Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1639359 times)

0 Members and 6 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12700 on: 31-10-2018, 16:12:14 »
MARTESA Blerte Zeqiri je melodrama snimljena u našoj južnoj pokrajini, nažalost pod zastavom tzv. Kosova i Albanije. Takozvanost Kosova je paradoksalno i ključna mana ovog filma jer ga neumitno opterećuje potrebom da se pozicionira u odnosu na devedesete i na delovanje srpskih snaga bezbednosti, pa scene u kojima porodica čeka leševe koji treba da budu doneti iz centralne Srbije i flešbekovi na 1999. smetaju u praćenju osnovne priče o dva ljubavnika čiji odnos mora da se raspadne jer se jedan od njih ženi.

Činjenica da MARTESA potpuno bezrazložno opterećena politikom, ne znači da bi ovaj film jednodimenzionalan da je ostao u melodramskoj ravni jer ovo nije ni queer ni single-issue film u tom slučaju. Naime, u maniru zapadnoevropskih melodrama Blerta Zeqiri gradi zanimljive karaktere, vibrantnu atmosferu i odnose, i uprkos tome što ovo nije melodrama sa snažnim narativnim zamajcem, celu priču uspeva da istera od početka do kraja na ubedljiv i dinamičan način.

MARTESA je film krupnih planova, sa dosta pokreta kamere i u vizuelnom pogledu nudi materijal za vrlo preciznu montažnu artikulaciju u čemu uspeva. Nisam imao priliku da vidim čitavu produkciju iz naše nemirne južne pokrajine, ali od onoga što jesam video MARTESA je daleko najozbiljnije ostvarenje.

Ako bismo ovaj film uvrstili među dela snimljena u Srbiji, a nema razloga da to ne uradimo, MARTESA bi se svakako našla pri vrhu ovogodišnje ponude.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12701 on: 31-10-2018, 16:23:53 »
HALLOWEEN Davida Gordona Greena je proslava četrdesetogodišnjice serijala prema kojoj onaj dvodesenijski H20 deluje kao klasik modernog horora. A možda i horora uopšte.

Samo doktor Loomis može da dokuči šta se dešavalo u glavama Davida Gordona Greena i Danny McBridea koji su novo "nežanrovsko" pojačanje ovom serijalu, ali film koji su snimili zaista izmiče mom poimanju.

David Gordon Green nije moj favorit i veliki je svaštar, i to ne načina koji meni prija. Ali, ideja da će on sad eto da snimi HALLOWEEN sama po sebi nije odbojna, jer, zašto da ne? Uostalom, najveći greh njegovih filmova eventualno jeste osrednjost. A to u ovom serijalu nije najgore što ga je zadesilo. Međutim, ako izuzmemo opšti osećaj da ovaj film režira neko ko zna kako se pravi film, Green pokazuje zapanjujuće odsustvo dara za horor, čak i na nivou puke imitacije nečega što je HALLOWEEN sam uspostavio. I ha nivou priče, i na nivou egzekucije samih slasher sekvenci, HALLOWEEN je bukvalno neuk film i ovakav zadatak bi svaki najobičniji hack bolje realizovao.

Pritom, ovaj film se ne može okriviti za ono što je Ridley Scott uradio u novim ALIENima a to je ulazak iza misterije, u sam origin užasa, koji samim tim užas čini manje efektnim. Zapravo ne, HALLOWEEN ne ponavlja tu grešku. On kreće kao generic slasher na nivou priče, ali onda reditelj prosto zaluta i u filmu na kraju sve sem toga deluje i važnije, a i neuporedivo bolje.

Svaki dijalog je bolji od klanja koje usledi. Svaka komična situacija je bolja od strašne situacije u koju nas uvodi. Konačno, deluje da je i svaki lik bolji od onog koji je glavni. Sve sporedno je bolje od onoga što je glavno, a ono što je sporedno nije sad baš nezapamćenog kvaliteta.

Zanimljivo je da u tim sporednim stvarima, David Gordon Green daje filmu jedan uzaludan polish koji često horori nemaju, što čini ceo ovaj poduhvat još uzaludnijim.

Stoga, jedino što nam ostaje je da HALLOWEEN budi nostalgiju za starim, prošlim vremenima, recimo za vremenom pre godinu dana kad je McG pustio THE BABYSITTER na Netflix.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12702 on: 01-11-2018, 20:51:40 »
ALPHA Alberta Hughesa je redak primer savremenog studio filma koji pokušava nešto radikalno, iako ne nužno novo. Čak naprotiv, ALPHA ima preteče stare koliko i sam blokbaster. Još u WHEN DINOSAURS RULED THE EARTH imali smo pećinske ljude koji govore neki svoj jezik. Međutim, ono što nismo imali jeste sve to u spoju sa survival thrillerom u kome jedan od njih ostaje sam i mora da luta pustom zemljom u potrazi za svojim plemenom.

ALPHA je upravo to. Kodi Smit-McPhee igra mladog lovca koji u lovu na bizone naizgled pogine. Lovci iz plemena ga ostavljaju misleći da je mrtav ali on postepeno dolazi sebi i kreće da se vraća kući. Međutim, zemlja je pusta i njome vladaju divlje zveri. Da bi s njima izašao na kraj, mora da pronađe saveznika, i ovog puta to je mladi vuk.

Film je sniman za prikazivanje u 3D i direktor fotografije Martin Gslagcht. austrijski majstor, koristi sve trikove koji su dostupni za ovaj način izražavanja. Nažalost, kod nas ALPHA neće biti u bioskopima pa verujem da će nam to iskustvo ostati nedostupno što je šteta. Hughes je snimio visokoestetizvan film.

Iako ALPHA ne nosi sirovost Gibsonovog APOCALYPTOa, kao ni šira antropološka razmatranja Annaudovog QUEST FOR FIRE, ali nudi jednu elementalnu priču, o susretu čoveka i prirode, o životnim silama i instinktima i pre svega ubedljivo gradi sliku jednog sveta koji više ne postoji i koji se ne može ponoviti.

Hughes je reditelj koji ima posebno mesto u mom filmofilskom panteonu. Naime, pre četvrt veka sam bio ubeđen da će on i njegov brat Allen, radeći zajedno, postati veliki američki reditelji. To se nekako nije desilo, i na kraju su počeli da rade i solo. Elem, Allenov BROKEN CITY ispostavio se kao nevažan film. Ali, ALPHA je nešto drugo. Štaviše, sve je suprotno od BROKEN CITYja, nije ni rutinski, nije ni nevažan, potpuno odudara od ponude.

Međutim, isto tako, na vrlo diskretan način, kao u vreme MENACE 2 SOCIETY, Hughes ostaje reditelj koji se obraća savremenom gledaocu. Zato njegovi junaci i u ovom filmu nisu suva realistička rekonstrukcija prošlosti. Oni imaju nešto inherentno ako ne “mondenski” a onda svakako fetišistički i ostaju deo jedne “povišene realnosti”.

Pa opet, sve ono što smo ovde videli i dalje pre pripada nekom art house ili prestige filmu nego mejnstrimu. Međutim, ta klica nečega što je mejnstrim unutar nečeg krajnje atipičnog i krajnje “radikalnog” unutar svega ovoga postoji. I to je to majstorstvo koje su Hughesovi imali kroz celu karijeru i koje je obećavalo tako velike domete.

Uprkos tome što moja anticipacija nije institucionalizovana, ALPHA pokazuje da ovi momci mogu još mnogo da pruže i da barem Alberta nikako ne smemo otpisati.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12703 on: 01-11-2018, 20:52:06 »
LIVING THE LIGHT Claire Pijman je dokumentarac o Robby Mulleru, jednom od najznačajnijih direktora fotografije u istoriji kinematografije. Pamtimo ga po saradnjima sa Wendersom u kojima je praktično definisao ono što nazivamo izgledom evropskog art house filma sedamdesetih, a sarađivao je sa čitavom plejadom značajnih reditelja mahom iz domena art housea i indie filma. Pored Wendersa, o Mulleru govore i njegovi najbliži saradnici iz sektora rasvete gotovo ravnompravno sa Jim Jarmuschem i ostalim rediteljima.

Mullera je zanimala svetlost i reflektovanje na površinama. Više je voleo atmosfersko svetlo, nego rasvetu, i ovaj film jednim delom pokušava da “rasvetli” ono što su poetičke karakteristike njegovog načina rada. S druge strane, Claire Pijman kombinuje old school informativni dokumentarac sa nu school polazištem gre koristi Mullerovu ličnu arhivu razni video snimaka, fotografija, kojima ilustruje njegov nomadski način života, porodične odnose itd.

LIVING THE LIGHT je efektan i dovoljno informativan da oda adekvatnu počast Mullerovom doprinosu istoriji filma a da istovremeno ponudi i nešto lapidarniju intimističku sliku njegovog života i rada. Dakle, ovo nije film koji pretenduje na bilo koji vid “definicije”, o Mulleru se pored ovoga može još snimati, ali teško da će budući autori moći da imaju ovakav ekskluzivan pristup njegovoj arhivi.

U jednoj sceni, Muller snima kamkorderom video poruku majci u Holandiji tokom snimanja filma u Njujorku. Priča joj kako radi sa rediteljem koji je nesiguran, i na studio film je došao da malog nezavisnog filma. Po tehnologiji i biografskim detaljima, rekao bih da se radi o Johnu McNaughtonu u vreme rada na odličnom filmu MAD DOG AND GLORY.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12705 on: 04-11-2018, 17:27:12 »
Mehmete, DC i Bonelli sklopili sporazum. Demencija...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12706 on: 04-11-2018, 17:27:23 »
BOHEMIAN RHAPSODY Bryana Singera je filmski autoportret grupe Queen u kome su Brian May i Roger Taylor ponovili recept koji su imali i u rokenrol karijeri - napravili su laž koja se pretvara da je istina, spojili sirovost sa glamuroznom artificijelnošću, usput koketirajući i iskrivljujući istinu o čoveku koji ih je uzdigao iz drugorazrednosti ili čak opskurnosti a to je Freddie Mercury.

Sacha Baron Cohen je napustio ovaj film jer nisu hteli da snime priču o Freddieju kakav valja i trebuje, dakle delo koji bi pokazalo o kojim stepenima razvrata, autodestrukcije i haosa se gušio frontmen ove grupe, da bi na kraju kao i Queen kroz celu karijeru, svoje greške uspeo da konvertuje u mučeništvo, kao što su uostalom i oni svoje pogrešne odluke uspevali da pretvore u uspeh.

Tako je BOHEMIAN RHAPSODY nekih 27 godina posle Mercuryeve smrti zapravo isti onakav kakav bi nastao i 1992. i prikazan na dobrotvornom AIDS benefitu. Ključ cele priče međutim, nije Freddie. On je najprominentniji lik ali film je zapravo došao do jednog gotovo bizarnog naravoučenija za publiku - ključ Queena je bio bend, i samo je u njemu Mercury imao optimalno ležište za sebe. Kad god je bio van benda, kad god se izdvajao, bilo da je to seksualno ili umetnički, on je stradavao. Na kraju su se oni ujedinili, ali HIV je već bio u njegovom organizmu i nije bilo povratka nazad.

Stoga, BOHEMIAN RHAPSODY je film koji svesno izvrće čak i opšte poznate činjenice, i to ne samo za potrebe pojednostavljivanja narativa, što je u redu i ponekad neophodno već na njima bazira i svoj dramski naboj.

Uprkos tome što istorija kaže da je tek 1989. Freddie rekao članovima benda da ima AIDS, ovaj film prikazuje Live Aid kao tačku kada im je rekao da je bolestan, kao i da je zapravo reunion na tom koncertu povratak na “pravi put” posle solo faze.

U tom duhu idu i scene benda koji mora brzo da se navežba za Live Aid, i da se brzo iznova sporazume kako će raditi dalje, iako su u stvarnosti u to vreme oni bili u punoj formi i svirali velike koncerte par meseci pre Live Aida.

Dakle, ne samo da su fakti izmešani, već su i potpuno lažirani kako bi se stvorila drama u ključnim momentima, pa BOHEMIAN RHAPSODY ne samo da nije dokument već je zapravo i totalna fikcija u svim ključnim segmentima svoje dramske strukture.

Umesto da adaptacija činjenica bude laž koja će reći istinu, ovde se pomalo istine koristi kako bi se zapravo iskazala laž, i kako bi se perpetuirala uprkos činjenicama sa kojima nas je upoznao sam bend u svojim iskazima datim u ranijim navratima post-freddiejevskog života benda.

Stoga, mnogi elementi su i hronološki izmešani, i suštinski transformisani, solo karijera je vremenski preuveličana i prikazana kao razlog zamora benda iako su svi članovi imali svoje solo aspiracije.

Brian May je prikazan kao mekani glas razuma, ključni autoritet i mozak grupe. Taylor sebe prikazuje kao priglupog heteroseksualca čiji je promiskuitet ekvivalentan Freddiejevom u ovom filmu, a Deacon je ćutljivi kreativni dinamo grupe koji je ni tamo ni ovamo. Osim nekog kolorita koji postoji u Taylorovom liku, ostali su dati krajnje jednodimenzionalno, pa se može postaviti pitanje zašto su oni koji su formirali ovaj film bili tako diskretni o samima sebi. Premda, navodno bilo je i recutova u segmentima o Mayovoj supruzi, dakle možda je on imao nešto veću produbljenost.

Kao apsolutni negativac uzet je Mercuryejv bivši ljubavnik i menadžer čija je uloga u istoriji benda takođe dosta i hronološki, pa i suštinski izmenjena i prilagođena netrpeljivsoti koju su prema njemu imali ostali Queenovci. On međutim više nije živ pa ne može da se buni, ali kola su se u celoj priči vidno slomila na njemu jer je on prikazan kao čovek koji je gurnuo Mercutyja u poroke alkohola, droge i leather barova po Njujorku.

Pa ipak, Mercuryjev legendarni razvrat praktično nije istretiran do kraja kao što nisu prikazane ni njegove druge ljubavne veze izuzev Mary i Jima Huttona, a i one su isto tako umnogome izvitoperene.

Stoga, ovo je više film inspirisan Queenovim životom i radom nego faktima, i predstavlja industrijski proizvod najvišeg reda, koji je obrni-okreni u svojoj nameri i uspeo.

Ako se ko može porediti po imidžu razvratnika sa Mercuryjem to je Bryan Singer pa je vrlo čudno koliko je njegov film zapravo pitom, čedan i na neki način konzervativan u prikazu Freddijeve dobro poznate autodesetrukcije. Reklo bi se da u slučaju ovog filma, priče o Singerovom ponašanju za vreme snimanja umnogome nadilaze ono što vidimo u filmu. On je na kraju otpušten i doveden je Foxov specijalista za biopice ovog tipa Dexter Fletcher kog je Matthew Vaughn inicirao sa filmom EDDIE THE EAGLE koji je takođe rađen po principu “print the legend”, ali se srećom o junaku manje zna, a i poenta filma je bitno “zdravija” od ove.

BOHEMIAN RHAPSODY je old school jukebox biopic, ima puno poznatih pesama, rekonstrukcija poznatih koncerata, puno situacija u kojima glumci imitiraju slavne ličnosti koje igraju. U tom smislu, Rami Malek deluje dosta karikaturalno i izobličeno sa zubnom protezom koja mu onegoućuje da nam prikaže Freddieja čoveka. U upornom pokušaju da napravi glumačku bravuru, Malek pravi lik kome ne verujemo i za kog se nikada ne vezujemo u potpunosti. U tome mu svakako odmaže i scenario koji nam Freddieja uvek daje u scenama koje su biografski ili dramski bitne a nikako ne dobijamo one u kojima lik malo “prodiše”, ili ih ima premalo, i to mahom pri početku.

Završnica na Live Aidu je najbolji primer svih problema ovog filma. Naime, iu njoj se susreću bravurozno zamišljeni i ostvareni delovi gde gledamo Freddieja u krupnom planu kako nastupa, bend kako ga prati, a onda uporedo dobijamo neke sterilne, potpuno nevažne i besmislene kadrove publike koja se raduje, neke totalne sa CGI rekonstrukcijom Wembleya, i odjednom se stvara neki nelagodan miks istinski dobro koncipiranog i industrijski uopštenog koji ne vodi nikuda.

Sa trajanjem od 135 minuta BOHEMIAN RHAPSODY je dinamičan film koji uprkos svim ovim brojnim i dubokim nedostacima treba pogledati, na isti način kao što treba pogledati i Queenov koncert jer iako je sve šuplje, tu ipak ima šta da se vidi. Međutim, ovo je daleko ne samo od definitivnog nego čak i od elementarno skrupuloznog biopica.

U danima kad je u bioskopima još uvek A STAR IS BORN koji uprkos svim svojim manama, nudi bitno ubedljiviji prikaz stvaranja i koncertiranja, BOHEMIAN RHAPSODY pomalo nema ni sreće. Pa ipak, verujem da će kao i sve ostalo vezano za ovaj bend doneti dosta para jer čini se da su sve okupili oko ovoga - i ostatak benda i Mike Myers koji im je silno bogatstvo doneo sa WAYNE’S WORLDom koji jednom replikom donosi vrhunski meta-ugođaj.

S druge strane, pošteno je reći da će fanovima Queena ova hagiografija u spoju sa numerama koje vole svakako biti bitno zanimljivija nego meni, i da će im se hodočašće do bioskopa isplatiti.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12707 on: 05-11-2018, 22:39:24 »
OBEY Jamie Jonesa je britanska socijalna melodrama o mladom čoveku kome ništa ne ide u život a pokraj njega se kuvaju brutalni protesti koji su zbilja potresli britansku prestonicu pre nekoliko godina. I manje-više to je sve što možemo reći o ovom vešto i energično realizovanom filmu potpuno lišenom supstance i bilo čega što nismo videli toliko mnogo puta. U žanru koji se bazira na autentičnosti, Jamie Jones potpisuje generic rad koji deluje kao da smo ga negde već videli puno puta i samo na IMDB podseća da nismo.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12708 on: 07-11-2018, 17:44:07 »
THE NIGHT COMES FOR US nastavlja putanjom koju je zacrtao Timo Tjahjanto. Ponovo u saradnji za Toddom Brownom i kućom XYZ ovo je visokooktanska akcija kakvu ranije nismo videli i u pretenzijama koje je imao svakako da je i uspeo. Dakle, da, ovo je gore actioner kakav svakako nismo videli nikada na jednom mestu iako smo ovaj pristup semplovali do sada kod Garetha Evansa i kod samog Tjahjanta. Dakle, to je jedno krvoproliće u kome junaci jedni druge masakriraju kao u hororu a biju se kao u vrlo uspelom miksu svih do sada poznatih škola filmske tuče.

Nisam siguran da li će ikada ovo što radi Tjahjanto biti do kraja aproprirano u Holivudu ali sasvim sigurno da je MILE 22 poželeo da koketira baš sa ovim pristupom akciji.

Dok su honkonški majstori bioskopske akcije baš u pokretu kao ipak osnovu filmskog izraza pokušavali da nađu tu sponu između svog sadržaja i onoga gde film prerasta u umetnost, kod Tjahjanta je to i pokret i mizanscen, i odnos prema telu u kome se pomeraju granice do sada viđenog a na kraju krajeva i fiziološki uverljivog. Ako u američkom filmu imamo fenomen nepovredivosti junaka, ovde imamo fenomen neuništivosti junaka uprkos destrukciji tela.

Da bi ta neuništivost opstajala, junaci su motivisani nekim arhetipskim okolnostima, poput zaštite deteta, osvete itd. Međutim, Timo Tjahjanto ne snima film u kome zapravo mora da se prati priča. Narativ je vezan za tela junaka i ono što rade jedni drugima, a kao osnovna zamerka ostaje to što na nivou šire slike njegov film deluje krajnje nejasno, proizvoljno i često zbunjujuće. To naravno ne umanjuje njegov efekat u onome što Tima interesuje ali verujem da bi gledaočeva investicija bila kudikamo veća da dramski uvodi u scene nisu tako konfuzni, iako deluje da su u vizuelnom pogledu čak i dosta brižljivo konstruisani.

Ljubitelji akcionog filma i dalekoistočnog filma ne treba da čekaju ni sekund već odmah neka prionu na ovaj film, srećom svuda u svetu dostupan preko Netflixa.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12709 on: 08-11-2018, 16:35:28 »
LE FLIC DE BELLEVILLE Rachida Bouchareba je neobična promena miljea za ovog redielja čije smo ime česće viđali po Kanu nego na francuskim copywoodskim pokušajima. Tim pre je LE FLIC DE BELLEVILLE tužniji i teži promašaj jer je ovo bio očigledan napor da se uđe u polemiku sa holivudskim buddy cop flickom. Međutim, umesto francuskog HOT FUZZa ili barem neke pretenciozne dekonstrukcije ovog žanra, dobili smo naprosto nevrovatan promašaj. Naime, format buddy cop filma je karakterističan po tome da sadrži toliki niz obaveznih figura koje su dopadljive i same po sebi atraktivne da je jako teško snimiti loš primerak toga, ali Bouchareb uspevba u tome. LE FLIC DE BELLEVILLE je na granici negledljivosti.

Jedan od razloga za to je opet neverovatan. Za pisanje scenarija angažovan je zbilja legendarni Larry Gross koji je radio 48 HRS, jedan od najvećih klasika žanra. Zaplet je sklopljen, nadam se namerno od delova drugih čuvenih buddy cop filmova - osnovni koncept je iz BEVERLY HILLS COPa, negativci su kao iz LETHAL WEAPON 2 a Majami kao lokacija je iz MIAMI VICEa i naravno BAD BOYSa. Bouchareb i Gross se ponašaju kao da su svesni ironije ovog sklopa, pa unutar imamo scene u kojima se direktno citiraju replike iz buddy cop filmova ili situacije poput one u redneck baru iz 48 HRS.

Konačno, podela u kojoj partnera Omaru Syu igra Luis Guzman, koji uz sve simpatije nema baš ni harizmu ni habitus da igra takvog junaka niti nosi bilo kakvo značenje u okvirima žanra, a čiji govor polako postaje nerazgovetan, deluje takođe krajnje neadekvatno. Ne kažem da ideja spajanja pandura koji želi da bude akcioni heroj i jednog koji bi trebalo da operiše na mestu gde se očekuje akciono herojstvo a nije takav, nije smislena. Ali ovaj par naprosto ne funkcioniše. Luiz Guzman je naprosto nedovoljno harizmatičan i previše ekscentričan za ovu rolu.

Boucharebova režija je slaba i na nivou inscenacije, i na nivou ritma, i LE FLIC DE BELLEVILLE se na kraju pretvara samo i jedino u diskusiju o propuštenim prilikama. Ako imamo u vidu da je na vrhuncu buddy cop filma postojao RED HEAT koji je suočio policajce dve škole, iz dva sveta i dve ideologije, LE FLIC DE BELLEVILLE je morao biti ne samo veštiji već i osmišjeniji, ili konceptualno zreliji nego što jeste.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12710 on: 08-11-2018, 16:57:47 »
KIN Jonathana i Josha Bakera je drugi ovogodišnji pokušaj Shawna Levyja da inicira nastanak YA franšize tako što će snimiti film koji nema mnogo autonomije izuzev kao uvodni, pilot-film. Dok je DARKEST MINDS u tome bio umereniji, ali definitivno nedorečen, KIN Braće Baker je potpuno u formi pilot epizode i to dosta neizbalansirane. Dečak koji je deo neke vanzemaljske/ futurističke/ alterdimenzijske vojske dolazi u posed oružja kojim može da rukuje ali je istovremeno i deo generic zapletu o starijem bratu sitnom kriminalcu koji ga vodi na road trip kako bi pobegao od nekih poverilaca.

Bakerovi su dobili solidnu glumačku ekipu, tu su Jack Raynor i Dennis Quaid, i jedan iznenađujući cameo na kraju koji bi trebalo da zaigra u nastavku kog verovatno nikada neće biti jer je film bio flop.

KIN je nažalost primer toga kako ne treba da se pravi film, a Shawn Levy je sa ove dve produkcije otišao baš predaleko u tom pogrešnom pristupu.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12711 on: 08-11-2018, 17:26:15 »
LA SOMBRA DE LA LEY je drugi film Danija de la Torrea, reditelja čiji me je debi impresionirao i delovao kao najava majstora koji bi se u Holivudu mogao pridružiti Jaume Colletu-Serri. Nažalost, ovaj format mu ne odgovara i LA SOMBRA DE LA LEY pretenduje da bude tvrdi krimić u epohi smešten u 1921. i Španiju koja je na pragu velikog raskola i građanskog rata ali nažalost deluje kao jedna od onih priča iz epohe koje misle da će biti “uprljane” ako se prikaže malo više krvi i golotinje nego što smo navikli u rekonstrukcijama epohe.

Dani de la Torre koji je onako vibrantno režirao prethodni film ne može se prepoznati u ovom ukočeno, kruto režiranom filmu koji baš deluje kao da pati od svih mana filmova koji rekonstruišu epohu. Slika deluje “prazno”, flah, nedovoljno konceptualno rešeno, sa teksturom objekata i kostima koji deluju nepatinirano, čisto i novo.

Trajanje od dva sata ne pomaže ovom slućaju koji je zaslužuje više od 100 minuta za obradu jer se film na mnogo mesta vrti u krug, a isto tako nudi i mnogo nekih “uopštenih” misterija gde se gradi tajanstvenost bez pokrića.

Luis Tosar igra misterioznog hard boiled agenta poslatog iz Madrida u Barselonu da reši pljačku voza iz kog je ukraden vojni arsenal naoružanja i u ovoj ulozi on deluje bukvalno kao da je tvrdo skuvan a ne kao da je tvrdi detektiv iz tradicije detektivskog romana i filma.

LA SOMBRA DE LA LEY generalno ima zanimljivu temu, i ima par scena koje vredi videti, i ima dovoljno visok nivo realizacije da može proći kod dela publike, ali ovo svakako nije neophodni korak napred za Dani de la Torrea iako je projekat sasvim sigurno bio profilisan sa takvom namerom, da ga izgura u još višu ligu od one gde je bio.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12712 on: 10-11-2018, 16:49:05 »
THE PREDATOR Shanea Blacka je film koji me je ostavio bez reči. Nisam mogao ni da naslutim da ću jednog dana gledati ovakav film u serijalu o Predatoru a naročito ne da će ga potpisivati Shane Black. Nagledali smo se svega čak i u ovom serijalu kada su krenula ukrštanja sa Alienom ali ovo što smo dočekali 2018. godine nije mogao da zamisli ni najveći pesimista posle gledanja drugog AVP.

Lako bi bilo reći da onaj ko je ovako nešto snimio nije gledao, nije shvatio ili nije zaslužio McTiernanov PREDATOR. Ali, Shane Black ne samo da je upoznat sa tim filmom, on je u njemu glumio jer je McTiernan želeo da ga ima u svojoj ekipi ako bude zatrebao on-set rewrite.

THE PREDATOR izgleda kao pozni fan fiction koji je napisalo malo dete posle gledanja prva dva Predatora, što kada nije fan fiction i nije delo deteta, deluje kao “marvelizacija” urađena u stanju pomračenja svesti. Tu se onda pojavljuje Jake Busey kao sin junaka kog je u “dvojci” igrao Gary Busey, jer eto to je lep detalj, ali na kraju taj lik nema neku funkciju, pa čak suštinski ni ne izreferiše na oca.

Imamo dete sa Aspbergerovim sindromom u centru priče i Predatore koji napadaju američki varošicu na Halloween, pa guess what - narod misli da su neki od njih maskirani učesnici fešte? Film obiluje potpunim WTF momentima, koji vrhune pojavljivanjem Predator-pasa. Dakle, predatora koji su inkorporirali pseći DNK. I time PREDATOR tone u sub-JURASSIC PARK sfere.

Ako je prvi PREDATOR nastao prema briefu da RAMBO susreće ALIENA ili TERMINATORa, onda je ovaj novi očigledno nastao prema briefu da ovde mora da se oseti malo tog Marvelovog shared universe šmeka, ali i malo JURASSIC PARKa.

Završnica sa subcameronovskom borbom na svemirskom brodu koji uzleće a koja je već Xta parafraza tuče na Harrieru iz TRUE LIESa, ne samo da je uznemirujuće slična završnici onog poslednjeg Ridleyevog ALIENa, već je možda i jedini jasan putokaz čemu se ovde stremilo, a to je opšta akcija gde se porodica suočava sa Predatorom umesto pojedinca.

Međutim, ni ta scena nije naročito dobra.

Sve ovo, pored toga što je apsolutno kretenski na nivou sadržaja, jako je slabo izvedeno i na nivou celine i na nivou ritma. Ovaj film je manično brz, verpvatno u strahu da se što kraće otkriva koliko je glup, ali ta brzina nije ona efikasnost i udarna snaga jednog MILE 22 već prosto jedna ubitačna ujednačenost ritma koja uprkos brzini rezultira monotonošću.

Zanimljiva podela potpuno je straćena u ovom filmu.

Međutim, najstraćeniji je sam Predator koji je, za početak, veći deo filma vidliv, i najveći deo filma apsolutno ni za koga ne predstavlja nepoznanicu. Nema tu onog momenta if it bleed we can kill it. Svi znaju da ga mnogo ubiti, samo je jako teško, i to je sve.

THE PREDATOR je bio flop u Americi, dok je u ostatku sveta ostvario prihod koji ga dovodi nadomak break evena. Međutim, uprkos tome što se break even sve češće računa na nivou celog sveta, u ovoj vrsti filma ne smemo zanemariti kulturni kapital koji donosi američki box office. Iako će Predator verovatno ponovo da se pojavi u nekom filmu, verujem da je Shane Black snimio iteraciju koja se neće dalje razrađivati i da nas čeka novi reboot.

Što se samog Shanea Blacka tiče, IRON MAN 3 je bio fluke i on definitivno nije čovek za spektakle te vrste a na šta je THE PREDATOR uprkos nižem budžetu ipak pretendovao. Međutim, ni ono po čemu je Black čuven i dobar ovde zapravo ne postoji, osim nekoliko parodija na scenu pričanja vica u prvom delu.

Stoga ovo je jedan dead end u Blackovoj karijeri i iskreno se nadam da će sada uzeti pamet u glavu i raditi nešto što mu više prija.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12713 on: 10-11-2018, 16:49:52 »
MY DINNER WITH HERVE je televizijski biografski film Sache Gervasija, filmmakera koji ima dosta zanimljiv izbor tema ali i vrlo slabu obradu kada ih se konačno lati. Posle Hitchcocka kog je prikazao u zbilja skarednom biopicu za jednog klasika, ovde bira bitno opskurniju figuru - Herve Villechaize je bio francuski glumac patuljastog rasta koji je stekao globalnu popularnost igrajući u Bond filmu THE MAN WITH THE GOLDEN GUN a bogatstvo serijom FANTASY ISLAND. Međutim, Gervasi pronalazi način kako i da ovu priču ozbiljno ugrozi iako je imao sve predispozicije da je valjano realizuje - prvo on lično je upoznao i intervjuisao Hervea pred smrt, zatim Peter Dinklage, jedna od najmoćnijih figura američke televizije i Herveov naslednik po popularnosti je uzeo kao životnu misiju da ga odigra na filmu.

Villechaizeova priča je izuzetno potentna za film. Govori o usponu potpunog autsajdera koji je došao u Ameriku iz Francuske bez znanja engleskog, uspeo da postane glumac, obogati se, uđe u dekadenciju koju donose velika slava i višak novca, i potone u ambis alkoholizma, promiskuiteta, sujete i bankrotstva. Sve to uporedo sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koji su pratili patuljasti rast.

Gervasi se odlučuje da napravi fikcionalni narativni okvir. Da kreira lik novinara jednog Murdochovog tabloida koji odlazi u Holivud da intervjuiše Gorea Vidala a usput i napiše nešto o Herveu, da se na tom putu bori sa svojim alkoholizmom koji ga je koštao porodice i da kroz ovaj susret doživi katarzu. Ovaj lik je izuzetno nevešto napisan, s jedne strane kao straight man koji treba da bude opozit u svakom smislu atipičnom Herveu, s druge strane kao karakter koji će biti promenjen tim susretom, s treće kao zid od koji će se odbijati Herveove izjave i odakle će stizati potpitanja.

Nažalost, takav generički lik ne samo da nije pomogao filmu već je vremenom uspeo da preuzme određeni vid protagonizma na nivou celine i da na kraju to bude glavni lik umesto Hervea. Otud ovo je film o jednom neobičnom čoveku i njegovoj istinski uzbudljivoj životnoj priči, ali je zapravo mnogo više film o jednom klišetiziranom fikcionalnom liku, jednoj poštapalici koja je metastazirala do nivoa protagoniste.

Gervasijev film dakle ne samo da nije dobar nego je po mnogo čemu pogrešan. Ali, Herve Villechaize je fasinantna ličnost pa ga opet svakako treba pogledati, ako ništa a ono zbog pune posvećenosti Petera Dinklagea tom liku, zbog kog ovaj film i zaslužuje etiketu HBOa koju ne treba lepiti tek tako i na koješta.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12715 on: 12-11-2018, 21:20:04 »


BOHEMIAN RHAPSODY je film koji svesno izvrće čak i opšte poznate činjenice

Moje prve reči nakon što su se svetla upalila su bile "Ovaj film kao da je snimio Gebels".
 
Kao što Cripple reče, za potrebe pričanja priče morate ponekada da sažmete, pa i da slažete, ali Bohemian Rhapsody toliko snažno falsifikuje istoriju da se ovo ne da nazvati drugačije nego film po motivima grupe Queen.
 
Što bi i opet bilo prihvatljivo, ali ovo je film o Frediju, gde je grupa tek bekdrop, ekipica gotivnih pozitivaca koji su tu da pomognu umetniku koji krizira kad ga pohlepni gejevi odvuku na put razvrata i meni je to skroz naopako bilo. Malek je slab izbor za Fredija: uprkos tome što je poskidao sve njegove pokrete i manirizme, nedostaje mu Merkurijeva impozantna građa, ali važnije od toga, film ga skoro sve vreme predstavlja kao nesigurnog i preplašenog, a kada to nije on ispaljuje tumblrske fraze o tome za šta je rođen i kako bi da bude zapamćen, što, na kraju dovodi do toga da zapravo ne verujemo čoveku na bini jer ne izgleda kao Fredi a onda ne verujemo ni čoveku iza bine jer se ne ponaša kao čovek. Drugim rečima, jasno je da je film išao na to da kontrastira personu izvođača, superherojsku, samouverenu i veću od života, sa konfliktnim fegetom iz civilnog života koji je, eto, sebe video u umetnosti, ali nikako nije uspevao da pomiri privatno i javno, ali ovo je meni vrlo izraubovan kliše i, uostalom, čini se, sasvim nepriličan za Fredija koji je bio jedna od najflambojantnijih kvir pojava u popularnoj kulturi do tog trenutka. Naravno da je film morao da prikaže dramu i lomove, ali niti im je dao dovoljno podloge u tretiranju Fredija kao stvarnog čoveka, niti je, čak i kreativnom procesu uspeo da udahne dovoljno začudnosti pa da mi actually vidimo kako i zašto ljudi prolaze kroz sve što prolaze, svađaju se, mrze se, mire se, samo da bi na kraju taj jedan savršeni momenat u studiju ili na bini svemu dao smisao.
 
Da ne bude da ništa ne valja, scene nastupa su veoma dobro urađene, Live Aid pogotovo, sa sve tim zaista memorabilnium momentima kada Fredi diriguje horom od 70,000 ljudi. Moja žena i ja smo u to vreme, jelte, bili dovoljno stari da gledamo Live Aid u izravnom prenosu i svedočimo zaista istorijskom Queenovom nastupu i film ovo solidno hvata, mada je, naravno, ponovo u duhu "umetničkog" falsifikovanja umontirano kako pare ne stižu dok Queen ne nastupi, a onda se Geldof ipak konačno ozari kada Fredi i momci nateraju gledaoce da odreše novčanike...
 
Ostalo u filmu je problematično. Neprebrojne montaže koje sažimaju važne periode života benda su lepe ali između njih ne idu dovoljno upečatljive scene u kojima verujemo u ljude iza scenskih persona, hronologija je sva naopaka, a da ne pominjem da se insistira da su Queen bili "čudni" i "neprilagođeni" od početka iako su, naravno, bili tek jedan od gomile bendova iz ere Glem Roka kad su svi nosili gizdave kostime, aksesoare, štikle itd. Podzaplet sa Normanom Šefildom je na kraju dana sveden na humoristički pančlajn iako se ovaj čovek bendu krvi napio do te mere da su posle govorili da od prva tri albuma ni dinara nisu videli i posvetili mu jednu od najkrvoločnijih pesama koje je bend ikada napisao:
 
https://youtu.be/UXzW-pZ5sUQ
 
Ne mogu da se otmem utisku da je u post-Vinil periodu ovaj film morao da bude mnogo temeljitije napisan sa čestitijim pristupom istorijskoj građi ali, ključno, sa dubljim tretmanom glavnog lika koji nije ovde dobio, bar za moj groš, čitanje kakvo zaslužuje. Fredi je, ACTUALLY bio scenski superheroj, čovek koji je kvir estetiku stavio front end sentr u popularnu kulturu i to u njen najbelji, najstrejterskiji deo - progresivni rok koji je mutirao u stadionski, himnični pop-rok i prosto je teško poverovati filmu koji ga većinu vremena pokazuje kao nekog zbunjenog mršavka koji zapravo nema pojma gde je, ne zato što je odvaljen od gudra i analnog seksa nego, eto, zato što ga, kao, ne prihvataju ljudi u filmu gde ga apsolutno svi prihvataju i konflitka gotovo i nema...
 
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12716 on: 13-11-2018, 01:08:54 »
Mehmete, prvobitna ideja je bila da pola filma govori o bendu sa Fredijem a druga polovina o bendu bez njega, tako da... Kako smo se nadali, dobro smo se udali, da iskoristim narodnu izreku koja u ovom slučaju dobija sasvim drugi predznak, naravno... :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12717 on: 13-11-2018, 02:30:22 »
EL CANTOR je rediteljski debi Deana Reeda, istočnonemački televizijski film o tome kako je Victor Jara živeo i na kraju nastradao kao čileanski angažovani kantautor. Dean Reed je u vreme snimanja ovog filma već prešao da živi u DDR i da nastupa kao muzičar i glumac. Otud ovaj projekat možemo posmatrati kao njegov autorsko-izvođaćki vehicle u kome on i režira i igra dominantnu glavnu ulogu i nastupa kao pevač.

Dean Reed je čovek kog je volela kamera i u ovom filmu on zaista pleni na ekranu. On nije smatran velikim glumcem pa ni velikim pevačem ali harizma mu je nesporna, pa je on širi i u ovom filmu.

Isto tako, nisam siguran da nivou čiste tehnike nije posedovao ono što čoveka čini vrhunskim profsionalcem u obe ove oblasti. Možemo reći da nije dostigao neke vrhunske domete ali ne i da svoj posao nije umeo da radi.

Kad je reč o režiji, čini se da ona ipak nije bila Reedova jača strana. Iza sebe je tada već imao ozbiljno iskustvo u špageti-vesternu ali i DEFA produkcijama, no EL CANTOR je pre svega neujednačen film što svedoči o tome da u najmanju ruku Reed nije držao sve konce u rukama, da ne kažem da je bilo variranja u tome koliko su neki saradnici pokrivali njegova zanatska nesavršenstva.

U određenom smislu, EL CANTOR ne može pobeći od utiska da je quickie u pogledu produkcije, no to nije veliki greh ako imamo u vidu da je upisan ka televizijski rad, premda ga neka literatura tretira i kao bioskopski film. S druge strane, sama naracija je postavljena sa neposrednošću i jednostavnošću B-filma gde su junaci uvek u jednostavnim i direktnim situacijama, čak i kada scena nije direktno u funkciji daljeg pokretanja priče jeste u funkciji jake ilustracije i sl.

Otud, EL CANTOR ima u sebi nešto inherentno “američko” i uklapa se u filmografiju istočnoevropske B-produkcije o kojoj se zapravo malo zna jer se odande mahom tretiraju klasici. Kao što je Holivud opisivao svet iz Gvozdene zavese, tako je to radio i istočnoevropski film. Uostalom, ako je Radio televizija Beograd radila Kinoyevu dramu o blacklistovanim scenaristima zašto ne bi istočni Nemci snimili film o ubijenom čileanskom kantautoru.

Film je delom sniman u Bugarskoj kao i IL PLEUT SUR SANTIAGO još jedna produkcija snimana sa temom puča. Kao i u tom filmu, Bugarska nije baš idealna lokacija sa atmosferu Čilea.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.161
  • Natural born FlatEarther!!!
    • https://www.facebook.com/Art-of-Bojan-Vukic-396093920831839/
Re: The Crippled Corner
« Reply #12718 on: 13-11-2018, 18:01:40 »
Ja samo da vam se požalim da su me prevarili sa Overlord filmom finansiranim od J. J a lično, a za sve ostalo me baš briga!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12719 on: 13-11-2018, 18:26:17 »
Ne valja? Pokušavao sam da ubedim ženu da je bolje da gledamo to nego Boemsku Rapsodiju ali eto...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12720 on: 13-11-2018, 18:27:10 »
Meni OVERLORD bio odličan nego ne stižem da ga živopišem...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12721 on: 13-11-2018, 21:19:27 »
Mehmete, izašao BR Rip MILE 22, kako valja i trebuje!


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12722 on: 13-11-2018, 21:26:01 »
Berg i Valberg - trebalo bi da je ovo watertight kombinacija.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.161
  • Natural born FlatEarther!!!
    • https://www.facebook.com/Art-of-Bojan-Vukic-396093920831839/
Re: The Crippled Corner
« Reply #12723 on: 13-11-2018, 23:09:54 »
U isti dan mi Overlord mrsi muda o 'crnjama herojima', koji su više počeli da liče na karikature , i nabasam na pokemon trejler....e u pičku mater sa holivudom i liberalima...
žvakao sam Idris Elbu kao Hajmdala, F4 crnog Vatrenog nisam ni gledo, Domino me za srce ujela, a pokemon je rekao zbogom holivude.
Nemojte pogrešno da me razumete, nisam ja rasista,au contraire, nasro bi se bilo kome ko bi stavio belog Blejda ili Luk Kejdža, pizdeo sam kad u Spawn crnja zamenjen belcem, ali tolko podilaženje i forsiranje nečega gde ne treba da bude, faaaaack them everibadi.
Titanse i Starfajer da ne pominjem.

Bajdvej, Lobo je pobio celu Czarniu, zato što su svi bili politički korektni, gejloveri i narkomani! Ha-Ha!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12724 on: 14-11-2018, 21:38:07 »
AMERICAN REBEL: THE DEAN REED STORY Willa Robertsa je izuzetan dokumentarni film iz 1985. godine o Deanu Reedu, američkom pevaču i glumcu koji je posle izdanja za Capitol i saznanja da mu pesma u Čileu prolazi bolje nego Elvis otišao na južnoameričku turneju, tamo se inficirao levicom i komunizmom, potom nastanio u Argentini, hunta ga proterala u Italiju, krenuo sa nastupima po SSSRu, da bi se na kraju nastanio u DDRu gde ga je sačekala misteriozna smrt 1986. godine.

Priča o Deanu Reedu je jedna od onih životnih situacija u kojima shvatamo kolika entropija vlada svetu kinematografije ili estrade. Zašto Dean Reed nije postao zvezda a postao je neko drugi, to sad zaista ne možemo baš da utvrdimo. Tom Hanks je dugo želeo da igra Reeda u biopicu pod naslovom COMRADE ROCKSTAR i tvrdio je da Reed nije bio veliki pevač ili veliki glumac, ali sada kad gledamo ovaj materijal shvatamo da je on bio zbilja dovoljno kompetentan izvođač čiji je zadatak i ovako i onako bio da ovaploti ono što bi industrija produkovala za njega, bilo da je filmska ili muzička.

Stoga da je Reed iza sebe imao industriju koja je pravila Elvisa kao filmsku ili muzičku zvezdu, verujem da bi bio njegova dosta solidna varijanta.

Međutim, Reed nije samo Red Elvis kako su ga nazivali, pošto on jeste formalno gledano bio upravo to, čak je i izvodio Elvisove pesme a crossoverovao je i na film. Naime, on je na filmu kombinovao ipak dve persone - Crvenog Elvisa (filmovi su nosili jednu pevačku dimenziju, naročito u obe njegove režije) i crvenog Roberta Redforda, po socijalnom angažmanu.

Otud je Reedova životna priča potpuni galimatijas raznoraznih ne samo ideoloških uticaja i okolnosti, uostalom odrastao je u tvrdom konzervativnom domu u Koloradu, a završio je u DDRu, već i vrlo čudna smesa kulturnih uticaja.

Naime, Reed je pošao u Čile kao Capitolov teen idol, i rekao bih da se on nikada nije “otkačio” od Amerike i tokova koji su postojali u njoj. Otud on istovremeno po SSSRu i DDRu izigrava “našeg Amerikanca”, peva kaubojske i pionirske rok klasike iz vremena reproduktivne faze rokenrola na globalnom nivou, ali isto tako je svestan da se u samoj SAD dešavaju Dylan, Fondina deca, Redford, Beatty, i pokušava da uključi i nešto od toga u svoj umetnički rad.

Međutim, Reedove mecene su u DDRu i istočnom bloku tako da dok Redford snima THREE DAYS OF CONDOR, on može da radi EL CANTOR koji ima određeni miris Coste Gavrasa i filma Z ali onda mora da snimi i SING COWBOY SING dok ovaj snima JEREMIAH JOHNSONa.

Stoga, Reedova priča jednim delom jeste kuriozitet o Amerikancu koji je vrlo lako mogao biti tamošnji teen idol a postao je sovjetski ali je isto tako i meditacija o samoj prirodi stvaralaštva gde se oseća raslojavanje između onoga što Dean Reed radi van ekrana, kada recimo sa kalašnjikovim u ruci hoda kroz Liban i na ekranu kada u DDR televizijskoj emisiji, peva šlagere.

Isto tako, ovo je priča i o snazi američke popularne kulture koja se nije mogla suzbiti već je iza Gvozdene zavese aproprirana time što su pronašli “svog Amerikanca” preko kog su je uvezli. No dobro, taj element “koka kola socijalizma” nam je bar dobro poznat.

Will Roberts je nagrađen oskarom za studentski film a AMERICAN REBEL je raskošan dokumentarni film sa obiljem zbilja izvanrednog arhivskog materijala. Ovo je old school dokumentarac koji ne štedi sa faktima ali je istovremeno izuzetno vizuelno atraktivan, što zbog arhive, što zbog dobro odabranog novosnimljenog materijala i sagovornika. O relevantnosti samog Reeda dosta govori činjenica da o njemu značajan deo priče pokriva Phil Everly, ipak jedna ozbiljna Hall of Fame figura američkog rokenrola sa kojim je bio zajedno u Warnerovoj školi za glumce, a potom ostao prijatelj, uprkos duboko suprotnim političkim stavovima.

Uprkos tome što je ovaj film star 33 godine i danas je potpuno aktuelan, možda ponajpre baš zato što niko od sagovornika nije svestan na koji način će se svet izmeniti za samo pet-šest godina od momenta kada su snimani. Sam autor ne veruje da je Reedova smrt bila slučajna ali to iznosi samo u formi natpisa na kraju filma i to se ne razrađuje u samom filmu koji je očigledno pravljen za izlazak za Reedova života.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12725 on: 14-11-2018, 21:55:19 »
OVERLORD Juliusa Averyja nastao je u produkciji J.J. Abramsa i nekako je opisivan kao dodatak Cloverfield mythosu. Međutim, u ovom filmu Cloverfielda nema i ništa ga sa njim ne može povezati, a da sam ja uspeo da prepoznam.

Međutim, ono čega ima a to je najvažnije jeste dobar film. I to je vrlo zanimljivo ako imamo u vidu da su Billy Ray i Mark L. Smith napisali jedan zapravo vrlo nemaštovit scenario. Kada sam shvatio premisu i malo uhvatio ritam filma, bilo mi je potpuno jasno kuda koja situacija vodi. Otud Julius Avery zaslužuje sve pohvale što je uspeo da me ubedi kako to sve tako treba i učinio da u jednoj tako suštinski konvnecionalnoj i “ravnoj” stvari izuzetno uživam.

OVERLORD počinje kao SAVING PRIVATE RYAN samo sa efikasnošću jednog starog B-filma. Avery jako lepo kombinuje ikonografiju filma o Drugom svetskom ratu sa estetskim imaginarijem filma o Vijetnamskom ratu pa i modernijim akcijašem, i u tom pogledu vrlo sočno daje životnu energiju čitavom nizu barrack klišea koje je dobio u scenariju a tu su naravno hladni oficir na misiji koji ne priča mnogo, novajlija zlatnog srca, cinični Jevrejin iz Bruklina koji se smara sa seljačinama po vukojebinama itd. Avery međutim tome prilazi sa punim ubeđenjem. Film je “mali”, nije kameran, ali nije ni preskup i Avery jako lepo vlada tim malim brojem lokacija koje razrađuje do maksimuma.

Potom na sredini filma sve prelazi u Nazisploitation, i to negde na pola puta između Castle Wolfensteina i zombi filma. Sve to smo generalno već videli u raznim varijantama pulpa ali ono što je novost jeste da to nikada nismo dobili na ovako visokom mejnstrim nivou realizacije. I to pre svega u pogledu glume, u pogledu izgradnje atmosfere itd. Sam akcioni segment sa tim “supervojnicima” u različitim stadijumima uspešnog “sazrevanja” je takođe dosta straight, i to opet nije glavno obeležje ovog filma (mada moralo bi da bude). Međutim, očigledno je da se Avery čuvao skliznuća u trash kada krene akcija, a ko ga već nije izbegavao kada se govori o premisi, tako da je taj shift po uzoru na FROM DUSK TILL DAWN takav da ne odbije one kojima se dopala do sada izgrađena situacija.

OVERLORD stoga ostaje Guys on a Mission movie od početka do kraja, sa tom razlikom što je misija malo različita od onoga što bismo očekivali. Međutim, uprkos dosta tvrdim gore momentima itd. OVERLORD nikada ne prerasta u horor. On uvek ostaje čvrsto utemeljen u tom Guys on a Mission pristupu i to je znak da Avery svakako vešto vlada onim čime se bavi. Odnosno da i onda kada nema šta da kaže novo, ume da artikuliše ono što je dotle rekao dobro.

Wyatt Russell definitivno nije očen naslednik. Dobra je njuška ali nije personality actor. Gotovo je sigurno da je on za sada još uvek ipak karakterni glumac, sa jako dobrom njuškom. Jovan Adepo sa druge strane je senzaiconalan kao novajlija dobrog srca. Ostatak ekipe je već uhodan u svojim tipskim rolama.

Ako imamo na umu da se ovaj film dešava u vreme kad su crnci u američkoj armiji, a naročito crne starešine, priličan eksces, mada ne i potpuna retkost, onds činjenics da operaciju izvodi u komandnom pogledu crni oficir verovatno sugeriše i jednu političku dimenziju filma, da predstavnici ugrožene rase pobeđuju pokušaj izgradnje supervojnika kojeg se latila superiorna rasa itd.

Ne bih doduše preuveličavao OVERLORDovu emancipatorsku dimenziju, ali ne mislim da autori o njoj nisu uopšte razmišljali.

Ako imamo u vidu stanje savremenog holivudskog filma, OVERLORD se svakako - uz svu ironiju povezivanja sa CLOVERFIELDom - može ubrojati u ona osveženja koja nisu u direktnom pokušaju nekakve franšize, marketinga, vanfilmskog IPa itd. I što je još važnije, potvrđuje validnost takvog pristupa filmu.

Pa ipak, ostaje žal što je ovim filmom Nazisploitation sasvim sigurno prebačen iz okvira Cinemageddona u okvir iTunesa i što je dobio jednu dimenziju mejnstrima koju do sada nije imao čime je izmaknut kao oružje desperadoskih filmadžija i kinematografija.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12726 on: 19-11-2018, 13:16:02 »
Babak Najafi je još od nastavka Espinosinog SNABBA CASHa počeo da se profiliše kao žanrovski specijalista. Uprkos tome što se u filmu LONDON HAS FALLEN najpre izdvaja upravo Najafijev rediteljski rukopis, svoju poziciju u Holivudu nije uspeo da učvrsti i zauzme zasluženo mesto. Njegov debitantski rad SEBBE iz 2010. snimljen u Švedskoj međutim predstavlja Najafija u jednom potpuno drugom svetlu, pa se iz ove vizure postavlja pitanja šta je njegov pravi izraz.

Naime, SEBBE je teskobna socijalna drama o dečaku u nevolji i njegovoj samohranoj majci koja polako gubi konce i u njegovom odgoju i u vlastitom životu.

U filmu nema akcije, nema žanrovskih zahvata, nema ničega po čemu Najafija inače znamo. Pa ipak, i u ovoj socijalnoj melodrami o najnižim staležima švedskog društva (a kao i u krimiću, i tu ima Jugovića, jedino poštansko sanduče na kom se vidi prezime nosi natpis ŠARIĆ) on pokazuje izuzetno vizuelno nadahnuće. SEBBE je vizuelno nadahnut i dinamičan film koji preuzima estetiku "kamere sa ramena" ali je onda ipak pretvara u nešto vizuelno dinamičnije i estetizovanije. Otud i SEBBE traje 79 minuta, taman onoliko koliko treba. Dakle, i u ovoj formi Najafi pokazuje narativnu ekonomičnost.

Koji je put njemu bio draži, ovaj iz SEBBEa ili onaj iz SNABBA CASHa, zaista ne znam, ali na oba je pokazao da ima potencijal. Ako imamo u vidu gde se sada u Holivudu zaglavio, možda je baš Švedska put da krene ispočetka.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12727 on: 19-11-2018, 13:29:34 »
SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD Matta Tyrnauera je priča o legendarnom Scotty Bowersu, holivudskom žigolu i podvodaču koji je o poznih četrdesetih do epidemije AIDSa bio osoba od poverenja brojnih klozetovanih ili naprosto razvratnih holivudskih zvezda. Pre nekoliko godina objavio je tell-all memoare pod naslovom FULL SERVICE gde je opisao kad i s kim i kako vatreno.

Istoričari filma, pa čak i nekadašnji šef Paramounta i urednik Varietyja Peter Bart stoje iza Bowersovih priča, a Stephen Fry je tu da objasni da je Bowers tu zbog emancipacije LGBT Holivuda a ne kao tabloidno lice.

Dakle, Tyrnauer nalazi istorijsku zaleđinu za Bowersovu priču, i na kraju krajeva ono o čemu on govori smo manje-više i znali iz brojnih ranijih memoara. U tom pogledu ovaj film ne nudi neko bitno autovanje klozetovanih zvezda. Međutim, ono što nudi jeste opis njihovijh seksualnih preferenci, kao i njihove aktivnosti na tržištu seksa koje nažalost nisu nužno emancipacijski sadržaj. U tom pogledu, nema spora da SCOTTY AND THE SECRET HISTORY OF HOLLYWOOD privlači neizbežnu radoznalost ali Fry sa svojim pokušajem da opravda sam sadržaj koji gledamo baš i ne deluje ubedljivo.

Ono što je međutim autentično jeste sam Bowers, blago psihotični devedesetogodišnjak koji je nadživeo svoju holivudsku eru i sada živi u mirovini, u jednom krajnje prozaičnom staračkom postojanju, blago mučen opsesivno-kompulsivnim poremećajem i definitivno oblikovan odrastanjem koje bismo po svakom savremenom standardu smatrali paklenim i prepunim seksualnog zlostavljanja. Međutim, kao što je Bowers relikt jedne druge ere u pogledu LGBT prava, takvo je i njegovo poimanje seksualnog zlostavljanja iz tog vremena, dakle on sebe ni u jednom momentu ne smatra žrtvom.

Ako se Tyrnauerovo oslanjanja na istoričare i Frya može smatrati licemernim disclaimerom kojim uverava publiku da ne gleda tabloidno smeće, onda je isto tako glavna snaga filma zapravo u slici tog čoveka i njegovog stanja danas. Paradoksalno, to čini ovaj film višeslojnijim nego što bi se reklo na prvi pogled.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12728 on: 19-11-2018, 13:42:03 »
RESET južnokorejskog reditelja Hong-Seung Yoona je kineski SF akcijaš o naučnici koja radi na akceleratoru sa ciljem da omogući put kroz vreme i alternativne univerzunme. Pod pritiskom zlih konkurenata biva ucenjena da im isporuči podatke o projektu, i kreće da se upetljava u vremenski čvor jer joj akcija ne uspeva iz prve.

Film je u svakom pogledu rutinski ali ne bez izvesnog šarma u pojedinim scenama. Jackie Chan je bio supervizor ove produkcije ali rekao bih da je ovo mešavina južnokorejskog stila inscenacije i kineske produkcione površnosti koja često karakteriše njihove nove blokbastere.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12729 on: 19-11-2018, 21:29:51 »
SKATE KITCHEN Crystal Moselle je inovativan skejterski film u pogledu toga što su ovog puta glavne junakinje devojke. Dakle, nasuprot Larry Clarku i Gus Van Santu koji su se bavili estetizacijom "samoće muškog skejtera", ovde su glavne junakinje vrlo otresite i raspričane devojke iz autentične skejt grupe Skate Kitchen. Devojke su autentične i glumački zrele tako da su u potpunosti uspele da izgrade likove koji funkcionišu dobro na ekranu, pre svega kroz underplay iz kog proizilazi ubedljivost. U tom pogledu SKATE KITCHEN je maksimalno kapitalizovao "dokumentarni" stil snimanja jer je u glumačkoj razradi svakodnevnih situacija dobio izuzetno veštu dramsku rekonstrukciju. Štaviše, glumačka veptina svih ljudi na ekranu, a među njima ima i profesionalnih glumaca dovela je do dobro izgrađenog balansa i konzistentnog izraza.

TILVA ROŠ je važan film za našu kinematografiju i zanimljiv doprinos u ovom podžanru ali glumački SKATE KITCHEN ipak postiže bolje rezultate kad se suoči sa izazovima snimanja naturščika i njihovog uparivanja sa profesionalcima.

Iz dobrog balansa naturščika i profesionalaca proističe i dobar balans između dokumentarnog i estetizovanog tako da prelazi iz snimanja glavnih protagonistkinja u neke lirske pasaže deluje potpuno konzistentno i ne remeti stilsko jedinstvo filma.

Kao i vožnja skejta, tako je i ovaj film čitav u balansu, i rekao bih da je tu tačku uspeo da sprovede do kraja vrlo ubedljivo, i da se nametne kao izuzetno zanimljivo delo bez posezanja za jeftinim trikovima kojih su se laćali i Van Sant i Clark. Zaplet je rudimentaran ali taman onoliko melodramski koliko je potrebno da bi se film zaokružio, i da bi ispričao svoju priču iza zabeleženih ljudi i situacija, prirode i društva.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.097
Re: The Crippled Corner
« Reply #12730 on: 20-11-2018, 09:32:55 »
https://www.ign.com/articles/2018/11/19/venom-outperformed-star-wars-and-guardians-of-the-galaxy-at-the-worldwide-box-office
 xrofl
odnosno: the power of tom hardy.  xyxy
sony ih je razbio nikakvom pričom, ispodprosečnim specijalnim efektima, nikakvim negativcem, osrednjom režijom i... TOP of the class kastingom. hahah. neverovatno. venom 2. super. malo i tom da se obogati van svake mere.
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12731 on: 20-11-2018, 09:53:12 »
Meni je uspeh Venoma potpuno neobjašnjiv. Drago mi zbog Toma, ali ne umem da kažem šta to narod vidi u filmu koji je u najboljem slučaju zaboravljiv.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12732 on: 23-11-2018, 22:05:31 »
THE JOLLY BOYS’ LAST STAND Christophera Paynea je film koji je poznat po tome kao prva uloga Sache Barona Cohena na velikom ekranu. Međutim, pored toga reč je o vrlo dobroj engleskoj found footage komediji, sačinjenoj u formi wedding videa koji junak sprema za svog najboljeg prijatelja, inače predsednika kluba nestašnih mladića Jolly Boys.

Klub se polako osipa, čak i sam predsednik želi da se uozbilji i oženi, i više nema nikoga ko će da odrađuje njihove bizarne stuntove.

Naravno, do kraja filma, junaci će pronaći balans kako da postanu nešto novo a da ne izgube ono što su bili do sada.

Film je sirov, autentičan, duhovit. Estetika je prilagođena konceptu i sva izražajna sredstva su usklađena na pravi način. Payne je uspeo da iznađe sadržaj koji može da se uklopi u ovaj koncept.

U tom smislu, glavnu ulogu tumački Andy Serkis, a Cohen ima zapaženu ulogu, a možda i u čisto komičarskom pogledu najefektnije scene.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12733 on: 23-11-2018, 22:37:14 »
WIDOWS Stevea McQueena je krimić u režiji nekoga ko ne snima žanrovske filmove. U tom pogledu, već je zanimljiv za gledanje jer je izglobljen iz rutine, iako mu to ne mora a priori davati na kvalitetu. Međutim, u ovom slučaju, sve one dobre i sveže stvari koje proističu iz takvog pristupa definitivno pretežu nad onim koje su balast.

Ono što je istovremeno i balast i kvalitet jeste angažman kojim McQueen pokušava da učini ovaj film socijalno i “umetnički” relevantnim. U osnovi, WIDOWS je postavljen kao interesantan i uozbiljen pulp, i Gillian Flynn u saradnji sa McQueenom kroz neke preokrete u priči sasvim jasno artikuliše taj izraz. Međutim, isto tako McQueen želi da kroz ovaj film prelomi i feminističku priču o nejednakosti, i rasne tenzije, i izborni populizam i Black Lives Matter.

Nešto od toga radi bolje, nešto slabije, ali ti dodatni slojevi su nešto što je očigledno “opravdanje” McQueenu pred samim sobom zašto ovo radi. Jedan od razloga za to je pomalo paradoksalan. Naime, originalna serija Lynde La Plante, u režiji Iana Toyntona, bila je mnogo “tvrđa” od ovog filma, iako u načelu jednostavnija. Bila je tvrđa jer nije bila glamurozna, a McQueen od jedne doze glamura u svom filmu od 42 miliona ipak nije mogao da pobegne.

Njegove udovice ipak igraju zvezde, koje jesu karaterne glumice ali su zvezde, a isto važi i za mušku podelu koja je jpš glamuroznija ako je ikako moguće. Uostalom, na istom zadatku su Liam Neeson. Robert Duvall i Colin Farrel.

McQueenov rediteljski postupak da dekomponovanim kadrovima, ponekim dijalozima koji se dešavaju u offu, raznim neobičnim detaljima u kadriranju koje krasi visoka estetizacija, pomešan je sa energičnom i tvrdom akcijom i nasiljem, kada do takvih situacija dođe.

Time se WIDOWS dosta uspešno umiljava žanrovskoj publici jer njoj drage scene radi jako dobro i vrsno se snalazi u tim "obaveznim figurama”.

Nadam se da će dobro prihvatanje McQueenovog filma povećati interesovanje za La Planteinu seriju koja svakako treba da se iznova pogleda. Isto tako, smatram da srpska kinematografija neće imati razloga da se stidi kada na sličnu temu u februaru iduće godine izađe serija PET.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12734 on: 24-11-2018, 21:27:14 »
HIER Balinta Kenyeresa je pretenciozni mađarski pseudotriler smešten u saharsku Afriku, o inženjeru koji luta pustinjom i gradovima, progonjen sećanjima na traumu i jednu ženu sa kojom ju je doživeo.

Moram priznati da sam imao velike teškoće da se koncentrišem na ovaj film, a nije uspeo da me zainteresuje ni na pripovedačkom ni na tehničkom nivou, ipak je reč o snažnom spoju ekstrene pretenzije i neveštine...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12735 on: 28-11-2018, 15:23:23 »
THE CHRISTMAS CHRONICLES je igrani debi animatora Claya Kaytisa koji je imao celovečernje vatreno krštenje u crtaću ali je u igrenjaku tek trebalo da se dokaže. Priliku je dobio od Chrisa Columbusa, reditelja koji je početkom devedesetih bio značajan oslonac dečjeg i porodičnog filma a krenuo je kao scenarista u Amblinovim produkcijama GREMLINS i GOONIES.

Kaytis nije baš Brad Bird ali je imao dovoljnu težinu da kada mu se dopao spec script Matta Liebermana uspe da se nametne kao reditelj Columbusu kao vlasniku scenarija. I ovaj scenario ima sve karakteristike high concept speca kojim se Matt Lieberman bavi. Na priči je uz Liebermana potpisan i David Guggenheim, takođe jedan od velemajstora spec scripta. I zbilja, high concept koji su ovde zakuvali vrlo je zanimljiv.

Brat i sestra, tinejdžer i mala devojčica, ostaju samo za Božić i odlučuju da probaju da snime Deda Mraza i dobiju dokaz njegovog postojanja. U tom pokušaju na kraju uspevaju da ga ometu i ugroze opstanak Božića kao praznika.

Ovo je Netflixov film od starta i kao takav ima u sebi elemente televizijskog rada. Naime, uprkos komplikovanim animiranim deonicama, nužnim specijalnim efektima itd. nastao je za vrlo kratkih deset meseci što je zaista mimo standada za ovakav film, i to se oseća.

Naprosto, na ulicama je manje statista i saobraćaja nego što smo navikli, neki specijalni efekti nisu doterani do najvišeg nivoa itd. Međutim, film u osnovi funkcioniše zahvaljujući Darby Camp i Judahu Lewisu u glavnim ulogama i naravno samom Kurtu Russellu u liku Deda Mraza.

Sa dobrom idejom i dobrom podelom, Kaytis paradoksalno nije imao prostora da usavršava ono što se od njega najviše očekivalo a to je postprodukcioni deo filma. Uprkos saradnji sa Zemeckisovim direktorom fotografije Donom Burgessom koji je dokazani veteran ovakvih sadžaja, vizuelnost je zapravo manje bitan segment ovog filma.

No, u glumi i priči, THE CHRISTMAS CHRONICLES uspeva da malo uhvati duh Amblina od koga preuzima tu strukturu ugrožene porodice, razorene zajednice koja se obnavlja u toku pustlovine i susreta sa fantastičnim. Međutim, za razliku od “tradicionalnog” Amblina, ovaj film je ipak nešto više namenjen deci nego odraslima.

U tom smislu Kurt Russell je ovde ta kopča koja će zabaviti starije. Međutim, on ipak ne uspeva da zaseni Darby i Judaha u glavnim ulogama. Oboje klinaca su Valeeovi veterani iz BIG LITTLE LIES i DEMOLITION, s tim što je Judah i Netflixov ljubimac, igrao je prošle godine u izvanrednom THE BABYSITTERu sa kojim nudi sličnu ikonoklastičnu direkciju, premda naravno filmovi su fundamentalno drugačiji.

Pa ipak THE BABYSITTER i THE CHRISTMAS CHRONICLES su oba realizacija high concept scenarija poznatih spec pisaca i oba dekonstruišu ikonične likove iz mašte, ali i žanrovskog filma, i on se u oba izvanredno snašao kao mladi protagonista kroz kog ulazimo u ceo proces. Nadam se da će mu karijera ići nadalje uzlaznom putanjom.

THE CHRISTMAS CHRONICLES nije esencijalana film ali u domenu dečjeg prazničnog filma spada u godnji dom.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12736 on: 28-11-2018, 15:23:57 »
MATANGI/MAYA/M.I.A. Stevea Loveridgea je dokumentarni film koji je baziran na ekskluzivnim privatnim video arhivama koje je M.I.A. pravila u periodu kada je njeno interesovanje za umetnost bilo još šire od isključivo muzičke karijere. Ispostavlja se da ti video dokumenti jako dobro prikazuju njeno detinjstvo, mladost, studije u art collegeu, putovanja u zavičaj svojih roditelja u Šri Lanki itd. U tom smislu MATANGI se nameće kao ekskluzivan film koji jeste napravljen sa ogromnim poštovanjem prema M.I.A. ali svakako da nadilazi puku hagiografiju, i obuhvata sve ključne tačke njene karijere.

Kao njen fan svakako da sam ovim filmom zadovoljan jer me je samo još dodatno učvrstio u pogledima na njen rad i angažman. Međutim, baš zbog toga nisam sasvim u stanju da sagledam kako ovaj film izgleda sa druge strane, iz vizure onih koji nisu fanovi ili uopšte nisu upoznati sa stvarima kojima se ona bavi. Da li se sve svodi na preaching to the converted ili ne?

No, ono što ovaj film definitivno nije jeste klasični pop dokumentarac o nekoj zvezdi, a lucidnost Mayinih ličnih dokumentarnih beleški pokazuje da ili ima sva svojstva autentične zvezde ili da se ceo život spremala za to...

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12737 on: 29-11-2018, 09:08:57 »
Nije mu prvi put, ali možda mu je poslednji?

Sylvester Stallone Officially Retires His Character Rocky Balboa

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12738 on: 29-11-2018, 16:52:49 »
Mehmete, ovaj animirani Spidey dobija jako zanimljive kritike čak i kad nisu dobre...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12739 on: 29-11-2018, 16:53:05 »
THE FREDDIE MERCURY STORY: WHO WANTS TO LIVE FOREVER je dosta verodostojan jednoipočasovni televizijski dokumentarni film o poslednjih godinama u životu Freddieja Mercuryja, njegovoj dijagnozi da ima HIV, borbi sa bolešću, pokušajima da to sakrije, nemilosrdnim tabloidima itd.

Rekonstrukcije Mercuryejvog života su date u maniru takvih rekonstrukcija kakve smo gledali i inače ali deluju vrlo solidno naročito jer glumac koji igra Mercuryja uspeva da dosta ubedljivo da ga prikaže, kudikamo bolje od prehvaljenog Ramija Maleka i svakako manje groteskno. Isto tako uspeva da dosta dobro odigra njegovo fizičko propadanje, od potpuno zdravog, mladog hedoniste do čoveka koji se gasi.

Sagovornici su poznati iz knjiga o Mercuryju i vrlo su referentni. Ne treba da čudi da su Brian May i ekipa otpisali ovaj dokumentarni film kao đubre i tražili da bude izbrisan, sklonjen itd. Oni se doduše u ovome svemu vrlo malo pominju i minimalno pojavljuju.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Biki

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.193
Re: The Crippled Corner
« Reply #12740 on: 29-11-2018, 17:54:07 »
THE FREDDIE MERCURY STORY: WHO WANTS TO LIVE FOREVER je dosta verodostojan jednoipočasovni televizijski dokumentarni film o poslednjih godinama u životu Freddieja Mercuryja, njegovoj dijagnozi da ima HIV, borbi sa bolešću, pokušajima da to sakrije, nemilosrdnim tabloidima itd.

Rekonstrukcije Mercuryejvog života su date u maniru takvih rekonstrukcija kakve smo gledali i inače ali deluju vrlo solidno naročito jer glumac koji igra Mercuryja uspeva da dosta ubedljivo da ga prikaže, kudikamo bolje od prehvaljenog Ramija Maleka i svakako manje groteskno. Isto tako uspeva da dosta dobro odigra njegovo fizičko propadanje, od potpuno zdravog, mladog hedoniste do čoveka koji se gasi.

Sagovornici su poznati iz knjiga o Mercuryju i vrlo su referentni. Ne treba da čudi da su Brian May i ekipa otpisali ovaj dokumentarni film kao đubre i tražili da bude izbrisan, sklonjen itd. Oni se doduše u ovome svemu vrlo malo pominju i minimalno pojavljuju.


Gledala sam oba filma i svaki je dobar za sebe. Mislim da nisu za poredjenje jer su razlicitog zanra. Licno ne volim ovu vrstu dokumentaraca, verovatno spada u performative mode, ono kada imas naraciju kao u expository mode + glumce. Ramija Malika inace obozavam, ne mogu da verujem kakvu transformaciju je napravio od uloge u Mr. Robot do ove u Bohemian Rhapsody. Neki od nas vole malo i groteskno 😉

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12741 on: 30-11-2018, 00:41:15 »
John Luessenhop je reditelj neverovatne biografije, reklo bi se čak da deluje kao da je zapravo svoju karijeru naprosto kupio a da umesto njega sve režira neko drugi. Čovek se pojavljuje povremeno sa krajnje različitim filmovima, od kojih je barem jedan - TAKERS - odličan. Na SPEED KILLS potpisano je ime Jodi Scurfield ali je kroz ceo proces nastanka filma Luessenhop slovio za reditelja pa me ne budi čudilo da je ovo pseudonim jer Scurfield ni na čemu nije potpisan/a. To sve produbljuje mistiku korporativnog advokata koji je postao reditelj.

SPEED KILLS je pitak, isprazan, klišetiziran, true-ish story o Donu Aronowu, vlasniku fabrike brzih čamaca sa Floride koji se upleo sa kriminalcima i bio ubijen.

Međutim, u filmu Don Aronow je prikazan kao Ben Aronow a poneka ličnost koja se pojavi je autentična a neke nisu. Tako da kroz filmu prodefiluju jordanski kralj Husein, George Bush i Meyer Lansky ali neki drugi likovi ostaju fikcionalizovani.

Tako, SPEED KILLS ostaje u svakom smislu nedorečen film, i produkciono i glumački. John Travolta je živ klan-nedoklan i ima još uvekl tragova onog starog magnetizma koji ga je krasio i po kome prepoznajemo da se ovde nije slućajno našao na ekranu. Kellan Lutz je ostao potpuno neiskorišćen kao čudan hibrdni lik nećaka Meyera Lanskog i Aronowljevog rivala kasnije optuženog za njegovo ubistvo.

U određenom smislu SPEED KILLS izgleda TV ili DTV true crime filmove iz VHS ere, koji su ponekad umeli da budu dobri ali mahom nisu bili. Ne znam u kom trenutku i zašto je Luessenhop digao ruke od ovog filma ali posle krajnjeg rezultata to postaje potpuno razumljivo.

Međutim, kako rekoh na početku, film je pitak i nepretenciozan i mislim da bi delu manje verzirane publike bio čak i relativno zabavan. Ako je ovo režirao Luessenhop, iako ovo nije ni približno TAKERSu, eto bar taj efekat pokazuje da nije sasvim izgubio svoj mojo.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12742 on: 30-11-2018, 00:43:29 »
BODIED je film koji pripada vrlo osetljivom podžanru rep-komedije sa kojim imamo iskustva preko 30 godina ali ona nisu uvek baš bila povoljna. Međutim, BODIED se ispostavlja kao višeslojno ostvarenje, ne samo u pogledu toga kako obrađuje temu koje se dotakao već i po tome na koji način stoji u širem kontekstu hip-hop filma.

Naime, Eminem je svoj veliki proboj i ulazak u okvire elitne kulture obeležio filmom 8 MILE u kome je napravio fikcionalizovanu verziju svoje životne priče kao rap battlera iz white trash miljea koji je uspeo da dođe do uspeha. On je svoju priću produbio dajući joj socijalnu dimenziju, analizirajući svoje porodične okolnosti itd.

8 MILE uprkos solidnoj režiji Curtisa Hansona, ozbiljnom scenariju Scotta Silvera i opštem prestige picture karakteru, nije uspeo da me ubedi. Međutim, iz ove vizure, Eminem se u njemu snašao, pokazao i ostavio trag na filmu.

BODIED je međutim bitno interesantniji projekat, upravo za razumevanje Eminema kao prekaljenog battlera koji je izgradio karijeru baveći se politički nekorektnim repom koji se sadržao elemente mizoginije, homofobije itd.

Uprkos tome što se BODIEDu može dati više primedaba u pogledu filmskog izraza nego 8 MILEu, čini mi se da je ovaj film mnogo bolje objasnio ne samo umetničku već i psihološku dimenziju onoga što Eminem radi. U filmskom pogledu, rekao bih da Joseph Kahn, inače prekaljeni reditelj spotova ni iz trećeg puta nije uspeo da se snađe kao filmmaker, ali to ovog puta nije toliko presudno. Naime, Kahn ovde snima film koji ima svoj unutrašnji ritam ali ima i rap battle scene koje su svet za sebe i imaju svoj ritam, ta dva ritma ne uspeva da usaglasi, i onda u mnogim situacijama stvari deluju artificijelno.

Zašto to nije prevelika smetanja? Pa pre svega zato što film ima ogroman satirični kvalitet. Naime, glavni junak je eminemovska figura kog inače maestralno igra Calum Worthy, koja dolazi iz white privilege miljea “akademije” i ulazi u rap battle svet kako bi napisao svoj akademski rad.

Calum Worthy se izuzetno snalazi kao mladi PhD koji kreće da betluje i postaje ovisnik od battlea jer samo u njemu uspeva da se potpuno oslobodi ali i da oktrije svoju mračnu stranu i izgovori sve ono što je u njegovom politički korektrnom svetu nezamislivo.

Ovaj film u mnogo čemu nije dobar, kad je reč o vođenju priče, ali u intelektualnom, značenjskom, pa i psihološkom pogledu izuetno je zanimljiv jer pokazuje mehanizam funkcionisanja raznih “ventila” za izbacivanje nagomilanih frustracija i suočavanje sa tabuima.

Otud BODIED govori o betlanju ali zapravo govori i o socijalnim mrežama, internet forumima itd. U tom pogledu, ovaj film maltene kao da jeste esej koji je ispisao neko, ako ne o Eminemu a onda o ventilima za ispoljavanje savremenog čoveka.

Kahn i scenarista Alex Larsen prikazuju junake koji vode politički korektne živote ali žele da ispoljavaju svoje inhibirane misli negde. Dakle, niko od njih se u praksi ne bavi nečim političkim nekorektnim. S druge strane, jako dobro se šale sa inkvizitorskim karakterom političke korektnosti u akademiji ali i inače, i to je vrlo efektan segment filma. Manje zastupljena ali prisutna je i ironija prema filmskoj formi, zakonima dramaturgije itd.

BODIED je film koji uprkos mnogim manama u narativnom i ritmićkom pogledu uspeva da se nametne kao jedno od interesantnijih ostvaenja ove sezone. Svakako da je interesovanje za rep ili barem modernu pop kulturu nužno da bi se ovo delo ispratilo, ali ko ga ima, svakako treba da ga pogleda.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12743 on: 01-12-2018, 02:22:45 »
CZLOWIEK SA MAGICZNYM PUDELKIEM Boda Koxa je peretenciozni poljski SF o putovanju kroz vreme koji nažalost nije dorastao domovini Stanislawa Lema. Kox želi da evocira gilliamovsku atmosferu ali na neki čudan način inkorporira previše njegovih filmova u svoj, od 12 MONKEYSa do BRAZILa pa je rezultat konfuzan, i nažalost isprazan. Film obećava na nivou kratkog sadržaja, ima poneku pristojnu scenu ali celina je skoro pa nepodnošljiva.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12744 on: 01-12-2018, 22:48:59 »
HUNTER KILLER Donovana Marsha je “problematična” produkcija Avija Lernera i ekipe sa Gerardom Butlerom u glavnoj ulozi koja je finansirana u vreme dok je Relativity još postojao a onda je ostala zarobljena u njegovoj stečajnoj masi i dugo čekala da izađe u bioskope.

Ovaj film od 40 miliona dolara doživeo je brodolom na blagajnama ali ruku na srce mnogo manji nego što sam očekivao što istovremeno dokazuje ozbiljnu otpornost Butlera na box officeu ali i potrebu publike za ortodoksnim akcijašem.

Marsh je snimio inferiorni mix izvanrednih podmornićkih filmova iz prve polovine devedesetih gde čitave elemente zapleta preuzima iz HUNT FOR THE RED OCTOBER i CRIMSON TIDEa i toga se nimalo ne stidi uz ubacivanje malo NAVY SEALSa, čisto da zamirišu.

I na nivou tupave akcije, ovaj film elementarno funkcioniše iako glumačka ekipa koju izuzev Butlera čine Gary Oldman, Common i pokojni Michael Nykvist, pokazuje da je bilo potencijala i za nečim više od toga.

Iz nekog razloga, u ovom periodu, Lerner je uspevao da okupi dobre glumce za sporedne uloge, likove poput Tommy Lee Jonesa i Gary Oldmana, a na ekranu se ispostavljalo da često nema neke prevelike potrebe za tim.

Marshov film je tupav i kompetentan, ali nažalost nije dovoljno raspištoljen da bi mogao da bude išta više od surovog podsetnika koliko smo bolje filmove mogli da repriziramo umesto što ga sada gledamo. Previše je skup da bi sebi mogao da dozvoli taj nivo neoriginalnosti i površnosti.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12745 on: 03-12-2018, 14:32:47 »
Otto Bathurst u filmu ROBIN HOOD ide sličnim putem kao Guy Ritchie u svom KING ARTHURu. I na blagajnama je nažalost vrlo slično prošao a ni kritika ga nije prihvatila. Šteta, meni je ovaj ROBIN HOOD legao. Taron Egerton je ostvario još jednu šarmantnu rolu u ikoničnom liku koji je jedan od osnova britanske kulture. Naravno, Otto Bathurst nije Matthew Vaughn pa ni ROBIN HOOD nije KINGSMAN ali ni kad je Connery radio Bonda Lesterov ROBIN nije dobacio do tog nivoa.

Otto Bathurst sa scenaristima ulaže jako veliku energiju da osavremeni Robina Hooda i da ga učini ne samo vizuelno već i politički relevantnim. S jedne strane, Bathurst radi sve na tome da ROBIN HOOD bude moderan akcioni film, gde mnogi samostreli više podsećaju na mitraljeze nego na srednjevekovno oružje, a strele se izbacuju u ritmu na koji smo navikli u kung fu filmovima. Taron Egerton i Jamie Foxx su ubedljivi u tim situacijama tako da Bathurstu olakšavaju posao.

Simon Crane je bio zadužen za akciju i njegov rukopis je prepoznatljiv i kad se javi u epohi. Film je inače sniman u Mađarskoj i Hrvatskoj sa velikim doprinosom naročito mađarskih filmskih radnika.

U političkom pogledu, Bathurstov film prikazuje svet u kome se živi u strahu od Islama, od Arapa, a zapravo se ti strahovi i tenzije grade kako bi se finansirali Krstaški pohodi i tlačio narod održavajući klasni status quo. Robin Hood na filmu nikada do sada nije bio ovako otvoreno političan. Ako je pored akcije nešto akcenat u ovom filmu, to je upravo taj pokušaj da se Robin prevede u okvire moderne politike posle 9/11 i Patriot Acta.

U scenama na Krstaškom pohodum kostimi krstaša čak i podsećaju na američke pustinjske uniforme, simpatije naroda prema Robinu kad povede pobunu iskazuju se na način vrlo blizak onom iz vremena Anonymousa i V FOR VENDETTA imaginarijuma.

Ben Mendelsohn je postao Alan Rickman svoje generacije i njegov Šerif je solidan, ali ne iskoračuje previše izvan neočekivanog, izazov zanimljivog klasnog gneva koji nosi i to usmerenog protiv aristokratije. Eve Hewson je slaba tačka podele kao Mariane ali na svu sreću ona nije toliko bitan motivacioni faktor u odnosu na Robinovo delovanje.

U izvesnom smislu, ROBIN HOOD može biti smatran neuspelim iniciranjem franšize, slično kao KING ARTHUR. Međutim, ono što se prepoznaje kao uvod u dalje nastavke ostalo je kao mali priključak na kraju koji se ako ovo ostane one-shot, a deluje da će ostati, može posmnatrati kao vid dramske ironije a ne nedorečenost...

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12746 on: 03-12-2018, 14:33:20 »
ROCKY IV je 1985. godine bio primer dekadencije u serijalu i za 91 minut trajanja je uspeo da nam prikaže u kojoj je životnoj fazi Rocky, da oplačemo Apolla, upoznamo Ivana Draga, jednog od najikoničnijih Balbopinih protivnika i da u svemu tome još dobijemo vrlo detaljnu montažnu sekvencu treninga sa jasno postavljenim kontrastom između dvojice boksera i klimaktičnu borbu. CREED 2 je 2018. primer respektabilnog nastavka u kome za 130 minuta imamo reprizu lika Apollovog sina iz prethodnog filma, imamo pojavljivanje Draga iz ROCKY IV, sa podrazumevanjem da taj film znamo napamet, imamo lik njegovog sina kao novost i o njemu ne saznamo apsolutno ništa, i montažnu sekvencu u kojoj između dvojice boraca nema nikakve bitne razlike. Kako je moguće da je prethodni film, u vreme izlaska otpisan kao šund, šovinizam i budalaštima uspeo da za 40 minuta manje uvede više toga novog i nezaboravnog?

Jedan razlog za to je svakako to što je Stallone tada imao jasnu ideju šta snima, a sada je to film koji preozbiljno prilazi nečemu što bi trebalo da je jednostavno. Sporedne teme porodičnih odnosa, trudnoće i porodiljskog staža Adonisove supruge, oduzimaju vremena koliko i borba, svaka junakova dilema je jedno tri puta postavljena i detaljno prodiskutovana kao da postoji mogućnost da on odluči da se ne bije na kraju u revanšu u Moskvi. U tako razvučenom i pretencioznom postupku nemoguće je pokriti sve ono što je tupavo u ovoj vrsti filma a neizbežno je 2018. kao i 1985. s tim što je tolerancija publike prema takvim stvarima bitno različita u zavisnosti od forme. 130 minuta je format filma u kome reditelj ipak ima nešto da kaže, ili je barem reč o nekom opštem spektaklu. CREED 2 nažalost nije ni jedno ni drugo, a što je najgore od svega, ultimate fighter izabran za Dolphovog sina nema ni jedan posto ikoničnosti koju je nosio Ivan Drago, kao jedan suštinski stripovski stilizovan lik.

Iako sam bio ubeđen da je upravo put "očeva i sinova" trebalo da bude tema prvog CREEDa, umesto tuče s nekim slučajnim prolaznikom, ispostavilo se da ova ekipa ne može da napravi dobar film čak ni sa formulom u kojoj je teško pogrešiti.

Međutim, možda je još veći greh ove ekipe u tome što ne čita novine, pa je tema novog Hladnog rata potpuno zapostavljena u ovom filmu. Štaviše, Drago i sin su prikazani kao žrtve tranzicije u nekim okolnostima koje više liče na sredinu devedesetih nego na aktuelni trenutak. Jedini trag nečega potencijalno zanimljivog ali neistražen jeste činjenica da Moskovljanin Drago sada živi u Kijevu, dok ga posle sinovljeve pobede Rusi ne prime nazad. Kijev sam po sebi nije baš neki simbol za progon iz Rusije, niti je jasno zašto je Drago socijalni slučaj ako je posle raspada SSSR bio uspešan profesionalac? Ovako ispada da su ga 1985. komunisti prognali u Kijev gde je on proveo vreme kao samohrani otac gajeći sina koji će biti bolji bokser nego on.

Za razliku od ROCKY IV, ovde je jedini i isključivi motiv obeju strana finansijski, i naravno za Adonisa sentimentalni. Uprkos tome što možda sam Stallone ne želi da ponavlja istu "grešku" i stavlja svoj film u političku funkciju, potpuno je jasno da bi sami junaci ovog filma to uradili. Stoga, ako je prvi film bio raspirivanje Hladnog rata, onda je ovaj mogao biti njegova osuda, a na kraju je ostao samo prećutkivanje. Tako nažalost, imamo film o dvojici boraca koji se uzdaju u se i u svoje kljuse, i nijedan od njih nema "celu zemlju u svom uglu ringa" što je bio jedan od osnova drame 1985. godine.

Radovala me je informacija da će Steven Caple Jr režirati CREED 2 jer mi je na debiju ostavio bolji utisak nego Coogler. Nažalost, rezultat je marginalno bolji a to je šteta jer ovaj serijal u Michaelu B. Jordanu ima možda i najkvalitetniji repro-materijal u glumačkom pogledu.

* * / * * * * 
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: The Crippled Corner
« Reply #12747 on: 03-12-2018, 14:40:18 »
Uf, greota za Creed 2, meni je prvi bio okej sa svojim prilično low-key pristupom, uključujući Slajevo uzdržavanje od glumatanja. Naravno pogledaće se i ovo ali verovatno na televiziji kad naleti na HBO red...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12748 on: 03-12-2018, 15:16:28 »
VIDEOMANNEN Kristiana A. Soederstroema je švedska arty melodrama koja je naročito interesantna po tome što joj je glavni junak pasionirani kolekcionar VHS kaseta, ljubitelj Giallo filmova i generalno jedna Cinemageddon-duša u šestoj deceniji života. Ovaj filmofil se nalazi na životnoj stranputici, nekada je vodio najbolju švedsku videoteku a sada se suočava sa izbacivanjem na ulicu gde mogu završiti i on i njegova kolekcija neprocenjive vrednosti.

Sudbina ga povezuje sa jednom drugom osobom takođe zarobljenom u osamdesetim, ženom koja voli tu deceniju jer je tada bila mlada i svet je delovao kao da je samo njen. Njih dvoje stupaju u depresivnu ljubavnu vezu.

Ona je alkoholičarka a on takođe voli dobru kapljicu i razvija paranoju koja umnogome podseća na situacije iz filmova koje voli da gleda, premda ne na pulpy način već mnogo više u formi vizuelnog izraza junakove psihoze.

U danima kad je nostalgija za osamdesetim jedan od dominantnih kulturnih modela, VIDEOMANNEN pokušava da dekonstruiše ne same osamdesete već upravo tu nostalgiju i to čini na zanimljiv način, protivno dominantnoj struji "dece osamdesetih" koja su sada na rukovodećim pozicijama i žele da ih ožive.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.380
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12749 on: 03-12-2018, 16:34:29 »
Ono što je profesor Milinović za rakete, to sam ja za film... Evo, za Mehmeta nešto...

http://stripblog.in.rs/2018/12/03/dc-je-od-donnerovog-supermena/
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam