Kolega Ilija Bakić napisao je prikaz zbirke SOKOLAR.
Ovaj tekst ponudiće nekim medijima, kojima tačno - javiće nam.
Elem, evo prikaza:
DUGO ČEKANI SUSRET SA JEDNIM OD PONAJBOLJIH PISACA FANTASTIKE
Ime pisca Vladimira Lazovića (1954) znano je svima koji se, u poslednje četiri decenije, bar malo interesuju za domaću fantastičku književnost utemeljenu na žanrovima naučne i epske fantastike. Nijedan znatiželjan čitalac nije u pomenutom periodu mogao da čita ovdašnju periodiku ili raznorodne zbornike/antologije a da se ne sretne sa prozom Vladimira Lazovića. Ipak, sticajem svakojakih okolnosti Lazović sve do sada nije, pod svojim imenom, objavio ni jednu knjigu; istini za volju, pod pseudonimom Valdemar Lejzi objavio je 1987.g. roman „Hrim, ratnik“ u ediciji „X-100 naučna fantastika“ novosadskog „Dnevnika“. Na pitanje kako je to uopšte moguće jer je reč o serioznom piscu koji konstantno stvara više od četrdeset godina nema jednog odgovora - ne daje ga ni priređivač ove knjige, Zoran Stefanović u svom vanredno informativnom i analitičkom pogovoru „Pukovnik koji vlada žanrovima“ - verovatno zato što je u pitanju sticaj nekolikih okolnosti: od formiranja i stasavanja domaće fantastičarske scene, što znači i borbe za svoje mesto pod ovdašnjim literarnim suncem (sa neminovnim potcenjivanjem pa i otvorenim neprijateljstvom etabliranih krugova), odnosno nepostojanja decenijama uhodavanih (državnih) izdavačkih kuća (kakve postoje u okrilju tzv književnosti glavnog toka) sve do očitog izostanka spisateljevog napora da „gradi književnu karijeru“ i „ukoričavanjem svog dela“.
No, kako god bilo da bilo, sada je ova ogromna greška-anomalija iskupljena i to na zaista impozantan način - „magnum opus“ knjigom od čak 629 (!) strana koja sabire Lazovićeva priče objavljene od 1979. do 2009. godine - a u okviru nove biblioteke značajnog i višeznačnog naziva „Posle milijon godina“. Tako su, konačno, na jednom mestu sakupljene priče (razbacane po brojnim časopisima, knjigama i sajtovima) ovog autora i stavljene na uvid i upoznavanje novostasalim čitaocima odnosno na podsećanje onima sa dužim čitalačkim stažom.
Knjiga je podeljena u četiri tematske celine (koje su mogle biti zasebne zbirke): „Staze kojima niko ne ide (alternativna istorija)“, „Profili haosa (kiberpank i futurofantastika)“, „Sokolar (mač i magija)“ i „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“. Već ovakva organizacija nagoveštava čitaocu (onom sa kraćim čitalačkim stažom) nesvakidašnju širinu piščevog talenta ali i njegove strastvene (žanrovske) znatiželje. I odista, Lazovićev dosadašnji opus zbir je nekolikih tematskih usmerenja, ponekad koncepcijskih različitih i kontradiktornih (pogodbena „naučnost“ kiberpanka i mitološki koncept stvarnosti i svetova epske fantastike); svima je njima, pak, zajednički imenilac fantastika i različiti oblici/varijacije njene pojave u (čitalačkoj) realnosti iza kojih, opet, stoje drugačiji/netipični doživljaji totaliteta istorije-sadašnjosti-budućnosti i njihovih segmenata odnosno uloge tih elemenata u svesti pojedinca-grupe-naciona.
Segment „Staze kojima niko ne ide (alternativna istorija)“ čini 6 priča-novela od „Imhotepa“ (iz 1979) i „Gusara“ (1987) do „Belog viteza“ iz 2003. godine. Za istoriju ovdašnje fantastike svako su najznačajnije priče „Noć koja bi mogla promeni sve“ iz 1989.g. kao prva alternativna istorija smeštena u „domaće uslove“ čijim tragom su pošli „Veliko vreme“ (1992), odnosno „Preko duge“ (1994) i „Beli vitez“ (2003). „Profili haosa (kiberpank i futurofantastika)“ predstavljaju Lazovićeve stilske vežbe iz kiberpanka, tada novog, aktuelnog i prevratničkog žanrovskog pokreta („Golo sečivo“ i „Ratnik sunčevog zalaska“ iz 1988, „Plaćenik“, 1989), utemeljene na njegovim početnim tačkama koje će autor vremenom samosvojno razvijati („Šuma mačeva“, 2007); uz njih je štampano par nesvakidašnjih minijatura (kakve su „Džon Kaster ponovo jaše“, 1988. i „Zvezdotvorac“, 1990) za koje se čini da su preteče priča iz poslednjeg segmenta knjige. Novele koje čine deo „Sokolar (mač i magija)“: „Sokolar“, 1987, „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“ i „Dečak reče: „Imaš moje oči““ iz 1993. u obrasce epske fantastike unose mitologiju sa ovih prostora i kao stilsku vežbu i kao njenu nadogradnju i, konačno, kao element koji se može iščitavati u kontekstu žanra naučne fantastike. Priče unete u segment „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“ vremenski su najmlađe, ispisivane (uz jedan izuzetak iz 1996) od 2001. do 2009. godine. Njih karakteriše slobodan/nesputavan odnos prema mogućim žanrovskim polazištima odnosno neočekivana nadogradnja obrazaca, uz bezmalo sveprisutnu gorčinu u razrešavanju situacija. Začudnost postavki i događanja nije isključivo u funkciji žanra već ponajpre unutrašnje logike priče što je blisko osnovnim postavkama „slipstrima“ kao (mogućeg) koraka u spajanju žanrova i literature glavnog toka. Uverljivosti ove proze potvrda su Lazovićevog spisateljskog stasavanja koje podrazumeva i širinu osmišljavanja postavki samih priča.
U konačnom sagledavanju proza koje sadrži ova knjiga nameću se nekoliki zaključci. Jedan je vezan za istorijsko mesto Lazovićevih dela i iz takve se vizure ona predstavljaju kao dosledan napor u osvajanju novih prostora u žanru kroz usvajanje i prepoznavanje obrazaca a zatim njihovo menjanje i dograđivanje iskustvima ovdašnje kulture, istorije i mitologije što je od autora tražilo ne samo da se sam odredi prema ovim temama već i da se pripremi na moguće negativne reakcije zbog „prekrajanja“ fetišizovanih/tabuisanih tema. No, upravo su ovi odmaci od domaće žanrovske fantastike načinili originalnu vrednost a ne tek pokret podražavalaca i kopista. Dalje „unakrsno“ čitanje priča dovešće čitaoca do još jedne zanimljive konstatacije; naime, Lazović je i u pričama koje pripadaju epskoj fantastici u osnovi pisac naučne fantastike jer su božanstva i druga mitološka bića, koja su akteri ovih priča, u osnovi produkti savršene tehnologije a takva se - dovoljno napredna - tehnologija prema trećem Klarkovom zakonu, ne može razlikovati od magije. Čak i ako se učini da Lazović u svojoj epskoj fantastici pomalo „vara/zaobilazi temeljne postavke“, dodajući im nestandardna značenja, ova doslednost svakako imponuje čineći da su njegova raznovrsna dela, nastala u različitim vremenima, ipak, povezana jedinstvenim doživljajem prostornovremenskog kontinuuma. Konačno, Lazović je i kvalitativno ujednačen, sa visokim umetničkim standardima koje postavlja i dostiže; jednako je tako i stilski postojan, sa istančanim osećajem za detalj i slaganje fragmenata u celinu odnosno (sa, kod drugih pisaca, ne tako čestim) fino izbrušenim „nervom“ za razlikovanje kratke i duge priče.
Rečju, Vladimir Lazović nesporno je jedan od ponajboljih pisaca fantastike sa ovih prostora a knjiga „Sokolar“ predstavlja ga u punoj raskoši i bogatstvu nespornog talenta realizovanog u nizu izuzetnih dela.
Ilija Bakić
