Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1542123 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12900 on: 28-02-2019, 12:40:45 »
LORDS OF CHAOS Jonasa Akerlunda je zanimljiv već po tome što je to pokušaj bivšeg bubnjara Bathoryja da ispriča priču o nastanku norveškog black metala i ekipi okupljenoj oko Helvetea i benda Mayhem.

Dakle, svi su tu, i Dead i Varg Vikernes i Faust iz Emperora i naravno Euronymous koji je dat kao centar priče. Akerlund se opredelio za vrlo zanimljiv postupak. Naime, LORDS OF CHAOS je skoro pa komedija, lagana, mladalačka priča o grupi mladića koji su poverovali u vlastitu žvaku i počeli da prenose svoje metalske i okultističke tripove u stvarnost, ruše i pale crkve, pa na kraju i da ubijaju.

Ta odluka je umnogome pomogla Akerlundu da iskaže svoj stav prema temi - dakle, za njega su rodonačelnici norveškog black metala gomila povodiljivih i nezrelih klinaca, i samo je na taj način mogao da snimi film koji neće biti spomenik onome što su radili, i neće im dati legitimitet.

Zbilja, svaki drugi pristup bi dao neku vrstu legitimiteta njihovim postupcima. Da je ovo triler ili možda horor, ispalo bi da su oni bili neke autentične psihopate u kontaktu sa nekakvim Zlom u sebi. Da je reč o naturalističkoj drami, delovalo bi kao da su to otpadnici od društva, ali Akerlundov stav je da su oni ipak prevashodno klinci i budale.

Rory Culkin kao Euronymous i Emory Cohen kao Varg su dosta solidni, naročito Cohen koji i u ovom okolnostima pokazuje da je ozbiljan karakterni glumac koji je u stanju da brani lik u svakim okolnostima. Jack Kilmer se dosta lepo snašao u sporednoj ulozi Deada koji zapravo pomaže Mayhemu da se nametne na sceni svojom istinskom traumom i patologijom.

U vreme BOHEMIAN RHAPSODYja, prisustvujemo velikom oživljavanju rock’n’roll biopicova. Pred nama je DIRT o Motley Crueu a potom i ROCKETMAN o Elton Johnu, od svakog od tih filmova dosta očekujem. Međutim, možda sam ponajviše očekivao od LORDS OF CHAOS, naročito zbog Akerlunda kome je scena poznata i koji ume da se rediteljski raspusti i pravi zanimljive stvari.

Kada se odlučio da priču o Mayhemu istretira kao kombinaciju rutinskog rock’n’roll biopica i Braće Coen, usmerio se prema rezultatu koji neumitno deluje manje zanimljiv od onoga što je potencijal materijala. Stoga, poštujem njegovu odluku da ne da legitimitet Vikernesu, ali isto tako osećam se pomalo uskraćenim jer je postupak u ovom filmu više inteligentan u analizi nego zadovoljavajući u toku gledanja.

Jedan od načina da se stvori distanca u odnosu na autentične događaje jeste i to što je engleski jezik lingua franca ove priče, i to je dodatno ubilo svaku moguću sirovost.

Paradoksalno, Mayhem je dobio biopic koji se po političkoj korektnosti i artificijelnosti može meriti sa onim koji je dobio Queen. I za ljubitelje rokenrola mislim da je neizbežan, uprkos svim svojim manama.

* * 1/2 / * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12901 on: 28-02-2019, 16:50:38 »
L’EMPEREUR DE PARIS Jean-Francoise Richeta je film u kom Vincent Cassel igra Vidocqa kada je bio na prelazu iz bitange u jednog od najznačajnijih policajaca u francuskoj istoriji. Reč je o krimiću koji je fokusiraniji na konkretnu situaciju u životu glavnog junaka i na slučaj kojim se on bavi nego na biopic i građanje nekakvog odseka iz istorije tog čoveka. U tom pogledu, L’EMPEREUR DE PARIS bi se cinično mogao definisati kao Vidocqov origin story iz kog bi mogao izrasti i nastavak.

Međutim, ono što L’EMPEREUR DE PARIS svakako nije, to je MESRINE, dakle ovo nije tako jak, dubunski zahvat, ni karakterno ni istorijski. Kako rekoh, ovo je priča o transformaciji Vidocqa kroz jedan slučaj, i kao takav ovo je “mali krimić” smešten u epohu koja sama po sebi zahteva nešto gromoglasnije priče.

Pariz Napoleonovog vremena, u Richetovoh interpretaciji nosi nešto Scorseseovog GANGS OF NEW YORK. Richet je raspoložen da prikaže korozivnost, od načina života do načina smrti, tako da ni ubistva i obračuni nisu musketarski već mučki, krvavi, sa dosta pokvarenosti, bola i blata.

Richetovi junaci su ponovo otpadnici, ovog puta bitanga koja želi da se legalizuje i slično MESRINEu imamo element povezanosti “duboke države” sa kriminalom, a u tom svetu hulja, kurvi, propalih aristokrata i psihopata koje predvode bande, nudi se dosta akcenata. Zato u pojedinim momentima L’EMPEREUR DE PARIS ima tendenciju da postaje ravan pošto se događaji brzo smenjuju i ne da se puno prostora likovima da dišu.

Vincent Cassel nosi film i dobro znamo da on to može. Richet i Cassel u ovom ostvarenju daju svoj prepoznatljivi pečat filmu epohe koji u francuskom filmu nismo često gledali u ovakvom ključu.

Za razliku od Pitofovog hiperestetizovanog eskcesa VIDOCQ, ovo je mnogo bliže ideji “povišenog realizma” kojom Richet jako dobro vlada.

Ipak, uprkos svim dark and gritty momentima, Cassel i Richet su u sve uneli i diskretnu dozu humora, tako da L’EMPEREUR DE PARIS može biti solidan crowd-pleaser za publiku koja je sklona da se okupi na francuskom filmu.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12902 on: 01-03-2019, 13:09:03 »
ICH WAR ZUHAUSE, ABER Angele Schanelec je dobitnik Srebrnog medveda za režiju u Berlinu i jedan od onih filmova gde nastupa potpuna disocijacija moje percepcije filma. Dakle, ovaj film zaista spada u nešto što ja ne mogu ni na jednom i ni po jednom osnovu da razumem ili vrednujem, pošto ako bih morao, smatrao bih ga amaterizmom, a kako me realnost očigledno demantuje onda je časnije reći da ja to ne mogu da ispratim i da do toga ne dobacujem.

Naime, ICH WAR ZUHAUSE, ABER je film mahom dugih statičnih kadrova, mada nije uvek takav, u kome glumci teatralno, mahom statično, mada ne uvek tako, pokušavaju da izgrade nekakve likove, mada ne uvek to, i zanemaruju narativ, mada baš ne uvek, i tako sve u krug.

Svakako da oni koji prate film treba da vide ovo ostvarenje kao informaciju o tome šta se zbiva u svetu, ali neka se spreme da tom slikom možda neće biti baš zadovoljni...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12903 on: 03-03-2019, 17:16:14 »
LET’S BE COPS Lukea Greenfielda je komercijalno uspešan primerak meni izuzetno dragog žanra a to je buddy cop komedija. Ovog puta akcije ima manje, ali je ima, i sporadično je čak dosta cool, a ni junaci baš nisu policajci već dva losanđeleska luzera koji kreću da se prerušavaju u policajce i neumitno dolaze u situaciju da moraju da rešavaju pravi kriminalistički slučaj.

Jake Johnson i Damon Wayans Jr. nemaju tu dozu harizme koja potrebna za punokrvne leadove ali obojica su NADOMAK da je imaju. Johnson je uostalom par godina kasnije bio otkrovenje u komediji TAG Jeffa Tomsica. Ali ovde je još uvek bio kao neki knock-off Jacka Blacka nego potpuno izgrađen komičar. S druge strane, Damon Wayans Jr. je sin protagoniste LAST BOY SCOUTa i izgleda kao da iver nije pala daleko od klade, i u glumačkom pogledu pružio je sve što treba ali čini mi se da mu nedostaje još malo da postane istinski upečatljiv.

Zaplet je generic ali zabavan, film je dinamičan, a čak i kada nije duhovit, zabavan je.

Na kraju, LET’S BE COPS ne uspeva da pređe taj Rubikon i ispadne upečatljiv film koji će se izdvojiti ali dok traje, reč je o korektnom programmeru starog kova u kome Luke Greenfield pokazuje odbljeske dečka koji je mnogo obećavao u filmu GIRL NEXT DOOR.

Inače, zanimljiv detalj - klub u kom se okuplja lokalna imigrantska mafija zove se TIRANA.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12904 on: 04-03-2019, 03:33:11 »
THE WHITE CROW Ralpha Fiennesa je film koji automatski proizvodi animozitet kod srpskih filmskih radnika, u najmanju ruku zato što je nastao uz veliku i potpuno vaninstitucionalnu pomoć Vlade Srbije, farsično uzimanje državljanstva od strane Fiennesa i kasnije zahvaljivanja Aleksandru Vučiću. Međutim, čak i ako se odmekanemo od tog oporog utiska, nažalost reč je o slabom, konfuznom i površnom biopicu koji krajnje monotono prikazuje mladost Rudolfa Nurejeva, sve do njegovog prebega na Zapad.

Deo publike će sigurno biti razočaran time što nije prikazan Nurejevljev razobručeni queer život, druženje sa figurama kao što Freddie Mercury i Gore Vidal, i velike ljubavi sa muškarcima koji su kao i on umrli od AIDSa. Ostatak će biti razočaran time što Fiennes ne uspeva da dočara ni korene toga zašto je Nurejev bio tako jedinstven plesač, niti nudi vizuelni spektakl njegovog nastupa.

U glavnoj ulozi je ukrajinski plesač ali maltene nije ni morao da bude jer u Fiennesovom filmu ima vrlo malo baleta a i to što ima je krajnje skromno i konvencionalno snimano.

Ova multilateralna produkcija snimljena je u skromnim uslovima, uključuući i značajan input srpske ekipe. Tretman lokacija je često maltetne kao pokušaj da se lik zapljune na nekom mestu dok se ne preseli u enterijer koji može da se snima bilo gde.

Čudno je da je ovakav konfuzan scenario isporučio inače dosta pouzdani britanski pisac David Hare koji je jedna od kultnih ličnosti njihove televizijske drame ali i filmske scenaristike.

Nisam siguran kome je namenjen ovaj film ali deluje mi da niko njime neće biti zadovoljan.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12905 on: 04-03-2019, 16:22:22 »
ISN'T IT ROMANTIC Todd Strausa-Schulsona je parodija i dekonstrukcija romantične komedije u kojoj Rebel Wilson igra junakinjju čiji se svet posle udarca u glavu pretvori u romantičnu komediju i ona, kada toga postane svesna kreće da koristi svoje poznavanje žanra kako bi se iz njega nekako izvukla.

Kada se kastuje Rebel Wilson za glavnu ulogu, jasno je otprilike šta će biti izvor humora i Todd Straus-Schulson je već radio sličan film u FINAL GIRLS, pa znamo i dokle on dobacuje. Kao major film sa jačom kontrolom studija, ISN'T IT ROMANTIC je srećom nešto efikasnji, ozbiljniji i studiozniji, ali to su manje više okviri u kojima se kreće.

Adam Devine i Liam Hemsworth igraju muškarce koji uokviruju ovu romantičnu komediju koja to ne želi da bude u suštini jeste. Todd Straus-Schulson uspeva da inscenira nekoliko energičćnih mjuzikl-numera, i da se potrudi da film bude interesantan u svojo parodiji glossa iz romcoma, ali sve to je daleko od Peytona Reeda i DOWN WITH LOVE.

U svakom slučaju, ISN'T IT ROMANTIC se ispostavio kao dobitnik na box officeu iako mu je koproducent i nosilac rizika Netflix uz New Line. Ovaj film je daleko od njihove prethodne briljantne saradnje THE BABYSITTER, ali nema mu se puno zameriti.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12906 on: 04-03-2019, 16:39:51 »
LES CONFINS DU MONDE Guillaume Niclouxa je priča o francuskom vojniku u Indokini 1945. godine i opsesivnoj želji da se osveti vijetminovskom revolucionaru kog smatra odgovornim za japanski masakr jedne kolonijalne naseobine u kojoj mu je ubijen brat.

LES CONFINS DU MONDE dešava se u zanimljivo vreme, Francuska je izmučena Drugim svetskim ratom a već mora da vojno interveniše u kolonijama, tamo šalje trupe sastavljene od veterana ali i stranaca, premda ovaj film ne istražuje tu temu previše. Međutim, rane Drugog svetskog rata se osećaju u Indokini, i prenose se iz jedne traume u drugu.

Nicloux je reditelj koji se do sada bavio najrazličitijim žanrovima i jasno je da imamo posla sa solidnim zanatlijom. Nažalost, kada postavi ovu priču, ona ni u pogledu scenarija, ali ni u pogledu režije ne ide nikuda već postaje epizodična, pomalo proizvoljna, ravna, studija karaktera u kojoj postepeno zaboravljamo šta nas je zainteresovalo da gledamo sve ovo.

LES CONFINS DU MONDE je prijatan za gledanje, snimljen je na egzotičnim lokacijama, ali nažalost, sav taj trud i dar mogao je biti i bolje iskorišćen.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12907 on: 06-03-2019, 17:18:14 »
MANYEO je pokušaj Hoon-jung Parka da uđe u Young Adult trku, i to sa filmom koji u svom naslovu naglašava da je CHAPTER 1. Kako stvari stoje, ovaj film je imao dovoljno veliki box office uspeh da će verovatno imati i CHAPTER 2, ali ostaje pitanje da li Hoon-jung Park treba da se bavi ovim.

Naime, MANYEO je relativno generic priča o devojčici koja je pobegla iz instituta za genetsko kreiranje dece-ubica i posle deset godina ostavlja tragove na osnovu kojih je ti zlotvori lociraju.

I to je manje-više to.

Prva polovina filma bavi se građenjem njenog lika u "civilstvu", u formi teen dramedije. U drugoj polovini se rasvetljava njena prošlost uz jedan impresivan akcioni set-piece. Uprkos tome što se može tumačiti kao lapidarna stand alone priča, MANYEO nema neki naročit kvalitet kao delo ako se ne bude razvijao dalje.

Hoon-jung Park je na ovom filmu radio sa solidnom ekipom i rezultat je pristojan, ali čini mi se da je zapadna kritika prehvalila ovaj film koji nažalost ne nudi ništa naročito novo u odnosu na slične holivudske YA formule.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12908 on: 10-03-2019, 02:16:31 »
CRAZY ALIEN Hao Ninga je kineski blokbaster koji je zaradio preko 300 miliona dolara na njihovom tržištu. Reč je o trećem delu trilogije CRAZY Hao Ninga koju ne čine direktni nastavci ali svakako su to poetički pvezani filmovi.

Snimljen je po prozi kineskog pisca Cixin Liua, i govori o vanzemaljcu ETjevskog oblika koji pada na Zemlju i upliće se u život nervoznog dresera majmuna. Ubrzo u celu intrigu se upliću dreserov prijatelj, američki obaveštajci i sam majmun sa kojim je sarađivao.

CRAZY ALIEN je kineska komedija snimljena sa visokim tehničkim zahtevima i ogromnim budžetom za ovu vrstu filma koji ga po onome što su produkcioni kapaciteti i tehnološki izazovi približava TEDu Setha MacFarlanea. U tom smislu, zaista je fascinantno videti lokalnu kinesku komediju snimljenu sa takvim budžetom, a opet box office rezultat pokazuje da je investicija opravdana.

Pritom, Hao Ning u režiji svemu prilazi neobično ležerno, i to čini ovaj film vrlo specifičnim. Da, vanzemaljac je lik ali to ne znači da Hao Ning tome robuje, i CRAZY ALIEN deluje gotovo “autorski” po tome kako je relaksiran spram svoje tehničke i budžetske ambicije. U ttom pogledu CRAZY ALIEN praktično nema premca nigde na svetu pa ni u Holivudu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12909 on: 10-03-2019, 02:17:33 »
22 JUMP STREET Phila Lorda i Christophera Millera donosi izvesni napredak u odnosu na 21 JUMP STREET premda je ovaj serijal i dalje slabiji od zbira svojih sastavnih delova. Film je i dalje sitkomast ali je nešto duhovitiji i dinamičniji, a Jonah Hill i Channing Tatum ovde dobijaju dobrog sparing partnera u Wyattu Russellu koji pravi jednu vrlo šarmantnu rolu.

Nažalost, uprkos tome što Miller i Lord dodaju nekoliko meta slojeva na ovu priču, to ne pomaže mnogo u prevazilaženju osnovnih nedostataka u njihovom postupku. Zanimljivo je da su njih dovjica otpušteni sa STAR WARS filma SOLO i da ga je na kraju snimio i potpisao Ron Howard. Iste godine kada je SOLO izašao, bio promašaj ali relativno prihvaćen od kritike, mada bez njih, Lord i Miller su sproveli do kraja animirani reboot SPIDER-MANa kao scenaristi i producenti.

Dakle, koliko god se ne snalazili u igranoj formi (barem za sada), u isto vreme su uspeli da se nametnu kao veliki reformatori visokobudžetne animacije. Takvi rezultati u animaciji naravno čine da i dalje želim da vidim šta mogu da naprave u igranoj formi, ali kao i prvi film, tako i 22 JUMP STREET ukazuje da za sada ne treba da menjaju day job, iako je ovaj nastavak razvalo na blagajnama…

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12910 on: 10-03-2019, 18:58:14 »
RACETIME je kanadski animirani film koji su režirali Benoit Gudbout i Francois Brisson pod supervizijom Jean-Francois Pouilota. reč je o nastavku filma SNOWTIME ali se na prehodnom filmu u promotivnom materialu ne insistira previše i ja sam ga gledao bez teškoća kao standalone film.

Faktura slike ne dobacuje do vrhunskih primeraka američke animacije velikih studija, ali to su zaista minorni detalji u odnosu na celinu koja je odlična. Dizajn likova je efektan, simpatični su i vrlo komični, ključ stilizacije junaka koji su karikaturalni u odnosu na prirodu i na tehniku koja igra jako važnu ulogu u priči je precizno i valjano definisan, a mala i relativno jednostavna priča o rivalstvu dva dečaka koji konstruišu trkačke sanke je fino razrađenja u višeslojni message movie za decu bez dociranja i velikih pretenzija.

Za razliku od mnogih neameričkih dečjih filmova, RACETIME je opredeljen za zabavu, veseo dizajn, prijatan vizuelni spektakl, nema melanholije, ali ni nekakvog destruktivnog eskapizma što mu daje prijatan balans američkog i neameričkog pristupa.

Kadriranje je inventivno, montaža je dinamična, a film je prikazivan i u 3D tehnologiji, mada nemam iskustva kako u njoj izgleda. U svakom slučaju, gledano u kućnim uslovima izgleda kao film koji bi se lako mogao pogledati i u bioskopu.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.979
Re: The Crippled Corner
« Reply #12911 on: 10-03-2019, 22:53:38 »
Captain Marvel je prilično uspešan. Nadam se da sutra napišem opširniji osvrt ali za sada: ovo je film koji zapravo odlično spaja kvalitete "manjih" Marvelovih filmova poput Dr Strangea ili Ant-mana sa epskijom ambicijom nekakvih Thorova i slično. Zadovoljniji sam nego što sam očekivao.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12912 on: 10-03-2019, 23:13:04 »
Captain Marvel je prilično uspešan. Nadam se da sutra napišem opširniji osvrt ali za sada: ovo je film koji zapravo odlično spaja kvalitete "manjih" Marvelovih filmova poput Dr Strangea ili Ant-mana sa epskijom ambicijom nekakvih Thorova i slično. Zadovoljniji sam nego što sam očekivao.

Baš se radujem. Fleck i Bodenova su odlični reditelji, drago mi je da su se snašli...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.979
Re: The Crippled Corner
« Reply #12913 on: 11-03-2019, 06:11:04 »

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.979
Re: The Crippled Corner
« Reply #12914 on: 11-03-2019, 15:17:57 »
Captain Marvel je primer kako Marvelova produkcija inteligentno skalira svoje projekte tako da iako ovde na meniju imamo jedan od njihovih „manjih“ filmova – poput Dr Strangea, Ant-mana, pa i, makar pre nego što je eksplodirao globalnom popularnošću, Guardians of the Galaxy – njegov značaj unutar MCU simulakruma je izdignut na jako visok nivo spretnim rukovanjem motivima i komadićima zapleta u velikom filmu kao što je bio Infinity War. Tako Marvel sada ima film koji je ubedljivo poharao blagajne tokom proteklog vikenda (150 miliona domaćih dolara i još više od 400 inozemnih), ali i ubedljiv kulturni artefakt koji se, uprkos tome što nije spektakl na nivou Infinity War pa ni Black Panther, tako snažno insertuje u zeitgeist i aktuelnu konverzaciju (o kulturi, politici, identitetima, bla bla bla) da nema više nikakve sumnje u to da svet superherojske filmove više ne posmatra kao komadiće kempi eskapizma već kao relevantan deo rasprave o ljuckom stanju, sa sopstvenim, prepoznatljivim kodovima i jezikom. A što smo mi koji čitamo stripove ionako govorili sve ove decenije. 


Pritom, naravno, Captain Marvel nije nekakvo remek-delo feminističke kritike ili akademske eksploracije socijalnih identiteta i konstrukata – naprotiv, u tom domenu on je sasvim na liniji dobronamerne  i dobro vođene, u krajnjoj analizi eskapističke fantazije – kao što nije ni remek-delo kinematografije. Ali opet, kao što ja to uvek ponekad kažem, kontinuitet je čudo i činjenica da Captain Marvel dolazi kao tek najnoviji iskaz u filmskom serijalu koji sada cela planeta prati više od jedne decenije, sa konverzacijom koja se u njemu razvija u različitim pravcima, naprosto amplifikuje poente i poruke ovog filma, rezonirajući snažno sa idejom da, ako su superheroji danas globalni mejnstrim (a, dajte da se složimo, očigledno jesu) onda oni imaju ne samo mogućnost već i praktično dužnost da govore različitim glasovima i osvetle različite aspekte herojstva. Ne da sad želim da zvučim kao neki ozbiljan akademik ali stripovska superherojština je, pogotovo od kada je šezdesetih godina prošlog veka Sten Li maltene svojeručno izmislio srebrno doba upravo bazirana na ideji da se više ne prikazuju idealizovani „ubermensch“ modeli masama za divljenje već relatabilniji, konfliktniji i, za ovu priliku bitno, raznolikiji heroji sa diversifikovanim socio-političkim (i etničkim) pozadinama. Nije, naravno, da raznolikosti nije bilo i ranije, ali apsolutno bi pogrešno bilo ne prepoznati da su revolucionarne šezdesete proizvele drugačiji superherojski senzibilitet koji je išao u korak sa drugim društvenim promenama.
 
Razume se, lik Carol Danvers je i nastao šezdesetih, da, te fatalne 1968. godine ali, a ovo je takođe bitno, generacija koja je u šezdesetima upijala emanacije ondašnje revolucionarno inklinirajuće kontrakulture je generacija koja je sedamdesetih pisala superherojske stripove i dalje nastavila da menja senzibilitet, teme i ton konverzacije. Tako da, iako je Carol Danvers formalno kreirao Roy Thomas, tek kada su počeli da je krajem sedamdesetih pišu Chris Claremont i Gerry Conway, ona je postala to „čudo“ koje i danas simboliše. Claremont je, naravno, scenarista koji je materijalizovao sve donekle latentne metafore o mutantima kao predstavnicima društvenih manjina pišući Uncanny X-Men, ali Conway je čovek koji je praktično svojeručno okončao srebrno doba ubivši Gwen Stacey u Spajdermenu i koji je bio veoma zainteresovan da od Carol Danvers napravi feminističku ikonu kakvu makar Marvel u to vreme nije imao.
 
Brz kviz: lik Carol Danvers postoji već pola stoleća i internet je, sigurno ste primetili, zatrpan feminističkim memima koji koriste njen predložak u liku Kapetana Marvela – šta mislite, otkada je Carol Danvers zapravo Captain Marvel? Od šezdesetih godina? Od sedamdesetih? Možda od dekadentnih osamdesetih? Ako ste rekli „od 2012. godine“ ja vam čestitam na poznavanju savremenog Marvelovog kontinuiteta i vi ste sigurno svesni kakve zabavne komade pravnog balasta nosi sa sobom ova kombinacija titule i imena, ali o tome da su istorijski postojala dva Kapetana Marvela u dve konkurentske izdavačke kuće možemo da pišemo kada Shazam! Dođe u bioskope, to je svakako narativ primereniji tom filmu.
 
Za ovu priliku je bitno da ukažemo sledeće: originalni superherojski alter-ego Carol Danvers je bio Ms Marvel i ovo JESTE bio snažan napor Claremonta i Conwayja da strip ovenčaju feminističkim oerolom jer se, verovali ili ne ova kontrakcija krajem sedamdesetih smatrala feminističkim simbolom. „Ms“, uostalom, implicira da samo znate da je osoba o kojoj pričate ženskog pola, bez prejudiciranja njenog bračnog statusa (i danas se zvanično koristi kao jedini prihvaćen način da se govori o ženama u zvaničnim dokumentima, recimo, Evropske unije). Ona je kasnije menjala superherojska imena (bila je i Binary i Warbird) pa se vraćala glavnom nadimku ali svo to vreme jeste bila deo važne konverzacije o ženama kao (super)herojima, sa jedne strane prikazujući asertivnost i set moći koji su je stavili u gornji ešelon Marvelovih likova, ali sa druge noseći različite vrste bagaža – od činjenice da je moći dobila direktno od (tadašnjeg) Kapetana Marvela (što su ženski čitaoci još tada zamerali ukazujući na trend da se ženski lik kreira prostom derivacijom iz postojećeg muškog), preko  seksualnog napada koji je pretrpela pa do alkoholizma. Jedno je sigurno – za sve ove decenije Carol Danvers je izrasla u višeslojan lik koji više nije prosta poster-devojka pop-feminizma nego karakter sa mnogo personalnih detalja i, pogotovo otkada jeste Kapetan Marvel, lik u kome se prelama mnogo aspekata politike (rodne i druge).
 
Hoću reći, za film od jedva malo iznad dva sata napisan i režiran od strane dva Sundance personalitija, Captain Marvel je imao zastrašujuće mnogo materije da sažvaće i zastrašujuće mnogo prostora da se naprave prestupi i greške. No, Bodenova i Fleck su se pokazali kao ne samo dorasli Marvelovoj formuli već i kao vrsne zanatlije koje komplikovanu priču o identitetu, moći i odgovornosti uspevaju da jasno i ubedljivo provuku na pozadini još komplikovanije priče o kosmičkom ratu, sukobljenim vanzemaljskim rasama od kojih svaka ima svoju politiku (pa i politiku tela) i istoriju i da to sve još bude i 1) period piece smešten u devedesete, kao i 2) prikvel za sve druge Marvelove filmove (sem za prvog Kapetana Ameriku, obvijsli).
 
Ovo uopšte nije mali uspeh i režiserski tandem je demonstrirao spretnost u urednom kompartmentalizovanju elemenata zapleta tako da se film razbije na prirodne celine a gledalac uvede u problematiku rata između Krija i Skrula, da dobije misteriozni glavni lik sa amnezijom i njegovu priču unazad i unapred kroz vreme, da se u sve uvežu mlađe verzije agenata Kulsona i Fjurija tako da događaji iz ovog filma dobiju težinu na osnovu onoga što već znamo iz „budućnosti“, plus da na najprostijem nivou ovo bude jedna suštinski svedena drama između pola tuceta likova koji imaju jasne i ubedljive lične motivacije za učešće u radnji.
 
Nije ovo, naravno, sad neko kinematografsko čudo, film je prilično površan u mnogim svojim elementima – od toga kako se susret Zemljana sa vanzemaljskim kulturama brzo apsorbuje, preko klasičnih how-convenient momenata sa likovima koji se oportuno pojavljuju gde to zapletu najviše odgovara, pa do psihologije glavne junakinje koja uprkos dubini što je projektuje zapravo kad god zatreba ispada korisno prostačka (naročito vidljivo u prelomnom trenutku filma kada se razotkriva prava priroda rata) – ali opet, rečima mog kuma odmah posle projekcije: „u odnosu na Akvamena, ovo je Bergman!“. *
 
*Imati na umu da je moj kum donekle sklon izražavanju u hiperboli
 
Verovatno je indi senzibilitet ovde bio presudan za to da mnoga rešenja koja su autori odabrali hvataju na šarm: često se komplikovani koncepti u filmu koji imaju potencijal da opterete radnju i uspore akciju gurnu u stranu uz neku simpatičnu šalu koja svojom energijom lakog apsurda premosti sumorni racionalistički pristup čitanju filma. U istom smislu, iako je ovo visokooktanska akciona priča sa scenama na nekoliko planeta, atraktivnim set pisovima dogfajtinga i čestom tučom pesnicama (i fotonskim snopovima), on jako uspešno prodiše kada likovi imaju priliku da stoje (ili sede) i pričaju – Bodenova i Fleck znaju kako da humanizuju praktično svakog od likova, uključujući negativce (pa čak i one negativce koji nisu, tehnički gledano, ljudi – Annette Bening je ovde raskošna u svojoj minijaturi) i mada je osnovna poruka priče veoma hipi, ona se lepo plasira.
 
Scenario ovde umešno kombinuje motive ratovanja, izbeglištva, sukoba kultura, potrage za superiornom tehnologijom koja može biti korišćena i za rat i za mir ali film glavni pančlajn pravi na vizuelnom planu kada Skrule, neprijatelje poznate po svojoj sposobnosti menjanja oblika i „simuliranja“ drugih prikaže na gomili, u svojim osnovnim formama, ali i primetno međusobno različite. Scena sa skrulskim apatridima je tako uspela jer se ruši ideja o monolitnom „drugom“ – koga smo do tada videli prevashodno baš kroz monolitnost vojne jedinice – i prikazuje da drugu kulturu (naciju, rasu…) zapravo čini skup više individualnih, međusobno različitih identiteta – a ovo se prikazuje vizuelno i kroz akciju, ne kroz ekspozitorno objašnjavanje.
 
Drugde je film „bukvalniji“ ali ne manje efektan. Poreklo moći Carol Danvers (ovo je, na kraju krajeva i origin story) je odrađeno veoma vešto i ne samo da postoji jasna referenca na strip-predložak već je i manifestno raskinuto sa idejom da bi poreklo moći bilo vezano za prethodno postojećeg muškarca-sa-moćima. Moći ovde dolaze kroz kombinaciju superiorne tehnologije koju kreira  žena koja je a) vrhunski naučnik i b) levičar-idealista, te požrtvovane lične prirode druge žene celog života primoravane da dokazuje muškarcima kako zaslužuje da bude među njima i radi stvari koje i oni rade. Ovo je spoj vrlo low-level feminističkih ideja, sklopljen praktično programski i mada film u ovome nije nužno suptilan (imamo montažu najvažnijih momenata iz života Carol za svaki slučaj) on je opet efektan i rezonira, uostalom sa iskustvima koja je veliki deo gledateljki bez sumnje imao. Kao eskapistički iskaz kojim se ženama pokazuje da mogu da budu i moćne i uspešne i heroine u medijumu tradicionalno vođenom od strane muškaraca, on je veoma uspešan i snažan.
 
Naravno, na internetu imamo celu tu zamornu „kontroverzu“ kako je film antimuški, kako su izjave Brie Larson mizandrične (jer je rekla da je boli kuras šta beli muškarci misle o filmu koji, očigledno, pravi jak napor da se obrati prevashodno mnogim drugim populacijama), pa onda rivju bombovanje (pre premijere, naravno, što je Rotten Tomatoes nateralo da promene svoj sistem ocena) i ultimativni čin pasivne agresije od strane alt-rajtovih uzdanica a u formi kampanje da se umesto Captain Marvel ide da se gleda Alita „jer taj film ne mrzi otvoreno polovinu svojih gledalaca“. Naravno, ja razumem ideju da beli, muški gikovi sebe vide kao silu koja je ovaj medijum stvorila a onda godinama gledaju kako se taj medijum umiljava drugima a njih, eto, ume i da oštro prezre, ali, mislim, niggas please, koliko treba biti pun predrasuda i uostalom nesiguran u sebe pa u ovome videti nekakvu ugroženost… Kao beli muškarac koji celog života čita superherojske stripove mogu da kažem da mi je ideja da se ovaj medijum proširuje tako da zahvati i druge slojeve publike sasvim bliska i da zaista ne mogu da kažem da je sadržaj namenjen „meni“ poslednjih godina postao deficitaran.
 
U nekom tehničkom pogledu, činjenica da je ovo „manji“ film se možda ogleda u tome da su specijalni efekti relativno kičasti a scenografija relativno jeftina. Nakon poslednjih nastavaka Thora i Guardians of the Galaxy, da ne pominjem Black Panther i Infinity War, Captain Marvel deluje svedenije i manje raskošno u ovim domenima. Opet, ne bih rekao da je standard kvaliteta ovde umanjen koliko da film naprosto ima manje ambicije da gledaoca obara s nogu scenografijom, kostimima i specijalnim efektima. U neku ruku ovo je dakle, više Star Trek nego Star Wars pristup, gde su kostimi i tehnologija prisutni ali najveći deo posla ipak imaju da obave glumci, mada sa druge strane moramo da imamo i atraktivne akcione scene pa onda tu bude puno CGI šareniša, letenja i kojekakvih zraka koji lete unaokolo. Opet, akcija je sasvim korektno snimljena. Fleck i Bodenova zapravo bolje rade te neke „nemoguće“ scene letenja, borbi u vazduhu i lasera koji piče nego klasičnu tuču. Tuče su ovde ipak, sasvim korektne i mada se priklanjaju standardnoj holivudskoj montaži u kojoj gledalac stalno biva podsećan u kom momentu se zamenjuju glumac i kaskader, sve to bude dinamično i brzo proleti tako da je u skladu sa tim nekim lakim tempom filma i ispunjava svoju svrhu. Takođe, kako je ovo film o ženi sa supermoćima, borbenu koreografiju ne moramo optuživati da je nemaštovita i da nisu napravljene pametne korekcije za razliku u masi i konstituciji.
 
Glumački, Larsonova je daleko od neke veličine, ali je dobro vođena od strane režisera i uspeva da projektuje tu personu kojoj je na prvom mestu akcija, delanje i asertivnost a da istovremeno pristojno proda i te neke humorističke momente što služe da premoste moguće nelogičnosti u scenariju. Koliko je neophodno da ona ovde dramski glumi – a ima scena drame i traume – ona to odradi korektno, ali je možda važnije da ima dovoljno hemije između nje i Jacksona koji opet, veoma uspelo igra mlađeg i zelenijeg Fjurija. Opet, pomenuta Annette Bening i pogotovo Ben Mendelsohn služe da pokažu i malo „dublje“ glume i ovo su solidni hajlajti filma koji se u njima priseća indie pedigrea svojih autora.
 
Captain Marvel je dovoljno nenametljiv period piece – ima ovde gomile referenci na grandž, flanelske košulje, video klubove, CD ROMove i ostali asortiman devedesetih (uključujući aluziju na Mall Rats od koje se Kevin Smith rasplakao, kako smo videli pre neki dan) da se ljudi svako malo gurkaju u bioskopu i smeškaju, ali ovo na kraju dana nije toliko bitno što se tiče glavnih likova – niti iko od njih nosi frizuru koju bismo refleksno povezali sa 1995. godinom, niti su tu neke bitne sociopolitičke opservacije koje bi opravdavale smeštanje u ovu deceniju. Film, ako ništa drugo, zapravo mene određenim rešenjima i aluzijama podseća pre svega na Terminatora (prvog i drugog) ali ponovo ne na neki napadno nostalgični način. Dobro, izbor muzike na soundtracku me je instant podsetio koliko sam mrzeo MTV devedesetih i tu neku klasu bendova koji su se pojavili na razmeđi nezavisne muzike i globalnog mejnstrima ali to je mnogo više problem sa mnom nego sa filmom.
 
U sumi svih stvari, Captain Marvel je mala i uredna cigla u Marvelovoj decenijskoj građevini, film koji uspešno povezuje neke ljude sa nekim mestima (ako ste se ikada pitali kako je Fjuri izgubio oko, imate sreće!) dok istovremeno legitimizuje prvog ženskog superheroja sa najvišom klasom supermoći (Official Handbook of the Marvel Universe još u izdanju iz 2009. godine Carol svrstava u istu klasu sa Aresom, Black Boltom i Sivim (dakle mirnijim) Hulkom) i daje mu da igra na centru pozornice. Naravno, kao stari ljubitelj Crne Udovice donekle žalim da njen lik nije taj koji je prvi stigao do solo-filma, ali do sada se pokazalo da Kevin Feige zna šta radi i Marvelova formula još nije proizvela neuspeo film. Captain Marvel je suštinski nebitna epizoda ako sebe smatrate samo kežual gledaocem koga najviše od svega zanima kako će se završiti Avengers: Endgame ali nemate mnogo apetita za pojedinačne likove, no ako ste do sada shvatili da Marvel iznova uspeva da vas privuče dobro sklopljenim pričama čak i kada ide u ekscentrične strane (Dr Strange) ili se iz pozadine bavi političkim iskazima (Black Panther), Captain Marvel bi trebalo da vam se dopadne. Gotovo nepotrebno reći, ali ako imate neku sitnu decu u blizini koju na bilo koji način zanimaju superheroji, ovo je film koji treba da vide, ma kog da su pola.
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12915 on: 12-03-2019, 01:30:20 »
CONDORITO: LA PELICULA Alexa Orrellea i Eduarda Schuldta je ekranizacija čuvenog Pepeovog stripa koji je nadrastao korene u Čileu i postao popularan i značajan u čitavoj Južnmoj Americi. Ovaj strip je meni bio nepoznat ali sam se zahvaljujući ovoj ekranizaciji zainteresovao i obavestio o njemu.

Dakle, reč je o komičnom stripu čiji je glavni junak humanoidni kondor naseljen u svetu zajedno sa ljudima. Strip je smešten u čileansku provinciju i bavi se mahom mešavinom mentalitetske komedije, satire i parodije pop kulture. Film ima zaplet koji polazi iz stripovskog osnova ali ga potom proširuje u jednu SF pustolovinu koja je vrlo duhovita i tehnički solidno realizovana.

CONDORITO je realizovan kao panamerički projekat. Strip je čileanski ali animacija je peruanska. Peruanci su inače poslednjih petnaestak godina ušli ambicioznije u 3D animaciju, a CONDORITO je do sada njihov najambicionzniji projekat, sa budžetom od osam miliona dolara, višestruko skuplji od dosadašnjih pokušaja koje je režirao jedan od dvojice reditelja ovog filma Eduardo Schuldt.

U nekoliko sekvenci CONDORITO parodira INDIANA JONESa, TITANIC i INDEPENDENCE DAY ali to radi efektno i sa merom, nikada ne gubeći svoj identitet.

Ova skromna produkcija naravno dosta zavisi od toga koliko gledalac može da prihvati uslovnosti Pepeovog izvornog stripa. Meni one nisu smetale. No, koliko vidim po kritikama, ceo SF element upravo nije odgovarao ortodoksnim Pepeovim fanovima. Na blagajnama se to nije osetilo i CONDORITO je na kraju bio i panamerički bioskopski uspeh.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12916 on: 13-03-2019, 16:39:50 »
BRIGSBY BEAR Dave McCaryja je vrlo neobična indie komedija o mladom čoveku koji je godinama živeo zatočen u improvizovanom podzemnom skloništu u pustinji dok su ga otmičari ubeđivali da su mu roditelji i da se napolju desila apokalipsa. Otet još kao beba odrastao je u paralelnom svetu između ostalog gledajući lutkarsku dečju seriju BRIGSBY BEAR koju su otmičari snimali samo za njega.

Po izlasku iz zatočeništva i upoznavanja sa roditeljima koji su ga tražii decenijama, ovaj man child odlučuje da sam nastavi snimanje BRIGSBY BEARa koji u međuvremenu stiže na YouTube i stiče kultni status među stonerima i hipsterima.

BRIGSBY BEAR ima dosta indie softvera u svojoj uvrnutosti ali Dave McCary ne podleže indie afektacijama u odnosu prema likovima ili pripovedanju. Priča je čvrsto postavljena, likovi su konkretni i konzistentni sa opštom atmosferom koja se gradi, tako da je McCary odmerio pravu dozu Spike Jonzea koju treba uneti u film. Stoga, BRIGSBY BEAR na kraju ostaje kao quirky indie priča sa jasnom razradom tezom o terapijskom karakteru stvaranja i kinematografije u celini.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12917 on: 15-03-2019, 00:43:00 »
J.C, Chandor je na kraju dobio režiju filma TRIPLE FRONTIER koji je godinama razvijala Kathryn Bigelow sa Markom Boalom kao svoj rediteljski projekat. Na kraju je zbog drugih stvari, ona odustala od filma i potpisala se kao izvršni producent a Chandor je prepravio Boalov scenario i snimio svoj film.

Dok je Kathryn Bigelow trebalo da režira, u opticaju su bile zvezde poput Will Smitha, Toma Hanksa i Jonhhy Deppa, ali na kraju ni Chandorov film nema zanemarljiv star-wattage sa Ben Affleckom, Oscar Isaacom i Charlie Hunnamom u glavnim ulogama. Međutim, ono što ovom filmu nedostaje je rediteljski pečat. Naime, u Chandrovoj varijanti, ovo se pretvara u niskooktansku varijaciju na EXTREME PREJUDICE Waltera Hilla.

Podelu čine glumci koji se u pojedinim slučajevima čak i nedovoljno izdvajaju, recimo Affleck i Isaac, a dijalozi su ravni, manje-više stalno na jednu i po temu o kojima svi govore isto i misle vrlo slično. Ima nečeg strašno jednoličnog, ispraznog, jednodimenzionaslnog u ovom predlošku. I ta svedenost u centru ove priče koju Chandor ne uspeva da uzdigne na neki viši nivo na kraju potapa film.

Naime, TRIPLE FRONTIER kao da u početku možda i želi da bude nekakav film koji će prevazići okvire heist filma, ali se ubrzo pretvara u relativno mlaku varijaciju na temu, u jedan mediokritetski heist picture koji zahteva mnogo veštijeg akcionog maestra i mnogo veštijeg pripovedača da bi se nametnuo na svaremenom tržištu.

Ovo je Netflixov film, ali svakako da nije tipičan DTV, međutim, čini mi se da realizovan na ovakav način ne bi baš zapalio bioskopske sale.

Ako imamo u vidu da Chandor umišlja da je u suštini art house reditelj, da je lumetovska figura koja i kad radi mejnstrim može da napravi da taj film bude nešto više, TRPLE FRONTIER pokazuje koliko je on daleko od toga.

Ako uzmemo u obzir kakav pičvajz je u heist filmu radeći upravo to napravio Steve McQueen u filmu WIDOWS i taj, inicijalno potcenjeni film, neprijatno često dolazi na um tokom gledanja TRIPLE FRONTIERa, između ostalog i u pogledu toga kako su rešeni obračuni i akcija.

Sve ovo bi naravno bi bilo daleko bolje da se studio držao inicijalnog plana, i provbitne rediteljke, to je jasno, ali u svakom slučaju, jasno je Chandor sa svojim miljenikom Isaacom nije bio pravi izbor za posao.

Na kraju, TRIPLE FRONTIER ostaje žestok podbačaj ako imamo u vidu umešana imena. Srećom, ta imena i sama tema su takvi da je teško snimiti negledljiv film, pa će se tako i ovaj nekako švercovati.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12918 on: 15-03-2019, 23:45:38 »
THE MERCY OF THE JUNGLE ruandskog reditelja Joela Karekezija je priča o dva izgubljena vojnika iz ruandskog konflikta koji lutaju kongoanskim krajolikom. I manje-više to je to.

Zanimljivo je videti film ruandskog reditelja. Afrički konflikti se ne viđaju često na filmu. Ali sve to nije dovoljno da se ova ravna priča, prepuna opštih mesta isprati sa pažnjom.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.979
Re: The Crippled Corner
« Reply #12919 on: 16-03-2019, 06:57:23 »
Dakle, samo da notiramo, Dizni se samo zajebavao u vezi Džejmsa Gana:
 
 Holy Rocket Raccoon! James Gunn Is Back on Guardians of the Galaxy Vol. 3 [Updated]

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12920 on: 16-03-2019, 17:42:35 »
THE KID WHO WOULD BE KING je drugi reditelkjski film učenika i prijatelja Edgara Wrighta - Joe Cornisha u kome on praktično ponavlja recept kako iz Wrightove Cornetto trilogije tako i iz svog prvig filma ATTACK THE BLOCK koji je ovaj producirao. Naime, on uzima ortodoksnu žanrovsku postavku sa sve ikonografijom i prenosi je u vrlo savremeni, vrlo britanski milje. Wrightu je to dva i po puta savršeno uspelo, Cornishu jeste jednom ali nažalost u drugo pokušaju on snima ipak jedan limitiran film.

U THE KID WHO WOULD BE KING Cornish prenosi legendu o Kralju Arturu, Merlinu i Morgani u milje londonskih đaka gde mali buca shvata da je on savremeni naslednik Artuta i čuvar Albiona. I onda se naravno pojavljuju modernizovane ili vaskrsnute verzije Morgane, Merlina itd.

Nažalost, Cornish snima film koji nije naročito maštovi iako je tehnički prilično vešt, mada ne i senzacionalan. No ipak, ovo je Foxova produkcija, direktor fotografije je legendarni Bill Pope koji radi sa Edgarom od kada je dobacio do Holivuda, ima tu iskustva i znanja napretek. Međutim, čini mi se da Cornish u svojoj transpoziciji arturijanske legende ostaje dosta linearan i mehaničan.

Ceo power dynamic među junacima gde Artur kreće iz pozicije žrtve bullyinga deluje prežvakano, a onda na kraju malo uspe da se spase kada se mali kralj ujedini sa bullyjima ne bi li pobedio Morganu. Na neki način to da bullyji postaju vitezovi ostaje i politički najzanimljiviji komentar ovog dosta aseptičnog filma jer ko su vitezovi bili ako ne oni koji su jači i raspoloženi da to pokažu.

S druge strane, činjenica da mali junak odrasta bez oca, i pokušava da se nosi sa tim, nosi u sebi taj tropey momenat bajke ali u suštini nema apsolutnu nikakvu emotivnu težinu i deluje nakalemljeno silom, kao jedan od onih obaveznih a zapravo lažnih melanholičnih momenata koji je tu ne bi li suspregao opšte puštanje mašti na volju.

Šteta je što u nizu “modernizovanih” likova koji su arturijanski junaci ali se kriju in plain sight, nije uvrštena i Morgana. Nažalost, ona jedina ostaje nemodernizovana, zarobljena pod zemljom i prisutna u nekim pasivnim paralelnim radnjama sem do samog finala kada se pojavi u obiličju zle pretendentkinje na presto a potom i zmaja.

Cornish nije glup i sve ovo je upakovano u jedan  solidan produkt, međutim nijedan element koji je ovde sakupio nije dovoljno snažan da izdigne materijal iznad zbira unetih delova. Tome delom doprinosi i glavni junak koji je najmanje harizmatičan od sve dece kojom ga je Cornish okružio, ali ne može se krivica svaliti na dete—glumca u ovakvoj produkciji.

Kao produkt a to je osavremenjivanje arturijanske legende namenjeno deci, THE KID WHO WOULD BE KING funckioniše. Propao je u bioskopima ali ne sumnjam da će ovaj film živeti, pa čak možda i naići na neke veće simpatije među ljubiteljima fantasyja koji uostalom nemaju visoke kriterijume, pogledajmo samo uspeh serijala LORD OF THE RINGS.

Međutim, ovaj film pada daleko ispod očekivanja od Cornisha za kog se očekivalo da će biti Wrightov učenik sa velikim potencijalom, što ne mislim samo ja već i holivudski studiji.

Dok mehaničnost transpozicije arturijanske legende verovatno neće smetati deci, definitivno hoće onima koji su navikli od ove produkcije da pomera barijere i donosi najmaštovitije žanrovske hibride. Trenutak u kome u finalnoj bici škola biva tretirana kao tvrđava ostaje verovatno najuzbudljivije i najinventivnije rešenje koje je Cornish doneo.

U drugom činu, priča im tendenciju da se malo zavrti u krug i sa puna dva sata trajanja možemo reći da je THE KID WHO WOULD BE KING svakako mogao biti i kraći.

U svakom slučaju, Fox nema na šta da se šali, dobio je film koji možda nije doneo novac na mostu ali će se naplatiti na ćupriji, međutim Cornish sasvim sigurno nije iskoristio svoju prvu meč loptu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12921 on: 18-03-2019, 19:09:18 »
Gracia Querejeta snimila je filma OLA DE CRIMENES, simpatičnu špansku crnohumornu krimi komediju koja govori o majci spremnoj na apsolutno sve kako bi svog sina spasila krivice za ubistvo oca koji je bio neprijatni kabadahija.

U većem delu trajanja Querejetin film je standardna crnohumorna komedija o ubistvu i pokušaju da se prikrije ali linija priče sa simpatijom koja se razvija između MILFy glavne junakinje i drugara njenog blentavog sina izdvaja se kao nešto što je dosta atipično za današnje uslove.

Querejeta dobro vlada ritmom. Film je solidno iako neupečatljivo insceniran ali sa svešću o tome da se humor može estetizovati. Ukupuno uzev OLA DE CRIMENES jeste ono zbog čega volimo španske komedije iako nije njen vrhunski predsednik.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12922 on: 20-03-2019, 03:23:34 »
Reprizirao sam McQueenov SHAME u sklopu pisanja jednog teksta u kom sma želeo da ga ubrojim u uelbekovske filmove. Prilikom reprize teorija se nije održala u potpunosti, premda bi Michel morao biti zadovoljan ako dobije ovakvu ekranizaciju.

SHAME je film čiji je osnov u reditelskom izrazu. Scenario Abi Morgan i reditelja ima svakako svoju ulogu ali je u suštini to ipak samo predložak za McQueenov postupak. I on je najbolji kad je nem, bez dijaloga, u prikazu tela i njegovoj jukstapoziciji u odnosu na ambijente, naravno i u odnosu na druga tela, u razmeni pogleda itd.

Film karakteristično “zaškripi” kad krene dijalog i to ne zato što je tekst slab ili glumci ne umeju nego zato što u tim scenama McQueen mora da pritisne kočnicu u onome u čemu je najbolji i čime nas je dotle “hipnotisao”. Ali, ako analiziramo dijaloške scene parcijalno, izvučene iz celine, utisak o njima mora biti povoljan, po svim parametrima.

Ta diskrepanca između “nemih” i govornih scena čest je problem u savremenom art house filmu, pa ne zaobilazi ni najbolje, premda kod McQueena ona na kraju ipak ne remeti sklad filma.

SHAME je film o seksualnoj adikciji kao odgovoru na traumu. Traumatsko jezgro se naslućuje ali do kraja ne biva definisano što nekim gledaocima može biti plus nekima minus. Meni je na prvo gledanje to smetalo, na drugo naprotiv, dakle zavisi i od raspoloženja.

Ono gde se SHAME ne uklapa u ideju ekranizacije Houellebecqa je naprosto u tome što su likovi maltene antiintelektualni iako su visokoobraozvoani i kreću se kroz sofisticiran milje. Međutim, njihove potrebe, pogled na život, svedene su na krik, mnogo više nego na inteletualnu raspravu o tome kako se do toga stiglo.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.182
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #12923 on: 20-03-2019, 03:23:58 »
PASKAL Adriana Teha  je malezijski akcioni film koji se može ubrojati u nekolike dalekoistočno filmove koji predstavljaju njihove oružane snage i njihove operacije, često antiterorističkog karaktera. Kinezi su najdalje otišli u radu na toj vrsti filmova sa naslovima kao što su WOLF WARRIOR i OPERATION RED SEA.

PASKAL je izašao za Netflix i tako došao do internacionalne publike. U principu, film ipak ima jači lokalni smisao pre svega zbog toga što je reč o promotivnom ostvarenju za lokalne potrebe, kao što su kod nas bili NAJBOLJI Dejana Šorka ili danas VOJNA AKADEMIJA. Isto tako u filmu nema mnogo akcije koja bi zabavila strane gledaoce i opravdala vreme koje moraju da investiraju u ovu priču.

Međutim, koliko god film bio “lokalan” po svojoj temi, svrsi i konačno po tome što nema dovoljno akcije da bi bio grindhouse izvozni produkt, reč je o sasvim solidno realizovanom ostvarenju ko je je lepo slikano, solidno inscenirano, a verujem i da je karakterni rad koji je u njemu izgrađen, dovoljno zanimljiv za malezijsku publiku kojoj je do ovakvih likova stalo.

Otud, PASKAL stoji kao solidan puff piece za malezinske oružane snage koji je eto uspeo da dobaci i do Netflixa.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.979
Re: The Crippled Corner
« Reply #12924 on: 20-03-2019, 11:01:36 »