Iz knjige "Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada"
У УТРОБИ ШАРГАНА, РУСИ И ИТАЛИЈАНИ ЗА ДОМОМ ТУГУЈУ
А први замах челичног бича, који је требало охолост вода, стена и ветрова мало да сузбије и омогући померање горштака ка бољем сутра, био је Аустроугарски.
Иако рат, желели су пругу од Сарајева до Ужица.
Размеравали су, трасирали и почели с радовима; по белешкама и сећањима, ослањали су се на Руске и Италијанске заробљенике. Осам месеци, девет километара, станица у Мокрој Гори и започето пробијање неколико тунела.
У сачуваним документима, нигде се не помиње ангажовање мештана или нека набавка од њих; не помиње се ни да је у току страшни рат.
Рат о ком се ћути и домаћи живаљ с којим се не послује - ето неописане окупације.
Заробљеници су напорно радили, без добре опреме и гладни; Шарган неначет, у пуној сили својој...
И цена је плаћена.
У тунелу Будим, у мраку, остала је цела смена. И
ма процена да је двеста људи страдало.
У поменутим документима, ни о томе нема помена.
Углавном, К und К градитељи су се покупили, оставивши на Будиму споменик с уклесаним текстом уклесаним у бетон, који се брзо излизао и уједначио.
Током припрема за трећи замах, разазнавала се само 1916. година.
Знају ти неимари значај поштовања и на Будиму, изнад страшне клопке, данас је мала црква. Добро место да запалиш свећу и шапнеш шта имаш.
Око места страдања, свашта се дешавало.
Живо је је сећање на чудну ноћ чувара пруге Велимира Глибетића, коме се током обиласка пруге придружило јагње, засијало светлошћу, која није од овог света и претворило у расплакано дете.
Човек пре те ноћи није имао седих у коси, а кад је избудио село, био је потпуно бео.
Ту су се локомотиве квариле, композиције остајале без кочница.
У овим крајевима држи се да је важно опелом бар мало умирити неспокојне душе; и јесмо.
Мирујте, ко год да сте и колико год вас има.
