Author Topic: Moj mali rad :)  (Read 2432 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Nego :)

  • 2
  • Posts: 12
Moj mali rad :)
« on: 13-12-2012, 22:15:41 »
Pozdrav svima, hteo bih da vam pokažem dve - tri slatke reči  :) Svi komentari, i dobri i loši su dobrodošli. Uživajte:

1.










Kružna ogledala sa umetničkim pokretima vajara kao okvir su ležala nedaleko njenog novog kreveta. Ustala je vukući posteljinu za sobom. Htela je da što pre ugleda pogled sa ovog prozora, sinoć je bilo suviše mračno kad je došla u dom Dimitrija Lobanje.
Katarina Nešović je imala čitav kraj na dlanu, bila je u kući sagrađenoj na uzvišici. To je jedina kuća sa bazenom. Sunce je već bilo visoko na nebu, još jedan vreo dan, iako je kraj septembra. Kasnije će sesti pored bazena u obliku lista palme. Voda je bila svetlucavo zelena.
Ceo Hiliš se pružao pred njom, udahnula je ustajali vazduh ali se ipak osećala sveže. Glavna ulica se pružala dalje ka gradu, svi je zovu Mediteranska. Nekada je bila mnogo prometnija jer nije postojao drugi put ka gradu i mnogo većoj okolini sa druge strane grada. Posle izgradnje autoputa Hiliš je ostao bez glavne pokretačke snage, odsečen kao suvišni organ na telu. Levo na horizontu se video vrh fabrike za proizvodnju plastične ambalaže. Veliki broj porodica je imalo nekog ko je zaposlen tamo. Od fabrike ka Mediteranskoj ulici je postavljena pošta, sitna figura koja sedi na klupici sa kapicom na glavi je sigurno poštar Milivoje Krompirović, krupni stomak i vidni umor u pokretima nepogrešivo govore da je to on. Danas je nedelja, šta li radi tamo? Možda se nije pomakao odatle od juče, pomislila je Katarina.
Policijska stanica je bila na uglu Mediteranske i ulice koja vodi ka fabrici. Dvorište je bilo prazno, sva vozila policajci obično odvoze kući. Pusto je, možda se nešto desilo na drugom kraju grada. Ova cela oblast nije imala nijedno visoko drvo, nisu uspevale šljive, kruške, jabuke i ostalo voće, temperatura leti raste i do četrdeset devet stepeni. Još malo pa će sustići temperaturu doline smrti u Americi.
Parkirani automobili sa zavidnim slojem prašine se ne pomeraju, uglavnom su to bile Zastave i Jugići stari oko dvadeset godina. Hiliš je imao nekoliko stambenih zgrada. Iz jedne od njih je izašao stariji čovek, izvukao ključeve automobila i pokušavao da otvori zarđala vrata Zastave. Izgleda da je nečija žena loše raspoložena od samog jutra, jadni čovek nije znao kuda će, tri puta se okretao pre nego što se odlučio kuda da krene autom.
Iz pravca fabrike, vertikalnom ulicom, sa desne strane od raskrsnice, bile su poređane osnovna škola Dositej Obradović, ambulanta doktora Ivice Simića i nekoliko rupa brze hrane čiji su klijenti često deca iz škole.
Broj stanovnika Hiliša je opao za pedeset posto u poslednjih pet godina, kao i broj stanovnika okolna sela. Ljudi su sve teže nalazili razloge da ostanu, svi osim Katarine Nešović. Ona je imala jako dobar razlog da ostane u naselju u obliku krsta.
Pogled odavde je izuzetno zanimljiv, ali se Katarina morala osvrnuti i obući. Kuća je bila velika i prazna. Vratila je zgužvanu posteljinu na krevet. Prašina u vazduhu je lebdela na krilima jutarnjeg sunca. Njena odeća je svuda oko kreveta. Oblačila se kad je telefon zazvonio, uništavajući joj voz misli. Preskočila je svoju košulju i brus da bi dohvatila slušalicu.
„Halo?“ Javila se tankim glasom, možda zove neko od rođaka gospodina Dimitrija Lobanje a ona nije legalna osoba u ovom domu.
„Srce, ti si? Dimke ovde, da te nisam probudio?“
„Nisi, krenula sam napolje da...“
„Ja sam u fabrici, srce. Da li bi mogla da skokneš do mene i da mi doneseš one papire pored ogledala u toj sobi. Vidiš ih? Onaj plavi i beli posebno, vidiš?“
„Vidim, jedan je žvrljan mnogo.“
„E taj, ajde molim te da dođeš do mene sada odmah.“
„Danas je nedelja, taksiji ne rade, niko živ ne radi, svi spavaju. Ja ne mogu sada da pešačim sat vremena.“
„Nije sat vremena nego oko pola sata, nemoj da si lenja, molim te, srce, ajde za mene, vodiću te uveče u grad, ićićemo na večeru u onom novom hotelu, uzećemo sobu, može?“
Ktarina Nešović je bila odlučna: „Nema šanse.“ Klimala je glavom levo i desno.
Čulo se škljocanje slušalice sa druge strane. Nervozan hod i gospodin Lobanja je ponovo progovorio. „Imam nešto za tebe, otvori desno krilo ormara, ono sasvim desno. Jesi li?“
„Ha! Ovo je za mene?“ Katarina je ugledala crvenu haljinicu i zatim pogledala u sunce napolju. „Ovo je za mene? Ne mogu da verujem!“ Bila je oduševljena. „Dolazim odmah, dragi, krećem.“ Umalo nije spustila slušalicu ali se setila još jednog pitanja: „A zašto ti ne dođeš autom?“
„Već bih bio tamo, srce, ali neće da se pokrene, jutros je jedva stigao do fabrike i sada neće ni da makne a ljudi me čekaju, svaki minut mi je bitan, zato, srce, molim te kreni već jednom.“
„U redu, u redu, u redu, krenula sam, vidimo se.“ Spustila je slušalicu i ubrzano oblačila donji veš. Pre nego što je krenula, morala je da proba novu haljinicu, sjajno izgleda, do iznad kolena je. Toliko joj se dopala da je odlučila da s njom prepešači sat i po vremena do fabrike. Sat i po, svi znamo da žene malo preuveličavaju stvari, dok bude stigla tamo biće oko tri sata.
Već je izašla iz kuće, nije joj više bilo žao što propušta sunčanje pored bazena, sve što je htela je da bude viđena u novoj crvenoj haljinici koju je volela više od dobre cigarete. Duvan je morala da ostavi zato što su doktori rekli da se nalazi u rizičnoj fazi, još uvek nema rak, ali mora da uzima skupe lekove. Dovoljno skupe da je morala da se zbliži sa direktorom fabrike, četrdesetogodišnjim Dimitrijem Lobanjom. Konačno je uspela u tome, sinoć ju je odveo kod njega kući, to bi trebalo da je početak jedne lepe simbioze, on njoj novac za lekove, ona njemu sve ostalo. Neće joj biti loše, mislila je.
Već je stigla do glavne raskrsnice, centra Hiliša, sve izgleda pusto. Ovde treba skrenuti levo ka fabrici, mada onaj izlog nije ranije primetila, preko puta. Ovu jutarnju nedeljnu tišinu poremetio je avion koji je neobično nisko leteo. Nebo je grmelo. Ona se kretala pravo ka izlogu i htela je da pokrije uši rukama.
Najnovije vozilo u policijskom kontigentu, stiglo je pre nekoliko dana, dugo najavljivani Golf pet. Celo naselje i dva okolna sela su za to čula. Svečani prijem i puštanje u rad se obavilo uz prisustvo mnogih građana i članova porodice lokalnih policajaca. Upravo je to vozilo naletelo na Katarinu Nešović i s boka je udarilo. Kotrljala se preko haube, krova, prelazak preko rotacionih svetla je bio posebno grub, i najzad udar u asfalt pri brzini od trideset kilometara na čas. Vozač je automatski pritisnuo kočnice, napravio trag dug sedam metara, mora da je išao brzinom većom od šezdeset kilometara na čas.
Avion je nastavio svojim putem, u Hilišu se vratila tišina i lenjost u nedeljno jutro. Dama u crvenoj haljini, golih kolena, ležala je nepomično na drumu.
Vrata policijskog automobila su se otvorila.
















