Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1683827 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13250 on: 27-10-2019, 02:25:23 »
DOLEMITE IS MY NAME Craiga Brewera je biografski film o Rudy Ray Mooreu i njegovim počecima, zapravo ne baš počecima već o prvim uspesima kada je izgradio scensku personu Dolemitea i snimio istoimeni film koji će postati iznenadni hit svog vremena.

DOLEMITE IS MY NAME je priča o čoveku koji je pošto-poto želeo da postane poznat i posle neuspešnih muzičih pokušaja, kreće u stand up komediju plasirajući jive koji je pokupio od beskućnika da bi na kraju od toga svega snimio i film.

Ovo je film o periodu kada je zabava još uvek mogla da funkcioniše kao autentično preduzetništvo, kada su ploče mogle da se prodaju iz gepeka, kopije filma nose pod miškom od bioskopa do bioskopa, kada je proizvod bio artefakt i mogao se prodavati dugo.

U tim okolnostima je i neko kao Rudy Ray Moore, čovek bez izrazitog dara za bilo šta, mogao da postane zvezda barem u jednoj niši afroameričke populacije. Eddie Murphy donosi svoju harizmu holivudske megazvezde i uključen je na maksimum. On nosi film i prenosi unutrašnja vrtloženja Rudy Ray Moorea, sa energijom i uživanjem kakvom odavno nismo svedočili. Iako se u periodu ranih dvehiljaditih Murphy ofucao u seriji besmislenih i groznih komedija namenjenih celoj porodici, kontrapunkt tome je krenuo da traži u ozbiljnijim karakternim ulogama. Dok je kod Condona u DREAMGIRLS došao nadomak "oskara", u tom filmu on nije bio dominantna sila. Ovde jeste. DOLEMITE jeste Murphyjev šou.

Što je još važnije, toga su svi svesni, i svi oko Murphyja, iako tu ima velikih i aktuelnih, da ne kažem aktuelnijih zvezda od njega. Murphy nosi film i u punoj je formi a Brewer uzima nešto efikasnosti baš socijalnog i blaxploitation filma sedamdesetih i priču izlaže lako, nepretenciozno i sa humorom koji funkcioniše nekada sa neposrednim a nekada sa odloženim dejstvom. Brewer je snimio film za Netflix za relativno skroman budžet ali je po scenariju iskusnih biopic majstora Alexandera i Karaszewskog uspeo da napravi film koji ne pati od limita "istinite priče".

Za razliku od Mario Van Peeblesa koji je formalno odabrao put hibridnog filma u svom BAADASSSSSu koji govori o nastanku kultnog filma njegovog oca Melvina, Brewer ide na jednu jasnu svedenu formu movieja, koja danas deluje sirovo i mišićavo, taman kako volimo.

Alexander i Karaszewski su pisali ED WOOD i MAN ON THE MOON pa i PEOPLE VS LARRY FLYNT i DOLEMITE IS MY NAME se lako uklapa u taj niz. Međutim, čini se da je Brewerov film najdirektniji od njih, najjednostavniji ali i najraspoloženiji da neke elemente priče prenebregne. Naime, Rudy Ray Moore je neprekidno okružen ženama, mnoge od njih su lakog morala ali u ovom filmu on nema ljubavni život. Njegov neobičan odnos sa Lady Reed gde je uzeo gojaznu crnkinju i izveo je na scenu u jednoj situaciji je akcentovan kao nekakav Mooreov emancipatorski gest (iako Brewer ne pokazuje da ga je on sam bio svestan ali Lady Reed jeste), i to je na svu sreću jedini pokušaj da se "pokrije", opravda, odbrani, Mooreov u suštini besprizorni i za današnje uslove neprihvatljivi komičarski schtick.

Imajući u vidu celu Woke priču, ti detalji su mala žrtva.

DOLEMITE IS MY NAME je biopic koji su napravila "braća" koja znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Moore je sanjao o tome da stigne u sve bioskope. Sada je putem streaminga stigao u sve kuće. Film je imao limited release ali jeste gorka ironija da ovo na kraju ipak nije bioskopski rad. Međutim, ono što definitivno jeste je film u kakvom bismo uživali da nam je stigao u bioskope.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13251 on: 28-10-2019, 16:08:25 »
ГРАНИЦА Hristijana Nočeva je bugarski film iz 1994. godine koji u sebi spaja apsolutno sve elemente istočoevropskog filma u pogledu stilema kojima se služi i rezultira jednim energičnim, gotovo deliričnim filmom što je meni u najvećem broju slučajeva kvalitet osim onda kada to rezultira i salatom od priča i značenja. E ovo je baš takav slučaj.

Film je smešten u osamdesete kada je režim Todora Živkova rekao da se puca na svakoga ko pokušava ilegalno pređe bugarsku graicu, bilo da bi je napustio ili ušao. Po zvanilčnim podacima, tom prilikom ubijeno je 105 ljudi ali autori ovog filma misle da je broj mnogo veći.

Život na karauli prikazan je kao nešto ravno paklu iz nekog košmara Jeana Geneta ali i Miloša Formana, ali i Žike Pavlovića ali i Emira Kusturice. Zato taj košmar deluje neuverljivo, koliko god ova rečenica zvučala apsurdno jer košmar ne može biti uverljiv ili ne, ne treba da podleže razumu jer onda i nije košmar. Međutim, ovde je taj košmar do te mere sklopljen od raznih rditeljskih uticaja, mahom ornamentalisitičkog stila, mada ima tu i ortodoksne češke škole pa deluje račundžijski, uprkos energičnoj realizaciji kakvu mahom imaju filmovi čiji autor misli da govori nešto važno.

Stoga, Nočevljev film jeste jedan trainwreck ali to ne umanjuje fascinantnost onoga čemu prisustvujemo a tu pre svega mislim na grčeviti pokušaj autora da prikaže sve što zna iako jedno s drugim ne ide.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13252 on: 31-10-2019, 11:16:34 »
Srećom pa sam fan TERMINATOR SALVATIONa. Ostali će ga praviti od blata...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13253 on: 31-10-2019, 12:18:37 »
IVANA CEA GROAZNICA Ivane Mladenović je drugi film spsko-rumunske rediteljke iz Kladova, školovane u Bukureštu sa kojim je i intenzivno profesionalno vezana.

U ovom flimu Ivana Mladenović se vraća u Kladovo i snima igranu priču u kojoj ona sama i ljudi iz njenog okruženja igraju sami sebe odnosno blago fikcionalizovanu verziju vlastitih ličnosti.

Ivana Mladenović ima iskustvno kao glumica i radila je sa uglednim rumunskim autorima međutim ovde tu celu stvar diže na viši nivo. Njena glumačka igra je centralni deo ovog filma i ona uspeva da donese dovoljno harizme da pokrene i sve ostale oko sebe, čiji kvalitet naravno varira, premda se baba i otac izdvajaju kao najfilmičniji likovi.

Ovakvi spojevi fikcije i dokumentarizma nisu novi, setimo se sličnih zahvata Srđana Karanovića a nedavno i Nikole Ležaića u TILVI ROŠ (zanimljivo da je i Tilva Roš ime sa vlaškim korenima, kao što je i ovde rumunska manjina u protagonizmu) ali film Ivane Mladenović donosi jako kompaktnu verziju svega toga, sa jasnom celovitošću priče koja "liči na život" i njegovu spontanost ali je zapravo vrlo strukturirana i oko događaja i oko transformacije lika.

U tom pogledu IVANA CEA GROAZNICA na nivou postupka unutar scena ima to poigravanje fikcijom i dokumentarniošću ali na nivou opšte strukture je ovo dobro postavljen film koji se zaokružuje i na nivou "lika" i na nivou "priče" pre svega zato što je našao okosnicu u dve okolnosti i jednom odnosu.

Okolnosti su Ivanin odmor u Kladovu i manifestacija na kojoj ona ima počasnu ulogu (u jednom momentu se pojavljuje Adam Puslojić, čovek koji je već 30 godina naša kopča sa Rumunijom) a odnos je Ivanina "zabranjena" romansa sa mlađim momkom iz njenog rodnog grada.

Pored Ivane, samo Kladovo je bitan junak ovog filma. Grad izgleda kao vrlo zanimljiva lokacija i spoj reke, hibridne arhitekture koja ide od skromnih privatnih kuća i stare socijalističke arhitekture do ekstravagantnih konstrukcija muzeja i Đerdapa, nudi najrazličitije ambijente i Ivana Mladenović ih odlično koristi sa svojom direktorkom fotografije Carmen Tofeni.

IVANA CEA GROAZNICA mogao je biti tipičan predstavnik "Bor-Majdanpek" estetike ali ju je znatno prevazišao. Naravno, ovaj film je ipak više rumunski nego srpski i u tom smislu ne treba ga svojatati.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13254 on: 31-10-2019, 16:41:52 »
Чия е тази песен? Adele Peeve je bugarski dokumentarni film o tome čija je pesma "Ruse kose curo imaš" koja se javlja i kod nas i kod Bugara i kod Turaka i kod Grka.

Film je bio na FESTu 2003. godine i tad sam ga prvi put gledao, stekao je tada svojevrsni kultni status jer je našao neki kuriozitet sa Balkana i onda ga je razrađivao. Međutim, način na koji je to urađeno, i ceo postupak autorke je ogavan u suštini.

Prvo, ako imamo u vidu da je tuski jaram nekako zajednički svim teritorijama na kojima se pretenduje na ovu melodiju, reklo bi se da misterija te pesme nije baš tako nerešiva. Ali Adela Peeva ima potrebu da prikaže ove narode (uključujući i svoj) kao gomilu isključivih, nedotupavnih frikova koji ne vide dalje od svog nosa.

Svaka zemlja sem Bosne je snimana tendenciozno sa akcentom na najzapuštenije ljude i objekte i vrlo malo relevantnih sagovornika osim nekih marginalnih interpretatora. U filmu ne govori nijedan etnomuzikolog, sem jednog relativno razumnog čoveka iz Makedonije, tako da ceo spor u filmu proističe iz toga što neki ulični muzikanti baljezgaju kako znaju selo iz kog potiče pesma.

Da je Adela Peeva Sacha Baron Cohen možda bi i bilo opravdanja kada snimi izvođenje ove melodije kao kaside u nekoj islamističkoj školi i onda sa tim snimkom dolazi u Vranje i pušta ga Srbima, tvrdeći da je to bosanska verzija pesme iako bosanci imaju sekularnu verziju koja je takođe ljubavna i zove se "Anadolka". Naravno da kasida sa jakim religioznim, maltene militantnim sadržajem provocira Srbe koji onda najure Adelu i njenu ekipu. Ali, naravno u kontekstu ovog filma to deluje kao da su Srbi podjednako glupi kao i ostali ali su militantni.

Peeva u svemu pronalazi elemente kojim će balkanizovati ljude koje snima. Najgore je prošla Makedonija koja u njenom filmu izgleda kao mesto na kom ni Kiarostami ne bi snimao film svoje kanonske faze. U tom pogledu, Srbija je infrastrukturno zbilja superiorna jer koliko god Peeva tražila mesta koja izgledaju zaostalo, uvek u kadar zaluta i nešto što deluje sasvim u redu.

No, Peeva je u svom triku uspela. Ne samo da je njen film putovao po festivalima već je u vreme FESTa i kod nas našao poštovaoce koji su ga razumeli baš onako kako treba. Tako recimo u Vremenu, Teofil Pančić kaže -

"Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.

Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.

Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B."

Dakle, Teofil je razumeo ovaj film "baš kako treba". Zlobnik bi rekao da je to dovoljan dokaz da mu se prida neki drugi predznak.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Rade2

  • 2
  • Posts: 121
Re: The Crippled Corner
« Reply #13255 on: 31-10-2019, 17:45:36 »
Srećom pa sam fan TERMINATOR SALVATIONa. Ostali će ga praviti od blata...
I ja sam. I njega i T3. Smatram da su to kvalitetni filmovi verni terminator mitologiji.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13256 on: 01-11-2019, 20:20:59 »
TERMINATOR: DARK FATE Tima Millera je možda i najstamnija epizoda u istoriji ovog serijala. Promovisan je kao film koji će učiniti da se ostave po strani treći, četvrti i peti deo, ali barem u odnosu na treći i četvrti deluje kao krajnje inferioran rad za koji se eventualno može reći da zaista izgleda kao da nema veze sa onim što su ti filmovi postigli.

Ako je RISE OF THE MACHINES slično drugom delu napravio spektakularni rehash drugog dela, naravno arhaiziran i sa snažnim osećajem da je reč o reprizi ali i sa onom mišićavošću realizacije koja je svojstvena ovom serijalu, onda je SALVATION bio zaista nova priča - ratni film smešten u vreme posle Skynetove pobede, u svet koji je samo teasovan u prva dva filma i u pogledu akcije, produkcionog dizajna i opšteg ugođaja po monogo čemu “pravi produžetak serijala”.

SALVATION je nažalost na kraju bio čak i oklevetaniji od RISE OF THE MACHINES i stvoren je utisak kako su ova dva filma abominacikja u odnosu na prva dva besprekorna i revolucionarna filma.

Sam Jim Cameron je prema ovim filmovima bio uzdržan, u odnosu na četvrti nije bio bez izvesne topline ali je provejavao osećaj kako njemu to nije to, i posle skarednog GENISYSa koji je srećom ubrzo prepoznat kao istinska abominacija od svih, prava se vraćaju Cameronu i on kreće da pravi svoj film, kao autor priče i producent.

Na mesto reditelja, Cameron je doveo Tima Millera, svog druga kome je umnogome pomogao da se dokopa režije na DEADPOOLu kojim je stekao svetsku slavu i priliku da radi skupe filmove. Lično se angažovao kao autor priče sa svojim saradnicima iz dana DARK ANGELa i TRUE LIESa.

Počnimo prvo od priče. Dakle, tehnologija koja čini našu svakodnevicu je jako napredovala u odnosu na vreme prvog, drugog, pa čak i trećeg i četvrtog filma.

Stoga, ponovno plasiranje androida od tečnog metala koji je bio big deal 1991. godine i u pogledu tehničke realizacije i u pogledu nepobedivosti i strave koju nosi njegova moć transformacije deluje deplasirano danas. Zanimljiva je ideja da Skynet želi da napravi apokalipsu u vreme pre Wirelessa, i da je Skynet sam zapravo na neki način odumro pre nego što će svet postati ovakav, ali ovaj film uvodi novog protivnika. NIje se desio Skynet ali se desio Legion, i apokalipsa se desila 2020.

Kako je onda moguće da Legion šalje jednog tako nezanimljivog robota od tečnog metala u prošlost da ubije ženu koja im smeta?

Beats me. Ali, Chucky je u rimejku bolje promišljen kroz vizuru savremene tehnike od terminatora a to je nešto gde bih očekivao da baš Cameron kao ljubitelj hard SFa i tehnoman briljira.

Umesto nekog robota koji funkcioniše kao virus koji se kreće bežično i svaki online uređaj pretvara u komponentu za ubijanje ili čak i u potpunosti formiranog androida, mi imamo robota od tečnog metala sa par beznačajnih i besmislenih tehničkih modifikacija koje ne doprinose bitno njegovim osobinama.

Dakle, sam terminator je repriza onog kog smo gledali pre 28 godina i to je baš razočaravajuće.

Situacija koju imamo među likovima je slična. Linda Hamilton se vraća kao ostarela Sarah Connor koja je u suštini u sličnoj situaciji kao u T-2. Umesto Michaela Biehna imamo Mackenzie Davis koja je “unapređeni” čovek, odnosno živi vojnik iz budućnosti koji posle razornih povreda dobija unapređenja i ima snagu uporedivu sa terminatorovom. I tu je naravno stari T-800 koji je poslat iz budućnosti na mislji Skyneta i kad je obavio zadatak ostao je da živi ovde, tkivo mu je ostarilo i (I shit you not) razvio je savest.

Oni se ujedinjuju da spasu mladu ženu iz Meksiko Sitija koja će imati neku ulogu u budućnosti kada ljudi budu ustali protiv Legiona iliti Skyneta umesto Skyneta.

Dakle, sve ovo je kombinovani rehash prva dva dela. Ponovo je junakinja mlada žena koja vodi naizzgled banalan život blue collar radnice. Ponovo ona ima neku ulogu u budućnosti, ponovo imamo robota koji je promenio predznak kao u T-2. Sve je ovo jedna repriza na nivou celine ali je repriza i na nivou scena.

Imamo opet borbe u fabrikama, imamo opet jurnjave na autoputevima, imamo opet junakinju u policijskom pritvoru i robota koji dolazi i pravi masakr i niko joj ne veruje.

Sve to je realizovano na jedan, pa teško je opisati koliko, loš način.

MIllerova režija je tehnički na minimumu koji iziskuje film ovolike ambicije i budžeta. Dakle, ovo je repriza koja je inferiornija od originala, ne samo idejno, ne samo po svežini i snazi, već i po pukoj tehničkoj egzekuciji.

Specijalni efekti su tanki, da ne kažem slabi, a jedan od velikih razloga za to je činjenica da Miller ne koristi CGI da bi snimio nešto što je “nemoguće” već nešto što je besmisleno. Završni akcioni set-piece sa onim transportnim avionima koji se sudaraju je na nivou apsurdnijeg i slabije napravljenog crtanog set-piecea iz FAST AND THE FURIOUS. Umesto da imamo povratak onoj visceralnosti koju nosi serijal Terminator gde imamo ljudska tela nasuprot terminatorovog tela, gde imamo naš svet kroz koji mašina-ubica prolazi kao kroz sir, ovde imamo niz nekih stupidnih i bajatih slo-mo zahvata, tanak CGI, a i u mirnim scenama svedočimo neinspirisanoj, ako ne povremeno i studentskoj inscenaciji ili montaži.

Setovi na kojima se film dešava su na nivou sitkoma kako bi pogodovali nemaštovitim mizanscenima u kojima junaci izgovaraju besmislice iz žanra, “Ako sada odustaneš, njegova žrtva će niti uzaludna” itd.

Dakle, sve to je strašno i kad je akcija i kad je mir, a Arnie se nažalost nalazi u superbesmislenoj roli robo-tate koji je u međuvremenu sotario (jer mu valjda spoljno tkivo stari) i to je prilično nelagodno.

Linda Hamilton je hammy, sa pojednako besmisleno napisanim likom.

Mackenzie Davis pokazuje znake života i njen enhanced soldier koncept predstavlja i jedinu smislenu stvar u ovom filmu i jedinu bitno novu stavr.

Nažalost, novi tečni terminator nije ni blizu Roberta Patricka ili Kristine Lokken, a to je nedopustivo.

Jim Cameron je navek bio Woke. Ali ovaj film je i naglašeno Woke. I to bi bilo OK. Ideja da stvar kreće iz Meksiko Sitija meni je zanimljiva. Cameron je glavni proponent blue collar junaka u visokobudžetnog akcionom SFu i kako nas njegov najbolji učenik Neill Blomkamp uči, nema jače blue collar lokacije od Meksiko Sitija, ali nažalost, ovde to sve samo tone u neku mlaku, neupečatljiv političku korektnost. Ne kažem da je DARK FATE na bilo kom nivou žrtva toga što je Woke, ali definitivno i na tom polju nudi male razloge za nerviranje.

Kao što je poznato, bio sam rezervisan prema prvom DEADPOOLu i drugi mi je mnogo bolji. Međutim, tek na osnovu DARK FATE se može videti koliko je Ryan Reynolds bio u pravu da se reši Millera i koliko je to sve bio njegov šou.

Naravno, sada možemo naći i neke paralele u tim slo-mo elementima akcije i u DEADPOOLu i DARK FATE, ali izgleda da je tamo takva akcija mogla proći jer je bila praćena Deadpoolovim blelbetanjem. Sada je jasno da je Reynolds sa scenaristima bio pretežni autor onoga što se tamo zbiva.

Kako je pored Camerona prošao ovakav trainwreck, pripovedački i tehnički ostaje da se pitamo.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.450
Re: The Crippled Corner
« Reply #13257 on: 01-11-2019, 20:43:12 »
Joj. I to posle ipak vrlodobre Alite. Baš me ovo sad žulja, ali da priznam, iz trejlera je sve i delovalo kao reprizni program u kome samo Mackenzie Davis ima u sebi potrebnu količinu vatre.
 
Ipak, naravno, mora da se gleda, ali stvarno je nekako simbolično da i Rambo i Terminator dobiju nastavke u 2019. godini i...

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.075
Re: The Crippled Corner
« Reply #13258 on: 02-11-2019, 00:07:30 »
Terminator: Dark Fate
Za mene je ovo treći najbolji film o Terminatoru. Ovde imamo žene koje vode glavnu reč ( nekima smeta feminizam ) uz podršku legendarnog Švarcenegera od druge polovine filma. Njegova uloga je efektna i poziva se na onu iz drugog dela, da ne otkrivamo detalje kako. 8/10
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13259 on: 02-11-2019, 00:09:01 »
Trumane, ti nas ovde malo zekiš, jel da?


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.075
Re: The Crippled Corner
« Reply #13261 on: 02-11-2019, 00:23:03 »
Trumane, ti nas ovde malo zekiš, jel da?

Исто колико си и ти нас зекио кад си рекао да Интерстелар није прави филм. ;)
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.450
Re: The Crippled Corner
« Reply #13262 on: 02-11-2019, 07:56:08 »
Auh, tri godine.... Ko će TO doživeti?
 
 
 The Spider-Man: Into the Spider-Verse Sequel Is Coming April 8, 2022

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.450
Re: The Crippled Corner
« Reply #13263 on: 06-11-2019, 06:19:59 »
Bad Boys for Life ima nov trejler:
 
 
https://youtu.be/R228yPrwqTo

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.450
Re: The Crippled Corner
« Reply #13265 on: 06-11-2019, 20:12:41 »
Da, videh to pre neki dan. Recimod a nisam bio baš specijalno iznenađen da se neregulisano tržište koje suštinski kontroliše firma sa veoma libertarijanskim pristupom pretvori u perionicu novca. Valve godinama unazad ima jasan stav da ih boli dupe da li su stvari koje se rade sa CS skinovima u širem smislu legalne, dok god njima kaplje novac od toga.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13266 on: 07-11-2019, 00:27:13 »
THE ADVENTURES OF PLUTO NASH Rona Underwooda je bio jedan od verovatno najdrastičnijih komercijalnih promašaja u karijeri Eddie Murphyja. Dve godine posle THE FIFTH ELEMENT Murphy je želeo da snimi svoju varijatnu tog filma, a ono što smo dobili je mešavina HARLEM NIGHTSa i tog Bessonovog klasika, samo u najslabijoj mogućoj varijanti.

Film je čekao na izlazak u bioskope čitave dve godine. Warner Brothers je imao puno teškoća na ovom filmu i generalno ovo je studio sa kojim Murphy nažalost nije dobro profunkcionisao nikada jer kasnije ni SHOWTIME nije galvanizovao publiku onako kako se očekivalo.

Sukobi sa solidnim profesionalcem Underwoodom, montaža a potom i dosnimavanja pod Murphyjevom rediteljskom palicom na kraju su dali jednoipočasovnu akcionu komediju koja se dešava na Mesecu i nije gotovo nimalo smešna, a u akcionom pogledu iako nije sramotna nije imala šta da traži ne samo u poređenju sa THE FIFTH ELEMENT a naročito ne u post-MATRIX svetu u kome će se na kraju naći u bioskopima.

Brojni scenaristi su radili na scenariju koji na kraju potpisuje Neil Cuthbert i iz ove vizure ono što je namanje jasno jeste kako je film od stotinak miliona dolara koji je kao high concept scenario prodat još 1985.  godine završio ne kao katastrofalni promašaj već kao jedan poprilično low-key film koji deluje pre kao nešto iz radionice Charlesa Banda.

Objašnjenje je verovatno u tome što filmovi postaju iracionalno skupi onda kada uđu u reshootove, ponovna okupljanja ekipe i sl. U slučaju PLUTO NASHa očigledno da su problemi krenuli kada je Murphy krenuo sa samouporavljanjem na setu, što je rezultiralo nemontažibilnim filmom a potom i kad su obavljena dosnimavanja rezultat nije bio mnogo bolji.

Ron Underwood se posle ovog filma nije vratio u prvu blokbaster ligu i ostao je u svetu televizije, snimivši samo par filmova potom.

Iz današnje vizure, zanimljivo je videti Hillary Clinton na novčanicama i Trumpa na bilbordima koji promovišu nekretnine, kao i detalje poput jakne Axela Foleya iz BEVERLY HILLS COP u formi robe koju valja glavni junak.

