Author Topic: Igra godine  (Read 25865 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #200 on: 09-01-2018, 12:39:41 »
Osvrt na 2017. godinu
Kako smo već više puta rekli, i zapravo papagajski ponavljali još negde od Januara, 2017. godina je, barem po kvalitetu igara koje su izlazile ispala jedna od najboljih ako ne i najbolja godina u istoriji. Što je svakako dobrodošlo, uzimajući u obzir da je po svemu drugom godina bila prilično depresivna kombinacija loših pravih vesti i još gorih lažnih vesti. 

 
Nemam ambiciju da u ovom malom osvrtu bacim svetlo reflektora na svaku igru koja je izašla 2017. godine, već više da se na brzinu osvrnem na nekoliko značajnih događaja i fenomena koji su je obeležili, a onda svako za sebe može da dodaje šta je još tu važno pomenuti.
 
Jedna od ključnih stvari vezanih za igre u 2017. godini je da je filozofija igre-kao-usluga apsolutno i neopozivo zaživela na svim nivoima industrije. Nije ovo sad nešto što se iznenada desilo u 2017. godini, pa čak ni u 2016. godini. Kao i većina drugih stvari vezanih za ovu industriju, prelaz se dešavao i desio postupno, korak po korak. No, u 2017. godini se može legitimno govoriti o tome da su igre-kao-usluga centralna marketinška i biznis filozofija za najveći deo industrije. Ovde ne pričam samo o činjenici da su mnoge najveće igre iz 2017. godine zapravo originalno izašle u prethodnim godinama, ali, da, i to je jedna od stvari koje treba imati na umu. Blizzard je, kao što su uostalom i u mnogim drugim stvarima ispred drugih, sa Diablom i WoW-om perfektuirao ovaj pristup do te mere da je njihovo rukovanje Overwatchom u 2017. godini bilo tako uspešno da sam skoro očekivao da će se Overwatch naći na listama igara godine i ovog Decembra. To se, doduše, nije desilo ali ne treba imati iluzija, Overwatch je bio MNOGO veća igra od skoro kompletnog ostatka žanra, uspevajući da zaseni sve druge hero shooter pokušaje (uključujući zlosrećni Cliffy B-jev Lawbreakers) i Activisionov (dakle, isto svoj) Call of Duty World War II i Electronic Artsov Star Wars Battlefron II. I baš ova druga igra je ogledni primer za demonstraciju druge strane novčića: Battlefront II je na kraju od igre koja je trebalo da ispravi nedostatke prvog Battlefronta i bude sigurno zakucavanje za Dice i EA, ispala katastrofa neviđenih razmera upravo na ime „usluge“. Gunđanje vezano za mikrotransakcije i lootbox mehaniku (koja, naravno, postoji i u Overwatch i u skoro svakom drugom onlajn šuteru i akcionoj igri...) već se opasno pojačavalo tokom čitave godine, ali je kulminiralo u nedeljama koje su prethodile izlasku Battlefronta. Kritična masa gneva je konačno dostignuta, posle nekoliko godina nakupljanja u kojima su izdavači počeli da igre seckaju na sve manje komade i te komade počeli da stavljaju iza dodatnih transakcija, a slamka koja je kamili polomila proverbijalnu kičmu je, odgovarajuće, bio Darth Vader. Ideja da u igri koju ste kupili plaćajući pun iznos AAA produkta neke od najprimamljivijih sadržaja nećete moći da dosegnete bez dodatnog plaćanja ili četrdesetočasovnog grajnda (dok gledate ljude sa dubljim džepovima kako vam se podsmevaju mlateći unaokolo svojom laserskom ćunom) je na kraju dovoljno iznervirala dovoljan broj ljudi da je EA morao da pređe u mod odgovora na krizu, privremeno isključi sve mikrotransakcije, konačno promeni parametre, ne bi li igrače malo umirio. Opet, šteta je bila napravljena i Battlefront je uverljivo potonuo što na godišnjim listama, što u prodaji, odvlačeći pogolem budžet na dno oceana istorijski loših odluka.
 
https://youtu.be/qpGTmjRAp_U
 
Ne da to ikako znači da će izdavači odustati od mikrotransakcija i lootboxova, statistike pokazuju da blizu polovine obrta koje igre danas prave dolazi upravo iz ovih izvora, što ukazuje da ima uverljivo MNOGO igrača spremnih da ovakve stvari plaćaju. Kada su igre za mobilne platforme najavile promenu paradigme na tržištu pre jedne decenije, nismo očekivali da će to značiti da će „prave“ igre samo prepisati njihove predatorske monetizacijske prakse, end jet hir vi ar. Stvari su, pogotovo sa lutboksovima (i njima povezanim kladioničarskim sajtovima) postale toliko loše da je nekoliko zvaničnih tela na nekoliko mesta u svetu pokrenulo zvaniče istrage o tome da li ovu vrstu sadržaja u igrama treba tretirati kao kocku. Uzevši u obzir da je i Svetska zdravstvena organizacija pred kraj godine prepoznala i „gejming adikciju“ kao zdravstveni poremećaj, reklo bi se da sranje lagano udara o fen i da se neke promene valjaju napraviti.
 
No, mislim da je najbolje čemu se možemo nadati da će te promene doneti „kapitalizam sa ljudskim likom“. Kako već rekoh, igre-kao-servis je sada praktično default model sa kojim razvoj igara kreće, od najskupljih AAA produkcija poput Final Fantasy XV (koja je tokom godine dobila upečovan multiplejer!!!) ili Overwatch, preko „srednjih“ produkcija (tipa Divinity: Original Sin 2) pa do nezavisnih projekata koje prave jednocifreni (ili jednočlani) timovi a koji u najmanju ruku imaju onlajn liste najboljih skorova, a često i dnevne zadatke za igrače i slične sadržaje namenjene zadržavanju igrača uz igru što je duže moguće. Suočimo se sa tim da je Player Recurring Investment stvar koja trenutno industriju takva kakva je drži iznad vode i da se ova stvar neće skoro promeniti. Ponovo, možemo da se nadamo primerima poput Nintendovog Splatoona 2 koji je darežljiv paket sa dvogodišnjom ozbiljnom podrškom za igru a bez potrebe da igrač ulaže dodatne pare u igranje. Opet, Nintendo je jedna od retkih firmi koja odbija da se uključi u „trku prema dnu“ i u njihovom slučaju solidno visoke i dugo održavane cene (načelno veoma dobrih) igara služe kao generator zarade koji onda omogućava darežljivost u daljem životu igre i uzdržavanje od prosjačkih taktika. No, to je Nintendo, najstarija firma u celoj industriji i firma čijim putem niko drugi ne ide. I za koju često govore „videćemo dokle će moći da rade tako, pre nego što se povinuju neumitnostima tržišta“.
 
No, a ovo je i pravi trenutak za prelaz, Nintendo uspešno prkosi svim predviđanjima i, nakon četiri godine sporog umiranja Wii U konzole (žrtve, ako smem da dam svoju procenu, lošeg marketinga, uprkos vrlo dobroj ponudi igara), kompanija iz Kjota je izbacila na tržište novu konzolu, danas sveprisutni Switch i... istorija je zauvek promenjena.
 
Ovim hoću da kažem da je danas, desetak meseci posle lansiranja Switcha ova konzola jedan od najvoljenijih i najbrže prodavanih Nintendovih proizvoda ikad, sa tempom koji je na istom nivou kao i Sonyjev PS4 i sa dobrim izgledima da u prvoj godini nadmaši celoživotnu prodaju zlosrećnog Wii U. Malo je reći da to niko nije očekivao. Nintendo jeste uradio ono o čemu se šuškalo godinama unatrag, kreirao konzolu koja je hibrid kućne i portabl mašine i, gotovo kao nekom magijom, pokazao širokim masama da žele nešto što do juče nisu ni znale da im je potrebno. Opet, istorija nas uči da čak i „pametni“ proizvodi mogu da potonu ako se istorijski uslovi nisu stekli (ne zaboravimo da je Microsoft prvi tabletni računar imao još 2001. godine, da bi tek sa Appleovim iPadom ova forma računara postala „stvarna“ u potrošačkoj sferi) i danas je zaista teško reći koliko je ovde zaslužan nesumnjivi genije Nintendovih inženjera i dizajnera, a koliko im se posrećilo. Jer, da ne bude zabune, Switch je, kao i svaki drugi Nintendov proizvod, jedan skup zanimljivih kompromisa, „postranično“ korišćenje već postojećih tehnologija (radije nego pionirsko kreiranje novih), mašina sa nekoliko bizarnih (i nekoliko bezobraznih) dizajn-odluka koje bi svaki drugi produkt potopile za sekund, a koja ne samo da je plivala već i dominirala industrijom tokom deset meseci na tržištu, potvrđujući da su za uspeh igračke konzole mnoge stvari bitne ali da su igre ipak najvažnije. Opet, ponoviću, i Wii U je imao respektabilnu ponudu igara i, ne zaboravimo, The Legend of zelda: Breath of the Wild, igra koja je u jednom trenutku imala više prodatih Switch kartridža nego što je bilo prodato samih Switcheva, ta igra je izašla i za Wii U, ali Switch je očigledno izvrsno kapitalizovao kombinaciju savršeno realizovanog otvorenog sveta ovog naslova i mogućnosti da taj svet posetite gdegod se nalazili, zahvaljujući Switchovoj portabilnosti. Zelda je lavinu pokrenula, Nintendo ju je održao strateški raspoređenim izlascima sopstvenih igara (koje su sve redom jako dobre) a onda su došli i ostali i Switch danas ima više od 300 igara, među koje se ubrajaju i neverovatni portovi Doom ili LA Noire.
 
https://www.youtube.com/watch?v=Pae2un0G-j8
 
Da su igre jako bitne (možda i presudne) za uspeh konzole svedoči i činjenica da smo u 2017. godini imali i drugu novu konzolu na tržištu, izašlu usred udarne jesenje praznične sezone, a da se nje u ovom trenutku skoro niko ne seća. Da, pričam o Majkrosoftovom Xbox One X, „najmoćnijoj konzoli ikada napravljenoj“. Majkrosoft je ovde imao najbolju nameru, u onoj meri u kojoj multinacionalne korporacije uopšte imaju dobre namere, i nakon velikih planova da originalni Xbox One bude pre svega multimedijalna mašina za konzumaciju sadržaja a koji su spektakularno eksplodirali u lice redmondskih egzekjutiva zarađujući Majkrosoftu mesto na repu kolone, Xbox One X je dizajniran kao moćna sprava za hardkor igranje, sa napreteranijim specifikacijama, najviše teraflopsa, megaherca i najboljom 4K/ HDR podrškom od svih konzola koje uopšte postoje...
 
...ali, naizgled, bez igara koje bi ikako opravdale investiciju u nešto što je, suštinski, mid-gen apdejt postojeće konzole. Štaviše, kroz seriju odlaganja i otkazivanja strastveno željenih naslova (još uvek nisam preboleo Scalebound, hvalalepo) došlo se do toga da Xbox One X dolazi na tržište praktično bez zanimljivih ekskluziva, a sa svega par interesantnih naslova predviđenih za 2018. godinu u formi Sea of Thieves i Crackdown 3. Majkrosoft je svojom korporacijsko politikom seče studija došao u poziciju da nema dovoljno internih developera da se konzoli obezbedi minimum ekskluzivnih naslova koji bi Xboxu dali jasan identitet, a Sony je svojom inercijom pokupio većinu third party ponude i ostaje da se vidi da li će Redmondđani ikako uspeti da se iskobeljaju iz rupe u koju su sami upali poludecenijskim pogrešnim prioritizovanjem...
 
Na polju prenosnih konzola imali smo mirnu godinu utoliko što bi se reklo da je ovoj formi odzvonilo. Sony je nastavio sa niskoprofilnim podržavanjem Vite ali uz jasnu odluku da se u dogledno vreme više ne bave portabl platformama, dok je Nintendov 3DS imao nekoliko zanimljivih naslova (notabilno Fire Emblem Echoes: Shadows of Valentia), ali sa očiglednom pripremom da ode u penziju. Kako je Switch evidentno mašina budućnosti, reklo bi se da prisustvujemo istorijskom prelomu i sahrani formata igranja koji je dve decenije bio interesantna i svrhovita dopuna vodećim sobnim i desktop varijantama.
 
PC je imao istovremeno uspešnu i katastrofalnu godinu. Indiepocalypse fenomen iz prošle godine se nastavio i nije bio olakšan gomilom tzv. „lažnih igara“ i „asset flipova“ koji su zatrpavali Steamove kanale na sve strane. Valve je na sve na kraju reagovao uvođenjem Steam Direct sistema za podnošenje igara na eventualnu distribuciju, te drugim podešavanjima silnih algoritama koji diktiraju šta će korisnik videti na Steamu, ali, kao i u slučaju JuTjuba, Fejsbuka i drugih algoritamski vođenih sistema, potvrđuje se da stvari nikada ne mogu biti humanizovane bez učešća LJUDI u lancu i da će korisnici prepušteni softverskim robotima neretko biti frustriani do apatije.
 
Naravno, s druge strane, najvrelija i najveća igra godine je upravo PC igra koja je najveći deo vremena provela u Steamovom Early Accessu, izašavši „stvarno“ tek par dana pred kraj Decembra, sa više od 25 miliona prodatih kopija u to momentu (Steam Spy danas operiše sa cifrom većon od 27 miliona a ne zaboravimo da je igra izaša i za Xbox). Govorimo, naravno, o igri Playerunknown’s Battlegrounds (skraćeno PUBG) koja je ove godine odradila ono što su prethodnih bile Minecraft, DayZ, Undertale i Stardew Valley, pretvarajući se iz malih, marginalnih indie napora (rađenih od strane malih timova ili pojedinaca) u monstruozne hitove koji definišu zeitgeist i ostavljaju otisak stopala dostojan tiranosaurusa na istoriji medijuma video igara. PUBG je najnoviji pokazatelj da se jedan od najvrelijih lokusa igračke avangarde nalazi upravo u nezavisnom krilu PC scene, smešten u hardkor modersku zajednicu, kao i da je kreiranje „sledeće velike stvari“ često posao u kome uzimate nešto što već postoji i zatim se njime igrate dok ne napravite nešto svoje. Kako je Minecraft krenuo od Infiniminera i Dwarf Fortressa, Undertale bio odgovor na Earthbound a Stardew Valley reinterpretacija Harvest Moona, tako je i PUBG mod DayZ koji je i sam mod ArmA 2 inspirisan Fukusakuovim filmom Battle Royale. Surova darvinistička filozofija ovog moda je pronašla kritičnu masu zainteresovanih igrača i danas živimo u svetu u kome i igre poput Epicovog Fortnite, Paladins, pa čak i GTA Online pečuju u svoje multiplejer modove slične battle royale modove ne bi li otkinule deo BR kolača koji je umesio Brendan Greene.
 
https://www.youtube.com/watch?v=4ebOuCe5e5w
 
2017. godina je i bila, recimo, druga godina u kojoj je igranje u virtuelnoj realnosti bilo široko tržišno dostupno i mada je očigledno da ćemo na preokret još pričekati, nema sumnje da su neki koraci učinjeni. Sony je ovde pogotovo napravio solidne talase sa svojim VR sistemom, ali sada deluje da ćemo čekati barem još pola decenije na to da VR postane ozbiljan, možda i preovlađujući format...
 
Na svu ovu priču opet ne treba da zaboravimo da je 2017. godina donela i mnogo radosti igračima koji bi samo da igraju „obične“ igre za jednog igrača, ne zanimaju ih kompetitivni multiplejer, betl rojal, lutboksovi, liderbordovi i druge usluge. The Legend of Zelda,  Super Mario Odyssey, Persona 5, Rain World, What Remains of Edith Finch, Yakuza 0, NieR: Automata, Divinity: Original Sin 2, Resident Evil: Biohazard, Prey, Wolfenstain II: The New Colossus, Future Unfolding, The Evil Within 2, The Sexy Brutale, Dishonored: Death of the Outsider, Uncharted: Lost Legacy, Night in the Woods, Pyre, Little Nigtmares, South Park: The Fractured but Whole, Horizon: Zero Dawn, Assassin’s Creed Origins, Torment: Tides of Numenera, Hollow Knight, Thimbleweed Park, Nex Machina, Total War: Warhammer II,  Life is Strange: Before the Storm, Xenoblade Chronicles 2, Tooth & Claw, Heat Signature, Dead Cells, XCOM 2: War of the Chosen, Mario + Rabbids: Kingdom Battle, Sonic Mania, Hellblade, Cuphead, Bleed 2, sve su ovo naslovi koji su prevashodno ako ne ekskluzivno namenjeni solo igranju (uz interesantne implementacije multiplejera u recimo Divinity ili NieR) i ovaj spisak je već dovoljno zastrašujući – sa gomilom naslova koji bez problema biju i po sto sati gejmpleja – da se pošten čovek zapita koliko mu uopšte vremena treba da poigra sve što ga zanima, o parama i da ne govorimo.
 
Ali to je nekako i bila 2017. godina, davljenje u izobilju izvrsnog sa jedne strane i očajanje nad naizgled uniformnim kretanjem industrije ka baruštini neželjenog sa druge. 2018. godina je već počela i hvata ozbiljan zalet već u Januaru sa Monster Hunter World i Dragon Ball FighterZ a u Februaru stižu rimejk Shadow of the Colossus i dugoočekivani Kingdom Come: Deliverance... Pripremite se jer... neće nam biti lako.
 

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #201 on: 09-01-2018, 16:40:48 »
Tooth & Claw

previse stripova citas, mehmete  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #202 on: 09-01-2018, 16:52:52 »
E, da, Tooth & Tail... Al dobro, kolko su me danas smarali, dobro ako sam samo tu grešku napravio.  :(


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.646
Re: Igra godine
« Reply #204 on: 25-12-2018, 09:46:01 »
Meni za sad deluje da ce mi Red Dead Redemtion 2 biti igra godine... ali hajde, da je dovrsim...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #205 on: 25-12-2018, 10:11:08 »
Ja sam shvatio da ću morati da imam dve liste igara godine  :lol: :lol: :lol: :lol: 2018. godina je ispala iznenađujuće supstancijalna. A Red Ded Ridempšn 2 i Dragon Ball FighterZ nisam ni igrao iako je jasno da bi i one bile u vrhu moje liste da jesam...

Perin

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 4.964
    • Klub Knjige
Re: Igra godine
« Reply #206 on: 27-12-2018, 16:06:13 »
Baš sam krenuo da slušam Axe of the Blood God, gde kažu kako je ove godine bilo puno igara koje su dobre, ali malo njih, ako ne nijedna koja je bila VAUUU best of all times...


Sent from my iPhone 7

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #207 on: 27-12-2018, 16:10:56 »
Dobro, posle godine u kojoj su izašle Persona 5, The Legend of Zelda: Breath of the Wild i Super Mario Odyssey kriterijumi su malo poremećeni, ali iako ih nisam igrao čini mi se da se Red Dead Redemption 2 i Astro Bot Rescue Mission kandiduju za tako neku titulu.

Inače, ja sam sastavio ne jednu, ne dve nego TRI liste  :lol: :lol: :lol: :lol: Samo da stignem da ispišem obrazloženja.



Edit: Perine, ja sam sad tek video da imam poruku od tebe.  :oops: :oops: :oops: :oops: :oops: :oops: Odgovaram čim stignem!!!!!!!!!!

Perin

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 4.964
    • Klub Knjige
Re: Igra godine
« Reply #208 on: 27-12-2018, 23:10:06 »
Polako, danas je stigla Persona 4 Golden :)

A na PSP se kuva Trails in the Sky :)


Sent from my iPhone 7

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #209 on: 30-12-2018, 16:58:07 »
eurogamer ove godine suzio izbor na 30 igara i iskljucio glasanje iz jednacine, sto je verovatno dobra odluka nakon one nakaradne liste prosle godine s personom i yakuzom oko 45. mesta  :lol:  i oni ukljucili hollow knighta na listu, klasicna revizionisticka istorija:

https://www.eurogamer.net/articles/2018-12-30-the-30-best-games-of-2018

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #210 on: 30-12-2018, 18:29:29 »
Pa, mislim... Hollow Knight je i na mojoj listi. Sort of...  :lol:

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #211 on: 30-12-2018, 19:09:50 »
 :(

Calavera

  • 3
  • Posts: 653

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #213 on: 31-12-2018, 15:07:27 »
To je sasvim OK. Meni je na listi ali naravno, za mene je igra godine nešto u čemu ima više da se jede.

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.080
Re: Igra godine
« Reply #214 on: 31-12-2018, 22:19:53 »
evo da predvidim mehanovu listu:
red dead redemption 2
spider-man
god of war

:lol:
Some things you have to do yourself.

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.855
Re: Igra godine
« Reply #215 on: 31-12-2018, 22:28:32 »
Mora i neka japanska, jakuza, bajoneta, nešto...  :mrgreen:
Crvena zvezda je Srbija, što je rekao Aleksandar Vučić, koji ne krije da je navijač Crvene zvezde... Rekao mi je, Terza, kad je jaka Zvezda, jaka je i Srbija!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #216 on: 01-01-2019, 01:14:44 »
RDR2 će, istina je, biti na jednoj od tri liste. A ne jedna nego DVE Jakuza igre, svaka na svojoj listi.
 
Sutra!!!!!!!!!!!!1

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.646
Re: Igra godine
« Reply #217 on: 01-01-2019, 11:55:01 »
Meni definitivno RDR2 - fantasticno bogat svet, zanimljivi likovi i neverovatan smisao za humor koji ce me naterati da posle ovoga igram GTA 5 (koji nikada nisam igrao), because... Rockstar.

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #218 on: 01-01-2019, 15:45:21 »
dok cekamo mehmeta, ja cu se na brzinu ubaciti sa svojim (avaj preuskim) pregledom na ono sto sam igrao u 2018. godini. malo sam izmenio kategorije u odnosu na proslu godinu, te bi persona 5 i hollow knight ove godine bili uvrsteni u subjektivna savrsenstva. realno, jedina razlika izmedju te prve dve kategorije je taj licni utisak, tako da...

subjektivno savrsenstvo: killer7 (rimaster)
instant klasik: god of war, into the breach, slay the spire (early access), return of the obra dinn
odlicnost kao takva: celeste, dead cells, minit, guacamelee 2, monster hunter: world (singlplejer), cultist simulator
vredno igranja: yoku's island express, gris, bad north, semblance

pre neki dan sam otpoceo i yakuzu 6, a planiram da cekiram i crosscode kad nadjem vremena, dok ce neki vidjeniji naslovi iz ove godine morati da sacekaju hakovanje novijeg firmwarea na ps4  :lol:  ove godine su i kriterijumi skocili s obzirom na izobilje kvaliteta, pa sam neke igre koje su mi onomad bile na granici preporuke (bloodstained i unawoved, recimo) sutnuo u nizi rang. bilo je i naslova koje sam probao na par sati pa bataljivao, poput subnautice (odlican, ali nije moja solja caja) ili battletecha (zastrasujuce nepristupacan), njih nikad i ne uvrstavam na ovakve liste.

kad se sve sabere, ovo nije bila najbolja godina ikad (2017), ali tesko da se imamo na previse toga pozaliti. neka i 2019. bude ista takva!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #219 on: 01-01-2019, 16:52:08 »
 Dobro, onda da ispišemo i koju o igrama u 2018. godini... Pre nego što smorim sa svoje tri liste, kratko bih se osvrnuo na godinu u celini i nekakve opservacije koje o njoj imam. Naravno, to možete odmah da preskočite jer ja nisam neki ozbiljan analitičar. Pa čak ni neozbiljan analitičar nego neko ko, na nesreću, ima previše slobodnog vremena.
 
 
Elem, ako je 2017. godina zapamćena kao jedna od najboljih godina po prosečnom kvalitetu igara koje su u njoj izašle (a svi se u tome slažu), a što je bila kombinacija više fenomena – vrhunca Sonyjeve strategije publikovanja first party igara, Nintendovog izbacivanja nove konzole u kombinaciji sa nekim od najboljih igara koje su ikada napravili u toj firmi, rata na vrhu između PUBG i Fortnite – za 2018. je bilo jasno da nećemo dosegnuti iste visine, ali je pitanje bilo upravo kako požnjeti svu pozitivnu energiju koju je industrija u 2017. godini zasejala.
 
 
Prvi trend koji je očigledan je da su igre-kao-usluga sada ne samo utemeljen koncept već praktično default postavka. Ovo može da nas sekira, jer smo matori, navikli smo da o igrama razmišljamo kao o diskretnim fenomenima koji imaju početak, kraj, uslov za kompletiranje itd. ali ovo je sada realnost. Naravno, mene to sekira i na nekom višem nivou. Od svih igara koje imam na svojim listama što ćete ih videti malo niže, znatno manje od polovine su igre koje će za deset godina moći da se poigraju kao cela, integralna iskustva. Veliki, najveći deo igara danas nisu integralne celine već procesi, iskustva koja se menjaju, dakle, ne proizvod već usluga.
 
 
Ovo je naša stvarnost danas i mada je to nešto na šta bismo tipično odmahnuli rukom i primetili da ionako nemamo vremena i živaca da igramo Overwatch ili Fortnite ili Destiny ili Battlefield ili Hearthstone i da ćemo se držati naših „normalnih“ igara za jednog igrača koje imaju jasno definisan početak, kraj, sredinu, misije, parametre kompletiranja itd., paradigma je danas temeljito promenjena, na svim nivoima.
 
Uzmimo dve igre koje su na mojoj listi najboljih igara koje sam ove godine igrao, dve tipične indi igre koje su napravili mali, jednocifreni timovi i koje se veoma jako pozivaju na estetiku i filozofiju igara iz osamdesetih i devedesetih: i Celeste i The Messenger su dvodimenzionalne platformske igre i ni jedna od njih dve nije „gotova“ ove godine (tj. 2018. godine). Obe su proizvodi koji nastavljaju da se razvijaju i imaju najavljen dodatni sadržaj za 2019. godinu. Hollow Knight? Igra je izašla 2017. godine a ove godine, igrajući ga na Switchu, kad god sam pomislio da ću ga možda završiti, Team Cherry je najavio nove bossove, nove tajne misije, novi „pravi“ kraj... I bezbedno je reći da ga verovatno nikada neću završiti.
 
 
I ovako je na sve strane. Za veliki broj ljudi danas, igra godine je Fortnite, a koja je izašla 2017. godine. Ili Overwatch iz 2016. Godine. Na jednoj od moje tri liste videćete i Diablo III koji je izašao 2012. godine.
 
 
Možda vas ovo baca u depresiju i Alah zna da za to ima razloga jer što je više igra nalik na servis, to je manje kadra da poživi nakon što industrija prestane od nje da ima koristi. Game History Foundation u ovom trenutku verovatno nema ni najblažu ideju kako bi sačuvala Fortnite od zaborava a na polzu budućih istraživača i, uostalom, radoznalih igrača. A isto važi i za neke od meni najomiljenijih igara (iz ove godine!) poput Monster Hunter: World ili – Dark Souls.
 
 
A možda ovo i ne treba da nas baca u depresiju, jer, na kraju dana, igre NISU produkt. Igre su, barem sa strane nas, igrača, pre svega ISKUSTVA. Danas mogu savršeno da emuliram Psionov Match Point koji sam pre 35 godina igrao na ZX Spektrumu kod druga iz razreda, ali ISKUSTVO igranja ove, u to vreme najsavršenije simulacije tenisa koju sam u životu video, iskustvo igranja protiv ortaka iz škole, mini turnira koje smo imali i dinamike koju je ovo proizvelo u našim životima, to emulacija neće biti u stanju da ponovi.
 
 

 
 
U tom smislu, avanture koje smo u Dark Souls (ponovo) imali ove godine, natčovečanske borbe protiv Gravelordovih sledbenika, gde smo po četiri na jednoga pokušavali da prognamo zlo iz našeg malog dela sveta, vatre kojima smo iz daljine pržili Ornsteina i Smougha, batine koje smo udelili crvenim fantomima i gospodski nakloni kojima samo jedni drugima stavljali do znanja da smo zajedno ratovali i zajedno pobedili, to ni jedan muzej neće moći da sačuva. Isto tako, lov na čudovišta u Monster Hunter: World nikada nije bio unapred pripremljena avantura, već koktel ludačke panike, uzavrelog adrenalina, klizanja niz naslage lišća u Ancient Forestu u potrazi za zaklonom gde možete da popijete nešto da zaleči ljutu ranu i ponovo pokrene umorne udove, dok iznad krošnji vrišti Rathalos, mlati kožnim krilima i vatrom zasipa prašumu. Pa zaleđena polja Coral Highlandsa gde se prevrćete po ledu i zastajete samo da ispraznite ceo okvir u Legianu a vaši saborci padaju po snegu i pokušavaju da izbegnu njene ledene napade. Ili onaj trenutak kada ceo tim radi kao jedan um sa četiri tela, dok udarate mačevima po telesini Barrotha a Jyuratodus se umeša u borbu i onda odjednom čudovišta više i ne obraćaju pažnju na vas... Ništa od ovoga neće biti nemoguće iskusiti u nekoj potencijalnoj budućnosti, osim upravo te komponente da ste kroz sva ova iskustva prošli kao tim, kao grupa ljudi koja je jedan istorijski trenutak proživela samo da bi joj onda bile potrebne godine, možda i decenije da ga pravilno kontekstualizuje.
 
Hoću da kažem, igrajte igre, neće one tu biti zauvek.
 
 
Što, da ne bude zabune, ne znači da je igre-kao-usluga koncept, ma koliko sada bio default pozicija industrije na svim nivoima, zapravo ikakva panacea za sve probleme koje medijum i industrija imaju. Ako nekom nije bilo dovoljno to da su prošle godine Electronic Arts sa Battlefront II sebi morali da metaforički prerežu grkljan napuštajući lootbox model, ova godina je dala još mnogo signala da igre-kao-usluga nije blanko dozvola za štampanje para. Pa čak ni za preživljavanje.
 
 
Ne da je to neko iznenađenje – pružanje usluge podrazumeva kontinuirane troškove – ali bilo je zanimljivo gledati kako Destiny 2 – igra iz 2017. godine – u 2018. godini grčevito pokušava da dokaže da je too big to fail i održi glavu iznad vode. Destiny 2, praktično definicija igre-kao-usluge, sa stalnim apdejtima, nedeljnim i dnevnim zadacima i brdom novog sadržaja svakih nekoliko meseci, je igra koja je na kraju deljena besplatno na sve strane samo da se nekako dođe makar u približnu ravan sa beplatnim Fortnite i njegovih 200 miliona registrovanih igrača. Naravno, Activision i Epic su firme sasvim različitih filozofija i porporcija ali ne treba da preterano seirimo nad njihovim mukama jer su ove godine, avaj, poslati vrlo jasni signali da Blizzard plaća cenu Activisionovih posrtanja, sa sve drastičnijim merama štednje u firmi koja možda nikada više neće napraviti igre veličine i važnosti Overwatch i Diablo III, o WoW-u i da ne govorimo.
 
 
A ako ni to nije bilo dovoljno da se probudimo, onda bi propast Telltalea morala da bude. Ovo je, na kraju krajeva firma za koju se smatralo da je prva (i maltene jedina) skapirala kako da nam prodaje epizodni sadržaj, igre-kao-uslugu za ljude koji vole narativna iskustva, firma koja je pokupila, činilo se, sve najjače licence na svetu i izbacivala igre na sve strane i iz svih otvora. Što ju je na kraju i sahranilo. RIP.
 
S druge strane, u PC sferi smo konačno možda dobili indikaciju da će Valve morati da nešto promeni ako ne misli da otkliza u beznačaj. Naravno, drugi izdavači su već pokušali da Steamu pruže ozbiljan otpor lansiranjem sopstvenih onlajn prodavnica ali Epic ne samo da je u ovo uleteo sa najviše para nego i, čini se, nema problem da igra prljavo. Epicova prodavnica ne samo da deli igre za dž, obećava više para proizvođačima, a korisnicima DRM-free iskustvo što se tiče Epica, nego je i gomila igara koje su već imale najavljene datume izlaska na Steamu, namamljena Epicovim mahanjem svežnjevima novčanica, odjednom postala Epic ekskluziva. Ovo nije konkurencija kakvu želimo da vidimo – niko ne želi da ima petnaest launchera na svom kompjuteru od kojih svaki ima ekskluzivne igre, već bi rađe da se oni nameću kvalitetom i cenama na istim igrama – ali možda jeste konkurencija kakva je potrebna da se Valve konačno trgne. Videćemo.
 
 
Drugde, valja primetiti i da je VR napravio još nekoliko inkrementalnih koraka napred i da je nekoliko VR igara ove godine legitimno uletelo na „normalne“ liste igara – Moss, Astrobot Rescue Mission, Beat Saber i, naravno, Tetris Effect – ali da je ovde najpresudniji bio upravo najslabiji VR set na tržištu: Playstation VR je svojom relativno niskom cenom i srazmerno visokom upotrebljivošću iskrčio stazu za virtuelnu realnost koja će, možda, ovaj deo medija, odvesti putem „pravog“ mejnstrima.
 
 
Za mene je ova godina u velikoj meri protekla u znaku Switcha. Nintedova druga godina sa novom konzolom je bila zanimljiv trijumf, ne zato što se konzola dobro prodavala – a jeste, mada znatno ispod Nintendovih, priznaćemo, suludih projekcija – već zato što je „Switch efekat“ u punoj meri uzeo maha i na strani industrije i na strani igrača. Mnogi su se pitali kakva će biti druga godina konzole koja je u prvoj godini ispucala adute kao što su bili Super Mario Odyssey, The Legend of Zelda: Breath of the Wild, Mario Kart 8 Deluxe i Splatoon 2, i ukazivali da Nintendo naprosto nema takve naslove teške kategorije za drugu godinu.
 
 
Ispostavilo se da su Super Smash Bros. i Pokemon dovoljni teškaši sami za sebe – Super Smash Bros. Ultimate je prodao tri miliona komada u Americi za samo nedelju dana postavljajući rekord za Switch igre – ali možda važnije, Switch je sada platforma za SVE. Na ovoj konzoli sada možete da igrate, sve od najboljih indie hitova ne samo od pre tri godine (fenomenalne verzije Stardew Valley ili Undertale, moliću) već od DANAS – Hollow Knight je oborio sve svoje rekorde na Switchu a Dead Cells na Switchu ima najviše ocene koje je dobio i prodaje se kao lud – ali i najvreliju igru ovog trenutka, Fortnite, pa Dark Souls i Diablo III za hardcore ekipu, pa selekciju arkadnih hitova iz osamdesetih devedesetih, pa mid-tier JRPGove koje druge konzole danas ne žele, pa misaone igre, avanture, vizuelne novele, shoot ’em upove i ritmičke igre. Switch je danas, recimo, kao Steam od pre tri godine, minus nacisti i činjenica da na ovoj mašini mogu da igram Katamari Damacy, Street Fighter 3 Alpha, Okami, Dark Souls, kao i da Splatoon 2 i Super Mario Odyssey i posle godinu i po dana igram bez gubljenja interesovanja znače da je Nntendo ovom konzolom zbilja postigao nešto magično. I da je pitanje „a kada ta-i-ta najavljena nova igra izlazi za Switch?“ predstavlja najlegitimnije pitanje u Prvom svetu.
 
 
 
Dobro, da pređemo na liste? Da pređemo na liste.
 
 

 
 
Pošto je ove godine izašlo tako mnogo igara, podelio sam svoje selekcije u tri dela. Prva je lista igara koje nisam igrao. Ali sam svestan da treba. I daću sve od sebe da ih uglavim u itinerar. I kada bi industrija samo ZA BAREM JEDNU GODINU malo prikočila da uzmemo dah i pristignemo!!! Dakle, te igre nisam igrao ali sam svestan da su opisane kao igranja vredne i imam ih u ozbiljnom planu.
 
Druga lista igara su igre koje su ponovo izašle 2018. godine. Shvatio sam da će posebna lista tog tipa biti potrebna već kada mi je postalo jasno da ni jednu drugu igru ove godine nisam igrao ni približno koliko sam igrao Dark Souls Remastered (a i to samo na PS4, na Switchu će tek doći na red) a da je godina u kojoj su, na određene načine, izašli i Dark Souls i Diablo III i Street Fighter II i III i Katamari Damacy, očigledno POSEBNA godina.
 
Konačno, naravno, treća lista je lista igara koje su izašle ove godine i koje sam igrao ove godine. I ona je „legitimna“ lista, osim što taj ukleti igre-kao-usluga koncept i ovde mrsi konce. Ipak, sve to na gomili pokazuje da je trenutak u kome živimo i igramo se, jako komplikovan, ali i predivan. Jer lista na kojoj se korporacijski giganti poput Marvel’s Spider-mana trljaju leđa-o-leđa uz garažne hitove poput Into the Breach i da nemam nikakav problem da i jednu i drugu preporučim jednako intenzivno i pričam o tome koliko su pametne i koliko duše imaju, takva lista je lista za poštovanje.
 
 
Idemo onda:
 
 
Lista igara koje nisam igrao
 
Bez nekog određenog reda:
 
1.       Red Dead Redemption 2
Naravno? Po svemu sudeći, Rockstar je ovde podigao stvari na viši nivo. Doći će na red, bez ikakve sumnje jer ja zaista volim Rockstar.
 
2.       Hitman 2
Ove godine sam zapravo tek stigao da igram prošlog Hitmana, iz 2016. godine i apsolutno uživao u njegovoj inteligentnosti, životnosti i crnom humoru. Drugi Hitman se slabo prodaje ali ne sumnjam da ću i u njemu neizmerno uživati: Danci su formulu koju razvijaju od Playstation 1 sada toliko dobro savladali da je kriminal da više ljudi ovo ne kupuje.
 
3.       Dragon Ball FighterZ
Borilačka igra koju pravi Arc System Works a koja je bazirana na Torijaminoj kultnoj mangi i animeu? Ko je očekivao da ovo bude ovoliki hit? Pa, svi, realno. Nisam je poigrao samo zato što nema vremena za sve ali Arc System Works su firma kojoj sam veran decenijama i ovo se neće promeniti.
 
4.       Guacamelee 2
Prvi Guacamelee je bio izvrsna, mala ali pametna Metroidvania sa dosta duha i puno mehaničke pameti. Dvojka je za mene apsolutni mast i samo treba da dođe na red pored 387 drugih metroidvania koje mi se trenutno guraju na Switchu.
 
5.       Yoku's Island Express
Kad smo već kod metroidvania, i za ovo sam prilično siguran da će mi se dopasti na ime te primamljive kombinacije sa fliperima.
 
6.       Assassin's Creed Odyssey
Poslednji AssCreed koji sam probao i batalio posle par sati bio je Black Flag. Al svi se kunu da je ovo sada, kao, actually dobro. Mislim da ću jednom posrnuti, makar kad se penzionišem.
 
7.       Astro Bot Rescue Mission
Kad nabavimo VR. Kažu da je ovo jedna od najboljih platformskih igara u godini natrpanoj neviđenim platformskim igrama. Plus jedan od najboljih šoukejsova za VR.
 
8.       Frost Punk
Poljaci su, reklo bi se, napravili city builder sa pametnom postapokaliptičnom tematikom. Naravno, na Switchu mi se trenutno gura i gomila svakojakih menadžerskih simulacija ali ako ovo konačno stigne na Nintendovu konzolu, neće mi umaći.
 
9.       Mutant Year Zero. Road to Eden
Kao XCOM samo sa mutiranim životinjama? A pričaju da će možda i da ga portuju na Switch? Gde se potpisuje da se da bubreg?
 
10.   Subnautica
Mislim, nemam vremena da igram sve te survival igre, ali ovo deluje MNOGO dobro. Plus, sad ga imam za dž zahvaljujući Epicu.
 
11.   Fighting Layer EX
Ovo mora doći na red posle Dragon Ball FighterZ. Ali, opet, rekao sam. MORA.
 
12.   Valkyria Chronicles 4
Koliko sam kenjao o prethodnim VC igrama, čovek bi pomislio da sam ovo već odigrao. Ali nisam, NIJE BILO VREMENA. No, pričamo o hronološkim detaljima koji neće biti važni za istoriju. Valkyria Chronicles je ponovo sa nama! I ima i Switch verziju! RAJ!!!
 
13.   Pillars of Eternity 2: Deadfire
Jer nisam još ni prvi PoE završio. Ali hoću, sve ima svoj kraj, pa i svemir!
 
 
Lista starih igara izašlih u 2018. godinu u novim verzijama
 
1.       Dark Souls Remastered
Da li treba da kažem još nešto o igri o kojoj smo već toliko pričali? 162 sata samo u ovoj godini, samo na Playstation 4. Najbolji ostaju najbolji
 
https://tinyurl.com/y9aythjc
 

 
2.       Devil May Cry Collection
Devil may Cry 1 i 3 su među najboljim akcionim igrama ikada napravljenim. Obe sam ponovo odigrao ove godine i imao nezaboravna iskustva. Ako nikada niste, treba.
 
https://tinyurl.com/y8vbgm54
 
 
3.       Bayonetta 1 i 2
Isto važi za Danteovu duhovnu naslednicu i, pa, nadjebnicu. Switch je konzola koja ima obe Bayonette u svojim apsolutno najboljim verzijama. Pa ko je tako nešto očekivao?
 
https://tinyurl.com/ya6asmlw
 
 
4.       Okami
Mislim, Kamiyin genijalni Zelda-killer sam kupio već tri puta pre ovoga, ali Switch verzija je bila neodoljiva. Okami je igra neverovatnog šarma ali i dubine koje niste svesni možda ni posle desetak sati igranja.
 
https://tinyurl.com/y9mhfw2w
 
 
 
5.       Katamari Damacy Reroll
Ovo sam kupio bukvalno prvog dana kada se pojavilo na Switchu. Da, možda je druga igra u serijalu i bolja i, da posle druge je Namco serijal upropastio metodom bezdušnog štancovanja nastavaka. Ali originalni katamari Damacy je i dalje primer neverovatnog spoja ekscentrične mašte i tehnologije koja (nije ni znala da) može. Sada na Switchu, mogu originalni Katamari Damacy da nosim sa sobom svuda kud krenem. Pa to je pravo malo čudo.
 
https://tinyurl.com/y737tz8p
 
 

 
6.       Street Fighter 30th Anniversary Collection
A ovo? Borilačka igra koja je definisala čitav žanr, samo sada isporučena u nekoliko verzija toliko vernih arkadnim da mi se malo tresu ruke kada ovo igram. Dvojka, trojka, plus Alfa, sa tipičnim produkcionim kvalitetima koje vezujemo za Franka Cifaldija, pa još i sa funkcionalnim onlajn borenjem? Pa kako smo uopšte zaslužili ovako nešto?
 
https://tinyurl.com/yc6hy28j
 
7.       Shadow of the Colossus
Sagrađena ponovo od temelja do krova, jedna od najdubljih Sonyjevih igara ikada ponovo ove godine da podseti zašto je biti drugačiji ponekada najvažnije. „Meditativna akciona igra“ je termin koji može da zvuči pretenciozno ali SotC je ništa ako ne pretenciozna igra. Ali sa dobrom podlogom.
 
https://tinyurl.com/y7y5cull
 
 
8.       Monster Hunter Generations Ultimate
Odolevao sam nekoliko godina da ovo ne kupim na 3DS-u rezonujući da ni četvorku još nisam propisno izigrao i da će Capcom da nam, sigurno, isporuči i ultimate verziju pre nego što umremo. Onda su se istovremeno desili neverovatni uspeh Monster Hunter: World na „velikim“ konzolama i neverovatan uspeh Switcha. Onda je Capcom spakovao Generations Ultimate na Switch i... pa, recimo da više nikada ne moram da kupim ni jednu igru u životu. Ne kažem da neću, naravno, ali sad NE MORAM.
 
https://tinyurl.com/yc8l44yf
 
 
9.       Diablo III: Eternal Collection
Kad smo već kod igara posle kojih ne moram da kupim ni jednu drugu igru ikada – Diablo III? Na Switchu? Sa svim sadržajem koji se akumulirao tokom prošlih šest godina? Sa funkcionalnom onlajn infrastrukturom? Pa kako? Kako je ovako nešto uopšte moguće? Da li nam se univerzum ovim izvinjava za Vučića, Stefanovića i Babića? Ne znam, ali gaddemit, ne žalim se. Diablo III je imao mnogo imitatora tokom poslednjih pola decenije, neki od njih, poput Victora Vrana ili Grim Dawn (Path of Exile itd.) su ga u nekim elementima i prevazišli, ali kao pun paket, Blizzarodv Diablo je i dalje nenadjeban.
 
https://tinyurl.com/yc6jfwol
 
 
10.   SNK 40th Anniversary Collection
Frank Cifaldi u misji spasavanja gomile SNK-ovih igara iz perioda pre nego što je Neo Geo nastao. Za neke od njih ste čuli, za većinu niste, ali ovo je kolekcija sklopljena sa neverovatnom ljubavlju (recimo, veliki broj igara ima svoje arkadne i NES verzije), koja sadrži nekoliko istinskih bisera (Athena, Crystallis, Street Smart, Psycho Soldier) i mnogo kurioziteta. Plus, ovo je u 2018. godini JEDINI način da konačno igrate Ikari Warriors kako dolikuje, sa dva analogna stika. Frank Cifaldi nas je mnogo zadužio u svom životu a ova kolekcija je samo poslednji veliki doprinos njegovoj fantastičnoj borbi za očuvanje istorije koju industrija sama, jebiga, neće da pamti.
 
https://tinyurl.com/yblvbqr2
 
 

 
 
11.   R-Type Dimensions EX
Ove godine sam, kao i svake, igrao mnogo shoot ’em upova, naravno, doujin bullet hell naslova na Steamu ali i novih izdanja klasičnih shmupova iz osamdesetih i devedesetih na Switchu, no, kako reče i onaj film o Crnogorcima, na kraju može biti samo jedan. R-Type svakako nije najbolji shoot ’em up u istoriji ali jeste jedan od najvažnijih sa svojim kritičnim presekom mehaničkog rafinmana i estetike. R-Type je možda prvi „moderni“ shoot ’em up, ako tako možemo nazvati igru u kojoj autor muzike nije znao kako da proizvede zvuk koji bi podsećao na bubanj pa su sve pesme bez udaraljki. Dimensions, kolekciju prve dve igre u arkadnim (ili arkadno-vernim) i remasterovanim verzijama, naravno, već imam na Playstation 3 ali, Switch effect je ovde u punom, jelte, efektu. R-Type u krevetu? Gaddemit, pa koga biste VI radije imali u krevetu?
 
https://tinyurl.com/y6uvbc8v
 
 
12. Yakuza 2 Kiwami
 
O ovome smo već ispisali onoliko pa je dovoljno da ponovim da je ovo Yakuza igra sa najmanje zanimljivom pričom ali i sa najvećom kolekcijom misija i podsistema sistema u istoriji serijala. Nezaobilazno.
 
https://tinyurl.com/ybt68ct2
 
 
 
I sada, na kraju, evo i liste igara iz 2018. godine, uz izvesne rezerve:
 
 
1.       Monster Hunter World
Za ovo sam znao da će biti igra godine i pre nego što je izašlo. Monster Hunter je već deceniju i po pripremao sebe za ovaj momenat u kome će se agresivna kompleksnost njegovih sistema konačno susresti sa filozofijom pristupačnosti (mada je ovo, da ne bude zabune, i dalje veoma menu-heavy igra). World je u početku bio blago kritikovan da je „zaglupljen“ na ime nekih kreativnih odluka (mušice koje traže plen, izbacivanje weapon arts sistema koji blistaju u Generationsu), ali je kvalitet opšteg iskustva na kraju  bio toliko visok da skoro da niko nije mogao da ostane ozbiljno ljut. Udobnost igre koja sada leti kao podmazana, u svetu koji konačno nije razdeljen na „sobe“, sa ekosistemom koji je vrtoglavo komplikovan i u kome velika riba ne samo da jede malu nego, bogami, jede i jebenog oklopljenog četvoronošca veličine putničkog aviona, a lovac dok lovi ujedno i sakuplja, bube i cvetove, bobice i minerale, da bi sebi napravio nove oklope, da bi ubio veća čudovišta, da bi im uzeo kosti, da bi napravio nova oružja, da bi ubio veća čudovišta, da bi... ta igra je igra da zatvori usta svim drugim igrama i još jedna igra posle koje ne morate da kupite ni jednu drugu. Pa još humor, fantastična art-direkcija (čak i vegetarijanac poput mene mora da prizna da mesni obroci koje kuvaju mačke izgledaju zamamno) i onlajn infrastuktura koja omogućava nikada lakše kolektivno lovljenje i avanture koje ćete prepričavati unucima kad ne budu imali gde da pobegnu, Capcom je sa ovom igrom apsolutno trijumfovao i ni malo ne čudi da su prvi plaćeni DLC najavili tek za jesen 2019. godine. Fabulozno.
 
https://tinyurl.com/yatocw6g
 
 

 
 
2.       The Messenger
U godini natrpanoj izvanrednim platformskim igrama ovaj omaž Ninja Gaiden i Shinobi igrama iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka me je patosirao ne samo svojom mehaničkom izvrsnošću – perfektne kontrole, savršen dizajn soba – ne samo svojim briljantnim humorom i vizuelnom dovitljivošću nego i dizajnerskim preokretom na određenoj tački u igri koji je svemu dao potpuno neočekivanu domenziju. The Messenger je skoro savršena igra, na tragu takvih modernih veličina kakve su Shovel Knight, Doukutsu Monogatari ili Hollow Knight i jedva čekam DLC kasnije ove godine.
 
https://tinyurl.com/ya2whzqo
 
 
3.       Marvel's Spider-man
Već sam toliko napisao o ovoj igri da nema smisla da se ponavljam. Čitavog svog života sam imao samo jednu ambiciju: da budem Spider-man, i Insomniac i Sony su mi to omogućili. Nikako igra bez mane i nedostatka, ali igra u kojoj je ono najvažnije urađeno bez greške. Naime, ovo je igra koja ima Spajdermenov set pokreta, ali i njegovu dušu.
 
https://tinyurl.com/yaxt6rxp
 
 
4.       Yakuza 6: The Song of Life
Završni deo priče koja traje od 2005. godine je bio toliko moćan, lep, tužan i inspirativan da mu je sasvim lako oprostiti što nije bio i najbolja igra u serijalu. The Song of Life je još jedna od igara sa dušom na ovoj listi i Segin zalog za budućnost u kojoj će Ry Ga Gotoku tim praviti mnoge čudne i divne igre u kojima neće biti Kiryua Kazume. Nepropustivo.
 
https://tinyurl.com/y8865oa4
 
 
5.       Dead Cells
Započeta u early accessu prethodne godine, Dead Cells je eksplodirala izlazeći kroz kapiju u 2018. godini i spojila sve što indie igre rade u jednu brizantnu smešu: dvodimenzionalni platformski gejmplej, lake metroidvania elemente i solidan namaz roguelike dizajna. Sve to upareno sa izvanredno tečnim kontrolama i savršenim audiovizuelnim dizajnom daje mi igru od koje praktično ne mogu da se odvojim na Switchu. Kao i kod svakog pravog(ish) roguelike naslova, Dead Cells mnogo manje zanima da li ćete igru završiti a mnogo više kako ćete igru igrati. Pa je u tom smislu nisam još završio ali sam se razbio od igranja.
 
https://tinyurl.com/y77qqm9x
 
 
6.       Hollow Knight/ Slay the Spire
Evo nas u zaista neobičnom momentu. Hollow Knight je izašao 2017. godine ali je, bez ikakve sumnje, apsolutno obeležio 2018. godinu rastući i razvijajući se na najlepše načine, kombinujući svoj metroidvania-sreće-Dark-Souls dizajn sa sve više nadahnutog (i đavaoski teškog) platformskog gejmpleja. Moj poslednji kikstarter projekat, pre nego što mi je banka onemogućila da finansiram igre kroz ovu platformu, ispao je i najbolji i Hollow Knight je klasik koga će mnogi imitirati u godinama koje dolaze. Sa druge strane, Slay the Spire tehnički nije još izašla i nalazi se u Early Accessu dok ovo kucamo. Zato i deli mesto sa Hollow Knightom, iako mehanički nemaju baš mnogo sličnosti. Slay the Spire je savršeno iskombinovala građenje špila karata i roguelike RPG, pakujući igranje u male, lako probavljive petlje i time sebe preporučila u Switch verziji kada jednom bude završena. Na toj konzoli je i čekam a u međuvremenu, samo povremeno igram Steam verziju, sve tiho jecajući od slasti.
 
https://tinyurl.com/yb8stpk8
 
7.       God of War
Kratosova najnovija avanutra je primer kako Sony uspešno kombinuje spektakl, duševnost i mehaničku dubinu da nam donese mejnstrim igre koje nisu, jelte, ni bedzušne, ni mehanički plitke, niti im nedostaje vatrometa. Naravno, niti je God of War mehanički nabrijan kao Bayonetta niti sam od njega plakao kao zbog nekih drugih igara ali vredi odati poštu tamo gde je ona zarađena i God of War treba odigrati jednom, kad imate vremena jer je u pitanju bučna i glasna igra koja istovremeno ima prostora da svojim protagonistima omogući momente da se izraze samo promenom izraza lica ili nedovršenim pokretom ruke. 
 
https://tinyurl.com/y82aqrz6
 
 
8.       Into the Breach
Savršenstvo je reč koju prečesto koristim u ovom pregledu, ali Subsetov naredni projekat posle FTL je... pa... nešto najsavršenije što su mogli da urade. Pakovanje potezne taktičke igre u minijaturne diorame čija mala površina varljivo krije ogromnu dubinu koja dolazi uz permutacije timova i kupovinu novih spoosobnosti, pa još kad je sve to došlo na Switch... Rekao bih da je Šah konačno dobio dostojnog naslednika i da mu je vreme za penziju ali se plašim da se ne udavim u pretencioznosti. No, neka to ne bude problem za ovu igru koja svaki komadić pohvale koji sam kadar da joj dam – zaslužuje.
 
https://tinyurl.com/y8fa6lpc
 
 

 
 
9.       Celeste
Još jedan, pa, skoro pa savršen platformski naslov čija su mehanička perfektnost i ogromna kreativnost u dizajnu tolike da meni skoro da nije bila ni bitna ta priča o mentalnim problemima protagonistkinje. Ali nije ni škodila. Dobre platformske igre nikada ne zastarevaju a Celeste je istovremeno i igra koja odlično hvata taj neki indie zeitgeist kombinujući veoma milenijalsku tematiku u narativu sa nostalgičnim ali ne i starinskim pristupom dizajnu samog igranja. Izvanredno.
 
https://tinyurl.com/yaxtuhbw
 
10.   Tetris Effect
Kako unaprediti najbolju igru svih vremena? Pa, dajte je na obradu Tetsuji Mizoguchiju. Lumines Remastered koji je takođe ove godine izašao na Switchu je izvanredna igra, ali sa Tetris Effect Mizuguchi je prevazišao sebe a zamalo i Pažitnova.
 
https://tinyurl.com/y7by2hcf
 
 
11.   Return of the Obra Dinn
Pet godina posle Papers Please, Paul Pope je napravio igru koja je istovremeno srazmerno mnogo raskošnije producirana ali koja se istovremeno, najviše igra u glavi igrača, sa potrebom da se razmišlja i da se prave hipoteze koje zatim treba dokazati. Sasvim različlit žanr i pristup ali, na kraju dana, sasvim vidno da je ovo izašlo iz iste glave, sa potrebom da se igrač izvede iz zone komfora, natera da riskira i zatim suoči sa posledicama. Genijalna paranormalna forenzička misterija u jednobitnoj grafici? Pa kada OVO stiže na Switch?
 
https://tinyurl.com/y9lwtrbx
 
 
12.   The Gardens Between
Poslednja na listi jer sam je poslednju i igrao ove godine, The Gardens Between je još jedna od onih indie igara koje mešaju kreativno osmišljenu misaonu mehaniku sa nostalgičnim milenijalskim sanjarijama o detnijstvu i nevinosti. Ali ovo je i jako dobar primerak igre iz ovog posebnog, hm, ne baš žanra ali svakako filozofskog tabora. The Gardens Between ima dva gimika, ali oba plasira perfektno: jedan je kontrola nad protokom vremena kao maltene jedini način da interagujete sa svetovima u igri (protagonisti generalno stvari rade sami), a drugi to da su svetovi neopisivo prelepo renderovane 3D diorame gde se, istina je, davimo u zaslađenoj nostalgiji i idealizovanom prisećanju na detinjstvo, ali, gaddemit, ovde to dobro funkcioniše. Još jedna igra kojoj je pojavljivanje na Switchu bila praktično sudbina.
 
https://tinyurl.com/yamyef3x
 

 
 
 

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #220 on: 01-01-2019, 20:10:21 »
djavola mu, taj messenger stvarno nije za propustanje, je li? dobro, probace se...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #221 on: 01-01-2019, 20:41:27 »
Pa, meni je jako dobro legao, ali ne mogu da tvrdim da će svakome. Meni je jako prijalo i kako je platformski element igre dizajniran i kakvi su bosfajtovi (borba je, izvan njih, potpuno trivijalna i igra je mnogo više platformer nego borbena igra) i taj preokret posle određenog trenutka, ali naravno, ja sam star čovek i mene The Messenger jako podseća na igre koje sam igrao kad sam bio tinejdžer...
 
A upravo merkam Minit na Switchu, opasno si ga preporučio...

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #222 on: 01-01-2019, 21:58:16 »
da, kod mene nije prisutan taj "zal za mladost" element  :lol:  mislim, meni je shovel knight bio kul, ali ni bih ga bas stavljao u istu recenicu s njegovim supljikavim rodjakom.

minit je sjajan i vrlo vrlo kratak, s njim bas tesko da mozes da omanes...

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #223 on: 01-01-2019, 22:48:42 »
subjektivno savrsenstvo: killer7 (rimaster)
instant klasik: god of war, into the breach, slay the spire (early access), return of the obra dinn
odlicnost kao takva: celeste, dead cells, minit, guacamelee 2, monster hunter: world (singlplejer), cultist simulator
vredno igranja: yoku's island express, gris, bad north, semblance

zaboravih da dodam wizard of legend pod odlicnost, ne znam gde mi je glava ovih dana  :(

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #224 on: 02-01-2019, 08:48:10 »
Moraću da proverim ima li Wizard of Legend za Switch  :| :| :|
 
 
Inače, i ja sam zaboravio par igara. Notabilno Iconoclasts koje sam solidno pohvalio onomad, a za listu neigranih a zanimljivih svakako SoulCalibur VI i Monster Boy and the Cursed Kingdom.
 
Apropo žala za mladost, da, tu nema sumnje da to kod mene utiče. Konkretno kod The Messengera, ja sam se ipak zamomčio u deceniji kada su nindže takoreći eksplodirale u popularnoj kulturi pa mi je igra koja je napravljena kao omaž Ninja Gaiden odmah po definiciji zanimljiva. Uzgred, ja sam Ninja Gaiden igrao znatno kasnije, ali, kako joj i ime govori, Ninja Gaiden je  spinof igre Ninja, a nju sam, iako nije bila sjajna, naravno igrao jer - Nindže! Čak sam igrao i Saboteur (za Spectrum, C64, Amstrad itd.) jer je imao nindžu u glavnoj ulozi, a studio koji je napfavio The Messenger zove se Sabotage Studio. Pa jel' to slučajno?

Calavera

  • 3
  • Posts: 653
Re: Igra godine
« Reply #225 on: 02-01-2019, 15:28:06 »
meho "lesli eldridz" krljic  :lol:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Igra godine
« Reply #226 on: 03-01-2019, 09:30:23 »
Što se tiče žanra koga se tvrdoglavo držim, 2018. godina je donela pregršt naslova, ali ozbiljniji igrači su lako identifikovali tri najozbiljnija.


Naravno, govorim o Codexovom glasanju za naj RPG na kome je lagano pobedio Pathfinder: Kingmaker, ispred Kingdom Come: Deliverance i PoE2.


https://rpgcodex.net/forums/index.php?threads/codexs-goty-the-best-rpg-of-2018.125068/

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.855
Re: Igra godine
« Reply #227 on: 03-01-2019, 10:34:03 »


Što se tiče žanra koga se tvrdoglavo držim, 2018. godina je donela pregršt naslova, ali ozbiljniji igrači su lako identifikovali tri najozbiljnija.


Naravno, govorim o Codexovom glasanju za naj RPG na kome je lagano pobedio Pathfinder: Kingmaker, ispred Kingdom Come: Deliverance i PoE2.


https://rpgcodex.net/forums/index.php?threads/codexs-goty-the-best-rpg-of-2018.125068/

Kako ti se čini Kingdom Come? Odavno sam odustao od igranja rpgova, ali ovo sam probao jer sam dugo pratio i baš mi se dopalo, igrao sam sa detetom možda sat - dva vremena. Pitam, ako nekad budem bio u prilici da ga odigram, da li vredi trošiti vreme, tj. da li je tako zanimljiv do kraja?
Crvena zvezda je Srbija, što je rekao Aleksandar Vučić, koji ne krije da je navijač Crvene zvezde... Rekao mi je, Terza, kad je jaka Zvezda, jaka je i Srbija!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #228 on: 03-01-2019, 11:23:40 »
Mislim da će drug Neomeđeni imati kompjuter koji može da potera Kingdom Come: Deliverancy tek negde oko 2024. godine, kad naprave novi rimaster Baldur's Gate koji zahteva 3D akceleraciju  :lol: :lol: :lol: :lol:

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Igra godine
« Reply #229 on: 03-01-2019, 11:49:33 »
Zapravo, kraj 2018. godine je u firmi doneo određena napredovanja o koja sam se okoristio, tako da ću ove godine moći da priuštim novu mašinu. I to nešto luksuznije.  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.750
Re: Igra godine
« Reply #230 on: 03-01-2019, 11:53:00 »
E, pa da čestitamo i na unapređenju a i na skorom igranju futurističkog naslova Knights of the Old Republic  :| :| :| :|

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Igra godine
« Reply #231 on: 03-01-2019, 11:57:06 »
Nemojmo trčati pred rudu. Sledeći na mom spisku je Dark Sun 2: Wake of the Ravager.  :lol:


Hvala na čestitkama, druže Meho!!!

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.855
Re: Igra godine
« Reply #232 on: 03-01-2019, 12:36:02 »
Čestitam druže Neomeđeni, na unapređenju i budućoj prinovi. Kad KC:D dođe na red, i prođe, molim vas podelite vaše utiske sa nama ovde. Unapred zahvalan.
Crvena zvezda je Srbija, što je rekao Aleksandar Vučić, koji ne krije da je navijač Crvene zvezde... Rekao mi je, Terza, kad je jaka Zvezda, jaka je i Srbija!

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Igra godine
« Reply #233 on: 03-01-2019, 12:44:32 »
Hvala, druže Petronije.


Svakako prenosim utiske. Ali kako buduća prinova neće pre druge polovine 2019. godine, nudim vam i da pogledate rivju Darta Roxora, jednog od pouzdanijih članova Codexa kada se radi o ocenjivanju igara.


https://rpgcodex.net/content.php?id=10798



Starting the game, I was dead sure that it would be horrible. Meanwhile I sunk into it for 85 long hours, which was only enough to complete one “full world lawnmowing” playthrough – save game counter tells me 70 hours, but I got an 80h playtime cheevo at 65, so I must have spent 15 idling and reloading (which sure is a lot of reloading). However, I also know that it took some folks just 20-something hours to breeze through it.


If I had to give you a short overall impression of ELEX, I would probably call it the same way one thread on our forums refers to Divine Divinity – it is probably the best shit game I’ve ever played. Sure, there are parts of it that are downright abysmal, broken or user-unfriendly. But at the same time, it is so incredibly addictive and fun that I don’t remember the last time a game sucked me in so completely for so long.


Perhaps a lot of it has to do with expectations and experience. I’ve witnessed the horrors of Risen 2 and 3 first-hand, so seeing the numerous improvements over these in ELEX was already a surprise for me, because ELEX is objectively an all-around better game than the both of those combined, which I suppose is at least one proven case of a developer being held back by an idiotic publisher. There is still a lot of room for improvement left to be sure, and I do hope Piranha Bytes do not waste the opportunity. If I had to give them at least one major piece of advice as to how ELEX 2 could be made better, it would definitely be to scale things down – reduce the world size, but improve its content. Gothic 3 was already an example of them overreaching, and ELEX in many ways repeats the same mistake.


Your very own expectations are also likely to influence how you will receive ELEX. If you are deluded enough to expect another Gothic, you might as well forget it. But if you still have that open world, no-nonsense PB game itch that needs scratching (and you know you do), ELEX might just be the thing you need. It looks dumb, it might be infuriating sometimes, but all I can say is: don’t knock it till you’ve tried it.


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.646
Re: Igra godine
« Reply #234 on: 21-01-2019, 10:09:41 »
Zavrsio sam pricu u Red Ded dvojici, i ovo je jedna od retkih igara u cijem sam svetu ostao posle zavrsetka price.
Ovo je za mene igra godine (iako ja ne igram toliko koliko vi ostali na forumu, ja pratim jedino PS4 i to one najpoznatije naslove).
Scenario, gluma, neverovatno sarmantan smisao za humor i svet kroz koji jasete... ah, taj svet, sa izmaglicom, sa jutrima, vecerima, zvukovima... prijateljima i neprijateljima... svet cuda kroz koji se probijate i koji otkrivate.
Inace, uopste nisam ljubitelj vesterna, meni su to najdosadniji filmovi na planeti. Jedini vestern koji podnosim su oni spageti, i to samo oni Leoneovi.
Ali, ova igra...
Dovoljno je da kazem da sam u jednom trenutku, u misiji u kojoj se vracate sa jednog opakog ostrva u glavni svet, dok jasete ka kampu da vidite da li su vam prijatelji, odnosno, porodica ostali zivi, dok se cuje pesma May I sa neverovatnog saundtreka igre, plakao kao malo dete. Tu je negde, u tom jahanju koje traje i traje i toj pesmi i tom svetu, sve dostiglo neverovatan emotivni vrhunac za mene. I tu sam shvatio da ovu igru zelim da igram mesecima i godinama.