2.










Nebojša Krtić je šef policijske stanice u Hilišu. Unapređen je pre četiri godine posle srčanog udara prethodnog šefa koga su se svi plašili, bio je izuzetno neprijatan za okolinu. Srećom, više nije ovde. Ne zna se da li je još uvek živ, otputovao je u neku od banja u središtu zemlje sa svojom ženom. Ovde više nije imao rodbine.
Neki od najvećih trijumfa u životu gospodina Krtića su rođenje njegovog sina Gruje, pobeda fudbalskog kluba Crvena Zvezda devedest i prve i pristizanje novog automobila u stanicu. Njegovo lično zalaganje je doseglo čak do ministra unutrašnjih poslova. Uglavnom je na to bio primoran jer se broj ispravnih vozila u stanici sveo na jedno i po. Ta polovina vozila je bila njegova Zastava za patroliranje. Svi problemi su konačno rešeni i auto je ušao u Hiliš na velika vrata. Gospodin Nebojša Krtić je primio ključeve od gradonačelnika Đure Međedića.
Policijska vozila se koriste takoreći za sve potrebe domaćinstva Krtić. Auto je svakodnevno spavao ispred porodične kuće. Na tom mestu je za oko zapao šesnaestogodišnjem dečaku Gruji Krtiću kome su mnnogi u školi zavideli zbog auta. Velika priča o tome je zašla celu školu u samo jednom danu, tako je doplovila do ušiju Jovice Mrkonjića koji je u svom posedu imao Golf 4, malo jače kubikaže i ostalih karakteristika onoga što se nalazilo ispod haube. Nažalost, malo manje kubikaže i ostalih karakteristika onoga što se nalazilo ispod njegove kose.
U subotu, juče, pred očima pola škole, Gruja Krtić, sin šefa policijske stanice, prihvatio je izazov da na liniju stane sa Jovicnim Golfom 4. Dogovor je da se u nedelju obojica pojave autima kod školske kapije i na pustim ulicama odmere snage jednom za sva vremena.
Dobri Nebojša Krtić je oženjen divnom ženom, gospođom Blagicom Krtić. Ona radi u jednom restoranu koji je više kao radnja brze hrane ili kako je neki nazivaju, radnja za proizvodnju holesterola. Locirana je u centru Hiliša, na jednom od uglovima raskrsnice. Treba joj oko petanest minuta da do tamo dođe pešaka. Iako je nedelja, morala je da se pojavi u radnji, nije bilo posla ali je radnju potrebno čistiti, primiti porudžbine pića, sve to sortirati. Tako da danas nije obukla svoju radnu uniformu, već je u više formalnoj izvedbi. Uzela je svoju torbicu, obula cipelice, kraičkom oka videla da Nebojša već uveliko ponovo spava na krevetu ispred televizora, u dnevnoj sobi. Izašla je iz kuće, videla da ulice i ne vrve od gužve. Bila je još jedna nedelja. Međutim, neko je uporno čekao da ona ode. Strpljenje ga je ipak dobro poslužilo, njen sin Gruja je čekao na ključeve od Golfa kao mačka na ispred mišje rupe na obrok. Sve do trenutka kad je konačno mogao da ih zgrabi i neprimećen izađe iz kuće.
Preko puta Grujinog doma, živeo je njegov drug iz vrtića, kao komšije su odrasli zajedno. Ovog jutra se motao po dvorištu, premeštao crevo za zalivanje trave s jednog kraja na drugi. Čuo je da se policijski Golf njegovog komšije pali, a to nikada ne radi nedeljom. Naravno da je znao za tu trku, mada nije verovao da će je stvarno izvesti.
Po startovanju motora, kako ga je otac učio dok je bio manji, uključi se radio, pronađe se muzika, doda se gas. Umeo je da vozi i napred i nazad. Sa zvukom motora u pozadini, osećao je povišeno samopouzdanje, ali mu je, takođe i adrenalin curio u malo povećanoj količini. Jednim delom je poželeo da se njegov otac pojavi na vratima i spreči ga da napusti dvorište. Srce mu je ubrzalo ritam u tom iščekivanju. Vrata su ostala neotvorena, njegov otac je i dalje spavao ispred televizora.
Ubacio je u rikverc i izašao iz dvorišta. Kroz zadnje staklo je mogao da vidi fabriku za proizvodnju plastične ambalaže. Stajala je tamo i osetio se kao da ga sa svakog prozora posmatra hiljadu očiju, bio je svesniji nego ikad da radi nešto što ne bi trebalo.
Okrenuo je glavu napred, tada je čuo da ga neko doziva.
„Grujou!“ Vikao je njegov prijatelj iz vrtića, Jovan Kirić.
Prozor Golfa petice se spustio. „Ćao Joki, hoćeš samnom?“
„Još pitaš!“ Uskliknuo je Jovica, znao je tačno šta će se upravo deseti. Otvorio je vratanca kapije svog dvorišta, u farmerkama i duksu sa kapuljačom je otvorio vrata suvozača i seo bez pitanja.
Ovakvo ponašanje je Gruju opustilo za koji procenat. Njegovo disanje se stabilizovalo, ponovo je mogao da razmišlja bez negativnih misli koje su ga odjednom napale.
„Idemo do školskog parka.“ Rekao je Gruja Krtić.
„Znam, nisam mislio da ćeš to stvarno da uradiš. Kako planiraš da se provučeš pored radnje tvoje majke? Zar ona nije tamo?“
Gruja je dodao malo više gasa. To mu je dalo ideju. „Pobogu Joki, pa zar nisi svestan da imam najbolju mašinu u gradu? Slušaj je samo. Zar nije moćna?“ Osmehivao se Gruja. Dodao je još malo gasa.
„Ha, ha. Da, tako je, imaš najbolju mašinu, ali tvoja majka će te videti i reći tvom ocu i onda si ga najebao zajedno sa najboljom mašinom u gradu.“
„Joki, brate. Proletećemo pored nje, neće nas ni videti. A onda ćemo ugušiti onog majmuna koji mi liči na gorilu. Razumeš šta ti govorim?“
Što su bili bliži raskrsnici, više su ubrzavali. Semafor je upravo prešao u zeleno a oni su bili pedesetak metara daleko od njega. Dodali su još više brzine. Gruja je čvrsto držao volan. „Gledaj u radnju, pokušaj da vidiš da li nas je primetila.“
Joki je klimnuo glavom i gledao sa strane, skupljajući obrve kako bi izoštrio pogled.
Automobil je ubrzao do sedamdeset kilometara na čas u trenutku prolaska pored zelenog semafora. Joki je gledao u radnju Grujine mame kada je nekakva crvena senka izletela ispred auta, kotrljala se preko haube, čulo se krckanje stakla dok se pela ka krovu i ponovo lomljava staklenih signalnih svetla iznad. Kotrljanje se nastavilo ka zadnjem delu automobila kad je Gruja Krtić pritisnuo kočnice iz sve snage, stegao zube, namrštenog lica gledao ispred sebe.
Konačno su uspeli da zaustave sto i nešto konja ispod haube.
„Mislim da je ono neka žena.“ Rekao je Joki, disao je duboko i posmatrao je kroz zadnje staklo.
Gruja Krtić se nije pomerio ni milimetar, facijalni izraz koji je složio tokom kočenja je još uvek ne promenjen. Šake su mu još uvek stegnute oko volana.
„Hej.“ Jovan Kirić je pružio ruku i hteo da ga promrda, izgledao je kao ukočeni leš za volanom. „Grujče, šta ti je, čoveče? Mrdaj jebote.“
Bez trunke glasa u grlu, Gruja je promrmljao: „Mrtvi smo, čoveče.“
„Hej. Grujče, diži se, moramo da je odvedemo u ambulantu, mrdaj. Mrdaj!“
Vrata automobila su se otvorila, ali i vrata radnje u kojoj je Grujina mama radila. Možda je videla celokupni događaj. Pojurila je ka nepomičnom telu devojke u crvenoj haljini.
















