JEDNODAN^I]I
ЈЕСУ
ИСТОГ ДАНА РОЂЕНИ. ДРЖИ СЕ ДА СУ ИМ СУДБИНЕ ВЕЗАНЕ, И КАД СЕ ЈЕДНОМ, НЕ ДАЈ БОЖЕ, НЕШТО ДЕСИ, ЗАБРИНУ СЕ ВЕОМА ЗА ОНОГ ДРУГОГ.
У ОВОЈ ПРИЧИ НАС ТРИ ЈЕДНОДАНЧИЋА ИМА; ДВА СУ ПРИЛИЧНО ВИДЉИВА. НАОКО, НИСУ ПРОШЛИ БЛИСТАВО, АЛИ БИХ С ОБОЈИЦОМ МАЛО КАРТЕ СУДБИНЕ ИЗМЕШАО.
На прашном раскршћу, заборављеном од људи и живинчади, хладни струј од сеновитог потока одбегао загрли јару пуштену с белог стења. Да се помешају нису могли ни хтели та расхладница и тај знојник; мигољише се, мрдаше и луди вихор, и сам згранут, роди се поново.
Као глува кучка, као неиздрж девојка, као сулуда змија непримница пред зиму
којој дах осећа, врлудао је путем и дизао прах, који плави камене плочак беше,
на лишће дивље купине.
Удри длановима - ето ноћи; удри још једном ако смеш и сени бројне улиће се у
врлог нејаки да му силу и смисао подаре. Тређи пут не пљескај, или се бар
насмеши док то чиниш - после ћемо плакати заједно.
МИЛОСРДНИ АНЂЕО
НЕМИЛОСРДНО ГЛЕДА
Није то било из ината, или: није то било само из ината. Тек, услед опасне слике,
усред покоња страшног, стоји.
Рекла се ком се није смела рећи и сад га чека на месту где нико никог не сме
чекати.
Небо је крв ватре изливена преко ноћно плавог баршуна; звезде су мачеви који
маше страшне казне достојне и заривају се у оне тужне, оне што знају да је могло и другачије.
Дрхти она, није јој свеједно, јер не зна јесу ли ти крици што из долине допиру
из куће њене или оне покрај ње: њене сањане.
Не може да се начуди: земља се није отворила, небо се није проломило и живот
није устао да љубав заштити.
"Бу!" пресеци је бадалчина.
"Дашмире, луди Дашмире! Могла сам умрети!"
"Афродито, луда сестрице, и можда ћеш!"
Гледају се да се увере да је туга у оку оног другог права, па се грле да коске
праште, па седају.
Около њиште безумници, около неми крици душа које су дом у пакао претворен без испраћаја напустиле. Бруј звона као да задњи је: ваља се спрженом земљом брзином вучјег корака.
"Истог чекамо" каже Дашмир после горке чаше ћутања.
"Златибора? да га кољеш?"
"То је забава кукавица" гледа је прекорно.Чекам га да нову банду оснујемо, против ових што пишу знак победе наопако.
И иначе слуђеној, нејасно јој све поста.
"Вребате се годинама, постављате један другом заседе, а сад..."
"И опет ћемо, Афродито, али после..."
VERY FUCKІN' BRІTІЅH
Пуковник Рампа Абвгдђжзали од гране бора записа, Царевом руком сађеног, кривим ножем ђењка штап за послугу, запиње око једног чвора, запиње,е
јебемлига кад запиње кривак мора жустрије, и око чвора смолом сузи док капци ка црној земљи лете.
Златибор, убијен ко стока, увијен у "Амбасадор" ћебе и омотан зимским ланцима скинутим с "Камаз" дампера, упиње се свом снагом да бар један од натечених капака мало, само мало, гурне навише.
И кроз крваве сузе познаје:
излуделе Шиптаре, жељне освете и пљачке, где око записа наопако коло играју;
два-три комада ѕhkіet леже као мртви, што вероватно јесу или ће бити;
пламен негрејни: рачва се као језик аждаје несите и палацајући мерка шта би се
то још дало прождрати, где би се то могао примити;
Слепу Нурију, или бар привид њен: тумара та по бившем мраку и води своје
тиће-шиптарчиће, молитвом омутављене заглувљене заслепљене, путићем изниклим преко напрслог асфалта ка висовима, ка Проклетијама;
До скора девојке; плачу;
Два пупавца, тајом у бору гнежђена; плачу;
Два пандура, грешком пребијена; певају "Рокај мандолине" по наруџби једног с хеклером.
Свашта би он још видео да сенка човека, бивши Француз, бивши племић, савршеним батлерским отклоном од замишњене вертикале, не пружа пладањ сребрни:
"Чај, господине?"
"Волио бих", стењка Златибор, "онако, нимало хришђански, да уместо кера око куће лајете, и то туђе."
И гле, истину вам зборим, он пладањ сребрни испусти и коцке шећера расуше се; плачући он лајаше, и достојанства ради, на обитељски џепни сат, иако сав четвероножан, гледаше. Јевреји, књижевници, Фарисеји и Римљани, иако далеко бијаху, чуђаху се веома.
И гле, можда мало лагим, зуб лактом намеран од смејања слатког Златибору испаде.
Браонли џентлемен зијева, нож му се од муке и бруке као срп погурио; Шиптари се скупљају у традиционалне кружоке да проуњкоментаришу ненадани климакс партија.
Види Златибор да му се омаче да без моћи праве срање направи, и види да је
сношај с гладним орлом у лету као лаки петинг са малодобницом у односу на
љубавна искуства која му следе. Ево, Шипци већ зову Вазељинија: Гурка, пардон, џентлмен, мерка који ће отвор највише да боли. Види, па да се бар мало извади, каже:
"Јебаћемо вам бабу Ђурђију!"
ДЕВОЈАЧКИ САН
Снатри Афродита: ко једе Карађорђеву шницлу и потпуно безразложно мисли на Златибора притом; дотичног види на горици, на водици, како каже жаби зачаратој: "Ајд, жабо да се опалимо!". "Не!", жаба каже, и шницле вуп! мање. "Ајд, жабо..." и "Не, не и не!" и вуп!вуп!вуп! шницле нимало.
Снатри Афродита, сузе јој на празан тањир капају.
"Брацо," Дашмира зове, "нема мене ништа од човека!"
И снатри да кроз непрекидну колону, што ка северу путује, Дашмир у контру удара, ка Приштини се пробија, и како се Србљи не плаше иако је манекен УЧК: сви знају да је здраво луд, а то је ноћас опасност никаква.
Рња брацо, рња, и никако.
Кука на ко кукавица сиња, пада у бунило неповратно и чује што чути није хтела:
Једна цура мајци што је рекла?
"Куда идемо, мори мајко?"
"Ми бежимо од Турчина" рекла јој је.
"А кад ћемо се вратити овамо, мори мајко?"
"Онда кад се поквари Турчин као ми.
И кад буде Чучавица посечена
Као што је ми остављамо,
Тад ћемо Косово поново узети."
Чуди се Афродита и овај свет сенки зачуђена бану; кроз свој јад једва назире
како Дашмир у моторолу прети на албанском, псује на српском, командује на
немачком.
"Брацо" јеца, "па ми смо веђ покварени!"
"Знам, Афродито. Но, песма не каже шта ће бити ако гори и од нас и од Срба дођу. Ту ћемо песму Златибор и ја спевати.'
БЛУЗНИ СИН ОПИЧИО ПО ДЕСЕТЕРЦУ
ИЛИ
ЛАКО СЕ КУРЧИТИ КАД ТЕК
ОБЗНАЊЕНИ
ДОРЗОН ЗНА ТЕХНИКУ ЛОМЉЕЊА
КРУПНИХ КОСКИ, ИМА
ПРЕФИЊЕНУ НОЖНУ И БРИТВНУ
ТЕХНИКУ, НЕ ЈЕБЕ ЖИВУ СИЛУ НИ
МЕХАНИЗАЦИЈУ; КАД УМАЛО
ГУРГУРГУРКА ЗНА ДА ЈЕ И ОВДЕ
МРАК ГЛАДАН И БАШ БИ НЕШТО
ПОЈЕО; КАД КРУЖОК ОВЛАЖЕНИХ
ГАЋА И ОСУШЕНИХ УСТА МНИ ИЛИ
БАР ПОДЗРИЈЕВА ДА ЈЕСУ БИЛИ
ЗЛАТИБОРОВИ ОМИЉЕНИ И
УВАЖЕНИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ДА ИМА
ЗРНО СОЛИ У ПОЈУ ВЕЗАНОГ А
НАТРЋЕНОГ О СИНОВИМА
ПРЕВАРАНТИМА И КУКАВИЦАМА, О
НАРКОТИЦИМА МЕЂ УНУЦИМА, О
КУРВАМА МЕЂ ЂАЦИМА
НЕЗАВИСНИХ ШКОЛА, УНИВРЗИТЕТА
И КАЛАКУРНИЦА.
Ал им је очито!
НО,
ставнило се небо над Пришћин, саставило: то Луди вихор од земље до Престола
бесује и кишне бисере просипа.
Смеје се, Боже опрости, а смех му на махове у надзвучни врисак прелази.
Један мах, и скривено а заборављено крило двадесетдеветке узноси се као да има и свог пара, свог дешњака и газду да "стук' се!" туђој стоци нареди. Нако само витла путањом непредвидивом: неселективно одсеца неколико у небо загледаних глава, изазива сумануту пуцњаву окупаторског ПВО по вишим спратовима зграда и забија се у библиотеку до балчака.
Два маха, и обрушава се поред Бора и Рамиза, плазећи им се двојезично.
Три маха, и урла, и урла; стратокумулус се усерава као да је сребројодид
ушмркнуо; град величине шљиве мударе продукт је.
Четири маха је много, тад и мисао човеку загуби се, а луди овој тек се мисао
оформљава:
"Миришем божју душицу" надјачава буку коју је мрдањем створио, и лом страшни; гледа по прозорима има ли девојке лепојке да јој права питања постави.
МАРКЕР СЕТНЕ БОЈЕ НА
СЕВЕРОЗАПАДУ
гледа временску прогнозу; немила јој је. Ако не лажу, на јутрењу крај језера
ноге ће јој бити мокре и хладне а мора ићи да би била кажњена.
Или антена пада, или програме штелују - ето снега кад му време није. Па слике.
Смењују се:
Слоба док објашњава победу свима који се нису борили;
Еротски филм са смисленим дијалозима;
Из будућности или прошлости: људи са пламичком у оку и пјесмом на уснама; њојзи хвала, утихнула дабогда;
Емисија о љубавном животу пупаваца, тајном;
Хајдучка чесма, београдска, и Бијело дугме;
Хајдучка чесма, горска, а нигде жедних.
И напокон, Луди вихор.
"Где си га сакрила?" пита, а гнезда гавранова творе му веђе накостешене и намуњене.
Гледа га, гледа, па га препознаје.
"Има ли ко да не зна?" тихо пита.
Зупчаници мислени бесмисао мељу и озар се на лудом лику указује.
"Поента!" вришти.
"Поента!" вришти и одлази.
"Поента!" вришти и одлази да се неком крви напије.
Прст на обарачу даљинском прекидачу: репетира и окида; кривица на замагљивачу унуташњем окидачу - репетира и сузу откида.
КРПЉЕЊЕ ЗВУЧНОГ ЗИДА
"Осеђам се ко последње говно, али то скривам и чувам ко тајну..." завија Златибор ону Борину.
Плућа му шуште, крњеци му унутрашњу страну образа нагрдише, а он појма нема шта то ноћас у бар два наврата би.
Луди вихор једним скутом својим купи напев и ту немирисну тајну шета Косовом, појачану. Сви чују и ћутање. Или рафали. Или код Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, више него другова, непрскана емпатија, поистовећење чак.
Радио-аматери износе микрофоне не терасе и прозоре и песму мухомамку прослеђују у РМЗО, целој Србији.
На чукама стотине будала с ручним радио-станицама: слушају дирљиву лирику и певају у себи из свег гласа, криком.
Тек кад кућама оду и легну у на њих несвикле кревете, тек кад пинцгауер
покупи извор звука да га из распада изведе, дрекнуће сви исти стих плашећи поспале уоколо:
"0ј, Франкфурту, јебем ли ти Мајну!"
ГРОМ ДОЛАЗИ У3 БУКУ И СТРАШНИ
СМЕХ
ИЛИ
ВИНО НЕЋЕ БИТИ ПРОСУТО - НЕМА
МОГ ВИНОГРАДА
И тако, тројка стоји. Гледају се. На небу љубичасте муње разливене.
"Из гомиле проблема" казује Дашмир, издвојићу један; ти си, Афродито удата, а Златибор с обавезом. То што је шта је не олакшава."
Златибор и не помишња да окупи комаде достојанства па да се разјасне -мукло се гледа са зарумењеном женом и од бола у том погледу накупљеног цепа се
лист у гори, пуца камен у води.
"А ја одговоран за обоје", и наставња Дашмир контајући полако да га и не чују.
Ситни корак приближавања.
"Не може" уздише дорзон и брат, "се то спречити, видим ја!"
Гледа какво му се срање спрема. Премешта се са ноге на ногу, хуче и убија од
размишњања о исправном деловању.
"Него, ожеднех. Одох до оне тамо чесме да се умијем и напијем, а ви пазите на
владање!"
Окреће се из момента; не види али чује очајничко грњење и јецај.
"Халуцинарам" мисли уверено, "то олуја забуну уноси."
Стиснутих зуба храбро гази ка води студеној.
МАЛА НОЋНА МАЉУТКА
И кад су се птице у недоба огласиле нису никог пробудиле: по Приштини расејане не би ни стотину праведника убедило да ноћас ико спава.
Ипак, Луди вихор је и то узео у рачун поенте, и ону песму. Сабрао је два и два
мистична догађаја и закључио, потпуно погрешно, да је Златибор тај.
Сад јури к затвору дижући лимене кровове гаража, мешајући документе просуте кроз прозоре МУП-а, оне латиничне и оне ћириличне, и прави двојезично издање издаје из момента.
Изваљује штокове и стакла раздувава по заточеницима и бившим заточеницима који их, поново, чувају. Мирише зрак и осећа тек усер смрад, сукрвицу, сукурину, жуч; воњ мокраће и то што све на страх тукне не примеђује. Види да га не види, а гаврани из обрва весело кличу "Крр-ај ре-крре! Тамо, тамо!" У формацији наученој од неких других птица злослутница лете да му лично покажу, да се нарочито истакну, да их позна ала што тмину води кад следећи пут крене на божуре.
Јес, јес! да није црног певца од двеста кила, нареченог Милисава; јес, јес, да
му кљун није гвозден а канџе још и брушене! Крв с неба липти, а перје црно
вихору (Лудом) се подаје да буде однето на мједено гувно америчке униформисане женске младежи да га за вештију маст употребе.
Јес, јес, све је тако, али не може Милисав сам против Лудог вихора; друго су
црне птице злосрећнице. "Крк, крк", шута га махнити најлепшом од својих
стоосам псеудо-ногу од чистог зрака из висина, и Милисав, о јада, ужареног пркна ка северу путује.
"Уја! Видим те!" хистерише Луди уочивши циљ потраге; ломи дрвеће и јунско лишће храстово у колони један по један пут небеског Јерусалема шиље.
"Како?" Чуди се Златибор. "Ни Дашмир ме не види!"
АЛ МУ ОДСУТНОСТ БОЉЕ
РЕГИСТРУЈЕ
"Ђе је?" бечи се на Афродиту.
Показује му непомичног и блаженог, са сеном растављеног; лаки дах казује им да тај растанак није заувек, али може бити.
Дашмир седа покрај укоченог Златибора и периферним, ма рецимо, правим видом , прати му лет у загрљају - окову Вихоровом.
"Зајебо си се!" викнуо би, но гласа нема, а Луди вихор и да је кадар у
сопственом распамет крику штогод чути, не би уважио Квиска.
Сва бескрвна, Афродита пада поред тајне љубави.
"Мене тражиш, будалчино!" хвата се љути Арбанас за главу и пљује у заветрићак што се за матицом вуче.
ИМА ДАНА КАД ЈЕ ЛУДИЛО
ЗАНИМАЦИЈА ОНИХ УМНИЈИХ,
БОЉИХ
На чуки разрованој бомбама стоји Златибор. Језом што му уз препоне клиже мери радијацију, страх и чуђење; индикатор, спрчен, шути.
Луди вихор бугија око њега, трга му чинове, па нашивке, па све што се здрмпати може и отети го остаје.
"Који ти је клинац?" пита Златибор сваку ствар у ковиту понаособ.
"Ти си моју бабу Ћораву Анђелију на превару ослепио!"
Голи човек би на дупе сео да може, па макар доле био чичак, па макар мравињак или жар роштиљски.
"Није што си се ти зајебо, већ што ја тај зајеб испаштам!"
Но, не чује Луди; купи га да му прави плес покаже.
Златибор се упиње да контролише неодлучне струје не би ли икако судбу
страшну изменио: нити зна то, нити би и да зна могао. У мислима се опрашта од ближњих, даљњих и оног лежеђег и препушта се лудилу потпуно, као да плута негде при дну мора гледајући сребрно огледало површине.
Осећа хуј и занос. Осећа да није лоше и мало протутњати за растанак.
Ето, руди на истоку и двојац с кормиларом сумњивог умног стања пикира на
преостале винограде, лањска сена и пољске кућице. Севају муње, тутњи земља после громовитог праска и киша лије као да никад није.
Има још целих прозора? Немаааааа! Има неоштећених аутомобила, крадених по целој Јевропи да би се сиротиња навозала? Немааааа? Има ли оних с осећањем победе в нутрини, страха ослобођених? Има клинац: јутрос је страх џентлменски распоређен по народима и народностима.
Измичу комплет дрвене околокућне степенице Муту лопову, напрћеног неисправним нишким телевизором, и оцењују стручно његов пад међу
нагореле контејнере; поптпирују под мантиле беж боје забрађених Шиптарки и
звижде, звижде, на бљесак нона белих; дирају Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, полицајце по конституцији, у скривени дамар, једини, онај задужен за препаднутост за властито дупе (метафорица!) и несретници покушавају у исто време да се баце у наручје оног преко пута - две чвонте више, три зуба мање и кукњава изагласа; неке ватре гасе, неке испомажу, без јасних критеријума, и доводе у напаст крадљивце црвеног ватрогасног камиона да укључе сирене и јурну на задатак: одолевају они, срећом по друштвену и приватну имовину, јер имају превише обавеза око личне хигијене.
Ау, како пиче! Ау, како се Златибор кида што му сав тај џумбус не смета! Ау, што се Луди вихор кида кад сконта да му тај џумбус ипак смета, да га суза нечија дира у најмиле поветарчиће брижњиво свијене у око урагана који је постао; о паду брзине изазваним податком да тај што загрљен с њим зврнда над Косовом нема везе с Бабом Анђелијом, не вреди ни причати.
Тек, журка се нагло заврши.
КРАЈ
али
УМАЛО; ИМА ПАР РАЗЈАШЊЕЊА И,
КАО БОНУС ЗА CTРПЉИВЕ:
ЕРОТСКА ПРИЧА
Ноћ јунска притисла и месец жути вири кроз жалузине: види како младу Афродиту тресе неиздрж.
Воли она свог човека, добар јој је и драгог погледа. Зна да и Златибор ону
његову никад не би повредио. Мислили су, кад су домове планирали, да идеал
јесте сан пусти и да је приближно, људски мило, довољно добро да патња утихне. Сто пута је рекла да неће више никад Њему отићи, или, бар ако оде, трпке и с мутним сјајем ока кафу ће попити. Сто пута, и још ће се сто пута себи и Богу заклети: одакле год да гледаш, опасно је. Није то проста страст и префињено уклапање тела, није... Јbубав је то, а снаге за ону крајњу ниоткуд.
Устаје, уклања застор и немо се месецу јада, па га куне: за плиму своју најзад
њега оптужује.
Неће, неће, и ето је како се на задњу капију искрада. Од шкрипа кратког врисак
Лудог Вихора чује; од чангља кломпе тутњаву српске ПВО привиђа.
Преко уске утрине између двеју њених кућа боса иде и росу моли да јој плам бар
мало пригуши.
Златибор, на шиптарском у Златни Бор надевен, седи на трему напуштене српске куће. Допушта да га њеним газдом именују и сам, без попа, слави крсну славу домаћина. Сад је Шиптар са севера Албаније пристигли, нем додуше, али
уважен. Забацује белу капу, суче новопуштени брк и смеши се крушци у чијој се сени она друга, живог Дашмира, често у виду пласта сјајне вуне указује - да оцене је ли доба за рат какав или да наставе чачкање мечке Божане.
И ето је, стиже. Поред кревета на дрвени трем изнети, клечи, озбиљних очију.
Гледају се, а туга небо пара.
Седа крај њега и суседне руке грабе се и дуго, довољно да месец за чемпресе
зађе, само те руке воле се у плесу ког би се и најлуђе кобре у љубавном заносу
постиделе. Ломи прсте та страст, пуцају ноћном свежином расхлађени зглобови; пуца и оков добровољно стављен око оба срца.
Одлучно скида лаку хаљину. Бела нагост, сунцем недирнута, опет Месец призива.
Оде капа, оде кошуља, оде све и голи лежу, и гледају се, гледају.
Руком јој стишће дољу кука; Афродита се извија, забацује уназад. Глава јој с
ивице кревета виси. Уклања руку и у врелину јој утискује усне; рука сад ка
грудима баш по њеној мери сачињеним путује. Мукло јечи она; враћа се трзајем и забија му прсте у косу па, лаганим спуштањем окреће му леђа и смешта чврсту
задњицу у Златиборово крило. Тврдо је већ и врело тамо; дрхтај јој од ногу ка
глави путује и ноздрве јој се шире играјући. Снажно кружи бедрима и сад Зла- тибор звук испушта.
Руком уз ногу, па опет доља и то њен благи прегиб узрокује; окреће главу ка
човеку, привременом а заветованом, и гледа га широм отворених очију јер зна шта к њеној сржи путује.
Полууздах, полукрик тих, двојни. Она жури да га до краја прими и Златибор се сад извија, свих мишића до дрхтања затегнутих. Почињу лагано а оштро, с дивљим потезима, као да им се опасна жеља први пут јавила а прилика је једина. И гледају се у очи непрестано.
Траје то, траје, и зној цурком тела им напушта. Стишћу се као да би целе месне
комаде згрченим панџама кидали, цвиле као мали вучићи остављени сами у мрачној јазбини док пијани ловци шумом бесују.
Након неког времена, пригушени крици.
Тешким дисањем путују до икаквог смираја. Отварају очи, и гле, уместо бола и
жеље махните, исконска срећа у њима: оно зрно, за које се зна да га имају, скроз их испунило.
Гледају се тако до пред зору, слутећи да им је због те искре, због тог сјаја
остатак уредног живљења међу ближњима неопростив.
Испод крушке, у чијој су крошњи они заљубљени пупавци свили тајно гнездо, стоји Шерифи Дашмир, бар невидљиви део ње
