Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1625441 times)

usputni_boem and 5 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13100 on: 06-08-2019, 14:08:51 »
L’INTERVENTION Freda Grivoisa je francuski film koji ekranizuje talačku krizu na ničijoj zemlju između Džibutija i Somalije. U tom trenutku, Džibuti je poslednja francuska kolonija, deca su mahom od roditelja iz baze Legije stranaca, a GIGN jo nije formiran.

Iz Pariza stiže zametak antiterorističke jedinice koje su u tom periodu bile veliki trend, i vrlo često išle iz Evrope da intervenišu po Africi, setimo se GSG-9 u Mogadišu itd.

Film je nažalost na ničijoj zemlji između televizijskog i bioskopskog ostvarenja i uprkos tome što je na mikronivou realizovan pedantno, na nivou celine ipak ima opak manjak sadržaja i jedva ispunjava svojih sat i po trajanja.

Nažalost, čak ni za entuzijaste koje zanimaju prvi koraci GIGNa, ovaj film ne daje dovoljno informacija jer su ti likovi primarno prikazani kao romantične lutalice, urbani panduri sa vojnim bekgraundom koji imaju među sobom neki klišetizirani banter.

Lik požrtvovane učiteljice koji igra Olga Kyrilenko je potpuno suvišan i samo stvara disbalans u jalovom pokušaju da proceduralu doda neku “humanu” dimenziju.

Čini mi se da L’INTERVENTION može naći svoje mesto na televizijskom programu i ne mnogo dalje od njega.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13101 on: 07-08-2019, 22:44:20 »
PLUS ONE je izvanredna romantična komedija Jeffa Chana i Andrewa Rhymera, indie i televizijskih poslenika u kojoj su upatili njihovu reodvnu saradnicu Mayu Erskine sa Jackom Quaidom, potomcom romcom aristokratije odnosno sinom Meg Ryan (i Dennisa Quaida).

PLUS ONE je izuzetno duhovit film u kome postoji zanimljiva, opipljiva romantična hemija pa i doza melanholije ali sve to ne sprečava Chana i Rhymera da budu duhoviti, plasiraju brojne verbalne i neverbalne gegove u kojima se i Erskine i Quaid snalaze, naravno ona kao inicijator vragolija a on kao straight man.

Film ima izuzetan crossover potencijal iako na nivou strukture koketira sa indie uzusima, sa venčanjima na koja junaci idu postavljenim kao poglavlja koja odlikuje best man speech.

Vrlo je zanimljivo da se PLUS ONE bazira na high conceptu - govori o dvoje prijatelja koji da bi olakšali sezonu venčanja odlučuju da ih zajedno pohode i usput se naravno zaljube. Na svu sreću, ovde high concept ne remeti romantičnu hemiju među junacima, a glumci zaista pružaju svoj maksimum.

Chan i Rhymer drže stvari u svedenom indie ključu. Film je precizno realizovan. bez puno pozicija kamere ali sa vibrantnom fotografijom koja uspeva da stvori dobru atmosferu u čitavmo nizu generičkih ambijenata koji kroz detalje dobijaju osobenost. Naprosto milje hotela i prostora sa organizovanje venčanja ima tendenciju da se kroz artificijelnost samog dizajna događaja pretvori u odbojan ambijent ali Chan i Rhymer u saradnji sa ljudima zaduženim za produkcioni dizajn uspevaju da svakom mestu daju identitet a da opet taj postupak ne postane sam sebi svrha.

PLUS ONE je jednostavan film ali to ne znači da ga je bilo lako napraviti i mislim da će imati dug život na kućnim formatima jer izgleda da u bioskopu nije dobio adekvatnu priliku.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.655
Re: The Crippled Corner
« Reply #13102 on: 08-08-2019, 08:31:20 »
Mladjahni Kvejd inace razbija u The Boys-ima. Ja ga nisam ranije gledao, i bas me je prijatno iznenadio.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.915
Re: The Crippled Corner
« Reply #13103 on: 09-08-2019, 07:51:54 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13104 on: 09-08-2019, 13:33:49 »
THE MYSTERY OF THE KING OF KINEMA Elia Quiroge je zanimljiv dokumentarni film o Maxu Linderu, dat kroz priču o jegovoj kćeri Maud Linder koja je značajna za recepciju njegovog rada jer je ona sakupila oko 120 njegovih filmova koji su mahom bili izgubljeni i rasuti.

Nažalost, film zbog Maud i njene lične priče o preživljavanju bez oca Maxa koji se ubio kad je ona imala manje od godinu i po dana poprilično gubi fokus. Međutim, na kraju ipak uspeva da donese zanimljiv pogleda na Lindera a pre svega na njegov značaj kao pionira filmske komedije od kogu su učili Charlie Chaplin i cela ta generacija nemih komičara koji su gradili karaktere i pokušavali da prodube geg-karakter tadašnje filmske komedije.

Uz Andrea Deeda, Max Linder je bio među pionirima kreiranja komičnog lika koji ima svoju karakterizaciju unutar gega i humora koji je često bio fizički i akrobatski slepstik, sa dozom vodvilja pa i commedie dell arte.

Nažalost, kao i mnoge zvezde te ere, Linder je tragično završio. Iza smeha za publiku krio se čovek krhkog zdravlja pa i psihe što je dovelo do suicida 1925. godine, daleko pre od momenta kada su neme zvezde otišle u zaborav.

Linder je danas u potpunosti prepoznat kao značajan pionir ali svakako nije household name kao Chaplin. No, ovakvi filmovi sa solidnim izborom sagovornika dobar su put da se Linder reafirmiše. Nažalost, Quiroga ipak dolazi iz jednog drugog miljea i unosi čitav niz banalnih rediteljskih postupaka, koji odvlače film od fakture bioskopskog ka telvizijskom dokumentarcu. Međutim, ono što je Quiroga izabrao kao sadržaj, utegnuto je i menadriranje u pogledu tema barem nije konfuzno.

Koga zanima istorija filma svakako treba da potraži ovaj rad.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13105 on: 09-08-2019, 13:34:27 »
Napisao sam superherojski scenario. Mehmete, ako imaš strpljenja da čitaš, javi... :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.915
Re: The Crippled Corner
« Reply #13106 on: 09-08-2019, 15:24:21 »
Imam ja strpljenja, čak i interesovanja. Samo mi vremena nema ovih par meseci jer se ubijam od rada na izveštaju za EU, ali naravno da bih rado to čitao.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13107 on: 09-08-2019, 21:31:00 »
Imam ja strpljenja, čak i interesovanja. Samo mi vremena nema ovih par meseci jer se ubijam od rada na izveštaju za EU, ali naravno da bih rado to čitao.

Znao sam da nešto fali! :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13108 on: 09-08-2019, 21:33:18 »
Imam ja strpljenja, čak i interesovanja. Samo mi vremena nema ovih par meseci jer se ubijam od rada na izveštaju za EU, ali naravno da bih rado to čitao.

Poslao sam ti na hitbox
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.915
Re: The Crippled Corner
« Reply #13109 on: 10-08-2019, 05:53:20 »
Vidim da se ovde koristi tvoja stara ideja o tome da pop kultura koja predstvalja navodno fikciju zapravo služi kao propagandno oruđe da pripremi javnost na realnost koja je od nje decenijama skrivana (to si pominjao kao propuštenu priliku za prvi Bayjev Transformers). Fino!!! Čitaćemo dalje!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13110 on: 10-08-2019, 12:05:40 »
Vidim da se ovde koristi tvoja stara ideja o tome da pop kultura koja predstvalja navodno fikciju zapravo služi kao propagandno oruđe da pripremi javnost na realnost koja je od nje decenijama skrivana (to si pominjao kao propuštenu priliku za prvi Bayjev Transformers). Fino!!! Čitaćemo dalje!

Postaraću se da uskoro ne bude EU kako bi mogao na miru da čitaš. :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13111 on: 10-08-2019, 17:26:28 »
HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS Michaela Hearna je pedantan dokumentarni film koji prikazuje najslavnije dane čuvenog britanskog horor studija koji je sredinom pedesetih bio izzetno inovativan uzbudljiv proizvođač horora sa globalnim bioskopskim dometom da bi početkom sedamdesetih lako potonuo u anahronost, izgubio podršku Warnera i ušao u hibernaciju koja se povremeno prekidala sve do danas.

Ipak, Hammer Films i danas povremeno radi i to kao producent horora. U ranije doba, Hammer je bio mnogo više od toga, proizvodili su komercijalne filmove raznih žanrova a horor je sticajem okolnosti uspeo da sa nametne kao izvozni produkt oko kog ih je odlikovala i sama Kraljica.

Nekoliko protagonista tog vremena, danas mahom zaboravljenih glumaca i reditelja i nekoliko istoričara filma, uz zaista izuzetno bogat arhivski materijal, uspevaju da rekonstruišu taj period u radu Hammera na sugestivan i verodostojan način. Za nas je najzanimljivija ličnost tu Nišlijka opdnosno Kraljevčanka Nađa Regin koja je malo poznat jugoslovenski činilac u istoriji svetskog horora. Naime, ona je posle kratkotrajne i ne preterano značajne glumačke karijere u kojoj je ipak uspela da dva puta bude Bond-devojka i to u dva različita lika, u Hammeru počela da radi kao čitač i dramaturg. Napisala je siže za jedan scenario koji nikada nije došao do realizacije, a imala je konkretnu ulogu u čitavom nizu Hammer produkcija o čemu delimično govori i u ovom filmu.

Tako da ovaj film sasvim slučajno daje određenu sliku i naše horor dijaspore koja od Marjana Vajde do danas ima određene rezultate.

Hearnov rediteljski postupak je staromodan ali sasvim u skladu sa temom kojom se bavi a koja nosi dozu tradicionalizma. On se rado laća talking headsa a meni to ne smeta. Arhivu odlično koristi, slaže stvar pregledno i razumno. Ovaj dokumentarac je svakako obavezna stvar za ljubitelje istorije filma a naročito strave. Međutim, za ostale nema crossover potencijal.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Re: The Crippled Corner
« Reply #13112 on: 10-08-2019, 22:58:42 »
HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS Michaela Hearna je pedantan dokumentarni film koji prikazuje najslavnije dane čuvenog britanskog horor studija koji je sredinom pedesetih bio izzetno inovativan uzbudljiv proizvođač horora sa globalnim bioskopskim dometom da bi početkom sedamdesetih lako potonuo u anahronost, izgubio podršku Warnera i ušao u hibernaciju koja se povremeno prekidala sve do danas.

Ipak, Hammer Films i danas povremeno radi i to kao producent horora. U ranije doba, Hammer je bio mnogo više od toga, proizvodili su komercijalne filmove raznih žanrova a horor je sticajem okolnosti uspeo da sa nametne kao izvozni produkt oko kog ih je odlikovala i sama Kraljica.

Nekoliko protagonista tog vremena, danas mahom zaboravljenih glumaca i reditelja i nekoliko istoričara filma, uz zaista izuzetno bogat arhivski materijal, uspevaju da rekonstruišu taj period u radu Hammera na sugestivan i verodostojan način. Za nas je najzanimljivija ličnost tu Nišlijka opdnosno Kraljevčanka Nađa Regin koja je malo poznat jugoslovenski činilac u istoriji svetskog horora. Naime, ona je posle kratkotrajne i ne preterano značajne glumačke karijere u kojoj je ipak uspela da dva puta bude Bond-devojka i to u dva različita lika, u Hammeru počela da radi kao čitač i dramaturg. Napisala je siže za jedan scenario koji nikada nije došao do realizacije, a imala je konkretnu ulogu u čitavom nizu Hammer produkcija o čemu delimično govori i u ovom filmu.

Tako da ovaj film sasvim slučajno daje određenu sliku i naše horor dijaspore koja od Marjana Vajde do danas ima određene rezultate.

Hearnov rediteljski postupak je staromodan ali sasvim u skladu sa temom kojom se bavi a koja nosi dozu tradicionalizma. On se rado laća talking headsa a meni to ne smeta. Arhivu odlično koristi, slaže stvar pregledno i razumno. Ovaj dokumentarac je svakako obavezna stvar za ljubitelje istorije filma a naročito strave. Međutim, za ostale nema crossover potencijal.

* * * / * * * *
Продуцент овог документарца је имао прилично проблема са ауторским правима за одређене делове и добро да је филм уопште објављен.
Моја колекција дискова
"Coraggio contro acciaio"
"Тако је чича Милоје заменио свога Стојана."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13113 on: 10-08-2019, 23:01:28 »
Da, zaista je neverovatno izdašna arhiva. U jednom momentu sam pomislo da je film pravljen za neki DVD bonus uz izdanju Warnera...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13114 on: 15-08-2019, 20:29:16 »
THE OPERATIVE Yuvala Adlera je zanimljiv špijunski triler koji na nivou celine ne nudi puno toga novog u odnosu na neki tipičan materijal osrednjih lecarreovih ekranizacija, ali u detaljima donosi dosta svežine koja će biti zanimljiva ljubiteljima žanra i onima koje zanima milje. Otud, možemo reći da je THE OPERATIVE zapravo svež špijunac pod krinkom rutinskog.

Diane Kruger igra operatvku Mossada koju ubacuju u Teheran i ona tamo uspeva da se dosta dobro snađe ali usput počinje da razvija i nešto dublje, potpuno nepredviđene privatne odnose koji mogu i da unaprede i da potpuno upropaste njenu misiju.

Iran je izuzetno verodostojno prikazan, kao moderna država sa dosta suptilnim vidovima represije oko bezbednosnih i kulturalnih pitanja. I sam ambijent Teherana izgleda jako ubedljivo i film se ne razlikuje po ambijentima od savremenih iranskih filmova.

Isto važi i za delovanje Mossada u Iranu, obukhvaćeni su skoro svi zanimljivi, a javnosti dostupni detalji o tome.

Yuval Adler očigledno u ovom filmu ima dosta zanimljivih elemenata koje preuzima iz obaveštajne prakse a onda ne uspeva da smisli dovoljno zanimljivu priču za to. Međutim, sa dobrom glumačkom podelom koju čine Diane Kruger, Martin Freeman i Cas Anvar on uspeva da stvori solidan film koji svoje klišee i bajatosti podgreva u dovoljnoj meri da se iznova pokusaju.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13115 on: 15-08-2019, 20:42:30 »
NIGHT HUNTER Davida Raymonda je jedan od filmova koje je u nezavisnoj produkciji snimio Henry Cavill u pauzi svojih franchise obaveza. Nažalost, za razliku od THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je doduše bio Warnerov film, ovaj nezavisno finansirani serial killer film ostaje u domenu televizijske i VOD distribucije.

Razlog za to nije production value. Film je vrlo dobro snimio pouzdani Michael Barrett koji zna da za male pare napravi glossy look, a ovde ima i dobre lokacije i fotogenične glumce jer pored Cavilla su tu i Alessandra Daddarioh, Mpho Koaho, Stanley Tucci i Ben Kingsley, pa čak i Nathan Fillion ima neku ili jako sporednu ili isečenu rolu.

Elem, NIGHT HUNTER počne pristojno. Upoznajemo policajca opsednutog opasnostima od seksualnih predatora ali i penzionisanog sudiju koji u duetu sa mladom devojkom takve ljude lovi i štroji. Njihovi putevi se ukrštaju kada naiđu na jednog opasnog i visokoorganizovanog prekršioca.

Otprilike tada film počinje da rapidno gubi na smislu i logici priče, i uprkos dinamičnim i interesantnim dešavanjima, David Raymond nije ni De Palma ni Argento da nas odvede u neku drugu iracionalnu ravan i time opravda ovakav pripovedački haos.

Glumci su nažalost mahom bolji vizuelno nego glumački. Cavill ostaje u britanskom akcentu, Daddario ima neke promene lika koje se mogu opravdati kao žrtva podneta exploitationu i nikako drugačije, a Stanley Tucci je tu za novac i ne pravi se da je drugačije.

Po Cavillu bi se reklo da je očekivao da će ovo biti dobar throwback na 90s serial killer filmove ali to se nije desilo. Međutim, ovo će živeti na malim ekranima i puniće mu džep u dovoljnoj meri da prenebregne umetnički neuspeh.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13116 on: 17-08-2019, 15:38:51 »
ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD Quentina Tarantina je ili veliki kambek zabludelog genija, ili se naprosto bavio temom koja me zanima, za razliku od prethodnih par naslova. U svakom slučaju, ko voli istoriju filma, ko voli dešavanja na ekranu koja imaju veliki kalibar, velike zvezde, velikog snimatelja iza kamere, rekonstrukciju epohe, ovde definitivno ima šta da vidi.

Film govori o apokrifnom glumcu Ricku Daltonu koji je prekinuo uspešnu TV karijeru da bi se oprobao na filmu i sada je na nizbrdici i mahom igra negativce u gostujućim rolama popularnih televizijskih serija, te mu se već smeši odlazak u Italiju u snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive Roman Polanski i Sharon Tate, bračni par u usponu ka vrhu Holivuda. A po kraju nedaleko luta Mansonova banda hipika.

Tarantino je snimio film iz četiri čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mansonovog masakra.

Iako Tarantino ne može pobeći od zapleta, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je film stanja. On nam omogućuje da posmatramo likove koje je izabrao. I na svu sreću njih igraju najveće filmske zvezde danas - Leonardo DiCaprio, Brad Pitt i Margot Robbie. Tarantinov pristup je obzervacioni ali je odnos prema ritmu ipak pripovedački, dok je krajnje vizuelno oblikovanje visokoestetizovano.

U filmu kao dramski osnov više postoje karakteri nego priča, i Tarantinova zamisao je da nas sa svima njima upozna i na neki način ih na kraju ukrsti u noći koja je pre pedeset godina na izvestan način promenila svet i uvela Holivud u novu epohu.

Tarantinov film je naravno i bajka koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, a teza je sledeća - ako su tu fikcionalni likovi onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla.

Odmah posle gledanja sam izneo teoriju o tome gde Tarantinov film ima prožimanja sa Jugoslavijom, zemljom koja je 1969. itekako postojala baš u Holivudu - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3626473/bilo-jednom-u-jugoslaviji-tarantinove-jugonostalgicne-poruke-u-novom-filmu.html

Ako su se Tarantinovi filmovi ranije hranili drugim filmovima, onda se ovog puta hrane i filmovima i filmadžijama, on zalazi u period koji ga inspiriše, imaginarijum kome je kao vrlo malo dete pomalo i svedočio. U određenom smislu, Tarantivo ovde po prvi put ostavlja tvrde žanrovske matrice po strani. Iako se u filmu pojavljuju Manson i njegova ekipa, ovo nije klasičan triler/ horor, iako provejava malo te atmosfere, i najpre rekao bih da je ovo istorijska freska, žanrovski gledano dramedija.

Bob Richardson je posle KILL BILLa konačno u ONCE UPON A TIME dobio priliku da zaista snimi izuzetnu fotografiju, u rangu onih koje je pravio za Scorsesea u CASINOu ili Stonea. Sam Tarantino sad već ima osobine ostarelog reditelja u smislu da snima ono što ga zanima i ne troši se mnogo pravljenjem struktura koje će biti pitkije za publiku. U tom pogledu, ONCE UPON takođe deluje kao film koji nema mnogo obzira prema publici, pa u tom smislu onima koje baš ova tema ne zanima, ili ne vole ovde glumce, može proizvesti odbojnost.

Ipak, što se mene tiče, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je definitivno visokokalorična kinematografija, film kome ću se vraćati, i u kome mi Tarantinova raspričanost i svojevrsno neobaziranje na okolinu nije smetalo. Čak naprotiv, to ovde stoji kao jedan autorski pečat u filmu koji na neki način predstavlja zaokret u Tarantinovom poslu. Kao da su na neki način Holivud i data epoha učinili da Tarantino "zanemi" i počne da uživa u rekonstrukciji onoga što najviše voli.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.084
Re: The Crippled Corner
« Reply #13117 on: 18-08-2019, 19:05:21 »
once upon a time ... lep, nostalgičan, proleteo! vratiću mu se vrlo brzo.

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom. :lol:
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13118 on: 19-08-2019, 01:16:28 »
GOOD BOYS Genea Stupnitskog je R-rated komedija o tri dvanaestogodišnja klinca koji upadaju u seriju nevolja, kada jedan od njih zbog devojčice u koju se zaljubio pošto-poto mora da stigne na žurku te večeri. Usput oni kreću da idu iz jedne loše procenjene situacije u sledeću, iz nevolje u nevolju i provode jedan nezaboravni dan koji će im umnogome promeniti živote i pomoći da shvate neke stvari o životu.

Trojica dečaka u glavnim ulogama su izuzetni i oni su osnov ovog filma i njegov ključni kvalitet koji čini da se prevaziđu razni limiti scenarija koji potpisuju Stupnitsky i Lee Eisenberg a koji ima tendenciju da bude one-note affair kao i režija Stupnitskog koja dobro beleži gegove i pokušava da ostvari konzistentan film look ali ukupno uzev nema onaj šlif koji donose najbolji reditelji u komedije.

Međutim, ono što je bitno, to su tri klinca i oni su izvanredni, i to je negde punktum kroz koji treba sagledavati ovaj film. Njih trojica dobro glume i uspevaju da se profilišu kao karakteri tako da time pokrivaju neke blede sporedne glumce sa kojima Stupnitsky morao postupiti drugačije.

Naslovni junaci nose film, i veći deo prateće ekstravagance je dobro postavljen, no oni su njegov najveći kvalitet pa je samim tim jako bitno da su Stupnitsky i Eisenberg ove junake uspeli da dobro i temeljno sprovedu na papiru kroz character arc koji su im namenili. Sama komedija je bazirana na gegu, i na dijalozima i sve to je dobro prožeto da proizilazi iz dijaloga. Pored laugh out laugh momenata, ovde postoji i jedna opšta atmosfera humora koja drži publiku u adekvatnom raspoloženju, i čini mi se da na kraju, uprkos nekim sporednim likovima koji mi na nivou podele nisu bili savršeni, ovaj film sve što je bitno radi dobro.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13120 on: 21-08-2019, 16:56:42 »
DRIVEN Nicka Hamma je već jako zakasneli učesnik u talasu igranih filmova baziranih na istinitim pričama o pohlepi i odlasku na robiju zbog toga tokom osamdesetih. WOLF OF WALL STREET je na samom početku tog talasa, manje-više definisao domete takve vrste filma, i oni nisu ni približno dosegnuti a DRIVEN nažalost dobacuje mahom do donjeg doma te vrste filma.

Poprilično je neverovatno da je DRIVEN zatvorio filmski festival u Veneciji prošle godine. U glavnim uogama pojavljuju se Jason Sudeikis i Lee Pace, ali film je vrlo skromno budžetiran i maltene se dešava na tri i po lokacije, pa je po produkcionom zahvatu bliži nesrećnom SPEED KILLS nego WOLFu.

Sa SPEED KILLS deli i neke tematske elemente. Naime, i ovde imamo vizionara kog zanimaju brza vozila i trgovinu kokainom s početka osamdesetih. Ovde je doduše čovek opsednut brzinom čuveni američki automobilski mogul John DeLorean koji je u jednom trenutku zatražio pomoć komšije koji ima veze sa narko biznisom kako bi finansirao svoju DMC fabriku kad je upala u nevolje.

Lee Pace je već igrao deloreanovsku figuru u seriji HALT AND CATCH FIRE pa on ovde nema ni potrebe da dosegne išta što mu nije već jako dobro poznato. Sudeikis pak nema šta mnogo da pruži u ulozi simpatičnog pilota i sitnog muljatora sem svog osmeha. I to bi bilo dovoljno da se u filmu dešava još nešto. Nažalost, DRIVEN se kreće krajje predvidivim etapama priče o padu, ovog puta čak i bez uspona.

Jason Sudeikis i Lee Pace su dovoljno šarmantni glumci da gledaoci požele da njihovim junacima uspe ono što su zamislili. Nažalost, sam film od prvog trenutka pokazuje da se to "istorijsko iskliznuće" neće desiti.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.352
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13121 on: Yesterday at 02:14:25 »
SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK Andrea Oevredala, a u produkciji Guillerma Del Tora je mediokritetski film koji nema šta da ponudi na maltene nijednom nivou.

Naime, tu vrstu vašarskog horora sa mladim likovima i prilagođenog mladoj publici uspeo je da pruži Warnerov IT, čiji pak nastavak izlazi neposredno iza SCARY STORIES. Prvi deo je bio takav da drugi gotovo sigurno neću gledati u bioskopu jer me nimalo nije privukla muzejska egzekucija muzejski zamišljene strave Stephena Kinga. SCARY STORIES je po imaginarijumu to isto i bazirano je takođe na starom propertyju što čini ovaj film svojevrsnom povezanom zbirkom priča iz anala te franšize.

Koliko sam shavtio Ovredal je uspeo da dobrano rekonstruiše izgled ilustracija iz tog štiva, međutim, to su do te mere opšta mesta da imamo slučaj izvornika kog su epigoni potpuno obesmislili.

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK je stoga jedan od onih horora namenjenih mladima koji zapravo jedino imaju smisla ako potencijalni gledalac apsolutno ništa nije gledao, ali čak i takav gledalac danas može naći bolji sadržaj od ovoga.

Oevredal je posle izvanrednog norveškog filma TROLLEJEGEREN u Americi, gde se inače školovao, uspeo da napravi nekoliko pogrešnih koraka. JANE DOE je bio film prema kom je kritika bila milostiva iz razloga koje mi je teško da spoznam, a SCARY STORIES ima barem nekoliko stvari koje će ići ovom reditelju u prilog. Imao je tehničke uslove da snimi nešto ozbiljno i to je, u načelu i uradio, i film je postigao pristojan bioskopski uspeh. Dakle, ovo utapanje u mlaku srednju struju je na kraju bilo možda i ponajbolji ishod za Oevredala jer je sebi obezbedio novu priliku da možda dostigne domet koji je obećavao.

Slično Refnu, Oevredal ima nekolko obeležja evropskog reditelja kroz fetišizaciju “amerikane” i preko granice STRANGER THINGSa, a isto tako tu je i kastovanje televizijskih glumaca Deana Norrisa i Gila Bellowsa u sporednim ulogama. Iako Oevredal ima staž u školovanju na američkim fakultetima, ima nekih evropskih manira kojih se nije rešio.

Klinci u podeli su osrednji, nisu dovoljno harizmatični da bi na svojim plećima prevazišli scenarističku ali i rediteljsku ispraznost filma. Oevredal na mnogo mesta imitira poznate klasike jer kako rekoh, ovo je “muzejski” pristup, ali efekat svega toga je skroman. Kad god treba da se orkestrira ozbiljan, složeniji set-piece kao što su recimo scene u ukletoj kući kada se stvarnost raspadne na dve dimenzije, Oevredal se ne snalazi vrhunski i pravi razvučenu paralelnu radnju koja se ne uklapa snažno jedna u drugu.

Umesto da kao producent pomera granice i radi nešto što mu je sada nedostupno kao “oskarovcu”, Del Toro ovim filmom zapravo produbljuje tu mediokritetsku školu muzejskog, slikovničkog horora i samo usporava procese u kojima bitne korake prave autori poput Jordana Peelea čiji spojevi klasičnih horor mitema i savremenog senzibiliteta zapravo imaju smisla.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.915
Re: The Crippled Corner
« Reply #13122 on: Yesterday at 22:51:30 »
Hmmm, zanimljivo je videti Tarantina u tom nekom omatorelom, konzervativnom izdanju gde su mu u najnovijem filmu negativci vrlo iskarikirani pripadnici kontrakulture, a pozitivci (ili barem loveable rogues) za koje gledalac treba da navija pripadaju najprivilegovanijem sloju u zajednici Holivuda sa okolinom - prelepi beli muškarci čiji je posao da pred kamerama prave magiju.
 
Naravo, nije sve crno-belo i Once upon a time in Hollywood ima svoje subverzivne elemente, ovo je pre svega jedan film o potisnutoj homoseksualnosti - ne običnoj bromansi već dubokoj odanosti i nikada do kraja priznatoj i realizovanoj ljubavi - veoma romantizovan i izdignut na nivo bajke ali jeste indikativno da imamo period piece u kome se vijetnamski rat i protesti protiv njega pominju maltene samo u fusnoti, u kome su privilegovani beli pripadnici filmskog establišmenta prikazani kao loveable goofs i simpatični narcisi (uključujući jednog R. Polanskog koji dobija tretman boga na Zemlji), jedini Azijat je egoistički feget, Afroamerikanaca ima samo u ulogama blue collar šljakera bez imena a čak je i saundtrak naglašeno izbeljen, što je za Tarantina relativno nestandardno. Naravno, Tarantino u poslednjih nekoliko filmova (Hateful 8 donekle kao časni izuzetak) koketira sa istorijskim revizionizmom i, svakako, Once upon a time in Hollywood ima svoj revizionistički pančlajn ali ovo je prvi njegov film koji je revizionistički od početka do kraja, insistirajući na sasvim bajkovitoj interpretaciji holivudskog glamura.
 
Naravno, pošto je u centru filma Leov lik, refleks je da se argumentuje da je ono što gledalac vidi zapravo prelomljeno kroz njegovu vizuru i da je revizionizam zapravo deo njegove narcisoidne prirode. Rick Dalton je očigledno klinički depresivna osoba a tu pričamo o psihotički izmenjenoj percepciji realnosti i u to može da se uklopi ovakva distorzija stvarnosti, no film ima jako dugačke deonice u kojima prati druge likove i jednako je bajkovit pa ovo ne može biti dovoljno objašnjenje.
 
Dobra vest je da mi film sa svojim dugačkim trajanjem i vrlo relaksiranim tempom nije bio dosadan, ali loša je da je mogao da bude kraći sat vremena i da ništa ne izgubi. Once upon a time in Hollywood nema zaplet i više je film karaktera - o neizrečenoj ljubavi dva lepa muškarca nou les - ali Tarantino u njemu jako mnogo sebi pušta na volju, od vinjeta kao što su lažni isečci iz serija i filmova, i dugačke scene sa snimanja vesterna, preko nepotrebnog segmenta sa Bredom Pitom na ranču pa do potpuno suvišnog i naglašeno neukusnog smaranja sa Šeron Tejt. Jasno je da nas sa dugačkim scenama u kojima Margo Robi izigrava debila Tarantino, kao, navlači na krivi trag, ali za pančlajn na kraju one su posve nebitne - onaj ko već zna nema potrebu za tolikim tizovanjem, a onaj ko ne zna neće znati ni na kraju i pitaće se koj je kurac onoliko gledao stopala Šeron Tejt.
 
Da ne budem negativan, ima ovde mnogo jako lepih scena, a na svakog protraćenog Ala Paćina dobijamo po nekoliko odličnih Brusa Dernova, Kurta Rasela, Zoi Bel pa i neprežaljenog Luka Perija. Kako je ovo film koji neskriveno priziva Palp Fikšn svojim odsustvom zapleta, skeč-postavkama i poigravanjem sa protokom vremena (ali ga ne dostiže), onda je sasvim u redu reći da je Tarantino ponegde dobar kao što je ikada bio. Opet, u proseku ovo nije na nivou Reservoir Dogs i Pulp Fiction i nisu retka upadanja u manirističko samocitiranje, a što u filmu ionako prepunom citata, omaža i referenci dođe kao overkil.
 
Once upon a time in Hollywood zapravo i podseća da je sklapanje novog umetničkog dela od delića postojećih umetničkih dela već odavno odomaćen pristup i mene je barem, ovo podsećanje nateralo da tražim katarzične eksplozije energije po uzoru na Reservoir Dogs ili besprekorno režirane glumačke kreacije kao u Pulp Fiction. Ovo drugo dobijamo na momente i, pogotovo Leo ima odličan rejndž narcisoidno-depresivnih stanja koja uspevaju da budu i ubedljiva, pa i duhovita. Ono drugo dobijamo tek na kraju u jednoj nezarađeno ultranasilnoj sceni koja bi bolje sela u filmu što je manje igrao na kartu sjete i melanholičnih pogleda dvojice muškaraca jedan prema drugom a više išao na energiju recimo Evil Dead. Ovako, iako je ta scena veoma dobro vođena, ukus koji ostavlja je polovičan - karikirani kontrakulturni likovi nisu dovoljno jaki negativci za ovako nešto a mizogini tonovi u ovom momentu nisu ono što bismo očekivali od autora Death Proof i Kill Bill. Ali tu smo gde smo, Tarantino svoje narative više ne kontroliše onako kako ih je nekada kontrolisao kada je bio manje nostalgičan a više verovao da samo pravi filmove koje bi i drugi pravili da mogu i Once upon a time in Hollywood je solidnih dva i po sata u kojima imamo sat filma previše ali to mu ne smeta. Preovlađujući osećaj, taj da želimo da se Nik Dalton ostvari kao čovek i umetnik i bajkovita, simbolička realizacija ove želje u finalu, pa još zagorčena tim ne-do-kraja-prihvaćenim ljubavnim podtekstom, bude dovoljna da čovek iz bioskopa izađe ipak zadovoljan.