Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1814723 times)

0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

Linʞᴉn

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.318
  • Kuća Rotsčajld
Re: The Crippled Corner
« Reply #13500 on: 30-03-2020, 08:51:42 »
Dobar je Spajdi u spajder-verzumu. Jedva čekam drugi deo.
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

"Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje bi im zadovoljstvo onda ostalo?" - Volter

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13501 on: 31-03-2020, 02:34:22 »
TIEMPO COMPARTIDO Sebastiana Hofmanna je španski art house koji prikazuje tenziju između dve porodice koje shvataju da su bookirale isti time share i prisiljene su da budu u istoj kući.

Razni zlokobni vajbovi, loše, usluge, kapitalizma ili nečega možda još mračnijeg vrebaju u ovom letovalištu, ali na kraju krajeva ono što uguši i ove likove ali i publiku je zapravo art house pretenzija bez pokrića.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13502 on: 31-03-2020, 02:34:48 »
VIVARIUM Lorcana Finnegana je film baziran na metafori, ima dvoju juneaka koji odlaze da vide kuću koju ne planiraju da kupe ali su radoznali prema nalaženju nekretnine ali onda ostaju zaglavljeni u kraju u kom nikada nisu imali nameru da žive, sa detetom koje im taj dijabolični kraj daruje, u okolnostima koje ih razaraju.

VIVARIUM uzima ideju o gubitku kontrole nad životom koju donose brak, roditeljstvo i ulazak u svet brige o porodici, ovaploćuje je u jednoj vrlo direktnoj i košmarnoj formi, i manje više na tome se sve zaustavlja.

Stvari ne idu nikuda dalje od onoga što je ta one-joke postavki i Jesse Eisenberg sa Imogen Poots dobija zadatak da tu priču izvede nekako do kraja, i da je izdržimo u nekih sati i po vremena.

Film je zanimljivo, prijatno realizovan, ima u svemu tome neke tehničke veštine, ali na kraju krajeva čak i u tom pogledu VIVARIUM nije ništa naročito i u njemu jedino što je u tom smislu zanimljivu jeste suštinski veoma ambiciozan pokšaj da se koketira sa visokom estetizacijom mejnstrima u nečemu što je one-joke nedokuvani art house.

Jesse Eisenberg i Imogen Poots su dobri ali nedovoljno da bi VIVARIUM prekoračio iznad statusa nečega gledljivog. S druge strane, Eisenberg pomalo ulazi u hiperprodukciju i reklo bi se da počinje da luta i troši svoju reputaciju na projekte koji nisu dovoljno zaokruženi.

On je još uvek ime koje garantuje projektu da će nastati i imati neki život. Ipak, već je vreme da počne da bira projekte koji će njemu kao glumcu “omogučiti” da živi.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13503 on: 01-04-2020, 11:37:04 »
UNDERWATER Williama Eubanka je zanimljiv creature feature koji pre svega služi kao podsetnik koliki je velemajstor Espinosa doktor Daniel koji je pre tri godine u filmu LIFE poprilično objasnio kako se takve stvari rade u post-ALIEN svetu, kad već to nije uspelo samom Ridleyu Scottu.

UNDERWATER je po budžetu tu negde ali ne samo da je bitno slabiji film već i nudi zastrašujuće malo u pogledu vizuelnog ugođaja. William Eubank dolazi iz sveta niskobudžetnog arty SFa, i njegov film je samim tim svež i zanimljiv, ali je na kraju krajeva to ipak neuspeo pokušaj da se osveži creature formula prvobitno postavljena u ALIENu.

Naime, UNDERWATER je nastao po scenariju Briana Duffielda, jednog od najeksplozivnijih mladih talenata koji su se pojavili u generaciji Maxa Landisa. McG ga je maksimalno ispratio u THE BABYSITTERu ali to je film koji ima jednostavnu inverziju u temelju premise, obilje smisla za humor, ali i pop kulturnu referencu, i ključnu dimenziju je ipak dobio kroz McGjevu realizaciju i angažovanje Samare Weaving i Judaha Lewisa. Bez realizacije koja je ispratila Duffieldovu ideju i dovela je do gledalaca u punoj snazi, taj predložak ne bi rezultirao tako dobrim filmom.

Naravno, u teoriji to važi za svaki film - scenario mora da se dobro realizuje. Međutim, u slučaju THE BABYSITTERa bilo je potrebno naći reditelja koji ima sposobnosti i uslove da isprati tu zamisao do kraja jer tekst sam po sebi nije nudio previše prostora za drugačija čitanja. Duffieldova prva verzija UNDERWATERa je bila bizarna, pa me ne čudi da je Adam Cozad doveden da je mejnstrimizuje jer ono što je prvobitno napisano bio je spoj creature featurea i Gus Van Santovog filma GERRY. Posle nesreće ne podvodnoj laboratoriji na dnu okeana, grupa junaka luta dnom, priča o svemu i svačemo i povremeno strada od morske nemani koja pritom ne deluje maleveolentno koliko se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

Ta verzija bila je nesnimljiva i u tom pogledu Cozadov doprinos je preloman u smislu da je UNDERWATERu dao fizionomiju filma. Međutim, i dalje je ostala određena realksiranost forme usled koje na kraju svemu ovome nedostaje fokus. Isto tako, film ima efekat komjuterske igre koju igra neko drugi. Događaji deluju zanimljivije onima koji su u njih uključeni nego gledaocima.

Slično filmu MONSTERS, imamo morske nemani koje nisu nužno aktivan protivnik naših junaka, one dolaze i odlaze bez reda, a neku tenziju spram njih nemaju ni junaci, čak ni kada postanu svesni njihovog prisustva.

Sami junaci su vrlo ambiciozno postavljeni. Duffield i Cozad su se davali da svakom od njih daju neku osobenost, ali na kraju to se više svelo na neki manir nego na dublju karakterizaciju. Tako da u suštini dosta vremena potrošimo na bavljenje karakterima ali se tu ne desi neka produbljnost ili jača identifikacija.

Eubank je bolji u mirnim scenama i u domenu grungy produkcionog dizajna nego kada krene akcija koja je mahom dosta konfuzna i veoma skromna u pogledu napetosti i spektakla za film od 80 miliona.

Ono što se međutim ne može oduzeti filmu UNDERWATER jeste utisak da su svi autori i glumci zaista pokušali da naprave nešto drugačije. I u određenoj meri, u tome su uspeli. Ipak na kraju nisu ponudili dovoljno toga novog da bi nadoknadili sve one pouzdane elemente kojih su se odrekli.

* * 1/2 / * * * *
Ovaj film je pristojan, ali ne govori nista novo sto nije receno pre na mnogo bolji nacin. Jednostavno receno, UNDERWATER je losija kopija neosporno superiornijih filmova LEVIATHAN,DEEP STAR 6, ABYS, SPHERE, DEEP BLUE SEA i DEEP RISING.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13504 on: 01-04-2020, 17:46:10 »
HOGAR Braće Pastor se može posmatrati kao jedna španska trilerska varijacija na Bongov PARASITE.

Braća Pastor sada imaju možda i pojačanu atraktivnost zbog filma CARRIERS koji je jedan od najboljih skorašnjih filmova o apokaliptičnim pandemijama, a nije im jedini film tog tipa. Međutim, ova konekcija sa PARASITEom je takođe dosta aktuelna mada je sada u drugom planu.

Međutim, ova tema i ovi odnosi svakako nisu tu samo privremeno. Problem ekonomske krize i ćežnje za usponom na socijalnoj lestvici, i pokušaja jednih da zamene druge na višim pozicijama ili na mestima gde žive sasvim sigurno ne izlaze iz mode.

Javier Gutierrez je igrao negativca u filmu EL DESCONOCIDO Dani De La Torrea i to je bio čovek koji je sišao s uma zbog sloma španskog finansijskog tržišta i odlučio da se osveti bankaru koji ga je uveo u nevolje. Ovde igra sličnu ulogu ali ona je drugačije koncipirana. Naime, ovde čovek silazi sa uma zbog finansijskih teškoća ali taj junak ima protagonizam. Film je o njemu, više nije nevidljiva pretnja već glavni junak koji radi neke gadne stvari.

Alfa-mužjak španskog trilera Mario Casas igra pozitivca, ali zapravo žrtvu našeg protagoniste i u izvesnom pogledu ako ovo sagledavamo kao noir postavku onda je njegov lik kao prototip tupavog muškarca iz neo noir radova Johna Dahla sa početka devedesetih.

Za razliku od filmova poput SHOCK TO THE SYSTEM sa Michaelom Caineom, Gutierrez nikoga efektivno ne kažnjava zbog pohlepe. On čak ni ne koristi ničiju slabost. On zapravo samo bezočno čini ono što je potrebno da bi se stiglo na dominantnu poziciju.

U tom pogledu ovo je film sa protagonistom koji nema puno vrlina, i sa kojim se identifikujemo samo u retkim trenucima, pa ipak nekako uspeva da ga učini solidnim glavnim junakom. Slično Bongovom filmu i ovde su bogati gotovo pa potpuno nevini i naivni u svojoj uljuljkanosti a razlika je u tome što ovde iz podređene pozicije nastupa čovek koji je nekada bio u takvoj poziciji a onda je izgubio.

Film je dinamičan, jednostavan i efektan, elegantan i lukav, i uprkos tome što posle PARASITEa, ova priča neko vreme mora da se “odmori”, ima čime da doprinese u tom kinematografskom dijalogu.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13505 on: 02-04-2020, 17:29:23 »
Poslednji pozdrav Adamu Schlesingeru

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/421/muzika/3910149/adam-slezinger-kovid.html


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13506 on: 03-04-2020, 02:39:18 »
AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS Andrewa Rossija je televizijski dokumentarni film koji se bavi ratom vođenim lažmim vestima u pred i post-trumpovskoj Americi. HBO je napravio ovaj film u pravom trenutku, ne zbog toga što imamo pauzu zloupotrebe fake newsa koliko zbog aktuelnih događaja oko epidemije COVID-19 koja je naravno privukla i ljude koji koriste razne tehnike dezinformisanja.

AFTER TRUTH analizira slučajeve, neke iz prošlosti kao što su Pizzagate, ubistvo Setha Richa i fake news kontranapad Demokrata kako bi se sprečio izbor Ajatolaha Moorea u Alabami, a tumači se i jedan slučaj koji se odvija pre kamerama a to je pokušaj advokata Jaka Berkmana da uz pomoć jednog mladog teoretičara zavere oblari Roberta Muellera.

Taj slučaj čijem odvijanju prisustvuje ekipa filma nažalost deluje apsurdno u startu i nije uspeo da predaleko eskalira kao ovi ostali, ali upravo takav, sulud i moronski deluje poprilično opasno jer uspeva da zagolica maštu onih koji su u startu željni napada na neku ličnost koju ne vole.

I to je jedna tehnika koju imamo i kod nas na delu. Tabloidi napišu nešto besmisleno, nedostojno čak i demantija ali se onda na to zakače protivnici osobe koja je napadnuta i to koriste en passant ako im odgovara.

To je nešto što čak i takve male diverzije mogu da izazovu, i AFTER TRUTH ovo pokazuje na dosta solidan način. Ovo nije kapitalan film ali zato i nije u bioskopima. Kao televizijski film ima izuzetno visok nivo.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13507 on: 03-04-2020, 02:47:03 »
AU NOM DE MA FILLE Vincenta Garenqa je neobičan film. Reč je o filmu o slučaju Bamberski, neobičnom zločinu i još neobičnijoj strazi i sudskom procesu u kome je otac morao godinama da juri novog supruga svoje bivše žene koji je silovao i ubio njegovu kćer.

Daniel Auteil igra Andrea Bamberskog a Sebastian Koch igra ubicu Krombacha. Ova glumačka podela je zbilja na All-Star nivou evropskog filma, međutim Garenqov film sabija sve događaje u 87 minuta i čini ovaj film jednom brzom taksativnom salatu scena koje vode priču napred ali ne čine ništa na planu karakterizacije, pa na neki način i zapostavljaju neka bitna pitanja.

Ne znam da li je film bio slab u nekoj normalnoj minutaži, pa je onda sabijen da barem bude dinamičan, ali naprosto sada izgleda kao svojevrsni prototip, najava filma koji bi trebalo snimiti o slučaju Kalinke Bamberski.

Međutim, slučaj je sam po sebi tako bizaran da ga je bilo teško upropastiti lošom izvednom. Ovde izvedba svakako jeste loša ali je priča na kraju krajeva gledljiva. Otud, koga zanima ovaj slučaj i naleti na ovaj film na televiziji, može i da ga pogleda. No, slučaj kao što je ovaj zaslužio je daleko bolji film.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13508 on: 03-04-2020, 11:46:32 »
Mehmete, šta napravi od ovog finog dečka?

https://m.youtube.com/watch?v=K1tAvbn1xd8


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13509 on: 03-04-2020, 12:07:30 »
Neam ja veze s tim, ovaj čovek svira onako kako ja mogu samo u snovima.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13510 on: 05-04-2020, 03:03:05 »
THE SECOND CIVIL WAR Joe Dantea je HBO televizijski film iz 1997. godine koji je tada bio manje aktuelan nego sada jer se bavio jednom premisom koja je tad delovala neosnovano po više osnova. U ovoj farsi, jedan guverner iz Ohaja odličuje da zatvori svoju državu za dolazak izbeglica iz Pakistana i kako ih je tamo smestila vlada SAD, dolazi u situaciju da predloži secesiju svoje države u jednom populističkom gestu.

Predsednik SAD nije ništa manji oportunista, takođe vođen željom da se očuva na vlasti, a tu su i razne druge karikaturalne spodobe iz medija, vojske i sl.

Film je producirao Barry Levinson koji će samo godinu dana kasnije snimiti WAG THE DOG, mnogo ubitaćniju satiru koja će kod nas steći kultni status kao što se sećamo iz vremena rata. WAG THE DOG je bio bitno relevantnija satira od ove.

Nažalost, sada kad su teme kojima se bavi Dante na neki način postale aktuelnije, dok SAD nisu baš na ivici raspada ali Trump svakako vodi radikalnu anti-imigrantsku politiku i time žestoko polarizuje svoju javnost - ovaj Danteov film ne može da doživi revival jer naprosto nije dovoljno dobar.

I to je šteta, 23 godine ranije, Dante je napipao temu ali nije uspeo da od nje napravi dobar film...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13511 on: 05-04-2020, 17:57:49 »
Alexander Dunn je snimio dokumentarni film 808 koji govori o nastanku ikonične ritam mašine Roland 808 i njenom uticaju na popularnu muziku koja bi danas bila praktično nezamisliva bez nje.

Moram priznati da je mene kao ljubitelja zvuka te ritam-mašine, ali i kao ljubitelja mnogih izvođača koji su je koristili i ostavili dubok trag kroz njenu upotrebu, ovaj film oduvao.

Reč je o mahom talking heads documentaryju ali sa odličnom arhivom, energičnim postupkom u kom se kroz nekoliko detalja sjajno oslikava atmosfera, i sagovornici koji su prekaljeni u medijskim nastupim i jako dobro dolaze do poente. Naročito je zanimljivo što se ovde u najvećem broju slučajeva govori o pesmama koje su klasici pa govore i njihovi tvorci i njihovi fanovi koji su kasnije stvorili nešto drugo i na svoj način važno. 

Verujem da će mnogi ljubitelji savremenog arty dokumentarca lako otpisati ovaj kao nešto što je više televizijska reportaža nego autorsko delo ali je meni jednostavnost i informativnost onoga što sam video izuzetno prijala.

Na neki način, ovaj film ima neposrednost traka na kojima se čuo Roland 808 i u tom smislu jako se dobro uklapa sa temom njegova estetika.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13512 on: 05-04-2020, 18:36:55 »
Oh, to će se vrlo rado pogledati, hvala na ukazanju!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13514 on: 07-04-2020, 18:02:33 »
SHARE Pippe Bianco je drama sa elementima trilera o devojci srednjoškolki čiji neprijatan snimak mbilnim telefonom biva šerovan na mrežama.

Pippa Bianco tu premisu tretira realistički, bez nekih velikih i intenzivnih preokreta, bez nekih velikih dramskih čvorišta i to je sve u redu ali moram priznati da uprkos dobroj glumi i zanimljivoj realizaciji ovaj film nije uspeo da mi zadrži pažnju, iako nemam šta mnogo da mu zamerim.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13515 on: 08-04-2020, 22:19:32 »
Pre nekoliko dana sam se glasno žalio kako, eto, danas na televiziji ne može da se vidi film stariji od dvadeset godina, rastući hic et nunc u gadnog čiču , sve uz reminiscencije kako su u našoj mladosti znali da cene tradiciju  i kako je tadašnji RTB imao te lepe cikluse Johna Forda, Alfreda Hitchcocka i Akire Kurosawe. Naravno, posle par rečenica sam se i sam setio da već mesecima gledam 30 i 40 godina stare filmove Buda Spencera na televiziji, a onda sam u novinama video i najavu za ciklus filmova – baš Akire Kurosawe na RTS-u. Naš i vaš prijatelj, John Reynolds,  Odgovorni urednik filmskog programa RTS nije čitač misli već samo čovek sa velikom ljubavlju prema filmu i velikim znanjem o istom.
 
RTS2 je ionako kanal na kome ide sve što vredi na ovoj televiziji rekli bi sad cinici.
 

 
Kako god, prvi film u ciklusu, emitovan u Ponedeljak uveče bio je i prvi Kurosawin film, ili makar prva produkcija koju je on režirao. Džudo Saga (aka Sugata Sanshirō), to jest Saga o Džudou je jedan od dva scenarija koje je još uvek mladi Kurosawa imao pripremljene i tražio mogućnost da ubedi studio da ga puste da režira. Iako je već nekoliko godina važio za pouzdanog režisera druge ekipe u kompaniji Toho, scenario koji je želeo da režira nije se uklapao u ono što je u ratnim godinama Ministarstvo kulture podržavalo, pa je roman Tsunea Tomite – sina poznatog džudo borca Tsunejira Tomite – a koji je baštinio vrlo tradicionalnu temu, bio sigurnija produkcija za sve. Tako je Kurosawa uradio adaptaciju romana i napravio svoj prvi autorski film.
 
Džudo Saga je, zaista, veoma tradicionalistička priča. Postavljen u 1883. godinu – usred Meiji ere koja je simbol japanske modernizacije, industrijalizacije i osvajanja pozicije regionalne sile – film se odvija u malom japanskom provincijskom gradu i prati vrlo stereotipnu priču o mladom džudo-borcu (titularni Sugata Sanshirō) koji mora da prevaziđe sve te za mladost prirođene prepreke – tvrdoglavost, sebičnost, impulsivnost – i pronađe u sebi čovečnost da bi mogao da se nazove pravim džudo borcem. Oslonjen na klasični zaplet koji eksploatiše rivalitet između škola borilačkih veština i konzervativan u samom narativu, film ipak nalazi načina da komunicira i moderne misli i pristupe.
 

 
Delimično, ovo je i na samoj razini priče koju, koliko god tradicionalna bila, Kurosawa režira sa mnogo humora, dotičući se gotovo i parodijskog odmaka na nekim mestima. Vrlo ozbiljne, vrlo ritualne scene borbi muškaraca koji samo za borbu žive su često snimljene kao ples, koreografisane sa pažnjom i poštovanjem, ali odmaknute od proste demonstracije snage i borilačke veštine. Rezovi kojim Kurosawa sugeriše natprirodno jaka bacanja od kojih borci odleću nekoliko metara u daljinu – neki i ostaju mrtvi od toga – imaju u sebi i komičnu dimenziju bez obzira što film nominalno ovo prikazuje kao vrhunac drame.
 
I u osnovi priče se oseća taj dah moderniteta. Rivalstvo dve škole džiudžitsua se, barem nominalno, bazira na tome što učitelj iz jedne od njih svoju veštinu počinje da naziva džudo radije nego puki dž(i)udžitsu, sugerišući da se radi ne samo o veštini borbe (što sufiks džitsu označava, odnoseći se na tehniku pre svega) već o sveobuhvatnijem filozofskom pristupu („do“ značu „put“). Pripadnici druge škole misle da on to radi da bi pred lokalnom policijom mogao da se hvali da je izumeo novu borilačku veštinu kako bi od nje dobio ugovor da obučava policajce za borbu, pa rešavaju da ga presretnu na drumu i prebiju. „Ali bez oružja, da se ne osramotimo“, kaže njihov sensei dok se šestorica boraca spremaju da napadnu jednog čoveka iz zasede.
 

 
Naravno, majstor ih sve pobaca u vodu i Sugata Sanshirō, koji se do pre nekoliko minuta zamalo pridružio njegovim protivnicima ga moli da uči u majstorovoj školi.
 
Sugatin lik je centralna tematska okosnica filma, predstavljen kao mladić usijane glave koji u borbi vidi samo demonstraciju snage on vrlo rano dobija žestoku kritiku od svog senseija da mu nedostaje čovečnost i da nikada, uprkos tehnici, neće biti dobar džudista. Sugata ovo shvata vrlo ozbiljno i prolazi kroz samonametnutu torturu u kojoj doživljava neku vrstu satorija i iz temelja menja svoj pogled na svet.
 
Ova veoma tradicionalistička trajektorija lika je odrađena veoma lapidarno – Sugata i bukvalno preko noći menja svetonazor – i Kurosawa je ovde vidno zainteresovaniji da prikaže napredne tehnike režije i montaže nego da razvija narativ mnogo dalje od romana.
 

 
Ali te tehnike jesu izvanredne. Montaža u kojoj se jedna od Sugatinih papuča vidi u nekoliko godišnjih doba je remek-delo protoka vremena, a njegova noć u blatu i prosvetljenje u čijem centru je rascvetala bela ruža su beskrajno ljupki. Drugde Kurosawa uživa u tranzicijama između scena koje imaju naglašeni artizam svojim uzimanjem geometrijskog oblika iz naredne scene i uokvirivanjem prethodne u njemu (tzv. „swipe“) ili dubokim kadrovima gde se akcija odvija po „vertikali“.
 
No, u osnovi ovo je, rekosmo, vrlo tradicionalna priča. Likovi su ikonički, sa Sugatinim protivnicima koji nakon što ih on poražava postaju njegovi najbolji prijatelji, sa rivalstvima koja nemaju drugu osnovu do želje da se pokaže čiji je džudo bolji, ali je ponekada jedini način da se to pokaže smrt, sa prelepom ćerkom jednog od rivala koja Sugati pokazuje šta su nesebičnost i plemenitost samo nemom molitvom ispred oltara. Kada Sugata njoj popravlja papuču na stepeništu dok pljušti kiša a ona ne zna da će se snažni mladić uskoro boriti protiv njenog oca, ovo je savršenstvo romantičnog, nedužnog a ipak prijatno erotičnog flerta koliko ste u četrdesetim godinama uopšte mogli da zamislite.
 

 
Opet, naravno, nije sve što je Kurosawa zamislio, moglo i da se realizuje, film je bio solidno cenzurisan, sa sedamnaest isečenih minuta (uvodni tekst iz verzije iz pedesetih godina a koju smo i gledali na RTS pominje 512 metara isečene trake), ne bi li se privoleo ukusu rantih cenzora pa je tako i lik borca Higakija – jedne pomalo dijabolične figure – a koji je finalni boss protiv kog će Sugata morati da dokaže šta je sve naučio, u noćnoj borbi nasred polja šibanog vetrom, sa nebom kojim jure oblaci i reflektuju svetlo meseca u stroboskopskim bljeskovima, taj lik je na kraju samo naznačen ali ne i sasvim dorečen. Sveden više na prisustvo nego na delatnu ličnost, Higata je svedočanstvo o dubini ovog filma koja nije do kraja realizovana.
 
Ali i zalog za nastavak koji je snimljen naredne godine. Možda ćemo i njega videti na RTS? Ne znam nisam pogledao koji će sve filmovi biti emitovani.
 

 
Kako god, Džudo Saga nije previše značajan film u Kurosawinom opusu, osim što je izvanredno značajan jer je bio prvi i pokazao da mladi režiser govori jezikom koji njegovi savremenici neće naučiti još mnogo godina. Njegova rana ambicija da postane slikar jasno se vidi ne samo u kompoziciji nekih scena već i u tranzicijama sa svojim geometrijskim pravilnostima i igri svetla u nekoliko kadrova. Naivan i dobronameran u svom tradicionalističkom narativu, ovo je film koji ipak nosi i određenu težinu u svom ozbiljnom tretmanu mačo-muškaraca, ali uspeva i da je na nekoliko mesta blago i sa simpatijama – parodira. Nije rđavo za prvenac. Vidimo se sledeće nedelje.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13516 on: 10-04-2020, 17:24:13 »
Alice Winocour sam zapazio još na filmu MARYLAND u kom je (nezavisno od njenih neočekivanih veza sa našim filmom) uspela da snimi film koji maltene doslovno kanališe ono kako srpski reditelj krimić. Posle tog uspešnog filma sa velikom pažnjom sam čekao njeno novo ostvarenje PROXIMA, savremenu, ili da kažem nekoliko dana u budućnost smeštenu priču o ženi koja se sprema da zazume mesto astronauta na dugotrajnoj misiji na Mars, u kojoj mora da prevaziđe sve one intimne lomove koje ima kao kao majka, ali i da se izbori sa seksizmom muških kolega koje nemaju razumevanje za njene probleme i pate od predrasuda.

Iako u tom domenu emancipacije žena, Winocourova u par situacija dolazi na ivicu pravljenja jeftinih, pojednostavljenih dramskih situacija - recimo u sceni govora američkog kolege u kom se sa dosta predrasuda odnosi prema svojoj francuskoj koleginici, na nivou celine PROXIMA ipak uspeva da postigne ono što joj je cilj, a to je da prikaže drugi ugao putovanja u kosmos a to je pogled na sve to iz vizure majke.

U tom pogledu, veoma je zanimljivo da je ovo evropski film. Protagonisti su Francuzi, Nemci, Amerikanac i Rusi, najvećim delom se dešava u Rusiji, u Moskvi i Zvezdanom gradu, malo u Bajkonuru, i to je jedan potpuno svež ugao gledanja.

Ne mogu da kažem da su mi NASA postrojenja dosadila, naprotiv, ali veoma mi je zanimljivo da vidim i druga, i ovaj film to omogućuje.

Alice Winocour je omogućila da se u isto vreme stekne utisak o zahtevnoj i kompleksnoj misiji koja čeka junakinju ali da se istovremeno pokaže i slika jedne svakodnvne rutine koja deglamurizuje život i rad astronauta. I to su vrednosti koje daje potpuno novu svežinu ovom filmu koji zaista donosi nešto novo u domenu filmova o astronatima koji ovih godina imaju svojevrsni revival.

Eva Green u glavnoj ulozi je potpuno deglamurizovana, svedena je na nivo “obićne žene” i bez šminke pristaje da se potpuno “poništi” kao zvezda i seks simbol.

Ryuichi Sakamoto je radio diskretnu muziku u svom maniru, uz animljiv izbor arhivskih pesama raznih žanrova.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13517 on: 10-04-2020, 17:39:07 »
RAVERS Bernharda Puchera kreće kao potencijalno trashy osveženje ali onda vremenom postaje repetitivan, naizmenično banalno nasilan, i preopširan u ispoljavanju karaktera, i rezultat je intenzivan ali relativno ravan, i nedovoljno vešto realizovan horor koji je mogao biti mnogo bolji da je predantnije realizovan, i da je jasnije pripovedački koncipiran.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13518 on: 10-04-2020, 17:50:52 »
SI YO FUERA RICO je rimejk francuskog filma o luzeru čiji se život raspada i upravo ga napušta ženu koju voli i potencijalno rešenje i/ili put u sunovrat se javlja u obliku pobedničkog loto tiketa koji donosi 25 miliona eura.

Alvaro Fernandez Armero snimio je pitak, neposredan film koji je mogao i na inventivniji način da prikaže ovu premisu, ali na kraju ostaje više kao nategnuta geg komedija koja u odnosu glavnih junaka promeni ukupno tri situacije.

Dakle, sa ovom premisom se moglo uraditi mnogo više, ali ono što je Armero uspeo da napravi funkcioniše na svoj pomalo usiljeni i nategnuti način. Gegovi su smešni, likovi su simpatični, glumančka podela je energična, i sve to na kraju je sasvim u redu.

Otud ne čudi da je film zaradio solidan novac u bioskopima.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13519 on: 12-04-2020, 22:51:28 »
Marc Meyers snimio je slasher WE SUMMON THE DARKNESS posle filma MY FRIEND DAHMER sa kojim je zagolicao arty žanrovski svet. WE SUMMON THE DARKNESS je takođe pretendovao da bude slasher koji će da izvrne neke premise ali u tome nimalo nije uspeo.

Umesto jednog tropey genrebendera kakav je bio THE BABYSITTER, što je sa svojom fakturom pokušao i Meyers praveći blago ironični slasher setup u osamdesetim u campy miljeu satanističkih ubistava motivisanih heavy metal muzikom,  ono što Meyers isporučuje je  nategnut priglup slasher koji pada iznad svega u domenu realizacije jer način na koji gradi suspense, način na koji gradi situacije, pokušaje ripper sekvenci i sl. mahom razočarava.

WE SUMMON THE DARKNESS svoju pemisu i drušvenu kritiku istroši u prvih pola sata ili 45 minuta i ostatak vremena ulazi u suspense i poteru i to bi bila legitimna zamisao da Meyers ume da je vodi. Umesto toga dobijamo sve one potrošene klišee, sa “sindromom Martina Balsama” i svim ostalim stvarima koje već iscrpljujuće deluju.

Nažalost, Meyers uspeva da spiska odličnu glumačku podelu u kojoj ima i Johnny Knoxvillera i i Alexandru Daddario (koja doduše propušta da odradi ono što je Samara Weaving pružila u BABYSITTERu)

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13520 on: 12-04-2020, 22:52:08 »
Paco Cabezas je ostvario respektabilnu karijeru u Americi, naročito kada je ušao u komunikaciju sa Maxom Landisom sa kojim je radio na seriji DIRK GENTLY i po čijem je scenariju radio film MR RIGHT koji je umnogome osvežio pogled na post-tarantivnovske plaćene ubice.

Posle nekoliko nestašnih žanrovskih radova sa kojima je započeo karijeru u Španiji, zatim B-zlopaćenja sa Cageom, u novom filmu Cabezas snima seviljsku krimi priču koja je obeležena komplikovanim a zapravo vrlo jednostavnim zapletom, obiljem pokušaja da se nekako uhvati lokalni kolorit i da se nekako osveži pojava Maria Casasa.

Nažalost, rezultat je film ADIOS koji pokazuje da je Cabezas sazreo u tehničkom pogledu ali da na kraju krajeva ipak nije uspeo da napravi nasilni, kompleksni seviljski krimi triler o podzemlju, osveti, iskupljenju itd.

Mario Casas je doneo solidnu rolu kao kriminalac sa dna kace koji želi da osveti smrt svoje kćeri u saobraćajnoj nesreći koju su izazvali neki lopovi. Ali lik mu je pasiviziran. Mnogi sporedni likovi dobijaju suviše prostora, odvlače nam pažnju sa osnovng zapleta ka nekim intrigama koje na nivou celine nisu bitne.

Na kraju se sve svodi na osvetu, na rat zaraćenih bandi i policije, časne i korumpirane i sve je to moglo biti dato mnogo efikasnije.

Cabezas je sazreo u tehničkom pogledu, ima lepih rešenja, lepih scena, nažalost filmu nedostaje elegancija, pregrub je u svom postupku, nedostaje mu uglađenosti u naraciji.

Sve u svemu, Cabezas se u ovom filmu potrudio iz petnih žila da snimi krimić u rodnoj Sevilji koji bi je mogao izbaciti na filmsku mapu. Međutim, krajnji rezultat je tek negde korektan.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13521 on: 12-04-2020, 22:52:31 »
SEA FEVER Nease Hardiman je častan pokušaj kao što su i junaci ovog filma vredni, skromni, irski ribari na olupanom starom brodu koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Ovo je pošteno urađen žanrovski film koji časno brani boje žanra i u tom smislu uprkos utisku koji je bliže oceni * * 1/2 dao bih mu nešto viših * * *.

Naime, ovo je priča o mladoj naučnici koja se otisne na more sa ekipom ribara koji su u panici da će ako ne ulove nešto krupno ubrzo izgubiti btod. Ona je žensko, plus je crvenokosa i prekaljeni mornari je vide kao pretnju i kao znakl nesreće i u pravu su. Zadesiće ih mnoge gadne i neprijatne stvari jer će ih prvo kapetan povesti u predeo u koji ne smeju da idu a onda će tamo sresti morsko biće koje će ih na ovaj ili onaj način ugroziti.

SEA FEVER nije vizuelno preterano nadahnut film ali je dobro urađen, uspeva da dočara tu jako blue collar atmosferu ribarskog života, uspeva da zarobi ako ne visceralnost u nekom jakom kinematografskom izrazu a ono barem da stvori osećaj da gledamo prave ljude na pravim setovima.

Samo biće koje sretnu je pak ipak mnogo više specijalni efekat ali nekako u tok kontekstu pravilh ljudi na brodu, na nemirsnom moru, ostavlja solidan utisak.

Ono gde film padne jeste zapravo to što samo biće krene kao nekakav creature, a onda se ispostavlja da je samo ubacilo fatalni parazi među članove posade, a onda se ispostavi da i oni koji nisu oboleli usled svega toga razvijaju psihozu. I tu film negde padne, iako ne gubi na dinamici. Međutim, u jednom trenutku problemi junaka postaju malo proizvoljni, odnosno bitnije je da ih ima nego koliko su prilagođeni priči u širem kontekstu.

Dougray Scott igra skippera, Connie Nielsen igra njegovu vernu ljubu i saborca ali glavni scene stealer je Hermione Corfield koja je od nerdy naučnice koja ume da iznenadi lucidnošću napravila zaista upečatljiv lik.

Otud, ovaj pošten žanrovski rad iako u pojedinim momentima pokazuje znaje nesigurnosti u domenu scenarija ipak zaslužuje podršku jer se hrabro hvata u koštac sa nekim old school zadacima i časno ih rešava.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13522 on: 15-04-2020, 01:11:24 »
MY SPY je akciona komedija iz već dosta trošenog kalupa KINDERGARTEN COPa i cele te priče o džinovskom, zastrašujućem superšpijunu koji čuvajući prepametno slatko dete otkriva svoju mekanu unutrašnjost.

Sad je došao red na Davea Bautistu da prođe taj dril i da uradi tu obaveznu figuru, i on ima sve predispozicije za to, iako radi u eri kada je to mesto posle Arnoldovog odlaska iz A-produkcije popunio Dwayne Johnson.

Ipak, zahvaljujući radznim okolnostima, Bautista uspeva da bude samostalna akciona zvezda na razmeđi bioskopa i VODa, s tim što tvrđu akciju mahom šalje na kućne formate a u mejnstrimu nastupa kroz akcione komedije. Moguće je da MCU koji je Bautistu učinio household imenom na kraju krajeva ipak svojim komičnim odnosom prema njegovom liku diktira i ovu okolnost.

Bautista je dovoljno talentovan da se snalazi u mahom tipskim ulogama. STUBER prošle godine mi je legao a MY SPY Petera Segala je imao predispozicije za nešto slično na papiru.

Peter Segal je pokušavao da reši gambit akcije u komediji u GET SMARTu, usput praveći nešto zaista dobre akcije, i u principu je talentovan reditelj. Scenario su potpisali Hoeberovi, žanrovski rutineri čiji rad mi je prijao u Schwentkeovoj adaptaciji Ellisovog REDa.

Elem, ovog puta, Hoeberovi isporučuju supergeneric scenario koji Segal dosta letargično režira iako ima odličnu glumačku ekipu na raspolaganju. Međutim, ovo je ipak akciona komedija, nije baš nevažno gde se dešava i td. a ovaj film naprosto ružno i jeftino izgleda, nije prijayan za gledanje, čak i zima u Čikagu koju snima nije filmična, kao da su snimali po blendi koja nije baš idealna za snimanje a nisu umeli da je transformišu rasvetom.

MY SPY su međutim radili dovoljno kompetentni profesionalci koji su u više navrata pokazali da umeju sve tako da naprosto izgleda da ostalim članovima ekipe nije bilo dovoljno stalo kao glavnim glumcima koje predvoste Bautista, Scahaalova i dete glumac Chloe Coleman.

Ovom filmu sam se radovao kao Segalovom povratku u bioskope. Plašim se da mu se on radovao dosta manje od mene.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13523 on: 15-04-2020, 02:13:33 »
LOVE WEDDING REPEAT je romantična komedija koja je izašla kao Netfliv Original. Režirao ga je po svom scenariju Dean Craig, potpisnik uspešnog filma DEATH AT THE FUNDERAL i još nekoliko scenarija koji su imali uspeha.

Ovaj romcom sniman je u Italiji, to je ideaalna lokacija za tu vrstu filma, ali Dean Craig na barem dva nivoa nije uspeo da ga uradi kako treba. Vizuelno, iako ima dobre lokacije, u dve ključne scene potpuno promašuje tema i dve scene koje su morale da izgledaju sjajno ispadaju najslabije i čine da film počne klimavo i završi se klimavo.

Konačno, pripovedački, ne koristi u dovoljnoj meri gimmick entropije i celog tog SLIDING DOORS momenta kako su stvari mogle ići a nisu ili jesu jer ga iskoristi samo jednom i to na potpuno proizvoljnom mestu na potpuno proizvoljan način, ostavljajući ceo gimmick pomalo nejasnim i nečitljivim što je možda i najveći problem…

Konačno, okosnica filma a to je romansa Sama Claflina i Olivie Munn je nešto što čitamo iz harizme zvezda (mada je Olivia pomalo indisponirana) ali nam film ne pomaže previše da se to razvije i nametne.

Ne kažem da publika ne navija da se to desi ali bih rekao da simpatija za tu ideju više proističe iz fetišističkog izgleda Olivie Munn i simpatije za Sama Claflina, odnosno više se identifikujemo sa njegovom nego njenom željom.

Sam Claflin podosta imitra Hugha Granta, i to čini njegovu rolu generičkom ali to solidno radi pa mu se nema šta zameriti.

Kada nema prave stvari, dobra je i ovako neka ali ovo svakako nije prva klasa romcoma koja postoji.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ALEKSIJE D.

  • 3
  • Posts: 1.936
Re: The Crippled Corner
« Reply #13524 on: 15-04-2020, 11:06:03 »
Ja samo da pitam nešto, onako u prolazu: koliko epizoda ima Državni neprijatelj? Mislim sezona 1.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13525 on: 15-04-2020, 11:07:42 »
Državni neprijtelj?


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ALEKSIJE D.

  • 3
  • Posts: 1.936
Re: The Crippled Corner
« Reply #13526 on: 15-04-2020, 11:24:45 »
Službenik, izvinjavam se. Žena se primila na seriju a ja sad ne znbam jesam li ispiraterisao celu.

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13527 on: 15-04-2020, 12:22:50 »
Službenik, izvinjavam se. Žena se primila na seriju a ja sad ne znbam jesam li ispiraterisao celu.
Ti autoru serije otvoreno priznajes da mu piratises seriju i jos ga pitas za savet kako to da radis uspesnije! :o
Kuda ide ovaj svet!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13528 on: 15-04-2020, 12:45:47 »
Ima 12 epizoda. E sad, prve dve su emitovane spojene. Tako da možda imaš jednu jednoipočasovnu i jedanaest običnih ili dvanaest običnih.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ALEKSIJE D.

  • 3
  • Posts: 1.936
Re: The Crippled Corner
« Reply #13529 on: 15-04-2020, 12:49:38 »
Ok. Hvala. Odgledao one spojene a vidim ima samo devet pa da ne skidam i ne primam se previše jer nema sve.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13530 on: 15-04-2020, 12:50:29 »
Kako nema? Odakle skidaš?


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ALEKSIJE D.

  • 3
  • Posts: 1.936
Re: The Crippled Corner
« Reply #13531 on: 15-04-2020, 13:08:29 »
exyusubs. Jbg, skinuo sam onu prvu da vidim o čemu se radi a posle vidim nema sve. Rekoh, d apitam možda je sve tu, ali nije. Meni je ovo opako, ali šta vredi čitati knjigu kada nemaš završna poglavlja.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13532 on: 15-04-2020, 13:09:17 »
pa potrazi negde drugde tip balkandownloads?


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

SaksOverkill

  • 2
  • Posts: 50
Re: The Crippled Corner
« Reply #13533 on: 15-04-2020, 15:24:39 »
Ako imaš MTS kablovsku seriju možeš da gledaš besplatno na Superstar kanalu u video klubu.

ALEKSIJE D.

  • 3
  • Posts: 1.936
Re: The Crippled Corner
« Reply #13534 on: 15-04-2020, 18:01:38 »
Sbb. Ne vredi dok ne nađem sve epizode neću da gledam. Greota ovo ne gledati u celo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13535 on: 15-04-2020, 22:42:09 »
 Drugi film koga je RTS emitovao u ciklusu radova Akire Kurosawe je Najlepše, odnosno Ichiban utsukushiku, film ušao u bioskope u Aprilu 1944. godine i njegov drugi autorski naslov u ulozi režisera i scenariste. Za razliku od prvog filma o džudisti koji sazreva da bi osim borca postao i čovek, a koji i pored svoje jasne didaktičke namere ima i klasičniju formu i namenjen je i zabavi gledalaca, Ichiban utsukushiku je klasičan propagandni rad koji tematizuje aktuelni trenutak, daje mu pseudorealistički a zapravo izrazito pozitivni, mobilizacijski ton i bavi se prevashodno time kako civili mogu da se usred sada već višegodišnjeg rata i, uostalom, ozbiljnih gubitaka koje je do tada Japan pretrpeo u pacifičkom, jelte, teatru, smisleno i presudno uključue u ratni napor.
 
Ichiban utsukushiku, utoliko, nije zabavan film već pre svega film koji treba da bude pokretač akcije, oslanjajući se na portrete „običnih“ ljudi koji, u ratu koji je Japan, ne zaboravimo, u velikoj meri objašnjavao kao odbrambeni – napad na Perl Harbur kojim je otpočet rat u pacifičkom teatru je u Japanu shvatan kao preventivni napad od ogromne vojne sile koja bi pre ili kasnije sama napala Japan – i pravedni rat što se nastavlja na stotine godina istočniazijske istorije u kojoj je postojala pretnja od mongolskih i kineskih osvajača.
 
Kurosawa priču smešta u fabriku kompanije „Istočnoazijska optika“ koja proizvodi optičke nišane za japansku ratnu avijaciju i mornaricu i ovo mu omogućava da priča bude razumno „civilna“ a da opet ima duh ratne discipline i užurbanosti. Kako ovo svakako ne spada u Kurosawine veće radove – mada je režiser izjavljivao da mu je ovo izuzetno drag film, možda i zato jer je tokom snimanja između njega i glavne glumice Yoko Yaguchi buknula romansa koja je odmah po završetku produkcije krunisana brakom – tako je i fer primetiti da je ovo klasična propagandan alatka utoliko što praktično i nema zaplet. Na početku filma rukovodstvo fabrike objavljuje da je zarad podrške trupama na moru i u vazduhu neophodno da se uveća proizvodnja i da se norma za muškarce tokom naredna četiri meseca podiže za 100 procenata, a za ženske zaposlene za 50% i to je, praktično sve. Ostatak filma, posle jednog vrlo klasičnog vučićevskog govora koga direktor drži radnicima putem razglasa, objašnjavajući da se uvećana norma može dosegnuti jedino transformacijom ličnosti, posmatramo napore radnica da normu ne samo dosegnu već i prebace i drama, onoliko koliko je ima, nalazi se na sitnijim, ličnim planovima.
 
Hoću reći, možda bi u filmu sa izrazitije komercijalnom namerom priča imala i izraženije dramsku strukturu, sa protagonistima, ali i antagonistima, možda nekakvim socijalističkim agitatorima koji bi usred vremena kada se očekuje jedinstvo trovali sa pričom o eksploataciji, možda bi čak imali i trilersku komponentu sa špijunom koji dojavljuje Amerikancima šta se radi u firmi, ali Ichiban utsukushiku je izrazito propagandna tvorevina i film koji manifestno mora da pokaže jedinstvo, nepokolebljivost, požrtvovanost i odgovornost. S obzirom da smo mi sami ovakve filmove snimali četvrt veka nakog okončanja rata, Ichiban utsukushiku nam je sasvim razumljiv.
 
Ali, dodao bih, razumljiv je i modernijim generacijama jer je moguće povlačiti mnoge paralele sa našom aktuelnom propagandnom produkcijom a koja je najprepoznatljivija u serijalu Vojna akademija Dejana Zečevića.
 
Sličnosti zapravo ima više nego što bi se na prvi pogled očekivao, obe produkcije uzimaju nominalno realističku postavku a onda je vrlo programski razlažu na sasvim idealizovane komponente. Obema nedostaje zaplet (što je u prvoj sezoni Vojne akademije najizrazitije) a što nadomešćuju intimnijim, pojedinačnim dramama čija su razrešenja i pouke u skladu sa idejom transformacije nesavršenog pojedinca u vrednog člana kolektiva kao idealom socijalne evolucije, obe tu u suštini totalitarnu, kolektivističku notu zaklanjaju iza humanizacije svojih protagonista ali i samog kolektiva, prevashodno oličenog u oficirima (Vojna akademija) i rukovodstvu fabrike (Ichiban utsukushiku). Ovo je nivo gde su Kurosawin i Zečevićev rukopis najsličniji sa vrlo evidentnim idealizovanjem sistema i njegovih predstavnika koji su ne samo odlučni, nepogrešivi i potpuno verni državi već imaju i izraženu humanost i brigu za one koji su im povereni na staranje.
 
I dok Zečević kao jednu od svakako osnovnih vrednosti serije postavlja rodnu ravnopravnost sa potpuno izjednačenim tretmanom ženskih i muških likova, Kurosawa ovu, za ono vreme kontroverzniju ideju, tretira u više ideološkom ali i dramski zanimljivijem ključu. Naime, film se bavi samo ženskim delom fabrike i žene ovde jasno simbolizuju ne-ratnički deo stanovništva. Vojnici, koji se u filmu i ne pojavljuju, su idealizovane ratničke figure koja bez razmišljanja polažu živote za domovinu. Žene u fabrici su, pak, sažetak i simbol promene čitave društvene paradigme koja je – ne samo u Japanu, naravno, SAD i Britanija imaju jednako poznate primere – nastupila tokom rata sa izvlačenjem žena iz porodičnog okrilja – i statusa izdržavanog lica – dajući im delatnu, odgovornu i konkretno proizvodnu funkciju. U marksističkom smislu, ovo je momenat kada žene postaju akteri u društvu i film to jasno prikazuje.
 
Ichiban utsukushiku je makar utoliko emancipatorski film jer pokazuje žene koje ne dopuštaju da išta bude važnije od doprinosa ratovanju, pa se te male, intimne drame tiču bolesti i povreda, porodičnih tragedija ali i sitnih propusta na poslu koji prerastaju u velike lične traume, osramoćenja i napore da se neproporcionalno velikim dodatnim radom ovo kompenzuje. Žene u ovom filmu svoju radnu odgovornost shvataju toliko ozbiljno da je stavljaju ispred zdravlja ili porodične sreće i mada njihove porodice za ovo imaju puno razumevanje, a i rukovodstvo mu pristupa sa nepogrešivo humanističkih pozicija, ta odgovornost ih izdiže iznad do tada tradicionalne društvene uloge hraniteljke i domaćice.
 
Kurosawa je sa ovim filmom započeo svoju praksu uterivanja glumaca u „prisilnu“ metodsku glumu, pa je tako njegov ženski ansambl za vreme snimanja spavao u fabričkim spavaonama, jeo u fabričkoj menzi i bio instruiran da koristi imena likova u međusobnoj komunikaciji. Naravno, gluma i dalje ima elemente izrazito teatralnog, pogotovo kad likovi prolaze prelomne momente – radnica koja predradnicu moli da drugima ne kaže kako svako veče ima temperaturu da bi mogla da nastavi da radi, pa nešto kasnije i čitava svađa koja nastupa jer se misli da predradnica nju štedi pošto joj je miljenica a ova odbija da im kaže da je bolesna itd. – ali Kurosawa je veoma uspešno postigao da se kolektivistički duh oživi i snažno kanališe u scenama u kojima učestvuju desetine glumica.
 
Ima tu veoma lepih prizora marširanja uz doboše i flaute (čime, zapravo radnice i započinju svaki radni dan, a odvajaju i vreme za vežbanje sviranja i marševanja) ali je najupečatljivije kako Kurosawa naizgled lako režira višesmerne dijaloge sa dvadesetak glumica u kadru, usredsređenih na jednu fokalnu tačku, formatiranih istom odećom i pametno postavljenim osvetljenjem.
 
Ichiban utsukushiku je, dakle, vrlo socrealistički film iako snimljen u društvu koje nije baštinilo klasični socrealizam, te služi kao podsećanje da su totalitarni režimi bez obzira na to da li su bili utemeljeni na tradicionalističkim mitovima ili na revolucionarnim fetišima, imali gotovo identičan jezik u umetnosti. Paralele između slikarstva i arhitekture država kao što su nacistička Nemačka, Musolinijeva Italija i sa druge strane SSSR su već mnogo i često povlačene, ali sasvim je jasno da se mnogo paralela prepoznaje i u sedmoj, jelte, umetnosti. Ali, opet, Kurosawa je, praveći film u kome protagonisti bukvalno pevaju pesmu kojom se zaklinju na uništenje SAD (i Britanije, za svaki slučaj), uspeo da u saundtrak ubaci i parčence kompozicije Semper Fidelis američkog kompozitora Johna Philipa Souse, a koju znamo i kao himnu američkih marinaca. Umetnost, izgleda, čak i kad je propagandna, voli da preksače granice...
 
Ichiban utsukushiku je i pored svoje vrlo labave dramske strukture, idealizovane radnje i likova, ipak film izrazitog šarma i puno sa entuzijazmom rađenih kadrova koji osvajaju svojom geometrijom (recimo posmatranje sočiva pod mikroskopom sa svojim ukrštenim linijama aparata i šaka radnice), ili britkim prelazima i rezovima među scenama. Ichiban utsukushiku se svakako ne pamti zbog priče ili dubine likova ali nosi u sebi vatru koja nije samo ratnička već i, zaista, umetnička. Što je, u finalnom istorijskom zbiru, nadamo se, najvažnije.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13536 on: 15-04-2020, 22:59:44 »
Pamtim ovo kao zanimljiv film. Sad bih mogao i da ga repriziram.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.417
Re: The Crippled Corner
« Reply #13537 on: 15-04-2020, 23:43:39 »
Kakva slucajnost
Bas sam nedavno pokusavao pogledati ga tri dana
Koja je ono za nas amatere negledljiva propaganda a kompletizam prokletstvo...bolje je za um i oci gledati muhu na zidu nego zubate japance iz 1944
Odmah sam preventivno zapalio jos nekoliko dvdova s nijemim japanskim naslovima i obiteljskim dramama o neudatim kcerkama
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13538 on: 16-04-2020, 22:46:38 »
Inaki Dorronsoro snimio je triler PLAN DE FUGA 2016. godine, nešto pre nego što će Španija zahvaljujući seriji LA CASA DE PAPEL postati centar heist filma. Ovo je zamršen krimić o undercover panduru koji se upliće sve dublje u slučaj jedne planirane pljačke ne bi li obezbedio nagodbu za svog druga iz detinjstva koji je u međuvremenu postao džanik i poštao stranputivom.

Inako Dorronsoro gradi film solidno, ali osim na nivou celine priče gde ima određenih inovacija i osveženja u tome kako se film bazira na junaku a ne na slućaju, situacije među likovima su uglavnom dosta rutinske.

Jedan od razloga što ovaj film ne dobacuje dalje je i Alain Hernandez u glavnoj ulozi koji neprestano želi da bude jako hladan da bi prikazao svog junaka kao profesionalca od čelika ali na kraju deluje samo prazno.

Ipak, Inako Dorronsoro sve vreme uspeva da dostigne solidan profesionalni nivo i da na kraju sve ovo ostvari kao zanimljivu stvar za ljubitelje i poznavaoce krimića.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13539 on: 16-04-2020, 22:53:33 »
CORONA ZOMBIES je zanimljiv eksces i zato ga moramo zapamtiti. Naime, Charles Band iz Full Moona je prvi reagovao na COVID-19 time što je sklepao CORONA ZOMBIES koristeći metod Serbian Cuttinga.

Iskombinovao je footage iz filmova raznih epoha, od Bruna Matteija do Jay Leeja, i dodao nešto malo novosnimljenog materijala, a onda na to dodao i izmotavanje u dubu. I to je manje-više to. Nema se u ovom filmu šta videti, ali Band ponovo uspeva da se nametne kao činjenica. Nažalost, nedavni tragični odlazak Stuarta Gordona, podseća nas na vreme kada je Band zapravo umeo i da lansira autore.

CORONA ZOMBIES je mogao da nekoga učni zvezdom, ali ovo nije takav projekat.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13540 on: 20-04-2020, 02:56:33 »
THE RHYTHM SECTION Reed Morano je nastao u produkciji Barbare Broccoli i kompanije Eon koja inače proizvodi Jamesa Bonda. Otud je zanimljivo da je to akcioni triler sa ženom, civilkom koja želi da se osveti teroristi koji je srušio putnički avion u kom je bila njena porodica.

Ona prolazi kroz psihološku krizu, a onda ide da se obuči i da sprovede osvetu.

Cela ta priča je izložena na krajnje generic način i sa minimumom inventivnosti, tako da bih rekao da se u ovom filmu ponajviše potrudila Blake Lively, da bi dokazala da može biti akciona zvezda i da može tome da doprinese glumačkom snagom. I u tome uspeva. Nažalost, ovo nije film kao THE SHALLOWS koji je u stanju da izvuče maksimum i iz nje i iza žanrovske postavke, tako da napor ove glumice ostaje umnogome nenagrađen.

Reed Morano ima zanimljivu ideju kako da snimi ovaj film, sa dosta kadar sekvenci, dosta vezivanja za junakinju i praćenje stvari kroz njeno kretanje i otkrivanje novih ambijenata, i Blake Lively je idealna protagonistkinja za to, međutim, sam lik je toliko isprazno postavljen da naprosto nema nekih rezultata.

Akcione scene, barem dve su odlično postavljenje, tu pre svega mislim na automobilsku poteru u Tangieru i borbu u tramvaju, pa na kraju ovaj film ima da ponudi nešto, ali to nažalost nije ni približno odovljno.

Čini se da odlična glumačka podela kojom je orkužena Blake Lively, pre svih Sterling K. Brown i Jude Law ipak nije bila sve što je neophodno za dobar film.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13541 on: 20-04-2020, 02:57:37 »
THE SLAMS Jonathana Kaplana nastao je u produkciji Genea Cormana i po scenariju Roberta L. Adamsa i izašao 1973. godine, dakle u istim okvirima kao Witneyev DEVIL’S ISLAND.

I ovo je izvanredan film sa Jimom Brownom, s tim što je za razliku od Witneya, Kaplan već bio osvedočena Blaxploitation kuka. Otud nema mnogo iznenađenja u tome što se Kaplan odlično snašao u ovom miljeu. Uprkos tome što znamo da je porodica Corman bila sklona raznim vidovima ponekad suludog exploitationa tipa snimanje više filmova u jednom dekoru i sl. ovde su sve sličnosti samo na nivou pojedinih delova zapleta.

Naime, ovde je glavni junak Jim Brown kao najsposobniji član nemilosrdne bande lopova koji uspeva da jedini izvyče živu glavu kada je uzeo plen od milion i po dolara od Organizacije. Ranjen, završava u zatvoru a organizacija na razne načine pokušava da “dopre” do njega, da ga ubije ili uceni ili nešto treće.

Međutim, ni glavni junak nije veverica, ume da se brani, ume da se dogovara.

U DEVIL’S ISLANDu, Witney prikazuje egzotičan svet zatočenika na Đavoljem ostrvu u Francuskoj Gvajani, sa akcentom na queer ekipu “devojaka” među zatvorenicima koji međutim imaju svoj integritet i načine da se brane.

THE SLAMS se manje dotiče te ekipe “devojaka” mada ih ima, ali vrlo zanimljivo predstavlja rasnu dinamiku između crnaca i Italijana koji predstavljaju Organizaciju i sveopštu korupciju koja vlada između uprave zatvora i zatvorenika u kojoj su svi oni zajedno jedna banda.

Na Brownovoj strani je kao u SLAUGHETR’S BIG RIP-OFFu ponovo jedan pimp koji je prikazan sa simpatijama, apsolutno bez osude i jedna je od retkih figura iz podzemlja u ovom filmu koja ima neku vrstu morala.

Kaplan fetišizuje Jima Browna i ima materijal za to. Pronalazi mu i barem jednog fizički dostojnog takmaca, i svaka borba deluje neizvesno, u atmosferi paklenog zatvora koji prikazuje u neobičnom spoku žanrovske ortodoksije i košmarnog dokumentarizma.

THE SLAMS jeste star vehicle ali Kaplan sebi dozvoljava “luksuz” i da malo raširi priču, i da je prikaže izvan onoga što je osnovni zaplet oko glavnog junaka. U tom smislu taj dokumentaristički duh u mnogim situacijama daje zanimljive rezultate i Kaplan evidentno proširuje okvire izraza dok god dobro rešava osnovni zadatak.

Upotreba snimanja iz ruke, daje filmu izuzetnu propulzivnost, scene borbe su energične, elegantne a film je izuzetno dobro slikan, a kako i ne bi bio kad ga je radio Andrew Davis, čuveni snimatelj koji je kasnije postao holivudski reditelj A-lige i potpisao nekoliko odličnih akcionih trilera.

Davisovi grindhouse koreni su uzbudljivi, ali u ovakvim filmovima je potpuno jasno da su i on i Kaplan u rediteljskom postupku mnoge postupke realizovali izuzetno vešto i uticaj ovih filmova na savremeni žanrovski film, na reditelje poput Zahlera recimo, ili Tarantina mnogo je veći od velikog dela mejnstrima tog vremena.

Cormanove produkcije lansirale su mnoge čuvene reditelje, doduše više Rogerove nego Geneove. Ipak , ovde je jasno da su reditelji koji su radili neke od ovih filmova možda snimali za Grindhouse ali su stvarali za večnost.

Snaga realizacije ovog filma, politički angažman, antiestablišmentska drskost, sve to se danas teško može zamisliti u B-produkciji jer ona upravo i pokušava da bude prijemčiva najširoj publici i da nadmejnstrimi mejnstrim. U Blaxploitationu su ljudi očigledno mislili potpuno drugačije, premda ovi naslovi koje ja sada fetišizujem nisu bili toliko prepoznati u prvom krugu reafirmacije Blaxploitationa.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13542 on: 20-04-2020, 03:13:52 »
LEGADO EN LOS HUESOS Fernanda Gonzaleza Moline je ekranizacija romana Dolores Redondo. Ovo je klišetizirani serial killer film u kom se nažalost u jednom filmu dešava previše klišea, i imamo junakinju koja je detektivka ali je istovremeno i centralni element misterije sa okultiostima u Pamploni.

Čini se da Fernando Gonzalez Molina nije uspeo da iskontroliše stvari u fazi adaptacije i pisanja scenarija, tako da je na kraju dobio film koji je preopterećen predistorijom koju su očigledno propustili da izbace iz romana, a ostale su i neke zaista filmski neuverljive koincidencije.

U vizuelnom pogledu Fernando Gonzlaez Molina je ambiciozan. Do kraja filma nisam siguran koliko je pokrića za to imao u svojim idejama.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13543 on: 21-04-2020, 15:48:26 »
THE NOTORIOUS BETTIE PAGE Mary Harron je biopic pin up ikome snimljen u produkciji Johna Welsa za HBO ali i pušten u bioskopski indie circuit.

Gretchen Mol igra Bettie Page u u toj podeli Mary Harron je "završila" krupan deo posla. Gretchen je krenula kao indie zvezda, onda izgubila dah i igrajući Bettie Page se vratila. Nažalost, film Mary Harron je zanimljiviji u konceptu nego u sadržaju pa i egzekuciji.

Naime, Mary Harron snima film crno-belo, ubacuje dokumentarni materijal kao stock footage i po svemu pokušava da imitira i - verovatno - parodira socijalno angažovane . problemske - filmove iz vremena kada je Bettie Page bila "slučaj" i društveni problem.

U tom konceptu koji je načelno zanimljiv, Mary Harron isporučuje površan film koji nam pokazuje deo tog nevinog, naivnog i baš zato perverznog šarma Bettie Page i ne mnogo više od toga.

Stoga, film ostaje na površini, kako u odnosu na fenomen, tako i u odnosu na ličnost kojom se bavi i svodi se na zabavnu i simpatičnu slikovnicu iz života jedne ličnosti o kojoj već znamo ono što nam se pokazuje.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13544 on: 22-04-2020, 15:20:16 »
...tick... tick... tick... Ralpha Nelsona je film sa Jimom Brownom iz 1970. godine namenjen belcima. Reprizirao sam ga posle petnaestak godina od prvog gledanja i još uvek imam samo jedan krupan problem sa ovim filmom a to je muzika.

Umesto da ima skor koji će pojačavati atmosferu i dramatičnost pojedinih situacija, Ralph Nelson koristi pesme i one strašno razvodnjavaju inače veoma tenzičnu priču koja je izgrađena u scenariju, glumi i slici.

Film govori o malom južnjačkom gradu u kome još uvek postoji Klan i segregacija je i dalje veoma živa u kom poštenog belog šerifa kog igra George Kennedy treba da zameni novi crni šerif koji je izabran na glasanju. Prvih deset minuta gledamo tenziju poslednjeg dana tog belog šerifa na poslu. Tek onda prvi put vidimo Browna i sledećih dvadesetak minuta pratimo njegov prvi dan, praćen neprijatnostima i tenzijama na svakom koraku, tokom kog je sve što mora da uradi na neki način prepreka.

Bivši beli šerif zapaža da crni naslednik ima teškoće, a gradić preti da potone u bezakonje i linč kada novi šerif privede sina lokalnog moćnika koji je pijan za volanom izazvao saobraćajnu nesreću i pritom usmrtio jednu belu devojčicu.

Može li gradić da se ujedini iza crnog šerifa u pokušaju da se spase haosa, i da li ljude više ujedninjuju rasa ili društveni položaj, nameću se kao osnovna pitanja Nelsonovog filma.

Prikaz rasizma na Jugu u ovom filmu vrlo je zanimljiv jer na kraju krajeva nije ni toliko esencijalan koliko je socijalni, klasni. Belci naprosto ne mogu da prihvate mogućnost da im naređuje i rukovodi neko ko je crnac i ko je do juče bio osoba kojoj se naređuje.

Zanimljiv je način na koji se među belcima govori o crncima u njihovom prisustvu. To su nivoi degradacije koji pokazuju potpunu razdvojenost svetova i odnos dominacije.

Nelsonov film je angažovan ali na jedan veoma interesantan način i oslonjen je na tri zanimljiva lika koje igraju Jim Brown, George Kennedy i Frederic March. Sva trojica predstavljaju po jednu društvenu grupu. Brown crnce, Kennedy belce iz radničke klase a March progresivnu diksikratiju.

Formalno film jako mnogo duguje vesternu, i HIGH NOON je naravno temeljno ostvarenje oko kog se gradi ova priča, i to je jasno, međutim sve ostalo je dovoljno sveže da se ovaj film izdvoji i preživi društvene okolnosti u kojima je nastao.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13545 on: 23-04-2020, 21:40:33 »
 
Treći film emitovan u RTS-ovom ciklusu filmova Akire Kurosawe je i treći Kurosawin film koga je snimio kao scenarista i režiser, a istovremeno i nastavak njegovog prvog filma, Sanshiro Sugata, odnosno Džudo saga (prikazanog ovde). Uredno!
 
 
 

 
 
 
Zoku Sugata Sanshirō odnosno Džudo saga drugi deo je, barem se tvrdi, verovatno prvi u istoriji nastavak bioskopskog filma koji je nazvan samo tako što je originalu dodat broj dva – dotadašnja praksa filmskih serijala koji su postojali u to vreme je bilo da „epizode“ imaju posebne naslove. Ovo nije baš tačno, već utoliko što originalna reč „zoku“ koja je dodata ispred imena protagoniste u naslovu filma nije numerička oznaka već se može prevesti kao „nastavak“ ili „produžetak“, ali u duhovnom smislu ovde ima određenog rezona. Kurosawa je i sam bio nezadovoljan time kako je prvi film bio skraćivan od strane studija i kako njegov narativ sa duhovnim sazrevanjem protagoniste i demonskom figurom njegovog antagoniste nije imao dovoljno prostora da se razmahne. Pogotovo je taj antagonist bio prikraćen pa, kada se pokazalo da je publika u Japanu pozitivno odreagovala na istorijsku borilačku dramu kojom je Kurosawa debitovao, nastavak je pružio mogućnost da se neke teme prodube.
 
 
 
Osim, naravno, što je nastavak sniman u izrazito nevreme. Dospeo u bioskope u Maju 1945. godine, jedva tri meseca pre bacanja nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki, a u toku žestokih borbi za Okinavu i napada fosfornim bombama na japanske gradove, uključujući prestonicu, Zoku Sanshiro Sugata je film za koji su (kasniji) zapadni kritičari listom navodili da pored te duhovne centralne priče o sazrevanju mladog borca sadrži i izraženu propagandnu komponentu. Ovo je, razume se, tačno, ali i gotovo izlišno kritikovati pogotovo kada se ima na umu šta su Amerikanci tokom samog snimanja radili Japanu – da ne pominjem kako su izgledali američki ratni filmovi iz tog perioda.
 
 
 
Ono što je svakako vredno je da je Kurosawa, bez obzira što je film, kao i prvi deo, baziran na romanu Tsunea Tomite a koji je opet romansirao biografiju svog oca Tsunejiroa Tomite, jednog od prve dvojice majstora nove borilačke veštine u školi koju je osnovao začetnik džudoa, Kanō Jigorō, dakle da je Kurosawa uzimajući literarni predložak uspeo da u njega udene tu „propagandnu“ komponentu na jedan prirodan, čak, estetski zadovoljavajući način.
 
 
 

 
 
 
Naime, centralna priča filma je izrazito jednostavna. Titularni Sanshiro Sugata je najbolji džudo borac svoje škole, a što je potvrdio dosegavši visok nivo tehnike ali i duhovnosti i poražavajući nekoliko teških protivnika u prvom filmu, demonstrirajući esencijalni spoj telesne forme, duhovne discipline i moralne ispravnosti da bi čovek sebe mogao da naziva džudokom. U drugom filmu on mora da se suoči sa novim izazovima koji će dovesti sve tri komponente njegove ličnosti pred izazov i iskušenja.
 
 
 
Jedan od elemenata izazova sa kojim se Sugata suočava je skoro banalan, ali upravo on ukazuje na prevratničku ulogu koju je džudo odigrao potkraj 19. veka u domenu tradicionalnih borilačkih veština – izdižući ovaj sistem borenja iznad puke tehnike u filozofiju utemeljenu na tradicionalnim principima koji ostali iza Konfučija i sintetisani u „Jita-Kyoei“ – uzajamni prosperitet za sebe i druge. Sugata je, dakako, u filmovima hodajući Jita-Kyoei, čovek sa blagim pogledom, blagom rečju i osmehom za sve oko sebe, nikada umoran i uvek spreman da pruži ruku pomoći, koji se neće tući ni iz zabave niti zbog novca ali nikada neće oklevati da zaštiti slabije – ali Sugata je istovremeno i toliko popularan, izdignut na nivo superheroja (ili barem Novaka Đokovića Meiđi ere) da druge škole, one koje još uvek podučavaju džiudžitsu, radije nego „moderni“ džudo, sada nemaju posla i njihovi borci moraju da se ponižavaju boreći se za novac.
 
 
 
Sugata je ovde u veoma interesantnoj i briljantno postavljenoj dilemi gde shvata da je njegov veoma moralni, veoma ispravni filozofski put sa koga ne odstupa niti pravi kompromise – direktno uticao na povećanje ekonomske nejednakosti u zajednici u kojoj živi. Mudro odigrano od strane scenariste Kurosawe i kasnije prelepo – mada samo simbolički – razrešeno u sceni pred kraj filma na koju ćemo se vratiti.
 
 
 

 
 
 
Jer, hajde sada da pogledamo tu „propagandnu“ dimenziju filma. Kurosawa ovde postavlja model koji će kasnije biti repliciran i eksploatisan od strane nebrojenih filmadžija sa svih strana sveta – taj da je sport, pogotovo borilački, metafora za rat i način da slabiji, onaj tlačen od strane imperijalne sile koja sebe smatra kreatorom istorije, u tom ratu pobedi i donese svojoj naciji tako potreban moralni trijumf. Kurosawa film otvara prikazom američkog mornara koji maltretira vozača rikše samo da bi Sugata na kraju morao da – višeg i veoma agresivnog – Amerikanca baci u more, a zatim se jedan od podzapleta tiče revijalne borbe u američkoj ambasadi gde „najbolji američki bokser“, William Lister treba da se bori protiv nekog japanskog majstora džudoa. Ambasada ovo najavljuje u pozitivnom duhu, kao predstavljanje plemenite veštine boksa japanskom narodu, ali Sugata glatko odbija poziv da se bori. Za njega džudo nije predstava niti bi se ponizio da se bori za novac.
 
 
 
Kako i nagađate – drugi borac, baš taj koji mu kaže da zbog Sugatine popularnosti sada njegova škola nema posla, izađe u ring sa Listerom i bude brutalno isponižavan od strane mnogo većeg Amerikanca. Sve je to sport, šatro, ali prizor u ringu je mučan.
 
 
 
Borac ipak ne gine – onako kako će Apollo Creed tragično završiti u Rokiju IV, Kurosawa je ipak čovek delikatnijeg režijskog pristupa nego što će Stallone biti 40 godina kasnije – ali njegov poraz i poniženje znače i da će Sugata prihvatiti kasniji izazov da se sam suoči sa Listerom.
 
 
 
Za Sugatu ovo je prelomni trenutak kada odlučuje da napusti školu jer smatra da će je osramotiti prihvatanjem ove vrste izazova ali neizgovoreni deo svega je, jasno, to da on na sebe prihvata tu vrstu stigme jer treba odbraniti ne samo čast nacije već i čast džudoa kao plemenitog spoja veštine, filozofije i morala. Nazivati ovako nešto pukom propagandom je, dakako, plitko čitanje. Sugata Listera poražava gotovo bez napora, velikom koncentracijom i elegantno rešenim pančlajnom gde bokser pada sam od sebe suočen sa fantastičnom, nepokolebljivom čvrstinom nepokretnog protivnika a Japanac prvo novac odbija i stavlja ga na telo obeznanjenog protivnika da bi nekoliko sekundi kasnije, nakon što borac koga je Lister ranije prebio počne da mu se u suzama zahvaljuje, novac uzeo i dao ga ovom čoveku, čineći jedino što može u tom trenutku da barem malo izravna socijalnu nejednakost koju je izazvao svojim svetačkim ponašanjem.
 
 
 
A kako je ovo tek režirano! Momenat u kome Sugata predaje novac borcu koji se usteže da ga primi a zatim ga u magnovenju ponesu tela oduševljenih džudista iz publike – to je fantastično i dovitljivo rešenje koje zadržava prizor dobročinstva bez ulaska u dalje ekonomske realnosti, jasno se držeći samo simbolike.
 
 
 

 
 
 
Kasnije će mnogi, od Donnieja Yena (odnosno Wilsona Yipa), preko Tonyja Jaa (odnosno Prachye Pinkaewa), pa dakako i Stallonea gotovo doslovno kopirati ovu matricu pokazujući imperijalnu osionost i odmazdu „malih“ ali ponosnih nacija, svako u svom filmu.
 
 
 
(Uzgred, kako je Kurosawa u produkciji rađenoj 1945. godine skupio ovoliko belih, anglofonih glumaca da igraju Amerikance je verovatno priča za sebe koju bi vredelo pročitati.)
 
 
 
No, „glavna“ borba ovde je ono što se nastavlja na radnju prvog filma i antagonistu koga je Sugata porazio u dramatičnom finalu. Njegova braća – koja treniraju karate a ne džudo – ga sada izazivaju na borbu do smrti i ovo je, moglo bi se argumentovati – „propagandniji“ deo filma, posebno što je do 1945. godine moderni karate (Šotokan, Vado Rju, Kjokušinkai) već ozbiljno dobijao na popularnosti potiskujući džudo.
 
 
 
Sugata, naravno, ne može da ne prihvati borbu i finale filma je nešto najdramatičnije što je Kurosawa do tada snimio. Braća Higaki su i inače jako stilizovani i ponašaju se kao da su ispali iz srednjevekovnih priča, jedan od njih besan i lud, drugi samo besan i u kontrastu sa njima prefinjeni stariji brat, džudista Gennosuke Higaki iz prvog filma je gospodin i šmeker. Film mu daje nekoliko lepih kadrova u kojima Ryūnosuke Tsukigata uspeva da dobro provoza svoj džonidepovski šarm i pokaže kako su džudisti generalno prefinjene, višeslojne ličnosti koje cene borbu kao duhovnu kategoriju i poštuju protivnika koji ih je porazio do neba.
 
 
 
Mlađa braća su, pak, puni besa i ne shvataju čitavu tu duhovnu ravan, no, barem imaju smisla za dramu pa se poslednja borba odvija na planini, usred noći, u dubokom snegu i tokom vejavice. Kurosawa je već tokom filma demonstrirao koliko je napredovao u akcionoj koreografiji i prethodne borilačke scene su tvrđe i atraktivnije od onog iz prvog filma, ali ova poslednja je visoko ritualizovana i nije borba tehnika ili veštine već pre svega bprba duha i morala. Glumci su, dakako, uterani da POTPUNO uđu u svoje likove pa su polugoli samo u kimonima i bez obuće, gazeći sneg i kosa belih od pahulja i ova borba ima sav saspens i eksplozivno razrešenje koje očekujete od nečeg gde se jedan, praktično, demon, sukobljava sa čovekom koji uči za sveca i, čak i kad krši slovo pravila, kako mu kaže jedan sveštenik, on to čini da bi očuvao njihov duh. „Pravila su tu da te stave na put“, kaže on, „a da bi na njemu i ostao, ponekad moraš da ih prekršiš.“ Zgodno.
 
 
 

 
 
 
Ipak, pravo finale filma se dešava posle borbe u brvnari gde se tri promrzla borca okupljaju oko vatre i imaju gotovo banalan ali simbolički potpuno perfektan momenat u kome se „prava“ borba završava osmehom i klimanjem glavom a poslednja scena u kojoj Sugata pozdravlja izlazeće Sunce je doslovno prelepa sa muževnom lepotom Susumua Fujite upregnutom u jedan dečački, praktično svetački smeh kojim se, čak i u 1945. godini u Japanu, dočekuju Sunce i novi dan.
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13546 on: 24-04-2020, 13:14:52 »
EL CADAVER DE ANNA FRITZ Hectora Hernandeza Vicensa je španski triler koji uzima jednu senzacionalističku premisu i smešta je u kamerne uslove vešto realizovanog niskobudžetnog filma, pokazujući razvijen osećaj za žanrovski izraz.

Vicens je snimio dobar film, a oni segmenti u kojima je rutinski i ono gde nije svež, nadoknađeni su tim prevazilaženjem budžetskih ograničenja kojim zapravo "kupuje" simpatije - taman kad poželiš nešto bolje ili više, upitaš se ko bi u ovim uslovima to pružio.

David Cronenberg je u jednom svom razgovoru pomenuo pitanje da li su nekrofili pohrlili u mrtvačnicu u koju je doneta Marilyn Monres i EL CADAVER DE ANNA FRITZ upravo ima takvu premisu - stradala je poznata i glamurozna španska glumica, par zgubidaba dolaze kod svog druga bolničara da vide leš a onda se polakome i imaju seksualni odnos sa njom od kog se ona reanimira.

Ovo smo viđali i ranije. Sličnu temu u Španiji je radio Almodovar u filmu HABLA CON ELLA, kod nas imamo kultni kratki film Dejana Začevića NEKRO FILM. Dakle, ovo nije novo, ali nije rađeno u ovom ključu, kao weird set up ali u prilično mainstream realizaciji.

Od tada kreću dileme i razdor među drugarima šta raditi sa njom, ali i kako rešiti moralni konflikt koji se javlja među njima.

Film je smešten u nekoliko prostorija ali je za njih organski vezan, izuzetno estetizovana je fotografija, sve dobro izgleda i kao takav funkcioniše uprkos brojnim ograničenjima. Pritom, u smislu plasmana nizak budžet nadoknađuje kroz hook iz premise - naprosto ona je toliko off the wall (mada nije ništa revolucionarno) da neumitno mora probuditi kontroverzu i privući pažnju.

Vicens je posle ovog filma dobio priliku da radi na američkom VOD hororu i na taj način ostvari kontinuitet rada.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13547 on: 24-04-2020, 23:18:05 »
THE IMAGE Petera Wernera, po scenariju Briana Rehaka je jedan od primera kako je HBO kao “više od televizije” anticipatorski obrađivao temu televizije, i na koji način je pred stvari kao što su LARRY SANDERS SHOW ili NEWSROOM kroz TV filmove poput LATE SHIFTa, LIVE FROM BAGHDAD pa i ovoga, pripremao teren za neka od najboljih tumačenja televizije.

Brian Rehak je relativno nevažan televizijski scenarista, a Peter Werner je televizijski rutiner koji je radio i na filmu. Sa ovom ekipom su stvar mogle poći i na ovu i na onu stranu, ali kada us u glumačkoj ekipi okupljeni Albert Finney. John Majoney, Kathy Baker, mladi Brad Pitt i kad je sve to produkciono jako dobro zapakovano, rezultat je dinamičan, kombinujući vajb priča o starim novinarskim pacovima u potrazi za “dobrom pričom” i društvenim angažmanom sa “novim” okolnostima u televizijskom poslu.

THE IMAGE se kreće u okviru “povišenog realizma”, i ima dinamiku televizijske dramaturgije sa dosta melodramskih preokreta i ekscesa, sa pričom koja se vidno kreće konstruisanom klimaksu i character arcu, ali na kraju ipak ostaje ubedljiva.

Finney i Mahoney su sjajni kao dve alfa novinarske olupine koje probijaju rokove ali donose “suvo zlato” i ovakvi majstori to igraju bez teškoća.

Brad Pitt se pojavljuje u maloj ali upečatljivoj ulozi snimatelja sa lokalne teksaške televizije.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13548 on: 26-04-2020, 01:11:40 »
EXTRACTION Sama Hargravea je film koji je opterećen mediokritetstvom svojih scenarista i producenata Braće Russo koji ga isuviše guraju u mejnstrim vode što ovakva konfiguracija ekipe ne može da izgura bez vidljivih šavova koji povezuju različite elemente.

To međutim ne znači da je EXTRACTION slab film. Naprotiv, svaki od ključnih aduta u njemu izvanredno funkcioniše ii dobijamo ono što smo u osnovi želeli. Međutim, čini se da braća Russo svemu žele da daju još jednu dimenziju a za nju je potrebno velemajstorstvo da bi se uspešno plasirala.

EXTRACTION je akcioni triler sa Chrisom Hemsworthom u glavnoj ulozi u kome on odlazi u Indiju da spase otetog sina velikog narko dilera kog je kidnapovao njegov najveći rival.

I ono što Sam Hargrave kao stunt coordinator sa brojnih akcionih filmova i blokbastera među kojima su i filmovi iz MCU radi sada kao reditelj je da isporučuje visokooktansku akciju u formama i obimu koje do sada nismo videli. I u tome uspeva u barem jednoj sekvenci dok su sve ostale akcione situacije odlične.

Kada nastupi haos i bezumlje, Hargrave se u tome snalazi jer je on sasvim sigurno značajan savremeni tehnokrata u svetu akcionih sekvenci i donosi svoj pečat. Hargrave u odnosu na kolege Leitcha i Stahelskog, nije sklon poetizaciji, pa ni uvođenju previše humora, borbe su tvrde, nasilne, dinamične, elementi koji se javljaju u prostoru se koriste, CGI intervencije su postavljene tako da se minimalno vide i to je sve jako dobro.

Hargrave međutim ne iskoračuje izvan okvira holivudske percepcije akcije i nasilja, iako gura film u jasnom R-smeru, tako da kada krene akcije nema intruzije indonežanskog stila kao kod Petea Berga u MILE 22.

Međutim, MILE 22 je film sa kojim su poređenja neumitna i nažalost nepovoljna su po EXTRACTION.

Naime, EXTRACTION ima Chrisa Hemswortha u glavnoj ulozi, a to je i po harizmi i po fizičkoj spremi lead kakav se samo poželeti može. Ima dosta dobre akcije i budžet koji to može da isprati. I uprkos tome što ni u jednom od tih domena MILE 22 nije manjkao, ono u čemu je dominantan jeste devil may care attitude.

Naime, Pete Berg je snimio akcioni film za ljude koji su u određenom prezupču koji traže akcenat za akcentom, i on priču koja okružuje akciju tretira na sveden, inovativan način, bombarduje gledaoca "krtinom", bitnim detaljima, bitnim replikama, bitnim frazama, i rezultat je film koji ima jedan neobičan narativni postupak i pokušava da ode korak dalje u odnosu na uobičajenu naraciju.

EXTRACTION  s druge strane ostaje kruto vezan za neku tipičnu, skoro pa arhaičnu holivudsku naraciju. Imamo junaka koji ima traumu, imamo likove sa razrađenim motivacijama, imamo character arcove, imamo sve te stvari koje su bitne i koje su super pod jednim uslovom, da se izvedu ubedljivo kada se već javljaju u jednoj dosta izlizanoj formi.

Ne pokušavam da kažem da se scenario Joe Russoa ovde koristi stereotipima, više se koristi arhetipima, a za njihovo formulisanje je potreban reditelj koji ima više rafinmana od Hargravea.

Tako EXTRACTION ima deonice koje su meni, sa tim karakternim ekspozicijama delovale kao iz nekog udžbenika o tome šta sve mora imati scenario koji će se prodati i privući glumca, i umesto da u ovom filmu akcija deluje kao "obavezna figura", upravo su ti momenti delovali kao nešto kroz šta moramo da se nekako provučemo ne bi li došli do onoga zbog čega su se svi okupili na ovom filmu, i ovi ispred kamere, i oni iza kamere, i mi u publici.

U određenim elementima premise, pre svega bekstvu kroz grad, EXTRACTION nosi dosta elemenata prethodne produkcije Braće Russo 21 BRIDGES i u pogledu karakterizacije ima slične probleme sa opštim mestima.

Ta doza "ozbiljuše" urađena je časno ali ne i besprekorno da bi oba segmenta bila na istom visokom nivou.

Hemsworth je zvezda visokog napona, i glumci koji ga okružuju uglavnom to uspevaju da isprate, mada realno nema ovde istinskog partnera. Kod lika dečaka sa kojim se bonduje mi je falilo malo nečeg klinačkog, i ostao je mahom u funkciji "paketa" i "plemenite duše" koja izmeni našeg glavnog junaka.

Takvih problema u MILE 22 nije bilo iako su svi likovi imali neku predistoriju ali Pete Berg ju je sabio na svoje mesto i dao joj onoliko prostora koliko zaslužuje. I to je lekcija koju ova ekipa nije do kraja izučila.

Veoma veliki izazov ovog filma je produkcioni dizajn. Savremeni Indija i Bangladeš nisu često poprište holivudskog akcionog filma i nema jednostavnih žargona u pogledu toga kako treba da izgledaju. Zato treba istaći i doprinos naše Bojane Nikitović koja je dizajnirala kostime u ovom filmu i dala jedan svež pogled na odeću i izgled junaka u žanru u kom je to mnogo kompleksnije nego što izgleda. Postigla je dobre kontraste u odevanju između kasti, uspela je da istakne protagoniste unutar rulje, čak i kad pokušavaju da se uklope u nju, i sve u svemu uradila je sjajan posao koji je bitno doprineo utisku produkcione zrelosti ovog filma.

Šteta je što braća Russo, nisu bila spremnija da se malo odmaknu od holivudske "zone komfora" kad je reč o generalnoj naraciji ovog filma, i da prilagode karakterne segmente onim akcionim u pogledu svežine, ali na kraju krajeva to su možda i više zahtevi koji proističu iz angažmana Chrisa Hemswortha koji ako hoće da zauzme prostor na kom je nekada bio mladi Mel Gibson, a ima predispozicije za to, mora pronalaziti materijal koji se po svim aspektima izdvaja. U EXTRACTIONu je u tome tek delimično uspeo ali je imao dovoljno harizme da iznese celinu. 

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13549 on: 26-04-2020, 01:35:54 »
Luis Carrizo napravio je dokumentarni film o generalisimusu Francu sastavljajući samo kolor arhivske materijale, uz ponešto crno-belih snimaka mahom iz igranih filmova tog vremena i ponešto žurnala i iz toga sastavio jednoipočasovni dokumentarac GENERALISIMO, LA VIDA DE FRANCO EN COLOR.

Materijali su posloženi po redu, a ispod ide naracija, tamo gde nema Francovog govora naravno i ona prati njegovu životnu biografiju povremeno se naravno vezujući za ono što vidimo na slici, za ono što nudi materijal kao značajno.

Naizgled, reč je o dokumentarističkom postupku koji je rutinski ali Carrizo uspeva da kroz ove materijale koji su u rasponu od oficijelne propagande de home movieja prikaže život jednog opasnog čoveka, sa zanimljivim životnim putem, od dana uspona do dana pada koji je doduše pre svega imao veze sa njegovom okopnelom životnom snagom.

GENERALISIMO, LA VIDA DE FRANCO EN COLOR je stoga nezaobilazna stvar za gledanje već zbog samog materijala, međutim, i naracija koja ga prati je jako solidna, i nudi jedan sasvim korektan sažetak njegove biografije.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam