DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (774/3084) > >>

crippled_avenger:
Pogledao sam KEUROSING Tae Gyun Kima. Ovaj film iz 2008. godine ne spada u red naslova kojima južnokorejska kinematografija može da se pohvali. Naime, reč je o filmu koji je opterećen propagandističkim ambicijama i u svom ocrnjivanju Severne Koreje postaje neubedljiv, a to je neobično jer su navodno reditelj i ekipa proveli dosta vremena u razgovoru sa ljudima koji su zbilja prebegli sa Severa. Međutim, možda je upravo u tome problem jer Severna Koreja je prikazana kao pakao na zemlji, i sasvim je moguće da su mnoge izbeglice možda zacementirale svoju poziciju na Jugu time što su insistirale na pljuvanju Severa.

Međutim, čak i da pretpostavimo kako je na Severu stvarno tako kako ovaj film opisuje, odnosno da nema tendencionih propagandističkih zahvata, što je sasvim moguće, to ne čeni KEUROSING boljim filmom jer je oslonjen na neuverljivu patetičnu premisu o ugroženoj nejači čija loša pozicija biva dovedena do paroksizma i na kraju ne uspeva da izmami suze koje su autorov primarni cilj.

S druge strane, Severna Koreja u ovom filmu deluje kao jedan vrlo uopšten pakao na zemlji, bez nekog karakterističnog obeležja. U tom smislu, KEUROSING bi mogao da bude priča o bilo kojoj siromašnoj zemlji.

Ono što recimo deluje upadljivo neuverljivo nisu samo obeležja ukupne atmosfere beznađa i haosa, već i vrlo konkretni detalji poput dece koja lutaju ulicama, beskućnika, granice preko koje se manje-više slobodno prelazi što je dosta neobično. Teško je poverovati da jedna zemlja toliko optrećena bezbednošću dozvoljava toliko "slobodnog kretanja". Isto važi i za tretman dece. Teško je poverovati da u jednoj komunističkoj zemlji deca mogu na takav način ostati "izvan sistema". Kolika god da je beda, sasvim je sigurno da Severna Koreja makar radi represije pazi gde su joj građani u svakom trenutku.

Prilično je čudno da, ako imamo u vidu karakterističnu taktičnost južnokorejskog filma prema temi Severa, baš ovakav film bude južnokorejski kandidat za "oskara" pre par godina, jer ne samo da ima umetnički vrednijih filmova već i politički ubedljivijih. Ruku na srce, KEUROSING se bavi severnokorejskim narodom kao žrtvom, ali stanje u kome ih prikazuje toliko je ekstremno da ti ljudi neumitno zaliče na nekakve idiote.

* 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Reprizirao sam MEN IN BLACK 2 Barry Sonnenfelda, jedan od oklevetanih nastavaka čiji je verovatno osnovni problem bio u tome što je prvi film svoj uspeh bazirao na svežini koncepta i prilično neočekivanim rešenjima na polju glumačke podele i vizuelnog koncepta. Drugi deo je ostao bez elementa iznenađenja i naišao je na otpor kakav nije zaslužio.

Lišen atraktivne dramaturške dimenzije "uvođenja u story behind the story", Sonnenfeldu je preostalo da ispriča što zabavbniju i efikasniju priču unutar uspostavljenog univerzuma, i u tim okvirima ponudio je jedan fundamentalno dobro postavljen koncept sa inverzijom odnosa među junacima, sada Jay uvodi Kaya u igru posle deneuralizacije, obojica se susreću sa fatalnom vanzemaljkom iz rase koja očigledno appealuje zemljanima.

U vizuelnom smislu, Sonnenfeld ide tashlinovskim putem i isporučuje jedan frenetično brz, zategnut film bez praznog hoda koji se već tada razlikovao od tipičnih blokbastera po tome što nije trajao oko dva sata i insistirao je na tempu.

Ono što je ključni problem filma jeste selekcija komičnog materijala. Koliko god scenario na niivou odnosa i priče bio zapravo dobro postavljen, humoristička glazura nije sasvim na nivou i mnogi gegovi naprosto nisu smešni. Nio, visok tempo čini da se film ni na čemu ne zadržava.

MIB2 je nastavak koji po svojoj nepretencioznosti rediteljskog postupka i nizom efektnih rešenja stoji kao film koji je prototip sequela u dužem serijalu, kao što je recimo 007. U tom smislu, MIB3 koji se sada snima dolazi sa zakašnjenjem, ali isto tako stiže na teren koji nije kreativno iscrpljen u potpunosti.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
Pogledao sam THE LAST OF SHEILA Herberta Rossa. Reč je o high concept filmu o dekadentnom holivudskom mogulu čija je žena ubijena pod misterioznim okolnostima koji na svojoj jahti organizuje druženje sa prijateljima koje čine razne bizarne društvene igre. Uskoro naravno, ovo postaje neka vrsta žive partije CLUEDOa a traži se ubica njegove supruge.

Godinama kasnije snimljen je i pravi CLUEDO i paradoksalno, iako taj film po meni ima sličan domet, smatran je slabim cagh-in naslovom a THE LAST OF SHEILA se smatra uspelim primerom high concepta sa početka sedamdesetih. Međutim, ja boih rekao da se samo radi o tome što je na Rossovom filmu radila ekipa uglednijih autora, i to krajnje atipičnih pošto su scenario pisali pravi puzzle-freakovi Stephen Sondheim, čuveni autor mjuzikla i Anthony Perkins.

Međutim, koliko god da su oni puzzle-freakovi, THE LAST OF SHEILA ne nudi puno prilike za interakciju gledalaca sa materijalom, čak ni ne pobuđuje neku tipičnu potrebu za pogađanjem ko je ubica. Štaviše, retko sam se sretao sa hladnijim whodunitom.

Osnovni problem je u tome što se samo ubistvo dešava u flešbekovima, u kojima - ruku na srce - nema laži, ali ima dopunjavanja kasnije, tako da gledalac ima saznanja samo onda kada ih likovi razotkriju u mini-razrešenjima a ona su pak krajnje samovoljno postavljena.

Naravno, iako je whodunit, scenario nije dužan da intrigira na tom ludističkom terenu, ali s druge strane, ne samo da je film baziran na igri koju junaci igraju (a od tog koncepta jako brzo odustane) već izvan te vrste intrige, ne nudi karaktere za koje bi se gledalac iole vezao.

Očigledno je da su high concept na nivou scenarija i poznati glumci ključni aduti ovog filma, i Ross tu manje-više ni ne insistira na drugim izražajnim sredstvima. Ipak, zanimljivo je da identitet ubice često prikriva koristeći subjektivne planove i duge vožnje kamere (u čemu takođe nije dosledan jer razni likovi dobijaju subjkektivce) a to podseća na Italo tradiciju trilera. Međutim, to je bezmalo i jedini rediteljski postupak koji je zanimljiv i prepoznatljiv u Rossovom filmu.

* 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Pogledao sam BULGASARI Shin Sang-oka, najčuveniji film koji je snimio dok je bio u Kim Jong Ilovom zatočeništvu. U priči o ovom filmu postoji dosta kontradiktornih informacija među kojima je i ona da je deset godina bio bunkerisan u Severnoj Koreji zbog Shinovog bekstva na Zapad. Ipak, film je konačno otkriven u Japanu gde je prošao relativno pristojno na blagajnama a po ostatku sveta distribuiran je na home video formatima. Shin Sang-okova severnokorejska karijera je pod velom misterije, kao i sve okolnosti koje su ga tamo dovele. Sada neću ulaziti u detalje jer sam o toj temi koja me fascinira već više puta pisao.

Ipak, svakako je zanimljivo da je BULGASARI monster movie po uzoru na filmove iz serijala GODZILLA, mada bi se tu mogli naći i neki DAIMAJIN uticaji, pa i ponešto od hongkonškog pristupa u dramskim scenama. Film je realizovan uz pomoć Nakanove japanske ekipe koja je radila film GODZILLA 1985 a Suit je nosio lično Kenpachiro Satsuma.

Navodno, sam Kim Jong Il je kao veliki fan Godzille bio autor ideje za ovu priču, i BULGASARI je film koji se može čitati i kao anti-kimovski i kao pro-kimovski film.

Ideološka dimenzija žanrovskog filma je svakako dobro poznata i njena svesna integracija kako od strane autora, tako i od strane producenata nije ništa novo. Međutim, BULGASARI je verovatno jedini monster movie koji je na nivou jedne cele države i to jedne krajnje ideologizovane države odabran da reprezentuje njeno političko sagledavanje realnosti. U tom pogledu, BULGASARI je sasvim unikatan film.

Štaviše, BULGASARI se uz Bong Joon Hoov THE HOST može smatrati zapravo ključnim monster moviejem nastalim u Koreji u širem istorijskom kontekstu.

THE HOST i BULGASARI imaju dosta sličnosti, jedna od njih je svakako politička. Naime, u oba film monstrum nastaje kao direktan proizvod političkih okolnosti. U THE HOSTu to je zbog američkih vojnih lekara koji prosipaju otpatke u reku jer u Južnoj Koreji mogu da rade šta hoće zahvaljujući svojoj privilegovanoj poziciji. U BULGASARIju, monstrum nastaje kao daimajin, neka vrsta Golema koga pravi potlačeni seljak iz nemoći kako bi se opirao despotskom, kulačnkom, rečju nenarodnom režimu lokalnog vladara u trianestovekovnoj Koreji (iako, budimo pošteni, autori BULGASARIja ne pretenduju da ovaj film smeste u konkretan istorijski kontekst).

Razlika između monstruma u THE HOSTu i u BULGASARIju je u tome što je Bongov monstrum u početku odbojan, zastrašujući, surov i služi kao agens koji menja okolnosti i tera porodicu da se okrene sama sebi, ustane protiv sistema, u slučaju nekadašnjeg političkog demonstranta počne ponovo da diše punim plućima, da bi tek na kraju, na samrti to čudovište bilo tretirano kao greška prirode koje zapravo nije imalo zlu nameru i pridružilo se celokupnoj porodičnoj tragediji. Kod Shina, Pulgasari je "dobri monstrum" kao Godzilla u određenoj fazi razvoja lika, hrani se gvožđem, dakle oružjem, i raste sve do razmera kada vladareva vojska ne može da ga porazi. Međutim, kada porazi vladarevu vojsku i kada narod preuzme vlast, pojavljuje se problem Pulgasarija koji bi i dalje da se hrani metalom. Tada se Pulgasariju prinosi žrtva kako bi se uklonio ali i posle stradanja u svom nepobedivom, velikom obliku, on ostaje da živi kao malo stvorenje kao na početku.

Šta je onda ideološka agenda BULGASARIja. Jasno je da je feudalac simbol starog sistema, kapitalizma, feudalizma i svih klasnih razlika koje su hranile postojanje tog sistema. Štaviše, feudalizam na vrlo dobar način, možda i bolje nego kapitalizam, ilustruje samu prirodu korejskom poimanja vlasti pošto se Kim Il Sung u svojim spisima nikada nije sasvim odrekao koketiranja sa feudalizmom, barem kao pogledom na svet, te otud i na vlasti imaju naslednu dinastiju. Međutim, iz ove posavke čitljivi su negativci.

Ipak, Pulgasari je enigma jer on prvo pomaže narodu da se oslobodi ali onda postaje i mora biti uklonjen kroz žrtvu devojke sa kojom ima neku vrstu telepatske veze. Dakle, šta je Pulgasari?

Ovaj film, koliko ja znam, nije do sada nešto ozbiljnije teorijski tumačen i u principu, Pulgasari je tretiran kao greška odnosno kao slika samog Kima koji je bio bitan u jednoj fazi razvoje Severne Koreje ali onda je postao problem, i to je istorija u određenom smislu potvrdila ako imamo u vidu da je Severna Koreja šezdesetih bila prosperitetnija od Južne. Međutim, rekao bih da nije reč o nekakvoj lošoj ideološkoj proceni već pre o tome da Pulgasari ne simbolizuje ličnost već proces, da je on monstrum koji prestavlja revolucionarni teror kao neophodan deo borbe, a da uklanjanje njega kao entieta a ne ideje zapravo sugeriše potrebu da se neki drugovi nepovratno deformisani sprovođenjem revolucionarnog terora moraju skloniti.

S druge strane, možda je Pulgasari oličenje nasilja kao takvog premda prefiks revolucionarnog se ne može izbeći ako imamo u vidu funkciju ovog monstruma u priči.

Ako imamo u vidu militarističku prirodu severnokorejskog režima i akcenat koji se stavlja na razvoj odbrambenih mogućnosti ne čudi toliko insistiranje na oružju kojim se Pulgasari hrani i na opsesiji razoružavanjem, i zapravo, rekao bih da BULGASARI nije film koji tematizuje aktuelni trenutak severnokorejskog društva odnosno Pulgasari kao protagonista nije tema jedne završene priče već je ideja da se severnokorejsko društvo tada (i sada) zapravo nalazi negde na pola puta ovog neo-mita. U tom smislu BULGASARI deluje kao geška ako se gleda kao priča o zaokruženoj borbi ali ne i kada se tumači kao vizije jednog dalekog ishoda te borbe.

U estetskom i zanatskom smislu, BULGASARI nije ni nraročito slab, ni naročito kvalitetan film. Štaviše, jako je teško vrednovati ga jer nemamo nikakve parametre pošto je tadašnja severnokorejska filmska produkcija prilična misterija. Iako je japanska ekipa radila efekte, opet nije pošteno porediti ga sa tadašnjim GODZILLA filmovima, ali za njima ne zaostaje previše. Ipak, u poređenju sa onim što je snimano na Zapadu, BULGASARI najviše podseća na radove iz šezdesetih.

* * / * * * *

crippled_avenger:
Reprizirao sam REVERSAL OF FORTUNE Barbeta Schroedera i mislim da mi se odavno nije desilo da prilikom ponovnog gledanja toliko uživam u filmu kao da je prvi put. Naime, slučaj Clausa Von Bulowa je prilično poznat i u tom smislu REVERSAL OF FORTUNE nije film koji se, barem u mom slučaju, gleda kao istinita priča koja je neizvesna i nepoznata. Međutim, način na koji je ona ispričana i dalje je fascinantan, pre svega na scenarističkom, glumačkom i naravno rediteljskom planu.

REVERSAL OF FORTUNE danas deluje kao putkoaz kako je THE SOCIAL NETWORK trebalo da izgleda, premda, reč je o filmu neuporedivo višeg nivoa po svim parametrima, i to mu ne smeta da bude duhovitiji i dinamičniji od Fincherovog nesumnjivo populističkog pokušaja pravljenja "ozbiljnog" filma.

Scenario Nicka Kazana, inače vrsnog scenariste koji je postigao značajan uspeh u raznim vrstama filma a danas je bezmalo zaboravljen, funkcioniše na više nivoa. S jedne strane, to je sudska drama koja doduše provodi samo par minuta u samoj sudnici, ali se vrlo zanimljivo bavi istragom i pripremom odbrane, otvarajući neke od suštinskih moralnih i pravnih apsekata koji čine slučaj Clausa Von Bulowa, pre svega vezano za sumnjive okolnosti pod kojima je porodica njegove supruge vršila svoju privatnu istragu, a potom i kroz ideju da se on brani kao da je nevin, odnosno da se ne insistira na tehnikalijama već na tezi da je Von Bulow nevin, iako deluje kao da je apsolutno kriv.

Odluka profesora Alana Derchowitza da brani Von Bulowa kao da je nevin je ključ filma. Naime, Jeremy Irons igra Von Bulowa kao nekoga ko je u najmanju ruku čudan, bizaran, dekadentan, sebičan i zapravo krajnje motivisan i sposoban da počini zločin tog profila. Međutim, Ron Silver prodire u suštinu Derschowitzove lične motivacije, i uverenja da je Von Bulow nevin koje proističe iz toga da ga on shvata kao različitog, čudnog čoveka, koji je javnosti podjednako neprihvatljiv kao i siromašni crnci koje on inače brani pro bono u advokatskoj praksi kojom se bavi kad ne predaje na Harvardu.

U tom smislu, REVERSAL OF FORTUNE postaje neka vrsta priče o apsolutnosti ljudskih prava koja se ne odnose na jednu grupu i ne zloupotrebljavaju u političkoj borbi već se odnose na sve, čak i kad su oni koji treba da budu branjeni na ideološki suprotnoj strani. Vrlo je važno da ni u jdnom trenutku, likovi ovo ne kažu eksplicitno već se to pre svega vidi iz odnosa koji igraju Ron Silver i Jeremy Irons. I u tome je jedan od ključnih intelektualnih kvaliteta filma.

Film počinje billywilderovskim monologom komatozne žene koji podseća na SUNSET BLVD i tu se sličnosti sa ovim genijem ne završavaju. Iako je REVERSAL OF FORTUNE drama po istinitoj priči u užem smislu, ovaj film je istovremeno i crna komedija za koju bi se moglo reći da je Barbetov pokušaj da uzme svoje učešće u klasnoj borbi kada ne bi bilo reč o istinitoj priči.

Domaćinstvo Von Bulow je groteskno i utisak njihove totalne dekadencije j samo pojačan time da je to sve, po svemu sudeći bilo istina. Njihovo ponašanje i međusobni odnosi međutim nisu samo bizarni već su suštinski savršeno motivisani iz prostog razloga što se tako ponašaju bogati ljudi koji se bave isključivo ispunjavanjem vlastitih želja i hirova u kojima na kraju ne razumeju da postoje stvari koj ne mogu da se kupe a to je poslušnost vlastitog tela (cronenbergovski motiv) i time započinju svoj sunovrat.

Barbet u saradnji sa DPjem Luciano Tovolijem, koga ljubitelji žanra znaju kao pouzdanog Argentovog saradnika, a on je overio zaista nke od najznačajnijih reditelja, gradi atmosferu tipičnu za producenta ovog filma Olivera Stonea, a to je da vizuelno vrlo ekspresivno priča jednu zapravo vrlo kamernu priču, što je Stone doveo do savršenstva u filmu TALK RADIO.

Međutim, vizuelna lucidnost (koja je zafalila Fincheru u THE SOCIAL NETWORKu) ispraćena je ubedljivom glumom koja ne beži od individualnih majstorija i kod Ironsa i kod Silvera ali nikada ne kliza u samodovoljnost. Njihova igra je na tromeđi holivudske dopadljivosti, imitacije i psihološke proživljenosti te bi se reklo da su oni ovom prilikom uspeli da proizvedu uspešan primerak jednog hibrida koji obično ne uspeva i da svoje bravure u potpunosti potčine celini.

* * * * / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page