Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 477533 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2800 on: 15-01-2019, 14:44:42 »
Da, Benet se potpuno apgrejdovao za ovaj serijal. A Juing ovim ističe ozbiljnu kandidaturu da u Marvelu dobije status jednog Pitera Dejvida ili Grega Paka, bar što se tiče Hulka.



Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2801 on: 25-01-2019, 16:28:32 »
Uz žaljenje end izvinjenje što ne stižem više da pišem o stripovima koje čitam, evo jednog brzog pregleda samo nekih od stripova kojima sam se bavio u poslednjih mesec dana. 

 
Prvi bi bio Prism Stalker, miniserijal (za sada) od pet epizoda koje su izašle na Imageu negde sredinom godine a koji je užurbano tražio da bude pročitan s moje strane kada su u Decembru novinari krenuli da sastavljaju liste stripova godine i odjednom se ovaj naslov pojavljivao na gomili njih. Nije da Prism Stalker nisam zapazio i dok je izlazio – uostalom taj upečatljivi naziv, još upečatljiviji crtež i naučnofantastična tematika su ga definitivno stavili u dvogodišnji plan čitanja – ali skok na spisku prioriteta je došao sa krajem godine. Verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim čitaocima i da autorka Sloane Leong trenutno uživa pažnju koja će je podstaći da nastavi sa pisanjem ovog serijala jer, ovo što smo do sada dobili je, uh, recimo, tek naznaka potencijala koji bi ovaj strip mogao da ima.
 
Sloane Leong je, naravno, prototip milenijalskog autora kakvog novinari i tviteraši vole, žena mešovitog rasnog i etničkog porekla, autor opšteg tipa (piše, crta, koloriše, razmišlja, tvituje) koji u svojim radovima obrađuje „survival, displacement, relationships, spirituality, identity and mental illness through genres like science fiction, horror, adventure and slice-of-life“. Njen profesionalni portfolio je za sada relativno skroman – radila je na jednoj epizodi televizijske animacije Adventure Time i što crtala, a što kolorisala po jednu epizodu raznih stripova za Image, Boom, Dark Horse i DC – tako da je ovaj Imageov miniserijal njen prvi zaista autentično autorski rad.
 

 
I ovde još jednom moram da izrazim divljenje Imageu što, sa jedne strane postojano mladim i još-uvek-nedokazanim autorima daje velikodušne šanse da svoje kreativne projekte odrade uz nivo produkcije i marketinga koji je skoro pa na istom nivou kao kod dvoje velikih korporacijskih izdavača (a bez mnogo mešanja urednika u kreativni proces), a sa druge i dalje objavljuje mnogo stripova koji spadaju u „pravu“ naučnu fantastiku. Prism Stalker je odličan primer i za jedno i za drugo iako ga ne bih u ovom trenutku mogao nazvati i odličnim stripom.
 
Kažem „u ovom trenutku“ jer je Prism Stalker, kao i mnoga druga Image izdanja poslednjih godina, strip koji je osmišljen da izlazi u seriji miniserijala radije nego da bude jedan tekući serijal. Ovo je bez sumnje Imageov način da pitanja finansijske isplativosti testira na najbezbolniji način za sve umešane: za razliku od, recimo, Marvela koji sad sve pokreće kao tekući serijal pa onda posle četri broja koja su se slabo prodavala kaže „Haha, zezali smo se, ovo je miniserijal od četiri broja“ i stane, a dal’ je neki normalan kraj dosegnut, ko to zna, Image gleda da se čitaocima da zaokružena priča a autoru vreme da je ispriča i vidi ima li smisla da ulazi u sledeću.
 
Sad, naravno, negativna strana ovoga je svakako što se retencija čitalaca, opadajuća vrednost i kod normalnih tekućih serijala, ovde verovatno još teže održava, no Prism Stalker je, mislim, odličan ogledni primer i za to da autorka između prvog i drugog serijala ima vremena da isprocesuje i fidbek koji je dobila na prvi i da, pretpostavka je, malko preusmeri kormilo svog kreativnog broda.
 
Sad ja tu tancujem oko kritike koju valja uputiti a pokojni Đinđić je onako učeno pričao o gutanju žabe, pa evo: Prism Stalker je jako impresivno izgledajući strip sa jako interesantno osmišljenim univerzumom, ali kao priča je neimpresivan i tokom svih pet brojeva, koji inače imaju više strana nego što je standard za američko mesečno strip-izdavaštvo, sam stalno mislio „dobro, al ajde sad nešto da se dogodi“.
 
Hoću reći, Prism Stalker je strip koji svoje protagoniste postavlja u veoma intrigantan univerzum u kome ljudska rasa ne da nije na vrhu proverbijalnog lanca ishrane – ili barem njegove socijalne verzije – već se može smatrati marginalizovanom u odnosu na inteligentne i daleko naprednije tuđine koji imaju svoje civilizacije, kulture, ekonomije i, naravno, prioritete u kojima ljudi figurišu tek kao potrošni resurs. Ne pričamo o robijanju koliko o obavljanju opasnog i slabo kompenzovanog posla za tuđine koji sasvim otvoreno pokazuju da vas smatraju nižom rasom, a poređenja sa legendarnom Octaviom Buttler i njenim Bloodchild/ Xenogenesis radovima koja sam video po internetu su apsolutno na mestu u domenu istraživanja motiva identiteta, odnosa kultura i rasa, te tuđinskih bioloških koncepata koji na te odnose utiču.
 

 
No, Leongova, za razliku od Buttlerove, barem u ovih pet epizoda, nije pored zanimljivih motiva i intrigantnog worldbuildinga ponudila i jednako intrigantnu dramsku strukturu pripovedanja i ovo je element na kome Prism Stalker posrće i dovodi u pitanje svoju validnost za čitaoca. Delimično, stvar je svakako u tome da strip iz sve snage nastoji da posreduje konfuziju koju oseća osoba iz manjinske/ marginalizovane grupe u susretu sa sistemom koji za nju ne mari i koji, ako već nije nužno agresivno neprijateljski nastrojen ka njoj, svakako ne nastoji da joj išta olakša. Pa tako imamo brojne i dugačke psihodelične sekvence koje ništa ne pripovedaju već samo prenose „osećaj“ i koje jesu uvek vizuelno impresivne ali kada na kraju prebrojite stranice na kojima je bilo „radnje“, dakle, na kojima smo videli da se zaplet kreće na neku stranu, shvatite da ih je bilo premalo. Prism Stalker ima zaplet i radnju i obrise kreiranja centralnog dramskog konflikta, ali oni nikako da postanu motor koji zaista vuče ovu priču unapred.
 
Umesto toga, dobar deo stripa otpada na epizode unutar epizoda koje možda jesu a možda nisu bitne za kompletni narativ – ovo ćemo saznati tek u budućnosti kada se taj kompletni narativ malo više uobliči pred našim očima. Za sada Prism Stalker ostavlja utisak relativno neusmerene priče u kojoj je teško reći da li se nešto značajno događa.
 
Ali, da ne dovedem čitaoca u zabunu, ovo je svejedno veličanstven trip jer je Leongova veličanstven crtač. Znam da ime Mikea Allreda po forumu bacam sa takvom frekventnošću da čovek verovatno od štucanja već misli da ima neki ozbiljan zdravstveni problem, ali Leongova me je odmah podsetila na njega svojim posrednim ali vidnim pozivanjem na pop-art i nezadrživom bujicom kreativnih rešenja koja nudi stranicu za stranicom. Leongova nije efikasan pripovedač u smislu da do poente stiže sa najmanje uloženog napora, naprotiv, ona apsolutno uživa u raskoši koja joj je u Imageu stavljena na raspolaganje i crta gomile panela koji priču razlažu na ponekad suvišne sitne detalje, ali svaki od tih detalja je prelep. Opet, ona je jako daleko od kompulzivnih opsesivaca poput Geoffa Darrowa kod kojih je svaki detalj na crtežu podjednako važan i ume da fokusira pažnju – i svoju i čitaočevu – tamo gde je to potrebno, dajući nam strip koji nije ni natrpan ni težak za praćenje, već samo konzistentno vizuelno intenzivan. Pritom, jako je dobra u posredovanju tona situacije, pa su mirni momenti zaista mirni a dinamični jako bučni. Ovde svakako treba istaći da je Leongova pored crteža i tuša uradila i kolor i da su jake, moćne boje koje koristi veliki deo psihodeličnog ugođaja ovog stripa i oružje sa kojim očigledno izvrsno barata.
 
Tako da je Prism Stalker neizmerno atraktivna ponuda ali i strip kome očigledno jako treba urednik da kanališe autorkinu kreativnost na efikasnije i ubojitije načine. Meni je ovo za sada na radaru kao potencijalno zaista velika sledeća stvar ali kako u Imageu urednici praktično ne postoje, veliko je pitanje da li će se ta veličina zaista materijalizovati. Opet, Leongova toliko dobro crta da ću bez obzira na sve nastavak svakako čitati.
 

 
Dalje, uzeo sam da čitam tekući serijal The Wrong Earth a koji je jedan od četiri serijala uz koje je prošle godine lansiran novi američki strip-izdavač, Ahoy Comics.
 
I to je sada zanimljiva situacija. Svuda slušamo da je strip-industrija u Americi u krizi i da Marvel i DC, eto, jedva preživljavaju pod skutima džinovskih korporacija što ih drže u vlasništvu, a ispada da novi izdavači niču na sve strane. I to ne nekakvi andergraund partizani ili nekakvi vaćaroši koji će da love publiku malo na pornografiju a malo na radikalnu politiku (pričamo iz iskustva, jasno vam je), već propisni izdavači sa ozbiljnim uredničkim filozofijama, izdavačkim planovima, produkcijom i autorima. Naravno, daleko smo od buma devedesetih i tadašnjih potresa u industriji koje su izveli Image ili Valiant, ali izdavači poput Black Maska, Aftershocka ili Lion Forgea su u poslednjih par godina ponudili povremeno izvanredan sadržaj i raznolik portfolio pronalazeći nove tržišne niše i rukavce koje nisu već popunili Image, Dark Horse, IDW, Boom! ili velika dvojka.
 
Ahoy Comics je najnoviji sličan projekat i iza njega u kreativnom smislu najviše stoji iskusni scenarista i urednik Tom Peyer, veteran Legije Superheroja, ali i raznih drugih projekata za Marvel, Vertigo, Wildstorm, DC itd. Peyer trenutno piše tri serijala u Ahoy Comics ponudi i istovremeno je glavni i odgovorni urednik ovog izdavača, a Ahoy je na scenu utrčao u očigledno dobroj kondiciji nudeći interesantne nove interpretacije klasičnih žanrovskih tropa, dobru produkciju ali i osećaj entuzijazma koji jako prija. Utisak je, za sada, da ovaj izdavač ceni svoje kreativce i trudi se da ih što je više moguće približi čitaocima kroz intervjue, a građenje osećaja da su ovi stripovi deo nečeg većeg za sada uspešno ide kroz prozne dodatke ali i dodatne kratke stripove koji se događaju u istom univerzumu.
 

 
The Wrong Earth je, ustvrdiću, dobar način da krenete u upoznavanje sa Ahoy Comics jer je ovo superherojski strip koji istovremeno svoj žanr očigledno poštuje i voli, te dobroćudno omažira (i kroz ne-maliciozni podsmeh obrađuje) neke njegove standardne elemente, ali i blaga subverzija koja će biti zanimljiva onima koji sa sumnjičavošću gledaju na sve te stripove o likovima u šarenim kostimima.
 
Naime, The Wrong Earth je neka vrsta parodije na čitav koncept paralelnih univerzuma koji DC baštini već decenijama i različite verzije istih likovima u ovim univerzumima, do te mere precizno izvedena da bismo ovo maltene mogli da zamislimo kao strip o Betmenu u kome Betmen iz šezdesetih, onaj koga narod pamti po kempi televizijskoj seriji i otkačenim, jelte, gadžetima kojima se služio, sebe zatiče u svetu Betmena Franka Millera uprljanog do beonjača korupcijom i beznađem, dok istovremeno ovaj cinični, polupsihotični Mračni Vitez prelazi u nevini, blago psihodelični svet Betmena iz šezdesetih.
 
Naravno, u The Wrong Earth nemamo Betmena već heroja po imenu Dragonflyman (u nedužnijoj verziji) i  Dragonfly u dark’n’gritty verziji i njima pripadajuću ekipu sajdkikova, sumanutih negativaca i gradskih vlasti koji čine galeriju sporednih likova. Peyer, koji je ovde scenarista, postiže nešto veoma bitno za ovakav koncept a to je da pored očiglednog uživanja u parodiranju klasične Betmenovštine iz dva vremenska perioda, on ne iscrpljuje premisu priče u pukom ismevanju, pa čak ni dobroćudnom humoru. The Wrong Earth je priča o tome kakvi kontrasti postoje u superherojskim stripovima iz dve vremenski udaljene ere i ona istražuje, kroz prikaz jednog istog lika u dve verzije izmeštene u druge univerzume, mnoge političke i socijalne aspekte superherojskog stripa.
 
I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju i The Wrong Earth je strip kvalitetnih zapleta, akcije i dramatičnih (i humorističkih) preokreta, ali to nije sve, jer, možda najvažnije od svega, a u demonstraciji da ovo nije strip osmišljen da se iscrpi samo u humorističkom potencijalu svoje premise, glavni likovi ovde kroz do sada izašlih pet epizoda zapravo uspevaju da sasvim uverljivo evoluiraju.
 

 
Ovo je nešto što standardni superherojski strip, vezan decenijskim kontinuitetima i podrazumevanim status kvoom likova veoma teško i samo uz ogromne napore uspeva da postigne. Peyer nije opterećen ovakvim balastom i The Wrong Earth očigledno nije pisan kao serijal koji treba da traje još bar sedamdeset godina, pa je i razvoj likova u tom smislu primetan, interesantan i potentan u odnosu na te već pomenute socio-političke motive koji se obrađuju.
 
Da ne poplašim čitaoce manje  pretenciozne od mene: The Wrong Earth, ponavljam, nije nikakva disertacija i ovde nema morrisonovske esejistike, već prevashodno dobar i dinamičan superherojski strip koji iz drugog plana uspeva da obradi mnogo toga zanimljivog u pogledu samog žanra. Plus, crta ga Jamal Igle i ovaj Njujorčanin koji je godinama tesao svoj stil radeći najviše za DC (ali i za Marvel), na The Wrong Earth naprosto blista pogađajući savršeno žovijalni ton koji ovakav strip treba da ima, ali onda veoma dobro nijansirajući taj isti ton da se otkriju svi slojevi karakterizacije protagonista i pokaže kako oni to evoluiraju. Ima jedna scena u četvrtoj epizodi u kojoj Dragonflyman prebija punu kafanu likova s one strane zakona a koja je presudna za njegov, gotovo kopernikanski obrt u filozofiji i odbijanje da ostane fish-out-of-water karakter u luckastom humorističkom stripu. Igle ovo provlači maestralno (podržan sjajnim kolorom Andyja Troya) i promena tona se oseća mnogo pre nego što lik sam objasni kako su mu se u glavi kockice složile. Drugde, Igle opija impresivnim kempi prizorima džinovskih kasica-prasica i kostimima koje kao da su zajedno dizajnirali Džoker i Timothy Leary.
 
Ako to do sada nije bilo jasno, The Wrong Earth je strip velikog šarma koji se jako trudi da nakon što vas je šarmirao, ponudi i dovoljno supstance za duži, produbljeniji odnos. Za sada mu odlično ide a Ahoy Comics je, reklo bi se, na dobrom putu da učvrsti svoje mesto na sceni i ponudi sveže, interesantne radove na poznate i drage teme. Ostajemo tjund.
 

 
Takođe sam pročitao i grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies koga su za Image uradili Ed Brubaker i Sean Phillips i, pošto znate ko su oni i ko sam ja, verujem da nećete biti preterano šokirani ako kažem da je ovo izvrsno štivo koje preporučujem svakome sa trunkom ukusa.
 
Nećemo lagati, Brubaker i Phillips su duet koji skoro da ne može da pogreši, još otkada su se ujedinili na Wildstormovom serijalu Sleeper pre dve decenije, spajajući špijunski krimi-noir i superherojštinu na način koji će u dobroj meri obeležiti njihove kasnije karijere. Brubaker je posle dosta godina rada za DC i Marvel na kraju pobegao u Image i odlučio da se bavi samo sopstvenim serijalima, a sa Philipsom je, još dok je bio u Marvelu pokrenuo metaserijal Criminal koji je, rekoh to već (bar) jednom u dobroj meri zaslužan za današnji kakav-takav-ali-ipak rivajvl kriminalističkog stripa u Americi.
 
Upravo ovog meseca je izašao prvi broj novog Criminal serijala, sada za Image, ali grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies iz Oktobra prošle godine, iako ne nosi Criminal logo, zapravo je deo istog univerzuma i na izvanredan način je pripremio teren za povratak jednog od najboljih stripova koje su Brubaker i Philips radili u karijerama.
 

 
Naravno, već sam ovde hvalio i stripove Kill or be Killed i The Fade Out, takođe na Imageu i takođe urađene od strane ova dva čoveka ali povratak u univerzum Criminal je ipak poseban događaj koji, ne zajebavam se, odraslom muškarcu može da izmami i po koju suzu.
 
Jer, jelte, Criminal stripovi su uvek priče o ljudima koji se nalaze sa, eh, pogrešne strane zakona, ali koje su Brubaker i Phillips uvek umeli da nam tako približe da sve njihove dileme i konflikte solidno proživimo čitajući i srodimo se sa njima na prilično dubokom nivou. Ne naravno na nivou da sami krenemo da kršimo zakon i izgradimo kriminalnu imperiju po uzoru na Dragoslava Kosmajca ili, već, Milana Radoičića, ali Criminal uvek radi ono što dobra umetnost radi već vekovima – izvlači nas iz okvira sopstvenog iskustva i seta vrednosti i uspešno translira u druge okvire i druga iskustva, dajući nam da skoro pa zaista okusimo kako je biti neko drugi i, važnije, mnogo važnije, ZAŠTO je drugi zapravo drugi.
 
Hoću reći, za razliku od mnoge druge kriminalističke proze, kinematografije itd., Criminal nikada nije romantizovao svet kriminala iako su zapleti često umeli da budu neskriveno romantični, i Brubaker je bez greške uspevao da nam ponudi sasvim žanrovsku postavku u kojoj rešenja nisu ni jeftina ni omeđena žanrovskim standardima.
 
My Heroes Have Always Been Junkies izvodi istu stvar na kondenzovan način i demonstrira vrhunsko umeće svojih autora time što se laća jedne od tradicionalno najprezrenijih socijalnih grupa u savremenom društvu – zavisnika o heroinu – a onda ne samo da ih humanizuje bez upadanja u romantične stereotipe već i nudi neku vrstu tragične (pa čak i malo cinične) ljubavne priče koja se do kraja razotkriva i kao krimi-triler.
 
Sve to a da je My Heroes Have Always Been Junkies istovremeno i maltene esej u kome se tema iz naslova sistematski obrađuje prolaskom kroz veliki deo popularne kulture dvadesetog stoleća i ponavljanim demonstriranjem da su mnogi umetnici koji su ostavili presudan pečat na kulturu Zapada istovremeno bili i zavisnici od heroina, sa uglavnom po pravilu tragičnim sudbinama. Brubaker ovde ne pokušava da ikoga pravda niti da ponudi nekakav iskupljujući diskurs o žrtvovanju ili nekakvom mesijanstvu već radi ono što uglavnom radi najbolje – humanizuje likove takvom veštinom da sebe zatičemo u njihovoj koži i shvatamo zašto su tu gde jesu i kako smo i sami mogli da budemo na istom mestu da su se kockice samo malo drukčije složile.
 

 
Ovo je veoma impresivan rad pogotovo jer u ovom konkretnom stripu Brubaker prikazuje likove koji čak i ne upadaju u klasičan „narkomanski“ stereotip, uspevajući da nas provede kroz sve one standardne trope koje vezujemo za heroinsku adikciju (konstantno laganje, potpuno promenjen ritam života, odnos mržnje i obožavanja prema heroinu itd.) a da svaki od njih osetimo kao nešto svoje i proživljeno. Kada pri kraju dobijemo kratki kameo jednog od najvažnijih likova iz Criminal, a ovo se besprekorno uveže u finale u kome tragični ishod road-movie narativa doživimo kao jedino moguć i, još teže, jedini ISPRAVAN, to je majstorstvo na delu.
 
Naravno, majstorstvo je možda i preslaba reč da se opiše rad Seana Phillipsa koga sam već toliko puta hvalio na ovim stranama da mi ponestaje superlativa. Philips je u ovom romanu-eseju u zadatak dobio da ilustruje dugačke interne monologe protagonistkinje, u stripu koji ima vrlo malo akcije ili, čak, vidljive drame a koji je opet emotivno razoran do koske. Ni za trenutak ne treba sumnjati da je Britanac ovo odradio besprekorno, crtajući povremeno na samoj granici skice, a opet nudeći neverovatnu emotivnu dubinu i ubedljivost likova. „Narkomani uvek lažu“ je mantra na kojoj ovaj strip temeljito insistira i Phillipsovi likovi svojim pozama, gestovima i izrazima lica uspevaju da nas na ovo stalno podsećaju. Što se boja tiče, kada sam video da dugogodišnja saradnica Elisabeth Bretweiser više nije na kolorističkim dužnostima, malo sam se štrecnuo. Pomislio sam, priznajem, „Phillips je dao svom sinu tezgu, ali da li klinac ikako može da dotakne visine na koje nas je Bretweiserova navikla?“ Ispostavilo se da stariji Phillips zna šta radi i da je Jacob Phillips jako JAKO dobar kolorista koji se prirodno uklapa uz rad svog oca, pa je spektar emocija i raspoloženja u My Heroes Have Always Been Junkies ovde besprekorno podržan bojama. Kako je Jacob Phillips i sa prvim brojem novog Criminal pokazao da je u međuvremenu još napredovao, nemam više nikakve zebnje u pogledu njegovog ulaska u tim.
 
Dakle, ako to nije bilo jasno, ovaj strip od mene dobija samo i isključivo najviše ocene i preporuke, a ako do sada niste čitali Criminal, My Heroes Have Always Been Junkies je i odličan način da uz srazmerno malo ulaganja (novčanog i vremenskog) testirate da li bi vam se nešto tako dopalo. Pa vidite.
 

 
Konačno, iščitao sam i prvih 21 epizodu serijala Aposimz, tekuće mange koju crta i piše kultni Tsutomu Nihei a koju sam već pominjao i prikazivao na drugom topiku hvaleći Niheijev crtež. Nihei je na naš radar stigao još pre dosta godina svojim naučnofantastičnim radovima Blame!, NOiSE i Biomega, ali je svetsku slavu stekao sa recentnijim serijalom Knights of Sidonia koji je bio adaptiran i u uspešnu anime seriju. Aposimz je, na neki način, Niheijev pokušaj da spoji pristup koji je tako dobro funkcionisao na Knights of Sidonia sa nešto meditativnijim, hermetičnijim radovima iz ranijeg dela svoje karijere i ovo je jedan od odličnih primera umetničkog dela u kome vidite svaki od njegovih gradivnih elemenata, shvatate kako vas autor navlači na svoju stranu i prepoznajete sve njegove namere i trikove, a to opet ne umanjuje užitak u njegovom konzumiranju.
 

 
Aposimz se na japanskom zove Ningyou no Kuni, a što bi značilo, recimo, „Zemlja lutaka“ i Nihei ovde spaja jedan veoma visoki high concept sa u suštini jednostavnom, skoro cinično prostom pričom. Titularni Aposimz je veštački kreiran svet, planeta od punih 200.000 kilometara u prečniku gde na površini žive jadni i siromašni poraženi u jednom starom ratu a negde dublje, bliže jezgru su, navodno, tehnološki i socijalno napredniji pobednici. Sirotilja, šta će, sirotuje, vucara se unaokolo po večnom snegu i ledu i preživljava kako se može, ali tu su i neke dodatne komplikujuće stvari. Kao što je na primer Imperija Rebedoan koja smatra da rat protiv jezgra nije gotov i trudi se da ga vodi ne hajući preterao za žrtve među običnim svetom. I kao što je, takođe, čudna bolest „frame disease“ koja ljude postepeno pretvara u robote.
 
Nihei je ovde lopatom utovarivao ideje i koncepte i Aposimz je skoro nemoguće efikasno prepričavati jer ima toliko slojeva worldbuildinga i neobjašnjenih elemenata istorije sveta (koji su istovremeno i važni za zaplet) da i nakon čitanja stripa ne znate odakle biste krenuli. Ali istovremeno, Aposimz je veoma lako čitati i u njemu prilično uživati jer je ovo u suštini skoro pa klasična borilačka manga u kojoj su čitav visoki koncept i tehnološko-političko-socijalni detalji sveta tek složena podloga na kojoj se odvija veoma jednostavna priča. Ako ste čitali Baki the Grappler ili One Punch Man ili Terra Formars ili, da posegnem za teškom klasikom, Dragon Ball, onda već znate i strukturu Aposimz: glavni junak je natprirodno obdaren borilačkim moćima, ali iz priče u priču se susreće sa drugim natprirodno obdarenim borcima i kvalitet stripa zavisi u ogromnoj meri od toga je li autor sposoban da kreativno osmisli sve bizarnije preterane borbe koje će uslediti.
 
Na našu veliku sreću, Nihei je u odličnoj formi. Ne samo u domenu borilačke logistike, da ne ispadne da ga potcenjujem: Aposimz zapravo ima interesantne likove i karakterizaciju i to što bez ikakvog stida upada u različita manga-kliše rešenja (glavni junak slučajno vidi glavnu junakinju golu i sad to bude AWKWAAAARD) ne uspeva da umanji činjenicu da je ovo svet u kome se dešavaju neverovatne svireposti a da je to jednostavno način na koji se tu živi i da likovi na različite načine izlaze na kraj sa traumom koja ih pogađa na gotovo dnevnom nivou. Sa jedne strane je bolest čija priroda niti je objašnjena čitaocu niti je samim likovima koji žive u gotovo pa post-pismenom vremenu, jasna. Sa druge su vojske i ratovi i tehnologija koju niko ne razume a svi je koriste koliko umeju, epizode neverovatne svireposti i kasnijih racionalizacija pokolja kao neizbežnih koraka ka ultimativnom dosezanju pravde i društvenog progresa.
 
 

 
Nihei ovo radi besprekorno iako skoro da imate utisak da ne bi morao jer je glavno meso stripa tako dobro: način na koji glavni junak, Etherow evoluira u pravcu ultimativnog borbenog spoja čoveka i mašine je intrigantan, Regular Frame tehnologija je inspirisan spoj kibernetike i, pa, skoro pa magije, tu su specijalni meci koji mogu da unište najvažnije strukture na planeti, tu je mašina koja je istovremeno ljupki insekt i lepa devojka, tu su, konačno, vrhunski osmišljene borbe koje traju po nekoliko epizoda i imaju svu simboličku višeslojnost sudbinskih konflikata iz ljudskih mitova koju očekujete.
 
Hoću reći, Nihei očigledno stvari radi po formuli ali to da ovaj strip ne deluje cinično imamo da zahvalimo njegovom očigledno vanserijskom kvalitetu. Ne pukom talentu već jasnoj posvećenosti da se formula razvije, da se čitaocu ponude i očekivana, tradicionalna rešenja – samo urađena vrhunski – ali i brze diverzije, šokantna, kratka odstupanja od formule, tek da nas drži na ivici sedišta. Prva epizoda je, recimo, jedan kratak, majstorski kurs u postavljanju konteksta i likova samo da bi Nihei napravio zaokret od 180 stepeni, pokazao nam da je ovo za njega bio napor maltene na nivou stilske vežbe, a da to opet ima dubokog uticaja na dalje razvijanje radnje.
 
Naravno, crtež je ovde kraljevski i ako Niheija pamtite pre svega po hermetičnim, mračnim kadrovima iz NOiSE ili Biomega, Aposimz podseća da je dosta vremena prošlo i da je autor jednako impresivan kada radi sa svetlim tonovima i mnogo beline. Ono što me najviše doji u vezi Aposimz je jedna novodostignuta čistota u kojoj ni meditativne ni akcione scene nemaju viška detalja već odišu perfektnom efikasnošću, bilo da gledamo zapanjujuće ubedljiv eksterijer ledenog prostranstva, cevima i žicama isprepletane prizore u utrobi planete, ili borbu polu-ljudi, polu-robota u kojoj se tela transformišu a desetinke sekunde razvlače na nekoliko strana radnje.
 
Aposimz je jedan siguran hit za Kodansha Comics i podsećanje da formula, bez obzira koliko stara, u rukama dobrog autora može da oduševi svežinom. Aposimz nikako nije manga koja pokušava da sve promeni i razvali kalupe, ali jeste ubedljiv dah kreativnosti i transfuzija energije unutar žanrovskih okvira i zadovoljstvo ju je čitati. Pa, eto, čitajmo!
 

 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2802 on: 25-01-2019, 17:02:37 »
Za mene onda Aposimz, hvala lepo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2803 on: 25-01-2019, 18:47:15 »
Dobar je Aposimz, ali možda bi My Heroes Have Always Been Junkies pomogao da razbijete baksuz sa Brubakerom, druže Neomeđeni? Kratko je, brzo se počita a slatko.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2804 on: 26-01-2019, 13:01:05 »
To je preporuka koju ne mogu da ignorišem. Pročitaću ovih dana.  :)

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2805 on: 26-01-2019, 19:22:37 »
I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju

Imam osećaj da si ovde imao nešto ili nekog specifičnog na umu!  :lol:

Inače, nisam siguran koliko je The Wrong Earth dobar "uvod" u Ahoy. Njihovi naslovi su potpuno različiti, žanrovski i tematski. Može da se krene bilo odakle, zaista, u zavisnosti od ukusa.

P.S. Izem ti ovolike postove!  Volim da ih čitam, ali ne pružaju ruku solidarnosti kada hoću da ih citiram.  :x
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2806 on: 26-01-2019, 20:17:40 »
Pa, pominjao sam Morrisona tu negde.  :lol: :lol:
 
I, naravano, tematski i žanrovski Ahoy Comics serijali idu na različite strane, više sam mislio u smislu kvaliteta, produkcije itd.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2807 on: 04-02-2019, 18:58:03 »
 Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje „komercijalni“ autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije „writing for trade“ je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne „knjige“ kada izađu u kolekcijama.
 
E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.
 
Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili „kako da to niko do sada već nije uradio?“, The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.
 

 
Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao „Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova“, a The Realm je zapravo više „The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons ’n’ Dragons“ i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.
 
Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.
 
Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.
 
Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.
 

 
The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući „realnim“ likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi „normalni“ ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.
 
A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo „realistične“ u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D’n’D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.
 
Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i „realnog“.
 
No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo „realistične“ događaje u kojima bi mogli da učestvuju „pravi“, svakodnevni ljudi.
 
The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.
 

 
Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.
 
Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.
 
Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak „problem“) je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.
 

 
Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.
 
Kirkman i Gimple se, istina, laćaju  ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.
 
S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima „deniable ops“ jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.
 

 
Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.
 
Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.
 
Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.
 

 
Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.
 
U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson’s Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.
 
U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.
 
Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih „odela“, a što je sve  bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.
 

 
Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.
 
Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za „volan“ prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.
 
Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.
 
Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.
 
Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u „pobedi“ koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.
 

 
Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.
 
Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.
 
Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.
 

 
Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2808 on: 27-02-2019, 14:08:23 »
Ja krenuo da čitam The Magic Order, ali jedva se teram da ga završim. To je prvi Netfliksov strip-serijal, jer je Netflix kupio Millarworld, i to znači da treba da očekujemo televizijsku verziju. Pisao Mark Milar, crtao Olivijer Koapel, kolor radio Dejv Stjuart (dizajn izdanja Melina Mikulić!) Milar u pogovoru kaže da je Netfliksov uslov bio da se odabere jedan od najboljih crtača za rad na naslovu, i vizuelno nemam zamerke - osim jednu, ali ne znam kako Milar piše scenario, pa ne znam ko u stvari snosi krivicu za ovoliku dekompresiju.

U međuvremenu sam se podsetio i crno-belog stripa iz sredine 70-ih, The Temple of the Spider, i dotuklo me koliko ta priča od 11 strana ima više supstance od polovine Magičnog reda (oko 80 strana), tako da je želja za čitanjem splasla, jer ne verujem (bazirano na čvrstim argumentima dosadašnjeg iskustva) da Milar u ostatku može da postane bolji, već samo gori.

Primer: imamo nepoznatog ubicu koji ide okolo i ubija čarobnjake. I šta čine čarobnjaci? Baš ništa. Mislim, nekolicina kao istražuje nešto, ali taj ubica i dalje ubija sa neviđenom lakoćom. Nema nikakve logike, u smislu da ovi naprave neku zaštitu, drže se u grupama, pokušaju nešto. Ne, ubica se pojavi tamo gde neko treba da umre i taj umre. Nema čak ni misterije u tome kako je to uradio, jer nema pravila. Ima dosta uticaja Harija Potera, ali to je kako Milar zamišlja Harija Potera, što će reći, u smislu worldbuildinga, blagi užas i sramota. Možda Rouling nije neka posebna spisateljica u smislu korišćenja jezika, ali barem se potrudila da napravi povezanu celinu, gde svaki mali detalj može biti bitan kasnije. Kod Milara čarobnjaci koriste čarobne štapiće da bacaju čini, pa ih onda bacaju bez štapića kada scena zahteva, ili - verovatnije - on zaboravi šta je ranije radio.

Završiću ovo da bi mučeničko iskustvo  bilo kompletno, a onda sam završio i sa Milarom.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2809 on: 27-02-2019, 14:36:54 »
što će reći, u smislu worldbuildinga, blagi užas i sramota

Ah, da... Millar je odavno pao ispod svakog prihvatljivog nivoa. Ima momenata kada se cimne malo pa to bude čitljivo (Jupiter's Legacy/ Circle je bio pristojniji) ali uglavnom je slabo. Jedino što stalno sarađuje sa FENOMENALNIM crtačima pa nekako čovek ne može da ne čita...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2810 on: 28-02-2019, 15:51:22 »
Dobro, ajmo sad malo superheroje. 


Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker…), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari…
 
Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći  i „izvornim“ jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda „klasičnim“ karakterizacijama likova.
 
S jedne strane ovo je svakako razumljivo – „mračni“ Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.
 
S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade „noir“ mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.
 
No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke „standardne“ pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).
 

 
Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o „čoveku bez straha“ koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, „natprirodnijoj“ strani Daredevilovog života.
 
Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.
 
Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke ’70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.
 
I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.
 
Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.
 

 
Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.
 
Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.
 
Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.
 
A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja „pravde“ koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog  šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).
 
Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.
 
Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.
 
Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči „Death of Daredevil“ koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.
 

 
No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.
 
Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.
 
Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.
 
Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.
 

 
Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo „katolički noir“ na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i… Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).
 
Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma „noir“ priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.
 

 
Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.
 
Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.
 
Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo „The New Age of Heroes“ inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.
 
Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.
 
Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.
 

 
Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni „the man“ epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.
 
Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi…
 
Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo  u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a „the man“ mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.
 

 
Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.
 
No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog ’70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.
 

 
I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.
 
U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, „What if“ pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.
 

 
 
Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.
 
Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.
 

 
Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.
 
Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.
 

 
Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star…) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.
 
Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.
 
*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih
 

 
Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem „Morrison“ mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.
 
Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije „velike dvojke“ i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.
 

 
Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.
 
Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City  za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan… Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.
 
No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.
 

 
Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).
 
I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.
 
I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.
 

 
Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe… U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.
 
I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički „osvešćena“ priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.
 

 
Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.
 

 
Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom  likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.
 
Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.
 

 
Britanac Dean Ormston je „glavni“ utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna „gluma“ je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za „glasove“ različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.
 

 
Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.
 
Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.
 

 
Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.
 

 
Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije „superherojski“ strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.
 

 
Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.
 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2811 on: 04-03-2019, 17:35:37 »

ČK će ovih dana da izda neku Ligu pravde pod naslovom Vavilonska kula. Kao, strip je zapravo jedna od najboljih psiholoških studija Betmenovog lika i tako to.  xrofl


Kako se Kula kotira kod ovdašnjeg življa, vredi li čemu?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2812 on: 04-03-2019, 19:51:09 »
Pa, ceo taj ran, dakle, Morrison pa Waid (koji je i pisao konkretnu priču) se smatra jednim od najboljih u istoriji JLA i najboljom ponudom koju je DC imao na prelazu milenijuma....

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2813 on: 04-03-2019, 22:07:52 »
Ne mogu da smatram najboljim išta što je tada crtao Howard Porter. Nije sad da iracionalno mrzim rad tog čoveka - noviji primeri (Justice League 3001, Scooby Apocalypse) su vrlo pristupačni i dopadljivi - ali u ono vreme JLA-a on nije imao najsrećnija rešenja. E, sad, ima tu i drugih crtača, ali to je zamena jednog zla (loša vizuelna realizacija) drugim (konstantna promena identiteta i/ili tona), u sred same priče.

Ili da potpuno ignorišem vizuelnu dimenzuju, ali imamo već temu o tome, zove se "O scenaristima i crtačima", pa eno mog odgovora tamo ...

DC je imao tada nekoliko naslova koje bih uvek stavio iznad, nezavisno od širine njihove popularnosti: pre svih Sajmonsonov Orion i Abnet, Lening, i Koapel na Legiji superheroja, oba ciklusa potpuno bezrazložno nepoznata; Ostrander i Mandrejk su radili na Martian Manhunteru; Džef Džons je, po mnogima, napisao rad svoje karijere na JSA (Justice Society of America) - iako su tu učestvovali i drugi, poput Gojera i Robinsona, koji je završavao i svog Starmena...

Ali, naravno, ovde imamo sinergiju svih koncepata koje ja ne volim - bitno da je priča kul, a crtež je od drugostepene važnosti; superherojski strip u najgorem izdanju (što će reći, timski naslov, a članovi su likovi nastali potpuno odvojeno i nepovezano, sa naslagama fragmentarnog kontinuiteta od koga bi zabolela glava i Šerloka Holmsa) - pa je moj odgovor bio očigledan. U okviru sličnih naslova, ili barem u okvirima naslova koji sadrže JL u imenu, ovo je jedna od boljih priča. Samo što to meni ne znači mnogo. Ako pričamo o timovima, radije bih prevodio Perezove i Busikove Osvetnike, tj. kada bi mi kvalitet bio glavni vodič, a ne profit, što je, opet, nerealno.

A još radije Astro City ili Black Hammer, čiji opis od strane cenjenog Mehmeta nisam komentarisao, jer još nisam zašao dovoljno duboko u taj svet, ali, generalno, podržavam većinu rečenog.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2814 on: 05-03-2019, 00:12:39 »
Da dodam još dve stvari. Zapravo, tri, ali ta poslednja nema veze sa prethodnim postom.


Prvo, ljudi me često pogrešno shvataju kada govorim o odnosu narativa i naracije u stripovima - prostim jezikom, priče i crteža. Imao sam jednom neku raspravu na forumu CBR-a, gde me diskutant uporno nije razumevao, i naglašavao je kako se njegova argumentacija odnosi samo na priču u jednom ciklusu jednog poznatog scenariste, a ne na crtež, na šta je moj odgovor bio da i ja govorim o priči, a ne o crtežu, kada govorim o kvalitetu stripa. Jer to je neodvojivo. Postoje, da se tako izrazim, dva sloja vizuelnog. Jedan je estetske prirode, i možemo ga grubo opisati kao "stil". To je ono o čemu većina priča kada govori o crtežu. Ali, postoji i drugi sloj, ili druga dimenzija, a ta je semantička - crtež kao vizuelni jezik. O toj dimenziji ja uporno pričam. Tu spada opšti dizajn grafičkog romana ili epizode, ritam pripovedanja, kompozicija tabli, kadriranje i perspektiva, upotreba teksta kao teksta ili dela crteža, efekti, korišćenje raznih grafičkih rešenja i simbola, poput mapa, i sl. Kada Kirbi nacrta Galaktusov hiper-mega-divovski svemirski brod iz perspektive koja nam dočarava simbol za beskonačno, to spada tu, a ne u "stil". Naravno, to zna svako ko je malo dublje ušao u teoriju stripa, ali izmiče čak i većini fanova, pogotovo ako je opseg interesovanja samo superherojština, ili samo Boneli. Dakle, kada kažem da je rad Hauarda Portera iz onog vremena loš, mislim na oba aspekta. Estetski aspekat je lakše oprostiti, što se mene tiče, jer je više stvar ukusa, dok je ovo drugo više stvar veštine i metodičnosti, rekao bih (iako neću potpuno da odbacim ni ulogu ukusa u proceni).

Drugo, moram reći da me je Black Hammer privukao već i svojim konceptom ostarelih superheroja. Da, imali smo ovog ili onog Old Man-a tu i tamo, ali stari ljudi gube od tinejdžera u ovim ulogama još uvek sa barem hiljadu prema jedan, pogotovo ako uzmemo japansku produkciju u obzir  :lol: , i ne sećam se da smo imali neki takav timski naslov - osim možda nešto od Mura (?), ali nisam čitao mnogo od njegovog rada u America's Best Comics.

I treće...



Avengers: No Road Home me zanima daleko više od dolazećeg Rata kraljevstava (War of the Realms). Mark Waid je ovde umešan, ali zaista ne znam kakav odnos su njih trojica (Ewing, Zub, Waid) imala pri pisanju ovog. Znam da izlazi nedeljno, i znam da nikad nisam razumeo šta će Hawkeye u Osvetnicima. To na stranu, uvek me privlači upotreba mitoloških ili istorijskih motiva, a Ewing je u formi ovih dana. I, u toku prve tri sveske crtač je ista osoba, Paco Medina, ali to će se brzo promeniti, pa se neću radovati prerano. A tu je negde najavljeno pojavljivanje i Konana, prema čemu sam prilično ambivalentan, uz umerenu dozu skepticizma.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2815 on: 08-03-2019, 16:07:41 »
I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli. 

 
Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube… ili tako nešto.
 
Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu „old man“, pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.
 
Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je „pravi“ Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan „normalnom“ Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja „istog“ i „poznatog“ ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.
 

 
I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito „beznačajan“ serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za „naše“ verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv „klasičan“ Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje „pravi“ superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na… zabrinjavajući način  (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.
 
Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat ’n’ potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati „pravi“ gazda.
 
No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.
 
Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.
 

 
Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.
 
Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.
 

 
Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina „sestra“ time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom… usvojenom ćerkom? Ne znam…) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).
 
Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je „gospodin umetnik“ ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.
 

 
Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.
 
Hoću reći, ne „nepotreban“ u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se „originalnih pet“ X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.
 
Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.
 
Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.
 

 
Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati… Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.
 
Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da „dajvrsiti“ u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde… niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?
 
Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim ’90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom „pozitivnog negativca“. Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.
 

 
Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?
 
I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.
 
Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.
 
I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).
 
Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.
 

 
Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne „fuck death!“ i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije…
 
Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.
 

 
Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.
 
Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!
 
Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.
 
Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film…
 
Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi’ar vanzemaljci ali i – Deadpool.
 

 
Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki „loveable rogue“ da liči jedan na drugog.
 
Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.
 
Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi’ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.
 
Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.
 

 
Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.
 
Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.
 
Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection - The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.
 
I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.
 

 
Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.
 
Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.
 
Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali… treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.
 
Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).
 

 
Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.
 
Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.
 
Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).
 
No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.
 

 
Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!
 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2816 on: 08-03-2019, 20:36:31 »
Meho će se zasluženo naći među velikim mučenicima i svecima u istoriji stripa, pošto samo takva osoba može da se poduhvati pomnog praćenja i čitanja svih X-naslova koji izlaze danas!  :) 8)

Logan definitivno zaslužuje treći deo (trilogije), zvani Sad Man Logan, u kome zamišljeno sedi i setno promišljava smisao svoje uloge u Marvelovom haosiumu, i šta mu je sve to trebalo. Sa specijalnim gostima u vidu Kapetanice Marvel i Baraka Obame U Senci, koji će da ignorišu Logana i pričaju o tome kako na kraju američke vrednosti uvek pobede.

Inače, ovi prikazani kadrovi sa Maestrom nisu neprivlačni... A, tu je negde i moj stari poznanik Mike Deodato, majstor akcione atmosferičnosti, dišući oksimoron! Ne zezam se - barem ne potpuno - jer se slažem da ume da uhvati ili prenese atmosferu, samo mislim da je izabrao jedan od najpogrešnijih žanrova pod okriljem medija da prikaže taj talenat kako dolikuje.

Slušao sam pre par nedelja na 11 O'Clock Comics intervju sa Kelly Thompson, u kome je dosta pričala o Mr. and Mrs. X, pa mi je naslov zapao za oko. Deluje ljupko.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2817 on: 08-03-2019, 20:54:35 »
Ljubak je to strip, bez sumnje.
 
A slike iz Old Man Logan su iz poslednje priče koju je crtao Ibraim Roberson. On je sve bolji definitivno, otkad je radio za Avatar dosta je napredovao i ovo što sada crta je definitivno produkcijski u kvalitetu ljudfi koji su u poslu mnogo duže nego on.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2818 on: 20-03-2019, 17:51:10 »
 Evo malo svežih impresija o trima svežim stripovima. Može? Može!
 
 
Prvo bismo pričali o serijalu Beyonders koji izlazi za Aftershock Comics a jesenas je izbacio prve četiri epizode pa otišao na odmor. Ovo piše Paul Jenkins, britanski scenarista koji nam je poznat po saradnji na više video igara, ali, naravno i po superherojskim stripovima od kojih sam mnoge voleo (na primer originalni Sentry a na ime koga je Jenkins kasnije i sam postao lik u stripu – u New Avengersima). Poslednjih nekoliko godina Jenkins piše uglavnom za Aftershock i ovde ima prilike da istražuje različita interesovanja, radeći i dalje u žanrovskom stripu ali ne više uvek sa superherojima. Naravno, ovo je i prednost toga da se pored Imagea pojavljuje sve više izdavača koji se bave žanrovskim radovima ali ne stavljaju akcenat na superheroje i mada ćemo tek da vidimo da li aktuelna inkarnacija Vertiga ima u sebi dovoljno onoga što je Vertigo činilo značajnim pre dve i po decenije, nemam nikakve sumnje u to da Aftershock i slične firme duguju postojanje činjenici da je Vertigo tolike godine kultivisao publiku koju sada baštine Image, Aftershock, Boom!, Black Mask i razni drugi izdavači.
 
Beyonders zvuči kao uzbudljiv naučnofantastični/ akcioni rad, ali zapravo u ovom stripu Jenkins eksploatiše svoju ljubav prema misterijama, tajnim šiframa i generalno tajnama da nam ponudi priču o teorijama zavere i to teorijama zavere – na steroidima. Odmah da pojasnimo, ne pričamo o Info Wars/ Alex Jones tipu politizovane paranoje koja je dva JuTjub komentara udaljena od razjarene nacističke propagande, ovde se radi o onim zabavnim, klasičnim, da ne kažem starinskim teorijama zavere o tome kako su piramide sagradili vanzemaljci a svetski moćnici kriju od nas da sa istima već imaju kontakte/ saradnju/ tajni rat i kako su drevni neprevedeni manuskripti i arheološki predmeti za koje ne znamo namenu zapravo ključ koji će nam pomoći da razumemo funkcionisanje sveta. Ko god je u mladosti znao za Ericha von Dänikena i sa uzdrhtalom anticipacijom čekao nove epizode TV serija Misterije sveta Artura Klarka ili Project UFO, ili, ako niste baš TOLIKO matori kao ja, onda makar voleo X-Files u devedesetima, taj će u Beyonders prepoznati komadić ove vrste uzbuđenja.
 
No, iako Beyonders eksploatiše ove motive i ide na poznate primere misterija i teorija zavere, on je istovremeno neka vrsta satire na konspiratologiju, time što uzima jedan prilično žovijalan ton da njime priča priču a onda tom pričom pokazuje da je SVE istina, da je zaista SVE povezano i da otkrivanje te veze može da dovede do kraja sveta.
 

 
Glavni junak Beyonders je Jacob Tate, klinac koji završava srednju školu ali, iako ima dobre ocene iz matematike i fizike, ne smeši mu se ni koledž ni neka svetla poslovna budućnost. S jedne strane, Aljaska, gde stanuje, nije neka meka biznisa i R&D-ja, a sa druge njegov životni stil, šamaranje konspiratoloških fidova i mreža po Internetu i četovanje sa nasumičnim ženama diljem globusa ga ne čini naročito poželjnim ni u društvu ni na fakultetu. Na sve to, stric i strina sa kojima živi su neiritantni ali ne naročito inspirativni i Jacobov jedini stvarni prijatelj kao da je simpatični velški korgi po imenu Shadwell, jednooki pas velikog srca i veselog karaktera.
 
Naravno, Jacob oseća prve naznake depresije koja bi njegov život lagano mogla da odvede u provaliju kada čuje da su mu sve aplikacije za koledž odbijene i kada mu nestabilni internet sabotira potencijalno zanimljive ženske čet-partnere a mi dobijamo jedan solidan portret inteligentnog i vrednog ali socijalno neizgrađenog, rekluzivnog gika koji je ubeđen da ima kvalitete ali ne zna kako da ih svetu predstavi. Srećom, onda sve odlazi u materinu i Jacob se zatiče usred globalne zavere i tajnog rata dve frakcije koje se sukobljavaju oko sudbine sveta već stolećima (i, da, jedan od likova mu zaista ovo opisuje prečicom „Da, kao u Assassin’s Creed“) gde konačno može da primeni svoja raskošna, Đuričko bi rekao nepotrebna, znanja o ezoteričnim tekstovima i suludim teorijama koje povezuju neke ljude razdvojene hiljadama kilometara i stotinama godinama sa nekim mestima na kojima, ispostavlja se, ima stvari od kojih zaista može da zavisi sudbina sveta.
 
Beyonders je pisan kao triler, sa stalnim eskaliranjem napetosti i uloga, ali uz konstantno podsećanje da glavni junaci najveći deo vremena nemaju pojma šta rade. Jacob je izuzetno inteligentan i kada mu se daju podsticaj i resursi da poveže i promisli u kakvoj su vezi rukopis Vojnič, Leonardo Da Vinči, krugovi u poljima kukuruza, radovi engleskog kompozitora iz prve polovine XX veka Edwarda Elgara i mnoge druge misteriozne stvari, on uspe da napravi zapanjujuća otkrića i pokaže da, zbilja, postoji nešto što ih povezuje i da to nešto, na čak i njegovu ogromnu zapanjenost, ima veze sa sudbinom planete. Ali istovremeno, ni Jacob ni organizacija koja ga je regrutovala, pa, reklo bi se, ni njima suprotstavljena frakcija, ne razumeju zaista kakve mogu biti posledice njihovog petljanja u misterije. Sve to, dok se Jacob ozbiljno zaljubljuje u hendlerku sa kojom je uparen…
 
Beyonders je pisan lako i zabavno i moja najveća zamerka se odnosi upravo na ono što strip možda najjače pokušava da nam proda: ideju da konspiratolozi sa velikom kilometražom i sumanutim resursima zapravo iznova bivaju iznenađeni kada im se pokaže da su im teorije bile tačne a da je tinejdžer-genije, koga su regrutovali baš zato što su ga prepoznali kao genija kroz godine posmatranja, uspeo da na mnoga pitanja nađe odgovore praktično preko noći. Ovde se nalazi taj element satiričnog koji Jenkins suptilno provlači kroz četiri do sada izašle epizode, ali moguće je da je u tome zapravo suviše suptilan i da bi Beyonders profitirao od naglašenije apsurdističkog/ satiričnog tona. Ovako je moj utisak da strip za nijansu previše insistira na „ozbiljnom“ trilerskom zapletu i da zbog toga ovi drugi elementi malčice ispaštaju.
 
Ono gde zamerki nemam je crtež fenomenalnog Wesleyja St. Clairea koji nema PREVIŠE stripova iza sebe ali su oni uglavnom vizuelno veoma zreli (videti, takođe Aftershockov Fu Jitsu). Beyonders je rađen dinamičnim, takoreći filmskim pripovednim pristupom, sa mnogo brzih rezova i kadrova u kadrovima, ali je ovo sve postignuto bez konfuzije u izlaganju narativa, dajući nam jasnu, brzu priču. Jenkins pritom strip piše iz Jacobove perspektive, pa dobar deo događaja dobijamo uz „voiceover“ glavnog junaka a crtač ima zadatak da prikazuje različite delove sveta i istorijske ere na panelima koji idu jedan za drugim i St. Claire ovde apsolutno blista, povećavajući ili smanjujući nivo detalja onako kako dinamika radnje zahteva, donoseći fenomenalne, praktično (kvazi)dokumentarističke kadrove sa jedne strane, a onda brze, skoro skici nalik kadrove akcije sa druge. Crtač je sam radio i kolor i ovo je umiren, pa i hladan strip u tom smislu, posredujući atmosferu misterije i pretnje koja je sadržana u skriptu.
 
Beyonders ovog meseca nastavlja sa izlaženjem i ja ću svakako da budem tu da vidim šta je bilo dalje. Aftershock možda sa ovim nije napravio nekakav planetarni hit ali ovo je priča sa zanimljivom temom i likovima, te odličnim crtežom koja zavređuje pažnju.
 

 
Drugi serijal koji bih danas pomenuo je Imageov Blackbird koji je pre neki dan sa šestim brojem završio svoju prvu priču i sada odlazi na nekolikomesečnu pauzu dok izađe kolekcija a publika konsoliduje utiske. Blackbird je zanimljiv i, zašto ne, zavodljiv urbani fentezi koji sam ja uzeo da čitam prevashodno jer ga piše Sam Humphries, sada već iskusni superherojski scenarista (Legendary Star-Lord, Planet Hulk iz 2015. godine, Avengers A.I., Uncanny X-Force itd.) a koga smo ovde pominjali na ime njegovog takođe Image serijala Citizen Jack, političke satire koja je uspela da skoro pa bude prevaziđena izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD.
 
Blackbird nema ambiciju da se bavi zeitgeistom baš do te dubine (da ne kažem do koske) ali kao eskapistička fentezi priča koja se dešava u Los Anđelesu i zahvata razne sorte socijalnih tenzija što tu postoje, ovo je strip koji definitivno dodiruje zeitgeist i ima šta o njemu da kaže. Pogotovo što ovo crta Jen Bartel koja ima izrazito „glamurozan“ stil, veoma odgovarajući za priču o urbanim čarobnjacima.
 
Blackbird sam video da opisuju kao „Harry Potter sreće Riverdale“ i to je zapravo smislen elevator pitch. Glavna junakinja ovog stripa, Nina je devojka odrasla u porodici koja nije ni u startu bila sjajna, sa ćaletom koji pije i vara kevu te stalnim svađama, ali se sve pogoršalo posle zemljotresa u kome je Nina imala neobične vizije, i majčine smrti u saobraćajnoj nesreći. Živeti u LA nije lako ni kada ste normalni, jelte, pa se nekoliko godina kasnije Nina zatiče kako deli gajbu sa sestrom Marisom, radi u baru, guta tablete da pregura dane i slobodno vreme troši po internetu diskutujući o hipotetičkim gangovima magova koji se kriju među običnim svetom u Los Anđelesu i žive neke svoje živote.
 
Ima ovde sličnosti sa postavkom Beyonders, primetićete, osim što je u Blackbird drama opipljivija i ulozi u startu deluju viši. Nina je polupolomljen ali veoma relatabilan lik, neko koga i članovi sopstvene porodice zovu „crazy baby“ a ovaj nadimak, ispočetka izraz simpatija, vremenom dobija optužujući ton. Nina je jedan od onih likova koji nikada nisu odrasli i ne uspevaju da se uklope u svet oko sebe koji to od njih očekuje i, jebiga, ako imate godina koliko imamo mi ovde, a i dalje čitate stripove, teško je da sa njom ne osetite sponu.
 
Naravno, nagađate, ubrzo se ispostavlja da Nina nije baš skroz „crazy“ i da te neke izmišljene stvari na koje je opsesivno tražila vreme od rane mladosti u stvari nisu baš toliko izmišljene. Magija postoji, magovi jesu među nama a Los Anđeles je među njihovim frakcijama isparcelisan onako kako bi to učinili kriminalni gangovi u nekom drugom stripu, sa sve pričama o ratu između klanova i upozorenjima kada se stupa na tuđu teritoriju.
 

 
Blackbird je intrigantan strip jer uspeva da spoji tri potentna motiva u organsku celinu: porodičnu dramu koja deluje veoma ubedljivo, politički triler u kome se diskutuje izbor ljudi sa velikom moći i resursima da ih troše na sopstvenu udobnost i tajne ratove, i bajku o čarobnjacima, čudesnim stvorenjima i magiji. Ovo mu polazi za rukom na ime toga što ima dobar, zaokružen glavni lik čije su dileme, motivacije i reakcije prirodne i čitalac se sa Ninom lako saživi i uz nju proživi sva ta neverovatna otkrića, preokrete u privatnom i javnom životu i, na kraju krajeva, borbe kroz koje mora da prođe ako želi da opstane.
 
No, strip, onda, barem za mene, u poslednjoj epizodi pred odmor, pravi preveliki napor da postavi trilerske elemente zapleta koji će se eksploatisati u narednoj priči i ta fina ravnoteža između političkog trilera, uzbudljive bajke i lične/ porodične drame biva narušena. Šesta epizoda Blackbird razmotava rasplet praktično tako što nam likovi govore šta misle i kako osećaju, bez dovoljno prostora da se nakupljena tenzija zaista iskoristi. Humphries ovde takoreći u sprintu prolazi kroz razrešenje zapleta koji je dinamičnim tempom, ali uz osećaj za nijanse, gradio prethodnih pet brojeva i mene je ovo finale „sezone“ ostavilo poprilično hladnim. Naprosto – Blackbird me je uhvatio svojim glavnim likom i njenim ubedljivim unutrašnjim životom, te njegovim kontrastom sa suludo dinamičnim spoljnim događajima. Rasplet je toliko brzo ispričan, toliko mehanički i podređen postavljanju temelja za buduće pričanje koje će se, po svemu sudeći, baviti „politikom“ između suprotstavljenih klanova, da se u njemu gubi ovaj kvalitet stripa. Utoliko, svakako ću čitati nastavke Blackbird kada izađu ali se malčice brinem.
 
Jen Bartel je fantastično pogođen autor za strip u kome su glavne junakinje Latino-devojke koje se bore za opstanak u Los Anđelesu. Ovo je „devojački“ strip po tonu i izgledu ali bez (potencijalno) pežorativnih konotacija ovog deskriptora. Bartelova crta lepe ljude, onako kako mladi vide sebe i vrlo uspelo uokviruje teme klasne razdvojenosti i nejednakosti (moći i resursa) u društvu samim prikazom likova i načina na koji se drže, oblače i ponašaju, do mere da Humphries mora da ubaci samo par tekstualnih detalja koji podvlače klasnu tenziju u osnovi ove priče. Blackbird je strip koji deluje ubedljivo „stvarno“ iako se svakih par strana događaju neverovatne stvari (fantastične zveri, magične geometrije, čarobnjački dragulji, ekstravagantni kostimi…) time što svoje likove i mesta utemeljuje u jednom klasičnom prikazu kome možemo pronaći predložak u onome što je Jaime Hernandez još osamdesetih radio u Love & Rockets. Naravno, ne moramo se vraćati tri decenije unazad jer su jasni i uticaji Jamiea McKelvieja pogotovo u Wicked + The Divine i ako volite njegov „mladalački“ stil, Bartelova dolazi iz sličnog smera, ali je glamuroznija, bogatija, pa i, ako hoćete ženstvenija. Ustežem se da kažem da je ovo strip koji bi – vizuelno – mogao da bude sjajan za privlačenje devojčica jer šta ja pa znam o ukusima devojčica kad je strip u pitanju, ali recimo da mislim da njegova lepota i dobro odmerena glamuroznost mnogo dodaju atraktivnosti ponude čitavog paketa. Pa probajte.
 

 
Konačno, kao da je bilo juče kada je Ridiculus pominjao početak izlaženja Imageovog serijala Cemetery Beach iz ruku Warrena Ellisa i Jasona Howarda a ovaj se serijal upravo završio svojim sedmim brojem i ja sam sad potpuno zatečen. Ovo je, potpisaću, najciničniji strip koga je Warren Ellis napisao ali ne onako kako vi to mislite.
 
Warren Ellis je meni jedan od najomiljenijih savremenih scenarista, čovek koji po sopstvenim rečima prezire superherojski strip ali je u njemu ostavio značajan trag i unutar i izvan mejnstrima (još malo je, podsetiću, do kraja njegovog odličnog The Wild Storm za DC), a koji je tokom decenija uradio mnogo interesantnih naučnofantastičnih stripova raznih pristupa, od „svemirskih“ avantura (Orbiter, Trees), preko metatekstualnih eksperimenata (Planetary, Injection, Frankenstein’s Womb, Doctor Sleepless) pa do gonzo sajberpanka (Transmetropolitan, Desolation Jones) i sve je to uglavnom bilo puno sjajnih ideja i inteligentno napisano. Cemetery Beach je ciničan strip utoliko što mi deluje da se Ellis zadovoljio time da smisli premisu a onda Howarda pustio da odradi najveći deo priče sam samcit, dajući samo najgeneralnije opise šta bi u kojoj epizodi trebalo da se desi. I mada je Ellis poznat po „kinematskom“ pristupu mnogim scenama gde gledamo dekompresovan prikaz jednog kratkog događaja na više panela, Cemetery Beach ovo zamenjuje dugačkim scenama akcije bez teksta ali sa puno pucnjave i eksplozija. Dobra su to pucnjava i eksplozije, jer, reosamo već, Jason Howard, ali ovo naprosto nije Ellis koga sam očekivao u njegovoj zreloj fazi.
 
Cemetery Beach ima veoma zavodljivu naučnofantastičnu premisu a koju ne želim da vam otkrijem jer je ona jedan od najboljih elemenata Ellisovog skripta, dovoljno je reći da imamo odvojeno i zatvoreno društvo sa represivnim režimom, u koje se infiltrira tajni agent, a koga organi reda identifikuju, uhapse i podvrgnu ispitivanju. Ellis je još u vreme Fell priznao da se loži na scene ispitivanja pa jednom od njih ovaj strip upravo i započinje, no, stvari, predvidivo, vrlo brzo eskaliraju i ostatak stripa, do kraja poslednje epizode je jedna praktično neprekinuta scena potere.
 
Za čoveka koji je maestralno pričao zaokružene priče u svakoj epizodi Planetary, Fell ili Global Frequency, Ellis sa Cemetery Beach ispoljava izuzetno malo interesovanja da ovaj strip obdari osećajem tempa i epizodičnosti u pripovedanju. Glavni junaci se kreću kroz svet stripa na neku stranu i ima tu određenih minizapleta, ali epizode se često prekidaju usred akcione scene i u narednom broju nastavljaju bez ikakvog pripovednog gesta koji bi pravdao takvu razdelu, sem pukog broja strana koji je dodeljen od strane izdavača. Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara.
 

 
Slično važi i za karakterizaciju likova koji su najnabacanije skice klišea kakve bi neko drugi upotrebio da parodira Ellisove cinične muškarce i opasne žene, ali teksta u stripu zapravo ima tako malo da ovo čak ni ne iritira, naprosto imao sam utisak da čitam nedovršenu draft verziju stripa u koju tek treba ubaciti najveći deo balona sa tekstom. Na sve to dolazi politički element koji je jednako embrionalnog kvaliteta sa nekoliko tema koje su načete i ukazuju na klasni jaz u društvu nominalno zasnovanom na plemenitim idejama odlaska u nepoznato i smelog osvajanja novih životnih prostora, ali koje su tako načete i ostavljene bez vidne ambicije da se nešto na njih i kaže. Ellis kao da smatra da mi već znamo šta on o svemu tome misli i ne da mu se da elaborira.
 
Priznajem da me je sve ovo začudilo jer Ellis sa The Wild Storm pravi vrlo dobar strip a Shipwreck od pret/prošle godine koga je na Aftershocku radio sa Philom Hesterom je bio daleko suptilnije pripovedan i podsećao da i Ellis koji koristi malo reči ume da puno toga kaže ili makar u čitaocu isprovocira.
 
Cemetery Beach je u kontrastu sa tim potpuno neprovokativan i sastoji se iz maltene neprekinute dugačke akcione scene, a što je Ellis svakako umeo da pokuša i ranije (beše tu jedna savršena epizoda Moon Knight pre neku godinu koja je cela bila akciona scena) no ovde kao da nije imao dovoljno interesovanja da je učini dovoljno zanimljivom.
 
Jason Howard zato ekstremno spasava stvar u ovom stripu. Ovaj crtač koga pamtim još sa Astounding Wolf-Mana i Super-Dinosaura što ih je radio sa Kirkmanom, a sa Ellisom je već radio Trees i Scatterlands je verovatno jedan od najboljih autora koje možete pozvati telefonom kada želite da imate sedam epizoda neprekidne akcije. Howard radi dinamično, konzistentno i uspeva da strip koji samo nabacuje jednu za drugom scene pucnjave, letenja i eksplozija, sve u svetu koji je jednoznačno sumoran i opresivan, ne bude vizuelno jednoličan i dosadan. Njegov kolor je sveden ali veoma uspelo plasira atmosferu mesta koje ima neke jako neprijatne karakteristike, a uglast, nervozan crtež i karikaturalna preteranost likova veoma dobro prodaju tu stalnu i sve jaču akciju koja se događa. Howard pritom obraća pažnju na detalje prikazujući nam izraze lica protagonista koji se stalno suočavaju sa sve apsurdnije preteranim rizicima i po život opasnim situacijama, i ona su stalno zapanjena ili preplašena a što u mnogome humanizuje celu priču. Drugi crtač bi išao na uobičajeno ellisovske „tough“ protagoniste koji samo stiskaju vilice dok ubijanje traje, a Howard nam ovim donosi novi kvalitet.
 

 
No, u celini, Cemetery Beach je primer iznenađujuće malog napora od strane proslavljenog britanskog scenariste koga američki crtač solidno čupa svojim izvrsnim radom, ali ne može da ga iščupa baš do kraja. Svakako preporučujem čitanje jer Howardov crtež dosta pomaže, ali za mene je ovaj serijal ispao neočekivano razočaranje.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2819 on: 21-03-2019, 12:25:32 »
Vidiš, meni je zapravo veoma zanimljivo to što se Ellis praktično uklanja i pušta Howarda da crta akcione sekvence bez ijedne izgovorene reči. To nije uobičajeno ponašanje za scenaristu, da tako kažem. Obično vidimo takve pojave samo kada ista osoba radi oba zadatka, dok samostalni scenaristi vole da im se čuje glas. Već i zato, Elis ima moje poštovanje. Alan Moore i Kevin O'Neill imaju dužu sekvencu koju pamtim u Cinema Purgatoriju, koja je bila poput gledanja odabranih scena iz nemog filma, ali takvi pokušaji su retki. A ovo bismo mogli smatrati stripom Jasona Howarda, kome malu asistenciju pruža Warren Ellis. S druge strane, razumem zašto bi to bilo razočarenje za čitaoce koji vide Ellisovo ime kao prvo.

Ali, nisam još pročitao sve epizode, pa ću opšti utisak ostaviti za drugi put.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2820 on: 21-03-2019, 13:46:16 »
Što ja donekle i pokušavam da argumentujem time da hvalim Howarda ali takođe je bitno ovo: "Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara".


Ellis nije scenarista koji će da nametljivo upisuje tekst i gde treba i gde ne treba, pomenuta epizoda Moon Knight je, recimo, skoro bez teksta i u njoj ima samo jedna dugačka akciona scena i u kontekstu ostatka Moon Knighta koga su Ellis i Shalvey uradili, ona je fantastičan segment, ali Cemetery Beach je samo akcija a kontekst je jedva naznačen i to mi je smetalo. Ellis pokrene sve te teme ali se njima dalje ne bavi i ma koliko da mi se dopada Howardov rad na ovom stripu, toliko mi je strip u celini neubedljiv  :(

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2821 on: 22-03-2019, 02:08:40 »
Ok, valjana primedba. Kao što rekoh, nisam čitao do kraja, pa ne znam kuda ta priča ide. Moon Knighta je trebalo odavno da pročitam, ali nikako sve da stignem.  :cry:

Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2822 on: 07-04-2019, 11:19:13 »
Ellis nije scenarista koji će da nametljivo upisuje tekst i gde treba i gde ne treba

Bogami, podsetio sam se njegovog rada na Toru, i priče poznate kao Worldengine (sredina 90-ih), i mogu reći da je voleo da piše. Kao da je pisao svoju priču, koja je zapravo dobrim delom Torov tok misli, a Deodato je crtao svoju, i te dve priče se, eto, sreću na mnogim mestima. A poslednje što sam od Elisa (ponovo) čitao iz relativno starijeg perioda je Planetary, ali ne sećam se da je tamo bio tako rečit, ili bar ne na taj način - a i to mu već dođe kao zreliji stupanj karijere.

I one Deodatove konstrukcije, joj!!! "Konstrikcije" su bolji naziv, jer nagoveštavaju sabijanje. Mislim na one mreže kadrova... potpuno sam zaboravio da je to radio čak i tada.

Moram da se oduprem ovakvim mazohističkim tendencijama. Moram da se oduprem ovakvim mazohističkim tendencijama. Moram da se oduprem
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2823 on: 07-04-2019, 21:33:05 »
Hahah, dobro, svi oni imaju grehe iz mladosti. Ellis je kada je očeo da radi Wildstorm stripove pokazao da je jako svestan šta crtači znače u ovom medijumu i mnogo njegovih stripova ima mnogo slika bez teksta.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.648
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2824 on: 08-04-2019, 08:11:24 »
Sto se tice Elisa... Citam ponovo Doba Apokalipse, meni jedan od najdrazih eventova 90ih. Iako imam sve ovo i u originalu, kupio sam sva cetiri toma cisto da podrzim izdavaca, a i zbog odlicnog Skrobonjinog prevoda. I opet sam zapanjen koliko je ovo mracno za tada najkomercijalnije serijale u americkom stripu. Elis je ovde pisao X-Calibre, i da, voleo je da pise i pise.

Od istog izdavaca sam uzeo Murov i Barouzov Neonomikon i ceo Providens. Nivo strave koji sam osecao dok sam citao (posebno Providens), nikada ranije nisam iskusio citajuci stripove. Prvo mi je smetalo sto se Mur vezao za ovog crtaca koji nije na njegovom nivou, ali sam onda negde shvatio da je bio bolji, ili specificniji, crtac, verovatno bi se nekako sudario sa scenarijem, i doslo bi do kurcslusa. Ovako, scenario i crtez se fino slazu, pa cak i dopunjuju, a krajnji efekat je neverovatno uznemiravajuci. I ovde moram da pohvalim fantastican Skrobonjin prevod, kao i gomilu njegovih objasnjenja i refenrenci na kraju svakog od tomova.   

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2825 on: 08-04-2019, 08:36:57 »
Tja, glavni razlog je verovatno to što u Avatar Pressu baš i nije moguće dobiti za saradnika Majka Deodata.






Ovo je bila samo šala, druže Rodikulus! Šala!! Šala!!! Neeeeeeeee!!!!!

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2826 on: 08-04-2019, 09:18:47 »
Alan Mur je radio zanimljive stvari sa Kevinom O'Neill-om na Cinema Purgatoriu, takođe za Avatar, koji je predstavljen čitaocima u formi gledanja filmova u bioskopu. A ovo poslednje što su radili zajedno, The Tempest (League of Extraordinary Gentlemen) je vrlo, vrlo ambiciozno, čak i po Murovim standardima.


Tja, glavni razlog je verovatno to što u Avatar Pressu baš i nije moguće dobiti za saradnika Majka Deodata.

Dobro, ima Deodatov crtež i dobrih...aspekata, kadrova, čitavih tabli, čak. Ima ih i Liefeld. Sinoć gledao njegove table iz Major X #1, koji je i pisao i crtao za Marvel, i još uvek ima energiju. Šteta što ne razume crtanje pokreta uopšte, i ta energija je zapravo konfuzija koja napada čitaoca direktno u mozak. Pri tom ne mislim na crtanje pokreta u okvirima jednog kadra, već na prenošenje momenta između kadrova. Ali, ja od Liefelda nikad ništa drugo nisam ni očekivao, i, može ga čovek voleti kao crtača ili ne, budući da je savršeno jasno od početka - ili kontakta sa bilo kojim njegovim stripom, za Marvel ili Image - šta on može da ponudi.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.648
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2827 on: 09-04-2019, 08:03:14 »
Jesam li ja jedini ovde koji ekšuali voli Deodata?
Verovatno jesam.
Sto se Lajfelda tice, ja i dalje osetim taj neki nalet adrenalina koji sam osecao kao mladac, sa 20ak godina, dok sam gledao njegove crteze. Isto kao i kad gledam Lijeve crteze (s tim sto je Dzim Li majstor i ZNA da crta stopala).
Meni je cela ta ekipa koja je posle osnovala Imidz uzasno draga, i ne mogu realno i objektivno da gledam na njihov rad cak ni sa ove vremenske distance (nesto slicno kao sa Star Wars filmovima. Krene muzika i ono Episode ova ili ona i skrolovani text i ja sam gotov, pa makar to bio i Napad Klonova).

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2828 on: 09-04-2019, 11:11:43 »
Ja Deodata stalo pominjem u pozitivnim konotacijama jer zaista volim njegov "novi" stil, tj. ovovekovni. Za razliku od Liefelda on je dosta evoluirao svoj crtež. Liefeldov je ostao maltene isti. Dobro, danas su mu paneli manje "bučni" ali ono što je kod njega najupečatljivije i što ljudima najviše i smeta - ta suluda anatomija - to nije promenio.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2829 on: 11-04-2019, 13:30:32 »
Vreme je za još jedan skroman pregled stripova koje sam čitao poslednjih dana i nedelja. Pa… hajde onda. 


Teda Andersona možda neki među nama znaju pre svega kao čoveka koji za hljeb zarađuje pišući sve one My Little Pony stripove koje odrasli muškarci ne bi dotakli ni električnim pendrekom, samo da se nije u međuvremenu pojavila ta neobična Brony kultura u kojoj upravo odrasli muškarci* upadaju u gikovski trans na pomen My Little Pony sadržaja i bave se ovim svetom i likovima onako kako njihovi ortaci opsesivno tripuju superheroje ili video igre.
*nominalno
 
Elem, Nisam čitao ni jedan Andersonov My Little Pony uradak u životu i verovatno i neću, ali jesam pročitao petodelni miniserijal Moth & Whisper koji je sa crtačicom Jen Hickman uradio za Aftershock Comics i ovo mi se prilično dopalo. Aftershock je definitivno uspeo da se isprofiliše kao kuća u kojoj i renomirani autori ali i manje proslavljeni profesionalci imaju priliku da ponude žanrovske radove što beže od preovlađujuće superherojštine i ponuda im je sve šira i zanimljivija. Joe Pruett i ekipa su očigledno dobro znali šta rade kada su započeli Aftershock pre četiri godine i početna salva kvalitetnih radova poznatih autora je isposlovala dovoljno dobre volje i interesovanja da danas imamo praktično hitove poput Fu Jitsu, Animosity ili ovde već pominjane Babyteeth i Beyonders.
 
Moth & Whisper možda neće dosegnuti nivo penetracije u neku širu kulturnu svest kao gorepomenuti stripovi ali to nije zbog njegovog kvaliteta već zbog činjenice da je ovo miniserijal koji priča jednu vrlo konačnu priču, sa početkom, krajem, ali, što je možda važnije, karakternim lukom glavnog lika koji dovodi do tako dramatičnih promena da je veliko pitanje bi li nastavak, ako bi ga hipotetički bilo, mogao da uopšte po senzibilitetu bude dovoljno sličan originalnoj priči. Ovo je i razlog što danas pričam o Moth & Whisper a ne o 748 drugih stripova koje sam čitao u dovoljno nedavnom periodu – Andersonov i Hickmanin serijal je ona prilično retka pojava u američkom stripu ali i žanrovskoj fikciji generalno u kojoj se status kvo protagoniste radikalno menja tokom priče, zajedno sa priličnim delom svetonazora. Moglo bi se reći da u ovoj priči protagonist, Niki, sazreva, manje intelektualno a više emotivno a to se verovatno najređe dešava u ovakvim, jelte, radovima.
 

 
Elem, Moth & Whisper počinje jednom gotovo apokrifnom pričom o dva vrhunska lopova-po-narudžbini (tj. industrijska špijuna), Mothu i Whisperu, dakako, od kojih je jedan vrhunski majstor prerušavanja i osoba sa, praktično bezbroj identiteta, a drugi majstor infiltracije, toliko dobar u šunjanju i skrivanju da ne postoji njegov snimak niti u jednom poznatom medijumu te on, praktično nema ni jedan jedini identitet i postoji maltene samo kao beskonačno prepričavana urbana legenda. Priča dalje kaže da su Moth i Whisper opaki rivali ali ono što nam strip odmah potom prikazuje podseća da ne valja verovati svim urbanim legendama…
 
Neću da otkrivam detalje radnje jer je taj početni preokret u stripu, čini mi se, prilično važan za ton koji se želi uspostaviti, pa hajde da umesto toga kažemo da je Moth & Whisper jedan praktično „klasičan“ cyberpunk rad, priča smeštena u urbanu, visokotehnološku, „meku“ antiutopiju u kojoj društvo funkcioniše i kapitalizam nije kolabirao u medmaksovštinu ali postoje dramatične socijalne razlike, vlade su korumpirane a korporacije i kriminalni klanovi su se stopili u jedno i iznuruju građane neprebrojnim načinima da im ponude uslugu i uzmu novac, postoji istovremeno i kultura opšte prismotre ali i neke vrste isforsiranog egalitarizma u društvu, kao zamene za istinsku ravnopravnost. Autori ovo ne presinguju iz sve snage i veliki deo worldbuildinga je posredovan kroz ambijentalne informacije, recimo kadrove u kojim Niki prolazi pored znaka koji kaže da se nakon ove tačke ne smeju otvoreno prikazivati religijski simboli, ili pored stanice za dopunu (energijom) koja je dostupna pretplatnicima određene firme a mogu je koristiti i drugi ako plate.
 
Ovo je udoban, visoko efikasan način da se moja pažnja okupira i Hickmanova ume da dočara kiberpankerski štimung bez previše fetišizacije tehnologije i gadžeta umešno kreirajući ne previše napadan retrofuturistički look grada, ali i enterijera i kostima, gde se likovi sa ruskim šubarama koji prodaju hranu na ulici lepo uklapaju uz old skool krimose sa fedorama i u belim odelima, a tu su i hi-tech radna odela, dronovi sa kamerama koji letuckaju unaokolo i slikaju lica ljudi na ulici iz bezbednosnih razloga…
 
Na pozadini ovakvog sveta Moth & Whisper priča uzbudljivu priču o mladom hi tech lopovu koji se usuđuje da uleti u klinč sa vrlo ozbiljnom mafijom i ako do sada to nije bilo jasno, mada nikako ne možemo pričati o imitaciji, rekao bih da je jasno da su se Anderson i Hickmanova inspirisali ranim cyberpunk klasicima Gibsona, Sterlinga, Swanwicka itd. Ovo je sigurno i razlog što je meni priča solidno prijala, sa svim tim fetišima koje volim kao što su supernapredne tehnologije (inteligentan kostim koji „štampa“ novi izgled u roku od nekoliko sekundi, gadžeti), opasni, a etikom vođeni hakeri koji žive izvan sistema iako se fizički nalaze u njegovom samom centru, kriminalci koji su porodični biznis praktično nasledili i zapravo sami od sebe nisu zle ili nasilne osobe…
 
Anderson i Hickmanova ipak, podvlačim, unatoč jasnom omažiranju, ne prave imitaciju te neke rane gibsonovštine i Moth & Whisper ima neke sasvim moderne i, mislim, dobro uklopljene teme u svojoj priči. Jedna od njih je svakako rodni identitet i, u priči koja rano uspostavlja paradigmu da je identitet u ovakvom svetu na kraju dana stvar izbora, nije preveliko iznenađenje što se ideja o tome da imamo lik koji se identifikuje kao rodno ne-binarna jedinka ne samo prirodno pojavljuje u radnji već i izmiče klopci u koju se moglo lako upasti time što bi ovo bilo učinjeno glavnom i presudnom temom priče. Naprotiv, rodna ne-binarnost (lik za sebe u stripu kaže da je „gender queer“ ali mislim da bih morao da zovem telefonom profesorku Jelisavetu Blagojević da mi pojasni koji bi bio kanonski prevod na srpski) se ovde tretira kao jedna ne naročito egzotična stvar u svetu u kom identitet nije prosta stvar lika i imena koje piše u ličnoj karti. Moth & Whisper ovo provlači sasvim nepamfletski, puštajući podtekst i kontekst da rade svoj posao i povezujući glavne elemente radnje sa tim nekim meta-temama bez vidnih napora i glasnog upinjanja. To da je strip u suštini visokotehnološki triler sa elementima heist movie postavke je definitivno njegova najprimamljivija karakteristika i sve ovo ostalo je odlično i prirodno uklopljeno uz tu radnju tako da sazrevanje protagonista bude prirodno i značajno za samu priču.
 
Andersona i Hickmanovu imam još da pohvalim za vrlo efikasno pripovedanje, sa dobro odmerenim tempom. Kada je to oportuno, dobijamo duže, dekompresovane scene šetnje gradom koje uspostavljaju utisak o mestu i svetu i važne su za utemeljenje likova i radnje. Opet, kada je TO potrebno, imamo vrlo brze rezove koji nas „filmski“ iz scena zaslepljujuće akcije prebacuju direktno u narednu scenu visoke tenzije i visokih uloga i to vrlo dobro funkcioniše. Anderson nije gadljiv na table na kojima likovi samo pričaju ali Hickmanova ovo majstorski odrađuje nudeći ili interesantne detalje u pozadini kadra, ili facijalnu mimiku koja mudro produbljuje dijalog. Uopšte, Hickmanova je odličan crtač koji je odradio brojne smene u rovovima za izdavače poput Devil’s Due ili Action Lab a ovo je, ako se ne varam, njen prvi autorski rad koji je izašao na papiru (The Dead koji radi sa jamesom Maddoxom je Comixology Original, pa postoji samo u digitalnoj formi). Hickmanovoj bih MOŽDA mogao da prigovorim previše hladan (kompjuterski) kolor ali moguće je da je ovo samo stvar ličnog ukusa i ne mogu da kažem kako kolor zapravo ne doprinosi u dobroj meri atmosferi ovog stripa. S druge strane, sve ostalo joj je veoma uspelo i mada ovaj strip nema mnogo akcije, ona je kadrirana i vođena dobro sa iznenađujuće realističnim šmekom, a Hickmanova apsolutno blista u karakterizaciji i mimici likova, posredujući nam njihove emocije i unutarnji život prirodno, bez nametljivog vatrometa i detaljisanja.
 
(Uzgred, sve vreme o Hickmanovoj govorim u ženskom rodu jer je to rod koji joj je pripisan na rođenju i jer srpski nema udoban način da se izražavamo rodno neutralno u ovakvim situacijama, pa je možda bitno samo primetiti da je Hickmanova i sama rodno ne-binarna i, na engleskom barem, preferira da se o njoj govori koristeći zamenicu „they/ them“.)
 
Sve u svemu, Moth & Whisper su za mene bili prijatno iznenađenje i pošto naredne nedelje izlazi kolekcija, mislim da je pravi trenutak da se ukaže na ovaj strip i podseti da je ove nedelje izašao i prvi broj Andersonovog Orphan Age za, ponovo, Aftershock. Ovaj izdavač nastavlja da ide uzlaznom putanjom, pretvarajući se polako ali sigurno u ozbiljnog takmaca Imageu, a Moth & Whisper je odličan pokazatelj toga da Aftershockov kredo („kreativna oštrica nezavisnog izdavača ali uz snagu tradicionalne kuće“) nije puka pričica. Prijatno.
 

 
Dalje ćemo pričati o metalu, iako nije Petak.
 
Jer, završio se četvorodelni miniserijal za Image Comics a pod imenom New Lieutenants of Metal i ovo je bila jedna slatka i simpatična toboganska vožnja stazama superherojštine (nešto) starije škole vođena neskrivenom ljubavlju za hevi metal. Hoću reći, da moja podsvest ume da piše i crta stripove, ti stripovi bi bili New Lieutenants of Metal.
 
Joe Casey je stara kajla superherojskog stripa i čovek koji u CV-ju ima i rad na klasici poput Avengersa, Hulka, Supermana i  Flasha, ali koga mnogi pamte i po vrlo zapaženim radovima za Wildstorm devedesetih godina. Njegov WildCATS je bio primer uspelog pivotiranja iz bučne ali ne prepametne superherojštine u špijunski triler, a Automatic Kafka je zapamćen kao jedan od najavangardnijih superherojskih stripova svoje decenije i pokazatelj da Casey ne beži od toga da radi sa crtačima koji nisu zainteresovani za klasični superherojski look & feel.
 
Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa. I, bezbedno je reći da New Lieutenants of Metal ne izgleda kao ijedan superherojski strip koga imate trenutno na, jelte, štandovima. Ili ijedan superherojski strip ikada.
 
Ako ste čitali Oni Pressov Motro koga je Fariñas takođe crtao, znate da on voli stilizovan pristup likovima, jarke boje i eksplozivnu akciju. Za ovu priliku Kubanac se odlučio za kombinaciju crtanofilmovske estetike, underground comix šmeka i maltene fetišističkog ilustratorskog pristupa. Znate, kad pogledam šta sam naređao u prethodnoj rečenici imam utisak da je dovoljno napisati jednu reč: metal.
 

 
New Lieutenants of Metal u vizuelnom smislu nije ono što biste očekivali od „metal“ stripa ali ni od superherojskog stripa i ovo je dobro jer iako je Casey sasvim eksplicitno išao u omažiranje klasične Wildstorm ere, ali i onog što joj je, prevashodno u Marvelu, prrethodilo u osamdesetim godinama, ovo istovremeno nikada nije trebalo da bude puki pastiš. New Lieutenants of Metal se trudi da rekonstruiše bombastičnu superherojštinu „onog“ vremena kombinujući apsurdno moćne akcione scene sa likovima koji su nesavršeni i, uprkos svojim moćima, imaju brojne unutarnje konflikte, sumnje i strahove, ali Casey, koji je, uostalom, i sam pisao Cablea, X-Men i Alpha Flight devedesetih godina, ide na dobronamerno parodični ton, blagu prenaglašenost dijaloga i akcije tako da se postigne efekat neke vrste ponovo uhvaćene nevinosti. Ovo je, dakle, strip u kome se superherojski tim iz naslova sastoji od likova koji su svaki na svoj način neki od aspekata hevi metala/ teškog roka: Krieg, recimo, nosi pripijeni kostim sa bodljama, kratku plavu kosu i rodno je „fluidan“ (mada ovo saznajete izvan samog stripa i ne figuriše u zapletu ni na koji način) u relativno jasnom (preteranom) omažu Robu Halfordu, Vanderborg Riot je, pak, napravljen od metala, Steppenwulf je bosonogi bradonja bajkerskog izgleda koji može da se transformiše u, pogađate, džinovskog, krvoločnog vuka, a Manowarrior je bizarna kombinacija zemaljskog metalca i vanzemaljskog DNK (skovana u umirućim momentima pomenutog vanzemljanina). A tu je i džinovski, inteligentni panda, Spike.
 
To da ovaj tim štiti nejač od raznih pretnji se podrazumeva samo po sebi ali to da su im glavni neprijatelji „Boy Band Nation“, ekipa ulickanih mladića čije su supermoći vezane za milenijalse, selfije i društvene mreže već dovodi New Lieutenants of Metal u domen farse.
 
No, ovo je dobronamerna, simpatična i ekonomično vođena farsa. Casey uspešno spaja melodramatični ton superherojštine koju omažira sa akcijom koja je bučna, glasna i ne preterano pametna. Strip ima veoma rudimentaran zaplet očigledno nameran da bude skup/ parodija brojnih superherojskih tropa iz vremena prošlih, ali karakterizacije likova, iako i same parodične, uspevaju da nam prodaju tu neku hemiju koja među njima postoji i, uz stalne, bezbrojne reference na klasični metal dobija se zaokružena – i autentična – estetika. Superherojski stripovi i metal, na kraju krajeva, imaju dosta dodirnih tačaka: jaka sklonost ka (pop-)mitologiji, prenaglašenost ekspresije, kult tela, i Casey tačno zna u kom pravcu ovde ide, tako da New Lieutenants of Metal ispada priča o požrtvovanosti likova koji, svaki za sebe, nisu ni nepobedivi ni besmrtni ali uz oslanjanje jednih na druge i veru u metal – koji ovde simboliše istrajavanje, nepresušnu spiritualnu snagu, pa i etiku – na kraju dana preteknu i pobede. Ovo su jednostavne metafore ispaljivane veoma glasnim sredstvima ali funkcionišu u okvirima koje su autori odabrali.
 
Fariñas, naravno, u velikoj meri određuje ton stripa i tamo gde Caseyjevi dijalozi i titlovi rafalno ispaljuju citate i reference na Metaliku, Mejdne, Kvajt Rajot i bezbroj drugih bendova (Casey je za svaku epizodu ponudio i plejlistu koju uz čitanje treba slušati i ovo su sve klasici tipa WASP, Black Sabbath, Motley Crue, AC/DC, Judas Priest itd.), Kubanac pazi da ne prenaglasi temu u dizajnu i crtežu. Tako umesto stripa u kome smo možda intuitivno očekivali dugačke kosurdače i redenike sa mecima kao modne aksesoare New Lieutenants of Metal nudi mnogo halucinantniju, psihodeličniju ekspresiju metala sa očiglednim zahvatima u infantilno ali i očiglednim obožavanjem buke i energije koju uz njega vezujemo. Kolor koji je odradila Melody Often je moćan, vibrantan i u velikoj meri doprinosi toj psihodeličnoj energiji ali i opštem utisku dobre namere i pozitivne poruke koji strip ostavlja.
 
Casey je ovaj kratki serijal posvetio osnivačima Image Comicsa i njegov je sadržaj u dobroj meri refleksija na ono što su ti ljudi radili pre Imagea, u Marvelu ali i na početku samog Imagea. Ovo ga, jasno, uz taj hevi metal tematski izbor, ograničava u pogledu toga kakvoj bi se publici mogao dopasti i recimo da nisam siguran da bi čitaoci Sage koji ne slušaju metal i nemaju u srcu mesto za Roba Liefelda ili Jima Leeja u ovom stripu našli mnogo toga što bi im se dopalo. S druge strane, Caseyjeva ljubav ka Imageu je velika i neupitna i svaka od četiri sveske se završava njegovim dugačkim napisom u kome se priseća šta je kada radio za Wildstorm/ Image/ Top Cow i kako se upoznao sa kime ko je za Image radio. Casey i inače voli te non-fiction dodatke svojim stripovima a i ja volim da ih čitam jer produbljuju lik autora pa je ovaj pomalo memoarski i dosta opširni aneks za New Lieutenants of Metal jednako vredan kao i sam strip. Ako ste se u svemu ovome barem malo pronašli – dajte šansu ovom uratku. Samo kada vidite sa kakvom ljubavlju Fariñas posvećuje besprimerno mnogo prostora logotipu serijala u svakom broju garantujem da će vam se srce smekšati.
 

 
Poslednji strip za danas je na forumu već pominjani osmodelni Imageov Murder Falcon koji se još nije završio (sedmi broj je izašao ove nedelje) ali, pošto smo se već dohvatili metala, onda je prirodno da i njega danas obradimo. Ne smeta ni što je u pitanju strip na koga imam nesrazmerno veliku emotivnu reakciju i smatram da svako ko je bar malo kao ja treba da ga pročita.
 
Daniela Warrena Johnsona smo ovde već hvalili, najviše na ime njegovog naučnofantastičnog serijala Extremity (takođe za Image). Kao autor i scenarija i crteža, Johnson je sa Extremity ponudio neočekivano kompleksan, maštovit (i visceralan) žanrovski rad sa veoma interesantnim svetom i upečatljivim likovima. Ovo je bio i jako dobro ocenjen serijal ali sve to ima svoju cenu i Johnson sam kaže da je prolio mnogo znoja i krvi dok sve nije isterao do kraja. Murder Falcon je trebalo da bude relaksirana, „manja“ priča od Extremity, ali, naravno, ono što smo na kraju dobili je narativno nešto svedenija ali tonalno potpuno, ako mi dopustite, EKSTREMNA priča o tome kako metalci brane svet od demonskog zavojevača snagom GLASNE MUZIKE.
 
Postoji naravno, mnogo dobrih razloga da se podsmevate metal muzici i kulturi. Ona je, bez sumnje, fiksirana u jednoj infantilnoj estetici, hiperekspresivna do mere kada imate utisak da od označitelja više ne možete da čujete označeno (i, kad smo već kod toga, od pištanja u ušima ne čujete ništa drugo), zaglibljena do guše u eskapizmu koji, ne treba ni to kriti, u nekim slučajevima ume da skrene u sasvim neprimerene vode totalitarnog i diskriminatornog. No, ono što ljudi koji nisu metalci često previđaju je da bez obzira na sve te njegove opsesije visokom fantazijom, na fetišizaciju tela i ljubav prema faličnim ekstenzijama koje treba da kompenzuju neke (duhovne?) nedostatke, njegova primarna funkcija veoma često, da ne kažem po pravilu biva da depriviranoj omladini (a sada i raznim matorcima) pruži duhovno utočište. Koliko god to sad smešno zvučalo, baš ta nesuptilnost, „ekstremnost“ metala koja ga je odvojila od glavnog toka rok muzike poslužila je kao identifikacioni kod za solidan broj društvenih otpadnika koji će iz svoje socijalne i kulturne niše često jedini izlaz pronaći u distorziranoj buci metala i čoporu sličnih koji u njoj nalaze istu svetu energiju. Kod metala, barem to treba imati na umu, bez obzira na svu ikonografiju – koja je uostalom raznovrsnija nego što mislite, sa neprebrojnim pod-kulturama i varijacijama – glavni element je upravo ta preteranost, taj što bi Bataj rekao, višak koji se nudi ne kao logičan, ekonomičan deo celine, nego kao čist poklon. Metal je kultura darežljivosti, ako smem tako romantično da ga definišem i mnoge su zabludele duše u momentima velike samoće i bola upravo u buci i distorziji za koje nema logičnog mesta u normalnoj rok muzici (jer su višak, preteranost, otrzanje kontroli) našli ono što ih umiruje i ispunjava.
 

 
E, sad, Murder Falcon ove teme maltene doslovno ubrizgava u priču i ovo je, ponoviću, u meni izazvalo nesrazmerno velike emotivne reakcije. Ako niste metalac, možda uopšte nećete na isti način iskusiti ovu priču.
 
Murder Falcon je wish fulfillment narativ u kome ekipica srednjeklasnih metalaca, muzičara polu-amatera spasava svet, ali je odrađena sa toliko ljubavi da ne mogu da zamislim da i jedno ledeno srce može da ne krene barem malko da se topi. Johnson je ovde udenuo popriličnu dozu autobiografskog, prikazujući da muzika (i glasna muzika) ljudima može da služi kao pribežište i protivotrov u trenucima kada je život skoro neizdrživo bolan. Naravno, uvek možemo da budemo cinici i pričamo kako baš nešto i ne umemo da žalimo dobro uhranjene zapadnjake sa tim njihovim urbanim tlapnjama pored ostatka sveta koji grca u nemaštini, ali Murder Falcon vrlo opipljivo i ubedljivo oslikava zašto je svakom njegova lična muka najteža i ovo je jedan od najupečatljivijih prikaza zastrašujuće gravitacione sile depresije koji sam ikada video u stripu.
 
Glavni junak stripa, Jake, je maltene stereotipni metalac sa Istočne obale, talentovani ali nepoznati muzičar, sada već na pragu srednjih godina, uvek u istegljenim majicama i izbledelim farmerkama, neuredne duge kose, koji za život zarađuje na druge načine iako najviše na svetu želi da sedne u kombi sa ortacima iz starog benda, Brooticus, i ponovo krene da svira po klubovima (i barovima). Jake je, pokazaće se, čovek koji sebe vidi kao gubitnika a sudbine ostatka ansambla u ovom stripu – ortaci iz benda, otuđena supruga – su i same veoma određene tim njegovim defetističkim stavom.
 
Ono što stvari menja je demonska invazija protiv koje se može boriti samo i isključivo muzičkim sredstvima (objašnjeno je i zašto ako je to baš bitno) i mada ovde nemamo na delu suptilne metafore, Murder Falcon je tako dobar strip baš jer shvata da metal načelno nije muzika suptilnih gestova već energije, ekspresije, ritualne borbe sa demonima dok na kraju ne preteknete. Uostalom, na neki način, metal jeste ceremonijalna muzika za neki deo (bele) urbane omladine kojoj nedostaju utemeljenja u tradicionalnim kulturološkim ceremonijama, njegova mitologija je zamena za „stvarne“ mitove a njegova etika nastaje u tom nekom odnosu između pripadnika zajednice radije nego da bude propisana od strane centralnog autoriteta.
 
I Murder Falcon ovo uobličava u narativ koji pokazuje kako šačica propalih likova (od kojih su neki etničke manjine a neki žene) nalazi u sebi snagu da porazi veliko zlo (oličeno u nekoj vrsti demonskog boga koji se odaziva na Magnum Khaos) a mada ovo nije, ponavljam, suptilan strip, njegov eskapistički patos nije glup. Sam Johnson kaže da to što ste nekada bespomoćni ne znači da ste nemi i ovo je jedan od boljih sažetaka poenti serijala. Sama radnja prikazuje likove koji su, iako na početku deluju kao „glupi metalci“ zapravo višeslojna ljudska bića sa traumatičnim momentima u svojim prošlostima i muziku koja im je spiritualni put u spasenje od ponora depresije u koje bi PTSD rado da ih gurne. Kada blek metalac Hjelmdar jednom od likova u stripu da mikrofon a ona mu kaže da ne ume da peva, njegov odgovor da i ne mora da peva je razoružavajuće prost i istinit za ogroman broj umetnika na planeti: „To je ono što znači biti muzičar. Uzeti ono najgore iz svog života i pronaći način da ga izbaciš“. Mislim, lepo sam se rasplakao na ovoj sceni, ali nevezano za moju bez sumnje andropauzom izazvanu hiperemotivnost, Murder Falcon ovde kanališe važnu poruku koju ne treba promašiti. Iako je metal muzika pomalo ozloglašena na ime fetišizovanja muzičarske tehnike i znanja, zapravo je ona, sasvim slično panku, suštinski uvek više cenila GLASNOST i ekspresiju od puke zanatske izvrsnosti i na taj način (a uključujući brojne osnažujuće, ma koliko smešne, identitetske elemente) pružala izgubljenoj omladini način da se pronađe. Pa to je lekovito!
 
U tehničkom smislu ovo je narativ vođen sve bolje što dalje odmiče i Johnson besprekorno varira volumen i intenzitet smenjujući scene intimnog, ličnog, ispovednog sa set pisovima apsurdno prenaglašene akcije i destrukcije. Metal!
 
Jer, mislim, Johnson scenarista je solidan, ali Johnson crtač (a u nekim epizodama i leterer) je, ali to smo već znali, SPEKTAKULARAN. Ponovo, slično Fariñasu iz New Lieutenantsa, Johnson izbegava da naprosto precrta motive sa omiljenih omota metal ploča i umesto toga kombinuje veoma odmeren, ne baš naturalistički ali SRAZMERNO naturalistički prikaz običnih ljudi i običnih mesta sa fantazmagoričnim prikazama sa onog sveta i ekstremno brizantnom akcijom. Ima ovde elemenata superherojskog stripa, naravno, ali Johnson mnogo više kanališe estetiku japanskih manga i anime radova, kaiđu i meka pristup sa ikoničkim, džinovskim stvorovima koji imaju neverovatne, još-malo-pa-apokaliptične sukobe.
 
To naravno jako dobro izgleda, sa samim titularnim Murder Falconom koji koristi vatreno oružje i moćnu metalnu ruku za obračun sa demonima, ali i asortimanom drugih bića i manifestacija muzičkih fantazija koja su sva jedno spektakularnije od drugih. Hajlajti? Svakako mamut koji se zove Halford, ali i džinovski samuraj iz sedme epizode koji nastaje kada tokijski simfonijski orkestar zasvira uglas.
 
Sa druge strane, čudovišta, veldari, su košmarna, na čelu sa Magnum Khaosom koji je inspirisano dizajniran. Ponovo, ima ovde elemenata japanskog pristupa – sam Magnum Khaos umesto glave ima čeljust sa očima!! A scene akcije su neverovatno energične – ali Johnson nije imitator i dizajn ima jasnu koherentnost i izraženu ličnu crtu.
 
Taj element ličnog je možda najvažniji detalj u celoj priči. Murder Falcon nije autobiografija, ali je očigledno nastao iz samog života, sa stilizacijama i simboličkim sažimanjima koje ne zaklanjaju činjenicu da ova priča zaseca duboko, do koske i bavi se opipljivim gubicima. Kada njeni junaci pronađu u sebi motivaciju i snagu da za početak samo ne odustanu a onda to biva dalje kanalisano kroz scene fantastične borbe i akcije (bogat kolor Mikea Spicera je posebno važan sastojak i stripu daje jedan skoro evropski šmek), skoro da je nemoguće da na sve ne odreagujete jednim spontanim podizanjem rogova u vazduh.
 

 
Johnson je metalac sa pedigreom koji ne mora nikome da dokazuje – uostalom, za potrebe dodatnog podvlačenja poenti ovog stripa, snimio je i simpatičan sobni-metal album sa imenom benda iz stripa (koji možete kupiti za bilo koju sumu novca ako poželite i slušati besplatno na bandcampu: https://brooticus.bandcamp.com/releases) – ali njegova sposobnost da svoju ljubav ka ovoj vrsti muzike prevede u strip koji je ovako iskren i ubedljiv, to već zaslužuje ozbiljne pohvale. Sa nestrpljenjem očekujemo finale sledećeg meseca i, naravno, svaki budući strip ovog autora.
 

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 8.879
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2830 on: 18-04-2019, 03:14:10 »
Cagliostro!
Читам оригиналну епизоду 18, крвава је од самог почетка. Морам признати да сам више фан оног другог, софистициранијег хорора.
Ко би рекао да је неко спреман да плати Дилану да дође чак до Њујорка. Провлачи се мотив црне мачке, да видимо шта све уме.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2831 on: 04-06-2019, 19:53:53 »
Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa.

Zanimljivo je da u poslednjem Kejsijevom stripu koji sam čitao - grafičkom romanu Jesusfreak, koji je crtao Bendžamin Mara - on je taj koji je odredio izgled stripa. Tako sam Mara kaže u nekom intervjuu koji sam slušao. Pošto je njegov (Marin) pristup dizajnu i kompoziciji stranice prilično tradicionalan, a ovaj strip nije crtan tako, postavilo se pitanje čija je to bila ideja, i odgovor je bio: Kejsijeva.


Ali...

Stvarno više ne mogu da podnesem ovakav pristup scenariju. Dao sam mu šansu, i ovaj se bacio u Planinu Usuda. Za svaki slučaj. "Ono što je mrtvo ne može umreti", rekao je svojim sarkastičnim tonom.

3 sata ranije, u mojoj glavi:

Ovo je moj pokušaj da kažem koju misao o Američkom vampiru, pošto sam se skoro podsetio koliko je Sandman Mystery Theatre dobra knjiga, a koliko Vampir nije. Već je susret sa početkom poražavajući. Kada vidim da scenaristi počinju priču sa scenom koju nastavljaju sa "x sati/dana/meseci" ranije, znam da neće izaći na dobro. I ovde me intuicija nije prevarila. Američki vampir je - kao i mnoge američke verzije stvari (ali ne sve!) potpuno banalan. Ima tu na početku - u prvoj priči - jedan neočekivani preokret, kada nas jedan lik šokantno iznenadi. To je samo zato što se prethodnih nekoliko epizoda taj lik nije ponašao prema svojoj prirodi već je najmljen od scenariste - određenog Skota Snajdera - da vara čitaoce dok mu on ne kaže drugačije. U drugoj priči, smeštenoj u Las Vegas posle Depresije (kasne 30-e), bivši šef policije kaže svom sinu, sadašnjem šefu: "Postao si policajac zato što veruješ u ljude", i tad sam prvi put poželeo da bacim strip na zid i ostavim tamo mastilo u vidu krvavih mrlja da svedoči o smrti budalastog, budalastog "Američkog vampira" - avaj, setio sam se da čitam digitalnu verziju. A kasnije i da stripovi ne krvave mastilo, uglavnom. Elem, u policiju se ide - kada već nije puka potreba - zato što se nema poverenje u ljude, i potrebna je sila da se to poverenje stvori. I održi. Naravno, stavovi likova nisu nužno stavovi autora, ali imao sam čudan osećaj da u ovom slučaju jesu, s obzirom na melodramatičan i patetičan ton kojim je to ispričano. Pa onda onaj dupli tok priča koje se konstatno smenjuju, stvarajući tenziju potencijalnog ukrštanja, iako  se ne dešavaju u isto vreme, i pažljivi čitaoci to mogu da vide od početka. Američki vampir ima toliko loših rešenja i opštih mesta, ali to me ne iznenađuje. Ono što me iznenađuje je poštovanje sa kojim je serijal dočekan. Ajznerova nagrada za najbolji novi serijal, i beskrajne pohvale u medijima, iako ne donosi skoro ništa novo. Sve te nove vampire smo već viđali. Možda je Twilight bio presudan? Možda su se ljudi toliko navikli na taj tinejdžerski emo pristup - a nije kao da je ovaj pristup Snajdera i Stivena Kinga zreliji - da je svaki pokret u suprotnom smeru ocenjen kao kulturno blago? Možda, ali ja sam prošao mimo Twilight-a i kroz njega kao da je nesupstancijalan i ne mogu da tvrdim.

O, da. Rafael Albuquerque je demonski zločest ovde, ali to ne spašava mnogo situaciju. A nije ni crtao sve epizode.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2832 on: 04-06-2019, 21:29:41 »
Da, mene je Američki Vampir prilično smorio i bilo mi drago kada se Snyder posvetio Betmenu umesto tome.  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2833 on: 05-06-2019, 19:28:09 »
Ja nisam video dovoljno dobrog u Snyder-u tokom čitanja Američkog vampira da bih se interesovao za išta što je radio kasnije. Jasno se vidi da Stiven King ima veći rečnik i bolje razumevanje jezika.* Tu i tamo sam naletao na neke kraće priče ili serijale, ali ništa što bi mi izmenilo poglede. No, ljudi se menjaju, napreduju (u nekom smeru), i tako to, pa nikad ne reci nikad!


Betmen bi mogao biti dobar, čak i meni - to ne mogu da poreknem - ali taj Betmen ima Kapula. Doduše, i Američki vampir ima Albukerkija, reći će neko, koga ja volim više (ali sam i više pratio njegov rad, da budemo pošteni). Međutim, tamo se Brazilac razgoropadio, i briljirao u scenama demonskog cerenja i sledujućeg krvoprolića - kao i u crtanju istorijskih artefakata - ali malo čega drugog, i mislim da bi mu malo više kontrole išlo u prilog, s obzirom na tematiku i vrstu priče. A upravo to bi bilo zaduženje scenariste.


Kad smo već kod toga, zanimljivo je koliko se struktura Albukerkijevog crteža razlikuje ovde od one u Huck-u, koji je mini-serijal za Image (pisan od strane Onog-koga-nećemo-imenovati). U Hucku je gotovo sve wide-screen, sa širokim, razuđenim, rastegnutim kadrovima, koji funkcionišu ako nemate para za Netflix ili HBO, već samo za PaperTV. Ili digitalnu verziju iste, poznatu kao EmptyVision. No, dosta o suptilnim tehnologijama! Hoću da kažem, ipak su te stvari nametnute od scenarista, na neki način i u određenom opsegu.



*"O, Bože moj, ridiculus! Šta će piscu reči i upotreba jezika? Oni su tvornica ideja i krojači naših fantazija o tome šta bismo želeli da budemo kad se uozbiljimo."
 - Hoćeš rat? Dobro, ratovaćemo. Za rečnik i jezik!!!
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2834 on: 05-06-2019, 22:15:03 »
Snyder je pre Betmena sa Kapulom radio Betmena kog su crtali Jock i Francesco Francavilla i tu sam zaključio da je rođen da piše Betmena. Štaviše, taj Black Mirror je meni bolji od većine njegovog New 52 Betmena.  :? :?

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2835 on: 06-06-2019, 08:21:01 »
Betmen je stvoren da bi ga crtao Francavilla!!!  :|  Ok, pričam napamet, nisam čitao tu fazu, ali, na osnovu onog što sam video od Francaville, čine se kao idealan par.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2836 on: 06-06-2019, 21:48:01 »
Superman: Leviathan Rising specijal. Ha, ha, ha, ha, ha, ha, hahaaaaa!!!  :cry: Kako je ovo legendarno loše!!! Mislim na deo koji je pisao Bendis a crtao Paquette. Na stranu moje mazohističke tendencije, kada stignem narednih dana opisaću detaljnije.

A da bismo završili poruku u POTPUNO pozitivnom duhu, evo prezentacije za jedan projekat koji se zove Impossible Jones: Grin & Gritty, koji piše Karl Kesel, a crta David Hahn.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2837 on: 08-06-2019, 22:12:45 »


Dobrodošli u Superman: Leviathan Rising TV Early Access!

Pošto je Bendis nekoć crtao stripove (videti Jinxworld, recimo), i pošto se u današnje vreme generalno, a u DC-ju manje ili više oduvek, radi potpun scenario - što znači da scenarista detaljno opisuje i i strukturu stripa i pojedinačnih tabli - siguran sam da je ovo gore njegova ideja. Tako da nećemo smestiti "krivicu" na Paketova pleća. Ali to što likovi izgledaju kao lutke - u smislu raspona emocija koje mogu da iskažu - napravljene prema originalnim likovima za potrebe ove televizijske pre-produkcije, koje je Paquette zatim crtao - hoćemo. I dok na televiziji glumci mogu da izvade stvar donekle, i udahnu život ovim "spektakularno nezanimljivim"TM tablama, ovde (u stripu) se nema kud nego osloniti se na:
1.) vizuelnu dinamiku, koja je minimalna, i u nekim trenucima implodira u ništavilo;
2.) Bendisove dijaloge, koji su maksimalno razvučeni, i u nekim trenucima eksplodiraju takođe u ništavilo, stvarajući skladnu celinu, ako ništa drugo.

Paquette nije loš crtač, samo je totalno neinteresantan. Pretpostavljam da je "loš, a interesantan" bolja kombinacija? Njegova Talia al Ghul izgleda dobro, ali to se nameće samo po sebi. Ostaje činjenica da ne izgleda dobro kao u ono doba kada se Neal Adams brinuo o njenom zdravlju i lepoti, no retko ko je umeo da crta žene kao Neal Adams, pa nećemo osuđivati. Ovde je ona takođe lutka, malko privlačnija od drugih lutaka. Ako išta, Paquette ume da crta lepe stvari, ali to je onaj najpovršniji sloj geometrijske pravilnosti koji mi ljudi nalazimo "privlačnim". U vezi površnog sloja, ljubitelje Zvezdanih ratova će sigurno obradovati pojava Darth Leviathana! A može se reći i još koja dobra reč o crtežu. Na primer: prostor u kome se odvija scena je dobro zamišljen i konzistentan, u smislu svesti gde se šta nalazi. Ali, opet, najčešće to nema nikakve posledice u priči ni značaja. (Plus, lako je imati konzistentan prostor ako koristiš softver za crtanje.) Akcione scene... ha, skoro da sam zaboravio da postoje takve u Bendisovim pasivno-akcionim stripovima! Nikakva šteta, zaista, jer ono što smo ovde dobili je šturo i gotovo bedno. Na primer:



To je dupla tabla koja neposredno sledi onu pokazanu na početku poruke. Mongul, ako se ne varam, ali "samo u prolazu". Zamišljam da je neko pokazao ove table Džeku Kirbiju - putem vremeplova ili prizivanje duhova preminulih ili samo zbog neiscrpne moći ljudske imaginacije - i on je odmahnuo glavom, zračeći nevericu kao što društvene mreže zrače razočaranjem u vezi Igre prestola ovih dana. "You got it all wrong, kids!" Ali treba popuniti 20 stranica pričom za 10, Džek! Entropija narativa, Džek!  Ako ne možeš da popuniš prostor idejama i detaljima, popuni ideje i detalje prostorom, Džek! Ekonomska isplatljivost uz moralno čist obraz ("publika je zadovoljna" i sl.), Džek! Tvoje vreme je prošlo, Džek! Ovo je EVOLUCIJA!

Kada Paquette, nadahnut evolucijom možda, počne da ređa kadrove talasasto, signalizirajući nejasnu i zbunjenu percepciju protagoniste, dobijamo vizuelno najbolji deo ovog dela stripa koji je i sam deo najavljene sage o Leviathanu. Ali Paquette nije Neal Adams, niti je Gene Colan, i njegov čisti, sterilni način reprezentacije se ne uklapa najbolje sa haotičnom strukturom ovakve vizuelizacije, isto kao što se banalno jezgro Bendisovih priča ne uklapa sa ozbiljnim tonom u koji ga ogrće. (Kad je ikome to smetalo, zapravo?) Iako je u tim scenama Klark Kent, moj mozak ga konstantno zamenjuje u njima sa Brusom Vejnom, jer imam utisak da sam tu priču sa Vejnom i porodicom al Ghul već čitao (čak i ako nisam - idealan su spoj). Hvala ti, mozgu! Samo je još potrebno zameniti i kriptonit nečim drugim - nekim biološkim ili hemijskim oružjem, možda, da bi priča funkcionisala.

Danas sam slušao najnoviju epizodu podkasta War Rocket Ajax, u kojoj kratko govore o ovom stripu, hvaleći ga*. Kažu da je Bendis pogodio glasove Lois i Klarka. Možda, ne mogu da tvrdim suprotno. Poslednje što sam čitao o njima ili sa njima je bio serijal Lois and Clark koji su radili Jurgens i (uglavnom) Lee Weeks, a pre toga verovatno All-Star Superman. Dakle, ne znam dovoljno svežeg materijala da bih imao čvrst stav povodom toga. Svakako mi se čini da je tako. Mora i Bendis da ima nešto dobro u svom pristupu, ne može baš sve biti zamagljivanje percepcije i vrćenje prazne priče i stotina stranica da bi se došlo do očiglednog. Može se ubaciti lice mis Leone -  recimo, svaki drugi kadar, po mogućstvu da izgledaju potpuno identično, sa istim izrazom inspirisanim posetom muzeju voštanih figura. A u one ostale kadrove da se stave 8-bitni sprajtovi ljudskih lica koja ne pripadaju gospođici Leone.

Zapravo, Leviathan Rising ima i delove koji su radili neki drugi ljudi. Bendis i Paquette su postavili okvire, uvodni i završni segment, koji zajedno čine polovinu stripa. Središnji deo je posvećen Lois Lane, Jimmy-ju Olsen-u i Superdevojci. U vidu zasebnih priča. Deo koji najbolje funkcioniše, i koji koristi prednosti stripa kao medija mnogo bolje od ostalih je Jimmy Olsen, koji je crtao Steve Lieber, a pisao Matt Fraction. Više zbog Libera, jer Frekšn se trudio da bude duhovit, ili bar zabavan, ali to funkcioniše samo zbog crteža. Liber je dobar. Za njega - poštovanje. Frekšn je već jako, jako, JAAAAKO nestabilan, i ume da napiše gotovo remek-delo ili totalnu budalaštinu, u zavisnosti od inspiracije, ili žanra, ili nečeg trećeg. Sekvence sa Lois Lane (koju piše Greg Rucka) i Jimmy-jem Olsenom služe kao uvodi u posebne serijale koji kreću ovog meseca.

Sad samo da dočekam da se pojavi neko dovitljiv da nazove svoj** serijal "Superman: NOTHING"


*ali oni mnogo više stvari pogode, nego što promaše - IMHO, naravno - pa im opraštam
**u granicama u kojima najmljeni rad za Marvel ili DC može da rezultira "svojim"
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.648
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2838 on: 09-06-2019, 09:19:49 »
Meni se svidja ovo sto Bendis radi sa Supermenom. Mislim, Supermen mi nikada nije bio nesto mnogo zanimljiv lik, ali ga Bendis ovom podelom na dva serijala koji se znacajno razlikuju cini zanimljivim - Action Comics i Superman - jedan se desava u svemiru, ono, porodicna spejs opera koju Bendis radi sa Ajvanom Reisom koji potpuno odgovara tom podzanru, a drugi prizemniji, u kojoj se, zapravo prica o Levijatanu i razvija. A Paketa volim jos od saradnje sa Morisonom, a posebno od kada je radio Swamp Thing u New 52, tako da ja nemam zamerke na ovaj specijal, posebno sto je mesecima hajpovan i bildapovan taj Levijatan ivent koji upravo pocinje.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2839 on: 09-06-2019, 11:27:50 »
Nije meni problem Bendisov pristup Supermenu - tj. insistiranju na njegovoj ljudskoj strani - koji zapravo i nije ekskluzivno njegov. Imao ga je i Kirbi (sa Projektom Cadmus i sl.), a potom i Birn, pa "prebeglice" iz Marvela u DC ranih 90-ih (Louise Simonson, Roger Stern). Problem je Bendisov pristup narativu, koji on posmatra kao odugovlačenje i emitovanje hipnotišućih koncentričnih krugova, koji idu od centra, umesto ka njemu. Naravno, potrebna je određena veština i za tako nešto, iako se ona obično vezuje za demagogiju (i pravo*). Ali, posledica je da se nit gubi na svim stranama i jedino što znamo je ono što nam Bendis kaže. Odnosno, njegovi likovi. Ovaj lik je kul jer tako kažu. Ako ne drugi, onda sam taj lik. Onaj tamo je opasan, jer opet tako kažu. Kod Bendisa se ništa ne dešava bez da neko najavi, makar i simbolički, šta će da se desi. I posle kažu (stvarni ljudi, ovaj put) da je u starim stripovima smešno to što svako priča šta radi. Tamo je to bila gotovo nužnost, jer čitalac koji se prvi put sreće sa nekim serijalizovanim stripom često neće imati predstavu kako se nešto desilo i zašto. Kod Bendisa to je karakteristika koju je sam stvorio, i ta karakteristika je pojela "priču", kakva god da je ova bila u svom začetku, i preuzela njeno mesto.

Pre svega, da bi takva pričljivost imala stvarnog značaja, potrebno je vladati jezikom, što ovde nije slučaj, sa Bendisovim fondom od 206 reči. Umesto da kaže Levijatanu "Klark Kent" ili eventualno suptilno nagovesti nešto slično bez izracanja samog imena, imamo isposvest mis Leone, o tome ko je ona, o njenom ocu, o Lois Lane, o hvatanju medveda, o zabranjenim rečima, o sudbinama onih koji omanu u hvatanju Supermena. Sve to izrečeno na spontani, ali verbalno neinteresantan način.

Drugo, meni nije jasno šta se ovde zapravo desilo. Pretpostavljam da objašnjenje za Lois Lane i Olsena, prerušene u prostorijama Levijatanove organizacije, postoji na drugom mestu. Nije stvar u tome. Šta je htela Talia? Znam šta je rekla da je htela (Bendis, narode!), ali to nema mnogo smisla. Zašto bi Supermen pomogao njoj da ukloni Levijatana kada se jasno pokazala kao neko ko stoji iza kidnapovanja Kenta? Ili je mislila da će kriptonitom kontrolisati Supermena? Pa ne funkcioniše to tako! Šta je Levijatan hteo? Ili je to Talija pričala sa Leone, zaštićena tehnologijom skremblovanja? Ne verujem, jer ta menja samo lica - tako je rečeno! (Bendis, narode.)

Ali, lagao sam kad sam rekao da nisam čitao ništa od Superman-a od mini-serijala Lois & Clarke. Čitao sam kratku priču - verovatno dovoljno kratku i neupečatljivu da je smetnem sa uma - koja se zove Office Space, koja je izašla prošle godine u besplatnom promotivnom magazinu DC Nation. Uvod u Bendisovu priču, i, iako je crtao fenomenalni Garcia-Lopez, strukturno izgleda gotovo isto kao ovaj Bendisov deo iz Leviathan Rising, barem dok se odvija u kancelarijama Daily Planet-a. Što bi naš narod rekao, kadriranje je slično. A videti onda primere iz Twilight koje sam negde** postavio (ili, još bolje, sam strip), koje je crtao Garcia-Lopez na osnovu Chaykinovih uputstava. Koliko je to samo bolje! Hoću reći, maštovitije, životnije, dinamičnije. Iako je to mnogo mlađi G-L, teško je posle tvrditi da ova "telenovelivizuelizacija***" nije do Bendisa.



*praštaj, druže neomeđeni!  :cry:
** tema o omiljenim kadrovima
***prava reč, nema greške
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.356
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2840 on: 10-06-2019, 08:27:39 »
 xrofl


Istina je.  :cry:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2841 on: 23-06-2019, 19:52:02 »
Nathan Fox, narode! Zapamtite to ime.

To je ime crtača stripa - iliti mini*-serijala, iliti možda grafičkog romana objavljenog kao mini-serijal samo u cilju zgrtanja novaca - The weatherman, koji nema nikakve veze sa filmom u kojem glumi Nikolas Kejdž, a razlika je daleko veća od pukog broja reči. The Weatherman koji je slučajno izdao Image je SF triler, i jedan od najboljih Image-ovih naslova poslednjih godina, na osnovu onog što znam, a to je pola priče.



No, nisam ovde da bih pričao o vremenkoj prognozi, makar i na Marsu, i opasnostima koje taj naizgled bezazleni posao nosi. To sam čuvao (i čuvam i dalje) za dan kada kompletiram serijal. Ako je The Weatherman verovatno Foksovo najvisokoprofilnije delo, nije i jedino vredno pažnje ili pomena. Foks je generacija Johna P. Leona - što će reći približno moja generacija - i njegova karijera u stripu već ima nemali broj godova. Godova, rekoh, ne godina, mada ima i te, logično.


Na primer, priča koju sam pročitao, "Mine", i koju je objavio Dark Horse u svojoj antologiji Creepy. Scenario je pisao Joe Lansdale, što je gotovo uvek dobra stvar. Joe Lansdale je ozbiljan pisac. Crtež je crno-beli, i neko bi mogao da zameri Foksu nedostatak jasnoće. E, sad, u normalnim okolnostima - i u drugim žanrovima, treba li reći - taj arhetipski "neko" sam ja, ali ne i ovde, jer horor je pravi žanr da se nedostatak jasnoće zameni za "odstranjivanje poznatog". Naravno, ne uopštavam, i čak i u ovakvim slučajevima, rezultat zavisi od konteksta i drugih faktora, ali ova pričica mi je jako prijala. Ima momentum, ima snagu kakvu horor treba da ima. Završava se očekivano, ali je sadistički slatko, gotovo komično nasilno zaokruženo iskustvo, što nije uvek lako naći.



Lansdale i Fox su prethodno radili na nečemu što pokušavam da pronađem: adaptaciji horor priče Roberta Howarda koja se zove Pigeons from Hell.



Dave Stewart na koloru i ovde i na The Weatherman-u, što je takođe gotovo uvek dobra stvar. U ovom slučaju hajp ima pokriće.



*midi? maksi? Zapravo, gde jedno prestaje, a drugo počinje? Svejedno, The Weatherman se nastavlja drugom "sezonom".
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.648
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2842 on: 27-06-2019, 09:05:45 »
Da vas pitam, a pre sveha Mehu, posto on rdovno prati mange - koji je najbolji sajt za skidanje torenata sa mangama?

Voleo bih da, konacno, pocnem i mange da citam. Pokusavao sam godinama, na razne nacine i razne stripove, ali nikako da se ukacim.

Isti problem imam i sa belgijsko-francuskom skolom stripa, pa sam na kraju shvatio da mi americki strip najvise odgovara zbog forme, posto forma od 20 i kusur strana po broju na neki nacin odredjuje i sadrzaj.

Dakle, torenti sa mangama?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2843 on: 27-06-2019, 09:36:42 »
Pa, ja ih ne skidam putem torenta. Ima gomila blogova koji kače mange, na primer bookgn.com, comics codes (mada to kod njega nema mnogo), a ako baš želiš da koristiš torente, gomila toga je na archiv.org. Evo na primer ovo:

https://archive.org/details/manga_unsorted

Edit: Naravno, Comixology ima gomilu mangi ako želiš da ih actually kupiš:

https://www.comixology.com/Manga

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2844 on: 27-06-2019, 10:48:28 »
Ni ja ne skidam torente za mange već godinama, ali glavni sajt za sve informacije o mangama - posebno o tome da li je skenirana i prevedena na engleski - je bio i ostao Baka-Updates Manga. Pa možeš da vidiš (možda) po sajtu grupe koja je prevodila strip.


Naravno, Comixology ima gomilu mangi ako želiš da ih actually kupiš:

Ali, Comixology takođe nema gomilu mangi koje su izašle na engleskom, i to zvanično. Recimo, tražio sam Frankenštajna od Đunđija Ita, i ništa. Ništa čudno, s obzirom da nisam našao ni Transformers, iz nekog razloga. (Je'l to IDW-u istekla licenca, ili šta?) Na primer, pojavljuje mi se u listi želja da je Transformers vs. G.I.Joe na sniženju, i kad kliknem na link, nema stranice za taj naslov. Uuuuuu...ako bi ovi stvarno izgubili licencu, onda bi taj strip ostao u vakuumu, a to je jedan od najboljih stripova iz ove decenije*, i treba ga nabaviti što pre! (Čitao, ali nikad posedovao.)


*Potpisujem i overavam pečatom. Iako, "nije za svakog"  :lol: :lol: . Ah, ta mudrost očiglednosti. :mrgreen:
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2845 on: 27-06-2019, 11:46:50 »
Ne bi trebalo da su izgubili licencu jer su ributovali strip i imaju trenutno tekući serijal. "Bold new direction", piše na naslovnim stranama  :lol:

Da, problem sa digitalnom distribucijom je što zaista nema svega na Comixologyju. Nešto ima na Amazonu, nešto na iTunesu ili kako se već sad to zove, nešto na Google Playju, nešto ovde, nešto onde. Fragmentacija je užasna i naravno, pošto je jebada sa DRM zaštitom prevelika za poštenog čoveka, on se onda okreće pirateriji... Ja sam već pominjao u vezi "običnih" knjiga u digitalnim verzijama, da gledam da kupujem samo DRM-free jer nemam snage da menadžujem različite launchere i sa njima povezane naloge...

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2846 on: 27-06-2019, 12:31:00 »
Ne bi trebalo da su izgubili licencu jer su ributovali strip i imaju trenutno tekući serijal. "Bold new direction", piše na naslovnim stranama  :lol:

Da, znam da su krenuli iz početka, ali u tim stvarima, čovek nikad ne može biti siguran šta ga čeka.

Sličan problem ima ROM. IDW ga sada poseduje, i Marvelov serijal iz 80-ih (koji je, osim Sala Busceme, crtao i Ditko) se ne može naći jer je u izdavačkom limbu. Čak i epizode drugih Marvelovih serijala u kojima se pojavljuje ROM su izostavljene iz kolekcija (npr. Power Man and Iron Fist) jer Marvel nema pravo da prikazuje njegov oblik.

I tu se sada prirodno nameće pitanje: a Konan? Ciljam specifično na upotrebu Konana u drugim naslovima, poput Osvetnika. Da li je bilo pametno ubaciti ga i gde pripada i gde ne, s obzirom na neizvesnosti koje prate takve licence?
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2847 on: 27-06-2019, 13:04:15 »
Da, ROM originalno nije bio planiran da bude stvarno popularan. Slično originalnom G.I. Joe serijalu, Marvel je uzeo ugovor sa Hasbrom (odnosno, u slučaju ROM-a sa Parker Brothers, koje je kasnije kupio Hasbro) jer su igračke tada bile popularne, pa da se obrne quick 'n' dirty dinar. Hasbro i drugi igračkari, koliko sam pokupio slušajući podkaste, zapravo nije uopšte mnogo bio zainteresovan da se tu nešto meša i napinje da smisli kontinuitet, likove, priču itd. pa su Marvelovi autori zapravo imali puno slobode. Naravno, Bill Mantlo kod ROMa i Larry Hama kod G.I. Joea su onda pustili svojim kreativnim inspiracijama na volju i dobili smo legendarne stripove. Koji se više ne mogu kupiti u novijim izdanjima. Doduše, G.I. Joe je tu bolje prošao, IDW jeste pobrisao ceo prethodni kontinuitet ali paralelno sa "svojim" G.I Joeom koga izdaju poslednjih deset godina (a Hama je na kormilu), izdaju i reprinte Marvelovog. ROM je, avaj, verovatno zbog svoje relativne opskurnosti, prošao ovako kako je prošao.


I mislim da Marvel ne pušta baš MNOGO suza što nema pravo na ROM-a, a ni za Konana ih, slutim, neće mnogo pogađati ako/ kada licenca opet ode. A mislim da i nema MNOGO brige tu na našoj strani, Konan je izgleda postojano popularan u dovoljnoj meri da ljudi koji drže pravo na licenciranje uvek imaju računa da se time bave. Na kraju krajeva, Dark Horse je reprintovao maltene sve što je Marvel uradio sa Konanom u prethodnom životu, a čak i prošle (pretprošle?) godine, kada je bilo jasno da licenca prelazi iz Dark Horsea u Marvel, nije bilo problema da DC uradi šestodelni mini krosover između Konana i Wonder Woman. Tako da, tu verovatno ne predviđamo mnogo potresa.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.189
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2848 on: 27-06-2019, 13:11:09 »
Jasno, ali u slučaju Konana, ciljao sam na nešto drugo. Ne na to hoćemo li čitati Marvelove Konane kad isti taj Marvel eventualno izgubi licencu, već hoćemo li čitati Marvelove Osvetnike u kojima se pojavljuje Konan, ili ćemo imati pristup epizodama 1-5 i 7-10 (recimo, pričam napamet), a ne i epizodi 6 u kojoj se pojavljuje Konan? Mislim, pričam hipotetički, jer je problem fascinantan, a ne zato što ću plakati nad nemogućnošću da čitam Osvetnike u kontinuitetu...
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.757
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2849 on: 27-06-2019, 13:14:49 »
Shvatio sam, nego mislim da će to moći da se sredi, odnosno da će Marvel platiti kolko treba za taj konkretan slučaj a da će vlasnik licence biti saradljiv.

Nego, mora se reći, fascinantno je da likovi kao što je Konan, pa čak i Zoro, imaju posle skoro sto godina (Zoro actually puni sto godina ove godine, Konan ima da gura još nekih 13) dovoljno kulturne kurentnosti da budu tržišno zanimljivi makar u to nekom niskobudžetnom delu popularne kulture kao što su stripovi. Tu ne pričamo o jednom Supermenu ili Betmenu iza kojih ipak u kontinuitetu stoji moćna korporacija.