Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1660478 times)

SaksOverkill and 2 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12350 on: 19-05-2018, 12:37:35 »
WILL ANY GENTLEMAN...? Michaela Andersona je adaptacija pozorišnog komada Vernona Sylvainea. Reč je o vodvilju čiji je glavni junak mlaki službenik koji pod uticajem hipnoze postaje mangup i upada u razne nevolje. Anderson solidno ali bez naročitog nadahnuća režira ovu komediju sa nategnutom premisom koja umnogome ne prevazilazi svoje pozorišne korene.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12351 on: 20-05-2018, 20:15:36 »
Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.
 
Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno - imao je rekordnu BO zaradu u Petak - ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.
 
Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.
 
Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.
 
Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati - na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa - ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa "Tanose" verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.
 
Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.
 
Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.
 
No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.
 
*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo
 
Ova "stripovska višeslojnost" znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao "ljudima u kostimu" već kao "ikonama koje govore" (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča - sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene - a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.
 
I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.
 
TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.
 
Ostalo je svakako sve što očekujete od '80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12352 on: 20-05-2018, 21:08:31 »
Na kraju te je ipak osvojio...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12353 on: 20-05-2018, 21:08:56 »
DOMINIQUE Michaela Andersona je horor u kome Cliff Robertson igra bogataša čija žena počini samoubistvo a onda on počinje da doživljava sa njom, ili njenim duhom.

DOMINIQUE nije uspešan film pre svega zbog toga što je raslojen na tri elementa a to su život bračnog para, misteriozne pojave i konačno razrešenje. Problem je u tome što te tri stvari nikako nisu prožete. Film se bavi ekspozicijom, potom serijom misterioznih događaja i na kraju se razrešava.

Samo razrešenje je nezadovoljavajuće ali to u krajnjoj liniji nije osnovni problem filma. Problem je kako rekoh raslojenost. Otud, ne može niko da pomogne ovom spoju, ni solidna inscenacija Michaela Andersona koja nažalost ovde nije naročito nadahnuta ali je korektna, a ni Cliff Robertson kao rutinirani glumac nema mnogo prostora da bude efektno uposlen.

Otud, DOMINIQUE ostaje jedan minoran i prazan film u Andersonovom opusu.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12354 on: 20-05-2018, 21:16:51 »
Na kraju te je ipak osvojio...

Ma, u to nikad nije bilo sumnje. Otišao sam na projekciju u  Deadpool majici.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12355 on: 20-05-2018, 21:34:45 »
THE JEWELLER’S SHOP je treći film u “papskom triptihu” Michaela Andersona. Kada se ispostavila da je Papa Jovan Pavle II veliki fan filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je na određeni način anticipirao njegov dolazak kao neitalijanskog pape, Anderson je dobio ponudu da snimi film po njegovoj pozorišnoj drami napisanoj 1960. godine.

Andersnov film je melodrama sa vrlo mlakim, verovatno je ideja da bude sa blagim, narativom o lkubavi i bračnoj zajednici. Priča je vrlo jednostavna i prati ljubavne beze i brakove nastale u dve generacije Poljaka. Jedna je ometena Drugim svetskim ratom a druga je ometena uvidom u presahle emocije u brakovima svojih roditelja.

Pietro Bembo i njegovo prozno delo GIL ASOLANI su bili uzor za Woytilinu dramu, a Andersonov film je na neki način preteča danas vrlo aktivne scene crkvenog filma, naročito u Americi.

Pojavno gledano, THE JEWELLER’S SHOP je jedna pitoma, poučna melodrama kakvu smo videli puno puta i ne donosi ništa novo sem što je dosta tvrda i jasna u iznošenju svojih poenti. Međutim, ona je armirana činjenicom da je nastala po Papinom rukopisu napisanom pred preuzimanje dužnosti u Vatikanu. U tom smislu podseća na danas dosta uspešne verske melodrame koje postižu velike uspehe kod američke konzervativne publike, mahom protestantske provenijencije.

THE JEWELLER’S SHOP je nažalost film koji nije imao neki veliki odjek i danas ga čak nije ni preterano jednostavno naći. Gedalac koji od ovog filma očekuje neku ekskluzivnu dozu spiritualnosti, neće je nači. Isto tako, Anderson izbegava da zalazi previše duboko u ovu melodramu da ne bi poremetio njenu auru papinog dela. Tako film nažalost ostaje na površini, nedovoljno psihološki produbljen, niti eksplicitno spiritualan.

Za glavne uloge su angažovani Ben Cross, Olivia Hussey, Daniel Olbrychski i Burt Lancaster a muziku je radio iskusni Michel Legrand. Ova kanadsko-italijanska produkcija je pošla iz Italije i postala internacionalna tako da ima dosta jak italo-šmek spojen sa kanadskim lokacijama. Pored Kanade, sniman je u Alpima i u Poljskoj pored kraj Hladnog rata.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12356 on: 21-05-2018, 01:29:47 »
THE JEWELLER’S SHOP je treći film u “papskom triptihu” Michaela Andersona. Kada se ispostavila da je Papa Jovan Pavle II veliki fan filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je na određeni način anticipirao njegov dolazak kao neitalijanskog pape, Anderson je dobio ponudu da snimi film po njegovoj pozorišnoj drami napisanoj 1960. godine.

Andersnov film je melodrama sa vrlo mlakim, verovatno je ideja da bude sa blagim, narativom o lkubavi i bračnoj zajednici. Priča je vrlo jednostavna i prati ljubavne beze i brakove nastale u dve generacije Poljaka. Jedna je ometena Drugim svetskim ratom a druga je ometena uvidom u presahle emocije u brakovima svojih roditelja.

Pietro Bembo i njegovo prozno delo GIL ASOLANI su bili uzor za Woytilinu dramu, a Andersonov film je na neki način preteča danas vrlo aktivne scene crkvenog filma, naročito u Americi.

Pojavno gledano, THE JEWELLER’S SHOP je jedna pitoma, poučna melodrama kakvu smo videli puno puta i ne donosi ništa novo sem što je dosta tvrda i jasna u iznošenju svojih poenti. Međutim, ona je armirana činjenicom da je nastala po Papinom rukopisu napisanom pred preuzimanje dužnosti u Vatikanu. U tom smislu podseća na danas dosta uspešne verske melodrame koje postižu velike uspehe kod američke konzervativne publike, mahom protestantske provenijencije.

THE JEWELLER’S SHOP je nažalost film koji nije imao neki veliki odjek i danas ga čak nije ni preterano jednostavno naći. Gedalac koji od ovog filma očekuje neku ekskluzivnu dozu spiritualnosti, neće je nači. Isto tako, Anderson izbegava da zalazi previše duboko u ovu melodramu da ne bi poremetio njenu auru papinog dela. Tako film nažalost ostaje na površini, nedovoljno psihološki produbljen, niti eksplicitno spiritualan.

Za glavne uloge su angažovani Ben Cross, Olivia Hussey, Daniel Olbrychski i Burt Lancaster a muziku je radio iskusni Michel Legrand. Ova kanadsko-italijanska produkcija je pošla iz Italije i postala internacionalna tako da ima dosta jak italo-šmek spojen sa kanadskim lokacijama. Pored Kanade, sniman je u Alpima i u Poljskoj pored kraj Hladnog rata.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12357 on: 21-05-2018, 14:05:11 »
 Li revealed in 2013 that he was suffering from hyperthyroidism as well as a heart condition, and a litany of on-set injuries also have affected his health.

Jet Li’s appearance during a recent visit to Tibet has sparked concern for the martial arts legend's health. Pictures of an aged and frail Li shocked his fans online. Many people on social media in China and Hong Kong have been drawing unfavorable comparisons between the 55-year-old  Expendables star and someone 20 or 30 years older, according to a report in Hong Kong’s Apple Daily.

 

Li revealed in 2013 that he was suffering from hyperthyroidism as well as a heart condition. Quoting his doctor, Li said at the time that he could “either continue making [action] films or spend the rest of his life in a wheelchair.” Earlier serious injuries to his legs and spine sustained on film sets over the years had also limited his movements, and he admitted he can no longer stand for a long period of time without hunching.

Reluctantly withdrawing from filmmaking, Li has in the last few years dedicated his time to his charity, The One Foundation, which mainly focuses on disaster relief and children’s welfare in China.

A devout Buddhist, Li was spotted at a temple in Tibet in a recent photo and was allegedly addressed as “grandpa” by a group of school children due to his elderly appearance. He has credited his religious belief with helping him cope with his illness.

Li has practiced wushu since the age of eight, winning numerous awards, and once went to the U.S. to perform as part of the China national wushu team for then U.S. president Richard Nixon. After retiring from wushu at the age of 19, he made his name in the movie business with his debut, Shaolin Temple (1982), which became a hit in Greater China, earning more than US$2 million in Hong Kong alone. Famed for his kung fu skills and boyish good looks, he attained Hollywood stardom in 1998 in Lethal Weapon 4 against Mel Gibson, and went on to star in Romeo Must Die (2000),The Forbidden Kingdom (2008) with Jackie Chan and The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor (2008).

Li and his family were vacationing in the Maldives during Christmas 2004 when the Indian Ocean tsunami hit. Although the actor was unharmed, the experience prompted him to start his work in philanthropy, setting up The One Foundation in 2007.

Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12358 on: 21-05-2018, 15:10:13 »
Greota, baš. Li je čovek sa velikim CV-jem. I lepo je da se danas bavi dobrotvornim radom.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12359 on: 22-05-2018, 23:10:00 »


Michael Bay and Ryan Reynolds are the latest A-listers headed to Netflix.

Netflix will co-finance and distribute Bay’s next film, “Six Underground” starring Reynolds, marking the first time the director and actor will be working with the streaming service.

The pic was developed by Skydance and brought on Bay and Reynolds before going to Netflix to partner on the project where they will serve as a co-financier and producer.

Bay’s home studio Paramount was considered at one point given Bay’s long standing relationship with the stuiod, but in the end, Netflix won out after it committed to Bay’s budget of around $125 million, making it the biggest production to date passing “The Irishman”, which sources say had a budget of around $106 million.

The deal is another milestone for Netflix and film chief Scott Stuber as the studio continues to draw major talent. Netflix has been drawing more and more actors like Will Smith and Brad Pitt, but Bay is one of the first big-name directors to bring a big-budget tentpole to the studio.

For the Reynolds, the movie marks another possible franchise to add to his resume, with “Deadpool 2” off to a powerful start at the box office. The other element that made “Six Underground” appealing to Reynolds, besides working with Bay for the first time, is that a Netflix film does not include the world press commitments that a major studio movie like “Deadpool” requires, and will give him the chance to immediately jump back into developing the next “Deadpool” and “X-Force” pic for Fox.

The film will also reunite him with “Deadpool” and “Deadpool 2” scribes Paul Wernick and Rhett Reese, who wrote the spec.

The actioner is based on an original idea from Wernick and Reese, who will also executive produce. Skydance’s David Ellison, Dana Goldberg, and Don Granger will produce “Six Underground” along with Bay.

Variety first reported in March that Bay was planning “Six Underground” and the Amblin pic “Robopocalypse” as his next two films. Bay still plans to shoot this and “Robopocalypse” back to back, with the latter going into production in 2019. “Six Underground” is targeting a summer start of production for a worldwide release in 2019 on Netflix.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12360 on: 23-05-2018, 04:17:09 »
OKUPIRANI BIOSKOP Senke Domanović je dragocen film koji beleži uspon i pad ideje da se okupira Bioskop Zvezda. Sam film ni ne pokušava da objasni kompleksnu situaciju sa bioskopima Beograd Filma i uopšte sa single screen bioskopima širom sveta. Otud, ovaj film treba posmatrati pre svega kao priču koja je isključivo fokusirana na protagoniste ovog slučaja. Naravno, u čitavoj poplavi poluinformacija koja je zadesila javnost, mnogi aspekti celog slučaja ostali su nerazjašnjeni. Sada se sami autori OKUPIRANOG BIOSKOPA suočavaju sa temom koju su prećutali, a to je mala gledanost ovog filma u Dvorani kulturnog centra gde u distribuciji verovatno neće imati ni onoliko gledalaca koliko je bilo okupatora ili onoliko koliko prima Zvezda a to je dosta ozbiljnih 370 gledalaca. Dakle, netretiranje pitanja single screen cineme na terenu i činjenica da Beograd danas ne samo da ima više sala nego u vreme Beograd Filma nego ima i više art house bioskopa nego što je ikada imao, sustižu autore filma posle premijere, kad već nisu u samom filmu.

No, u redu, na svu sreću, Srbi se uvek potrude da se brzo posvađaju tako da ovaj jednostrani pogled ubrzo postaje sve samo ne jednostran. Naime, ta jedna strana koja je okupirala bioskop se ubrzo toliko posvađala i razišla, i stvorila jaz između grupacija da neki od njih na kraju više nisu ni kročili u Zvezdu.

I prava vrednost ovog filma je dakle u tome. Sva ova jednostranost u prikazivanju kompleksnog problema nadoknađena je čitavim varijetetom namera, potreba i dela onih koji su okupirali bioskop. Na svu sreću, ovaj film se ne može posmatrati kao bilo čiji character assassination, i to je jako važno ali svakako da će svaki gledalac, u zavisnosti od preferenci lako vremenom prepoznati koga gleda kao pozitivca a koga kao negativca.

Prava je šteta što je mobilizacija publike izostala jer je Siniša Dugonjić izvanredno snimio ovaj film, naročito ako imamo u vidu da su događaji najvećim delom snimani u trenutku kada su se dešavali i nije bilo puno prostora za estetizaciju. Dugonjićeva fotografija zaslužuje gledanje na velikom ekranu. Neki od najestetizovanijih kadrova u našoj kinematografiji ove godine snimljeni su dok je beleženo spontano dešavanje, i to je fini paradoks kojim možemo otvoriti vrlo kompleksni slučaj ovog filma.

OKUPIRANI BIOSKOP je slučaj gde očigledno nije bilo dovoljno diskusije pre akcije, i ono što nastupa kada do okupacije konačno dođe jeste zbunjujuća benevolentnost  glavnotokovske javnosti i političara zaduženih za kulturu, a kroz izostanak dalje borbe koja bi inspirisala okupatore otvara se problem njihove zbunjenosti i prostor za međusobne obračune.

Ekipa se deli na tri frakcije, filmadžije, marksiste i NGOovce. Na kraju, iz svega su najveću korist izvukli NGO aktivisti jer im je ovo bila jedna usputna stanica na putu izgradnje političke liste Ne davimo Beograd koja je četiri godine kasnije izašla na lokalne izbore, i neka lica sa te liste vidimo u ovom filmu. Mina Đukić je iskoristila okupaciju kako bi privukla pažnju za izlazak svog filma NEPOSLUŠNI, za to vreme prisutnog i u običnim multiplexima po tržnim centrima. Otud, jednog dana će ovaj film zbilja biti dokument - kako to kaže Ivan Velisavljević - o budućim protagonistima političkog života.

Kada se svako ko je mogao okoristio od ovog procesa, bioskop Zvezda je iznova napušten i prepušten onima koje taj bioskop najviše zanima.

Film to sve prikazuje, bez učitavanja ovih mojih procena, naravno, ali u suštini film ni ne obuhvata taj aspekt političke promocije učesnika okupacije koji će uskoro potom postati Ne davimo Beograd.

Naravno, ideologija na stranu, ono što čini sve učesnike ove akcije jeste njihov karakter i on se vrlo lepo ispoljava kroz ponašanje u bioskopu, sastanke na kojima se diskutuje o budućnosti cele akcije. Film vrlo lako prelazi iz studije različitih ideja u studiju različitih ljudi, a kako je reč o levičarima koji uživaju u korišćenju različitih fraza, postaje i teatralan u tom imitiranju političkih diskusija sa televizija na kojima su ovi mladi ljudi odrastali.

U svemu tome naravno nema mnogo mesta za film. Niko ne pominje filmove previše, i to je paradigmatično. Jedini koji pokazuje na ekranu da ga film ozbiljnije zanima je Ivan Velisavljević koji iz prostorija Zvezde uzima neke knjige o filmu koje ga zanimaju. U tom smislu, slično spielbergovom filmu READY PLAYER ONE koji sve vreme govori o filmovima ali se dešava u svetu u kome nema novih filmova, tako se i u OKUPIRANOM BIOSKOPU vrlo malo vidi film i vrlo malo se o filmu govori. Međutim, i jedan i drugi film mnogo govore kroz to “prisustvo odsustva” jer READY PLAYER ONE stoji kao ogledalo sveta u kome je sve nastavak ili rimejk a OKUPIRANI BIOSKOP prikazuje kinematografiju u kojoj je pozicija bitnija od same ideje šta treba da se snima.

Okupacija Zvezde je stoga bila lukrativna ne samo za Dobricu Veselinovića koji je uskoro bio prvi na izbornoj listi već i za mlade reditelje koji su okupirali bioskop i koji su do danas svi uspeli da debituju kao autori ili barem kao producenti.

Stoga, radnici i bioskop su iskorišćeni za političku i umetničku afirmaciju. Lenjin i Trocki su prepoznavali značaj kinematografije ali verujem da nisu slutili da će na kraju bioskopska mreže ne kao prikazivačka delatnost već kao fetiš biti efikasan propagandni alat.

Film se završava elegično, prikazuje bioskop koji je nekako “pripao negativcima” a “revolucija je propala”. Ipak, ja ovaj film vidim drugačije, kao čin u kome se pokazalo da su revolucionari “ispekli zanat”. Kraj ovog filma je zapravo sakriveni hepiend. A što se tiče “revolucije kao zanata”; u ovom filmu Hana Selimović recituje, ali ako se išta može naučiti iz Žilnikovih LIPANJSKIH GIBANJA, o “revoluciji kao zanatu” najbolje recituje Stevo Žigon.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12361 on: 23-05-2018, 04:18:24 »
SEPARATE VACATIONS je seks komedija koju je u Playboyevoj ko-produkciji snimio Michael Anderson. Ovo je canucksploitation naslov iz ipak pozne Andersovove karijere, film koji je praktično u startu namenjen kućnom tržištu kao osnovnom. U filmu nema erotike per se, a ono što ima je relativno meko, i dato vrlo često u humornom ključu.

Glavni junaci su muž i žena koji prolaze kroz krizu u svom braku i odlučuju da naprave pauzu tako što će otići na odvojene odmore. Na tim odmorima pokušavaju da nađu ljubavnike i da varaju, ali na kraju ne uspevaju i samo shvataju da treba da se vrate jedno drugom.

U suštini, ovaj film ne samo da govori o mladom bračnom paru kome su deca poremetila seksualni život već možemo reći da je njima i namenjen. Uprkos tome što je Playboy ko-producent, ovaj film ima pre svega melodramsku okosnicu i tematizuje temu braka i pokušava da ponudi i pouke o tome.

Nažalost, sve ono što scenaristi imaju da kažu, a i način na koji sve formulišu je klišetizirano i prilično isprazno. SEPARATE VACATIONS je solidan produkt za VHS eru i tadašnju televiziju ali nije naročito zanimljiv film.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12363 on: 23-05-2018, 15:16:11 »
#JAKO
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Re: The Crippled Corner
« Reply #12364 on: 23-05-2018, 22:35:26 »
OKUPIRANI BIOSKOP Senke Domanović je dragocen film koji beleži uspon i pad ideje da se okupira Bioskop Zvezda. Sam film ni ne pokušava da objasni kompleksnu situaciju sa bioskopima Beograd Filma i uopšte sa single screen bioskopima širom sveta. Otud, ovaj film treba posmatrati pre svega kao priču koja je isključivo fokusirana na protagoniste ovog slučaja. Naravno, u čitavoj poplavi poluinformacija koja je zadesila javnost, mnogi aspekti celog slučaja ostali su nerazjašnjeni. Sada se sami autori OKUPIRANOG BIOSKOPA suočavaju sa temom koju su prećutali, a to je mala gledanost ovog filma u Dvorani kulturnog centra gde u distribuciji verovatno neće imati ni onoliko gledalaca koliko je bilo okupatora ili onoliko koliko prima Zvezda a to je dosta ozbiljnih 370 gledalaca. Dakle, netretiranje pitanja single screen cineme na terenu i činjenica da Beograd danas ne samo da ima više sala nego u vreme Beograd Filma nego ima i više art house bioskopa nego što je ikada imao, sustižu autore filma posle premijere, kad već nisu u samom filmu.

No, u redu, na svu sreću, Srbi se uvek potrude da se brzo posvađaju tako da ovaj jednostrani pogled ubrzo postaje sve samo ne jednostran. Naime, ta jedna strana koja je okupirala bioskop se ubrzo toliko posvađala i razišla, i stvorila jaz između grupacija da neki od njih na kraju više nisu ni kročili u Zvezdu.

I prava vrednost ovog filma je dakle u tome. Sva ova jednostranost u prikazivanju kompleksnog problema nadoknađena je čitavim varijetetom namera, potreba i dela onih koji su okupirali bioskop. Na svu sreću, ovaj film se ne može posmatrati kao bilo čiji character assassination, i to je jako važno ali svakako da će svaki gledalac, u zavisnosti od preferenci lako vremenom prepoznati koga gleda kao pozitivca a koga kao negativca.

Prava je šteta što je mobilizacija publike izostala jer je Siniša Dugonjić izvanredno snimio ovaj film, naročito ako imamo u vidu da su događaji najvećim delom snimani u trenutku kada su se dešavali i nije bilo puno prostora za estetizaciju. Dugonjićeva fotografija zaslužuje gledanje na velikom ekranu. Neki od najestetizovanijih kadrova u našoj kinematografiji ove godine snimljeni su dok je beleženo spontano dešavanje, i to je fini paradoks kojim možemo otvoriti vrlo kompleksni slučaj ovog filma.

OKUPIRANI BIOSKOP je slučaj gde očigledno nije bilo dovoljno diskusije pre akcije, i ono što nastupa kada do okupacije konačno dođe jeste zbunjujuća benevolentnost  glavnotokovske javnosti i političara zaduženih za kulturu, a kroz izostanak dalje borbe koja bi inspirisala okupatore otvara se problem njihove zbunjenosti i prostor za međusobne obračune.

Ekipa se deli na tri frakcije, filmadžije, marksiste i NGOovce. Na kraju, iz svega su najveću korist izvukli NGO aktivisti jer im je ovo bila jedna usputna stanica na putu izgradnje političke liste Ne davimo Beograd koja je četiri godine kasnije izašla na lokalne izbore, i neka lica sa te liste vidimo u ovom filmu. Mina Đukić je iskoristila okupaciju kako bi privukla pažnju za izlazak svog filma NEPOSLUŠNI, za to vreme prisutnog i u običnim multiplexima po tržnim centrima. Otud, jednog dana će ovaj film zbilja biti dokument - kako to kaže Ivan Velisavljević - o budućim protagonistima političkog života.

Kada se svako ko je mogao okoristio od ovog procesa, bioskop Zvezda je iznova napušten i prepušten onima koje taj bioskop najviše zanima.

Film to sve prikazuje, bez učitavanja ovih mojih procena, naravno, ali u suštini film ni ne obuhvata taj aspekt političke promocije učesnika okupacije koji će uskoro potom postati Ne davimo Beograd.

Naravno, ideologija na stranu, ono što čini sve učesnike ove akcije jeste njihov karakter i on se vrlo lepo ispoljava kroz ponašanje u bioskopu, sastanke na kojima se diskutuje o budućnosti cele akcije. Film vrlo lako prelazi iz studije različitih ideja u studiju različitih ljudi, a kako je reč o levičarima koji uživaju u korišćenju različitih fraza, postaje i teatralan u tom imitiranju političkih diskusija sa televizija na kojima su ovi mladi ljudi odrastali.

U svemu tome naravno nema mnogo mesta za film. Niko ne pominje filmove previše, i to je paradigmatično. Jedini koji pokazuje na ekranu da ga film ozbiljnije zanima je Ivan Velisavljević koji iz prostorija Zvezde uzima neke knjige o filmu koje ga zanimaju. U tom smislu, slično spielbergovom filmu READY PLAYER ONE koji sve vreme govori o filmovima ali se dešava u svetu u kome nema novih filmova, tako se i u OKUPIRANOM BIOSKOPU vrlo malo vidi film i vrlo malo se o filmu govori. Međutim, i jedan i drugi film mnogo govore kroz to “prisustvo odsustva” jer READY PLAYER ONE stoji kao ogledalo sveta u kome je sve nastavak ili rimejk a OKUPIRANI BIOSKOP prikazuje kinematografiju u kojoj je pozicija bitnija od same ideje šta treba da se snima.

Okupacija Zvezde je stoga bila lukrativna ne samo za Dobricu Veselinovića koji je uskoro bio prvi na izbornoj listi već i za mlade reditelje koji su okupirali bioskop i koji su do danas svi uspeli da debituju kao autori ili barem kao producenti.

Stoga, radnici i bioskop su iskorišćeni za političku i umetničku afirmaciju. Lenjin i Trocki su prepoznavali značaj kinematografije ali verujem da nisu slutili da će na kraju bioskopska mreže ne kao prikazivačka delatnost već kao fetiš biti efikasan propagandni alat.

Film se završava elegično, prikazuje bioskop koji je nekako “pripao negativcima” a “revolucija je propala”. Ipak, ja ovaj film vidim drugačije, kao čin u kome se pokazalo da su revolucionari “ispekli zanat”. Kraj ovog filma je zapravo sakriveni hepiend. A što se tiče “revolucije kao zanata”; u ovom filmu Hana Selimović recituje, ali ako se išta može naučiti iz Žilnikovih LIPANJSKIH GIBANJA, o “revoluciji kao zanatu” najbolje recituje Stevo Žigon.

* * * / * * * *
Остаде ми само слика...

Ко је ко овде? Хоће ли филм бити приказиван на телевизији да видим на шта ми одоше паре?
Моја колекција дискова
"Coraggio contro acciaio"
"Тако је чича Милоје заменио свога Стојана."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12365 on: 23-05-2018, 22:36:37 »
Hoće.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12366 on: 23-05-2018, 22:56:07 »
Drugi sleva je Luka Bursać, pored njega Mina Đukić.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Re: The Crippled Corner
« Reply #12367 on: 23-05-2018, 23:01:44 »
Хвала. Има ли политичара на слици?
Моја колекција дискова
"Coraggio contro acciaio"
"Тако је чича Милоје заменио свога Стојана."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12368 on: 25-05-2018, 04:27:13 »
Хвала. Има ли политичара на слици?

Mislim da ne. Tu je još jedan od glumac, Vladimir Gvojić, a ove ostale ne mogu da identifikujem.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12369 on: 25-05-2018, 04:27:30 »
Johannes Roberts se pokazao kao solidan “tehničar” u svom prošlogodišnjem hitu o ajkulama. U nastavku nezasluženo uspešnih THE STRANGERSa, sa podnaslovom PREY AT NIGHT, nažalost ostaje samo određeni nivo stila i zanatske izvedbe, nažalost nedovoljan da se iole približi saspensu prošlogodišnjeg hita.

Meni je i prvi STRANGERS bio prilično sumnjivo ostvarenje, i kao hvaljen film i kao hit. Ni jedno ni drugo nije zasluživao. Prijem nastavka koji se pojavljuje skoro deceniju kasnije je mnogo umereniji, mlak je, a film jedino što može da ponudi jesu neki lepi kadrovi u nekim situacijama, i par zanimljivih lokacija.

Nije osnovni problem ovog filma što je priča slaba, ona je generic do tačke kao da ju je ispisao neki automat, i teško da može da zadovolji gledaoce koji je ikada gledao bilo kakav home invasion, slasher ili torture porn. Međutim, priča na stranu, problem je u tome što se ovde junaci ponašaju po svim zamislivim klišeima ovog podžanra da film postaje maltene parodičan. Ponašanje po klišeima je nažalost plod lazy writinga a ne namere ili želje da se dekonstruiše žanr. PREY AT NIGHT je nažalost nemaštovit film a šteta je u tome što bi Johannes Roberts mogao da snimi i dobar film, samo da ima predložak.

Reditelj prvog filma Bryan Bertino je među scenaristima ali to ne pomaže stvarima. Prosto ovaj scenario je traljav te je traljav.

Film efektivno traje 78 minuta. Od toga prvih pola sata nema horora, nema čak ni nekih zaista uzbudljivih nagoveštaja. Samo imamo hrpe melodrame i nekih kao ozbiljnih scena koje kasnije u filmu uopšte ne zaigraju. U tom pogledu, PREY AT NIGHT daje novu definiciju pojmu torture porn. Naime, ovde je porn sadržan u tome što do onoga što te zanima moraš da dođeš kroz dijaloške scene koje nemaju ama baš nikakve konsekvence po ono zbog čega smo pustili baš ovaj film.

PREY AT NIGHT je glup, ali bar nije dosadan i u tehničkom pogledu Johannes Roberts se ponaša maksimalno angažovano. Uz sve navedene mane, reč je o produktu koji je pošteno urađen u tehničkom pogledu, i to frustrira još više jer je nekako prijatnije kada gluposti režiraju neuke budale.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.097
Re: The Crippled Corner
« Reply #12370 on: 25-05-2018, 22:05:09 »
Na kraju te je ipak osvojio...

Ma, u to nikad nije bilo sumnje. Otišao sam na projekciju u  Deadpool majici.

ja vankontekstualno u punisher majici! 😂

meni prvi film definitivno draži, premda me ovaj baš zabavio, ne sećam se kad sam se toliko glasno smejala kao večeras. ima odličnog (a ima i tona banalnog) humora.
suzu sam pustila kad sam čula: “at least we’ve still got bowie, right?” .
muzika taman gde treba, sa milion referenci, a ac/dc u savršenom momentu.
sve u svemu, utisci su mi blizu mehovih. mora da je do godina i ejdžinga.  xrofl
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12371 on: 26-05-2018, 00:40:17 »
Bio sam nešto pod stresom ovih dana i odem opet da pogledam DEADPOOLa. Izuzetno mi je legao na drugo gledanje.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12372 on: 27-05-2018, 20:09:30 »
Pogledao se Solo i...
 
Pa, ovo je old skul akciona avantura u najboljoj holivudskoj tradiciji. Ispred mene su sedela deca uzrasta kog sam ja bio kada su me vodili da gledam prvi Star Wars i mislim da nije preambiciozno pretpostaviti da su oni uživali koliko i ja tada i da će ovaj film za njih predstavljati jednu dragocenu, prijatnu uspomenu na detinjstvo, kao što je to Star Wars za mene. Naravno, zastrašujuće je pomisliti da je to sve jedan isti serijal i reći danas da možemo da za trideset godina zamislimo nove nastavke Star Wars deluje, pa... gotovo distopijski. Ali ovaj film ne treba opterećivati tom stigmom.
 
Zapravo, Solo je imao dovoljno svojih stigmi da se s njima izbori i delovao kao moguće prvi istinski nepotreban film u ponovo pokrenutom SW serijalu. The Last Jedi je, svakako, film koji je trenutno na raspeću zbog svoje ikonoklastične orijentacije, ali se za njega ne može reći da je bio nepotreban, na kraju krajeva on je zbilja u značajnoj meri pogurao priču unapred i apdejtovao pozicije na kojima se svi nalaze. Solo je, u kontrastu sa tim origin story koji niko nije tražio i koji je pretio da ikoničnost lika Hana Soloa, sklopljenu od par rečenica koje su Lucas i Kasdan pobacali u prvih par filmova kao kul reference na njegovu prošlost, upropasti, gradeći oko tih par rečenica preskupe CGI set pisove.
 
Takođe, film je kreativno škripao i morao da preživi promenu na kormilu a dovođenje Rona Howarda su mnogi tumačili kao gašenje požara. Howard je, na kraju krajeva čovek sa mnogo uspešnih filmova ali bez izrazitog autorskog rukopisa i njegova uloga je, rezonovalo se, bila samo da doveze film u jednom komadu do garaže, a Dizni će već da se pokrpi ove sezone od drugih filmova.
 
Tu su bile i priče da je Ehrenreich pogrešno kastovan, da se ne snalazi, da je morao da uzima časove glume tokom snimanja i to jeste delovalo kao veliki problem. Harison Ford nije veliki glumac ali je glumac sa izrazitom harizmom i ako omladinac Ehrenreich to nije mogao da iznese, Solo je zaista pretio da bude bolno iskustvo.
 
But y'know what? Solo je ekstremno udoban i zabavan film, majstorski precizno i pouzdano vođen svemirski vestern sa pristojno oblikovanim heist zapletom, galerijom vrlo uspelih likova kojima je ovo prvo i poslednje pojavljivanje u Star Wars univerzumu i omjerom akcije, humora i nešto malo drame koji taman pristaje Star Wars klasiku. Ovo je i brz, dinamičan film koji, ipak, u kontrastu sa Deadpoolom 2 od prošle nedelje, ostavlja malo prostora da replike "rade", da glumci ispune prostor i ličnošću, ne samo superbrzim banterom i tu mogu da primetim da je Howard vrlo dobro osetio koji ritam je podesan, kako da od grupice protuva u centru filma napravi ubedljive zametke ikona koje poznajemo tri i kusur decenija unazad.
 
Solo je praktično ono što je Besson imao na umu sa Valerijanom, staromodna a razuzdana svemirska avantura u kojoj glavni junak pleni harizmom, drskošću i simpatičnom arogancijom, ali u kome, jer smo ipak u drugoj deceniji 21. veka, i žene imaju delatne, čak i presudne uloge. Han Solo je u originalnoj trilogiji od kriminalca postao heroj ne samo zato što je uvek imao srce od zlata skriveno ispod bele košulje i crnog prslučeta, već i jer je uz sebe imao love interest sa naglašenim majčinskim prerogativima, gde je njegova iskarirana alfa-poza imala priliku da se dobrovoljno sagne pred nekim ko ipak-zna-bolje. U ovom filmu žena je drugačijeg tipa - i treba pohvaliti Kasdanove što nisu išli na prosto kopiranje originalnog predloška - i njena je priroda višeslojna, delatna, sa svojom voljom ali i sa sopstvenim šarmom i duhom. Teorije zavere o tome kako Kathleen Kennedy, eto, upropasti Star Wars svojom feminističkom agendom su, naravno, idiotizam, ali opet, fakat je da novi Star Wars filmovi imaju raznovrsne i interesantne ženske likove, pa je Qi'ra koju igra Emilia Clarke još jedan i, možda, najbolji od njih, sa sopstvenim character arcom koji je vrlo zadovoljavajući.
 
Film na početku zapreti da će imati suviše crtanofilmovski ton, sa negativkom na Koreliji koja skoro kao da je izašla iz Nindža Kornjača, ali nakon jurnjave automobilima i dolaska na kosmodrom, stvari se radikalno menjaju. Solo je film koji ima "gritty" kvalitet najboljih Star Wars radova, ono što smo, makar i nesvesno, popušili do filtera u prva dva filma i što nam je strahovito nedostajalo u prikvelima. Solo ne samo da pokazuje razgažen, "lived in" univerzum, sa beskrajno šarmantnim mehaničkim kontrapcijama, katodnim monitorima i kosmičkim brodovima čiji kokpiti deluju kao da im instrumenti rade na sajle i dugmad koju morate udariti pesnicom da se pokrenu, već je i majstorski, u nekoliko poteza prikazana socio-politička pozadina istorijskog trenutka u kome se priča događa. Ratne scene vrlo uverljivo kanališu očaj Prvog svetskog rata, a momenti na kosmodromu, generalno ponašanje Imperijalnih trupa, sve jako uspelo prikazuje kako zapravo izgleda taj život na planetama koje jesu u sferi Imperijalnog interesovanja.
 
E, onda dolazi zaplet koji je... Da kažemo ovako: Star Wars je serijal tako ikoničke snage da je od jedne jedine rečenice iz prvog filma nastao ne samo ceo peti film, već posle njega i čitav Clone Wars serijal, i to je... monstruozno. U Solo opet, zaplet nastaje od, takođe jedne rečenice iz prvog filma, ali scenaristi su uspeli da oko nje - koliko god zapravo ona nemala smisla, jer, znamo već, parsek je mera za daljinu, ne za vreme - izgrade organski zaplet u kome se ambicija i žudnja malog uličnog trkača i hustlera sa Korelije poklapaju sa planovima ozbiljnog kriminalnog sindikata, sve uz katalizator u vidu lika matorog gangstera koji sanja o jednom poslednjem poslu i u mladom, nadobudnom kikirezu možda vidi sebe kad je bio klinac.
 
Ono što iz ovoga izrasta je, rekosmo već, odličan vestern sa heist podlogom u kome na silu sklepana ekipa ljudi, žena, vanzemaljaca i robota sa one strane zakona mora da izvede skoro nemoguću pljačku koja istovremeno replicira neke od najboljih zamisli prvog Star Wars filma (infiltracija, obmana, bekstvo iz zatvora) a onda uspeva da pokaže ikonički Kessel Run kao zaista over the top moment ali takav da u tom trenutku zaista verujemo u Hana Soloa i vidimo zašto su ga ovakvi momenti definisali.
 
Kao i drugi dobri vesterni, i ovaj ima nekoliko odličnih preokreta na kraju, koji nisu oslabljeni svojom predvidivošću, a tu mu pomaže to kačenje na nama već poznate elemente Star Wars istorije, pa ih tretiramo praktično kao počasne krugove.
 
Akcija, scenografija i efekti su odlični, sa ponovo dovoljno gritty šmeka da sve deluje "žešće" od The Last Jedi, i da ulozi deluju visoko, ali čini mi se da film najviše profitira na dobrom rukovanju likovima. Epizodisti poput Ria i L3 su izvrsni, sa svojim malim ali pamtljivim ulogama ekscentričnih sajdkikova, Donald Glover je vrlo dobar kao mladi Lando (i, sigurno nisam jedini koji bi gledao čitav film o njemu?), Woody Harrelson, predvidivo, jede sve ispred sebe sa svojim okorelim, ali ipak na kraju dana duševnim Bekketom, Paul Bettany je fenomenalan psihopata, ali Alden Ehrenreich je, ključno, vrlo dobar kao mladi Han Solo, sa pristojno odrađenim sazrevanjem lika, uspelim komedijaškim momentima i vrlo dobro pogođenom arogancijom neophodnom da ovaj lik proradi. Uz nju je lako i gutati dramske scene u kojima vidimo i Solovu emotivniju, ranjiviju stranu i, zapravo mu verujemo jer Ehrenreich uspeva da proda aroganciju kao pažljivo građeni štit, baš onako kako se to videlo i u Fordovoj klasičnoj izvedbi.
 
Han Solo, čovek, lik, ikona je, nije da to nisam rekao i ranije, verovatno važan za izgradnju moje ličnosti koliko i moj otac, moj prvi učitelj i Ron Jeremy, pa sam pomalo i strepeo dolazeći u bioskop. No, mogu da kažem da sam se odlično proveo, i da je ovo film koji i ljude što Star Wars ne prate, ili čak, ne vole, može dobro da zabavi, bez pretenzije da bude EVERYTHING CHANGES operetska epizoda poput The Last Jedi, ali sa punom svešću da i ovakva prikvel vinjeta treba da svoje likove respektuje i razume. Vrlo sam zadovoljan.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12373 on: 27-05-2018, 23:34:33 »
SOLO se slabo otvorio u Americi i ostatku sveta. Naravno, nije to ni flop ni write-off ali do sada najslabije STAR WARS otvaranje. Sada Disney ima priliku da okusi malo DCjeve gorke pilule kada film isprate priče o produkcionim problemima, premda je Disney u tome bio pionir sa JOHN CARTERom kod kog pritom "produkcioni problem" više stoji kao nerazumevanje procesa rada.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12374 on: 28-05-2018, 05:07:56 »
Da, zaradio je oko 101 milion a gađalo se 130+. A mislim da je jednim delom za ovo zaslužan The Last Jedi koji je sam za sebe imao dobru prodaju ali je, eto, pokvario reputaciju serijalu.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12375 on: 28-05-2018, 05:10:06 »
Ne znam. U svakom slučaju, fini podsetnik da se čak i u STAR WARSu hiperprodukcijom i mikromenadžmentom može proizvesti zamor...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12376 on: 28-05-2018, 05:11:08 »
Svaki novi film Jamesa Francoa je zastrašujuća pomisao. Međutim, čini mi se da je FUTURE WORLD nepravedno oklevetano ostvarenje. Naime, FUTURE WORLD je film koji je napravljen kao čist rip-off MAD MAXa sa elementima CHERRY 2000 i tu sad nema neke nauke a rekao bih da niko ni ne krije o čemu je reč i koji su uzori.

Film mi je bio dodatno zanimljiv za analizu jer je reč o Grindstone-Lionsgate naslovu, dakle o istoj koncepciji kao što čeka EDERLEZI RISING. O tome da su isti distributeri treba govoriti u spoju sa činjenicuom da je glavna junakinja ovog filma takođe android koji stiče samosvest.

Franco se nalazi u fassbinderovskoj fazi. Uporedo sa major projektima i ambicioznijim indiejem, on snima filmove raznih žanrova, ali mahom u indie okvirima i vrlo često sa fascinacijom na nivou jedne ili dve situacije oko kojih gradi čitav film. Ne čudi uostalom da je Franco snimio film o Tommy Wiseauu, kultnom reditelju koji je doduše slučajno stekao globalnu slavu snimivši neopisivo loš film.

FUTURE WORLD budžetski svakako nije ni blizu onoga što se danas radi kao MAD MAX a to je FURY ROAD, film sa oskarovkom u glavnoj ulozi i sa budžetom od 150 miliona. FUTURE WORLD je duhom i budžetom mnogo bliži sto puta jeftinijim produkcijama kojima je uostalom pripadao i sam MAD MAX.

FUTURE WORLD donosi nešto akcije, premda je film više jedna avantura koja ima elemente stripovskog postapokaliptičnog vesterna, psihodeličnog šamanskog filma i naravno pustinjske akcije sa motornim vozilima. U filmu nema akcije koja bi se na bilo kom nivou mogla meriti sa FURY ROADom, ali ono što ima je solidno i domišljato režirano.

Film je vrlo propulzivno režiran. Priča se brzo izlaže a kadriranje je sa dosta pokreta kamere, sa dosta kadar-sekvenci, sa snažnim vizuelnim “zamajcem” sadržanim u tom pokretu kamere koji vuče gledaoca zajedno sa likovima iz situacije u situaciju.

Junaci svakako nisu duboko razrađeni ali su ikonični. Milla Jovovich je scene stealer na završnoj destinaciji za kojom tragaju junaci. James Franco igra negativca i tretira ga kao nekoga ko je naprosto pohlepan i zao. Ako je nešto motivisalo Franca da pravi ovaj film to svakako nije lik koji je namenio sebi.

Kameo uloga Method Mana na nivou detalja ali Snoop Dogg kao pimp je tačan i vrlo zauzdan što je lepo videti. Glavnim junacima se mogu spočitati nerazrađenost ili pasivnost ali Jeffrey Wahlberg i Suki Waterhouse su velo ekspresivni i lako se uklapaju u sugestivnu stripovsku stilizaciju.

Kao koreditelj ovog filma potpisan je Bruce Thierry Cheung, redovni direktor fotografije na Francovim filmovima. Međutim, film nije snimao on već Peter Zaitlinger, redovni saradnik Wernera Herzoga i pokazao je priličan dar za akcioni film rađen u niskobudžetnim uslovima. U Panteonu ripoffova MAD MAXa, FUTURE WORLD nema čega da se stidi. Otud je niska ocena na IMDBu potpuno pogrešna procena ovog vrlo zabavnog filma.

Šta je razočaralo publiku?

Hm, MAD MAX rip-offovi su definitivno predmet interesovanja hipstera, setimo se filma THE BAD BATCH koji je prošle godine bio prikazan u Veneciji. FUTURE WORLD definitivno nije to i može biti da su gledaoci baš to očekivali. To naravno ne znači da je FUTURE WORLD savršen MAD MAX-derivat, pre svega zato što ni ne pokušava da bude inovativan ili izobilan u domenu akcije, ali u okvirima onoga što jeste a to je dinamična postapokaliptična avantura, on funkcioniše bolje nego što bi trebalo.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.097
Re: The Crippled Corner
« Reply #12377 on: 28-05-2018, 09:05:24 »
Ne znam. U svakom slučaju, fini podsetnik da se čak i u STAR WARSu hiperprodukcijom i mikromenadžmentom može proizvesti zamor...

well, ovo je malo pregeneralni zaključak, al ajde :)

kripe, moraš da pogledaš Solo, sigurna sam da bi ti se dopao.
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12378 on: 29-05-2018, 03:59:19 »
CARGO Bena Howlinga i Yolande Ramke je prošao ssrtiju žanrovskih festivala a na kraju je završio kao Netflix Original.  Martin Freeman igra oca porodice koji sa suprugom i bebom beži kroz australijsku pustoš za vreme nekakve zombi zaraze. U jednom trenutku gubi ženu a potom i sam postaje zaražen sa još 48 sati pre nego što će se pretvoriti u zombija.

CARGO je film koji želi da produbi tipičan žanrovski narativ, da smesti karaktere i “ljudske priče” u centar pažnje a da koristi žanrovsku priču kao okolnost koja je katalizator za psihološko preispitivajnje.

Martin Freeman je dobar glumac, ali nažalost niti ima dovoljnu harizmu da iznese ovaj film sam, niti je dovoljno ubedljiv karakterni specijalista kako bi se CARGO pretvorio u neku glumačku bravuru. To naravno ukazuje i na limitiranost žanrovske postake. Naprosto, auori nisu smislili okolnosti koji su dovoljno zanimljive da bi iz njih proizašla dovoljno uzbudljiva drama, bilo na nivou sklopa događaja bilo na nivou psihološke produbljenosti.

A Howling i Ramkeova i u pogledu izraza ostaju negde na pola puta, hteli bi studiju karaktera a hteli bi i suspense, hteli bi melodramu a hteli bi i horor pa na kraju CARGO ne postiže ništa od toga.

Egzaltacija među kritičarima slutim proističe iz toga što je eto ozbiljan glumac odlučio da glumi u pretencioznom žanrovskom filmu, ali mimo toga ovde nismo videli nikakav naročit kvalitet i svežinu.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12380 on: 29-05-2018, 05:00:00 »
U Srbiji palo ozbiljno objašnjavanje - za vikend DEADPOOL 2 imao 13 775 gledalaca a SOLO 7 805.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12381 on: 29-05-2018, 05:01:40 »
Da, isto ko u Americi. Raja se definitivno ohladila spram Soloa već u najavi.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12382 on: 29-05-2018, 05:02:22 »
Pa pazi, nije isto. U Srbiji nije izbio na prvo mesto.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12383 on: 29-05-2018, 05:13:25 »
Aha, ja sam malopre negde pročitao da je u USA Deadpool 2 ostao na prvom mestu ali sad vidim da je to bila obmana i da je Solo ipak prvi... Dobro. U svakom slučaju mislim da bi se tebi film dopao.
 
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12384 on: 30-05-2018, 13:42:27 »
U staro vreme, kada je Disney bio poznat po slabim igranim filmovima, kada je maltene naziv studija korišćen kako bi objasnio da je reč o nečemu lišenom autorskog pečata i formulisanom kao proizvod, nastao je film CONDORMAN, inspirisan romanom Roberta Sheckleya. Britanski filmski i televizijski rutiner Charles Jarrott je režirao ovaj film koji unekoliko anticipira buduće Disneyeve korake. Naime, glavni junak CONDORMANa je ekscentrični strip autor koji svaku avanturu svog maskiranog borca za pravdu voli da proživi u stvarnosti kako bi se uverio da su svi izumi njegovog junaka funkcionalni i uverljivi. Stripadžijin prijatelj koji radi za CIAu odluči da ga iskoristi u jednoj misiji i ubrzo junak iz stripa - Condorman postaje igrač u hladnoratovskoj poteri.

Film se delom dešava u Jugoslaviji iako nema podataka da je kod nas i sniman. Ipak, to što se tobože dešava kod nas, u "Pavloniji" dosta liči na Jugoslaviju, uz naravno poneki neuverljiv natpis (recimo "lekarna" piše na ćirilici). Deo "u Jugoslaviji" donosi i najzanimljiviji akcioni set-piece a to je automobilska potera koju je koreografisao Remy Julienne.

CONDORMAN se nažalost nedovoljno poigrava stripskim konvencijama, odnosom stvarnosti i pulp fikcije i njihovog prožimanja. Scenaristi nažalost tek načinju to pitanje ali ga nimalo ne produbljuju. U tom smislu, rekao bih da Philippe De Broca u istom tom periodu snima znatno intrigantnije filmove u ovom ključu.

