Author Topic: Arc 1.1  (Read 6481 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

zakk

  • Očigledan slučaj RASTROJSTVA!
  • 3
  • Posts: 10.898
    • IP Tardis
Arc 1.1
« on: 23-02-2012, 19:11:34 »
 Arc 1.1: The Future Always Wins. Out now. 
OUT NOW
For iPads and iPhones
For Kindle
For Android devices, Windows and Mac computers
As a collectible print edition
CONTENTS
EDITORIAL: Welcome to the future
Simon Ings and Sumit Paul-Choudhury

FORWARD: The object of posterity’s scorn (+)
Bruce Sterling

SHORT STORY: A Journey to Amasia (+)
Stephen Baxter

UNRELIABLE NARRATOR: Alien Evasion (+)
China Miéville

SHORT STORY: Bearlift (+)
Margaret Atwood

PRESENT TENSE: Breaking the fall (+)
Paul Graham Raven

SHORT STORY: In Autotelia (+)
M. John Harrison

UNEVENLY DISTRIBUTED: Sir John Schorne’s Devil (+)
Simon Ings

PRIOR ART: What hpapnes fi it atclluy wroks?
Sumit Paul-Choudhury

SHORT STORY: Topsight (+)
Hannu Rajaniemi

THE TOMORROW PROJECT: Making The Future
Justin Mullins

TEXTS: Three Surprising Theories About Science Fiction (+)
Adam Roberts

GAMES: Three Ways To Play The Future (+)
Leigh Alexander

SPACES: Three Sorties On Dreamland (+)
Simon Pummell

SHORT STORY: The Water Thief (+)
Alastair Reynolds
http://www.arcfinity.org
Why shouldn't things be largely absurd, futile, and transitory? They are so, and we are so, and they and we go very well together.

Gaff

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.341
Re: Arc 1.1
« Reply #1 on: 09-06-2012, 21:06:18 »
Dobar je ovaj Arc 1.1, doduše, od priča sam pročitao samo Beksterov i nisam previše oduševljen obrtom na kraju...

Arc 1.2 donosi možda neke još bolje eseje i osvrte, ovaj put, na (prebrzu) modernizaciju/urbanizaciju/kvazi-neuromanserizaciju koja nas obuhvata ili čeka (?).

U svakom slučaju, preporuka.
Sum, ergo cogito, ergo dubito.

Gaff

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.341
Re: Arc 1.1
« Reply #2 on: 10-07-2012, 21:11:58 »
Sterling je, po običaju, veoma interesantan, zabavan i pronicljiv.


http://arcfinity.tumblr.com/post/26833142104/watch-bruce-sterling-and-liam-young-invent-the-city-of
Sum, ergo cogito, ergo dubito.

Gaff

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.341
Re: Arc 1.1
« Reply #3 on: 12-07-2012, 14:53:31 »
A sad malo opširnije o prvom izdanju: Arc 1.1 - The Future Always Wins.




     Prvo izdanje (barem s moje strane) dugo očekivanog časopisa Arc, časopisa koji se, prema rečima njihovih kreatora bavi budučnošću, donelo je mnoštvo interesantnih članaka, jednu osrednju priču, isečak iz Etvudičinog apkaming romana i još sve i svašta.






      Prvi esej nudi nam jedan od osnivača kiberpank pokreta, Brus Sterling. Esej se bavi oblicima u kojima se futurizam ispoljava - pa i kao oruđe u sadašnjem, neminovno i neizbežno, kapitalističkom svetu -, pri čemu Sterling vidi četiri načina kojima futurista krči put prema budućnosti, već u zavisnosti od toga kakvu „životnu filozofiju“ ima naš (fu)turista. Tako imamo (1) futuristu-„trendonošu“ koji „proriče“ nakon iscrpnog istraživanja na polju koje ga zanima (ili biva plaćen da ga zanima), a rezultati su mu u skladu s time šta je danas hip, te na osnovu toga predviđa, šta će u skorijoj budućnosti biti još više ili i nadalje hip. Futurista-„ekstrapolator“ (2) se rukovodi beskompromisnim faktima koje nude matematika, procenti, krive... te mu rešenja nude rezulati ovih kriva. Treći tip bi bio neka vrsta (3) futuriste-„istoričara“ koji svoja predviđanja bazira na istorijskim događajima/ciklusima/rešenjima, veoma slično kao, dobro nam poznati, psihohistoričari. U četvrti tip (4), takozvane futuriste-„pionire“ bi spadali svi oni, koji razmišljaju van zadatog im društveno-političko-tehnološkog okvira, Futuristes Sans Frontières iliti posthumanisti, singularitanci i ta ekipa.
     Naravno, Sterling to predočava s primerima i uz dosta sarkazma. Dobar je Sterling...
 





      Beksterova kratka priča, A Journey to Amasia, izazvala je u meni dvojaka osećanja. S jedne strane ima tu neke dovoljno jake ideje za priču, solidno je i napisana, ali nit’ sam upoznao likove u dovoljnoj meri da bih se mogao s njima uistovetiti, nit’ me se dojmio ovaj svet à la Matrix, nit’ mi se dojmio preokret na kraju koji je možda i najgori deo ove priče. Nisam sasvim saglasan sa samim sobom, po pitanju da je ovo loša priča iz jednog jedinog razloga, a to je da bi iz ovoga mogao izpupeti roman, dovoljno dobar da bih ga želeo imati na polici.
 

      E onda nam Mijevil opisuje svoju posetu Marine Biological Laboratory-u u Woods Hall-u. Očaran životinjama (prvenstveno, mimikrijskim sposobnostima jedne vrste sipa) na koje je tamo naišao, pruža nam veoma živopisno svoj doživljaj istih, veoma mijevilski mešajući fakte, pop-sy-fy-kulturu, istoriju, budućnost... Ništa novo nisam naučio ali sam barem uživao u mijevilskom opisu onoga što sam već znao.
 
 
     Bearlift, iz tastature Margaret Atwood odiše (iako je samo deo iz njenog novog romana u pripremi - MaddAddam, trećeg dela trilogije koji prati njene romane Oryx and Crake i The Year of the Flood)
 

Margaret Atwood gives readers a hint as to what comes after The Year of the Flood

 bogatim iskustvom i živim likovima. Nažalost, pošto je ekscerpt dobar, o ovome ću najmanje. Samo još da dodam: jedva čekam knjigu!!!1111!!!!
 


      Paul Graham Raven nam donosi „izveštaj“ o skupu na kome su učestvovali neki od prominentnijih (?) kolapsonomičara, ne-piše-nam-se-dobro mislilaca i sličnih „The End Is Nigh!“ idejista.
I svi oni tvrde da je neka vrsta kolapsa neizbežna, bilo tako što će internet polako usisati u sebe sve institucije (što se već desilo s muzičkom industrijom, izdavaštvom i novinarstvom, a uskoro i s bankovnim sistemom, a na kraju, neizbežno, i sa državnim institucijama), bilo kolapsom civilizacije koja već odavno polako proždire samu sebe, bilo terorizmom, bilo nedostatkom energenata...
Bilo kako bilo, drugi po redu Dark Mountain Festival podržan je idejom da je kraj blizu, i nudi rešenja i o tome kako da umetnici pojačaju svoj prikaz neizbežnog, ali i neka praktična rešenja za post-vatever i ima čak i svoj manifesto: Uncivilisation koji nudi zdraviju planetu uz težak rad.
Autor se, nadalje čudi, da pored redovnih posetitelja (raznih umetničkih duša, hipija koje je pregazilo vreme, ludista, zelenih, pankera, nomada...) ovakvih skupova, sve je više i više i pripadnika generacije X, liberala koji su izgubili veru u Progres i koji su shvatili da njihovo razvrstavanje smeća baš i ne vodi u dovoljnoj meri do cilja kome su se nadali i traže nove načine kako da pomognu, ne samo slepom verom u državne institucije koje će „sve da srede, ne brinite vi ništa!“.
I festival im je ponudio mnogo šta za razmišljanje; od rasprava o post-novčanoj ekonomiji i sekundarnih efekata koji je izazvao pad SSSR-a izmešanih s čitanjem poezije, živom muzikom i razgovorima o idiličnoj opuštenosti predindustrijske proizvodnje.
Autor završava esej konstatacijom da je lajtmotiv novih/modernih pokreta koji polako zamenjuju neoliberalni kapitalizam jeste ova čudna mešavina spekulacija i praktičnih rešenja. I da niko, u stvari, ne zna šta će da se desi, no svako ima svoje viđenje kakav će biti kraj ove civilizacije i kako će biti posle nje. I da niko ne zna šta je rešenje, ali svako zna da bi trebalo uraditi nešto.
I ovome se svesrdno pridružujem. Treba uraditi Nešto! Šta? Nemam pojma!
 





 M. John Harrisonova kratka priča, In Autotelia, prikazana kroz naratorovo putovanje i dužnosti, je isto toliko nedokučivo za me kao što je i duboko dirljivo. Put vodi negde Drugde, u neki Drugi svet, poznatu nam, pa ipak enigmatičnu, gde smo Mi turisti i birokrate, a Oni starosedeoci i građani. Mi smo deo distopičnog sveta, možda razvijenijeg (a možda i ne), a Oni su iz kvazi-idiličnog, možda srećnijeg (a možda i ne). Možda je ovo priča o Nama i o Njima. Možda o budućnosti i istoriji. Možda o paralelnoj stvarnosti. Ali možda i o paralelnoj istoriji. Možda o putovanju, a možda o mestima iz kojeg i u koji se putuje. A možda o tuzi gubitka starog sveta, kroz prizmu jednog Drugog sveta...
Svakako je ispričana s dovoljno duha da natera na razmišljanje i čuđenje, preispitivanje i sanjarenje. Ispričana kroz oči birokrate, pa ipak, dirljivim opisima naspram hladne stvarnosti. Priča je nedokučiva i prelepa. Idealna pred san i idealna za buđenje.
 
 
 
 
Simon Ings meditira u Unevenly Distributed o konzumerizmu, o tome kako se čudno izmešala zapadnjačka mega-kapitalistička filozofija s mini-standardom koju nudi njena izgradnja radnicima trećeg sveta, o enorminim zaradama krijumčarenja ljudi i trefikinga, o strahu od nepoznatog, od skrivenog i od samog straha, o razvoju u nedogled, o tome da je po svetskim razmerama karton ono što se najviše prevozi...
 

CheapyD Gets His PS3 - Unboxing

 I sve to, tvrdi Ings, zbog pronalaska metalnih kontejnera kojima se prenosi roba s jednog kraja sveta na drugi.
Ima nešto u tome... nešto kao jedan od koraka ka konzumerističkom singularitetu.

 
 
 
 
 
Sumit Paul-Choudhury objašnjava zašto je Primer najbolji film o putovanju kroz vreme, ikada snimljen. Pošto je ovo prikaz filma, moj prikaz ovog prikaza bi - iako bi se Paul-Choudhury složio da bi prikaz njegovog prikaza bio sasvim u skladu s njegovim viđenjem filma - bio, po mom mišljenju, gubitak vremena koji možete da bolje potrošite na čitanje njegovog prikaza. Sem, naravno, ako imate mašinu za putovanje kroz vreme à la Primer.
 
 
 
 
Hannu Rajaniemijeva priča Topsight je pravi biser među pričama koje nudi prvi Arc. Rajaniemi opisuje svet u kome su sofverski app-ovi postali nešto mnogo više od običnih pomagala ili zabave. Kompleksnost, kao i u njegovom prvencu, The Quantum Thief, ni ovaj put nije izostala. Sentimentalna priča o prijateljstvu i gubitku, isprepletena s haj-teh realnošću i super-haj-teh tehnologijom budućnosti, duboko ukotvljena u stvarnost sadašnjice dovodi čitaoca u stanje gubitka svesnosti o tome da je ovo samo priča, a ne zvir u tuđu psihu i tuđe vreme. Rajaniemi genijalno balansira između super-hard naučne fantastike i emocionalnih slika prateći svoju protagonistkinju kroz (jedva) - no itekako upečatljiv - tren u njenom životu. Gospodine Rajaniemi, skidam vam kapu!
 
 
 
 
 
Justin Mullins u The Tomorrow Project: Making the Future piše o tome da kada se jedna od većih kompanija (tačnije, istraživačka laboratorija pri Intel-u u Oregonu) koja se bavi tehnologijama koja će nam tek dospeti na stolove, zidove, ruke, internet kafiće... za pomoć se obraća piscima naučne fantastike. The Tomorrow Project je čedo Brian David Johnsona, rezident futuriste pri pomenutom istraživačkom centru, čiji stav je da nije dovoljno da samo tehnolozi donose odluke o tome šta će sledeće nedelje biti hip, već da bi u „kreiranju“ budućnosti trebalo da učestvuje što više ljudi iz što više oblasti. Otud i The Tomorrow Project koji okuplja razne mislioce oko ideje da su ideje/vizije naučne fantastike dobra odskočna daska za stvaranje budućnosti koja nam treba (koju priželjkujemo).
Čitajte u članku detaljnije o tome kako je projekat nastao, o raznim interesantnim eksperimentima koje vrše, na kakve su sve načine uspeli da upletu naučnu fantastiku u real-life istraživanja novih tehnologija ili novih oblika korišćenja starih, kao i o rezultatima do kojih su došli.
Takođe, Johnson se trudi da privuče što širu publiku, pa tako, i sam Arc je, u suradnji s The Tomorrow Project-om, ponudio konkurs kratkih za kratke priče, koje će pored toga, što će da budu nagrađene novčano i objavljivanjem, biće i osnova za idejni brejnstorming o novim tehnologijama na Arc-ovoj internet stranici.
 
 
 
Adam Roberts u svom tekstu, Three Suprising Theories About Science Fiction, iznosi svoje viđenje da je SF vizualni medij, poezija i neka forma pastorale. Iznosi neke veoma, veoma ubedljive argumente, s kojima mi je teško da se ne složim.
 
2001 A Space Odyssey Bone Throwing
 Izuzetno pronicljivo i interesantno. Svakako preporuka.
 
 
Leigh Alexander, u tekstu Three Ways to Play the Future, predviđa razvoj video igara u formu koja će ići prema igrama koja neće imati svoj ending, već će trajati unedogled (navodi kao primere navalu MMORPG-ova i brauzer-igara). Predviđa, nadalje trend da se izdaju „nesavršene“ igre koje će biti pečovane u zavisnosti od bagova i zahteva igrača. Treća premisa o budućnosti igara, koju iznosi, jeste, da će nove igre težiti oblicima koji će dovesti do toga da se mogu igrati bilo kada i bilo gde, već prema mogućnosti igrača i dostupnosti tehnologije.
Ja nisam gejmer ali i ja uviđam logiku u njenom rezonovanju. Dobar tekst.
 
 
 
Simon Pummell, u svom tekstu, Three Sorties on Dremland iznosi tri zaključka vezana za muzeje i njihovu magiju. Sa prvom se - prema kojoj se posetioci više oslanjaju na naknadne evokacije iskustva sačuvanih putem fotoaparata i kamera, a manje na doživljaj iskustva koji dobijaju preko sopstvenih čula - apsolutno slažem. Sa drugom - prema kojoj je iskustvo nepoznatog ili delimično nepoznatog, a sve preko očiju maštovitog deteta bolje od modernizovanog muzejskog iskustva pomoću novih medijskih tehnologija koji bi bili deo samog muzeja - ne baš toliko, mada razumem njegovo rezonovanje. I tako dolazi do treće, prema kojoj telefonski app, povezan sa svim mogućim bazama podataka isporučuje te podatke, pri čemu muzej ostaje u svom starom obliku, dok iskustvo postaje multimedijalno. Na taj način svako bira svoje iskustvo. Genijalno!
 
 


Prvi broj ovog, nadam se dugoživećeg časopisa, zatvara priča Alastaira Reynoldsa, The Water Thief. Reynolds nam prikazuje svet obogaljen nepoznatom nam apokaliptičnom boljkom, no ono što je sigurno, da vode nema dovoljno. Barem na nekim delovima planete. Protagonistkinja koja živi u jednom od kampova za izbeglice (sa sušnih područja) čini sve kako bi barem svojoj ćerki obezbedila bolji život. I da je samo ovoga, ne bi bilo ništa što odvaja ovu priču od mnogih drugih... Ali, „work space“ više ne označava samo radni prostor; mikrosvet zajednice raslojenog i na manje delove razdvojenog kampa se prepliće sa makropolitikom planetarnih sila, koje se sem u intenzitetu, začudo, i ne razlikuju preterano jedno od drugog; likovi su živi i višedimenzionalni... Dobra je ovo priča. Istrgnuti trenutak iz sasvim shvatljive, iako samo delimično prikazane celine. No, i onoliko, koliko je prikazano, sasvim je dovoljno da se shvati sva kompleksnost oronule civilizacije koja se dovija kako zna i ume da se iskobelja iz sranja u koje je upala. Isto kao i naša protagonistkinja... no ne po svaku cenu. Granice koje neki ljudi neće preći, još uvek postoje, ma šta da im se izdešavalo.


Sve u svemu, svakako preporuka.




 
Sum, ergo cogito, ergo dubito.

divča

  • 4
  • 3
  • Posts: 597
Re: Arc 1.1
« Reply #4 on: 12-07-2012, 15:52:11 »
Zahvaljujem na ovom inspirativnom prikazu, samo mnogo su mu napumpali cenu, barem za moj budžet... 
And every life became
A brilliant breaking of the bank,
A quite unlosable game.

Melkor

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.540
Re: Arc 1.1
« Reply #5 on: 12-07-2012, 17:39:52 »
Da, sad gledam - 9$ na Amazonu, 7$ direknto kod njih...ili mozda imas neki vruci link :)
"Realism is a literary technique no longer adequate for the purpose of representing reality."

divča

  • 4
  • 3
  • Posts: 597
Re: Arc 1.1
« Reply #6 on: 13-07-2012, 11:24:10 »
Nemam, evo ovo kao zamena  :):

M John Harrison at arcfinity.org
And every life became
A brilliant breaking of the bank,
A quite unlosable game.

Gaff

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.341
Re: Arc 1.2
« Reply #7 on: 01-08-2012, 13:25:17 »
A sad malo opširnije o drugom izdanju: Arc 1.2 - Post Human Conditions.







      Ovo izdanje otvara kraći uvodnik o temi: Šta je Čovek i treba li i kako uticati na njegov dalji razvoj.
 
 
 
     Prvi esej, The Future's Mine, dolazi iz pera Frederika Pohla i počinje prisećanjem kako se prvi put susreo s naučnom fantastikom; o nastanku prvih fandoma; o ranim danima svog fandomašenja; o časopisu The Futurist, koji se bavi pitanjima - povezujući istraživanja brojnih naučnih grana - o mogućem izgledu budućnosti (The Futurist je glasilo World Future Society-a i izlazi u dvomesečnom ritmu od 1967 - prim. Gaff-a); o njegovom učešću u projektu Delphi i analizama njenih rezultata nakon prvog „Desetogodišnjeg Plana“ koje su pokazale da je najviše pogodaka bilo na polju tehničkih dostignuća koja su i pre deset godina imala neke korene, dok su predviđanja koja na početku „Plana“ nisu imale neke zametke - na primer, na polju medicine -, bile sasvim pogrešne. Kao rezultat, razne futurističke ideje su rafinisane, izmenjene ili prilagođene novim saznanjima na tom polju.
     Završava iznošenjem svoje varijante Delphija, koja se bazira na proučavanju ideja pisaca naučne fantastike.
    Sve u svemu, interesantan osvrt na „praistoriju“ modernog futurizma, s ogromnom manom oskudnosti podataka. Iskreno, očekivao sam više.
 
Jamie Drummond: Let's crowd-source the world's goals




      Sledeći esej prilažu Anne Galloway i Sumit Paul-Choudhury, pod nazivom Nobody Knows You're a Dog, koji nam donosi interesantnosti o novim načinima interakcije životinja i ljudi, kao i životinja i životinja, kao i životinja i raznih džidža-bidža, a sve u svetlu novih informacionih tehnologija.
     I na početku bijaše LOLcat...
 
 
     I uistinu, tekst se bavi istorijatom i razvojem pojave naših ljubimaca na internetu, pa preko raznih projekata označavanja domaćih i divljih životinja kako bi se pratilo njihovo kretanje ili povezivanje životinjskih prehrambenih produkata s njihovim poreklom, pa sve do pokušaja da se stvori adekvatni interfejs koji bi omogućio komunikaciju između čoveka i životinje via mašine, kao i pitanja da li su svinje postale hakeri...

Pregnant pig computer hackers - Clever Critters - BBC Pets & Animals

      Esej završava pitanjima o tome da li će ovi i neki novi načini interakcije i uključivanja životinja u informaciono doba doneti neka nova saznanja o Čoveku (po mom mišljenju, postajemo sve luđi i luđi, prim. Gaff-a). Pa vi vidite...
 



      I stigosmo i do prve priče, Attenuation od Nicka Harkaway-a.
     I ona ima sve. Humor; lepo i polako razvijanog protagonistu; uvod, zaplet, zaplet unutar zapleta, rasplet; vođenje priče preko likova i preko događaja; interesantnu tehnologiju; malo krimi-priče; malo aseptične budućnosti; malo septične stvarnosti... od svega lepog pomalo.
     Soni je tipičan pripadnik ljudske rase koji biva upleten u nešto protivno svojoj volji i sada mu nema druge do da sazna šta se to dešava. I trudi se iz sve snage. Ko? Kako? Zašto? Zašto baš on? su neka od pitanja na koja traži odgovor dok mu je preostalog vremena sve manje i manje.
     I priča jeste interesantna, i jeste zabavna, i jeste živa, i jeste dobra... ali ipak je to samo lepo upakovana priča o tehnologiji koja se (u Sonijevom slučaju) koristi u loše svrhe. Ni novum nije ništa novo, ni portret običnog čoveka koji upada u nevolje nije ništa novo, ni motiv zapleta nije ništa novo.
     Ipak, i pored svih svojih mana, nije ovo loša priča.
 



      Sonja Vesterholt i Simon Ings se u svom tekstu, Petersburg's Prometheus, prisećaju života i rada Па́вел-a Влади́мирович Клуша́нцев-a, reditelja iz Petersburga koji se bavio, pretežno snimanjem edukativnih naučnih filmova kao što je Road to the Stars ali u svom opusu ima i jedan naučnofantastični film, Planet of Storms (1962).


Planet of Storms Trailer

      Vesterholtova je koautor dokumentarnog filma o Klushantsevu (The Star Dreamer iz 2002) i odrasla je u Sovjetskom Savezu. Upoznala je Klushantseva 1998. godine i iz prve ruke spoznala životnu priču jednog od svojih idola (u tekstu slede biografski podaci o reditelju i njegovom životu u SSSR-u, to ne bih da detaljišem).
     Sve u svemu, prema Vesterholtovoj, Road to the Stars (1957) i njegove specijalne efekte videlo je najmanje 20 miliona ljudi i neminovno uticalo na mnoštvo reditelja naučnofantastičnih filmova. Planet of Storms je, sticajem okolnosti (zbog toga što je jedna kosmonautkinja zaplakala u filmu - a kao što svi dobro znamo kosmonautkinje ne plaču), zabranjen u SSSR-u i film je dospeo u ruke Rogera Cormana, koji je film pretvorio u dva druga filma.
     Corman je, nastavlja Vesterholtova, imao veliki uticaj na Jamesa Camerona i Roberta Skotaka, te, tvrdi ona, filmovi Terminator, Aliens i Avatar (pa i Prometheus, kako kasnije u tekstu saznajemo) nose duboko u sebi uticaj (robot-)estetike Klushantsevog filma.
     Tekst nastavlja analizom još nekoliko filmova na koje je sovjetski reditelj (nesvesno) imao uticaja i završava se tužnim osvrtom na vremena SSSR-a, kada je jedan od reditelja koji je imao veliki uticaj na holivudske naučnofantastične filmove, morao skrivati svoj dnevnik unutar zida svoga stana, gubio i dobijao sredstva u zavisnosti od političkih previranja i nikada nije uspeo da okusi ono što mu je holivud mogao da ponudi.
     Ovaj tekst je možda interesantan poznavaocima filmske estetike, meni je dosta konfuzan i čini mi se kao da je skraćen za potrebe časopisa.
 




      Priča Paula McAuley-ja, The Man, me je - jednostavno rečeno - oduševila!
     Postavka, likovi, suspens (što bi rekli), misterija, vođenje priče, unutrašnja logika, rasplet... maltene savršeno.
     Ziyi, postarija gospođa izbegla sa Zemlje, živi u surovim uslovima na planeti koja je nekada bila dom razvijenoj - i iz nepoznatog razloga nestaloj - civilizaciji. Svoje dane provodi uz svoja dva psa, daleko od ljudi, daleko od grada, živeći od „artefakata“ koje na obalu nadomak njene kuće izbaci more, a potiču iz obližnje „fabrike“ - sada ruševine - sagrađene u neko drevno vreme. I tako dan za danom.
     A onda, jedno veče, na njenim vratima zakuca nepoznati muškarac...
 
     Genijalno vođenje priče centrirane oko misterije ko je ovaj muškarac, dok se pred nama otvara svet koji nudi sliku neke vrste Divljeg Zapada. Nema u njoj ne znam kakvog naravoučenja, društveno ili političko angažovanog moralisanja... Ovo je jednostavna priča o osobi koja dospe u nesvakidašnju situaciju. Ali odlično ispričana!
 
 
 
 
     Regina Peldszus, tekstom Through the Deep Space Desert, uvodi nas u problematiku dosade tokom istraživanja „dubokog svemira“.
     U prvom redu navodi problematiku ishrane. I ne čudi me. Da i ja moram svaki dan jesti neke bezukusne splačine ili da mi se jelovnik svake nedelje ponavlja - ma u kolikoj meri da ispunjava potrebe za nutrijentima -, vremenom bi i moj moral opao na putu dugom godinu i po. (srećom po buduće astronaute na dugim putovanjima, NASA ozbiljno razmatra ovu problematiku, prim. Gaff-a)

     Druga stavka njenog razmišljanja je otklanjanje dosade. Bilo da se radi o humoru, hobijima ili već čemu, i dalje ostaje problem oko pitanja aktivnosti koja bi zabavila sve članove posade u istoj meri. Gledati Lost ili Fringe, pitanje je sad!
     Stavka 2.5 se bavi time, kako je fikcija - prvenstveno u filmovima - pokušala da reši problem (ili kako je prikazala načine kojima se pojedinci služe da bi se rešili) dosade.
     Treće na njenoj listi je ljudska odlika - ako nema ičeg drugog čime bismo se zabavili - da se posvetimo sitnicama/detaljima. Navodi primer da, nakon dugotrajnog boravka na Antarktiku, istraživači počinju razlikovati raznobojnost snega koja im se prilikom prvog dolaska činila uniformno belom. Interesantno.
 
     Uglavnom, smatra Regina, problem je odvojenost (ili osećaj odvojenosti) od majčice planete i da bi problem trebalo rešavati iznalaženjem načina da se taj osećaj minimizira.
 
NASA-ina fotografija Zemlje: The Pale Blue Dot, Voyager 1, 1990, 6 milijardi kilometara od Zemlje.






T. D. Edge je pobednik prvog Arc-ovog konkursa kratkih priča. Njegova priča Big Dave's in Love...   pa, kliknite i procenite sami.     Reći ću samo da Dave ima „koknijevsku dušu“, te je priča ispričana odgovarajućim naglaskom, doduše, iz ugla njegovog pomoćnika, Jack-a i u prvom licu; da se radi o postapokaliptičnoj fantaziji, nekoj vrsti naučnofantastične bajke; da je malo ljudi ostalo; da postoje tzv. bio-igračke koje žude za tim da se Dave zaljubi i tako nastane viška 'duše'; da je priča je sasvim solidna i - ako/kada se čovek navikne na jezik - puna duha (pun intended, prim. Gaff-a). Rasplet, istina, malo škripi ali priča kompenzuje svojim bajkovitim narativom i emotivnim nabojem.
 
 
 
 
 
     Konkurs Tomorrow Project-a za novim pričama koje će da objave u Arc-u je i dalje aktuelan.
 
 
 
 
     Sledeći u redu je esej Gord-a Sellar-a, The Mudang's Dance, u kome autor objašnjava anahronizam Južne Koreje izrasle iz njenih ultra-brzih društvenih promena. Naime, J. Koreja je za 30 godina prešla razvojni put koji je evropskim seljacima trajao nekoliko vekova, bukvalno, iz monarhije u svemirsko doba. Tako, u J. Koreji, odjekuje eho starih vremena - od još uvek praktikovanog šamanizma, preko patrijarhalnih normi, pa sve do hijerarhijsko-militarističke uslovljenosti društva. I dok je duboko u sebi i dalje srednjevekovno ustrojena, ujedno je i ogledalo savremenog tehnološkog društva, sa sve džidža-bidžama, mega-korporacijama i sve većoj kontroli države nad pojedincem.
     Sve u svemu Sellar prikazuje J. Koreju kao neku vrstu podvojene države. Interesantno.
 
 
 
 
     Sledi esej Built for Pleasure, iz pera P. D. Smith-a, koji iznosi ideju da su gradovi građeni ne samo da bi ukućili, već i da bi zabavili. Karnevali, stadijumi, restorani, galerije, šetališta, pozorišta... sve bez čega ne može čak i jedan mega-grad koji juri 200 na sat! Iznosi brojne primere kako je sve veći broj zabavno-kulturnih zdanja u gradovima i smatra da će im broj biti samo veći.
     Lepo je kad čovek vidi stvari njegovim očima. I možda jeste tako na mestima koja pominje ili tamo gde on živi. Gde ja živim baš i nije tako!
 

Viva Las Vegas!





      Kao svojevrstan nastavak prethodnom eseju, u sledećem se - Adult Pursuits - Holly Gramazio pita zašto smo napustili ulične/masovne igre (iznosi i neke primere istih), i zašto im se sada, u eri super-tehnologija, nanovo vraćamo. Ukazuje na brojna tehnološka dostignuća kao što su GPS ili razni apovi koji omogućavaju velikom broju igara da se masovno igraju i na ulicama (iznosi i neke primere istih). Tvrdi da su igre-za-pojedinca samo poremećaj i da se sada, u stvari, vraćamo u normalno stanje.
     Ako! Lepo! Sledeći korak su, valjda, spontani masovni ulični plesovi!?
 
 
 
 
 
     Kyle Munkittrick nam u eseju Bad Vibrations iznosi ideju o uticaju video-igara na naše shvatanje moralnosti, primerima (Portal) u kojima - uprkos vrednostima u koje verujemo (odanost, zahvalnost) -, ipak „biramo“ onaj drugi put samo zato što igra od nas to zahteva. Ispituje ovu tematiku dublje i dolazi do zaključka da video-igre utiču na naše emocije ne samo izazivajući ih, već i tako što nas teraju da ih sagledamo u svetlu izbora koji moramo da učinimo.
     Moram da ponovim da ja nisam gejmer te možda u ovome i ima nečega, ali ja to ne mogu niti da potvrdim niti da opovrgnem.
 
 
 
 
 
     Časopis se završava pričom Jeff VanderMeer-a, Komodo. Priča je nelinearna, konfuzna i... i, iskreno, meni sasvim nerazumljiva i... i, iskreno, uspeo sam se probiti preko prve trećine. I ne dalje.
     I sasvim je moguće da je problem u meni.
     I zbog svega toga ne preostaje mi ništa drugo do da vam prenesem ono što je sam autor rekao o priči u intervjuu - dat blogu Vaguely Borgesian - još 2009. i pre početka pisanja priče:
 
... (što znači da je moj sledeći projekat duga priča pod nazivom ’Komodo’ i biće nešto nalik tome što bi napisao Wilijem Barouz nakon što se opio s Filipom Dikom i Andželom Karter. Bar se nadam.)
 
     Meni se čini da je u svojoj nameri uspeo.
 
 
 
 
     Sve u svemu, 1.1 mi je više legao.
 
Sum, ergo cogito, ergo dubito.

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.564
Re: Arc 1.1
« Reply #8 on: 01-08-2015, 16:01:13 »

Pročitao sam jednu drugu Harisonovu priču iz ovog "sveta" pa bih voleo i ovu...
Ima li neko elektronsku verziju?

SHORT STORY: In Autotelia (
+)M. John Harrison
Mica

divča

  • 4
  • 3
  • Posts: 597
Re: Arc 1.1
« Reply #9 on: 01-08-2015, 17:00:41 »
Evo ga ceo broj...
And every life became
A brilliant breaking of the bank,
A quite unlosable game.

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.564
Re: Arc 1.1
« Reply #10 on: 01-08-2015, 19:49:44 »
Hvala puno!
Mica

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.564
Re: Arc 1.1
« Reply #11 on: 01-08-2015, 19:51:14 »
BTW, jesi li čitao ostale brojeve? Ima li štogod zanimljivog?
Mica

divča

  • 4
  • 3
  • Posts: 597
Re: Arc 1.1
« Reply #12 on: 01-08-2015, 22:03:58 »
Nema na čemu, nisam čitao ostale brojeve, tek sam sad video da je izašlo šest brojeva. Inače, imam u Svetozarevu dve Harisonove zbirke, toga mislim da nema u elektronskim formatima, pa mogu da ponesem kad sledeći put budem išao.
And every life became
A brilliant breaking of the bank,
A quite unlosable game.

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.564
Re: Arc 1.1
« Reply #13 on: 02-08-2015, 08:01:38 »
Hvala. Nema potrebe da donosiš. Nisam ja neki veliki ljubitelj Harisona. Ovo me je nešto zanimalo...
Mica