Problem ove priče je neprekidno i besomučno mešanje nivoa i pristupa.
Dakle, možeš da opisuješ prosto fizičko dešavanje, možeš da pominješ unutrašnje dileme i razmišljanja glavnog junaka, možeš da praviš osvrte na tehnikalije sveta u kome se radnja dešava, možeš da komentarišeš istorijske ishode, ali ne sve u prvom pasusu. Potpuna konfuzija; postavka koja se kao nazire iza je možda i zanimljiva ali si ti sve učinio da nam je ogadiš. Imaš mnogo toga da kažeš i sve najednom kulja iz tebe, a to nije literatura, to je neurotična nekontrolisana histerija.
Polako. Neka on prvo šeta pasus-dva, pa neka vidi oblak, pa neka ga to podseti na slične situacije i tadašnje ishode. Pa polako pomeni ponešto iz ikonografije tog sveta. Pa onda nek šeta još malo i daj da saznamo kuda je krenuo.
Nije uopšte bitno šta mi govoriš nego kako. Naravno, bitno je i šta ali tek ako je način zadovoljavajući; tvoj način ovde je ispod praga podnošljivosti i onda je potpuno svejedno šta pokušavaš da mi saopštiš; to ne dopire do mene.