Međutim, ako imamo u vidu da je ovo "Disney" film, i ovaj nivo dekonstrukcije stripa, ali i agenta 007 deluje više nego što bismo imali pravo da očekujemo. CONDORMAN nažalost nije dobar film, ali je i dalje vrlo dobro svedočanstvo o tome kakav je bio odnos Holivuda prema stripu u tom periodu i koliko su se stvari do danas promenile.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.271
Re: The Crippled Corner
« Reply #12385 on: 31-05-2018, 17:39:38 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12386 on: 01-06-2018, 00:48:20 »
KANGAMBA je film Rogelio Parisa iz 2008. godine. Reč je o ekranizaciji bitke za Kamgambu u Angoli koju su vodile angolansko-kubanske snage protiv pokreta UNITA iza kog je stajala podrška aparthejdskog režima Južne Afrike. Parisov film se može posmatrati kao punokrvni combat movie. Sniman je na lokaciji u Angoli i nema nikakve sumnje da se nije štedelo kad je reč o rekonstrukciji borbe i događaja.

Ono u čemu KANGAMBA oskudeva jesu dva elementa, jedan je vođenje priče a drugi je faktura slike. Film je sniman na elektronici, vrlo ozbiljno i dobro ali čini se da transfer na DVD nije rađen sa flmske kopije nego sa digitalnog zapisa tako da slika ima tu dubinsku oštrinu i bistrinu koja odaje digitalu. To nije prevelika smetnja ali sam film je ipak pravljen kao spektakl pa mu to stoji kao nedostatak.

Rogelio Paris je snimio film CARAVANA koji je prikazao rane dane rata u Angoli, dakle, tema mu je poznata a KANGAMBA je drugačiji projekat jer je komemorativniji u polazu.

Međutim, i KANGAMBA kreće iz pozicije priče o oficiru osobenjaku koji baš i ne prednjači u junačenju i prihvata sa dozom gročine slanje na front. Ali, onda kao veliki zavodnik pada na prelepu lokalnu udovicu a potom tokom borbe razvija ratnički duh. Film stoga ima početak koji se fokusira na ljude ali kako stvari odmiču, sve se više fokusira na trope ratnog filma i na komemorativni karakter priče.

Rogelio Paris se snalazi na oba fronta. Idu mu podjednako i karakterni delovi i bitka, ali u jednom trenutku, nevolje krećeu kada previše “proširi” priču pa krene da prikazuje i oficire iz Havane, i lokalne komandante i protivnike koji su sa druge strane. Paris nije imao potrebe za tim zahvatima jer je film učinio epizodičnim, rasplinutiom a na kraju je i potpuno izgubio nit glavnog junaka koju je jako brižljivo gajio.

Slično filmovima SANDS OF IWO JIMA i AFGHAN BREAKDOWN i kod Parisa glavni junak gine od metka koji ga sustiže posle bitke, i to je rešenje čiju neophodnost nažalost nisam prepoznao.

U svakom slučaju, ako imamo u vidu stalne kritike za flagwaving aspekte američkog filma, zanimljivo je videti kako jedna komunistička kinematografija poznata po svojoj avangardnosti pa i disidentstvu u odnosu na vladajuće figure, pribegava identičnim flagwaving strategijama kojih se ni jedan Milius ne bi postideo, s tim što bi ih on garnirao i humorom kog kod Parisa više nema kada krene bitka.

KANGAMBA je film koji zaslužuje pažnju ljubitelja ratnog filma. Pre svega kao informacija o tome kakve doprinose tom žanru daju Kubanci. Isto važi i za ljubitelje vojnih pitanja, ovde mogu da vide razne rodove kubanse vojske u akciji, na autentičnim lokacijama u maniru sovjetskog spektakla u kome se ne pita “šta košta”. Verujem da je i Angola podnela solidan deo troška snimanja ovog filma.

RED SCORPION je jedan od najpopularnijih filmova o Bush Warsima, a zanimljivo je da taj film ima finansijere iz prikrivene lobističke aparthejdske organizacije i da je bio jasno usmeren prema stvaranju javnog mnenja o kubanskom prisustvu u Angoli. Kubanci nisu izbegavali snimanje svojih filmova o ratu u Angoli, ali nisu odgovorili u formi bliskoj RED SCORPIONu već nečim kao što je KANGAMBA.

Parisov film je često deo raznih retrospektiva kubanskog filma u raznim zemljama, što po kulturnim centrima, što po staljinističkim partijama. Kubanski filmski institut je izdao vrlo ozbiljno DVD izdanje na dva diska sa raznim bonusima.

Nadam se da će biti prilike da ovaj film vidimo i negde u Beogradu na velikom ekranu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12387 on: 01-06-2018, 00:48:49 »
UNSANE Stevena Soderbergha je njegov pokušaj snimanja horora, s tim što je ovde više reč o onome što je eufemistički nazivano psiho-trilerom. Priča prati mladu ženu koju je traumatizovao stalker i njen nevoljni ostanak u duševnoj bolnici posle odlaska na rutinski pregled.

Po dolasku u bolnicu stvari za glavnu junakinju postaju tenzične, ispostavlja se da nije sve onako kako izgleda ali Soderbergh na kraju ni rediteljski ni scenaristički ne otkriva ništa naročito novo.

Film je sniman u relativno uskom formatu i deluje “klaustrofobično” ali isto tako deluje i malo televizijski. Povremeno se neka montažna rešenja pretvaraju u nemotivisanu egzibiciju, povremeno sve zaliči na jednu nerazrađenu improvizaciju, i na kraju samo eventualno jedna scena nudi nešto što do sada nismo videli, pa i to nismo videli na nivou power dynamica među likovima ali ne formalno, rediteljski, stilski…

UNSANE nije film koji odlazi do onih ekstrema besmisla do kojih Soderbergh ume da dosegne. Ali svakako da je ovo jedan minoran rad značajnog autora u poznoj fazi, kada ekstremi kolo vode, a promašaji su češći nego pogoci.

Soderbergh je još uvek dovoljno moćan da bez po muke ima cameo Matta Damona u ovom filmu ali isto tako nije reditelj kome možemo verovati na reč kada obeća inovaciju.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12388 on: 01-06-2018, 03:39:46 »
POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE Đorđa Markovića je ambiciozan ali na kraju ipak mlak i konfuzan dokumentarni film o mnogim temama, od kojih nijednu ne obrađuje ni adekvatno ni skrupulozno.

Ovo je film o Veljku Kockaru, predratnom strip crtaču i karikaturisti koji je radio za vreme rata da bi posle oslobođenja bio streljan za vreme crvenog terora. Istovremeno, ovo je film i o Aleksandru Zografu, strip autoru iz Pančeva koji je razvio interesovanje za slučaj Veljka Kockara kada je naišao na njegov neobični diznijevski strip Kaktus Bata. Konačno, sve ovo je i šira priča o temi karikature, umetničke slobode i represije.

U značenjskom i ideološkom smislu ovaj film je iskombinovao čitav niza nespojivih stvari. Uzdigao je Veljka Kockara na pijedestal umetnika koji je stradao ili greškom ili zato što je neko pogrešno razumeo ili zato što je neko zloupotrebio njegov dar, a jedino što na miru u filmu ne vidimo jeste Kockareva umetnost. Dakle, nemamo osnovnu informaciju o njegovom stilu, o tome čime se bavio. Ruku na srce, u animiranim deonicama biva oživljen njegov junak Kaktus Bata i to je lep detalj, ali se praktično ta stvar ne razrađuje u nekom jasnom smeru.

U filmu se čuje i vidi dosta toga ali ostajemo uskraćeni za to čime se bavio Veljko Kockar. Ne kažem ja da bi neki “dokaz” da je on bio dobar crtač ili veliki umetnik njegovu sudbinu učinila još tragičnijom, niti da bi obrnut slučaj, učinio njegovu tragediju manjom, ali ovo je jedan od onih filmova koji govore o umetnosti a završe najmanje se baveći onim od čega su počeli.

Kockar je streljan zbog toga što je radio u dizajn studiju Konstantina Kuznjecova, ruskog strip-autora, grafičkog dizajnera, “belog” izbeglice koji je tokom rata za naciste, dizajnirao i adaptirao već pripremljen dizajn iz Berlina. Iako film tvrdi da Kockar nikada nije radio za Kuznjecova, umesto da se posveti dokazivanju toga, bavi se time da se silom povežu propagandne karikature i slučaj Charlie Hebdo, a to nisu spojive stvari.

Strani sagovornici poput Roberta Crumba i Charlesa Alevrsona su tu da filmu dodaju production value, ali oni zapravo ne doprinose ovoj temi ni na koji referentan način. Naravno, zanimljivo je gledati Crumba jer on nije slučajno to što jeste ali u ovoj priči on je deplasiran zapravo.

Čitav niz takvih idejnih proizvoljnosti premrežava ovaj film. Tu sad više nije ni pitanje da li je ovaj film poslužio kao filmski izraz Srđana Cvetkovića i Koste Nikolića, a oni su ključni protagonisti od istoričara Drugog svetskog rata, pošto ove nije problem revizija ili ne, problem je što sve to nema smisla.

Isto važi i za Zografa koji je protagonista ovog filma ali ni on zapravo nije do kraja predstavljen kao glavni karakter, niti je do kraja objašnjen njegov umetnički rad. Tu onda nastupa i ta igrana nadogradnja gde se vrše ne samo rekonstrukcije već i lirski pasaži u kojima se javlja Kaktus Bata kao sporedni lik sa Zografom ali nažalost na kraju taj tehničko solidni detalj ne doprinosi naročito filmu.

Same rekonstrukcije su krute a ona kojoj muče Veljka Kockara ne bi li crtao deluje potpuno groteskno i besmisleno. Film traje oko sat vremena a dramaturgija se gradi na nategnutim, početnički postavljenim premisama i situacija, sa lažiranim radoznalostima i izrežiranim radovanjem kada se dođe do nekog otkrića. Sam element istrage i misterije je nategnuto i neubedljivo konstruisan.

Ambiciju ovog filma svakako treba poštovati ali rezultar je daleko slabiji od očekivanog. S jedne strane sveprisutan je utisak da imamo posla sa neostvarenim igranim filmom, a s druge strane ovako veliki tehnički trud i ovako široko zahvaćena tema rezultirali su sa jedva sat vremena filma. Naravno, formalno i to ga kvalifikuje kao dugometražni film ali realno po minutaži se nisu baš pretrgli.

U KAKTUS BATI ima šta da se vidi, i evidentan je trud. Nažalost, zakazali su dramaturgija i idejni sloj. Kad govorim o dramaturgiji najmanje govorim o “scenariju” a mnogo više na generalna opredeljenja u svim segmentima filmskog izraza.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12389 on: 03-06-2018, 02:28:19 »
CONDUCT UNBECOMING Michaela Andersona je ekranizacija komada Barry Englanda smeštena u britanski kolonijalni puk u Indiji i govori o slučaju napada na ženu jednog od oficira iza koga se kriju duboko zakopane tenzije i frustracije oficira.

Anderson je radio sa izuzetnom glumačkom podelom u kojoj su između ostalog bili Michael York, Christopher Plummer i Stacy Keach ali krajnji rezultat je ne samo previše teatralan već i previše trashy u fazi kada se konačno dokopa svog ishodišta.

Anderson pokušava sporadično da vizuelno oživi film ali u osnovi ne primenjuje neke od tipičnih trikova kojima probegavaju reditelji kada adaptiraju pozorišni komad kao što je recimo izlazak iz enterijera u eksterijera silom, i kad za to nema razloga.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12390 on: 03-06-2018, 16:32:40 »
DANS LE BRUME Daniela Robyja izlazi posle izvanrednog A QUIET PLACE Johna Krasinskog a po zapletu i osnovoj ideji ima čitav niz sličnosti koje podstiču na razna poređenja. Ona su u svakom pogledu na strani A QUIET PLACE, i nema sumnje da je Krasinski u svakom aspektu snimio bolji film. To međutim ne znači da DANS LA BRUME nije dobar i da ne nudi neki svoj ugao, u skladu sa mogućnostima.

DANS LA BRUME je priča o Parizu vrlo bliske budućnosti ali praktično savremenom, u kome se dešava prirodna katastrofa. Iz zemlje izbija toksični gas koji ubija sve pred sobom, ali prevashodno ljude. Glavni junaci su bračni par čija kćer boluje od retke, ali u tom trenutku sve češće bolesti, koja iziskujke da pcaijent živi u sterilnoj kabini. Odjednom i roditelji postaju izolovani, sakriveni na gornjim spratovima svoje zgrade do kojih gas nije uspeo da dopre. Vremenom, međutim, silazak dole postaje neumitan a ulice su zakrčene ugašenim automobilima, leševima i životinjama bez nadzora.

Po budžetu DANS LE BRUME je nešto malo jeftiniji od A QUIET PLACE ali sa cenom od skoro 13 miliona evra ovo je ipak skup evropski žanrovski film. Scenaristički ir diteljski je vešto i interesantno postavljen a zadržavanje daha kao generator saspensa nikada ne gubi na aktuelnosti. Daniel Roby ima osećaj za suptilnu spektakularnost i fino stvara utisak postapokaliptičnog Pariza kroz scene zadimljenih ulica i kretanje glavnog junaka po krovovima.

Uprkos tome što pojedini preokreti koji krunišu film padaju na pamet gledaocu tokom filmu, to su oni ishodi kojima se "gledalac nada" i koji kada se obistine postaju izvor zadovoljstva a ne razočaranosti u razrešenje filma.

DANS LA BRUME je vrlo solidan spoj filma katastrofe i napetog trilera o opstanku koji ne pokušava da simulira holivudske uzore ali nema razloga ni da se stidi u poređenju sa njima. Svakako je reč o dostojanstvenom uključivanju franmcuske kinematografije na teren gde se najbolje snalazi Holivud.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12391 on: 04-06-2018, 01:08:57 »
Mehmete, da li je Cable poslužio kao inspiracija Emiru Kusturici za lik Žage u filmu NA MLIJEČNOM PUTU?




Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12392 on: 06-06-2018, 03:46:39 »
Dugo sam čekao novi film Chrisa Nahona ali LADY BLOODFIGHT je nažalost B-naslov čak i po DTV standardima, svojevrsni produžetak Kumite filmova samo ovog puta sa ženama. Fotografija u ovom filmu deluje preoštro, digitalno. Borbe su solidne ali ne i epohalne, ni na borbama je fokus i na njima se prepoznaje da je uložen i najveći trud. Otud je sve ostalo u ovom filmu zbilja kriminalno.

LADY BLOODFIGHT ima nekog digniteta kao C-projekat koji samo bira “krtinu” i materijal za exploitation ali svakako je žestok pad za reditelja koji je obećavao kao što je bio Nahon. Ako imamo u vidu na šta ovaj film liči, slobodno možemo reći da ga je kritika još i dobro prihvatila.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12393 on: 06-06-2018, 23:19:52 »
FAHRENHEIT 451 je HBO ekranizacija klasika Raya Bradburyja koji je već snimljen u režiji Francois Truffauta. Poznati su pokušaji Mela Gibsona da snimi ovu ekranizaciju tokom devedesetih, a sada je ona realizovana za HBO sa Michael B. Jordanom i Michaelom Shannonom u glavnim ulogama. Jordan se vraća na HBO gde je počeo svoju glumačku karijeru kao klinac-diler u seriji WIRE, Shannon je na HBO igrao u BOARDWALK EMPIREu. Dakle, obojica su HBO veterani. Ramin Bahrani je dolazi na HBO posle nominacije za oskara.

Nažalost, njihova ekranizacija je tupava i suštinski bajata. Naime, Bradburryjev roman ima jednu od onih radikalnih premisa kroz koje se preklapaju razne aksioznosti, ali ono što Bahrami nudi je isprazna futuristička priča koja komunicira ovaj klasik na najbazičnijem nivou.

Film se dešava u svetu budućnosti posle Drugog građanskog ratau kome se spaljuju knjige jer se veruje da se u njima krije zlo koje seje sumnje ideologije, izaziva sukobe itd. Samo tri knjige su dozvoljene ali svet poprilično funkcioniše, ljudi su funkcionalni i socijalno inteligentni a uništavanje knjiga izgleda nikome nije uništilo ni radoznalost ni želju za čitanjem.

Kada se na to doda da su glavni junaci retrofuturistički postavljeni, vrlo kruti, bez ikakvog pokušaja da se stvari postave iole ubedljivije, da se junaci nekako istinski smeste u tu priču, FAHRENHEIT 451 deluje kao neka muzejska ekranizacija koja nam nudi jednu zastarelu i površnu sliku čuvenog romana.

U tom smslu BRIGHT Davida Ayera odstaje dobar primer kako se preko žanovskog oslonca može postaviti world building. Kod njega je film buddy cop priča o dva pandura u patroli kojima se dešava intriga u svetu gde je fantasy zapravo realnost. U FAHRENHEIT 451 ne dobijamo tu okosnicu. Naprotiv, dobijamo dva junaka koji kao da su svesni da dolaze u ekranizaciju romana, i kao da dolaze iz epohe prethodne ekranizacije, a istovremeno obojica ne pokazuju nikakvu inicijalnu lojalnost tom svetu i ne vidimo šta ih u startu čini tako lojalnim ljudima sistema za koji prvo instinktivno a onda i konkretno osećaju da ne valja.

Bahramijev film je podbacio i u domenu world buildinga i u domenu karaktera i spada u red retkih HBO promašaja u ovom formatu.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12394 on: 09-06-2018, 04:00:38 »
JURASSIC WORLD: FALLEN KINGDOM je nastavak nove iteracije JURASSIC PARKa. Colin Trevorrow više nije reditelj ali on je sa Derekom Connollyjem i dalje aktivan kao scenarista. Moram priznati da Trevorrow nije ispunio ono što sam očekivao od njega posle filma SAFETY NOT GUARANTEED. Ušao je u JURASSIC WORLD, potom u STAR WARS, da bi se u JURASSICu utopio a iz STAR WARSa bio izbačen. Kasnije je pokušao da snimi non-franchise film sa THE BOOK OF HENRY. Tu je doživeo debakl i sada se sigurno grozničavo drži za franšizu.

Na početku filma ne vidimo ko je potpisan kao scenarista, ali kada sam na kraju filma video Trevorrowa i Connollyja bio sam neprijatno iznenađen jer je osnovni prolem ovog filma baš to što je ekstremno glup. Moram priznati da je ovaj film obeležen dubokom glupošću i to ne samo junaka filma već i autora.

Da bi se neko u petom delu ovakve franšize upleo u nevolje, za početak mora da uradi nešto glupo. Međutim, u ovom slučaju, junaci su nedopustivo tupavi čak i za standarde junaka koji moraju da pokrene zaplet petog dela ovakve franšize.

Međutim, nije problem u tome što su oni glupi kada pokreću radnju, pa ni u tome što su glupi na nivou mikrosituacija, nevolja je što izgleda da ni autori nisu pametniji.

Naime, FALLEN KINGDOM se dešava u svetu u kome se polemiše da li treba sačuvati dinosauruse sa Isla Nublar. Dakle, da ovaj film prikazuje svet koji je poludeo. I to bi bilo zanimljivo kada takvi sentimenti ne bi bili deo motivacije čak i među nosećim likovima sa kojima treba da se identifikujemo. A to su već ozbiljne frekvencije jer pokazuju da u potrazi za senzacionalnim preokretima ovaj film gubi moralni kompas.

A creature feature naprosto mora imati moralni kompas, u protivnom se otvara pitanje zbog čega postoji. Tu zapravo cela stvar i ulazi u domen potpune demencije gde kraj filma u kome se najavljuje opšta dinokalipsa i produbljuje franšiza sa potencijalnim lokacijama, nije do kraja istretiran kao sasvim katastrofičan već kao eto jedna od mogućnosti kako se stvari mogu razvijati.

FALLEN KINGDOM dakle aposlutno gubi jasnu poruku o tome kako ljudi ne treba da se igraju stvaranja već nudi jednu stupidnu, konfuznu, ambivalentnu sliku.

Da su Trevorrow i Connolly nekakvi provokatori, neki angažovani umetnici koji žele da potpuno promene paradigme creature featurea, ovakav idiotizam bi se i mogao oprostiti, međutim, kada je reč o likovima i o načiunu kako se razvijaju priča i dramske situacije, ovo je iznova pitom i mlak film.

Bayona u sve ovo donosi malo tog deltorovskog postupka u kome personalizuje monstrume, pokušava da profiliše diniosauruse kao likove u priči i u tom pogledu je drugačiji od ostalih reditelja u serijalu. Imaginarijumu “krvave” bajke pomaže i to što se kao bitan lik pojavljuje jedna devojčica a događaji se pomeraju i u jedan dvorac na kopnu.

Bayona je logistički svakako veštiji reditelj od Trevorrowa, pa je njegov film za nijansu zanimljiviji od prethodnog, ali je prodor na polju scenarija u ovom filmu učinio da idejno ovo ipak bude slabije delo.

Chris Pratt je ušao u fazu franchise fatiguea. Ne na nivou jedne franšize već na nivou činjenice da su mu ključne uloge one koje ostvaruje u franšizama. GUARDIANS OF THE GALAXY su sjajna stvar ali Pratt evidentno ne uspeva da kapitalizuje ono što stiče u franšizama van njih. U ovom filmu, Pratt je suštinski epizodni lik. Tehnički, on je glavni i to dokazuje minutaža ali u scenariju je on zapravo nerazrađen, nezanimljiv lik, baziran na nekim zamornim klišeima. I Harrison Ford je gradio svoju karijeru u franšizama, u STAR WARS i INDIANA JONESu kao mlađi a u Jack Ryanu kao stariji, ali je pored toga snimao dobre i važne filmove. Pratt će kao pretendent na Fordovo presto nadam se raditi to isto.

Iako film ima potencijal da vulkansku erupciju na Isli Nublar iskoristi kao simbol reprize događaja koji je doveo do istrebljenja dinosaurusa, niko to ne uspeva da kapitalizuje. Isto tako, FALLEN KINGDOM nudi zaokruženu priču ali na kraju ima taj efekat gap movieja pre kog postoji nešto i posle kog će uslediti nastavak u novim okolnostima.

Inače, davnih dana je najavljivano da je John Sayles imao pitch o weaponizovanju kloniranih dinosaurusa, i izgleda da je sada došao trenutak da se u sledećem filmu to razradi do kraja.

JURASSIC PARK je bio uzbudljiv film koji je vratio Spielberga na vrh A lige, a ako se setimo njegove tadašnje situacije, možda i u A ligu uopšte. Danas JURASSIC filmovi nisu inovativni, kao što ni JAWS nastavci nisu bili. Međutim, JURASSIC WORLD je iznenađujuće, pa i neobjašnjivo privukao veliku publiku. Nota bene, izašao je u trenutku kada je stasala nova generacija gledalaca kojoj bi JURASSIC PARK mogao biti nešto novo, ako ne tehnički a ono pripovedački, a sve u skladu sa poznatom fascinacijom dece dinosaurusima.

FALLEN KINGDOM nažalost brzo ofucava ovu franšizu i kreću vrlo rano jumping the shark momenti. Šteta je što su u ovom galimatijasu zarobljeni neki ljudi poput Pratta i Trevorrowa koji će koliko god love naprave u ovim filmovima, u svemu tome neumitno stagnirati.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12395 on: 12-06-2018, 23:31:52 »
LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD je naučnofantadstični, postapokaliptični film Želimira Žilnika, smešten u Beograd u julu 2014. godine u kome grupa “starih kadrova” poučava lepe devojke iz internata istoriji države i društva koje više ne postoji. Junaci rekapituliraju jugoslovensku istoriju, sećaju se sistema koji je funkcionisao i njegovih kontradikcija. U jednom trenutku, starci iz grada odlučuju da se povežu sa virilnim ljudima iz pustoši koji žive oko grada, što je posledica antiurbanizacijskog procesa koji je nastupio kad je krenula apokaliptična kriza Susret “odgajenih” lepotica i virilnih divljaka postaje potencijalno volatilan. Uporedo u parnoj lokomotivi gradu se približava grupa regionalnih kontrolora u kožnim kaputima koji žele da potčine ljude i citiraju fraze revolucionara u kojima je oličena represivnost bez ikakvog ideološkog sadržaja.

Cilj kontrolra je da obustave prosvetiteljske procese koje izvode stari kadrovi poučavajući devojke istoriji.

Kontrolore u parnoj lokomotivi koja evocira Braću Lumiere igraju reditelji Goran Marković, Ljubiša Ristić i Tom Gotovac. To je zanimljiv, znakovit detalj koji je ipak više nego in-joke. Verujem da je ideja iza ove podele da se reditelji postave kao simbol osoba zaduženih za insceniranje stvari, za insceniranje i kontrolu procesa u realnosti.

Ljuba Tadić igra starog novinara koji poučava devojke istoriji zajedno sa edukatorima koje igraju Nikola Milić i Rahela Ferari. Ceo koncept devojaka koje oni poučavaju istoriji nešto je mutniji u pogledu simbolike i to pre svega prepoznajem kao znak nekakve plodnosti koju treba indoktirnirati kako bi davala adekvatne plodove. Naravno, u filmskom pogledu, lepe žene su uvek privlačan prizor pa one imaju i exploitation dimenziju, vrlo često sa dozom erotomanskog. Želimir Žilnik nije reditelj kome je vizuelnost primarna pa u tom pogledu njihova tela nisu estetizovana onoliko koliko su mogla biti ali pokušaj je evidentan.

Ono oko čega nema nikakve sumnje, naročito recimo u skoru jeste da estetika postapokaliptičnog filma kao što je pre svega drugi MAD MAX po civilizacijskoj nultoj tački, mora biti da je uticala na ovaj film. Naravno, LIJEPE ŽENE nisu visokooktanska akcija, mada zapravo ima tu i nekih potera i akcije, ali su sukobi koji su postavljeni intenzivni a svakodnevica ljudi posle kraha civilizacije je vrlo slična onome što se da videti u MAD MAXu, kad je reč o odeći frizurama i sl.

Iako apokalipsa i kriza kreću 1995. dakle deceniju posle trenutka kada je film snimljen, junaci ostaju zarobljeni u fazi osamdesetih.

Među likovima mladića-divljaka izdvaja se Vjeran Miladinović Merlinka koji će kasnije biti protagonista Žilnikovog filma MARBLE ASS. Merlinka se nameće kao harizmatičan interpretator a što je još važnije, ni u ovom filmu ne krije svoje homoseksualne sklonosti iako ima samo jednu, vrlo karikiranu scenu presvlačenja u žensko, i nije zapravo prikazan kao transvestit.

Žilnikov film naravno uvek sadrži i dozu dokumentarnosti, čak i onda kada zapravo govori o svetu koji ne postoji (premda twist ending to relativizuje) i to je svakako jedan od brojnih problema ovog filma. Naime, razgovori i prikazi života marginalaca i Roma u ovom filmu nemaju previše mesta jer prosto ne dešava se danas, i njihova zarobljenost u “sadšnjosti” deluje kao da su nesposobni da uznapreduju i ponude neku vrstu alternativnog futurizma.

LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD je mogao biti antologijski film, društvenokritička postapokaliptična priča ali naprosto čini se da je igrana forma takve zahtevnosti, u pogledu discipline bila ipak preveliki zalogaj za Žilnika. To ne znači da ovaj film ne zauzima svoje mesto u istoriji  našeg filma a naročito SFa, ako imamo u vidu da je u tom žanru jedan od naših najčuvenijih reditelja ostavio svoj pečat.

Uporedo sa LIJEPIM ŽENAMA, nastajao je i film BEOGRADE, DOBRO JUTRO, reč je o televizijskom filmu koji je metafilmski companion piece ovog filma. Taj film je izuzetno zanimljiv i zaslužuje posebnu razradu.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12396 on: 13-06-2018, 04:31:26 »
Da parafraziram Meha Omerovića - SHIT JUST GOT REAL

https://news.vice.com/en_us/article/qvnn8w/watch-the-fake-movie-trailer-the-white-house-made-for-kim-jong-un


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12397 on: 13-06-2018, 23:08:26 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

mac

  • 3
  • Posts: 10.369
    • http://www.facebook.com/mihajlo.cvetanovic
Re: The Crippled Corner
« Reply #12398 on: 13-06-2018, 23:28:29 »
Tajni pregovori i dogovor za javnost postoje odavno. Suština Kubanske krize je bila u tome što su Sovjeti prvo protestvovali zbog nekih dalekometnih instalacija u Turskoj, pa kad se Amer pravili ludi onda poslali svoje dalekometne instalacije u Kubu. I onda je pao dogovor sa tajnim i javnim delom:

"Publicly, the Soviets would dismantle their offensive weapons in Cuba and return them to the Soviet Union, subject to United Nations verification, in exchange for a U.S. public declaration and agreement to avoid invading Cuba again. Secretly, the United States also agreed that it would dismantle all U.S.-built Jupiter MRBMs, which had been deployed in Turkey against the Soviet Union.."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.431
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12399 on: 13-06-2018, 23:30:12 »
Postoje tajni dogovori? Da li je moguće? :)


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam