Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1838519 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: The Crippled Corner
« Reply #13450 on: 17-02-2020, 03:12:07 »
Mislim da je Parasite veliki deo fizičkih i virtuelnih aplauza dobio na ime teme. Na ovlašni pregled po internetu čini mi se da se srazmerno mnogo manje gledalaca bavilo porukom. Što je verovatno i prirodno, teška je to poruka.
https://www.dragas.biz/parazit/
Драгаш се не слаже са криплом! Нисам планирао да пишем ишта, али хтео бих да поделим овај линк који има потпуно супротно виђење. Иначе, ближе ми је криплово.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13451 on: 17-02-2020, 07:18:49 »
Dragaš je, cenim, dobar ekonomista, i poštujem sve što kaže da mu se ne dopada u filmu. Al ne ume da piše da jebe oca. Čovek maši rodove*, ne razumne značenja reči koje koristi** i, iz nekog razloga zadržava se samo na najpovršnijem čitanju filma. Još kad vidim "Београд, 7528.године. сечко, дан једанаести" na dnu posta, loše mi je  :lol:
 
 
 
 
 
* Покушаји плаћених критичара да величају филм као сјајну критику савременог капитализма, потпуно је промашена.
 
** Све је жалосна импровизација филма „ Психо“.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: The Crippled Corner
« Reply #13452 on: 17-02-2020, 16:56:20 »
Dragaš je, cenim, dobar ekonomista, i poštujem sve što kaže da mu se ne dopada u filmu. Al ne ume da piše da jebe oca. Čovek maši rodove*, ne razumne značenja reči koje koristi** i, iz nekog razloga zadržava se samo na najpovršnijem čitanju filma. Još kad vidim "Београд, 7528.године. сечко, дан једанаести" na dnu posta, loše mi je  :lol:
 
 
 
 
 
* Покушаји плаћених критичара да величају филм као сјајну критику савременог капитализма, потпуно је промашена.
 
** Све је жалосна импровизација филма „ Психо“.
Све се слажем! Драгаш је преценио своје могућности. То ми је постало јасно кад је напљувао филм Јужни ветар а Бјелу оптужио за аутошовинизам. :)
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13453 on: 20-02-2020, 03:45:48 »
Errol Morris je superstar dokumentarnog filma ali Steve Bannon je nažalost jedina atrakcija njegovog filma AMERICAN DHARMA. Bannon se mnogo više otkrio u prevashodno obzervacionom dokumentarcu BRINK dočim je ovde prepušten Morrisovim različitim tehnikama pristupa materijalu koje nisu dale naročite rezultate.

Morris pokušava da poveže Bannonovu životnu priču i ispovest sa raznim materijalima iz njegove karijere, Trumpove kampanje, sa Breitberta i ponajviše da ih uveže sa filmovima koji su mu omiljeni i koji su ga formirali.

Nažalost, što Morris više zakucava to paralele kojima se bavi deluju sve jeftinije i sugestivne na jedan naivno propagandistički način. Bannon se nije dao Morrisovim provokacijama tako da neke stvari koje mu ovaj pripisuje prosto ne uspevaju da se nalepe, i ti pokušaji deluju žalosno, pre svega zato što Bannon ne ostavlja tragove a ne zato što deluje nevino po tim pitanjima.

Paralale između filmova koje je Bannon voleo i njegovog života i životnog kreda su takođe usiljene, pritom sam Bannon deluje da je više iz ljubaznosti došao na lokaciju svog omiljenog filma nego što je njime opsednut.

Morrisov pokušaj da priđe Bannonu kao filmadžiji pa da iz te vizure objasni svoju tezu o uticaju tih filmova je takođe usiljena, a što je još bizarnije Morris najmanje materijala daje iz Bannonovih režija a previše iz Henry Kinga i Johna Forda.

Stoga ono što spasava ovaj film je Bannonova harizma i neprekidna potreba da se konačno pojavi neko ko će sklopiti kockice i probiti put do Srca tame. Errol Morris nije taj tip. On je u ovom filmu sveden na čoveka koji je seo preko puta Bannona i rekao mu neke svoje stavove. Bannonovi su međuti  toliko snažnije artikulisani da to zaista više nije ni važno.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13454 on: 20-02-2020, 14:06:59 »
Teško mi je da nađem reči kojima bih opisao radost i ponos.

https://variety.com/2020/film/global/megan-fox-aurora-arclight-1203508920/
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13455 on: 21-02-2020, 03:55:00 »
PLAY IT COOL je film Michaela Winnera koji je oblikovan po uzoru na filmove sa Elvisom Presleyem, ali je imao funkciju kao mnogi filmovi iz tog vremena namejeni promociji pojedinih izvođača. U tom pogledu, ako izuzmemo filmove Richarda Lestera sa grupom The Beatles, možemo reži da je to jedan od najboljih primera tog formata u kom ni sam Lester na početku nije postigao vrhunske rezultate u filmu IT’S TRAD,DAD.

PLAY IT COOL je baziran na ideji da će afirmisati britanskog Elvisa - Billy Furyja, čoveku koji je krenuo pre Beatlesa i bio toliko bitan da mu je John Lennon tražio autogram. Nažalost, kao što znamo Billy Fury je imao zdravstevene probleme koji su mu skratili karijeru za zatim je i prerano umro.

Međutim, ovaj film je snimljen kad je Billy Fury imao 22 godine i u punoj je snazi, izvodi svoje do tada najveće hitove u jednoj priči koju Winner svojim energičnim stilom uspeva da učini nečim što je ipak više o tipičnog opravdanja za muzičku eviju.

Ruku na srce, ne možemo reći da je priča i mnogo više od toga, ali Winner je radi taman kako treba i u tom pogledu za PLAY IT COOL možemo reći da je rokenrol showcase ali i da funkcioniše kao “film”.

Pored Billy Furyja pojavljuju se između ostalih i Helen Shapiro, Bobby Vee i još neki izvođači.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13456 on: 21-02-2020, 21:24:52 »
Teško mi je da nađem reči kojima bih opisao radost i ponos.

https://variety.com/2020/film/global/megan-fox-aurora-arclight-1203508920/
Zašto? Jer u tvom filmu glumi desetorayredna glumica koja se unakazila plastičnim operacijama?

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: The Crippled Corner
« Reply #13457 on: 22-02-2020, 20:34:18 »
Nije Megan uopšte toliko loša glumica. A svaka čast Bodroži, konačno imamo novo rediteljsko ime na međunarodnoj sceni.
Nego kriple, kad ćeš da gledaš SERENITY? Film je genijalan, samo šteta što tu genijalnost niko ne razume!  8)
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13458 on: 23-02-2020, 23:26:29 »
Sve u svoje vreme. :)


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13459 on: 23-02-2020, 23:27:12 »
Mehmete, u šestoj epizodi JUŽNOG VETRA ima jedan veliki omaž tebi. Obrati pažnju...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13460 on: 25-02-2020, 20:38:13 »
Pogledao sam LATE NIGHT Nishe Ganatre po scenariju Mindy Kaling i to je jedan onako dosta mediokritetski film koji bi se najpre mogao definisati kao romcom mada je u stvari chick flick mada je u stvari neka kao zaslađena i razblažena priča o emancipaciji, mada je to u stvari sve jedno veliko ništa.

Emma Thompson igra ostarelu late night zvezdu koja je već godinama van mode, van tokova, i potpuno izolovana od publike i duha vremena zbog svog blaziranog humora. Mindy Kaling igra mladu komičarku koja napušta posao u nekom hemijskom postrojenju i dolazi da se pridruži njenoj scenarističkoj ekipi.

Očekivano, nova scenaristkinja pomaže komičarki da se popravi i kao čovek i kao televizijska zvezda. Nažalost, DATE NIGHT je istovremeno jako kalkulantski i formalno nevešt da bi ovako ljigavu premisu uspeo da savlada i plasira na dostojanstven način.

S druge strane, čini se da ovo obilje motiva koje se često javlja kod autora koji imaju puno ubeđenje u svoju ideju ovde zapravo čak i nije realizovano sa punim ubeđenje. Tim gore po brojne motive, rekao bih.

DATE NIGHT je gnjecav promašaj u kome Mindy Kaling pokazuje da nije dorasla za film a Emma Thompson daje jednu manirističku rolu u kojoj vrti jedno te isto što bi glumica njenog kalibra i ovako i onako mogla da radi na autopilotu.

Konačno, i sam late night show setting je istrošen u brojnim serijama pa čak ni to nije preterano zanimljivo.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13461 on: 28-02-2020, 05:02:37 »
FIRST LOVE Takashija Miikea mi deluje kao nešto najbolje što je snimio poslednjih godina, mada ako imamo u vidu da mu je ovo 103. film, a ja ne pratim šta radi barem poslednjih desetak, rekao bih da možda baš i nisam merodavan.

Miike je uvek išao po ivici prihvatljivosti, ne zbog šokantnosti stvari koje je snimao već zbog fassbinderovskog principa da snima ono što ga interesuje čak i kada to čini samo par scena u filmu, a sve ostalo je samo popunjavanje forme.

Onda je u jednom trenutku novostečena slava na Zapadu počela da mejnstrimizuje Miikera i njegovi filmovi su nažalost počeli da potpadaju u neke relativno generic repertoarske formate, bilo da su to osrednji J-horori, tanki krimići, neubedljivi pokušaji festivalskog mejnstrima i sl.

U tom periodu sam počeo da pomalo gubim strpljenje za njega, iako svoje divljenje prema njegovim ranim radovima nisam revidirao.

FIRST LOVE ipak deluje kao film za koji smatram da bi bila velika greška da ga nisam pogledao.

Naime, reč je o Miikeovom filmu koji ga poprilično konzistentno zanima. Reč je o jakuza filmu ali pravljenom i sa aspitacijama prema zapadnom tržištu, tako da ovde imamo Miikea u punoj koncentraciji, sa ozbiljnom fotografijom, stabilnim pripovedanjem čak i prilično dobreom akcijom. Sve to naravno podvučeno njegovim crnim humorom.

Uprkos tome što su Korejanci u ranim Miikeovim filmovima obično nosili ulogu nestabilnih karaktera koji stvaraju probleme i remete japanski ekvilibrijum jakuza, ovde bih rekao da je uzeo sebi nešto stabilnosti izraza kakav krasi južnokorejske trilere.

FIRST LOVE nije film zbog kog bi Miike u ono vreme stekao kultni status, mada je meni umnogome draži od njegovih rimejkova Kinjija Fukasakua (kom pravi zanimljiv omaž u jednom dijalogu o Takakura Kenu) , ali jeste film koji itekako dobacuje do njegove reputacije starog žanrovskog provokatora.

Stpga, konačno imamo priliku da na FESTu koji je Miikea ignorisao u najboljoj fazi, vidimo njegov film koji je zapravo vredan pažnje.

Nisam siguran da li je FIRST LOVE gateway drug za nekakvo jače interesovanje potencijalnih gledalaca za Miikea ali svakako jeste dovoljno dobar da za njegov rad ponovo zainteresuje stare.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13462 on: 28-02-2020, 06:11:57 »
Raduje me što ovo čujem, bilo je vreme da se Miike malo vrati na stvari zbog kojih smo ga zavoleli.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13463 on: 29-02-2020, 23:43:15 »
HONEY BOY Alme Har’el je izuzetno zanimljiv autobiografski rad Shia Labeoufa u kom on kao scenarista i glavni glumac u ulozi fikcionalizovane verzije svog oca sporvodi jedan snažan autokatarzični gest. Film prati period detinjstva mladog posrnulog superstara i traga za traumatskim jezgrom u periodu kada ga je otac forsirao da uspe u svetu glume, a sve to zarad ličnog oportunizma.

U ulozi oca, Shia Labeouf briljira i ulazi kroz nju u onaj red grown up ikona američkog nezavisnog filma u kojoj su nekada bili Johnny Depp ili Sean Penn. Što je najvažnije, čini se da je ova njegova ambicija i valorizovana u reakcijama kritike.

Ceo glumački ansambl je sjajan, i dečak Otis i Otis kao mladi autodestruktivni star, kao i svi sporedni činioci u ovom filmu.

Alma Har’el se opredelila za snoliku estetiku modernog indie filma. Međutim, isto tako ona nusi i energiju u svom postupku pa na neki način HONEY BOY ima i kinetičnost blokbastera po kojima se Shia proslavio. Alma Har’el nikada ne zaboravlja da interesantne situacije isprati zanimljivom lokacijom i fizičkom radnjom i u tom smislu ovo je jedan pedantan film u kome se ne afirmiše samo Shia.

Tokom promocije, Shia je pominjao da mu je otac dao odobrenje da snimi ovaj film i koristi inspiraciju njegovim likom, obećavši mu da će ga igrati Mel Gibson. Obećanje nije ispunio ali je snimio film za koji verujem da bi se dopao Melu.

I sam je radio slične stvari u BEAVERu onomad.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13464 on: 01-03-2020, 00:16:25 »
Margot Robbie sjajno igra Harley Quinn ali Samara Weaving je našla svoju Harley u filmu GUNS AKIMBO.

Mnogi shoot ‘em up filmovi ne dobace do onoga što im je ambicija i na meta nivou, i u pogledu humora, i konačno na nivou akcije. GUNS AKIMBO Jasona Lei Howdena uspeva na svakom od tih nivoa. Ovaj film nije baziran na stripu ali je izuzetno stripovski, mali i nevaljao akcioni rad na liniji Neveldinea i Taylora.

Mnogi filmovi se žestoko olupaju kada krenu direktno u visoke kultne ambicije. No, Jason Lei Howden se snašao, i sa skromnim budžetom napravio je obilje sjajne, krvave i razbijačke akcije, sve u stripovskom stilu visokooktanskog apsurda, i swaggera koji pre svega nosi lik Nix u interperatciji Samare Weaving.

S druge strane, Daniel Radcliffe se dobro snašao kao zbunjeni milenijalac kome se svet ruši kada se nađe kao meta podivljale lude učesnice tajne internet senzacije.

NIšta u pogledu premise filma GUNS AKIMBO nije preterano novo, to su stvari koje već pedesetak godina od LA DECIMA VITTIMA i PRIX DU DANGDER preko RUNNING MANa gledamo u raznim varijacijama, sve do NERVEa sa kojim možda ima i najveću sličnost.

Rediteljski opet, tu su Neveldine i Taylor kao uzor sa energičnošću i anarhičnošću u realizaciji akcije.

Međutim, u ovim poznatim okvirima GUNS AKIMBO novi dobar spoj već poznatog sa odličnom glumačkom podelom.

Samara Weaving već četvrti put pravi sjajan žanrovski odabir uloge i to je već gradi kao ikoničnu pojavu u domenu egdy žanrovske ponude koji Margot Robbie sada pokriva samo u DCEU dok ostatak vremena radi prestige pictures. I to je odličan put što se mene tiče jer su do sada svi projekti u ovom formatu koje je radila Samara imali autorski pečat.

Voleo bih da pogledam ovaj film u bioskopima. Nažalost, koliko znam neće ga biti kod nas, ali najavljen je u Hrvatskoj pa izvesna nada postoji.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13465 on: 01-03-2020, 07:23:23 »
Ooooh, zvuči kao da ću ovo rado pogledati iz sve snage  :| :| :| :|

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13466 on: 04-03-2020, 03:49:06 »
SUPERMAN RED SON Sama Liua je DCAU ekranizacija možda i najpoznatije Elseworlds knjige u kojoj je umesto u SAD, Kal El pao u SSSR. Ako neki story arc zbog svog raskošnog reinterpretiranja čuvenih likova iz DC univerzuma zaslužuje ambicioznu televizijsku ekranizaciju, to je onda upravo RED SON, a Sam Liu svakako nije imao uslove za to. U ovom filmu RED SON je skrupulozno pojednostavljen i izmenenjen, međutim kreće se od krupnog plot pointa do sledećeg pretrčavajući preko nekih jako bitnih delova priče kao što je recimo odnos Brainiaca i Supermana koje su ključne za celinu i jako je bilo važno da se propisno prikažu i razviju.

U tom smislu, čini mi se da je trud ekipe evidentan ali da na kraju scenario ipak ne nudi dobru adaptaciju uz sve dobre namere. U suštini na kraju imamo Supermana u SSSR i rekontekstualizovanog Batmana, kao dečaka kome je Staljin ubio roditelje, Lexa Luthora kao kreatora američkih pokušaja da ostvare ravnotežu, Green Lantern Corps, Lois Lane i Lanu (kao Svetlanu).  I u tim pomeranjima unutar likova otprilike se najviše crpi intrigantnost ovog ostvarenja.

Naravno, neki likovi kao Wonder Woman ili Brainiac zbog svog porekla koje nije vezano za geopolitičke okolnosti nisu menjani, i u priči su vrlo efektni i funkcionalni, iako stojim pri tome da je Brainiac veoma šturo uveden i potcenjen na nivou priče.

No, nezadovoljstvo adaptacijom na stranu, a nema sumnje da je RED SON previše krupan zalogaj za ovaj format i da je u njemu teško obuhvatiti sve ono što bi i na nivou likova i na nivou dizajna takva jedna ekranizacija podrazumevala, ipak je veoma važno da je ova priča barem “načeta” u nekoj formi.

Otud smatram da se ovaj rad ipak itekako kvalifikuje za jedno od najvažnijih DCAU ostvarenja, i da zaslužuje punu pažnju, čak i među onima za koje je DCAU zapravo nezanimljiv, ali imaju neko svest o tome ko su DC junaci.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13467 on: 04-03-2020, 03:49:53 »
ALL THE BRIGHT PLACES Bretta Haleya je profilisan kao ekranizacija Young Adult romana Jennifer Niven i namenjen je mlađoj publici, dakle na ničijoj zemlji između dece i odraslih, i u tom okviru treba razumeti njegovu poetiku.

Pa ipak, imajući u vidu ciljnu grupu, za svaku pohvalu je način na koji je seriozno obrađena tema, i koliko na neki način možemo u svemu ovom prepoznati indie poetike.

Justice Smith i Elle Fanning igraju glavne uloge  i to je zaista glamurozan par sjajnih mladih glumaca koji su doneli izuzetno visok star-wattage ovoj priči o srednjoškolcima koji se upoznaju sticajem čucnih okolnosti - on je pomalo manični školski autsajder a ona depresivna devojka koja pokušava da preboli pogibiju sestre u saobraćajnoj nesreći. On pokušava da je prene iz depresije ali se postepeno otkriva da njemu treba pomoć više nego njoj.

Haley je film jednostavno i efektno postavio, Uprkos, u suštini složenoj temi, uspeo je da je prilagodi ciljnoj grupi, i da izbegne glamurizaciju depresije i suicida. Naravno, u tom domenu je sasvim sigurno zigubio ponešto od elegancije za stariju publiku, ali ona mu i nije bila primarni cilj.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13468 on: 05-03-2020, 04:49:32 »
A NUMBER Jamesa MacDonalda je saranja HBO i BBC na ekranizaciji jedne duo drame  Caryl Churchill smeštene u blisku budućnost u kojoj Tom Wilkinson igra starca a Rhys Ifans razne klonove njegovog prerano preminulog sina koji se razlikuju među sobom i veoma su tenzični zbog saznanja da ih ima više.

U par scena, MacDonald uspeva da napravi vizuelni plezir strpljivim gledaocima kada skupi multiplikovane Ifanse na jednom mestu ali ovo je u suštini dosta mehanički postavljena priča o raznim aspektima roditeljstva i raznim dimenzijama ličnosti koje mogu imati deca.

U tom pogledu, kada se uspostavi osnovna mustra, rezultat na kraju postaje krajnje predvidiv. Moguće je da u pozorištu ovaj predložak funkcioniše nešto bolje ali mi se po ovoj ekranizaciji ne čini da je reč o bitnom modernom tekstu.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13470 on: 06-03-2020, 12:38:49 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13471 on: 06-03-2020, 20:58:31 »
Jugoslovenski film je imao reditelja koji je bio maltene specijalizovan za teme gastarbajtera – bio je to Bogdan Žižić koji je snimio dva filma o tome, Ne naginji se van i Rani sneg u Minhenu, oba realizovana u stilu hrvatskog društveno-kritičkog filma sedamdesetih i posvećena nedaćama i razorenim životima naših ljudi u Nemačkoj.
Roman Dragoslava Mihailovića Vijetnamci realizovan je pod naslovom Tamo i natrag u režiji čuvenog crnotalasovskog snimatenja, a kasnije i reditelja Aleksandra Petkovića, bavio se našim radnicima u Parizu.
Teme kretanja naših radnika po svetu dodatno su bile usložnjene radom naših preduzeća u zemljama Nesvrstanih, pa su se i one otvarale u filmovima kao što su Na putu za Katangu, Živojina Pavlovića - o rudarima kojima se nudi odlazak u Afriku, Pismo-glava, Bahrudina Čengića, čiji junak bekstvo iz života u kome se ne snalazi traži u odlasku na gradilište u dalekoj zemlji ili Ljubavni život Budimira Trajkovića, gde odlazak porodice na rad u Iraku remeti životne planove mladog momka koji je taman pronašao ljubav.
Odlazak iz zemlje je nastavio da se razvija kao goruća tema u našem filmu, međutim sve više je poprimao obrise svoje današnje forme, a to su odlasci zbog političke situacije, nedostatka perspektive, a stari izvorni gastarbajteri koje su u Titovo vreme legalno izvezeni u Zapadnu Evropu pali su u drugi plan.
Na kraju, atraktivnost te naše legalno izvezene dijaspore u Skandinaviji ovekovečena je u ranim ostvarenjima Nikolasa Vindinga Refna i serijalu Diler, odnosno u Lakoj lovi, Danijela Espinoze, sa kojim je ovaj autor dobacio do Holivuda.
Međutim, u tim skandinavskim filmovima glavna tema je bio kriminal koji je jugo-mafija dovela do veoma visokog nivoa i tek sporadično su se bavili drugim aspektima života tih ljudi.
Otud, možemo reći da se Mladen Đorđević u svom novom filmu poduhvatio teme koja je obrađena u svojim mnogim aspektima, ali je pronašao milje i ugao gledanja koji je potpuno nov.
U filmu Sumrak u bečkom haustoru, Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude.
Film Sumrak u bečkom haustoru nastao je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija, ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima.
Stoga, Mladen Đorđević potpisuje film koji je pitak, zanimljiv i što je najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.
Fokus priče je na grupi naših gastarbajtera koji su okupljeni oko amaterske pozorišne trupe i postavljaju komade inspirisane životom u dijaspori. Potom se sa teme predstave koju pripremaju širi na njihova autentična iskustva koja su istovremeno tužna i smešna, i izuzetno jasno sumiraju kako izgleda život ljudi koji zapravo nigde nisu pronašli sebe.
Postupcima rada sa autentičnim ljudima, Đorđević dodaje i elemente teatralizma u kraćim deonicama, plemenito otkrivajući vrednost ove naivne i diletantski izvedene umetnosti koja za razliku od mnogih profesionalno i vešto realizovanih dela nosi autentičnu potrebu za ličnim izražavanjem.
Kako jedan od junaka kaže, kod kuće im zavide, a u Beču ih gledaju sa visine, i ta nejasna životna pozicija gde su životno vezani za jedno mesto, a mentalno za drugo, razara njihove porodične živote. Ovakve situacije prisutne su i u unutrašnjim (recimo iz sela u grad), a nekamoli u ovakvim ekonomskim migracijama.
Film izuzetno jasno pokazuje kontradikciju u kojoj su ti ljudi zarobljeni, nezadovoljni onim što imaju u Beču i opet svesni da je mesto koje su napustili suviše zapušteno da bi u njemu mogli da počnu novi život.
Ova tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke - izražavaju se u stotinama hiljada. Sumrak u bečkom haustoru je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.
Iz Đorđevićevog višegodišnjeg istraživanja ove teme i obimnog materijala koji je sakupio, nastali su film i televizijska serija, koja će kasnije biti emitovana na RTS-u. Međutim, sam film koji je pred nama je nesvakidašnje bioskopsko iskustvo koje ne biste smeli da propustite.

Posle celih jedanaest godina, Đorđević se vratio na naše ekrane novim celovečernjim filmom. Posle eksplozivnog dokumentarnog debija Mejd in Srbija, i još snažnijeg igranog prvenca Život i smrt porno bande, snimio je novi film koji nije umanjio osećaj da bi bilo lepo da smo u međuvemenu gledali njegove nove radove, ali je itekako bio vredan ovolikog čekanja.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13472 on: 07-03-2020, 02:20:38 »
SPIES IN DISGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih od naslova iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti.

Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik koji kad poraste želi da bude Q daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog acta, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetiušističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Od uvodne špice koja evocira uspomene na kultne animirane špice iz serijala 007, preko početnog set-piecea koji evocira prvi san u INCEPTIONu, preko nekih stvari koje što direktno što indirektno evociraju uspomene na razne Bondove (u tome može biti i učitavanja) prokazimo kroz jednu jako inteligentnu polemiku sa ovim temeljnim serijalom naše civilizacije.

Jedan od možda najzanimljivijih detalja jeste poigravanje sa nekada dosta rutinskim aspektom Bondova a to je glavni negativac koji je invalid i koji je na neki način “obeležen”, što je reklo bi se vraćeno na neke diskretne načine u novije Bond-filmove ali nikada u onom obimu kako je tretirano šezdesetih i sadamdesetih.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Akcija je briljantna, dinamična i sjajno tehnički realizovana. Likovi su izuzetno šarmantni i dobro postavljeni u dizajnu, i sve u svemu zločin je što jedan ovako pametno postavljen animirani film nije postigao veći uspeh na blagajnama. Ipak, uveren sam da će živeti među inicijalnom ciljnom grupom a to su deca koja se ionako stalno obnavlja.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13473 on: 07-03-2020, 13:46:32 »
SPENSER CONFIDENTIAL je prvi odlazak Petera Berga i Marka Wahlberga na Netflix, i dosta logično opredelili su se žanrovski format kakav samo tamo može da se snimi a to je ono što bi narod gledao ali baš za to ne bi platio kad bi bilo u bioskopu.

Napravili su ekranizaciju Roberta B. Parkera, plodnog američkog krimi pisca čiji je rad na junaku Spenseru posthumno nastavio bostonski novinar crne hronike Ace Akins. Po Spenseru je snimljena TV serija tokom osamdesetih i nekoliko TV filmova, a Berg ga po scenariju Sean O'Keefea i veterana Briana Helgelanda dosta slobodno adaptira u origin film, vrlo labavo oslonjen na roman WONDERLAND koji je inače pisao Ace.

Šta je format koji bi narod gledao a ne bi platio?

Buddy film po mustri iz osamdesetih, sa određenim promenama. Dok su raniji buddy filmovi bili smešteni na obalama, u Los Anđelesu ili Njujorku, ovaj je smešten u Bostonu, i Berg se vraća u Wahlbergov rodni grad posle cenjenog PATRIOTS DAYa izrazito raspoložen da ga zabeleži. Isto tako, ovoga puta, meci, pištolji i automati nisu u prvom planu. Ovo je film u kome negativci ubijaju ali i tu je ubistvo više krajnje sredstvo. Za standarde 80s buddy filma, body count je skroman, iako akcije ima dosta ali mahom je bazirana na pesnicama.

Posle filma MILE 22, niko ne može optužiti Berga da izbegava nasilje i vatreno oružje tako da i ovde, uprkos fokusu na pesnice, donosi dosta maštovitog nasilja, i ume da bude brutalniji nego kad se puca.

Isto tako posle MILE 22 gde je zategao formu na svim poljima do pucanja, napravivši i narativno i vizuelno nešto što je jako blizu filma budućnosti, kada su neki narativni žargoni duboko ugrađeni u psihu gledalaca, Berg ovde popušta dizgine i SPENSER CONFIDENTIAL je bitno relaksiranije režiran. U tom smislu, ko očekuje Bergov multicam mayhem neće ga dobiti, i imaće osećaj kao da je ovo jedan izduvan balon. U tom smislu, filmu možda nedostaje jedan sloj estetizacije kroz fotografiju i produkcioni dizajn kakav su imali ovi nategnutiji Bergovi radovi.

Međutim, u toj relaksiranoj formi, Berg pokazuje da itekako vlada fundamentima. Film je duhovit, akcija je mišićava, glumci su odlični, i to nas dovodi do ključne teme za svaki buddy film.

To su Mark Wahlberg i Winston Duke. Duke je sada zvezda u usponu. Bio je odličan u BLACK PANTHERu, i da tamo nije bilo Michaela B. Jordana, mogao bih ga nazvati najbitnijim glumačkim delom slagalice. Onda je briljirao u US. I sada kod Berga, Duke gradi sjajan, atipičan lik, potpuno drugačiji od onoga što bi karakterisalo crnog junaka u buddy filmu, bližeg Gloveru iz LETHAL WEAPONa nego Murphyju u 48 HRS. ali sa vrlo interesantno izgrađenom personom.

Alan Arkin i Iliza Schlesinger su im sjajna podrška ako se sve ovo pretvori u serijal, a Berg na to neprikriveno pretenduje i taj nukleus je izvanredan.

Ono što je veoma važno u ovom filmu a prolazi relativno nezapaženo jeste skript koji potpisuju O'Keefe i Helgeland. U njemu je sama misterija koju rešavaju glavni junaci više u domenu howdunita nego whodunita, u smislu da je od starta jasno da određeni likovi nemaju dobre namere i da su upetljani u nešto loše, samo ne znamo na koji način. I to je manje zanimljiv deo scenarija. Ono što je međutim zanimljivije jeste odnos među likovima i način kako se neke tipične konvencije osvežavaju kroz zanimljive situacije, i duhovite mikro-preokrete. Berg se kroz celu tu stvar kreće kao alfa-gorila, vrlo samouvereno, čineći da sklapanje ovakve celine deluje vrlo lako.

SPENSER CONFIDENTIAL je paradoksalno dobro podmazana mašina kakve se odavno ne proizvode, a stvara utisak kao nešto što gledamo svaki dan. Otud, može se desiti da ovaj film ostane potcenjen. Srećom, imamo Netflix.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13474 on: 08-03-2020, 22:31:35 »
THE INVISIBLE MAN Leigha Whannella po romanu H.G. Wellsa dočekan je kao ovogodišnji ključni doprinos Blumhousea žanru. Uprkos tome što u filmu glumi Elisabeth Moss, kao i u US, ovde nažalost nema ni približno tako dobrih rezultata.

Neko zloban bi rekao, “odmah sam znao da je lik manijak čim se oženio sa Elisabeth Moss”. Neko manje zloban bi rekao, “čovek iz naslova je manijak čim je smislio ideju kako da postane nevidljiv ne bi li progodnio Elisabeth Moss”,

Seksistično gledanje na stranu. Elisabeth Moss sasvim sigurno nije protagonistkinja koja odgovara ovom filmu. Njen realistički stil glume diktira realistički ton filma, ali Wellsova premisa je toliko trashy u svom polazištu da je morao njom da se pozabavi neko bitno talentovaniji od Whannella ne bi li je učinio održivom.

Film traje cela dva sata, a toliko treba da traje samo film koji ima šta da kaže. THE INVISIBLE MAN nema šta da kaže osim svoje usiljene #MeToo premijse koja u meni budi samo #SpareMe reakciju.

Naime, imamo glavnu junakinju koja je arhitektica i ljubav jednog manipulativnog tehnički ingenioznog psihopate. Uspeva da mu pobegne, on ubrzo počini samoubistvo ali njen životni mir je nepovratno narušen.

Kako je glavna junakinja istovremeno tako emancipovana i tako ranjina i vezana za takav zlostavljački odnos da iz njega nije mogla da izađe u komunikaciji sa institucijama ostaje pitanje na koje samo žanrovski stilizovan film ne mora da odgovori. Međutim, THE INVISIBLE MAN to nije u potpunosti, u njemu i ima i nema “slučaja Martina Balsama iz ekranizacija Stephena Kinga”. Recimo, kako glavna junakinja, bogato udata arhitektica ima bliskog prijatelja crnca i uz to još policajca ne može se ni na koji način objasniti. Ne bi bilo sporno pritom da ima prijatelja crnca, ali policajca? Kako to?

Glupo je. Ali dosta zgodno. Premda zapravo nije potrebno jer ni na jednom nivou ne pomaže priči. Ova diversity cast uloga nije sporna na kraju zbog diversityja već prevashodno zbog profesije junaka. Konačno, čak i da ostavimo na stranu da profesija tog junaka ima malo uticaja na priču, nego ni njegova boja kože nema mnogo uticaja na tu profesiju. On se ponaša kao generic belac kome su sva vrata otvorene, svemu je OK. Sve vreme sam se nadao da će iz ove situacije da proistekne neka interrasna zvrčka, da će to iritirati Nevidljivog ali ne, njemu je samo bilo važno da zeza Elisabeth Moss.

Zatim, imamo čoveka koji pronađe način kako da bude nevidljiv. To svi ljudi u ovom filmu percipiraju kao čudo. Kada se u jednom momentu svima taj pronalazi razotkrije kao nešto što postoji, ne postoji nijedna jedina reakcija nadležnih organa, recimo Vojske, tajne službe ili bilo koga drugog kog bi to “čudo” zanimalo. Čak naprotiv, jedno odelo ostaje slobodno da leži okolo bez nadzora. Jer… zašto da ne?

U određenom smislu, Whannellov film evocita uspomenu na poslednja dva Shymalanova filma s tim što je mnogo slabiji. Uostalom i Shymalan ih je radio u Blumhouse aranžmanu.

Tehnički gledano, Whannell nudi nekoliko zanimljjivih suspense situacija, s tim što je ideja nevidljivog čoveka kao pozitivca po meni zanimljivija od SLEEPING WITH THE ENEMY sa nevidljivim čovekom jer je posto maštovitije biti junak kog nevidljivost iskvari nego psihopata koji ju je osmislio da bi zajebavao Elisabeth Moss.

Film ima tendenciju da biva tupav i dosadan zbog svojih realističkih izliva.

Šteta, mogao je Leigh Whannell da proba kroz neku trashy postavku koja mu mnogo više leži. Ipak, želeo je više. I kako pokazuju reakcije kritičara, čini se da je u tome i uspeo. Tako da, on je svakako bolje prošao nego ja.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13475 on: 09-03-2020, 17:50:54 »
Nisam gledao taj film, ali mi je zato verzija sa Kevinom Bejkonom vrhunska :|

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13476 on: 10-03-2020, 02:19:18 »
Nisam gledao taj film, ali mi je zato verzija sa Kevinom Bejkonom vrhunska :|
HOLLOW MAN vaistinu sjajan film. veoma potcenjen.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13477 on: 10-03-2020, 02:19:29 »
THE RISE OF JORDAN PETERSON Patricie Marcoccie je dokumentarni film koji nas uvodi u život Jordana Petersona i pokušava da objasni unutrašnji svet najkontroverznijeg aktuelnog javnog intelektualca. Dok su se slični filmovi o Slavoju Žižeku pored ličnosti bavili i promovisanjem ideja tog mislioca, kod Petersona je to ponajviše pokušaj da se on odbrani od vlastitih ideja, odnosno da se objasni kako se one vrlo često pogrešno interpretiraju.

Autori filma su uspeli da naprave jasnu sliku Petersonovog privatnog života i lične situacije, ali na kraju onima koji ne poznaju njegove nastupe, ovaj film neće previše razjasniti gde on kreće da šlajfuje. Uprkos tome što se ne može reći da je ovo Petersonova promocija, i da on može imati koristi od ovog filma, ono što je sasvim sigurno jeste da ovaj film ide linijom onih njegovih kritičara koji smatraju da se nalazi u psihičkoj krizi i da zato iznosi ekstremne i nepromišljene stavove.

Za razliku od Bannona koji je isplivao kao medijski guru Trumpove epohe gde nema mnogo dileme da on svesno radi to što radi, onda Peterson kao glavni psiholog tog talasa biva neprekidno pravdan kao neko ko ne zna tačno šta radi i biva lako zloupotrebljen.

Ono što je vrlo zanimljivo jeste pitanje da li je ova vrsta “pravdanja” Petersona zapravo uobičajeni impuls akademske zajednice kako da objasni tako dugovečno prisustvo takvog tipa u svojim redovima.

No, sve te spekulacije na stranu, film prikazuje Petersona kao čoveka koji je nesporno pametan ali i evidentno nestabilan, sklon dramatizovanju stvari, harizmatičan govornik koji uživa u brutalnom saopštavanju misli, ali i neko ko je zaljubljen u odjek vlastitih reči.

U tom smislu, psihiloški zadatak ovog filma urađen je jako vešto.

Sagovornici su relevantni, arhivski materijal je bogat, tempo je vrlo solidan. Sve u svemu ozbiljan rad.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13478 on: 10-03-2020, 02:39:53 »
ONLY Takashija Doschera je vrlo zanimljiv postapokaliptični triler koji prikazuje svet u kome su od misteriozne zaraze pomrle sve žene. Sve one koju se preostale su na meti Vlade koja nudi velika sredstva kako bi ih privela u poseban institut u kom osmišljava načine za repopulaciju.

Leslie Odom Jr i Freida Pinto igraju zaljubljeni par koji želi da preživi zarazu tako što muž preuzima na sebe sve moguće zadatke a pre svega osmišljavanje izolacije i sterilizacije prostora. Ubrzo takva restrikcija dovodi do represije u odnosu i do krize.

Doscherov film je vrlo lepo estetizovan i rediteljski precizno rešen. Pronalazi sve prave tačke iz indie estetike ali i iz mejnstrima i na skromnom budžetu uspeva da ostvari puno, i da se ta oskudica ne oseti.

Leslie Odom Jr. i Freida Pinto su odlični u glavnim ulogama i nose Doscherov film bez ikakvog problema, podižući sve na najviši nivo.

Ulazak filma ONLY u distribuciju koincidira sa epidemijom Covid-19 virusa, a tu se otvara pitanje da li mu ta koincidencija pomaže ili ga ometa.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13479 on: 10-03-2020, 08:53:44 »
THE RISE OF JORDAN PETERSON



Da, s obzirom da je, nažalost, završio na ozbiljnom lečenju od adikcije - koje je i dalje u toku - ovaj film je verovatno vredan pokušaj "objašnjenja" šta se sve to događa u Džordanu Pitersonu. Vuidećemo kad se, nadam se ipak čovek oporavi od svega kakve će mu biti dalje aktivističke aktivnosti.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13480 on: 11-03-2020, 15:46:29 »
THE RAINBOW Zaka Knutsona je zanimljiv dokumentarni film o kultnim mestima na Sunset Stripu - klubu Whiskey a Go Go i restoranu Rainbow koji su već pedeset godina u vlasništvu iste familije i iz kojih je kretao rokenrol u razne pohode, od vremena Motowna i Doorsa pa sve do 80s hair metala kada je polako Sunset Strip počeo da ide u fejd kad je reč o diktiranju trendova ali je i dalje prisutan i opire se džentrifikaciji jer je rokenrol neuništiv.

Zak Knutson raspolaže dobrom arhivom, ima dobre sagovornike među kojima su i mnoge rok zvezde u rasponu od Ozzyja i Lemmyja do Slasha i Matta Soruma, i domaćini koji se javljaju i kao producenti filma omogućili su im pristup dobrom foto-materijalu i svemu ostalom.

Stoga THE RAINBOW svakako na kraju krajeva ostaje ipak pre svega puff piece ali to ne umanjuje istorijski značaj teme koju obrađuje i skrupulozan postupak koji je pritom primenjen. Dobili smo u ovom filmu sasvim dovoljno, mada će ljubitelji i poznavaoci svakako želeti i još više.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13481 on: 17-03-2020, 21:10:02 »
 Čuveni Tom Fontana je napisao scenario za HBO televizijski film STRIP SEARCH u režiji Sidneya Lumeta. Film je navodno izazvao kontroverze po izlasku i bio je oštro skraćivan i retko prikazivan, mada se nisam udubljivao u temu. Ono što mi je utisak posle jednoipočasovne verzije filma jeste da je pre svega prilično slab, teatralan, površan i da se iscrpljuje u jednoj relativno banalnoj konceptualnoj ideji a to je da se američko ispitivanje posle Patriot Acta ne razlikuje previše od ispitivanja u komunističkoj Kini, da je potpuno identično u neobaziranju na ljudska prava, u kafkijanskoj zamršenosti, namerno osmišljenoj da se izvrši pritisak na uhapšene.

Fontana i Lumet nas vrte u krug igrajući dve iste situacije na dve različite lokacije. I to nažalost na kraju ne dovodi ni do kakvog zaključka sem onog koji smo imali kad smo se na početku upoznali da idejom oko koje će se sve vrteti...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13482 on: 17-03-2020, 21:10:22 »
 Čuveni Tom Fontana je napisao scenario za HBO televizijski film STRIP SEARCH u režiji Sidneya Lumeta. Film je navodno izazvao kontroverze po izlasku i bio je oštro skraćivan i retko prikazivan, mada se nisam udubljivao u temu. Ono što mi je utisak posle jednoipočasovne verzije filma jeste da je pre svega prilično slab, teatralan, površan i da se iscrpljuje u jednoj relativno banalnoj konceptualnoj ideji a to je da se američko ispitivanje posle Patriot Acta ne razlikuje previše od ispitivanja u komunističkoj Kini, da je potpuno identično u neobaziranju na ljudska prava, u kafkijanskoj zamršenosti, namerno osmišljenoj da se izvrši pritisak na uhapšene.

Fontana i Lumet nas vrte u krug igrajući dve iste situacije na dve različite lokacije. I to nažalost na kraju ne dovodi ni do kakvog zaključka sem onog koji smo imali kad smo se na početku upoznali da idejom oko koje će se sve vrteti...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13483 on: 17-03-2020, 21:12:58 »
THE HIP-HOP FELLOW Kennetha Pricea je dokumentarni film o poznatom rep producentu The 9Th Wonderu koji na Harvardu započinje predavanja iz predmeta o Hip Hopu u sklopu svog naučnog rada. Film prati The 9th Wondera u pokušaju da uvede hip-hop u "akademsku zajednicu" a istovremeno prikazuje i njegove osnovne teze o tome.

Ova priča po svojoj postavci zvuči kao nešto što bi maltene moglo da bude premisa za igrani film da se priča ne dešava 2012. godine i da The 9th Wonder nije dočekan raširenih ruku a hip-hop dotle već žestoko prepoznat kao deo kanona kako popularne tako i aifroameričke kulture.

U tom smislu, osnovna premisa nosi sukob više u našim pretpostavkama nego u onome što je realnost. Na Harvardu postoji afroamerička zajednica među profesorima koji su otvoreni za sve forme, uključujući i one koje su smatrani trivijalnim, pa čak i inkluzivna u toj meri da jednom liku kao što je The 9th Wonder dopusti da drži predmet.

Drugi problem samog filma je možda i njegov kvalitet a to je sam The 9th Wonder koji nije preterano harizmatičan i samouveren. Naprotiv. On je veoma nesiguran i neprekidno se pravda i pokušava da se na neki skroman način dokaže čime dokazuje da je u stvari jedina realna prepreka ovom programu on sam i svest da tu možda ipak ne pripada.

No, ko voli rep, iako neće čuti ništa naročito novo, ima dosta stvari koje će biti zanimljive da se repriziraju. Film je solidno ispraćen muzičkim isečcima, u tom smislu arhiva je solidna.

Nisam siguran koliko ovaj film nudi materijala za fanove ali svakako je zanimljivo televizijsko štivo za one pred kojima treba legitimisati hip-hop.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13484 on: 19-03-2020, 01:03:20 »
SEBERG Benedicta Andrewsa je vrlo zanimljiv biografski film o Jean Seberg i delu njenog života kada je bila praćena i potom oklevetana od strane FBI što joj je prakično uništilo holivudsku karijeru, dovelo do gubitka novoro
enog deteta i verovatno je gurnulo na nizbrdicu koja će kasnije rezultirati samoubistvom pod ako ne sumnjivim a ono barem spornim okolnostima.

Film počinje 1968. godine kada je Jean Seberg velika američka zvezda u Francuskoj, supruga čuvenog pisca i diplomate Romaina Garyja i ikona Novog talasa, posle saradnje sa Godardom na filmu A BOUT DE SOUFFLE.

Ona se vraća u Holivudu raspoložena za neku važnu, izazovnu ulogu, iščitava PAINT YOUR WAGON jer ga je pisao Paddy Chayefsky i zaljubljuje se u odmetnutog Black Panthera kog prilježno prati FBI.

Kako vremenom ona snima uspešne filmove u Holivudu i javno zastupa Black Panthere, počinje da se stvara raspoloženje u FBI da joj se zagorča život i da se diskredituje. Hoover započinje tu operaciju, i film se bavi Sebergovom kroz aktivnost dva junaka, od kojih je jedan ellroyevski hardball desničar a drugi mladi idealista.

Benedict Andrews nikada ne zaboravlja da ovaj film govori o holivudskim zvezdama, tako u njemu u svim ključnim ulogama igraju zvezde - Kristen Stewart igra Jean Seberg, Anthnoy Mackie igra Hakima Jamala, Zazie Beetz igra Dorothy Jamal a par agenata koji je prate Vince Vaughn i Jack O’Connell. Pogađate ko igra hard-ass ellroyevskog desničara (inače, zanimljiv detalj lokalni starešina FBI se u filmu zove Frank Ellroy, i koliko mi je poznato to je izmišljeno ime, možda kao omaž čuvenom književniku).  Isto tako Andres ne zaboravlja da je ovo priča o svetu glamura, i iako je ovo vrlo jednostavan film od osam miliona dolara, uspeva da dočara luksuz u kom je Jean Seberg i kog se odrekla zbog svojih uverenja.

Jean Seberg je igrala Jovanku Orelanku kod Otta Premingera i Benedict Andrews je suviše inteligentan reditelj da bi ghradio neku direktnu paralelu između te role i njene sudbine, ali svakako da ovde imamo slučaj glumice koja je naprosto prihvatila poziv da postane heroina.

Sigurno je da u ovoj priči kako je predstavljena u filmu ima dosta fikcionalizacija ali one nikada nisu nesitinite čak i onda kada lepo zaokružuju priču.

U tom smislu, ovaj film i u našem društvu ima bitan odjek. Ne samo zbog glumaca koji često žrtvuju karijere da bi postali političari već i zbog drame Dušana Kovačevića PROFESIONALAC koja je iako fikcija, vrlo efektno prikazala odnos umetnika i agenta tajne službe koji ga prati. Von Donnersmarck je na kraju tu priči kapitalizovao i na oskarima u jednom veoma slabom filmu.

SEBERG je film koji je svakako zanimljiv i za one kojima su ove teme bliske ali i za one koji nemaju neku naročitu sklonost ka ovakvim stvarima.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13485 on: 19-03-2020, 18:28:38 »
LE DAIM Quentina Dupieuxa je još jedno one joke ostvarenje specifičnog smisla za humor namenjeno festivalima. Nažalost, nisam uspeo da se nađem na istoj talasnoj dužini kao autori ovog filma, ni po jednom osnovu, što mi je žao jer sam veliki fan Jeana Dujardina. Ipak, ovo nekako nije bilo za mene, pa ne bih stoga ulazio ni u neke ozbiljnije procene šta sam to video...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13486 on: 19-03-2020, 18:44:29 »
Oriol Paulo je postigao izuzetan uspeh u svetskim bioskopima sa filmom CONTRATIEMPO i na neki način postao jedan od retkih španskih reditelja koji su sposobni da prave veliki box-office van zemlje, i to na tržištima koja ne govore španski. Njegovi filmovim rimejkovani su u Kini i Indiji, a novi film DURANTE LA TORMENTA zaradio je relevantnih 18 miliona dolara u Kini.

Stoga, Oriol Paulo je na neki način jedan od poslovno krajnje atipičnih reditelja u svetskim okvirima jer radi filmove u lokalnom miljeu, na maternjem jeziku, van SAD, van angleskog a ima globalne rezulate u kontinuitetu.

DURANTE LA TORMENTA je njegov do sada najbolji film, koji delimično pokazuje i šta je to što limitira Oriola Paulu da izgradi onu vrstu internacionalnog inema kakvo recimo ima Nacho Vigalondo.

Ovo je izvanredan film, ali baziran je na kompilaciji raznih motiva, od kojih su neki direktno preuzeti, kao što je osnovna premisa Hoblitovog FREQUENCYja ili neki detalji iz romana REPLAY koji sticajem nesrećnih okolnosti još nije ekranizovan, i nekih detalja koje takođe preuzima ali ih koristi kao direktan omaž, pre svih tu mislim na BACK TO THE FUTURE ali i SLIDING DOORS.

No, slično Bregoviću, Oriol Paulo glokalizuje ove ideje i pravi film koji je naprosto dobar i funkcioniše sam po sebi, nezavisno od toga što ga možemo čerečiti na bazi prepoznavanja tuđih elemenata koje autor od ukusa ne bi tako preuzimao. Barem ne tako slobodno.

Priča govori o mladoj ženi koja je žrtvovala svoju karijeru lekara da bi podržala muževljeve postdiplomske studije ali je zauzvrat dobila miran dom i dete. Kada se doseli u novu kuću, pronalazi staru VHS kameru i telvizor sa kojima uspostavlja portal prema prošlosti i spasava život dečaka koji je u toj kući živeo.

Međutim, sutradan njen život je izmenjen. Sada je poznat neuro hirurg ali više nema muža i što je još važnije nema deteta. Sve deluje kao da je poludela od stresa ali ona kreće da istražuje šta joj se desilo.

Oriol Paulo vešto osvežava sva opšta mesta koja može nositi ovakva priča, fino ih plasira na španskim lokacijama, i konstruiše jednu vrlo pouzdanu mašineriju koja vodi stvari od početka prema kraju pouzdano, sa finim preokretima, i što je još važnije sa solidnom emotivnom investicijom u osnovnu postavku za koju možemo reći da je kada se prepriča garden variety.

Međutim, Oriol Paulo uspeva u nečemu što je teško a to je da stvar koja u premisi nosi tek relativni potencijal učini relevantnim bioskopskim iskustvom (iako sam ovaj film gledao kod kuće) i da joj pruži dovoljnu dozu svežine i emocije.

Otud, Oriol Paulo sada ne samo da snima svoj najbolji film već pokazuje da ne moraš smisliti mnogo toga novog ako ono što je već poznato postaviš dovoljno inteligentno i realizuješ dobro.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13487 on: 21-03-2020, 22:41:53 »
THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je prošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polariziujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda ovog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Na kraju je THE HUNT izašao na streaming i tako smo konačno dobili priliku da ga vidimo.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske policije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo lobovala.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Naime, premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu.

Craig Zobel je televizijski reditelj i ovaj film je realizovao energično, pošteno, uz punu svest o tome šta su zahtevi B-sadržaja. Da li je mogli biti estetizovanije? Svakako da jeste. Ali, i ovo sada je jako solidno, precizno, energično, sa finim smislom za humor i dobrim snalaženjem na skromnom budžetu.

Ne znam koliko su Cuse i Lindelof zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali meni se u načelu dopalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

THE HUNT svakako nije budalaština poput INTERVIEWa Setha Rogena i Evana Goldberga koja je mogla ostati i na nivou prepričavanja. Ovo je film koji jeste višeslojan, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

Posle zaista otužnog INVISIBLE MANa, THE HUNT je vratio Blumhaus na mapu relevantnog žanrovskog filmmakinga sa dozom pameti. Ovo svakako nije US, a ljubitelji GET OUTa (među koje ne spadam) rekli bi da nije ni GET OUT (premda je meni bolji) ali jeste nešto svoje, krajnje atipično.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13488 on: 21-03-2020, 22:58:04 »
VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN Aritza Morena je ekranizacija romana Antonia Orejuda Utrille koju je potpisao scenarista Javier Gullon, povratnik u španiju posle iznenađujuće visokoprofilne holivudske avanture.

Morenov film možda ponajviše duguje Jean-Pierre Jeunetu, a ponešto i braći Coen i Charlieju Kaumanu i postavljen je u narativnom pogledu kao babuška, poigravajući se likovima, njihovim odnosima ali i samom naracijom.

Osnovna tema su psihički poremećaji poput šizofrenije, i manifestacije poput nekrpfilije, koprofagije, zoofilije, pedofilije, i Moreno ih bazirana na Utrillinoj prozi preikazuje pre svega kao prostor za igru, ironiju, nepouzdanost naratora i lične vizure.

Za nas je zanimljivo da je jedna od šizofreničnih fantazija smeštena na Kosovo na kom službuje jedan od junaka i gde preko prostitutke “zlatnog srca” saznaje za kanal pedofilske pornografije, snuff fillmova i trgovine organima. Pošteno govoreći kako je ovo film o tome da ništa nije onako kako mislimo ni za VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN ne možemo reći da predstavlja srpsku muku, bolnu i neizrecivu, ali isto tako ne možemo reći da ona poput identifikacije sa Napoleonom ušla među čitljive kulturne fenomene.

Morenov vizuelni koncept je jeunetovski, raskošan, sa visokom estetizacijom i zanimljivom upotrebom širokougaonih objektiva.

Luis Tosar je front and center u promotivnoj kampanji filma ali on ovde nije glavni glumac već samo jedan od nosećih likova u ansamblu.

Crni humor, anarhični duh, izopačeno viđenje erosa i tanatosa dobro su nam poznati iz španske književnosti. Morenova ekranizacija je u tom smislu ronašla modu kako da izađe na kraj sa proznim izrazom, ponegde žrtvujući dramski potencijal ali čuvajući filmičnost. Možda je Gullonova adaptacija lenja ali funkcioniše na ekranu. To je na kraju krajeva najvažnije.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13489 on: 23-03-2020, 18:33:24 »
EL HOYO Galdera Gazdeu-Urrutie možemo definisati kao pazolinijevski SF.

Film doduše nema mnogo veze sa pazolinijevim filmskim sredstvima ali ima veze sa njegovim autorskim opsesijama a to su ljudi dovedeni na civilizacijsku nultu tačku i stvari koje su spremni da urade u krajnjim okolnostima do kojih su dovedeni u nečijoj sadističkoj igri.

Ovo je svakako jedan od onih filmova kod kojih možemo otvoriti pitanje zašto potezati Pasolinija a ne torture porn, ali nekako mi se čini da je Gazdeu-Urrutie ipak više na pasolinijevoj liniji, i po načinu na koji tretira telo i po načinu na koji tretira nasilje.

Sama premisa o zatvoru dubokom nekoliko stotina nivoa gde na svakom borave po dva zatvorenika ali se hrane onim što ostane na platformi koja se spušta od vrha prema dnu, te su oni na donjim patformama u fazi kanibalizma, nudi jasnu metaforu rasne raslojenosti ali polemiše i sa eshatonom i krugovima pakla.

Tu maltene teatralnu znakovitost, Gazdeu-Urrutie tretira kao premisu koja se nadalje može racionalno razrađivati. Iako EL HOYO nije exploitation, svakako jeste mišićav zatvorski film u kom je naravno akcenat više na psihološkim odnosima među zatočenicima nego na tehnikalijama boravka u zatvoru i eventualnog bekstva.

Rezultat je respektabilan žanrovski derivat sa umetničkim pretenzijama koji će po svemu sudeći ostaviti bolju utisak ljubiteljima žanra.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13490 on: 25-03-2020, 19:11:18 »
THE WAY BACK Gavina O’Connora je redak primerak gotovo izumrle vrste, studio picture na ozbiljne teme a da nije nikakav istorijski prestige picture.

Uvek se naravno može prepoznati izvesni metatext u priči o košarkaškom treneru alkoholičaru kada ga igra Ben Affleck, glumac koji i sam ima dobro poznate teškoće sa pićem, ali THE WAY BACK u sebi ništa autoeksplatišuće osim što deluje kao ostvarenje čiji je nastanak interesovao samog Afflecka više nego par recentnih radova u kojima je poptilično mesečario.

THE WAY BACK spaja sve dobro poznate mustre, jedna je sportski film, druga je film o borbi junaka protiv adikcije, i takve spojeve smo već viđali.

Glavni junak je nekadašnjih high school superstar koji je prosto odustao od košarke iako mu se smešila NBA karijera a u međuvremenu se propio, i radi kao građevinski radnik. Kada ga pozovu da kao trener preuzme svoju srednjoškolsku ekipu, on počinje da napipava nekakav smisao života iznova, ali praznina koju mora da popuni je preduboka da se samo time reši.

Gavin O’Connor i Ben Affleck zaslužuju pohvalu za solidan, efikasan, mišićav tretman materijala koji u sebi nosi solidne doze gnjecavosti. Na svu sreću, nikada ga previše ne gaze i ne razrađuju do tačke kada bi mogli upasti u klopku preterane sentimentalnosti. Isto tako, ovo je film koji ima jednu starinsku efikasnost, reč je o priči koja nema pretenziju da bude definitivna ni u odnosu na temu, ni u odnosu na junaka. THE WAY BACK je jedan mali film, i to donekle stvara šum jer ni studiji ali ni indie ekipa ovakve teme više ne tretiraju u toj formi.

U sportskom smislu ovo nije HOOSIERS, u pogledu adikcije ovo nije film koji će ikome doneti nominacije, niti je priča o tome kako je bilo ko doživeo ogroman formativni događaj. Likovi jesu drugačiji nego na početku, ali aposlutno niko ništa nije rešio, i njihovi problemi i dalje traju.

Otud ovo je film koji je jedostavan ali na neki način i dalje zbunjuje jer je krajnje atipičan. Meni se dopao u okviru onoga što je.

Neke kopče su se mogle napraviti između pojedinih događaja i likova, neke stvari su mogle da profukcionišu sistemom spojenih sudova, i drago mi je da Brad Inglesby nije posegao za tim rešenjima. Na neki način, ovde sportski rad glavnog junaka ostaje tek kao potencijalno lekovita stvar ali sportski uspeh ne nudi garantovanu katarzu i spas.

Na neki način, ovaj film jeste ostao pomalo van vremena, iako je Gavin O’Connor sve trope ove vrste melodrame modernizovao. Izlazak u vreme COVID-19 mu je skratio boravak u bioskopima, i plasirao ga pravo na mali ekran. To je možda i bolje. Sada može da se gleda ravnopravno sa nekim filmovima u kojima neko poput Paula Newmana igra lik sličan ovome.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13491 on: 27-03-2020, 01:25:36 »
EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA Daniela Calparsora je jedan od onih filmova kojima sam u dilemi da li zaslužuju podršku ili prekor. Ovo nije Dario Argento ili Neil Jordan ili konačno De Palma pa da može da izdrži zaplet koji je nelogičan i senzacionalistički nauštrb uverljivosti. Pa opet, Calparsoro je dovoljno vešt reditelj i uspeva da pokrene stvari, tako da ekranizacija romana Eve Garcie Saenz de Urturi dobija dinamičnu i vizuelno uzbudljivu formu, i na kraju jedan čitav niz započetih i nerazrešenih elemenata može da se nekako prenebregne.

Međutim, u ukupnom skoru, sasvim je moguće da drugi gledaoci, pa čak možda i većina neće biti tako tolerantni orema tim ozbiljnim rupama u zapletu ili nerazrešenim a započetim linijama priče. Ono što čini da Calparsorov film ne može da se opravda kao De Palma ili Argento pre svega vezano je za to što je ovaj film zgodan ali suštinski nije napet, zanimljiv je za gledanje ali ne budi neku dublju reakciju napetosti ili užasa.

Ovaj roman je bio prvi deo trilogije koja je prodata u milion primeraka. Ne znam da li će se ovaj serijal ekranizacija nastaviti, svakako da mu ovo prvo ostvarenje neće smetati ali ga neće ni učiniti neophodnim.

Caparsoro u ovom filmu sarađuje sa izuzetnim španskim žanrovskim DPjem Josuom Inchausteguijem i film izgleda odlično, suštinski ne zaostaje za holivudskim srednjebudžetnim projektima ovog profila, donoseći nešto lokalne svežine što i jeste pečat dobrih španskih žanrovskih radova.

Centralna misterija i serijski ubica su vrlo zanimljivi ali su nažalost toliko zakučasti da ne mogu da proizvedu istinsku tenziju. Međutim, pružaju sasvim dovoljno atrakcije za gledanje. Stoga na kraju sam bio zadovoljan ovim filmom iako je trebalo da pruži i više.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13492 on: 28-03-2020, 14:35:46 »
UNDERWATER Williama Eubanka je zanimljiv creature feature koji pre svega služi kao podsetnik koliki je velemajstor Espinosa doktor Daniel koji je pre tri godine u filmu LIFE poprilično objasnio kako se takve stvari rade u post-ALIEN svetu, kad već to nije uspelo samom Ridleyu Scottu.

UNDERWATER je po budžetu tu negde ali ne samo da je bitno slabiji film već i nudi zastrašujuće malo u pogledu vizuelnog ugođaja. William Eubank dolazi iz sveta niskobudžetnog arty SFa, i njegov film je samim tim svež i zanimljiv, ali je na kraju krajeva to ipak neuspeo pokušaj da se osveži creature formula prvobitno postavljena u ALIENu.

Naime, UNDERWATER je nastao po scenariju Briana Duffielda, jednog od najeksplozivnijih mladih talenata koji su se pojavili u generaciji Maxa Landisa. McG ga je maksimalno ispratio u THE BABYSITTERu ali to je film koji ima jednostavnu inverziju u temelju premise, obilje smisla za humor, ali i pop kulturnu referencu, i ključnu dimenziju je ipak dobio kroz McGjevu realizaciju i angažovanje Samare Weaving i Judaha Lewisa. Bez realizacije koja je ispratila Duffieldovu ideju i dovela je do gledalaca u punoj snazi, taj predložak ne bi rezultirao tako dobrim filmom.

Naravno, u teoriji to važi za svaki film - scenario mora da se dobro realizuje. Međutim, u slučaju THE BABYSITTERa bilo je potrebno naći reditelja koji ima sposobnosti i uslove da isprati tu zamisao do kraja jer tekst sam po sebi nije nudio previše prostora za drugačija čitanja. Duffieldova prva verzija UNDERWATERa je bila bizarna, pa me ne čudi da je Adam Cozad doveden da je mejnstrimizuje jer ono što je prvobitno napisano bio je spoj creature featurea i Gus Van Santovog filma GERRY. Posle nesreće ne podvodnoj laboratoriji na dnu okeana, grupa junaka luta dnom, priča o svemu i svačemo i povremeno strada od morske nemani koja pritom ne deluje maleveolentno koliko se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

Ta verzija bila je nesnimljiva i u tom pogledu Cozadov doprinos je preloman u smislu da je UNDERWATERu dao fizionomiju filma. Međutim, i dalje je ostala određena realksiranost forme usled koje na kraju svemu ovome nedostaje fokus. Isto tako, film ima efekat komjuterske igre koju igra neko drugi. Događaji deluju zanimljivije onima koji su u njih uključeni nego gledaocima.

Slično filmu MONSTERS, imamo morske nemani koje nisu nužno aktivan protivnik naših junaka, one dolaze i odlaze bez reda, a neku tenziju spram njih nemaju ni junaci, čak ni kada postanu svesni njihovog prisustva.

Sami junaci su vrlo ambiciozno postavljeni. Duffield i Cozad su se davali da svakom od njih daju neku osobenost, ali na kraju to se više svelo na neki manir nego na dublju karakterizaciju. Tako da u suštini dosta vremena potrošimo na bavljenje karakterima ali se tu ne desi neka produbljnost ili jača identifikacija.

Eubank je bolji u mirnim scenama i u domenu grungy produkcionog dizajna nego kada krene akcija koja je mahom dosta konfuzna i veoma skromna u pogledu napetosti i spektakla za film od 80 miliona.

Ono što se međutim ne može oduzeti filmu UNDERWATER jeste utisak da su svi autori i glumci zaista pokušali da naprave nešto drugačije. I u određenoj meri, u tome su uspeli. Ipak na kraju nisu ponudili dovoljno toga novog da bi nadoknadili sve one pouzdane elemente kojih su se odrekli.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13493 on: 29-03-2020, 12:46:26 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.757
Re: The Crippled Corner
« Reply #13494 on: 29-03-2020, 20:41:35 »
Lep tekst, Kriple...
Mislim da ce godine koje dolaze, i neke nove generacije filmoljubaca, tek postaviti njegovo stvaralastvo na mesto koje mu pripada.
   
Stjuart je uz sve to bio i divan covek, nekako nenametljiv, a opet prodoran i uvek raspolozen za pricu i druzenje. 
Posebna mi je cast sto su moji poslednji primerci prvih nekoliko brojeva Generacije Tesla zavrsili kod njega. Prepricao sam mu radnju stripa, a on je, kao veliki ljubitelj Tesle, rekao da bi to jako voleo da ima.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.802
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13495 on: 29-03-2020, 20:44:42 »
Cela arhiva časopisa Kinoteka besplatno online -

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/3905773/arhiva-casopisa-kinoteka-dostupna-onlajn.html


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13496 on: 29-03-2020, 22:54:35 »
Ja se izvinjavam...
 
Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?
 
Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.
 
Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo „domaće“ atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu
 
Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.
 
U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU „elitom“ u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.
 
Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog „disgruntled employee“ lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.
 
No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.
 
Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.
 
Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo „rasta“ lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.
 
Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.
 
Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.
*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio...
 
 
A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali „naš“ Spajdermen, „naš“ Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.
 
Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.
 
Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.
 
I to je moj glavni problem sa Far from Home.
 
Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.970
Re: The Crippled Corner
« Reply #13497 on: 30-03-2020, 01:38:28 »
@Meho Takođe sam danas odgledao tog spajdermena na HBO, i takođe nisam bio oduševljen i pored fensi specijalnih efekata i svega ostalog. Više mi je legao Kapetan Mar-Vel koji je išao pre njega na istom kanalu. Što se tiče into the spider verse, sigurno ti se desilo da natrčiš na neki film na TV-u o kome ne znaš apsolutno ništa (ne pratim uopšte spajder univerzum niti ijedan drugi, ni stripove ni filmove), i onda ostaneš još dugo posle odjavne špice zureći u ekran?!? To je danas u doba trejlera i najava  kojima smo svakodnevno bombardovani retkost, ali imao sam tu sreću da ga baš tako odgledam. Bukvalno sam bio hipnotisan od prvog do poslednjeg kadra, i tehnikalijama i generalno pričom i načinom na koji je ispričana.

Zapravo sam hteo da te pitam gde si ostavio tu recenziju, na ovoj temi ili na nekom drugom mestu?

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Crvena zvezda je Srbija, što je rekao Aleksandar Vučić, koji ne krije da je navijač Crvene zvezde... Rekao mi je, Terza, kad je jaka Zvezda, jaka je i Srbija!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.999
Re: The Crippled Corner
« Reply #13498 on: 30-03-2020, 07:08:36 »
Haha, da, Into the Spider-Verse je, za nepripremljenog gledaoca nesumnjivo pozitivan šok. Odličan je.
 
Da, ima prikaz negde ovde, a imaš i preko, "kod mene":
 
https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/

Petronije

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.970
Re: The Crippled Corner
« Reply #13499 on: 30-03-2020, 08:46:58 »
Zahvaljujem.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Crvena zvezda je Srbija, što je rekao Aleksandar Vučić, koji ne krije da je navijač Crvene zvezde... Rekao mi je, Terza, kad je jaka Zvezda, jaka je i Srbija!