Author Topic: 14. Фестивал нитратног филма  (Read 749 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.



[size=0pt]Нитратни депои су посебна прча сваког филмског архива. Вероватно не постоји ни један сегмент у сложеном систему чувања филмова, коме се посвећује толико пазње колико филмовима насталим од почетка кинематографије до почетка 50-тих.[/size]
[size=0pt]Разлога је много. Један сам већ поменуо, то су дела настала у првих пола века филма. Други, а могао би да буде и први, је осетљив начин чувања који не признаје никакве грешке. [/size]
[size=0pt]Разлог за толику бригу је и наше искуство да су у том делу колекције последњих година пронађени филмови за које се сматрало да су неповратно изгубљени.  [/size]Позната нам је радост која вас обузме да после много деценија схватите да сте поново у прилици да видите филм за који сте мислили да се то никада неће десити. Ту радост смо и сами спознали приликом проналаска првог српског и балканског филма ЖИВОТ И ДЕЛА БЕСМРТНОГ ВОЖДА КАРАЂОРЂА, Чи[size=0pt]ч[/size][size=0pt]а Илије Станојевића  [/size](пронађен после 80 година у Филмском архиву у Аустрији). Ту радост су осетили и наше колеге из десетак светских архива када смо их обавештавали да  се филм за којим годинама трагају налази у нашем Депоу нитратних филмова.
[size=0pt]Не само због немогућности приказивања, без обзира што су многи од тих филмова преснимљени на незапаљиву филмску траку или дигитализовани, ми смо се крајем прошлог века упустили у неизвесну авантуру.  [/size]Организовали смо Први фестивал нитратног филма. Он је био природни наставак програма Музеја кинотеке у коме су се кроз поједине програме ти филмови приказивали.
[size=0pt]Дошло се до Четрнаестог фетивала који као и претходни доноси многа узбуђења са делима који су увелико историја филма и то њен бољи део.[/size]
[size=0pt]Ми смо генерације историчара филма и архивиста која је сведок промене начина снимања и приказивања филмова. Ушли смо у еру дигитализације.[/size]
[size=0pt]Благодети нових технологија осећамо и ми који смо задужени за чување филмске баштине. Нове могућности помажу нам да од старих и тешко оштећених филмова добијемо копије које нам омогућавају несметано гледање већ заборављених филмских остварења.[/size]
[size=0pt]Оно што изазива нашу зебњу то је "превласт" дигитализације у свим сегментима производње  [/size]и приказивања филмова. Обзиром да не постоје опипљива искуства о томе, колико тако снимљен филм може да опстане и шта су опасности, скривене опасности које у једном тренутку могу да учине да филм снимљен ових дана за неколико година заувек нестане.
[size=0pt]Утолико је наша обавеза већа. Не само да чувамо све што је снимљено на филмској траци, већ и да упозоравамо да искуства која имамо са њом нису претпоставка, већ гаранција да филм, уз адекватне услове чувања може да опстане и више од једног века. Зато упозоравамо да се са дигитализацијом пажљиво приступа, нарочито у делу који се односи  [/size]на чување филмова као својеврсне оставштине за будућност. Тиме ће бити задовољено једно важно архивистичко начело:
[size=0pt]Чувати и сачувати.[/size]
[size=0pt] [/size]Свим гостима и учесницима овогодишњег Фестивала нитратног филма зелим срдачну добродошлицу.
[size=0pt] [/size]
[size=0pt]Радослав Зеленовић, [/size]
[size=0pt]директор Југословенске кинотеке[/size][size=0pt][/size]
  [size=0pt]З 14[/size]
 [size=0pt][/size]
[size=0pt]Од недавно ми је у глави наслов сјајног чехословачког филма чији је аутор класик ове у прошлости врло успешне кинематографије, Војтех Јасни. Он звучи врло симболички: Преживео сам сопствену смрт. Наиме, некако у ово време прошле године, у тренуцима апатије и заморености због готово најбесмисленијих ствари којима је требало да се бавим у вези са Нитратним фестивалом, потискујући оне најважније које ми као селектору по природи ствари припадају – добра селекција филмова и још бољи каталог, размишљао сам да је можда дошло време да у тринаестој години свог постојања фестивал (у овом облику какав је био свих ових година, са људима који су га водили и припремали) сам себе на миран и достојанствен начин упокоји. Али, зарад виших циљева и пре свега невеликог али вредног круга људи који су били његови фанови свих ових година, наш мали тим је одлучио да га припреми без обзира на све. [/size]
[size=0pt]Ни ове године, пошто смо преживели „баксузну“ годишњицу, ништа се битније није променило. Осим што се апатија преобразила у инат, у нешто што се мора учинити по сваку цену, јер ако је у свеобухватној индустријској кризи све мање новца, још мање фестивала и најмање филмских часописа и филмова које ћемо памтити, онда је наша дужност да ипак сачувамо оно по чему смо постали препознатљиви у целој архивистичкој бранши, макар и по цену да жртвујемо комодитет својих година. [/size]
[size=0pt]У овом уверењу нас одржава и паклени рад у последњим месецима на изради првог ДВД издања филмова једног од наших првих продуцената Ђоке Богдановића снимљених тачно пре једног века, чија историјска и филмска вредност по нашем мишљењу превазилази границе Србије и балканског простора. Његова промоција биће један од ударних догађаја овогодишњег фестивала минималистички названог „З 14“ по ознаци којом већ деценијама обележавамо нитратне (запаљиве) филмове у нашем фонду. Али, ако пре него што нешто напишем и о овогодишњем програму, наведем да нас чекају и промоције значајних књига о Џону Форду, Душану Макавејеву и добитницима Златног печата Југословенске кинотеке, то је већ разлог да се сви они који воле уметност филма од 6. до 13. јуна ове године запуте у легендарну салу Музеја кинотеке у Косовској 11.[/size]
[size=0pt]А програм, то је већ посебна прича. Изгледа да у најтежим, смутним временима, људска и пријатељска реч достиже највишу вредност. У прилог томе стоји да нас од преко двадесет европских архива које смо контактирали у вези позајмице филмова за наш већ свима знани фестивал нико није одбио, осим једног (и то оправдано, због селидбе фондова у нове депое). Није нескромно рећи да је велики догађај отварање фестивала са Ланговим Метрополисом, који је напокон после двадесет пет недостајућих минута пронађених у Буенос Аиресу комплетиран скоро до трајања оригиналне верзије. Па шта рећи ако је код нас ове године присутан и тек откривени најстарији сачувани филм Морица Стилера Брат на брата. Онима боље упућенима можда је довољно написати само нека од великих имена чији ће филмови красити нашу овогодишњу понуду: Мајкл Кертиц, Каре Бергстрем, Флоријан Реј, Рене Клер, Отакар Вавра, Коте Микабериџе, Жан Епстин, Фебо Мари, Михал Вашински, Бодил Ипсен, Мауро Болоњини, Рејмон Бернар, Гвидо Брињоне, Франце Штиглиц, Нино Оксиља, највећи међу њима - Џон Форд и још њих до магичног броја 33, колико је предвиђено пројекција. [/size]
[size=0pt]Нека љубав према покретним сликама победи сва незадовољства којима смо окружени, јер филм је већи од живота – Добродошли на З[/size][size=0pt][/size][size=0pt]14[/size][size=0pt], фестивал филмова које смо волели![/size]
[size=0pt] [/size][size=0pt]Александар Саша Ердељановић[/size]
 [size=0pt][/size]  [size=0pt]ПРОЈЕКАТ З 14[/size][size=0pt][/size] [size=0pt]или[/size][size=0pt][/size] [size=0pt][/size]
[size=0pt] [/size]
[size=0pt]Историја фестивала нитратног филма се напросто одвијала филмском брзином. Најпре је било неопходно скептицима у иностранству  [/size]да се објасни, да фестивал запаљивог филма у поратним годинама, са краја прошлог миленијума, није лош политички виц, него покушај да се овековечи (за сада) најзначајнији период уметности покретних слика. А домаћој јавности била је потребна едукација, шта је то уопште нитратни филм.[size=0pt][/size]
[size=0pt]Након тринаест симболичних година чини се да је оно што је изгледало као немогућа мисија лагано добија дефинитиван облик. Престижан архивски фестивал, јединствен у Србији и региону, и један од водећих у Европи. Али и место сусрета филмских професионалаца, пред чијим очима се одвија будућност, односно дигитална транзиција која не самом нитрат, него и филмску траку, тера у дефинитивну бољу прошлост.[/size]
[size=0pt] [/size]Оно што смо наговештавали, када је фестивал почињао,да је Музеј југословенске кинотеке једно од два места у Европи где још увек може да се глрда нитратна пројекција, и да се вртоглавом брзином ближи дан последње биоскопске представе. У межувремену су угашени биоскопи у центру града, отворени нови у шопингмоловима а призива се тотална дигитална транзиција, отварањем дворана које немају филмску пројекцију. Није то хир него реалност јер је Норвешка готово 100%, а Ирска и неке друге европске земље, у нешто мањем проценту, дигитализоване.
[size=0pt] [/size]За подсећање, филмска уметност је од почетака, крајем девентнаестог, па све до половине прошлог века, настајала на нитратној траци, коју је красио бриљантан визуелни квалитет, а из које је претио запаљиви потенцијал, и особине да се самозапаљује на собној температури, што је ‘пресудило’ и неким сјајним архивским колекцијама у свету.
[size=0pt]Ипак оно што највише говори у корист нитрата и’хемијске’ ере како је данас називају промотери дигитализације, јесу филмови, па и ове године, спектакуларна селекција коју предводи реконструисана и чини се комплетирана верзија ‘Метрополиса’ (Metropolis) Фрица Ланга (Fritz Lang) учинићe да се још јредном запитамо, да ли је ново нужно и боље.Са друге стране, биће ту и рестаурисане верзије филмских класика и открића, које не би постојале[/size]
[size=0pt]да није дигиталних ‘оруђа’.Тако да ће се за наклоност публике надметати филмске ‘покретне слике’ настале записом светлости и хемијском реакцијом на траци, и дигитални запис у бесконачном коду  [/size]1  0  1  0  1 0 ...
[size=0pt] [/size]
[size=0pt]И није то дилема за избор између две крајности, него апел да се сачува прошлост и дозволи будућности да буде другачија. Јер то је сукоб без победника, односно са само једним, који се данас зове филм, и ко зна како ће се звати у будућности која је почела.[/size]
[size=0pt]Зато је ово позив за заједничку немогућу филмофилску мисију у [/size][size=0pt]једином[/size][size=0pt] преосталом правом биоскопу у граду, како Музеј југословенске кинотеке,[/size][size=0pt][/size][size=0pt]у Косвској 11, у Београду,који је ово године прославио јубилеј, шест деценија рада[/size][size=0pt],[/size][size=0pt][/size][size=0pt]називају на једном филмофилском сајту.[/size]
 [size=0pt] [/size][size=0pt]Динко Туцаковић

Пошто сам заузет пољским радовима нећу моћи да присуствујем овој манифестацији и био бих захвалан ако би неко могао овдје да представи филмски програм.
[/size]
Моја колекција дискова
"Coraggio contro acciaio"
"Тако је чича Милоје заменио свога Стојана."