Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1496026 times)

0 Members and 7 Guests are viewing this topic.


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12751 on: 04-12-2018, 13:47:12 »
Posle gledanja filma TERET Ognjena Glavonića, okolnosti bizarnog ponašanja u Filmskom centru Srbije postaju potpuno razumljive i sada je sasvim jasno i zašto su zabranili MEZIMICU i kako je dovedena "gvozdena ledi" Jelena Trivan i usled čega nas čeka par desetina meseci razaranja kinematografije.

TERET je kocka Bobana Jevtića, direktora FCSa koja se nije isplatila. Odlazak u Kan je nesumnjivo veliki uspeh za srpski film, ali ne toliki kada imamo u vidu da je u njemu tematizovan "slučaj hladnjača"; nagrada za glumu u Sarajevu je premala satisfakcija na toj smotri koja bi trebalo da bude najveće moguće razumevanje za filmove koji govore protiv Srbije i srpskog naroda. Sve to je premalo u odnosu na ono što je ovaj film.

A TERET je zapravo jedna intimna vizija Ognjena Glavonića u kojima se on bavi trima temama. Prva je činjenica da voli pank i da je nekada imao bend, što je već tematizovao u dokumentarnim radovima o Živanu Pujiću. Druga je njegovo interesovanje za komunizam, inače dosta aktuelna pojava među mladima u Srbiji. I treća je njegovo generalno pesimistično viđenje civilizacijskog nivoa i životnih navika ljudi na našem podneblju.

Gde je hladnjača u svemu tome? Pa zapravo, ona je u prethodnom Glavonićevom filmu DUBINA DVA u kom je on prepoznao njenu lukrativnost, i onda je isplasirao u TERETU pre svega kao jedan poslovni osnov za nastanak filma.

Kao što dečak, mladi panker, stopira hladnjaču u kojoj se voze leševi sa Kosova, tako i Glavonić koristi hladnjaču da se u njoj preveze do filma.

Hladnjača služi da bi on snimio svoj SLC PUNK ili tako neki film. Ovde nema nikakve namere da se na skrupulozan način rekonstruiše taj zločin, pa sad kom opanci kom obojci, nek se buni kome smeta i tome slično. Ne. Ovo je klanje vola za kilo mesa, hladnjača je samo udica kojom je Glavonić omogućio nastanak filma o nečemu što njega zaista zanima. I to je svakako možda i najpotresniji deo cele ove priče.

Cinizam sa kojim je taj zločin upotrebljen da bi se snimilo i isfinansiralo nešto potpuno drugo pokazuje jednu duboku dekadenciju, u kojoj Srbija kao finansijer pritom nije morala da učestvuje jer je film ionako bio snimljen bez njenog doprinosa. TERET je naime pomognut sa zbilja smešnih četiri miliona dinara i to onda kada je već bio gotov i kroz tu pomoć zapravo je legitimisan pošto bi u protivnom bio francusko-hrvatsko-katarsko-iranska koprodukcija. Da je to i ostao, svima bi nam bilo mnogo lakše jer taj film tako i izgleda kao francusko-hrvatsko-katarsko-iranski projekat. Međutim, onda bi bio delegitimisan i u svetu, a Boban Jevtić je rukovodio operacijom legitimacije tog projekta kroz srpsko finansiranje.

Ako bismo se zadržali u okvirima panka, onda bismo mogli govoriti o "Velikoj rokenrol prevari", a da tema hladnjača nije toliko toksična, mogli bismo čak i sa nekim simpatijama gledati na to kako je Glavonić sve te ljude u raznim zemljama napravio budalama kako bi na kraju krajeva snimio elegiju o svojoj pankerskoj mladosti i radoznalosti prema imaginariju SFRJ i NOBa.

Međutim, hladnjače su ipak pretežak kalibar da bi se mogle tako lako apstrahovati naročito jer one same po sebi postaju vrlo moćan znak. Naime, hladnoća i profesionalnost u prevozu leševa i njihovom uklanjanju pokazana u filmu TERET predstavlja zapravo jedinu instancu u kojoj se Srbi ponašaju normalno i poslovno. A zločin tog obima koji se obavlja hladno i poslovno simbolizuje nacifikaciju Srba.

Štaviše, ako uzmemo u obzir spodobe koje Glavonić prikazuje na sceni svadbe koje bahanalno uživaju uz narodnu muziku, šikaniraju mladog pankera i bacaju biološki otpad po prirodi, a zatim i policajce u Makišu koji prekraćuju vreme tokom odbrane zemlje uz prostitutku-uličarku, rekao bih da ovde imamo posla sa narodom koji bi u pogledu relaizacije ratnog zločina morao biti bahatiji. Ali, začudo nije. Srbi su neozbiljna, oblaporna stoka u svakoj situaciji sem onda kada prave ratni zločin gde su hladni, razumni i precizni. Vrlo zanimljiva nedoslednost jer bi unutar logike ove priče moralo biti upravo obrnuto, da vozač kamiona posle ispijanja dva kartona vinjaka pijan udari u kokošinjac, prikrije trag koljući povređenu živinu zubima i onda nastavi dalje krivudajući putem.

Međutim, u Glavonićevom svetu, Srbi us istovremeno potpuni idioti i racionalni zločinci koji su digli svoju delatnost na industrijski nivo.

U tom pogledu zanimljivo je Glavonićevo interesovanje za komunizam u kome se bavi NOBom, zatvaranjem fabrike Utva i tako nekim detaljima, a da istovremeno potpuno potcenjuje staljinistički karakter srpskih zločina kojima su mahom rukovodili baš kadrovi stasavali u komunizmu. Zar nije najveći obim ratnih dejstava na svim stranama, a naročito na srpskoj vršio kadar sa petokrakom na glavi, do neke faze rata čak i bukvalno i zar nije brutalan obračun sa albanskim separatistima koji će na kraju dovesti do asanacije terena deo ne samo NOBa već i njegovog imaginarija iz filmova kao što je KAPETAN LEŠI?

Glavonić neprestano pokušava da napravi neku jukstapoziciju Sutjeske u priči o Kosovu i asanaciji terena ali je zanimljivo da ne pravi poređenje odbrane zemlje 1999. sa nekim ratnim dejstvima na tom istom prostoru iz NOBa. Rezonovanje je dakle pogrešno, a plašim se da ovo čak nije ni namerno već čovek naprosto nije baš mnogo promišljao o tom aspektu svog filma.

U pogledu samog filmskog jezika, TERET je jedan od onih novijih srpskih filmova koji je u redu dok ne progovore. Dok ćute u dugim kadrovima, stvar funkcioniše a onda kad progovore, kreću opšta mesta, neki disbalansi u glumi, neke nejasnoće oko toga kako će to da se snimi, ali svakako da nije prvi film sa tim problemom. Uostalom, dijalog je u ovom filmu na nivou opšteg mesta sve do same završnice kada glavni junak kamiondžija ima svoj sentimentalni monolog o bizarnoj sudbini stričevog leša, i potencijalnim koristima za lokalnu floru kada se ne radi asanacija terena već se leš ostavi da đubri bojište.

U pogledu pripovedanja film donosi jedno zanimljivo rešenje koje nije sasvim kapitalizovano a proisteklo je iz vizuelnog koncepta a to je da se pogled gledaoca zadrži na nekom sporednom liku, skoro pa statisti sa zadatkom i da se onda malo zaprati sudbina tih sporednjaka kako bi se stvorila šira slika sveta mimo te sužene o šoferu i njegovom mladom saputniku.

U svakom slučaju, ako bismo tumačili neku simboliku, onda je šofer kamiona u TERETU taj duh fondovskog postjugoslovenskog filma a mladi panker je sam Glavonić koji nema izbora no da mu bude saputnik i saučesnik dok se ne dokopa "Nemačke" odnosno velikog sveta. U ovom pokušaju, kao i junak filma, u tome je delimično uspeo, stigao je donekle i onda se od tog "duha" rastao. Simbolici doprinosi činjenica da šofera igra Leon Lučev, glumac koji je odavno izgubio svaki identitet lutajući iz jedne postjugoslovenske produkcije u sledeću.

Što se nas ostalih tiče, mi smo ostali negde iza, neko raspojasan na svadbi, neko sa kurvama u Makišu, a neko kao MEZIMICA nažalost i ispran šmrkom Jelene Trivan zajedno sa klikerom u tovarnom delu hladnjače.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12752 on: 04-12-2018, 17:01:52 »
DER HAUPTMANN Roberta Schwentkea je divan film jednim delom zbog toga što pokazuje kako holivudski reditelj može da uzme neplaćeno, dođe u Evropu i snimi par excellence “autorski film”. Ta vrsta samouverenog rediteljskog rukopisa koji evocira uspomenu na rad klasika evropskog filma, od vrhunaca moderne šezdesetih do danas, sa čitavim nizom vrlo otmenih brehtovskih zahvata, retko se susreće u savremenom evropskom filmu.

Schwentke je snimio istinitu priču koja je bizarnija od bilo koje fikcije. Krajem rata 1945. godine, dvadesetogodišnji dezerter pronalazi uniformu kapetana i počinje da se lažno predstavlja kao oficir. Postaje poznat po svojoj okrutnosti i legitimisanje izbegava time što se nameće samouverenošću i brutalnošću koja raznim pravim vojnicima naizmenično pogoduje ili ih naprosto plaši.

Ova priča, uprkos tome što je već na nivou samih karaktera i sklopa događaja zanimljiva svoj krajnji domet nasravno ostvaruje u metaforičnom razrađivanju teme nacizma jer pokazuje da je taj sistem bio funkcionalan zahvaljujući sprezi autentične patologije na nivou ideje, kukavičluka, lične svireposti, straha od autoriteta, i nespremnosti da se preuzme odgovornost.

Kao što junaci ovog filma tonu u sve dublju kaljugu zločina i nemorala, iako su delimično ili potpuno svesni da ih u svemu tome predvodi samozvanac, oni sami generišu kolektivnu iluziju da je on pravi oficir.

Otud je Schwentkeov film obradio temu koja nam nije nepoznata, ni u teoriji ni u umetnosti, ali je sumira na do sada možda i najuspešniji način. Što je još važnije, ovaj film definitivno prekida niz uslovno revizionističkih filmova koji su poslednjih godina nastajali u zapadnoj Evropi sa idejom da Drugi svetski rat svedu na vojni sukob i gurnu njegove esencijalne karakteristike u drugi plan.

Schwentke film snima u crno-bloj tehnici kako bi sačuvao kolor za jedan jedini ali jako moćan akcenat u završnici. Po brutalnoti postupka, podsetio me je na jugoslovenske filmove Crnog talasa koji su tematizovali rat, pre svega TRI Saše Petrovića. Da je prikazan na FAFu, ovaj film bi najponosnije poneo nagradu “Saša Petrović”, uveren sam u to.

Florian Ballhaus visoko estetizuje ovu priču u fotografiji ali ne upada u klopku zbog koje je kritičar Cahiers du cinema bojktovao KAPO Gilla Pontecorva. U pogledu inscenacije, Schwentke je vešt i premda beži od holivudske konvencije u kojoj dugo radi, ume da iskoristi svoj holivudski know how onda kada se grade snažni akcenti i veliki preokreti visoke sugestivnosti.

DER HAUPTMANN je Schwentkeov kompletan autorski rad i vidan je napredak u odnosu na njegove nemačke radove pre odlaska u Ameriku.

Zanimljivo je kako Schwentke u završnoj sekvenci tokom špice pravi sličan zahvat kao Rusi u filmuMы из будущего, samo sa potpuno drugim predznakom.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.363
Re: The Crippled Corner
« Reply #12753 on: 05-12-2018, 07:12:26 »
Novi animirani Watrership Down u produkciji BBC One izgleda prilčno niskobudžetno.... Mislim, ima dobar voice cast,  ali animacija je prilično slaba. Naravno, to ne znači da će nužno biti loše, ali stari, ručno animirani film iz 1978. godine je superioran u odnosu na ovo.
 
 
https://youtu.be/w3gQ117IKkM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.363
Re: The Crippled Corner
« Reply #12754 on: 07-12-2018, 06:27:56 »
Ryan Reynolds to Produce Horror Story ‘The Patient Who Nearly Drove Me Out of Medicine’ (EXCLUSIVE)
 
https://variety.com/2018/film/news/ryan-reynolds-the-patient-who-nearly-drove-me-out-of-medicine-1203081987/

Rade2

  • 2
  • Posts: 81
Re: The Crippled Corner
« Reply #12755 on: 07-12-2018, 09:05:51 »
Dimitrije, jel ima ikakve sanse da se ovde uskoro nadje recenzija filma KRALJ LAZA PRVI?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12756 on: 07-12-2018, 16:09:05 »
U završnici PODZEMLJA Emira Kusturice, Lazar Ristovski igra dva lika, narodnog heroja Petra Poparu Crnog i glumca koji igra Petra Poparu u filmu koji režira režimski reditelj Željko Bulajić u tumačenju Dragana Nikolića.

23 godine kasnije, Lazar Ristovski igra Petra, Petra Karađorđevića a on je i režimski reditelj, doduše ne baš on, već njegov sin Petar, ali kao da je on jer je na brk Lazara Ristovskog kao reditelja skupljan novac za ovaj film.

Bio sam u komisiji koja se podelila oko dodele sredstava ovom filmu i dobra vest je da KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat za koji su tada iznuđene pare, nego nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario.

Barem dve poslednje stavke su bitno unapređenje. Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. te dve sudbine se ukrštaju na polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi li ih ovaj predao sinu.

Moram prinzati da bi se iz ovog materijala, po mom ukusu, dao istesati još bolji film nego što sada jeste, time što bi se manje zanimljiva paralelna radnja, a to je ova o čarapama, majci i Kralju isekla iz filma i kada bi se jedino pojavljivanje kralja desilo u susretu sa izmučenom vojskom na Krfu.

Naprosto, scene sa vojnicima su punokrvni combat movie, sa Radovanom Vujovićem koji je ovde ostvario svoju daleko najbolju rolu u karijeri, i sa izuzetno veštno snimljenim i dobro insceniranim scenama borbe koje su samo deo izuzetnog podviga koji je napravio direktor fotografije Dušan Joksimović.

KRALJ PETAR I je bio izazovan film u pogledu fizičke produkcije i ako mu je iko dorastao to je upravo Joksimović pokazavši da su svi ostali direktori fotografije kod nas, u odnosu na njega ipak samo “sobni snimatelji”.

Joksimović je zaslužan za to što gledalac zaista može da oseti i surovost borbe na Ceru, i albanske planine koje ne praštaju sa snegom do kolena i arnautskim bandama koje lešinarski vrebaju, pa sve do plaže na Krfu i Plave grobnice. Ako je išta, onda je KRALJ PETAR I Joksimovićev šou.

Sve scene sa Kraljem Petrom, sem one završne na Krfu koja je izuzetno moćna i čini istinski potresnu završnicu filma, nažalost deluju kao ekranizacija školskog programa i to ne po samoj egzekuciji već po sadržaju i stavu. Neke od njih nisu urađene bez veštine i kreativnosti, rediteljske i montažerske, ali nažalost deluju mnogo manje “živo” od onoga što je osnovno a to je život u jedinici koju predvodi Seljak Života.

Kada film dođe do albanskih vrleti tada poprima svojstva old school NOB filma, radova kao što su NERETVA i IGMANSKI MARŠ gde gledamo junake suočene sa nadljudskim mukama i malo čim drugim, ali dobro, to sve ide u rok službe.

Moram priznati da je KRALJ PETAR I film u kome istorija, nužnost praćenja istorijskog toka nikada ne uspeva da bude zauzdana izuzev u pojedinim scenama na bojištu i u artiljerijskoj bateriji, pa u narativnom u pogledu u više navrata film prerasta u istorijsku slikovnicu. Međutim, ta istorijska slikovnica je zahvaljujući Joksimoviću zaista vrlo živopisna.

Reditelj Petar Ristovski se opredelio za sada aktuelni PEAKY BLINDERS pristup u muzici, dakle u skoru imamo drone, imamo električne gitare, imamo čak i neke teme koje nelagodno podsećaju na rok klasike (recimo tema kada Kralj Petar kreće u izgnantsvo nepodnošljivo podseća na I WANT TO BREAK FREE od Queena) ali dobro direkcija je zanimljiva i korektno ispraćena.

Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na kraju dobili na ekranu, udali smo se neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista pre književnika i reditelja Petra Ristovskog.

Slutim da će šira verzija ove priče, u formi televizijske serije verovatno dati Kralju Petru I adekvatniju dramsku funkciju.

Kad je reč o hronologiji samog rata, i generalno istorijskih događaja, očekivao sam da će film biti decidniji i da će je određenije prikazati publici. Određene dramske situacije podrazumevaju izvesno istorijsko predznanje, a neke elemente priče, poput arnautskih bandi, strana publika svakako neće moći da identifikuje.

U svakom slučaju, KRALJ PETAR I je drugačiji film o Velikom ratu od ZASPANKE ZA VOJNIKA Predraga Antonijevića koja se fokusirala na jednu jedinicu i jedan događaj. KRALJ PETAR I prati jednu veću deonicu rata, mada ne i ceo njegov tok i fokusiraniji je na bioskopski spektakl. To ipak ne čini ova dva filma sasvim komplementarnim jer oba prilaze temi bez pune spremnosti da se autorski fokusiraju i da ispričaju “ličniju” priču.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12757 on: 08-12-2018, 13:47:28 »
LE MONDE EST A TOI Romaina Gavrasa je krimi-komedija u kojoj od Gavrasovog rukopisa i onoga što bi se od njega dalo očekivati imamo samo visoku estetizaciju i energičnost koju prepoznajemo iz video klipova kojima se proslavio. Sve ostalo je daleko bliže mejnstrimu nego što bi se očekivalo.

Međutim, u svojoj alter-egzekuciji, Gavras uspeva da iskopa neke zanimljive akcente i da ipak ovoj krimi komediji da poseban pečat. Glavni junak filma je mladi Arapin koji sarađuje sa lokalnom bandom prodavaca hašiša i ima san da sakupi novac i postane zastupnik poznate sladoledžijske kuće za zemlje Magreba. Kada se ispostavi da je njegova majka, prekaljena prevarantkinja i kockarka zapravo izgubila ušteđevinu koju je za to namenio, on polazi u Španiju da kupi i unese hašiš za lokalnog dilera iz svog bloka. Međutim, u Španiji naročito stvari kreću nizbrdo.

Gavras u prvi plan izbacuje anksioznost dece koja žele da se osamostale i da izađu iz senke roditelja koji ih zapravo eksploatišu. Gavrasov otac ima običaj da mu John Landis ima kameo uloge u filmu, i Romain nastavlja sa tim ali koliko sam zapazio u filmu se ne pojavljuje Max.

Iznad same priče, i zapleta koji je relativno uobičajen i dosta solidan (jedan od scenarista je stalni Audiardov saradnik Noe Debre) ostaje Gavrasova realizacija, dizajn, odabir i tretman lokacija i to je zapravo ono po čćemu se ovaj film ponajviše izdvaja. Betonski ambijent Benidorma, on pretvara u egzotiku gotovo dalekoistiočne vibrantnosti.

Gavrasov drugi film svakako nije ono što smo očekivali od njega, i svakako jeste manje od onoga čemu smo se nadali, ali i dalje je to nepogrešivo autorski projekat sa prepoznatljivim rukopisom.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12758 on: 09-12-2018, 01:01:37 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.363
Re: The Crippled Corner
« Reply #12759 on: 09-12-2018, 06:58:31 »
Pa... da. Rodrigez je ipak snimio onolike Spy Kids filmove... Koji nisu ni bili loši za svoj žanr... Ovo meni najpre liči na to.
 
 
U drugim vestima:
 ‘Plastic Man’ In Early Development At Warner Bros.
 
Kako sam već drugde hvalio Gail Simone i Toma Taylora za recentne radove sa Plastic Manom u stripu, mogu samo da ponovim šta je sinoć po Tviteru pisao neko čijeg se imena sad ne sećam a koji je tazložno ukazao da bi najpametnije bilo da Warner njima dvoma ponudi rad na scenariju. One can dream!!!!!!!!

Rade2

  • 2
  • Posts: 81
Re: The Crippled Corner
« Reply #12760 on: 09-12-2018, 14:56:38 »
U završnici PODZEMLJA Emira Kusturice, Lazar Ristovski igra dva lika, narodnog heroja Petra Poparu Crnog i glumca koji igra Petra Poparu u filmu koji režira režimski reditelj Željko Bulajić u tumačenju Dragana Nikolića.

23 godine kasnije, Lazar Ristovski igra Petra, Petra Karađorđevića a on je i režimski reditelj, doduše ne baš on, već njegov sin Petar, ali kao da je on jer je na brk Lazara Ristovskog kao reditelja skupljan novac za ovaj film.

Bio sam u komisiji koja se podelila oko dodele sredstava ovom filmu i dobra vest je da KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat za koji su tada iznuđene pare, nego nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario.

Barem dve poslednje stavke su bitno unapređenje. Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. te dve sudbine se ukrštaju na polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi li ih ovaj predao sinu.

Moram prinzati da bi se iz ovog materijala, po mom ukusu, dao istesati još bolji film nego što sada jeste, time što bi se manje zanimljiva paralelna radnja, a to je ova o čarapama, majci i Kralju isekla iz filma i kada bi se jedino pojavljivanje kralja desilo u susretu sa izmučenom vojskom na Krfu.

Naprosto, scene sa vojnicima su punokrvni combat movie, sa Radovanom Vujovićem koji je ovde ostvario svoju daleko najbolju rolu u karijeri, i sa izuzetno veštno snimljenim i dobro insceniranim scenama borbe koje su samo deo izuzetnog podviga koji je napravio direktor fotografije Dušan Joksimović.

KRALJ PETAR I je bio izazovan film u pogledu fizičke produkcije i ako mu je iko dorastao to je upravo Joksimović pokazavši da su svi ostali direktori fotografije kod nas, u odnosu na njega ipak samo “sobni snimatelji”.

Joksimović je zaslužan za to što gledalac zaista može da oseti i surovost borbe na Ceru, i albanske planine koje ne praštaju sa snegom do kolena i arnautskim bandama koje lešinarski vrebaju, pa sve do plaže na Krfu i Plave grobnice. Ako je išta, onda je KRALJ PETAR I Joksimovićev šou.

Sve scene sa Kraljem Petrom, sem one završne na Krfu koja je izuzetno moćna i čini istinski potresnu završnicu filma, nažalost deluju kao ekranizacija školskog programa i to ne po samoj egzekuciji već po sadržaju i stavu. Neke od njih nisu urađene bez veštine i kreativnosti, rediteljske i montažerske, ali nažalost deluju mnogo manje “živo” od onoga što je osnovno a to je život u jedinici koju predvodi Seljak Života.

Kada film dođe do albanskih vrleti tada poprima svojstva old school NOB filma, radova kao što su NERETVA i IGMANSKI MARŠ gde gledamo junake suočene sa nadljudskim mukama i malo čim drugim, ali dobro, to sve ide u rok službe.

Moram priznati da je KRALJ PETAR I film u kome istorija, nužnost praćenja istorijskog toka nikada ne uspeva da bude zauzdana izuzev u pojedinim scenama na bojištu i u artiljerijskoj bateriji, pa u narativnom u pogledu u više navrata film prerasta u istorijsku slikovnicu. Međutim, ta istorijska slikovnica je zahvaljujući Joksimoviću zaista vrlo živopisna.

Reditelj Petar Ristovski se opredelio za sada aktuelni PEAKY BLINDERS pristup u muzici, dakle u skoru imamo drone, imamo električne gitare, imamo čak i neke teme koje nelagodno podsećaju na rok klasike (recimo tema kada Kralj Petar kreće u izgnantsvo nepodnošljivo podseća na I WANT TO BREAK FREE od Queena) ali dobro direkcija je zanimljiva i korektno ispraćena.

Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na kraju dobili na ekranu, udali smo se neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista pre književnika i reditelja Petra Ristovskog.

Slutim da će šira verzija ove priče, u formi televizijske serije verovatno dati Kralju Petru I adekvatniju dramsku funkciju.

Kad je reč o hronologiji samog rata, i generalno istorijskih događaja, očekivao sam da će film biti decidniji i da će je određenije prikazati publici. Određene dramske situacije podrazumevaju izvesno istorijsko predznanje, a neke elemente priče, poput arnautskih bandi, strana publika svakako neće moći da identifikuje.

U svakom slučaju, KRALJ PETAR I je drugačiji film o Velikom ratu od ZASPANKE ZA VOJNIKA Predraga Antonijevića koja se fokusirala na jednu jedinicu i jedan događaj. KRALJ PETAR I prati jednu veću deonicu rata, mada ne i ceo njegov tok i fokusiraniji je na bioskopski spektakl. To ipak ne čini ova dva filma sasvim komplementarnim jer oba prilaze temi bez pune spremnosti da se autorski fokusiraju i da ispričaju “ličniju” priču.

* * 1/2 / * * * *
Pre nekoliko meseci na mojoj zgradi osvanu je grafit:
BOG JE UMRO
U POTPISU NICE
Sutradan se pojavio drugi
NICE JE UMRO
U POTPISU BOG
Na mojoj zgradi se pre nekoliko dana pojavio grafit
LAZA JE ZA VUCKA
Sutradan se ispod njega pojavio drugi
VUCKO JE (ZREO) ZA LAZU





crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12762 on: 10-12-2018, 13:56:39 »
MORTAL ENGINES Christiana Riversa, dugogodišnjeg saradnika i štićenika Petera Jacksona, po mom dubokom uverenju doživeo je nepravedno satiranje od strane kritike pa i vrlo mlak, da ne kažem slab odziv publike u najavi. Ova ekranizacija romana Philipa Reevea doduše spada u vrstu filma koju ja manje pratim, i manje volim, pa samim tim nisam zasićen raznoraznim STAR WARSima i sličnim sadržajima na koje se snažno referiše u ovom ostvarenju.

Elem, MORTAL ENGINES je baziran na romanima sa krajnje suludom steampunk premisom koja je sama po sebi nešto što nije baš lako prihvatiti uprkos ambicioznom produkcionom dizajnu Jacksonove ekipe. Prosto, to ili možeš da prihvatiš ili ne i u dramaturškom pogledu Jacksonovi redovni saradnici Fran Walsh i Philippa Boyens imaju know how kako da takve stvari sprovedu u delo. Nisam siguran da bih čitajući roman (a nisam ga čitao) uopšte mogao da zamislim tako kompleksnu konstrukciju kao što je pokretni grad, ali u periodu kada su infantilni sadržaji preplavili ekran i dobili A+ produkcioni tretman, Jacksonu se ne može spočitati da se nije latio najluđeg među njima.

Naravno, što je ludilo u settingu veće, to je sama osnovna priča jednostavnija i MORTAL ENGINES je jednostavna priča o osveti, negativcima željnim moći i vođenim pogrešnim namerama, i u tom pogledu ovaj film ne samo da se nadovezuje na jednostavne gotovo klasicističke narative već unutar njihovog kontinuiteta ima čak i nešto B-filmskog. Naime, MORTAL ENGINES potpuno zaobilazi filmske zvezde, na ekranu ima nekoliko britanskih TV zvezda, plus Hugo Weaving i ekipa, i reklo bi se da je ovo film koji kreće iz postavke da ima high concept i da mu zvezde ne trebaju ali završava sa jednim nepogrešivo B-filmskim vajbom.

I kada se taj B-vajb učita u format koji poslednjih godina, pa i u ovom projektu dobija A+ tretman u budžetu, MORTAL ENGINES najednom dobija format koji mu savršeno pristaje. Ovo je suludi pulp, steampunk extravaganza bez mnogo supstance koja rezultira adekvatnim filmom kakav joj savršeno odgovara.

Iako dvoje mladih leadova nikada ne dobacuju do Bessonovog dvojca iz VALERIANa po upečatljivosti, oni su dovoljno harizmatični da iznesu ovu jednostavnu priču okruženu vrlo složenom steampunk mehanikom.

Tehnička realizacija je solidna kako bi se i očekivalo od Jacksonove produkcije, old school i u skladu sa tim B-vajbom, s tim što se on ne očitava srećom u tehničkoj nedorađenosti.

Uprkos tome što ispada da mi se MORTAL ENGINES dopada zato što je autsajderski i neprihvaćen film, čini mi se da taj prijatan utisak koji sam stekao nije plod inaćenja već upravo usaglašenosti sadržaja i postupka ekranizacije. MORTAL ENGINES izgleda baš onako kako film o gradovima na točkovima zaslužuje da izgleda.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Onaj stari Sendmen

  • Linkin Uroborni
  • 2
  • Posts: 399
Re: The Crippled Corner
« Reply #12763 on: 10-12-2018, 14:01:53 »
Broj strana ovog topika popunio prvi bajt.  :|

https://256stuff.com/256.html
“Don't differentiate without a difference.”
― Andrew S. Grove, Only the Paranoid Survive

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12764 on: 10-12-2018, 14:11:20 »
Broj strana ovog topika popunio prvi bajt.  :|

https://256stuff.com/256.html
Hahahahahahahahahaa, pa sjajno!
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12765 on: 10-12-2018, 14:24:33 »
PROBLEMOS Erica Judora je francuska komedija o hipi komuni koju zadesi neobična sudbina da njeni posetioci budu jedini preživeli posle apokaliptične zaraze. Odjednom grupa ljudi nezadovoljna represivnim svetom dobija priliku da izgradi novi svet i shvata kako polako preuzima dosta onih konvencija koje su im smetale. Francuzi su ozloglašeni kod nas zbog svojih komedija i ovo je nažalost jedna od tih. Film nikada ne uspeva da dramski nadgradi inicijalnu ideju a to je parodiranje raznoraznih yogi-hippy-newagey percepcija sveta i njihov sudar sa karikiranom konvencionalnošću liberalnog kapitalizma.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12766 on: 10-12-2018, 14:40:09 »
AFTER EVERYTHING je ljubavni film koji potpisuju Hannah Marks i Joey Power. Njima je ovo prvi igrani film a Hannah Marks ima izvesnu karijeru kao glumica, mahom u indie produkcijama i kao redovna saradnica Maxa Landisa. Dakle, nemaju oni iza sebe nikakav rediteljski domet koji me je mogao pripremiti za ovako moćan celovečernji debi.

AFTER EVERYTHING je indie ljubavni film, prepun humora koji proističe iz situacija i priče, sa zdravim melodramskim ekscesom, ubedljivim i zanimljivim likovima i vrlo svežim tretmanom nekih od najdelikatnijih kako životnih tako i filmskih situacija, kao što je recimo ljubav dvoje ljudi od kojih jedan pati od teške bolesti.

Jeremy Allen White se možda nije mnogo odmakao od Lipa iz Wellsovog SHAMELESSa ali na kraju krajeva to ni ne mora da radi, takav lik je dovoljno slojevit za različite sadržaje i uspeva da kanališe neuroze mačo milenijalca iz niže srednje klase. Maika Monroe mu odlično parira a epizodne likove igraju Marisa Tomei i Gina Gershon koje svemu dodaju nužni star power.

Prikaz odnosa je vibrantan uz vešto korišćenje svih dostupnih vizuelnih sredstava, uključujući i poigravanje socijalnim mrežama koje nije novo ali je ovde jako dobro iskorišćeno. Isto tako, fino su iskorišćene i njujorške lokacije koje imaju svoje mesto kao dodatna dimenzija u ovoj priči.

Uprkos indie korenima, AFTER EVERYTHING ima potencijal za crossover sa publikom glavnog toka kojoj može pružiti nešto za čim mnogi ljubavni streme i ne dobacuju. 

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12767 on: 10-12-2018, 18:55:32 »
SPIDERVERSE je praktično masterpis.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.363
Re: The Crippled Corner
« Reply #12768 on: 10-12-2018, 19:09:52 »
Svi to kažu. Baš se radujem i sa puno pozitivne anticipacije čekam da se pogleda.

Rade2

  • 2
  • Posts: 81
Re: The Crippled Corner
« Reply #12769 on: 11-12-2018, 08:26:12 »
Broj strana ovog topika popunio prvi bajt.  :|

https://256stuff.com/256.html
Kad god se pomene broj 256, meni prva asocijacija nije bajt nego *256 igara na jednom cd-u* ;)

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12770 on: 11-12-2018, 15:33:35 »
Konačno trejler, kako valja i trebuje...

https://www.youtube.com/watch?v=puKWa8hrvA8
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12771 on: 11-12-2018, 16:00:15 »
Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12772 on: 11-12-2018, 17:16:37 »
LUKAS Juliena Leclercqa je Sveti Gral kome se nekoliko puta stremilo a bez većeg uspeha - ozbiljan krimić, da ne kažem "ozbiljan" film u kome Jean-Claude Van Damme igra glavnu ulogu. Rekao bih da je Leclercq, francuski reditelj koji je već nekoliko decenija na pragu velikog uspeha, ali nekako više uspešan u pakovanju projekta nego u realizaciji, sa ovim filmom konačno uspeo da postigne taj cilj.

Naime, LUKAS je B-film u kome Van Damme igra izudaranu ruinu, nekadašnjeg bodigarda i operativca koji se sada vucara kao izbacivač po briselskim noćnim klubovima. Kada dobije posao u striptiz klubu, postaje interesantan policiji koja želi da ga uzme za doušnika ucenjujući ga traumatičnim iskustvom iz pošlosti.

Van Dammeovo lice je izbrazdano borama i ožiljcima a Leclercqova rediteljska egzekucija je tvrda i efektna. LUKAS nikada ne postiže neke "visoke" i pretenciozne domete ali od početka do kraja funkciniše kao seriozan B-film, kao dobar i jednostavan evropski krimić, smešten u zanimljivi belgijski setting koji nas je u ovom žanru nekoliko puta obradovao poslednjih godina.

Leclercq nije Roskam, ali u ovom slučaju snimio je bolji film od onoga što je Roskam radio posle RUNDSKOPa.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12773 on: 12-12-2018, 02:19:47 »
INTO THE DARK je Huluova serija jednoipočasovnih televizijskih filmova u produkciju Blumhousea. Prvi film režirao je Paul Davis, i pod naslovom THE BODY ponudio je razradu svog kratkometražnog istoimenog filma.

Film govori o plaćenom ubici koji pod krinkom Halloweena obavlja ubistvo poznatog bogataša. Sreće grupu trick or treatera koji su krenuli na žurku, i odlučuje da se preveze sa njima jer mu je neko tokom slavlja oštetio kola.

Film kreće sa potencijalom za suspense, za komediju, za dobro korišćenje apsurdnih i zanimljivih situacija ali nažalost u razvoju put celovečernjeg formate ne uspeva da se izbori sa ograničenjima Davisovog filmmejkerskog znanja, uprkos određenom potencijalu premise.

U pogledu formata, jednoipočasovni film deluje kao old school 90s televizijska produkcija i to me raduje jer u ovoj seriji dobijamo dvanaest komada horor filmova godišnje, od kojih će neke potpisivati i dosta ozbiljni autori.

THE BODY je nažalost tanak komični triler koji ipak ne obeshrabruje da će ceo poduhvat dati neke zanimljive rezultate.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12774 on: 12-12-2018, 02:29:44 »
THE FESTIVAL Iaina Morrisa je produžetak serije THE INBETWEENERSa pomalo i FRESH MEATa drugim sredstvima. Sa obe ove serije THE FESTIVAL deli glavnog glumca kog igra Joe Thomas, a Joe je takav glumac da praktično deli i glavnog junaka.

Scenario potpisuju alumnus FRESH MEATa i izvanrednog i nažalost ukinutog sitkoma SIBLINGS Keith Akushie i njegove kolega sa ove serije Joe Parham. Scenario je formulaški, sa dosta simpatičnog gross outa, i sa ponekim komičnim zamislima koje čak i kad ne ispadnu smešne barem deluju dovoljno ambiciozno da izmame osmeh za trud.  U tom ppgledu, THE FESTIVAL ima predožak u kome ima na šta da se osloni, iako svakako Keith Akushie posle ovog skripta neće steći reputaciju kao svoje gazde sa FRESH MEATa, Jesse Armstrong i Sam Bain.

THE FESTIVAL je generic stuff ali urađen solidno i sa punim ubeđenjem, i publici koja voli komediju, i ume da nagradi trud priužiće prijatno iskustvo. Pa ipak, THE FESTIVAL suštinski ne prevazilazi televizijske korene svojih autora niti stavlja Britaniju na mapu bioskopske teen komedije kojom suvereno i dalje vladaju Ameri.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12775 on: 12-12-2018, 15:59:28 »
SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE je druga pobeda ovog junaka u protekle dve godine na velikom ekranu, posle decenije i po manje ili više, subjektivno ili objektivno, neuspešnih pokušaja da se napravi adekvatna ekranizacija koja će uspeti da obuhvati značaj Marvelovog signature superheroja.

Raimijev Spider-Man svakako ima svoje fanove, ima čak i onu tradicionalnu mitsku poziciju "drugog" filma kao najboljeg u serijalu, ali iz današnjeg stupnja razvoja superherojskog filma, cela ta produkcija deluje čak i pomalo naivno. To je još uvek vreme u kome je Avi Arad radio Marvel i kada je junak dolazio na ekran onda kada uspe za sebe da veže i reditelja i glumca. Tada je još uvek film bio pogon ekranizacije a ne sam strip odnosno IP, i nije bilo te samouverenosti, do granice sa bahatošću koja karakteriše taj format danas.

Druga iteracija Spider-Mana u Sonyju došla je u fazi kada je Disneyev Marvel već poprimio oblik ovoga što je danas, i ovog puta lik je privlačio glumce po izboru, IP je bio u centru pažnje i Webbovi filmovi su po mnogim elementima, pre svega glumcima, meni bili i potentniji od Raimijevih ali završili su potpunim kolapsom. Bioskopski rezultat je bio klasičan land grab, filmovi su bili preskupi da bi propali, ali Marc Webb danas skoro da ni nema šansu da radi ambiciozan film za bioskope a Andrew Garfield deluje da je gotovo potpuno isteran iz blokbastera. Paradoksalno AMAZING SPIDER-MAN je delovao dobro isplanirano na papiru pa je šteta što je praktično i zvanično propao posle dva naslova.

A onda sledi Spider-Man Jona Wattsa, reditelja čiji raniji rad nije obećavao, međutim, u ovoj mašini gde se Sony povezao sa Marvelom, to nije bio problem. U svetu depersonalizovanog MCU, HOMECOMING se pojavio u momentu kada je zapravo autorski pečat iznova počeo da se javlja. Ovog puta sve je bilo dobro postavljeno, Spider-Man je postavljen kao uverljivo mlad junak, suočen je sa negativcima koji nisu veliki doomsday proroci i monstrumi već prilično street level likovi, dat mu je prostor da maturira, uz minimalnu lubrikaciju ostalih Avengersa.

Međutim, onda dolazi SPIDER-VERSE koji je zbilja nešto potpuno drugačije. Naime, HOMECOMING je bio odličan film, ali ipak deo MCU i deo konvencije superherojskog filma. SPIDER-VERSE je animirani film u kome je sve dozvoljeno, i slično LEGO BATMANu, u toj formi nastaje možda i najautentičnija verzija lika iz stripa.

Strip junaci su od samih početaka imali svoje animirane inkarnacije, i kao što znamo one su mahom bile vrlo nemaštovite, doslovne, grafički i vizuelno čak i siromašnije od stripa, a opet verne izvornim zamislima crtača. Takve straight ekranizacije junaka opstale su do danas, uostalom DCAU ih radi sa dosta uspeha ali u tim produkcijama ključni adut je scenario.

LEGO BATMAN je pod krinkom parodije, dekonstrukcije i Lego kockica kao medijuma za pričanje priče izgradio zapravo jedan od najboljih superherojskih filmova koje smo gledali, između ostalog zbog toga što se po maštovitosti približio onome što se sada dešava u superherojskom stripu. Lord i Miller su stajali iza tog filma kao inicijatori cele Lego estetike. U SPIDER-VERSEu oni su takođe prisutni kao idejne vođe, scenaristi, producenti, a rezultat je impesivan na sličan način.

Animirani Spider-Man suštinski uspeva da interpretira strip i kao narativ, i kao formu, da istovremeno prikaže Spider-Mana i kao junaka koji ima svoju mitologiju i integritet ali i da ga svede na nivo kulturnog artefakta, odnosno plod mašte autora koji je realizovan kroz neku priču i crteže.

Samim tim Spider-Man i kao junak, i kao više puta reinterpretirani narativ, pa na kraju krajeva i kao crtež ima svoju ulogu u ovom filmu. Polazište je da se film dešava u svetu u kome postoji strip o Spider-Manu pored naravno živog i aktivnog Petera Parkera. Kada radioaktivni pauk ujede Milesa Moralesa, a Parker pogine, kreće borba sa supervillainom, ovog puta Kingpinom, i njegovim pokušajem da napravi akcelerator kojim će vratiti nastradale ženu i sina. Ali akcelerator pravi ulaz u druge univerzume iz kojih stižu drugi Peter Parker, Gwen Stacy koja je postala superheroj i još neke varijante Spider-heroja.

Kako se mešaju dimenzije, tako junaci donose i svoje stilove animacije. Ovaj meta pristup naravno omogućuje da film pronikne u samu fakturu stripa, i ko može da gleda 3D verovatno može u potpunosti da percipira sve zahvate na fakturi slike koje je uradila ova ekipa.

U pripovedačkom pogledu, konačno, imamo prevazuilaženje INCREDIBLESa a to je potonuće filma koji dekonstruiše superheroje u formule superherojskog filma. Naime, ovde imamo s jedne strane taj meta momenat da se film izlaže kao strip, iako nije suštinski epizodičan, zastaje da uvede nove likove kao što bi to strip uradio, ali onda kada dramaturgija gurne stvari prema klimaksu koji ne može biti drugačiji nego onakav kakav mora, dakle samim tim nadovezan na superherojski film, autori prave najsubverzivniji detalj. Tu kreće borba, haos, ali i mešanje dimenzija i grafičkih pristupa. I iskreno, u tom segmentu sam u pokretnim slikama video nešto najbliže ekranizaciji Morrisonovog stripa odnosno onih deonica kada ode u sveden gotovo apstraktan crtež, kada krene izražavanje kroz pollockovske kapi boje itd.

Stoga ako govorimo o dramaturgiji ovog filma, onda se ne treba fokusirati samo na scenario i dramski tekst jer je ovde dramaturgija kao tehnika pravljenja drame data i kroz samu fakturu slike i kroz poigravanje kontekstom, i kroz suštinsko povezivanje strip iskustva sa filmskim.

U određenom smislu ovaj film je po izrazu bitno kompleksniji od onoga što bi deca mogla da percipiraju i svoje obraćanje "odraslima" vrši tako što ih uvodi u dubinu slike, u njenu suštinu. Složenost izraza čini ovaj film nečim štoje na kraju krajeva daleko više od pukog repertoarskog proizvoda, mada on jeste i to, ali verujem da sa svakim novim gledanjem otkrivamo dodatne elemente.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12776 on: Yesterday at 20:24:41 »
 MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH Houmana Seyyedija, preveden je kao SHEEPLE na engleskom i reč je o iranskom filmu kakav do sada nisam video. Naime, gledao sam filmove koji su imali dosta savremen rediteljski postupak, pa čak i hipsterski, ali SHEEPLE je film koji umnogome odskače od iranskih standarda u svakom pogledu.

Reč je o crnohumornoj priči smeštenoj u teheransku favelu a glavni junaci su članovi porodice lokalnog narko bosa. Najstariji sin u porodici je narko bos a glavni junak je njegov brat koji poput Iznoguda ne želi nužnoda bude kalif umesto kalifa ali svakako da smatra da zaslužuje značajniju poziciju u porodičnom poslu i hijerarhiji. Planiraju udaju sestre koja želi da se emancipuje i ima svoj dinar, ali stvari kreću nizbrdo kada se pojavi video snimak sestre kako skida hidžab ped muškarcem. Porodica upada u krizu među sobom ali i sa zakonom.

SHEEPLE se kreće neočekivanim stazama ne samo u okvirima iranskog filma već i u okvirima onoga kako smo navikli da izgledaju filmovi o narko dilerima u favelama. Na sve to, SHEEPLE uprkos “internacionalno” prepoznatljivom settingu uspeva da ponudi potpuno autentičan iranski mentalitetski i kulturalni sklop.

Seyyedijev rediteljski postupak je izuzetno savremen i SHEEPLE se ni po čemu ne razlikuje od nekog evropskog ili latinoameričkog filma smeštenog u ovakav milje, ni po kadriranju, ni po tehničkoj usavršenosti, ni po tempu. U tom pogledu, možda će puristi reći da su Iranci izgubili ono što ih je činilo autentičnim, ali SHEEPLE je film koji bez ikakve ograde može da se tretira kao pitak i u teoriji komercijalan film na bilo kom mestu.

Po izlasku u Iranu ostvario je odličnu gledanost i zauzeo prvo mesto na box officeu, zaradivši oko 36 milijardi riala za deset dana što je oko 750 000 evra. Nadam se da će ovaj film u nekoj formi postati dostupan i našim gledaocima, naročito ako uzmemo u obzir da je Filmski centar Srbije zabranio MEZIMICU a čak i Iran otvara svoje ekrane za “kontroverzne” sadržaje u formi komercijalnog filma.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.042
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12777 on: Yesterday at 20:29:45 »
THE GILLIGAN MANIFESTO Cevina Solinga je dokumentarni film sa tezom da je serija GILLIGAN'S ISLAND bila promocija komunizma. Cevin Soling polazi od ove zanimljive teze a onda je dosta neuspešno ilustruje tako što pravi dokumentarni kolaž kojim objašnjava šta je Hladni rat, šta je komunizam i šta je GILLIGAN'S ISLAND. Nakupljajući scene koji bi trebalo da potkrepljuju njegovu tezu on pokušava da je dokaže, ali su dati sagovornici dosta šturi, nijedan od autora serije ne razrađuje Solingovu misao, dočim akademski stručnjaci mahom objašnjavaju šta je komunizam i na koji način se nije dobro razumeo u Americi.

Solingov film polazi od zanimljive teze ali je svojim rediteljskim postupkom razvodnjava, a potom je na kraju ipak nedovoljno dokazuje. Otud THE GILLIGAN?S MANIFESTO nije značajan čak ni za fanove ove serije.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam