A sad malo opširnije o drugom izdanju:
Arc 1.2 - Post Human Conditions.
Ovo izdanje otvara kraći uvodnik o temi: Šta je Čovek i treba li i kako uticati na njegov dalji razvoj.
Prvi esej,
The Future's Mine, dolazi iz pera Frederika Pohla i počinje prisećanjem kako se prvi put susreo s naučnom fantastikom; o nastanku prvih fandoma; o ranim danima svog fandomašenja; o časopisu
The Futurist, koji se bavi pitanjima - povezujući istraživanja brojnih naučnih grana - o mogućem izgledu budućnosti (
The Futurist je glasilo World Future Society-a i izlazi u dvomesečnom ritmu od 1967 - prim. Gaff-a); o njegovom učešću u
projektu Delphi i analizama njenih rezultata nakon prvog „Desetogodišnjeg Plana“ koje su pokazale da je najviše pogodaka bilo na polju tehničkih dostignuća koja su i pre deset godina imala neke korene, dok su predviđanja koja na početku „Plana“ nisu imale neke zametke - na primer, na polju medicine -, bile sasvim pogrešne. Kao rezultat, razne futurističke ideje su rafinisane, izmenjene ili prilagođene novim saznanjima na tom polju.
Završava iznošenjem svoje varijante Delphija, koja se bazira na proučavanju ideja pisaca naučne fantastike.
Sve u svemu, interesantan osvrt na „praistoriju“ modernog futurizma, s ogromnom manom oskudnosti podataka. Iskreno, očekivao sam više.
Jamie Drummond: Let's crowd-source the world's goals Sledeći esej prilažu Anne Galloway i Sumit Paul-Choudhury, pod nazivom
Nobody Knows You're a Dog, koji nam donosi interesantnosti o novim načinima interakcije životinja i ljudi, kao i životinja i životinja, kao i životinja i raznih džidža-bidža, a sve u svetlu novih informacionih tehnologija.
I na početku bijaše LOLcat...
I uistinu, tekst se bavi istorijatom i razvojem pojave naših ljubimaca na internetu, pa preko raznih projekata označavanja domaćih i divljih životinja kako bi se pratilo njihovo kretanje ili povezivanje životinjskih prehrambenih produkata s njihovim poreklom, pa sve do pokušaja da se stvori adekvatni interfejs koji bi omogućio komunikaciju između čoveka i životinje via mašine, kao i pitanja da li su svinje postale hakeri...
Pregnant pig computer hackers - Clever Critters - BBC Pets & Animals Esej završava pitanjima o tome da li će ovi i neki novi načini interakcije i uključivanja životinja u informaciono doba doneti neka nova saznanja o Čoveku (po mom mišljenju, postajemo sve
luđi i
luđi, prim. Gaff-a). Pa vi vidite...
I stigosmo i do prve priče,
Attenuation od Nicka Harkaway-a.
I ona ima sve. Humor; lepo i polako razvijanog protagonistu; uvod, zaplet, zaplet unutar zapleta, rasplet; vođenje priče preko likova i preko događaja; interesantnu tehnologiju; malo krimi-priče; malo aseptične budućnosti; malo septične stvarnosti... od svega lepog pomalo.
Soni je tipičan pripadnik ljudske rase koji biva upleten u nešto protivno svojoj volji i sada mu nema druge do da sazna šta se to dešava. I trudi se iz sve snage. Ko? Kako? Zašto? Zašto baš on? su neka od pitanja na koja traži odgovor dok mu je preostalog vremena sve manje i manje.
I priča jeste interesantna, i jeste zabavna, i jeste živa, i jeste dobra... ali ipak je to samo lepo upakovana priča o tehnologiji koja se (u Sonijevom slučaju) koristi u loše svrhe. Ni
novum nije ništa novo, ni portret običnog čoveka koji upada u nevolje nije ništa novo, ni motiv zapleta nije ništa novo.
Ipak, i pored svih svojih mana, nije ovo loša priča.
Sonja Vesterholt i Simon Ings se u svom tekstu,
Petersburg's Prometheus, prisećaju života i rada Па́вел-a Влади́мирович Клуша́нцев-a, reditelja iz Petersburga koji se bavio, pretežno snimanjem edukativnih naučnih filmova kao što je
Road to the Stars ali u svom opusu ima i jedan naučnofantastični film,
Planet of Storms (1962).
Planet of Storms Trailer Vesterholtova je koautor dokumentarnog filma o Klushantsevu (
The Star Dreamer iz 2002) i odrasla je u Sovjetskom Savezu. Upoznala je Klushantseva 1998. godine i iz prve ruke spoznala životnu priču jednog od svojih idola (u tekstu slede biografski podaci o reditelju i njegovom životu u SSSR-u, to ne bih da detaljišem).
Sve u svemu, prema Vesterholtovoj,
Road to the Stars (1957) i njegove specijalne efekte videlo je najmanje 20 miliona ljudi i neminovno uticalo na mnoštvo reditelja naučnofantastičnih filmova.
Planet of Storms je, sticajem okolnosti (zbog toga što je jedna kosmonautkinja zaplakala u filmu - a kao što svi dobro znamo kosmonautkinje ne plaču), zabranjen u SSSR-u i film je dospeo u ruke Rogera Cormana, koji je film pretvorio u dva druga filma.
Corman je, nastavlja Vesterholtova, imao veliki uticaj na Jamesa Camerona i Roberta Skotaka, te, tvrdi ona, filmovi
Terminator,
Aliens i
Avatar (pa i
Prometheus, kako kasnije u tekstu saznajemo) nose duboko u sebi uticaj (robot-)estetike Klushantsevog filma.
Tekst nastavlja analizom još nekoliko filmova na koje je sovjetski reditelj (nesvesno) imao uticaja i završava se tužnim osvrtom na vremena SSSR-a, kada je jedan od reditelja koji je imao veliki uticaj na holivudske naučnofantastične filmove, morao skrivati svoj dnevnik unutar zida svoga stana, gubio i dobijao sredstva u zavisnosti od političkih previranja i nikada nije uspeo da okusi ono što mu je holivud mogao da ponudi.
Ovaj tekst je možda interesantan poznavaocima filmske estetike, meni je dosta konfuzan i čini mi se kao da je skraćen za potrebe časopisa.
Priča Paula McAuley-ja,
The Man, me je - jednostavno rečeno - oduševila!
Postavka, likovi, suspens (što bi rekli), misterija, vođenje priče, unutrašnja logika, rasplet... maltene savršeno.
Ziyi, postarija gospođa izbegla sa Zemlje, živi u surovim uslovima na planeti koja je nekada bila dom razvijenoj - i iz nepoznatog razloga nestaloj - civilizaciji. Svoje dane provodi uz svoja dva psa, daleko od ljudi, daleko od grada, živeći od „artefakata“ koje na obalu nadomak njene kuće izbaci more, a potiču iz obližnje „fabrike“ - sada ruševine - sagrađene u neko drevno vreme. I tako dan za danom.
A onda, jedno veče, na njenim vratima zakuca nepoznati muškarac...
Genijalno vođenje priče centrirane oko misterije ko je ovaj muškarac, dok se pred nama otvara svet koji nudi sliku neke vrste Divljeg Zapada. Nema u njoj ne znam kakvog naravoučenja, društveno ili političko angažovanog moralisanja... Ovo je jednostavna priča o osobi koja dospe u nesvakidašnju situaciju. Ali odlično ispričana!
Regina Peldszus, tekstom
Through the Deep Space Desert, uvodi nas u problematiku dosade tokom istraživanja „dubokog svemira“.
U prvom redu navodi problematiku ishrane. I ne čudi me. Da i ja moram svaki dan jesti neke bezukusne splačine ili da mi se jelovnik svake nedelje ponavlja - ma u kolikoj meri da ispunjava potrebe za nutrijentima -, vremenom bi i moj moral opao na putu dugom godinu i po. (
srećom po buduće astronaute na dugim putovanjima, NASA ozbiljno razmatra ovu problematiku, prim. Gaff-a)
Druga stavka njenog razmišljanja je otklanjanje dosade. Bilo da se radi o humoru, hobijima ili već čemu, i dalje ostaje problem oko pitanja aktivnosti koja bi zabavila sve članove posade u istoj meri. Gledati
Lost ili
Fringe, pitanje je sad!
Stavka 2.5 se bavi time, kako je fikcija - prvenstveno u filmovima - pokušala da reši problem (ili kako je prikazala načine kojima se pojedinci služe da bi se rešili) dosade.
Treće na njenoj listi je ljudska odlika - ako nema ičeg drugog čime bismo se zabavili - da se posvetimo sitnicama/detaljima. Navodi primer da, nakon dugotrajnog boravka na Antarktiku, istraživači počinju razlikovati raznobojnost snega koja im se prilikom prvog dolaska činila uniformno belom. Interesantno.
Uglavnom, smatra Regina, problem je odvojenost (ili osećaj odvojenosti) od majčice planete i da bi problem trebalo rešavati iznalaženjem načina da se taj osećaj minimizira.
NASA-ina fotografija Zemlje: The Pale Blue Dot, Voyager 1, 1990, 6 milijardi kilometara od Zemlje.
T. D. Edge je pobednik prvog
Arc-ovog konkursa kratkih priča.
Njegova priča Big Dave's in Love... pa, kliknite i procenite sami. Reći ću samo da Dave ima „koknijevsku dušu“, te je priča ispričana odgovarajućim naglaskom, doduše, iz ugla njegovog pomoćnika, Jack-a i u prvom licu; da se radi o postapokaliptičnoj fantaziji, nekoj vrsti naučnofantastične bajke; da je malo ljudi ostalo; da postoje tzv. bio-igračke koje žude za tim da se Dave zaljubi i tako nastane viška '
duše'; da je priča je sasvim solidna i - ako/kada se čovek navikne na jezik - puna duha (pun intended, prim. Gaff-a). Rasplet, istina, malo škripi ali priča kompenzuje svojim bajkovitim narativom i emotivnim nabojem.
Konkurs Tomorrow Project-a za novim pričama koje će da objave u
Arc-u je i dalje aktuelan.
Sledeći u redu je esej Gord-a Sellar-a,
The Mudang's Dance, u kome autor objašnjava anahronizam Južne Koreje izrasle iz njenih ultra-brzih društvenih promena. Naime, J. Koreja je za 30 godina prešla razvojni put koji je evropskim seljacima trajao nekoliko vekova, bukvalno, iz monarhije u svemirsko doba. Tako, u J. Koreji, odjekuje eho starih vremena - od još uvek praktikovanog šamanizma, preko patrijarhalnih normi, pa sve do hijerarhijsko-militarističke uslovljenosti društva. I dok je duboko u sebi i dalje srednjevekovno ustrojena, ujedno je i ogledalo savremenog tehnološkog društva, sa sve džidža-bidžama, mega-korporacijama i sve većoj kontroli države nad pojedincem.
Sve u svemu Sellar prikazuje J. Koreju kao neku vrstu podvojene države. Interesantno.
Sledi esej
Built for Pleasure, iz pera P. D. Smith-a, koji iznosi ideju da su gradovi građeni ne samo da bi ukućili, već i da bi zabavili. Karnevali, stadijumi, restorani, galerije, šetališta, pozorišta... sve bez čega ne može čak i jedan mega-grad koji juri 200 na sat! Iznosi brojne primere kako je sve veći broj zabavno-kulturnih zdanja u gradovima i smatra da će im broj biti samo veći.
Lepo je kad čovek vidi stvari njegovim očima. I možda jeste tako na mestima koja pominje ili tamo gde on živi. Gde ja živim baš i nije tako!
Viva Las Vegas!
Kao svojevrstan nastavak prethodnom eseju, u sledećem se -
Adult Pursuits - Holly Gramazio pita zašto smo napustili ulične/masovne igre (iznosi i neke primere istih), i zašto im se sada, u eri super-tehnologija, nanovo vraćamo. Ukazuje na brojna tehnološka dostignuća kao što su GPS ili razni apovi koji omogućavaju velikom broju igara da se masovno igraju i na ulicama (iznosi i neke primere istih). Tvrdi da su
igre-za-pojedinca samo poremećaj i da se sada, u stvari, vraćamo u normalno stanje.
Ako! Lepo! Sledeći korak su, valjda, spontani masovni ulični plesovi!?
Kyle Munkittrick nam u eseju
Bad Vibrations iznosi ideju o uticaju video-igara na naše shvatanje moralnosti, primerima (
Portal) u kojima - uprkos vrednostima u koje verujemo (odanost, zahvalnost) -, ipak „biramo“ onaj drugi put samo zato što igra od nas to zahteva. Ispituje ovu tematiku dublje i dolazi do zaključka da video-igre utiču na naše emocije ne samo izazivajući ih, već i tako što nas teraju da ih sagledamo u svetlu izbora koji moramo da učinimo.
Moram da ponovim da ja nisam gejmer te možda u ovome i ima nečega, ali ja to ne mogu niti da potvrdim niti da opovrgnem.
Časopis se završava pričom Jeff VanderMeer-a,
Komodo. Priča je nelinearna, konfuzna i... i, iskreno, meni sasvim nerazumljiva i... i, iskreno, uspeo sam se probiti preko prve trećine. I ne dalje.
I sasvim je moguće da je problem u meni.
I zbog svega toga ne preostaje mi ništa drugo do da vam prenesem ono što je sam autor rekao o priči u intervjuu -
dat blogu Vaguely Borgesian - još 2009. i pre početka pisanja priče:
„
... (što znači da je moj sledeći projekat duga priča pod nazivom ’Komodo’ i biće nešto nalik tome što bi napisao Wilijem Barouz nakon što se opio s Filipom Dikom i Andželom Karter. Bar se nadam.)“
Meni se čini da je u svojoj nameri uspeo.
Sve u svemu,
1.1 mi je više legao.