3.










 Uvek treba popuniti neke rupe, govorio je otac doktora Ivice Simića. Stalno se kroz život javljaju rupe koje štete duhovnom miru. Previše je nezadovoljstva i gorčine među ljudima. Previše se pridaje značaj uvredama i gleda u prošlost. Bio je dobar čovek, otac doktora Ivice. Umro je kada je Ivica imao dvanaest godina. Izliv krvi na mozak. To je bio veliki šok za njega, jer nikada nije upoznao svoju majku. Do dana današnjeg nije razumeo zbog čega se to desilo njegovom ocu, bio je, činilo mu se, u izuzetnom stanju dok je glasno razgovarao sa svojim studentima kao profesor istorije umetnosti na Beogradskom univerzitetu.
Događaj odslaska njegovog oca je u najvećoj meri uticao na odluku da upiše medicinu, mada je oduvek hteo da postane sportista, otkad zna za sebe je bio siguran da će postati fudbaler. Svi njegovi snovi su bili prekriveni velom propasti kada ga je njegov otac napustio.
Nakon diplomiranja na medicinskom fakultetu imao je podeškoća oko zaposlenja. Iako Srbija ima samo osam procenata visoko obrazovanog stanovništva, svuda je višak doktora, profesora i ostalih kadrova. Napokon mu je ponuđeno da radi u prigradskom naselju Hiliš, u južnom delu zemlje. Rekli su mu da je naselje uređeno, grad je blizu, radiće u maloj ambulanti sa još dve medicinske sestre. Ubeđen da više nema razloga da ostane u Beogradu, uputio se svom pozivu raširenih ruku.
Tokom putovanja autobusom do Hiliša, razmišljao je o svom ocu, u svim knjigama koje je proučavao nije pronašao razlog zbog kojeg bi njegov otac dobio izliv na mozak. Dodatni motiv ga je ugurao u taj problem sa ogromnom rešenošću da ga savlada. Avaj, nije uspeo da poveže simptome, tačnije, bili su nepostojeći. To bi moglo da se desi i direktnim udarcem u glavu, ali ništa takvo njegov otac nije imao.
Stigao u naselje koje mu je obećavalo siguran priliv novca. Iznajmio je stan, tačnije, bila je to kuća sa popločanom stazicom sve do ulaza. Nekada je pored stazice, sa obe strane, raslo cveće, ali otkad su se gazde odselile, doktor Ivica Simić nije imao previše vremena ili simpatije za to. Njegova iznajmljena kuća je bila na putu za selo Mekiš koje je bilo desno krilo Hiliša (gledajući sa juga ka severu).
Drugi razlog zbog koga je prihvatio posao u ovom mestu je priča njegovog oca. Na nažvrljanoj ceduljici koju su mu prosledili doktori posle njegove smrti našao je nespretan očev rukopis. Prve reči su opisivale koliko je njegov otac voleo Ivicu, zatim dodao da je njegova majka iz mesta koje se zove Hiliš. Otac mu nije savetovao da ode u to mesto, ali ako nekada misli da su mu očajno potrebni odgovori, da ih potraži tamo, ali mu se sigurno neće dopasti. Njegova majka ima mračnu tajnu. To je sve što je bilo na tom papiru. Ivica Simić ga  je čvrsto držao u ruci kad je kročio na tlo ovog mesta.
Možda je taj strah koji je u detinstvu osetio od te ceduljice samo dečački. Moguće, samo što nije mogao da objasni zbog čega je i dalje uplašen. Čovek se jedino plaši nečega što ne razume, on ni danas nije potpuno razumeo ono što je stari profesor hteo da mu prenese.
S druge strane, dopao mu se Hiliš, subotom bi otišao do grada a nedeljom bi prošetao školskim parkom. Upoznao je lokalno stanovništvo. Imao je sopstvenu ordinaciju, bio je poštovan. Već tri meseca uspešno preživljava i uklapa se u ovaj ritam života. Posla nema previše, u ambulanti mu pomažu dve medicinske sestre, obe žive u zgradama na raskrsnici Mediteranske ulice. Jedna je starija gospođa, Vidosava Kulić, gura trideset devetu, a druga je mlađa, Biljana Kosić koja se kotrlja niz dvadeset osmu. Obe su srećno udate, tako da je gospodin doktor takoreći uskraćen za bilo šta osim nužnog kontakta i konverzacije sa njima. Ali su zato odlične radnice.
Ove nedelje ujutru je ustao malo kasnije, spremao je doručak, kajgana od tri jaja, zaliće malo kečapa odozgo. Napravio je finu salatu od paradajza i iseckanog peršuna, sve to složio na trpezarijskom stolu, seo je i privukao stolicu još malo bliže stolu. Pažljivo postavljeni viljuška i nož sa obe strane tanjira su mi bili na dohvat ruke. Pomirisao je svežu kajganu, uzeo viljušku i njome odvojio malo parče kajgane. Pažljivo je navukao na bodlje i ubrzano strpao u usta, nije imao više ni trunke strpljenja. Kao da je to uradio namerno, zazvonio je telefon posle prvog zalogaja. Hteo je da ga ignoriše ali su prijatelji oskudni ovde, iskoristiće svaku priliku za razgovor.
„Halo?“
„Doktore, vi ste?“ Rekao je ženski glas.
„Biljana? Ja sam, naravno, kako ste? Jako lepo od vas što ste pozvali.“
„Ne doktore, u ambulanti sam, doveli su zgaženu devojku, automobilska nesreća.“ Usplahireno je govorila.
„O Bože, pa da li je živa?!“ Doktoru se javila drhtavica.
„Jeste, već sam zvala hitnu iz grada, biće ovde za koji minut. Mislila sam da..“
„Sestro Biljana, nastavite sa radom, dolazim odmah!“
„Da, doktore.“ Spustila je slušalicu.
I pored velike žurbe, doktor Ivica Simić je navalio na kajganu, za manje od 30 sekundi nije je bilo više od pola. Za minut već je napuštao kuću i zaključavao ulazna vrata. Brzim koracima je krenuo ka ambulanti, ubrzo su koraci prešli u trčanje.
Prošao je kroz kapiju ambulante, primetio je gužvu na raskrsnici, videla su se oba vozila policije. Narod se okupio da vidi o čemu se radi, vest će u sutrašnjim novinama o ovome biti bajata kao prošlogodišnji kiseli kupus. Ovde vesti putuju brzinom svetlosti a novine, radio i televizija su nemoćni da prate taj ritam.
Pred očima doktora se našla devojka u crvenoj haljinici, haljina je bila natopljena krvlju u oblasti rebara, noge su imale posekotine, kao i stomak. Sestre Vidosava Kulić i Biljana Kosić su već previjale rane, pružale prvu pomoć. Svi su bili u nekakvoj panici.
„Doktore.“ Primetila ga je Vidosava. Klimala je glavom zabrinuto.
Doktor Ivica je dotakao ruku nesrećne devojke. Osetio je puls ali je ona još uvek bila u nesvesti, i bolje, niko ne bi žurio da se probudi ako treba da sazna da ima polomljenih nekoliko rebara i ko zna šta još. Nije hteo da rizikuje opipavanjem i probudi je, sigurno ni ona to ne bi želela.
Ambulantna kola iz grada bi uskoro trebalo da stignu, još uvek ih nema, ali svakog trenutka će stići.
Još uvek ih nema, prošlo je deset minuta. Stićiće. „Zovite opet!“



*****************************
Upravo ste pročitali prva 3 od 30 poglavlja moje novele pod nazivom Hiliš. Bilo mi je jako teško da izaberem poglavlje koje želim da pogledate, na kraju sam samo postavio prva tri. Voleo bih da čujem vaše komentare. Hvala najlepše.  :)

Boban

  • 3
  • Posts: 20.604
Re: Moj mali rad :)
« Reply #1 on: 13-12-2012, 22:19:57 »
Prvo se obaveži da se nećeš naljutiti na komentare ili komentatore, pa da krenemo...
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Moj mali rad :)
« Reply #2 on: 13-12-2012, 22:35:14 »
Jel' ugledala pogled?
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Lord Kufer

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.102
    • Poems and Essays
Re: Moj mali rad :)
« Reply #3 on: 13-12-2012, 23:33:55 »
Ja ovo ne mogu ni pored najbolje volje da zamislim: "Kružna ogledala sa umetničkim pokretima vajara kao okvir su ležala nedaleko njenog novog kreveta."




scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Moj mali rad :)
« Reply #4 on: 13-12-2012, 23:40:52 »
Saketi bi mogao.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Lord Kufer

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.102
    • Poems and Essays
Re: Moj mali rad :)
« Reply #5 on: 13-12-2012, 23:56:56 »
Vanceti - da, Sako - ne.

saturnica

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 2.745
Re: Moj mali rad :)
« Reply #6 on: 14-12-2012, 00:01:21 »
Kako ste neozbiljni.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Moj mali rad :)
« Reply #7 on: 14-12-2012, 00:06:27 »
A kad u obliku palme sedne pored ivice bazena? Evo, Saturnica će ozbiljno.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

saturnica

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 2.745
Re: Moj mali rad :)
« Reply #8 on: 14-12-2012, 00:07:25 »
Katarina Nesovic je imala ceo kraj (KAO) na dlanu. Ako nema rijeci kao, ispada da joj ceo kraj zaista stoji na dlanu.

saturnica

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 2.745
Re: Moj mali rad :)
« Reply #9 on: 14-12-2012, 00:09:14 »
A kad u obliku palme sedne pored ivice bazena? Evo, Saturnica će ozbiljno.
Uvijek treba dati prednost piscima da kazu sto misle, onda nakon vas, tek mi mali sitnozubi.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Moj mali rad :)
« Reply #10 on: 14-12-2012, 00:19:34 »
Čim se umorim skrolujući, još teže će mi biti čitajući. Zato ne čitam. Ni onu Hrundijevu skarabesku. Bem mu sunce, prvo kratko da nikog ne mrzi da čita. Kad pitamo, kao Sinlena, može li to u nekoj obimnijoj formi, onda to nešto znači.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Nego :)

  • 2
  • Posts: 12
Re: Moj mali rad :)
« Reply #11 on: 14-12-2012, 09:02:49 »
Prvo se obaveži da se nećeš naljutiti na komentare ili komentatore, pa da krenemo...

Bobane, voleo bih da pogledate tekst ispod i zatim krenete sa komentarima. Obavezujem se da se neću ljutiti na komentatore. Pažljivo ću proučiti ono što imate da kažete i nastojati da to što pre ispravim i u budućim radovima zaobiđem nekako.

Zahvaljujem se svima na ovakvom odzivu, premašili ste moja očekivanja.  :) Sve što kažete uzimam u obzir. Posle svih komentara ću postaviti priču koja će probati da ispravi većinu grešaka na koje ste ukazali.

8.










Prošlo je deset sati uveče i Nebojša Krtić je izleteo iz kuće nakon što je supruzi objasnio šta namerava da uradi. Naišao je na veliku podršku s njene strane.
Odvezao je auto kod auto limara na sređivanje. Znajući koliki je rizik, možda ovako nešto ipak neće proći ni u ovakvom mestu. Mada ako se Katarina Nešović probudi i ozdravi, možda i prođe i on ne ode u zatvor. Razmišljajući kao rešavalac problema, Nebojša Krtić se setio još jedne stvari: Krv na kolovozu bi mogla da potiče od nekakve životinje, recimo mačke ili psa, ili pacova.
Potrošio je par sati lutajući Hilišom u potrazi za bilo čime što puzi ili hoda, one koji trče već nije mogao da savlada. Video je dve mačke i jednog psa koji je bio još brži od mačaka. Nije imao sreće, to je sve. Pao je u iskušenje da ipak ode do sela Mekiš, tamo postoji kuća koja vrvi od mačaka, i ako upuca koju, neće se čuti, ako se čuje, neko će misliti da je lov u pitanju.
Obišao je još par puta ulice Hiliša pa je potom okrenuo auto, Zastavu, i uputio se ka selu Mekiš. To mesto je prazno.
Skrenuo je desno na stari put koji vodi do tog sela. Prošao je pored kuće doktora Ivice Simića. Pažljivo je posmatrao dvorišta, kao da je na patroli ali još pažljivije, najbolje bi bilo da ga niko ne vidi kad je tuda prošao. Zadržao je pogled na prozorima doktorove kuće.
Zavesa jednog prozora se pomerila, sada je spuštena. Da li je neko gledao sa te strane? Prokletstvo, Nebojša Krtić je napravio pesnicu od šake. Mirno je nastavio dalje, ništa u vezi toga nije mogao da učini. Put je pun rupa, Zastava je išla napred uz nejednak rad motora.
Ostavio je Hiliš za sobom i sada je imao ništa osim puta punog rupa. Neverovatno je kako priroda uzima nazad ono što joj je ostavljeno. Trava je nicala nasred ugažene trake kojima su se točkovi okretali. Između Hiliša i Mekiša je bilo nešto više od dva kilometra. Mekiš je gore u šumovitom brdu.
Jedino što je tamo odlazilo su ptice. Kuće su stare oko četrdeset godina i većina njih je urušeno, odavno napušteno. Udaljene su jedna od druge od pedesetak do sto metara i raštrkane svuda po brdu. Pitanje je da li se do nekih više može doći autom.
Kuća koja je najdalje na jugu je Nebojšino odredište. Oko te kuće, sagrađene od blata se uvek motaju mačke. Možda je previše pacova unutra? U svakom slučaju policajcu, rešavaocu problema, odgovara. Službeni pištolj je bio spreman da opali.
Prošao je pored dve suve vrbe koje su označavale ulazak u Mekiš. Izrasle su još kad je tu pored njih postojalo malo jezero. Voda tog jezera je nekako potonula, iscurila u zemlju nepovratno. Jedino se stari sećaju te vode, danas joj je zaboravljeno i ime jer više ne postoji.
Vozio je polako kroz noć, prošlo je nekoliko minuta od ponoći. Odjednom su mu svetla zatreperila, da li je nešto prošlo ispred njih ili su se ugasila na trenutak, nije znao. Ali je od tada nešto počelo da se igra s njim, iznutra.
Šta ako je u toj kući punoj mačaka i pacova u stvari leš ili nešto još gore? Šta ako ne uspe da se vrati u Hiliš? Šta ako postoji proročanstvo koje kaže da će on ovde doći baš večeras u ovo nezgodno vreme i da ga tamo čeka krug ljudi obučenih u skafandere sa kapama i noževima u ruci?
Usporio je automobil, odjednom nije mu se toliko žurilo da stigne na svoje odredište. Bez obzira na to, bilo je na vidiku.
Izvukao je pištolj iz kožne futrole, položio ga je na krilo kao da se odmara. Sklonio je ruku sa njega, metal je bio hladan i težak. Okretao je glavu levo i desno oko sebe, pažljivo gledao kroz prozore. Pogled u levo, kroz prozor mu je otkrilo lice osvetljeno svetlom kontrolne table, zelnkasto-crnom bojom. U odrazu je izgledao stariji, možda izgleda sve stariji što se bliže kreće kraju svog puta.
Napokon je ugledao urušenu kuću pred sobom. Ovo nije bilo mesto gde čovek želi da bude sam posle ponoći. Kuća je imala dva mala prozora i dva drvena vrata. Prozori su bili razbijeni a jedna vrata poluotvorena. Pred svetlima automobila našlo se njegovo odredište. Nije hteo da ugasi svetla, ostavio ih je da se njihov snop širi pukotinama i pokušaju da nateraju mrak da se povuče.
Izašao je na hladan ponoćni vazduh, nebo iznad njega nije imalo zvezde, bilo je oblačno ili su se zvezde sakrile od ovog mesta. Kao da je samo mrak gledao odozgo. Osvrnuo se i pogledao automobil i iza automobila; stari refleks kad god ostavi upaljen auto, Nebojša Krtić bi se zapitao kolike su šanse da neko upadne u njega i odveze ga kao što se inače dešava. Nije bilo nikog.
Zakoračio je napred sa pištoljem u ruci. Na pola puta do ulaza autmobil je zaštucao i ugasio se zajedno sa svetlima. Rešavalac problema je zažalio što je došao ovamo, možda ovo ipak nije bila dobra ideja. Stiskao je dršku pištolja. U tišini se ništa nije čulo.
U podnožju drvenog praga je primetio da se nešto pomerilo. Ispružio je ruku, vrh cevi je uperen u sumnjiv pokret.
Opalio je.
U kući se pokrenula lavina pokreta. Nebojša je zgrabio ustreljenu dlakavu loptu i krenuo ka automobilu, ispod sedišta suvozača je prethodno postavio novine, da ne bi uprljao krvlju i ovaj auto.
Buka u kući je rasla, čuli su se mjauci i civkanje miševa, pacova ili čega već. Otvorio je vrata suvozača i bacio dlakavu loptu unutra. Obišao auto i seo za volan. Nagazio kvačilo i okretao ključ, motor je verglao, pokušavao da se pokrene kao starac koji pokušava da ustane sa niske stolice.
Ne sada, mislio je Nebojša Krtić, ne sada jebem li ti sve. Napravio je pauzu od pet sekundi i ponovo zaverglao. Vrata kuće su se pomerila kao da ih je nešto rukom cimnulo i otvorilo.
Motor je upalio, svetla su oživela i osvetlila staru kuću.
Na vratima nije stajao niko.
Okrenuo je auto što je brže mogao, pritisnuo gas i otišao sa tog mesta koje je poželeo da što pre zaboravi. Urađeno je, baciće leš mačke pored puta i uslikaće ga kao dokaz ujutru pre nego što sunce izađe.
Kada se vratio u nedra Mediteranske ulice u Hilišu, Nebojša je sa ljutnjom mrmljao sebi u bradu kako ono mesto u brdima treba spaliti i uništiti. Primetio je da mu je ruka kojom je zgrabio životinju krvava. Nije bio siguran da li ima pacova ili mačku. Krzno je crno. Prošavši ispod ulične rasvete, uverio se da je u pitanju mačka, ne tako velika, ali je bila mačka. Možda je na kolovozu previše krvi da bi sve izašlo iz ove mačke ali moraće da posluži.
Nebojša Krtić više nikada u životu neće ubiti mačku, niti otići voljno u Mekiš.

Nego :)

  • 2
  • Posts: 12
Re: Moj mali rad :)
« Reply #12 on: 14-12-2012, 11:57:55 »
Ja ovo ne mogu ni pored najbolje volje da zamislim: "Kružna ogledala sa umetničkim pokretima vajara kao okvir su ležala nedaleko njenog novog kreveta."

To bi odprilike ovako trebalo da izgleda, samo sa još više fensi okvirom :)



Čim ogledalo leži znači da nije okačeno o zid, a čim nije okačeno o zid, možda je ručno ogledalo. Nisam bar najbolje rešio  taj detalj, ali biće bolje.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.050
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Moj mali rad :)
« Reply #13 on: 14-12-2012, 12:11:09 »
Ono što si rekao tom rečenicom je da su oko ogledala pokreti vajara (vajari izvode akrobacije oko ogledala pa to služi kao okvir, šta li?), i ispustio si "OD" "njenog novog kreveta".

Nisam odmakla dalje od prvog pasusa, pripovedanje je nezgrapno i liči na jako loš prevod s engleskog. Liči i na tekst koji autor nijednom nije pročitao nakon što ga je napisao.

Izvini, ali nemam želju da čitam dalje.
We're all mad here.

Nego :)

  • 2
  • Posts: 12
Re: Moj mali rad :)
« Reply #14 on: 14-12-2012, 13:03:56 »
Hvala angel011, ubeležio sam zamerke, nadam se da ćeš imati želje da u budućnosti pogledaš koji moj rad. Pozdrav  :)

Boban

  • 3
  • Posts: 20.604
Re: Moj mali rad :)
« Reply #15 on: 14-12-2012, 13:14:32 »
Prosto rečeno, ovo nije dovoljno dobro da bi bilo čitano.
Problema ima na sve strane, i sitnih i krupnih.
Zanemariću elementarno nepoznavanje pravopisa i gomilanje prideva koji su posuti preko svega.
Osnovna muka ovde je što rečenice ne teku glatko. Nešto ih remeti. Autor pokušava da izgradi atmosferu na način kako je to radio Kafka u nekim svojim delima, pominjanjem mnoštva nepovezanih situacija u uzastopnim rečenicama, ali ako to nije urađeno vešto, onda je efekat jadan.
Ovo je mnogo teško čitati jer je nezgrapno na nivou građenja rečenice, praktično možemo reći da je stil neuk, mladalački... ne neizbrušen, nego nedovršen.

Nemaš tačku gledišta, tj. ja kao čitalac nemam lik za koji bi se vezao; ti kao pisac šaraš od lika do lika i ne daješ mi mogućnost da se s nekim poistovetim. Takav način pisanja forsirali su pisci horora osamdesetih, ali to meni nije funkcionisalo ni kod svetski poznatih autora a kamoli u ovakvom početničkom batrganju.

Uhvatio si se zalogaja koji daleko prevazilazi tvoje spisateljske mogućnosti i to ne samo u prostom pisanju nego i osmišljavanju radnje i postavci. Nemaš nijednu sliku koju si dočarao pripovedačkim postupcima već samo one koje taksativno nabrajaš.

Ako želiš da budeš pisac koga će ljudi rado čitati, čeka te mukotrpan, dugotrajan i možda preveliki posao. Mislim da ove radionice na ZS, gde bi davao završena konačna dela, mogu da daju pravi uvid kako stvari stoje i kuda treba da se razvijaš. Ako daš priču i dobiješ malo ili nimalo glasova, onda je to siguran znak da ti nije vreme da se rveš sa dužim formama i romanom, a svakako ne da planiraš knjigu u bliskoj budućnosti.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Brock Landers

  • 4
  • 3
  • Posts: 15.814
    • Radioaktivna aleja
Re: Moj mali rad :)
« Reply #16 on: 14-12-2012, 13:15:02 »
Ono što si rekao tom rečenicom je da su oko ogledala pokreti vajara (vajari izvode akrobacije oko ogledala pa to služi kao okvir, šta li?), i ispustio si "OD" "njenog novog kreveta".

Nisam odmakla dalje od prvog pasusa, pripovedanje je nezgrapno i liči na jako loš prevod s engleskog. Liči i na tekst koji autor nijednom nije pročitao nakon što ga je napisao.

Izvini, ali nemam želju da čitam dalje.


Ал си намћор!

Nego :)

  • 2
  • Posts: 12
Re: Moj mali rad :)
« Reply #17 on: 14-12-2012, 14:16:52 »
Prosto rečeno, ovo nije dovoljno dobro da bi bilo čitano.
Problema ima na sve strane, i sitnih i krupnih.
Zanemariću elementarno nepoznavanje pravopisa i gomilanje prideva koji su posuti preko svega.
Osnovna muka ovde je što rečenice ne teku glatko. Nešto ih remeti. Autor pokušava da izgradi atmosferu na način kako je to radio Kafka u nekim svojim delima, pominjanjem mnoštva nepovezanih situacija u uzastopnim rečenicama, ali ako to nije urađeno vešto, onda je efekat jadan.
Ovo je mnogo teško čitati jer je nezgrapno na nivou građenja rečenice, praktično možemo reći da je stil neuk, mladalački... ne neizbrušen, nego nedovršen.

Ovaj deo vašeg komentara mi je od velike koristi.

Nemaš tačku gledišta, tj. ja kao čitalac nemam lik za koji bi se vezao; ti kao pisac šaraš od lika do lika i ne daješ mi mogućnost da se s nekim poistovetim. Takav način pisanja forsirali su pisci horora osamdesetih, ali to meni nije funkcionisalo ni kod svetski poznatih autora a kamoli u ovakvom početničkom batrganju.

Kada se čita od početka do kraja, trebalo bi da se dobije tačka gledišta, problem je što sam ovde postavio samo prva 3 poglavlja i osmo. Kada se pročita prolog i sve do kraja, to bi trebalo da za nijansu bolje izgleda. Čak postoji i neka vrsta razvoja karaktera, ali zadržimo se na ovome što je ovde prikazano. Kada se kasnije uđe malo u prošlost karaktera i njihove međuljudske odnose, postoji šansa da se čitalac poistoveti sa njima. To je definitivno neophodno za dobru priču.

Tačno! :) Horor pisci osamdesetih godina, baš sam na to ciljao.

Uhvatio si se zalogaja koji daleko prevazilazi tvoje spisateljske mogućnosti i to ne samo u prostom pisanju nego i osmišljavanju radnje i postavci. Nemaš nijednu sliku koju si dočarao pripovedačkim postupcima već samo one koje taksativno nabrajaš.

Da, ovo je bio prvi pokušaj neke veće forme. Izašlo je nekih 30,000 reči. Treba još vežbanja.

Ako želiš da budeš pisac koga će ljudi rado čitati, čeka te mukotrpan, dugotrajan i možda preveliki posao. Mislim da ove radionice na ZS, gde bi davao završena konačna dela, mogu da daju pravi uvid kako stvari stoje i kuda treba da se razvijaš. Ako daš priču i dobiješ malo ili nimalo glasova, onda je to siguran znak da ti nije vreme da se rveš sa dužim formama i romanom, a svakako ne da planiraš knjigu u bliskoj budućnosti.

Učestvovaću na radionici sigurno, jedva čekam.

Hvala na vašem vremenu. Pozdrav :)


Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.310
Re: Moj mali rad :)
« Reply #18 on: 20-04-2016, 00:39:47 »
Priča 8.

"U odrazu je izgledao stariji, možda izgleda sve stariji što se bliže kreće kraju svog puta."

-Loše sročeno

"U kući se pokrenula lavina pokreta"

-opet loše sročeno.

"Buka u kući je rasla, čuli su se mjauci i civkanje miševa, pacova ili čega već."

-izbegao bih korišćenje ovakvih reči, treba biti određeniji.


Random metodom sam uzeo baš ovu priču da čitam. Sviđa mi se kako si opisivao tok misli policajca, a što se tiče postizanja atmosfere hororičnosti  to nije baš sjajno izvedeno...nešto tu fali. Da je reč o banalnom događaju saznajemo tek na kraju, moglo je da zvuči više creepy.

 
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana