuje one dovoljno srećne da ga iskuse.

Glumačka podela je takođe bila lišena velikih zvezda. Dennis Quaid, sa kojim je Hancock prethodno imao hit s kojim će steći pravo na ovu meč loptu, igrao je Sama Houstona koji važi za Vuka Brankovića iz Alamskog boja. Glavne junake pak igraju Billy Bob Thornton, Patrick Wilson i Jason Patric, svakako nedovoljan zvezdani napon za film od preko sto miliona.

Bitaka nema puno, a ima dosta raznih formi statusa quo sa dosta dijaloga i ratnih priča, sve to čini THE ALAMO predugim i pomalo dosadnjikavim. Svakako da ovim filmom tema nije dobila ni približno definitivnu filmsku verziju.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12983 on: 07-05-2019, 18:42:10 »
THE FOUNDER Johna Lee Hancocka je biografski film o Rayu Krocu, američkom špekulantu koji je učinio McDonald's globalnim fenomenom. Međutim, Kroc je suštinski preuveličao svoju ulogu koja je bila prevashodno marketinško-menadžerska i zasenio je suštinu, o braći koja su zapravo osmilila osnovne poslovne principe McDonald'sa.

Hancock iako je scenarista po vokaciji ovde ekranizuje Roberta Siegela, poznatnog po WRESTLERu i BIG FANu, a ovaj nudi priču o čoveku čija putanja prema veličanstvenom poslovnom uspehu ima direktnu proporciju u prelasku na mračnu stranu pohlepe i bezobzirnosti. Siegelov scenario u više navrata prikazuje određene paralele između Krocovog unutrašnjeg života i poslovnih odluka, i koketira sa povezivanjem njegove slike porodice sa idealom McDonald'sa kao porodičnog restorana.

Međutim, kako diktat profita kreće da nadjačava supstancu McDonald's poslovnog modela tako i Krocove vizije porodice bivaju zamenjeni slikama glamura i moći, a odnose bazirane na poverenju i emocionalnim investicijama zamenjuju oni koji proističu iz nadmoći i interesa.

THE FOUNDER je dobar primer filma koji ima zanimljivu premisu i bavi se interesantnom ličnošću čija životna priča jeste intrigantna ali nije nužno i u svakom koraku filmična. Međutim, on je spreman za tu trku i pronalazi uvek dovoljno dramskog ali i vizuelnog kapaciteta da THE FOUNDER učini pitkim i bioskopski održivim.

Michael Keaton se izuzetno snašao u glavnoj ulozi i uspeva da izgradi Kroca kao antiheroja kog ne brani i ne humanizuje po svaku cenu ali jasno definiše njegovo mesto u istoriji modernog biznisa. Krocov slučaj je vrlo partikularan jer se odnosi na nešto što je deo naše svakodnevice ali su principi po kojima je izgrađen vrlo univerzalni, s tim što takve priče obično nismo gledali na temu brze hrane već nekih tehnološki sofisticiranijih pronalazaka.

U ovom filmu međutim specijalista za istinite priče i biopicove nadalje razrađuje svoju opsesiju američkim životopisima koji nose ukrštanje stvarnosti i medijske slike.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12984 on: 08-05-2019, 23:35:37 »
HAPPY DEATH DAY 2U Christophera Landona je nastavak izuzetno simpatičnog Blumhouse slashera sa komičnim i SF twistom u kome se komična i SF dimenzija nadalje razvijaju. Landon je ovog puta sam pisao scenario i čini mi se da je način na koji je proširio ovu priču zapravo krajnje ispravan, mada je naravno mogao ići i nekim drugim putem, a to su pre svega komedija i SF.

Landon pokušava da očuva ono što je bilo prisutno u prvom filmu i da to razradi i praktično uključi u sve to i meta-momenat tako da se 2U dešava u istom danu kao i prvi film ali u drugoj dimenziji u kojoj su neke stvari nešto drugačije nego u prvom filmu. Ono što se međutim gubi jeste Us Against the World koju su imali Jessica Rothe i Israel Broussard kao par u prvom filmu. Sada oni oko sebe već imaju svojevrsni tim koji im pomaže ali suštinski baš i nema pivotalnu ulogu u dešavanjima.

Opet s druge strane, promenjena dimenzija u kojoj se junakinja obrela rešava njenu bolnu traumu a to je smrt majke ali joj oduzima ljubav dečka kog je upoznala u prvom filmu i otvara razne dileme u pogledu toga da li treba živeti svoj život ili artificijelnu poboljšanu verziju istog koja je tuđa. To su sve fini detalji koji čine nadogradnju u odnosu na prvi film i proširuju njegovu idejnost.

Ono gde Landon pada jeste sigurnost u postavljaju tona priče gde prosto ne uspeva da se snađe sa načinom inscenacije pojedinih komičnih scena, pre svega deonica sa profesorom koji hoće da ukine eksperiment koji je doveo do vremenskog loopa. Te scene su previše farsične i ne uklapaju se sa stilizacijom ostatka filma preuzetom iz izvornika.

S druge strane, misterija ko manipuliše komatoznim ubicom nije podjednako integirsana sa likovima kao u prvom filmu i data je na prvu loptu, mnogo više kao moralna osuda nego kao deo života glavnih junaka.

Stoga, 2U ima najbolju nameru ali prosto nema svežinu prvog filma pa samim tim plaća cenu i svojih i njegovih nedostataka.

Glavni glumci su i dalje dovoljno dobri da nose film, ali čini se da im je vreme da izađu iz ovog loopa i započnu nešto novo.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12986 on: 12-05-2019, 22:48:27 »
OLD BOYS Toby MacDonalda je vrlo zanimljiva britanska komedija o odrastanju smeštena u srednju školu internatskog tipa za dečake krajem osamdesetih. Film je nastao pod jakim uticajem američkog indie filma, ali ne odlazi onoliko daleko koliko recimo ide Richard Ayoade u svom SUBMARINEu iako poetički ima velikih sličnosti.

MacDonald aproprira priču o Cyranu De Bergeracu koja je u izvornoj i adaptiranoj formi više puta ekranizovana a zašto ne reći istoji kao jedna od najbitnijih mustri u dramaturgiji ljubavnog filma i romantične komedije. MacDonaldova režija je izuzetno precizna, vizuelno nadahnuta a psurd i farsu na koje se povremeno oslanja uspeva da jako dobro dozira i da njima ne preoptereti osnovi zaplet i emotivnu okosnicu.

MacDonald vizuelno vrlo sugestivno koristi produkcioni diazjn, evocira epohu bez da potone u fetišizacije iz domena STRANGER THINGSa i uspeva da zarobi duh vremena ne samo u rekonstrukciji miljea već i tretmanu video materijala koji nastaje unutar komunikacije dvoje mladih ljubavnika u kojoj posreduje savremeni Cyrano sa darom za lo-fi VHS produkciju.

Srećom, kao i rekonstrukcija epohe, tako ni filmofilija ne opterežuje osnovnu prču filma, i film ni u tom pogledu ne gubi fokus na ono što je zaista važno.

Alex Lawther je briljantan kao Cyrano iz epohe Stevea Barrona, a Pauline Etienne verovatno svesno jako podseća na mladu Juliette Binoche i svemu daje šmek art house varijante “učenice na razmeni” odnosno mlade Francuskinje koja uštogljenim mladim Englezima otkriva nove nivoe sofisticirane romantike. Jonah Haer-King je vrlo efektan i šarmantan kao momak kome mladi Cyrano pomaže i uspeva da uprkos inherentnoj antipatičnosti likova tog tipa izgradi velike simpatije za svog junaka.

Freddy Syborn, scenarista izuzetno duhovitih i često vrlo gross out komedija Jacka Whitlehalla, stoji kao prvopotpisani pisac na ovom filmu a drugi je Luke Ponte, međutim OLD BOYS nema previše veze sa onim što Syborn inače radi, mnogo je suptilniji i sofisticiraniji rad u pitanju pa je ovo svakako showcase za nešto potpuno novo od njega.

Rasplet filma se kreće očekivanim stazama ali emocijom i humorom izgrađenim dotle, MacDonald uspeva da sebi zasluži takve prečice i da filmu da arhetipski zaključak.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12987 on: 12-05-2019, 23:11:09 »
IRON SKY: THE COMING RACE Tima Vuorensuole je nastavak crowdfundovanog fenomena od pre nekoliko godina i priče o nacistima koji su se sakrili na Mesecu sa idejom da se vrate na Zemlju i zaista je pokore. U međuvremenu, stvati su se promenile. Okona desnice u prvom filmu bila je Sarah Palin, ali u međuvremenu, Obamino vreme je završeno, na vlasti je Trump, Evropom se šire populistički desni režimi, i generalno novi IRON SKY se dešava u svetu u kome nisu bili potrebni nacisti sa Meseca da probude stare težnje.

Elem, u drugom delu, Palinova je dovela do smaka sveta i čovečanstvo se od nuklearne zime povuklo u nacističku naseobinu na Mesecu. U dalekoj budužnosti dominantna religija je džobsizam u kojoj Steve Jobs ima mesto mesije, a junaci u jednom trenutku moraju da odu na Zemlju i nađu Agartu mitski grad iz teorije zavere da planetom vladaju reptilijanci iz šupljeg centra Zemlje.

Kada ekipa stigne sa Meseca na Zamlju, ispostavlja se da Agarta postoji baš kao i u ludačkim teorijama i da u njoj žive razni moćnici reptilijanskog porekla iz različitih epoha ljudske istorije.

Drugi film je i idejno i pripovedački zreliji od prvog filma, pre svega zato što je ovo jedna stripovska svemirska avantura koja ne samo da nije limitirana idejom nacista sa Meseca koja prosto nije dovoljna za celovečernje ostvarenje, već je prilično raskošna u raznim konceptima koje ubacuje sa raznih strana, od džobsizma koji je vrlo duhovito urađen do reptilijanaca i generalne space avanture koja je doživela novi procvat zahvaljujući Marvelovim GUARDIANSima.

U svakom slučaju, nisam siguran koliko je opstanak IRON SKYa neophodan i ima li tu poencijala za neku dalju zanimlljivu kreaciju, ali ono što je jasno to je da Vuorensuola u ovom filmu itekko napredauje u odnosu na prvi koji je bio tek simpatičan.

Jedino što je šteta je što na soundtracku za ovaj film Laibach nema naročitoh prostora da se istakne, pa to ostaje kao propuštena prilika.

IRON SKY se naravno oslanja na estetiku trasha i samim tim nije za svakoga, ali posle prvog filma teško da će neko zalutati na ovaj.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12988 on: 12-05-2019, 23:48:45 »
ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET Robina Haysa je zanimljiv spoj indie melodrame i kingovskog filma strave ali sa akcentom na ono prvo. Film govori o mladiću, maturantu koji na jednoj žurci pod uticajem opijata ima viziju da će mu drug nastradati sutra. Kada se ta vizija koju su drugari zabeležili video kamerom ispostavi kao istinita, momak biva stigmatizovan i doživljava traumu zbog smrti najboljeg druga. Međutim, vivzije se ponavljaju i on pokušava da ih spreči, a usput se zbližava sa devojkom pokojnog prijatelja, mučen raznim etičkim i emotivnim dilemama koje to nosi.

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET je glumački showcase za Camerona Monaghana kog sam zapazio svojevremeno još kao dete u TERRIERSima i nisam ni sumnjao da če napraviti veliku karijeru, te danas on jeste prvoklasni televizijski glumac. Međutim, Monaghan se na filmu još uvek nije probio. Ni Haysovo ostvarenje mu samo po sebi nije donelo željeni uspeh ali reč je o filmu koji apsolutno pokazuje da Monaghan može biti filmski leading man jer ovaj film je njegov show i on se pokazuje kao izuzetan karakterni glumac koji se dobro nosi sa atraktivnom ali i zahtevnom ulogom.

Film je smešten u 1997. godinu. Zanimljivo mi je da gledam filmove nostalgije čiji junaci imaju isto godina koliko i ja. U suštini, epoha je dobro rekosntruisana, i svakako da je njen značajan  element to da su mladi protagonisti deo sveta u kome nema mobilnih telefona koji bi sigurno sva ova dešavanja, uz socijalne mreže učinila bitno drugačijim.

Žanrovski spoj gde je ovo u suštini jedna realistička melodrama spojena sa premisom tih vizija smrti, u principu funkcioniše. Pa ipak, iako na nuvouy zapleta ima detalja koji asociraju na filmove strave, na kraju krajeva ovo ostaje čvrsto utemeljeno kao melodrama. No, sasvim je sigurno da uvođenje tog elementa fantastike smeta delu purista jer se premisa neprekidno tretira realistički.

Ovaj film je ekranizacija romana kanadske spisateljice Joanne Proulx.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12989 on: 15-05-2019, 00:49:39 »
EXTREMELY WICKED SHOCKINGLY EVIL AND VILE Joea Berlingera je najnoviji film o Tedu Bundyju koji je zahvaljujući roli Zaca Efrona uspeo da obnovi interesovanje za Bundyja koje se ionako svako malo obnavlja.

Reći da film Joea Berlingera nije verodostojan u potpunosti je pomalo deplasitano pošto se ovaj reditelj bavio dokumentarnim filmom o Bundyju, upoznat je do tančina sa slučajem i sa protagonistima te stoga možemo reći da je ovaj film svesno odlučio da neke detalje pojednostavi. E sad, u svemu tome ima nekih dramskih okosnica priča za koje se može reži da su opet pomalo pojednostavljene ili nejasne. To je pre svega pitanje poziva kojim je Bundyjevo ime uopšte ušlo među osumnjičene i motiva koji stoji iza njega koji opet ostaje nedorečen.

Kad je reč o ukupnom Bundyjevom slučaju, teško da jedan film može da obuhvati sve slojeve ovog bizarnog zbivanja. I tu berlinger ide jednim dosta rizičnim putem a to je da se ne bavi Bundyjevim zločinima te da ih uopšte ne prikazuje već se samo fokusira na šarmantnog počinioca koji se na sudu sve vreme ponašao kao zvezda filma o tome da je neko potpuno nevin optužen za gnusan zločin.

I u tom pogledu, gledaoci na kraju postaju distancirani od njegovih zločina i pokušavaju da ga razumeju iz vizure osoba koje su ga okruživale i koje nisu imale prililku da im svedoče i samim tim su mogle da razviju neku vrstu romantične ili ljudske simpatije prema njemu.

Zac Efron je svojim šarmom i star personom dao Bundyju zaista kontroverzan, provokativan okvir. Nije ovo prvi put da Bundyja igra filmska zvezda ali Efron mu daje potpuno neočekivan oreol lika koji maltene zaista može delovati kao neko ko je nevino optužen ili barem kao neko ko je toliko šarmantan i pametan da je šteta što je uhvaćen jer njegove zločine zaista nikada ni ne vidimo.

Stoga, Berlinger zaista ide vrlo tankom ivicom kojom se na neki način kretao i Matthew Bright u svom filmu iz 2002. godine, s tim što je on tada sebi uzeo slobodu u odnosu na fakte i napravio farsu u kojoj su najluđi detalji istiniti. Berlingerov film nije farsa ali ima nešto poletnosti kakve imaju filmovi o lakšim prekršiocima velike harizme kao što je CATCH ME IF YOU CAN.

I to je možda ključni apsurd ovog filma. Berlinger jeste prilagodio činjenice i pojednostavio ih, ali ovo jeste jedan dosta solidno fundiran film, međutim ton u kome je realizovan je blizak upravo nekom CATCH ME IF YOU CAN u kome je emotivna teskoba onoga što je radio prekršilac ekvivalentna onome što ovde oseća Bundy.

Brandon Trost je pomogao Berlingeru da izgradi tu vrstu estetizacije kojom se približava radu Spielberga i Kaminskog. Naravno, nikada ih ne dostižu, ovo je bitno jeftiniji film ali je svakako taj duh vrlo zanimljiva zajednička osobina ova dva naizgled nespojiva naslova.

Tako je na neobičan način Efron došao do uloge sa kakvom može početi uspon kakav je imao DiCaprio onomad sa CATCH ME IF YOU CAN. Međutim, ovaj film nikada neće moći da bude toliko unisono voljen i omiljen jer je Berlingerov rediteljski pristup temi kontroverzan.

Oni koji budu optužili ovaj film da romantizuje Bundyja neće mnogo pogrešiti i to će polarizovati njegovu recepciju.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12990 on: 15-05-2019, 16:18:28 »
GRETA Neila Jordana je u osnovi "starački" film, relativno kamerni triler o opsesiji, na tragu REPULSIONa, ranog De Palmel, sa finom dozom groteske i humora koji naravno sveukupno proističu iz Hitchcockove zaostavštine. Jordan u ovom filmu pravi jedan, paradoksalno, evropski setting, i to ne samo zbog Isabelle Huppert već generalno zbog izolovanosti glavnih junaka koja je atipična za Njujork u kom je film smešten, iako u njemu nije sniman.

Glavna junakinja je devojka koja pronalazi skupu tašnu u metrou i odlučuje da je vrati vlasnici koja se ispostavlja kao psihički poremećena osoba koja se patološki vezuje za nju.

Neil Jordan nimalo nije izgubio osećaj za suspense i za visceralnu stravu, i to neštedimice pokazuje kada stvari dođu do svoje krvave eskalacije. I u tom segmentu on pokazuje vrhunski dar i iskustvo, sposobnost da se sa lakoćom poigrava, pa i šali u tom formatu.

U onome što je karakterna izgradnja priče, Jordan ponajviše ima taj evropski senzibilitet i na neki način ne uspeva da u potpunosti uhvati atmosferu Njujorka. Kao da smo već navikli da ovakve priče gledamo u Parizu. Toj interferenciji doprinosi Isabelle Huppert, koja je raspoložena da se zeza i ozbiljno nagazi u naslovnom liku psihotične udovice.

Jordan na svakom nivou pravi dobar posao i na kraju krajeva uspeva da prevaziđe ono što su inherentna ograničenja ove premise, a to je da nam je dobro poznata i da suštinski ni on nema šta novo da kaže u njoj. Konačno, Jordan pokušava da prilagodi tu premisu savremenoj tehnologiji, vremenu socijalnih mreža i sl. i to je manje-više jedini pripovedački doprinos toj formi. No, realizacija je ovde ključ i oni koji su gledali manje ovakvih filmova mogu imati još bolje utiske. No, čak i oni kojima je forma dobro poznata mogu uživati u Jordanovoj veštini i vitalnosti.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12991 on: 17-05-2019, 02:29:47 »
UNTERWERFUNG je nemačka televizijska adaptacija Houellbecqovog romana POKORAVANJE u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa elementima ulaska iza scene predstave i rekonstrukcija prizora iz knjiga. Ovakav koncept pokazuje da u suštini autori ovog televizijskog filma imaju dosta nadmen odnos prema pozorištu jer njegov scenski segment tretiraju kao višestruko manjkav.

Naravno, to otvara i pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu i kog prvo upoznajemo kao ličnost, ili je to lik iz Houellbecqocog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz Houellebecqovog romana kog kasnije igra u igranim “rekonstrukcijama” odnosno iznova dramatizovanim scenama.

Zanimljivo je da se na neki način ova značenjska konfuzija javlja u nečemu što je nastalo kao ekranizacija poznatog Houellebecqovog romana odnosno njene pozorišne postavke gde bi takva pitanja morala biti precizno definisana. Međutim, ova ilustrativna postavka sa glumcem - scenskim junakom - likom iz romana na neki čudan način zapravo polemiše sa samim Houellebecqom koji je istovremeno danas i književnik, i reditelj, i filmski glumac i filmski lik.

Iz ove slučajnosti, proistekao je prostor za analizu šire Houellbecqove uloge na ekranu danas.

No, UNTERWERFUNG je sam po sebi zanimljiv artefakt. Ovaj televizijski film svakako ne može biti smatran ni punokrvnom ni definitivnom ekranizacijom Houellbecqa ali pokazuje kako se na ekonomičan način može napraviti sasvim funkcionalan televizijski program baziran na značajnoj knjizi i/ili pozorišnoj predstavi.

Autorka adaptacije Karin Beier našla je oslonac u Ich formi samog romana, i ispratila je u osnovi ceo narativni tok. Glavni glumac Edgar Selge se snalazi u sva tri sloja ovog lika. Sama predstava je scenski zanimljiva, glumac nastupa u kostimu propalog Hoeuellebecqovog, da ne kažem houellebceqovskoh junaka ispred mašine koja ima ulogu pokretne strukture sa krstom u sredini koji se rotira u kome glumac povremeno pronalazi svoj prostor.

Dramatizacija pojedinih delova je snimana efikasno, delom u Parizu što se vidi po autentičnosti lokacija, i svedena je tako da bude produkciono izvodljiva ali vibrantna. U tom pogledu podseća na igrane rekonstrukcije u dokumentarcima, ali za razliku od njih ima dramsku formu, ima dramski sukob likova i njihovu delimičnu razradu.

Nemačka je bitno mesto a Houellbecqove ekranizacije, tamo je snimljen i film ELEMENTARLICHEN. Otud ne čudi da je na osnovu hamburške predstave teatra Deutsches Schauspielhaus nastao ovaj televizijski film. Međutim, ovom ekranizacijom svakako Houellbecqov roman SOUMISSION nije dobio ni približno definitivnu filmsku adaptaciju.

Nemam informacije kakav je odnos samog Houellebecqa prema ovoj ekranizaciji jer se i on pojavljuje kao lik ali ne igra samog sebe, što je činio već u dva Niclauxova filma.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12993 on: 19-05-2019, 19:14:46 »
MONOLITH Ivana Silvestrnija je ekranizacija stripa koji je za Sergio Bonelli Editore napiao poznati scenarista te kuće Roberto Recchioni. U izvesnom smislu, taj strip je poslužio i kao showcase za snimanje samog filma, dizajn iz stripa prisutan je u filmu, i na neki način mogao je biti korišćen kao proof of concept.

Međutim, proof of concept se obično radi za filmove u kojima treba da bude snimljeno nešto što dotle nikada nije snimljeno, ili da reditelj pokaže da je u stanju da uradi nešto što ranije nije rađeno sa takvim budžetom.

MONOLITH je film o ženi koja sa malim detetom putuje novim automobilom. U jednom trenutku njen novi neprobojni terenac se zaključa i ona ostaje napolju a dete unutra. Žena kreće da traži način kako da uđe u zaključan auto dok dete postepeno gori na suncu, dobija napade astme i sl.

Situacija nije revolucionarna, nije superzanimljiva, a kako takav smart car zapravo ne postoji, ne ostavlja baš ni prostor za identifikaciju. Međutim, ono što je ključno je da film ne napreduje dalje od te situacije tako da je čitav središnji deo filma niz pokušaja glavne junakinje da u sred pustinje upadne u auto, i to je sve.

Ima nekih smetnji koje čine da stajanje napolju bude nebezbedno, da ne kažem opasno, ali ni to nije razrađeno. Sve u svemu, ovo je film u kom imamo premisu i onda nemamo ništa dalje.

MONOLITH svakako podseća na produkcije kuće Blumhouse i njihove mikrobudžetne ili niskobudžetne suspensere za koje su se specijalizovali, naslove kao što je bio solidni CURVE Iaina Softleya, i to deluje kao zanimljiv koncept za uvodni film producentske kuće Sergio Bonelli Editore. Međutim, u suštini, rezultat je slab a ekranizovani strip (možda na sreću) nije ikoničan, i MONOLITH će ostati zaboravljen među brojnim Blumhouse wannabe naslovima.

Čini se da Ivan Silvestrini možda može da pruži i više od ovoga. Ali, ako vidimo da je dopustio sebi da snima ovako dramski nerazvijen film, postavlja se pitanje da li ga dalje treba pratiti.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12994 on: 19-05-2019, 19:25:42 »
Henry Joost i Ariel Schulman su zbilja bitno napredovali između trećeg i četvrtog PARANORMAL ACTIVITYja. Četrvti film je bitno dinamičniji od trećeg, i sa zanimljivijim protagonistima i odnosima u kući gde su nevolje krenule.

Ovog puta čudno komšijsko dete donosi “Zlo” u dom porodice sa kćerkom tinejdžerkom i malim sinom, vršnjakom čudnog komšijskog deteta.

Kćerkin momak instalira kamere po kući kada krenu da se dešavaju neobičnosti i stvari onda kreću da se razvijaju u skladu sa očekivanjima.

Schulman i Joost prave nekoliko finih set-pieceova, izdvojio bih onaj u garaži sa kolima koja pokušavaju da “uguše” devojku.

Realizacija je vešta i film je srećom dinamičniji uprkos “tvrdom” found footage pristupu. Veze sa prethodnim delovima postoje ali nisu presudne da bi se ispratila priča.

Drago mi je da su posle ovoga Schulman i Joost pošli put nekih zanimljivijih ostvarenja. Za razliku od pedantnog prethodnog dela, ovaj zbilja pokazuje da njihov odlazak u “višu ligu” nije slučajan.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12995 on: 22-05-2019, 01:25:38 »
JOHN WICK 3: PARABELLUM Chada Stahelskog je novo ostvarenje u serijalu koji je, na dosta opasan način, proglašen za ponovno oživvljavanje akcionog žanra. Od prvog dela, smetala mi je derivativnost postavbke ovog filma koja je u mirnim scenama  kao nižerazredna varijacija na Helgelandov PAYBACK, i čiji ključni element su akcione scene. Čini mi se kao da je fetišizacijom JOHN WICKa, kao uostalom i afirmacijom serijala FAST AND THE FURIOUS došlo do jedne namerne infantilizacije akcionog žanra, i svođenje bioskopske akcije na maltene pornografski nivo gde je akcija sama sebi svrha a sve ostalo nije ni važno. Naravno, da je meni kao ljubitelju žanra to neprihvatljivo, izuzev u slučajevima u kojima akcija zaista uspeva da transcendira sve ostalo što se dešava u filmu.

Nažalost, u prva dva dela JOHN WICKa, to nije uspevalo da se desi. Te mirne scene koje ostaju kao modla koja oblikuje akcioni kolač i delovale su ukusno kao kada bi kalup ostao na slatkišu, a sam slatkiš je bio solidan ali ne spektakularan.

PARABELLUM ne može pobeći od tog problema ali u ovom slučaju Chad Stahelski je napravio akciju koja je zaista izvanredna i u tom smislu PARABELLUM ipak predstavlja nekakav korak napred u odnosu na prethodne filmove. I dalje tu ima “priče”, i dalje tu ima nusproizvoda iz PAYBACKa ali akcija je urađena žestoko, u hard-R maniru i pod jakim uticajem idnonežanskih akcijaša kakve prave Kimo Stamboel i Timo Tjahjanto. Dakle, ima tu jako puno brutalnog zabadanja oštrica u lobanju, pucanje iz blizine je rekao bih specijalitet dana, udaranje kolima je redovno, a potere motorciklima i uz suptilnu pomoć CGI deluju kao da rezultiraju jakim traumatskim posledicama.

Naš NBA košarkaš, gorostasni Boban Marjanović pojavljuje se u ulozi Ernesta, prvog ubice koji želi da skine skalp Johnu Wicku i pravi zaista vrlo finu akcionu minijaturu. Ovo nije borba iz ravni obračuna Kareem Abdul Jabbara i Bruce Leeja, ali je izuzetno efektna i upečatljiva, nudeći Bobanu dužu minutažu od one koje je imao u plejof seriji protiv Toronta. Dakle, reč je o supstancijalnoj roli u važnoj sceni koja je kameo samo utoliko što Boban nije glumac.

Keanu Reeves je u punoj snazi i lepo je videti da ima Marca Dacascosa u ulogzi glavnog antagoniste. Chad Stahelski je očigledno imao punu slobodu u kastovanju filma, a Dacascos nikada nije izneverio, pa ni sada.

Zbog izvanredne akcije u kojoj pored vatrenog oružja, bodeža, ljudskih tela i motornih vozila sada učestvuju i domaće životinje, PARABELLUM zalsužuje bolju ocenu od svojih pethodnika. Chad Stahelski je dobio odlian nastup Keanu Reevesa i veliku pomoć danskog direktora fotogradije Dana Laustsena. Rezultat treba poštovati.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12996 on: 23-05-2019, 16:29:46 »
POKEMON DETECTIVE PIKACHU Roba Lettermana je film koji sam pogledao pre nedelju dana, u prvim terminima kada je izašao kod nas, i trebalo mi je nedelju dana da saberem utiske. Naime, reč je o jednom od najprijatnijih iznenađenja ove sezone. Priznajem, imao sam predrasudu prema činjenici da je reč o ekranizaciji Pokemona, multimedijske franšize o kojoj ne znam mnogo, i koja dolazi u žižu javnosti sporadično, maltene na desetak godina.

Upamtio sam da je Warner Bros pre dvadesetak godina puštao u bioskope celovečernje Pokemon crtaće, zapravo kompilirane epizode animirane serije, i sada isti studio (igrom slučaja, prvobitno je Legendary radio ovaj film za Universal) prikazuje ovu igrano-animiranu verziju.

Rob Letterman je snimio film za decu, i u tom pogledu POKEMON DETECTIVE PIKACHU ima jasnu naraciju, nema tu nekih teško prihvatljivih ili teško razumljivih momenata u pogledu ritma pripovedanja ili strukture. Međutim, ekipa scenarista je fomulisala jasan, čvrst predložak koji uspeva da obavi izgradnju jednog novog sveta i unutar njega, kroz origin ispriča i prvu priču smeštenu u njemu.

Glumačka podela je izvanredna. Justice Smith korak po korak izrasta u glumca na kom se Holivud može osloniti, a kapacitet da postane zvezda je već tu. Međutim, Justice Smith je i dalje, uprkos tome što u igra u franchise filmovima više glumac nego zvezda, i u tom pogledu bitno je da ne pođe putem Chrisa Pratta. Ryan Reynolds je napravio izuzetnu vokalnu rolu kao pokemon koji zna da govori i njegov Pikachu je ne samo scenaristički već i vokalno pravi mali master class kako napraviti uzbudljiv komični lik u animiranoj formi koji može parirati "živim ljudima". Reynolds je imao iskustvo tog tipa u DEADPOOLu ali Pikachu je radikalniji izazov jer nema otklona u R-rejting i nema fizičkog oblika koji korespondira sa Reynoldsom.

Međutim, ono što je ipak ključ ovog filma možemo prepoznati u tome da se on nalazi negde na ničijoj zemlji između filma WHO FRAMED ROGER RABBIT i serije HAPPY!. Ovde imamo uspešan primer iznova primenjene mustre detektivskog filma u igrano-animiranoj formi. Naravno, niti je ovo velika holivudska ekstravaganza kao Zemeckisovo remek-delo niti je izlet u onostrano Granta Morrisona, ali jeste nešto između jer poštuje klasike filma, ali ima i taj neki edginess novog doba koji nije nužno morrisonovski ali jeste proistekao iz te čudne besprizornosti azijskih IPjeva.

Naprosto, Pokemoni u sebi nose taj element da gledalac, naročito kad mu se dopadne film, počne ozbiljno da se pita da li je to moguće. Tokom gledanja i uživanja u filmu preispitivao sam svoje psihičko zdravlje jer dođavola - ovo su ipak POKEMONI. Međutim, u ovom filmu oni nekako bivaju upakovani u zanimljiv SF triler sa temom transhumanizma, i sve to je realizovano dinamično, precizno, sa izvanrednim dizajnom bliske budućnosti u kojoj se prepliću recimo London i Singapur, sa malo Tokija i Hong Konga. Zaplet inače jednim delom citira pesmu Prti Bee Geea i stihove, "koji je ovo pokemon, to je lerdi pokemon opijate valja on".

Fotografija Johna Mathiesona, rađena na stari način, na filmskoj traci, daje svemu poseban šmek heightened realityja, a završnmi obračun je po svojoj energičnosti i maštovitosti, sa azijskim uplivom, negde između OKJAa i Marvela.

POKEMON DETECTIVE PIKACHU izašao je iste godine kao ALITA. Oba dele zanimljiv detalj - pesmu na špici peva srpska pevačica albanskog porekla, tamo Dua Lipa, ovde Rita Ora. Međutim, nije to jedino što dele. Oba se bave temom transhumanizma, oba se bave eksploatisanjem Drugoga i to u formi gladijatorske borbe, oba se bave mentalnom kontrolom koju sprovodi negativac, oba koketiraju sa noirom u uvodnim izlaganjima misterije oko koje se vrte. U neku ruku, i PIKACHU spada u čitav niz, od ELYSIUMa pa nadalje koji bi mogli biti smatrani većim ili manjim epigonima onoga čime se bavi ALITA. Ipak, teška srca moram priznati da PIKACHU ima zaokruženiju formu jer ima klimaktičan kraj i ako se može gledati kao franchise starter, ovde je to urađeno na zadovoljavajući način. I sveukupno, čini se da je PIKACHU iako se laća raznih SF i noir tropa, u tom pogledu manje "anahron" od ALITE. ALITA deo svoje snage uostalom crpi iz toga što je na neki način retro-futuristički rad. PIKACHU je mnogo više u dodiru sa aktuelnim trenutkom i ubedljiviji je u toj globalnoj reinterpretaciji azijskog propertyja, iako se suštinski obraća manje zahtevnoj publici.

Ne znam kako su pokemondžije reagovale na ovaj film ali ja sam bio prezadovoljan i ovo je svakako naslov kom ću se vraćati.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12997 on: 24-05-2019, 03:03:44 »
David Yarovesky je pod pokroviteljstvom Jamesa Gunna i u saradnji sa njegovom familijom dobio priliku da snimi zanimljiv film. BRIGHTBURN je priča o Supermanu, ispričana na mračniji način - šta ako mali vanzemaljac padne u kapsuli u Kanzas ali kada dođe pubertet krene da ga teže podnosi i posgtaje mali psihopata koj želi da potčini svakoga i kazni one na koje je ljut.

BRIGHTBURN ne dobacuje do CHRONICLEa jer je u svojoj postavci svedeniji i zapravo ne razrađuje “realističku premisu” šta bi se dešavalo da neki ljudi dobiju supermoći i onda ih koriste na različite načine. Ovde sve proističe iz Supermana, tako se i film zove Brightburn po kanzaškom mestu u koje je dete palo što je jasna aluzija na Smallville, mesto i naziv serije iz Supermanovog odrastanja.

Iako postoji snažna komunikacija između dečaka i kapsule u kojoj je pao, čime se koketira sa idejom da je možda on deo neke vanzemaljske agende, BRIGHTBURN se ipak bavi zlom u detetu, odnosno na kraju moć proističe iz dolaska na planetu ali zlo i spremnost na zločin proističe iz dečakove psihe.

Možda je činjenica da je reč o klincu mogla biti kudikamo maštovitije iskorišćena, tipa da klinac ima i neke glupe ideje o tome kako da reši neke stvari, ali BRIGHTBURN je film čiji je osnovni kvalitet jednostavnost, određena svedenost, sjajna gluma koja se napaja iz star turna Elizabeth Banks i iz dobre, pametno postavljene realizacije koja film čini skupljim nego što jeste.

Ono što je dodatna karakteristika ovog filma jeste da on uzima formu superherojskog slashera, dakle ne ide u širinu i epski zamah koji bi imala priča o zlom Kal Elu odnosnu Clarku Kentu. Tretman strip izvornika u ovom filmu je sličan onome kako ga je Shymalan koristio u GLASSu, aluzije su jasne, gotovo mehaničke, ali to u ovakvoj varijanti blija.

Maltene, iako ovo niti je DC niti je Warner, BRIGHTBURN deluje kao Elssworlds epizoda.

Kako rekoh, formalno ovaj film najviše liči na slasher, i u tom domenu kada krenu ripper sekvence ima i smisla za humor.

BRIGHTBURN je jedan od onih high concept malih filmova koji nastaju sa svešću da “mogu da razvale”. Da li će se to desiti ne znam, ali u principu projektni zadatak je ispunjen a Yarovetsky izvlači sve ono što je potrebno.

Sa budžetom od skromnih sedam miliona, verujem da će ovaj film opravdati očekivanja svojih producenata.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.282
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12998 on: 24-05-2019, 03:16:43 »
Cedric Anger snimio je film PARIS PIGALLE koji bi neki optimista mogao nazvati francuskim BOOGIE NIGHTSom i pogrešio. Neko bi ga po sinopsisu mogao nazvati francuskim HARDCOREom, samo po sinopsisu ali ni to ne bi bilo tačno.

Šta je onda to? Pa reč je o priči o dvojici francuskih policajaca koji se ubacuju undervover u svet strip i peep klubova a potom i na porno scenu početkom osamdesetih. Stvar je dakle mogla poći putem HARDCOREa ali nije jer se u tom svetu ne dešava ništa naročito mračno, dešavaju se sudbine koje su u osnovi tužne ali ne naročito dramatične niti im je posao vezan za to jer istražiji pranje novca. A opet, nije to ni BOOGIE NIGHTS jer Anger načinje temu kako je izgledala ta porno industrija ali je ne dokumentuje.

Tako i sam film, teško je utvrditi šta je u pitanje, da li buddy cop film bez akcije u kom se junaci sjajno zabavljaju, da li je to rekonstrukcija perioda hedonizma i zlatne ere pornografije, da li je to krimić o suzbijanju organizovanog kriminala?

Nije ništa konkretno od toga i sve je to pomalo. To ne bih oprostio američkom filmu, ali kako je reč o Francuzima kojima pažnja ume da odluta, sve to opraštam, najpre zato jer je film atmosferičan i interesantan, sa dosta svežine uprkos čestim odlascima na “opšte mesto”.

Guillaume Canet i Gilles Lelouche su zanimljivi u glavnim ulogama, ženski kast je ne samo lep i talentovan već i dat u duhu porno industrije tog vremena, sve u svemu sa fotografijom Thomasa Hardmeiera, iskusne kuke i za krimić i za rekonstrukciju epohe, rezultat je vibrantan i zanimljiv.

Na kraju, PARIS PIGALLE nije supstancijalno delo ali može privući gledaoce različitih interesovanja.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.556
Re: The Crippled Corner
« Reply #12999 on: 24-05-2019, 05:01:11 »
Terminator: Dark Fate, prvi tizer trejler:
 
 
https://youtu.be/jCyEX6u-Yhs