Eddie Murphz je imao 41 godinu kada je ovaj film izašao i možemo slobodno reći da je prime svoje karijere proveo u jednoj čudnoj amplitudi ispraznih hitova, kretenskih promašaja i ponekog bisera.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13267 on: 07-11-2019, 00:34:37 »
IL LADRO DI GIORNI Guida Lombardija je novi film sa Riccardom scamarciom u ulozi sitnog kriminalca. On se polako specijalizuje za ovakve likove, a oni variraju u pogledu toga koliko im je “zlatno srce”.

IL LADRO DI GIORNI imao je premijeru na festivalu u Rimu i lako bih ga mogao videti rimejkovanog u Americi u formi prestige filma, iako nije reč o art house naslovu.

Glavni junak je sitni kriminalac koji je posle sedam godina izašao iz zatvora zbog slučaja čiji se detalji otkrivaju tokom filma, postepeno. Odlazi po svog sina i vodi ga na izlet, svestan da je dete bolje za sigurnost kriminalca od pištolja.

Sa klincem on prelazi put od otpora/ iskorišćavanja do ljubavi/ razumevanja a usput provodi malog kroz čitav niz malih vatrenih krštenja kroz koja nije očekivao da će proći, odrastajući u srednjeklasnom domaćinstvu svoje tetke.

IL LADRO DI GIORNI ne dobacuje predaleko, ovo definitivno nije novi PERFECT WORLD ali jeste solidna italijanska varijacija sa solidnim odnosom između glavnih junaka, vibrantnim italijanskim lokacijama i dosta neobičnim kriminalnim poduhvatom čije posledice progodne glavnog junaka.

Ne znam koliko je ovo film za festivale i mislim da ga je na program Rima pre plasirala snaga italijanske industrije nego istinski profil filma, ali svakako je reč o solidnom repertoarskom radu koji će odlično prolaziti na televiziji.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.450
Re: The Crippled Corner
« Reply #13268 on: 07-11-2019, 05:59:56 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13269 on: 07-11-2019, 14:36:09 »
BOOKSMART Olivie Wilde je hajpovan kao prevratnička teen komedija a uspešna glumica koja ga je režirala brzo je dobacila do pozicije reditelja čiji se novi projekat uzima na neviđeno posle užarene licitacije.

Rekao bih da BOOKSMART nije baš to što mu zbore. Ovo je teen komedija pravljena sa hard-R postulatima i duboko je uronjena u Woke-kulturu. U tom smislu ovo je film visoke mejnstrim estetike koji se oslanja na Woke kulturu i ima LGBT glavnu junakinju, i za razliku od ranijih pokušaja queer teen komedije, ima energiju za crossover.

Nota bene, BOOKSMART nije prvi film koji ulazi u milje teen komedije namenjenog široj bioskopskoj publici koji razrađuje LGBT likove, ali je za razliku od drugih filmova koji su bili "svesniji" toga i pitomiji u realizaciji, Wilde snima razuzdanu komediju koja se ponaša kao da je deo jedne duže prisutne estetike.

BOOKSMART je istovremeno i karikaturalan, i emotivan, i sirov i visokoestetizovan, i na kraju ta komedija uspeva da se sastavi u celinu, ali plašim se da tu nema nekog prevrata.

Osnovna limitiranost BOOKSMARTa dolazi iz scenarija koji je solidan ali vrlo konvencionalan u postavci i nije onoliko maštovit koliko misli da jeste. Jači je u dijalozima nego u situacijama, a čini mi se i da je podela u pojedinim slučajevima klišetiziranija nego što bih očekivao od filma koji režira glumica. Will Forte i Lisa Kudrow su žešća prva lopta u ulogama roditelja, a Forte je sličnu ulogu odigrao iste godine i u GOOD BOYSima, koji radi sličnu stvar, a to je da SUPERBADičnu teen komediju prebaci među "drugačije" junake, s tim što su kod njih to mlađi dečaci.

Olivia Wilde je rediteljski najzanimljivija onda kada njene junakinje zalutaju u neka subjektivna stanja, kao što su halucinacije i maštanja, ili kada su "same sa sobom". Ostatak vremena ovo je solidan hi-nrg komediografski rad u kome je puni angažman autora evidentan.

Dan the Automator je napravio muzičku sliku mahom kao kurator razne dobre muzike koja ide u pozadini. To nije loše, to je stara strategija za ovu vrstu filma, od Johna Hughesa do danas, s tim što mi se čini da je osnovna razlika u tome da teen komedije odavno ne uspevaju da lansiraju pesme već se mahom iscrpljuju u eksploataciji istih. Prošla su vremena kada su čak i neki manje uspešni filmovi poput LOSERa mogli da lansiraju singlove manje poznatih bendova kao što je Wheatus, a o vremenima NOT ANOTHER TEEN MOVIE sa sjajnim cover soundtrackom da i ne govorimo. Ovde je soundtrack prepun sjajne muzike, vrhuni sa LCD Soundsystem ali to je pesma koja je već lansirana u seriji TITANS, dakle sve je to second hand i već se čulo.

Ipak, daleko je BOOKSMART od istinski važnih filmova kao što je PROJECT X ili SUPERBAD (koji je strukturalno bitno trapaviji, ali u pogledu humora i emocija daleko spontaniji i efektniji od BOOKSMART). No, činjenica da je neko uložio ozbiljnu energiju u ovaj žanr je hvale vredno, a posle uspeha Todda Phillipsa, nadam se da će privući ambicioznije autore kao odskočna daska, kao što je devedesetih bio neo noir.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13270 on: 08-11-2019, 04:03:59 »
THE LITTLE HOURS Jeffa Baene je mogao da bude dobar film da je ponudio najbolju verziju svog opisa a to je komedija savremenog senzibiliteta i rečnika inspirirana Boccacciovim DECAMERONom. Nažalost, ono što nam je Baena pružio a nije da se tome nismo mogli nadati, jeste hipstersko iživljavanje koje nije naročito smešno uprkos All-Star podeli.

Ovu podelu čini nekoliko glumaca koji jako dobro znaju šta je komedija, ali plašim se da su ovo snimali “za svoju dušu”, baveći se mnogo više time da njima bude zanimljivo na setu nego publici koja će gledati.

Tako su u ovom filmu straćeni Aubrey Plaza, Alison Brie, John C. Reilly i Dave Franco a rezultat je film koji se ne može smatrati čak ni simpatičnim, naročito kada se negde oko polovine pripovedački potpyno raspadne.

Baenin film nosi u sebi nešto što gledaocu stvara prijatan osećaj da gleda film u kom su autori i glumci snimali nešto što nije strogo kontrolisani industrijski proizvod. Nažalost, ukupan domet je slabiji od onoga što industrija izbacuje.

* 1/2/ * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13271 on: 08-11-2019, 14:37:44 »
WHITE RIOT Rubike Shah je dokumentarni film o akciji Rock Against Racism koja je spontano nastala u Londonu kada je usled uspona National Fronta i politika koje je zastupao Enoch Powell došlo do porasta nasilja i rasizma. Nekoliko velikih zvezda tog vremena poput Erica Claptona i Roda Stewarta stavili su se na stranu Powellovih zapaljivih izjava i grupa londonskih levičara odgovorila je na to pismom u kom su odlučili da započnu akciju Rock Against Racism.

Ubrzo akcija Rock Against Racism uzima maha a organizatori koncerata okupljaju kako ideološke istomišljenike poput Clasha ili Tom Robinson Band, tako i crne izvođače i one koji su napravili bendove kao reakciju na rasističke izjave tipa Alien Kulture a naročito pokušavaju da pridobiju bendove koje vole simpatizeri National Fronta, recimo Sham 69.

WHITE RIOT se samo dotiče pokušaja National Fronta da kao odgovor na fanzin TempoRARy Hoarding napravi svoj fanzin Punk Front ali ne ulazi dublje u pitanja njihovog pokušaja da nađu svoje bendove koji su bili približni po žanru ali su potpuno suprotni po ideologiji. No, to je tema za neki drugi film.

Film ima logičan kraj u dramskom pogledu na najvećem RAR koncertu kada se Clashu na sceni pridružio pevač Sham 69.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13272 on: 09-11-2019, 12:42:28 »

The cybersecurity of the Terminator
October 28, 2019

The latest Terminator movie is set to hit the big screen. According to its creators, its plot is a continuation of the seminal Terminator 2: Judgment Day, with all installments in-between relegated to an alternative branch of reality. In general, the idea of an AI rebellion is clearly an information security problem, so we decided to examine the movie’s cyberlandscape. Our focus will be on the first two films in the franchise.
The Terminator

Let’s get this out of the way: We have no issues with the Terminator itself. The metalhead strictly follows its programming and displays savvy and flair in tracking down Sarah Connor. Keep in mind that the first movie was released way back in 1984. In those days, computers were not as widespread as they are now, so from our perspective, the most interesting part is the final fight scene with the cyborg.

With hindsight, we find it remarkable that no one considered information systems security when designing the unnamed industrial enterprise. The facility where the expensive machines work has no protection whatsoever. The door to the premises from the street is made of glass. There is no security. The door to the production unit where the industrial robots are located has no lock — only a bolt on the inside. And the computers and control panels are right beside the entrance.

Also, in a bit of (intentional or not) product placement, by the entrance we get a clear shot of a control unit for the FANUC robot S-Model 0, Series F30, EDITION 005, manufactured by GMF Robotics. On eBay you can find documentation for this device (marked “For GMF internal use”), which can be used to learn how to sabotage the production process. Obviously, back in 1984 it would have been harder to get hold of such documentation. Then again, Kevin Mitnick managed to obtain far more secret information.

Slightly modifying the computer settings can achieve a lot — from sabotaging the workflow and bringing down the production unit, to adjusting the technological process to wreck the end product or cause it to fail during operation.
Terminator 2

In the second movie, we see far more computers and information systems — it’s 1991, after all. But that also means more security issues. Let’s start with the fact that somewhere off-screen, in the future, the rebels have reprogrammed the cyborg. It’s not clear why Skynet didn’t anticipate and block such a violation. But let’s proceed step by step.
Police car computer

An early scene shows how the liquid-metal terminator takes the form of a police officer and hijacks his car, in which there is a computer connected to the police network. Here’s the first bone to pick with the police information security team. Why does the computer not ask for authorization? Is a police car considered such a trusted zone that no one thought about it? It’s a head-scratcher, especially given that the police officers are constantly leaving their cars to run after criminals or question witnesses, and the network contains highly confidential information. Or did the officer simply forget to lock the computer when leaving the vehicle? In that case, we’d say that this law enforcement agency desperately needed cyberthreat awareness training for its personnel.
ATM robbery

Meanwhile, John Connor and his pal rob an ATM by connecting it to an Atari Portfolio PDA through the card slot. That diversion shows us that even without the Skynet rebellion, technology in the Terminator world is moving along an alternative path; in reality, it’s not possible to extract card data plus PINs from an ATM or from the card itself — or from anywhere else: ATMs do not contain card numbers, and there is no PIN on the card. Not to mention that the Atari Portfolio, with its 4.9152-MHz 80C88 CPU, is hardly the best tool for brute-forcing PINs.
Terminator-style social engineering

Strangely enough, the telephone conversation between the two terminators seems plausible — one imitates John Connor, the other his adoptive mother. It’s plausible in the sense that it’s one of the prophecies of then-futurists that has now come to pass: In one recent case, attackers apparently used a machine-learning system to mimic a CEO’s voice.

Curiously, both terminators suspect that they may be talking to an impostor, but only one guesses how to verify it — the T800 asks why the dog is barking, deliberately using the wrong name, and the T1000 answers without spotting the trick. In general, this is a good method to apply if ever doubt the authenticity of the person at the other end of the line.
Miles Dyson

The man responsible for creating the “revolutionary processor” from the remains of another CPU of unknown source, is rather interesting. For starters, he works with classified information at home (and we all know what that can lead to). But that’s not our main gripe. He turns off his computer by pressing Enter. It’s hardly surprising the system based on his processor ended up rebelling.
Cyberdyne Systems

It’s strange, but Cyberdyne Systems is depicted as a company that’s serious about information security. The head developer arrives at the office accompanied by some suspicious types? Security doesn’t let him in and demands written authorization. The guard finds his colleague tied-up? The alarm is raised, and the first action is to block access to the secret vault.

Opening the door to the vault requires two keys, one of which the engineer has. The other is kept at the security desk. The only failure here is that John opens the safe with the key using his trusty Atari Portfolio. The safe is surely one thing that could have been protected from brute-forcing.
Destroying information

Honestly, if Sarah Connor and co. actually managed to destroy information, I’ll eat my hat. For one thing, the T-800 smashes up the computers with an ax, which, even with the subsequent explosion, is not the most reliable way to destroy a hard drive.

But that’s not the main point. In 1991 local networks were already in widespread use, so Cyberdyne Systems could have had backup copies of work data, and probably not in the same room where the development team worked. Sure, the attackers’ actions were based on Dyson’s knowledge. But where’s the guarantee that he knew everything? After all, he wasn’t told about the origin of the damaged processor that he reverse-engineered, so clearly he was not trusted 100%.
Cyborg design features

The T-800’s head contains a chip that calls itself (speaking through the cyborg it controls) a “neural-net processor.” The strangest thing here is a processor having a hardware switch to turn off learning mode. The very presence of such a switch could mean that Skynet fears the cyborgs becoming too autonomous. In other words, Skynet fears an AI rebellion against the rebellious AI. Sounds crazy.

The T-1000 reacts oddly to extreme temperature drops when frozen in liquid nitrogen. Its physical body seems to return to normal after defrosting, but its brain slows substantially. It gazes passively as the wounded T800 crawls after its gun, although it would be more logical to finish off the damaged model pronto and continue the hunt for the main target, John Connor. Also, for some reason, it forces Sarah Connor to call John for help, even though it can imitate her voice perfectly (which it does a few minutes later). In short, it becomes slow thinking and therefore vulnerable. Maybe some of the computers inside his head could not start as a result of the overcooling.

To design a reliable computer system that won’t rebel against its creators, it makes sense to use a secure operating system with the Default Deny concept implemented at the system level. We developed such a system, although a bit later than 1991. More information about our OS and immunity-based approach to information system security is available on the KasperskyOS Web page.


https://www.kaspersky.com/blog/terminator-1-2-cybersecurity/29080/?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=gl_terminator_ay0073_promo&utm_content=sm-post&utm_term=gl_facebook_promo_ay0073_sm-post_social_terminator&fbclid=IwAR3_T2mZotZPbb8mKTH8xMlsVAcYbogLbSX-vtlRJsiA1uCA6jmAoAtlXj0
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13273 on: 10-11-2019, 21:52:31 »
LIGHT OF MY LIFE Caseya Afflecka je postapokaliptična psihološka melodrama o svetu pomorenom virusom koji je ubio sve žene i jednom ocu koji sa svojom kćerkom luta kroz pustoš.

Casey Affleck je sebi dao glavnu ulogu i nema sumnje da joj se dorastao. Ima odličnu hemiju sa devojčicom koja je primorana zbog svoje bezbednosti da se ponaša kao dečak, ali na kraju sve ono što je Affleck osmislio kao pisac počinje pomalo da se ponavlja, i u pogledu tretmana dijaloških situacija koje su duge i mahom monološke, ali i suspense scena, kada otac i ćerka sretnu neka zlokobna lica.

Film je vrlo solidno realizovan, Affleck ima dara kako da isprati glumačku igru ali na kraju krajeva LIGHT OF MY LIFE postaje repetitivan i jednoličan. 

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13274 on: 11-11-2019, 17:18:00 »
Reprizirao sam HUNGER Stevea McQueena i na novo gledanje mi je ostavio podjednako snažan utisak kao i na prvo. McQueen je došao u film iz video arta i doneo je jednu dozu istorijske avangarde koju je transponovao u lični rediteljski pečat.

Kombinujući naizgled nespojive stvari, visoku estetizaciju, razmatranje odnosa tela i prostora, studiju samog dela, deonice bez reči sa jakim polemičkim dijaloškim scenama, u HUNGERu nudi prototip svojih zahvata koji će i kasnije obeležiti njegove radove, iako će biti odsutni u njegovom najuspešnijem ali po meni i najslabijem filmu TEN YEARS A SLAVE.

HUNGER je prototip po tome što je to film maltene bez značajnog dijaloga kao narativno funkcionalnog elementa sve do jedne scene kojom se završava "drugi čin" i kreće treći, kada nam McQueen nudi izuzetno dug visokoestetizovan dvoplan u kom dva izvanredna šprehera Michael Fassbender i Liam Cunningham vrše jedinu i ključnu dijalošku intervenciju u ovom filmu.

Ta scena je u snažnoj opoziciji u odnosu na ostatak filma koji je dotle a i potom koncipiran bez pripovedački značajnih dijaloga, a to znači da ljudi govore u scenama koje su uverljivije ako u njima ljudi govore ali to što izgovaraju nije bitno sem kao dete zvučne slike i atmosfere.

Film kreće krizom u severnoirskom zatvoru gde su utamničeni pripadnici IRAe koji žele da ostvare politički status ratnih zarobljenika i da ne budu suđeni kao kriminalci. Štrajk kreće protestom u formi nepranja i izlivanja kibli po hodnicima a završava štrajkom glađu tokom kog će Bobby Sands postatu primus inter pares među "mučenicima" koji su dali život za ideju.

Fassbender naravno ne propušta da Sandsovo fizičko rastakanje isprati izuzetno posvećenom transformacijom vlastitog tela, i McQueen ne preza od dosta jasne simbolike u samoj završnici Sandsovog života gde mu pridaje biblijske tonove.

Samo pitanje Troublesa, IRAe, lojalista i policije, u ovom filmu nije primarno. Ključ je u ljudima i beskrupuloznosti do koje su dovedene obe strane, i naravno o čoveku koji je spreman na žrtvu za svoju ideju jer mu je u zatvoru, i tim okolnosima, ona jedino preostala kao smisao života. Stoga, McQueen ne izbegava da prikaže i dosta brutalnu likvidaciju čuvara zatvora tokom posete senilnoj majci u staračkom domu (IRA je inače likvidirala više čuvara zatvora nego što je umrlo njenih pripadnika u štrajku glađu).

Izgraditi uzbudljivo audiovizuelno iskustvo sa tako malo verbalnih, a rekao bih i literarnih zahvata, pravi je podvig i McQueen u tom pogledu pravi nešto što jeste art house ali je u pogledu "projektnog zadatka" slično onome što su radili Zemeckis u CAST AWAY ili Cuaron u GRAVITY. Njegovi junaci su takođe izgubljeni, samo ne na ostrvu ili u svemiru, već u zatvoru i političkoj situaciji iz koje ne mogu da izađu radeći stvari koje ne obuhvataju krajnji ulog, a to je sam život. fassbenderov Bobby Sands u tom smislu jeste autentična ličnost, ali uspeva da postane i filmski heroj uprkos naturalističkom pristupu njegovoj životnoj priči.

HUNGER je premijeru doživeo u Kanu, i posle njega se McQueen nije osvrtao za sobom.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13275 on: 12-11-2019, 12:30:59 »
AZEMI Rrahmana Fetahua je propagandni akcioni film snimljen na Kosovu* o snajperisti OVK koji kreće da ubija jednog po jednog pripadnika zločinačke parapolicijske grupe koja 1999. godine vršeći zločine protiv civila ubija i njegovu porodicu.

Reč je o niskobudžetnom radu, svojevrsnoj preteči BALKANSKE MEĐE, naravno snimljenoj sa višestruko manje talenta i novca.

Fetahu se na IMDB potpisuje kao James, i ostvario je pored rediteljske i glavnu glumačku ulogu. On svakako kao reditelj ima više dara nego kao glumac gde mu je jedini atribut to što izgleda vesternizovanije od svojih saigrača. Uostalom, to zahteva i sam glavni lik jer se iz emigracije u Nemačkoj vraća na Kosmet kako bi sproveo osvetu.

Srbi su prikazani plakatski, i sudeći po onome što rade ne aludira se ni na jedan konkretan slučaj ali svakako da ima određenih sličnosti sa zlodelima koje su vršili pokojni Mrtvi i njegova grupa. Zločinačka jedinica je parapolicijska, raspojasana je sa uniformama i naoružanjem policije ali i sa civilnim vozilima. Sam dizajn jedinice nije sasvim neuverljiv, sem kada se pojave pripadnici sa crnim majicama na kojima je odštampano četiri C.

Srbi su raspojasani, ozbiljno nabijeni na kokain (ili je to spid) i u principu mahom streljaju i vešaju Albance, mada ima i par atipičnih zlikovaca - jedan umetnik iz Beograda sa malo dužom kosom i bradom koji voli da fotografiše ubijanje a imamo i jednog nekrofila koji nasrne na obešenu albansku devojku.

Isto tako zanimljivo je da su OVK prikazani kao vojska, u vojnim su uniformama, kriju se u šumi ali i imaju svoju teritoriju. Samo u Prištini 1999. prikazani su kao ilegalci, teroristi, u ostatku filma oni su vojska sa oznakama koja vodi borbe.

Fetahuu pripovedanje nije jača strana i u tom pogledu, ima dosta konfuzije u ovom filmu uprkos tome što je ideja koje se prihvatio krajnje jednostavna.

Ruku na srce, ako gledamo expat filmadžije sa naših prostora, prvi koji su se latili Kosova u formatu DTV filma su ipak Srbi jer mi smo još 2009. godine snimili SERBIAN SCARS. Fetahu nije ni pokušao da dovede američke glumce a Rajčić je tada ipak uspeo da privoli Madsena i Dacascosa da se zapljunu u njegovom filmu. Kad je reč o glumačkom daru, Fetahu je ipak kudikamo filmičniji od Rajčića i AZEMI nudi više akcije, a i bavi se isključivo Kosovom, dok je SCARS mnogo kosmpolitskiji i KiM se javlja tek usput.

U svakom slučaju, AZEMI je primer žanrovske domaće radinosti, snimljen sa idejom da se napravi kosovski partizanski film. Međutim, bez neke strane zvezde koja bi ga plasirala u inostranstvo, ostao je osuđen na opskurnost, pa se čak i u Srbiji vrlo malo zna za ovaj film.

* Ovaj naziv je bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13276 on: 12-11-2019, 14:00:34 »
RINGO Jeffa Margolisa je televizijski specijal posvećen Ringo Starru i izlasku njegovog tadašnjeg solo albuma. U tom trenutku Ringo Starr je u svojim ličnim alkoholnim lutanjima i ima izvesne blaziranosti u njegovom nastupu na koju nismo navikli u vreme The Beatlesa, ali u principu, nema govora da u ovom TV filmu on odlazi igde izvan solidne profesionalnosti.

Ringo Starr igra dve uloge. Samoga sebe i svog dvojnika sa kojim odlučuje da se zameni ne bi li se malo odmorio. Tu se onda naravno odigra zaplet "Kraljevića i prosjaka", i nerd koji je Ringova sušta suprotnost mora da se snalazi u životu velike zvezde i obrnuto.

Zanimljivo je da Jeff Margolis, jedan od najpoznatijih reditelja šou programa i poznatih dodla nagrada režira ovaj TV film u kome ima dosta scena snimljenih izvan studija i "kontrolisanih" ambijenata. Snalazi se solidno iako nema "ime" u režiji igranog programa.

Mnogo veća imena su Neal Israel i Pat Proft, pisci koji će ubrzo izrasti u najpoznatije pisce filmskih komedija, od čega se Pat Proft naročito specijalizovao za parodije.

Starr je okružen sjajnom glumačkom ekipom. Ringovog agenta igra John Riter, u punoj formi, psihijatra-hipnotizera igra Vincent Price a nerdovog oca Art Carney. Carrie Fisher igra devojku koja se zabavlja sa nerdom i peva duet sa Ringom. Angie Dickinson se pojavljuje kao junakinja njene tadašnje vrlo popularne serije POLICE WOMAN i pravi mali crossover cameo.

Uprkos tome što RINGO ne postaje urenebesna komedija kako je zamišljen, kada se spoje solidne dramske scene sa muzičkim numerama, rezultat je sasvim solidan i fanovi Beatlesa svakako treba da ga ubeleže u bogatu filmografiju o njima i sa njima.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13277 on: 13-11-2019, 11:58:05 »
TITO Grace Glowicki je film koji bi se po priči mogao smatrati amaterskim a po nivou realizacije u najboljem slučaju studentskim. Međutim, ovaj film je osvojio nagradu Adam Yauch Hornblower u programu Visions na festivalu SXSW. To samo pokazuje kako su stvari u savremenom art houseu relativne. Možda je ovom zbilja limitiranom radu pomogla queer dimenzija, možda je nagrada nazvana po Beastie Boyu naprosto namenjena nečemu što pošto-poto nudi iskorak, ali na kraju svega, TITO je jedan od onih filmova u kojima nema onog majstorstva koje Amerikanci tradicionalno unose u indie ili tek niskobudžetni film.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13278 on: 14-11-2019, 04:27:06 »
MIDWAY Rolanda Emmericha podseća na evropsku košarku. Kao što je u stara vremena snaga bogatih klubova umela da se ogleda u dovođenju Amerikanaca tako su danas oni osnovni način da skromnije ekipe budu kompetitivne dok se velikani bore za potpise evropskih zvezda, koliko god mogu. MIDWAY je film koji pokazuje da VFX nije više glavno oružje skupih filmova već da upravo oni jeftiniji kroz specijalne efekte mogu pokušati da se izbore za mesto u bioskopima, pre svega, a onda i za neki skor.

MIDWAY je film od 100 miliona. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, ali ovaj nezavisno finansirani projekat definitivno jeste jeftin u odnosu na ono koliko danas koštaju spektakli ovog tipa, pa i u odnosu na PEARL HARBOR kad su ti filmovi umeli da budu skupi. Stoga, MIDWAY je skup film ali je po svemu ovo B-film. U njemu igraju Ed Skrein, Mandy Moore, Dennis Quaid, Woody Harrelson, Luke Evans, Patrick Wilson… To su ili manje važni glumci iz važnih filmova ili važni glumci iz važnih filmova koji odavno više nisu bioskopske zvezde. I ova vrsta filma to može da podnese, ali daleko je to od ekipe koju je onomad mogao da skupi Michael Bay, recimo.

Sam film ima snažan vonj CGIa, deluje kao da je minimalno sniman na lokacijama a gotovo da nije ni okrznuo autentične lokacije. Sve što je nacrtano, nacrtano je solidno, ali nedovoljno dobro da bi nas skroz uverilo u trajanju od dva sata da je to stvarnost. Kao što podeli nedostaje jak headliner, tako i u svakom kadru verba “neka praznina”, da li je to manjak patine, manjak statista, boja neba.

Scenario koji je napisao Wes Tooke ne obraća previše pažnje ni na šta ali uspeva da spakuje veliki broj događaja u nešto malo preko dva sata filma. U tom smislu Tooke je dao Emmerichu predložak sa kojim on može da ide iz situacije u situaciju, iz bitke u bitku.

Međutim, ovde nema onoga što je činilo njegove najuspešnije filmove hitovima, ne samo da nema superstarova ranga Willa Smitha ili Mela Gibsona, nego nema ni takvih karaktera niti takvih gestova.

MIDWAY je uspeo da se otvori na prvom mestu za Veterans Day. Očigledno su mejdžor studiji ponovo potcenili vojna domaćinstva. Doduše, vikend je bio spor i MIDWAY nije ni približno na putu da bude blokbaster u Americi, no ipak kad se otvoriš kao prvi na listi, niko nema pravo na primedbe. Svi box office trakinzi nisu sugerisali da će MIDWAY biti najgledaniji, forsiran je DOCTOR SLEEP, i u tom pogledu ovo ne samo da je pobeda Red Belt Amerike i vojnih domaćinstava već i pobeda teme nad žanrom, odnosno originala nad (ovog puta dekadentnim sequelom).

Otud, MIDWAY je film koji ne može da ne pobere simpatije. Roland Emmerich je izguran iz mejdžor okvira i to je dobro podneo, uspeo je da sa nezavisno finansiranim filmom bude broj jedan na američkim blagajnama, to jeste nešto.

Ljubitelji filmova o Drugom svetskom ratu i vojne tehnike imaju šta da vide iako scene borbe nisu ni približno ubedljive ili realistične na način na koji su bile one u SAVING PRIVATE RYAN, FURY ili HACKSAW RIDGE. Ovo je eskapizam za koji se Emmerich specijalizovao, samo sada bez mejdžor studija, malo napabirčen.

Uprkos tome što sam oduvek neuporedivo više cenio Wolfganga Petersena, ipak osećam neku nostalgiju prema vremenima kada je Roland emmerich bio bitan jer sam naprosto tada i ja bio mlađi. Stoga, iako sam uvek bio vrlo rezervisan i uglavnom negativan prema Emmerichovim filmovima, sada mi je drago da i dalje uspeva da funkcioniše.

P. S.. Detalj sa Johnom Fordom koji snima dokumentarni film je mogao biti detaljnije razrađen, ali dobro, i ovo što smo dobili je dovoljno simpatično.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13279 on: 14-11-2019, 04:37:01 »
KNIVES AND SKIN Jennifer Reeder je nezavisna senzacija sa brojnih specijalizovanih festivala kako za indie tako i za žanrovski film. Nazivaju ga linčovskim film, ali čak i ja kao neko ko nije ljubitelj Davida Lyncha ne bih starog majstora upetljavao u ovo.

BRICK Riana Johnsona mi pada na pamet kao referenca ali i taj film ima neku pynchonovsku zakučastost. KNIVES AND SKIN je infantilni bućkuriš svega i svačega koji ne uspeva da održi bilo kakvu konzistentnu ideju na nivou priče ili stila, i ide iz jedne umereno zanimljive i uglavnom mlake senzacije u drugu.

KNIVES AND SKIN je freakshow koji je za potrebe sumiranja sinopsisa predstavljen kao priča o nestaloj srednjoškolki i tome kako njena okolina reaguje na to. Ali ovo je jedna parada quirky budalaština i nažalost ne mnogo više od toga.

Doduše, mnoge kritike govore upravo suprotno od toga. Verujem da će uskoro i šira javnost moći da formira svoj sud o ovom filmu.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13280 on: 15-11-2019, 02:18:55 »
FORD V FERRARI Jamesa Mangolda je dokaz da u savremenom Holivudu gde veliki broj izuzetnih reditelja traći vreme na besmislene franšize, jedan prosečan tip, sa relativno skromnim startom može da ispliva i nametne se kao relevatan stvaralac.

Na stranu to što volim filmove o motosportu, uostalom ovaj film ima veliki hendikep za mene jer u glavnoj ulozi ima Christiana Balea kog teško varim, Mangold je snimio odličan film, baš ono što bi Holivud trebalo da snima u osnovi - a to su ozbiljne, zanimljive priče, urađene na najvišem nivou.

Ron Howard je sa filmom RUSH povukao nogu i započeo ovo “zlatno doba” holivudskog automobilitičkog filma ali je FORD V FERRARI uspeo na svoj način da razbije maler produkcija o Enzu Ferrariju koje su godinama u raznim varijantama pripremane a nisu se desile i da napravi ukupno uzev još ambiciozniju priču iz moto sporta i auto industrije nego što je bio RUSH.

Meni RUSH ostaje ipak draži film jer mi je podela mnogo simpatičnija i cela postavka sa evropskim lokacijama je još egzotičnija, ali moje antipatije prema Baleu na stranu, FORD V FERRARi je sajam onoga što Holivud može da ponudi, podjednako relevantan i za Akademiju i za multiplekse.

Među producentima potpisan je Michael Mann i čini mi se da je to njegov simbolički gest bacanja poslovičnih rukavica u ring. Od njegovog filma o Ferrariju sa Hugh Jackmanom ipak nema ništa. Istorijat pokušaja da se snimi film o njemu obuhvata i Manna i Cronenberga i De Nira, i ta priča je sama po sebi postala jedan od mitskih projekata da se na kraju film ENZO pojavljuje u seriji ENTOURAGE kao vehicle (pun intended) Vincea Chasea.

Za razliku od filmova o motosportu sedamdesetih koji su bili notorni po svojim komplikovanim produkcijama, pogibijama na snimanju i sl. savremeni uspevaju da nastanu na vreme i uglavnom bez tegoba (izuzmemo li development hell oko Enza) ali nemaju taj efekat vremenske kapsule. isto tako nema tog ludila, tipa da se Steve McQueen sa Jackie Stewartom zaista prijavio na Le Mans, da je Paul Newman zaista bio auto trkač i sl. U tim starim produkcijama pojavljivali su se pravi vozači, od Frankenheimerovog GRAND PRIXa pa nadalje. Danas toga nema.

Međutim, imamo dinamične uzbudljive filmove i imamo naknadnu pamet u rekonstrukciji ukupnog konteksta u kom su se događaji zbivali. Tako je i FORD V FERRARI priča o neravnopravnoj borbi automobilskog Golijata protiv Davida koji je na stil utrošio dovoljno da masovnost i bogatstvo Fordove proizvodnje ne mogu da ih zasene. Međutim, ako je zaleđe koje su Shelby i Miles imali u obliku kapitala Forda pretvoreno je u hendikep njihovim raznim korporativnim odlukama koje su ih saplitale.

U toj priči o dvojici osobenjaka koji se u motosportu kao spoju takmičenja i mašinstva u pojedinim situacija dotiču transcedencije, saželi su se mnogi filmski mačo profesionalci od Hawksovih do Mannovih.

Matt Damon kao Carrol Shelby i Christian Bale kao Ken Miles, prepoznali su to i maksimalno iskoristili. Matt Damon kanališe svog unutrašnjeg Tommy Lee Jonesa a Balea kako rekoh ne bih komentarisao, ali nema tu šta, odlični su. Josh Lucas i Joe Bernthal u sporednim ulogama Fordovog brassa rade tačno ono što treba, i to sve u spoju sa rekonstrukcijom epohe daje 152 minuta kaloričnog bioskopskog iskustva.

FORD V FERRARI je old school film, srećom od one vrste koja ne izlazi iz mode.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13281 on: 15-11-2019, 02:51:15 »
Dugo sam tražio GREAT CATHERINE Gordona Flemynga, verovatno zato što sam jedan od malobrojnih fanova ovog reditelja. Reč je o adaptaciji Bernarda Shawa i čini se da je Peter O’Toole bio bitan činilac u umetničkim odlukama donetim u ovom filmu.

Na humor Bernarda Shawa prepun verbalnih bravura dodata je ogromna doza slapsticka u kome prednjači Zero Mostel, mada se ni Peter O’Toole kao britanski oficir ni Jeanne Moreau kao Czarina ne ustežu. Međutim, veliki deo slapsticka osim tehnički solidne realizacije naprosto nije smešan, jednim velikim delom jer je agresivan i u tom preterivanju ne sadrži onaj neophodni apsurd kroz koji slapstick komunicira sa životnom istinom.

Ovo je film snimljen dok je studio sistem bio na umoru a Novi Holivud se još nije ustoličio, pa imamo dosta muzičkih numera i pokušaja da se ovo napravi kao zabavno komično iskustvo šireg spektra.

Film ima jednu genijalnu scenu, to je bitka koju reenactuju oficir i Katarina Velika. Ostale scene su solidno realizovane ali verbalni humor bolje pogađa od fizičkog.

Gordon Flemyng je vešt reditelj, pa se to vidi i u ovoj produkciji koju uspeva da iskontroliše. Ali on definitivno nije reditelj komedije pa u tom pogledu kao jedna od retkih prilika da snimi major film, ovo možemo smatrati njegovom propuštenom prilikom.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13283 on: Yesterday at 12:31:42 »
DOCTOR SLEEP Marka Flanagana je ponovna portvrda da uprkos izuzetnom napretku filmadžijskih veština, filmske tehnike, teorije i kritike, i dalje je moguće snimiti istinski užasan film u uslovima visoke holivudske produkcije.

Ova ekranizacija Stephena Kinga iznova pokazuje paradoks da se Holivud već decenijama obraća ovom piscu za nove ideje iako mu maštovitost nije jača strana. Pa ipak, očigledno je da svaka generacija mora proći ciklus ekranizacija njegovih klasika (CARRIE, PET SEMATARY) plus neke novonapisane i novoprepoznate romane, i u tom ciklusu na svaki SHAWSHANK REDEMPTION dolazi poneki DREAMCATCHER, na svaku De Palminu CARRIE jedan Kingov MAXIMUM OVERDRIVE itd.

U tom smislu, Kingovih ekranizacija ima toliko da je maltene sada šteta stati sa njima, treba ići do kraja i snimiti sve što je sročio bar po nekoliko puta. U sklopu ekranizacija do sada nesnimljenih Kingovih romana, imamo i DOCTOR SLEEP koji se doduše produkciono nadovezuje na uspeh diptiha IT koji je doneo veliku dobit studiju Warner Bros.

DOCTOR SLEEP je snimljen u dvoipočasnovnom formatu kao i IT i ima sličnu estetiku. Tu je mlada junakinja, tinejdžerka, tu je doticanje horor motiva ali prevashodno jedan YA ključ i avanturistički duh. Sve to je šuplje, banalno, nemaštovito i pri trajanju od dva i po sata užasno dosadno. Ali, opet, čemu tako žestoka reakcija?

Pa reakcija proističe iz toga što je DOCTOR SLEEP produžetak romana i filma SHINING koji je onomad snimio Stanley Kubrick po Kingovoj knjizi.

Da, da. U vreme kada su po Kingu nastajali filmovi kao što je De Palmin CARRIE, nastao je i Kubrickov SHINING, film koji se umnogome razlikovao od literarnog predloška, temeljno delo ne samo za horor žanr već i sedmu umetnost uopšte. SHINING je porodična srebrnina studija Warner Bros, jedan od filmova sa kojima su najdublje izmenili popularnu kulturu. Dan-danas SHINING opseda i inspiriše, bilo kao tema dokumentarca ROOM 237 ili kao osnov za bravura sekvencu u filmu READY PLAYER ONE. Naravno, ne treba ni govoriti o tome koliko je novca i prestiža taj film doneo studiju Warner. Ipak je to Kubrick, a svaki Kubrickov film je posebna stvar, poseban artefakt.

I isti taj studio je uzeo da prostituiše SHINING u jednom filmu za koji je od prvog kadra, a verovatno i od čitanja Kingovog romana-nastavka, jasno da će biti nešto potpuno bezvredno.

Mark Flanagan kao jedan krajnje limitiran reditelj ne uspeva čak ni da napravi neku tehničko zanatsku igrariju u scenama kada se u filmu evocira SHINING već snima njegovu repliku DTV nivoa. Ruku na srce, izuzev blasfemične završnice koja se svodi na neki nemaštoviti čisto tehnički rasplet, a koji je inače po svemu suprotan stravi Kubrickovog filma, DOCTOR SLEEP barem pokazuje da je King priznao da je Kubrick bio u pravu. Nažalost, i pored sede kose, King nije u stanju da prepozna oko čega je tačno Kubrick bio u pravu, sem da jeste.

I tako gledamo film koji pokušava da se osloni na klasik, i da nam ponudi jednu bednu DTV demistifikaciju, i u tom pogledu podseća na Ridleyeve senilne PROMETHEUSa i COVENANTa. E sad, Ridleyeve baljezgarije su prošle malo lakše jer je njegov klasik već bio ofucan kroz slabe nastavke.

Nažalost, King je napisao roman-nastavak, decenijama posle originala, ali nije imao ni toliko obraza da se nadoveže na mini-seriju koja je dala njegovo viđenje kako ta ekranizacija treba da izgleda već se dohvatio Kubricka i onoga sa čime se inicijalno nije slagao.

Srećom, publika je prepoznala o čemu se ovde radi i nije se odazvala ovom filmu. Pa ipak, mrlja ostaje. DOCTOR SLEEP nije smeo doći do bioskopa. HBO Max ili Netflix su mogli biti častan izlaz.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.478
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13284 on: Today at 15:40:29 »
THE RAIDERS Herschella Daughertyja zvuči sjajno na nivou sinopsisa, i prilično je solidno realizovan za jedan B-vestern sniman na Universalovom lotu, pa je samim tim veća šteta što scenario Gene L. Coona nije bolje kapitalizovao zanimljivu premisu. Coona inače znamo kao prekaljenog televizijskog scenaristu i potpisnika nekih dobrih filmskih scenarija kao što je recimo Siegelov KILLERS po priči Ernesta Hemingwaya.

Nažalost, ono što Coon u ovom filmu ne uspeva da iskoristi do kraja jeste protagonizam junaka Buffalo Billa, Wild Billa i Calamity Jane koji u ovoj priči pomažu varošanima da se odbrane od grupe jayhawkera ali i da spreče krvoproliće koje mogu da izazovu oficiri pobedničke Unije koji pokušavaju da uspostave red posle rata.

Uprkos tome što film ima tako ikonične glavne juneke, praktično kao da nema prave glavne junake, i nijedan lik ne uspeva da se nametne kao dominantan. Robert Culp igra Wild Billa i uprkos tome što ima najveću snagu kao glumac i svakako preuzima protagonizam u završnici, ne možemo reći ni da je on glavni u ovoj priči.

Stoga, THE RAIDERS je jači u sinopsisu i realizaciji nego u dramaturškoj postavci što je šteta. Ovaj B-vestern je imao dobre sastojke.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam