Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1749426 times)

0 Members and 4 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13400 on: 23-01-2020, 22:55:09 »
MATER Jureta Pavlovića je film-blizanac SAMOM SAMCITOM Boba Jelčića. Oba su porodične melodrame sa art house rediteljskim konceptom u kom se kamera fokusira na protagonistu a montaža prevashodno označava protok vremena, i ne služi za stvaraja akcenata i pomeranje gledaočeve pažnje.

Samim tim, kreiranje krupnog plana mahom je vezano za kopču kamere i lika, u ovom slučaju to je Jasna, žena koja se iselila u Nemačku, i vratila se u Hrvatsku da brine o smrtno bolesnoj majci.

Daria Lorenci je briljantna u glavnoj ulozi i uspeva da se iznese sa teškim glumačkim zadatkom koji je okosnica samog filma. Pavlovićev scenario uspeva da se iznese sa delikatnom temom kojoj je teško prići bez ogromne sentimentalnosti, da ne kažem patetike, ali na kraju on uspeva da ga oformi tako što se identifikujemo sa glavnom junakinjom i osećamo njenu distancu koju je razvila prema zavičaju, pa i da preuzmemo njen ugao gledanja prema majčinoj situaciji.

U pojedinim situacijama, pored prepoznatljivih situacija Pavlović uspeva da napravi i neke duhovite detalje koji proističu iz situacije, recimo scena sa sveštenikom je maestralna.

Pavlović isto tako pored porodične traume koja je junakinju i poslala van zemlje dobro slika i opšti ambijent koji je napustila i ponovni susret sa njim, ponekad isprazne a ponekad sasvim neumesne susrete.

Pavlovićeva ekipa izuzetno posvećeno i vešto uspeva da isprati njegove zahteve. MATER je “mali film”, ali ima univerzalnu temu koja čini da komunicira sa mnogo širim gledalištem od uobičajenog art housea.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13401 on: 24-01-2020, 03:11:26 »
Kad je reč o Guyu Ritchieju za mene je on maturirao kada je snimio SHERLOCK HOLMES a svoje remek-delo je stvorio u filmu MAN FRON UNCLE. Dakle, njegova rana faza, kriminalističke komedije u mockney maniru, nisu bile moja šolja čaja, i od tih filmova su mi najzanimljiviji bili ROCKNROLLA i REVOLVER, mnogo pre nego kanonski LOCK STOCK i SNATCH.

U tom pogledu, Guy Ritchie je napravio zanimljivu odluku da u potpunosti izađe iz miljea tentpole filmova u koji je ušao sa SHERLOCK HOLMESom a komercijalno zaokružio sa ALADDINom, i da se vrati korenima. Ono što je u tome dodatno zanimljivo jeste način na koji je snimio novi film THE GENTLEMEN. Posle par excellence studio filma koji je snimio za Disney, THE GENTLEMEN je snimljen za Miramax, finansiran nezavisno od pre-salea, prodavan STXu za američku distribuciju i sve u svemu postavljen kao nezavisna produkcija starog kova.

U tom pogledu, THE GENTLEMEN je zanimljiv jer je zapravo dobro produciran film, estetski zaokružen film koji po svom hardveru apsolutno funkcioniše kao studio picture. Ako se po jutru dan poznaje, onda se može reći da Guy Ritchie na neki način ne samo vratio svoj autorski časovnik unazad na prve korake nego je i zakonitosti produkcije vratio na vremena kada su se filmovi dorasli za bioskope pakovali na marketima kao što je Kan ili AFM.

Sam film je na liniji LOCK STOCKa i SNATCHa, samo sa novom ekipom glumaca, zreliji, i na neki način bolji, ali opet za moj ukus to nije to. Opet su to filmovi koji se vrte u krug, deluju pripovedački nabacano, opterećeni sitnim narativnim trikovima, dijaloškim bravurama koje su same sebi svrha, i u principu ko to voli, u THE GENTLEMEN dobija apsolutno ono što je želeo preko deset godina, koliko je Ritchie apstinirao iz svega ovoga.

Scenario koji potpisuju Ritchie i Ivan Atkinson je tipična mockney ritchiejevština, apdejtovana za današnje vreme. Okolnosti i način života su se malo promenili, ali Ritchiejev prostor u suštini niko nije popunio jer je mockney podžanr vrlo brzo sagoreo u hiperprodukciji mahom slabih filmova. Otud, Ritchie dolazi na prostor koji su spržili njegovi vlastiti epigoni.

Snažna glumačka ekipa koju prevode Hugh Grant, Matthew McConaughey, Jeremy Strong i Colin Farrell, pre svega iznova dokazuje da Charlie Hunnam još nije dorastao da bude filmski lead. Da, i dalje ga Ritchie forsira posle KING ARTHURa, i on i dalje ne dobacuje, naročito kad je okružen ovakvim kalibrom glumaca.

Međutim, ko sve to voli neće imati primedbe ni na šta. Stoga, nezavisno od toga šta će STX postići sa ovim filmom u Americi, verujem da će širom sveta gde je kult ranih Ritchiejevih filmova jak, zarada biti dosta dobra.

Zanimljivo je da u sličnom aranžmanu Ritchie sprema i svoj sledeći film, rimejk Boukhrieffovog klasika LE CONVOYEUR sa Stathamom, i da opet ne radi u okvirima studija.

Onima koji vole Ritchiejev rani opus, ovaj film lako dobija * * * ili * * * ½ čak. Za mene kao UNCLE-mana ovo je ipak samo * * ½.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13402 on: 25-01-2020, 15:08:52 »
Sa firmama kao što su Cinestate i Rebeller na horizontu, arty Grindhouse je dobio snažan vetar u leđa. Uprkos tome što formalno nije deo toga, novi film Willa Forbesa JOHN HENRY lako može da se ubroji u taj talas. Forbesov film se dosta sigurno nalazi na ničijoj zemlji između Blaxploitationa i visokoestetizovanog arty exploitationa kojim se bavi(o) Nicolas Winding Refn, ali je snimljen s vrlo malo para, pa preteže malo na jednu malo na drugu stranu.

Will Forbes ima odličnu ideju šta da radi sa protagonistima, Terry Crews kao naslovni junak i Ludacris kao njegov protivnik, villain of the piece, su pre svega vizuelno moćno tretirani i jako zanimljivi. Ali, isto tako u pojedinim deonicama dolazi do kupovine minutaže nekim pustopašnim dijalozima, i nekim relativno slabim glumačkim kreacijama.

Neke od slabijih momenata zadržava inače zanimljivo kastovani i harizmatični Ken Foree. U par rutinskih žanrovskih situacija deluje naprosto presporo za okolnosti u kojima se stvari dešavaju, i dobro osmišljene scene povremeno bivaju praćene aljkavim ili nedovoljno budžetiranim deonicama.

Jedan od slabije realizovanih aspekata po kojima se tradicionalno, od kad je sveta i veka prepoznaje B-film je dizajn zvuka. Film odjekuje prazninom u zvučnoj slici kao B-preteče iz straight to VHS ere, nažalost na loš način.

Međutim, ceo koncept i zamisao su dobri, a okosnica filma su Crews i Ludacris u nečemu što bi im mogle biti uloge karijere, iako nisu.

JOHN HENRY je film koji će sasvim sigurno biti pimpovan kao blaxploitation i tu će morati da naiđe na publiku koja je malo otvoenija i tolerantnija za cerebralnije postupke.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13403 on: 27-01-2020, 04:22:59 »
Ognjen Sviličić je ozbiljan mešetar stupidnog angažovanog art housea koji nastaje po našem regionu. Njegov film GLAS je sušta suprtotnost  Pavlovićevog filma MATER. Oba imaju formu kojom su hrvatski reditelji savršeno ovladali, a to su te male priče, kamera koja se vezuje za likove, fino estetizovane kadar-sekvence, priče i scene sa otvorenim krajem.

Hrvatskim auotirma na filmu, kao i pop muzici se ne može osporiti da zaista sjajno uspevaju da ovladaju formama i da ih kasnije dodatno oblikuju lokalnom supstancom.

U tom smislu i Sviličić je ovladao formom, GLAS lepo izgleda, vizuelno je dobro zamišljen, “mali” je ali ne iritira tim odsustvom velikog zamaha.

Problem nastupa što je priča toliko moronska da čak i ovako ograničen zahvat, u kom se ne može pogrešiti, uspeva da se pretvori u pretencioznu baljezgariju.

Dakle, osnovni Sviličićev problem, kao i inače, jeste u tome što taman kada sve dobri postavi krene sa nadogradnjom i tu se sve upropasti. Njegov glavni junak je dečko u zanimljivoj situaciji. Majka ga ostavlja u đačkom domu jer ide da radi na brodu. Ispostavlja se da je đački dom pod velikim uticajem Crkve i da se od ovog momka koji više nema odnos prema bogu nego što je ateista, očekuje da i on bude ponižan barem na nivou performativa.

Ali onda on, pošto kanališe autorovu zamisao da nas valjda šokira kreće da se ponaša ekstremno glupo i da kao ulazi u konflikt sa fundamentima vere tako što će osporavati njene performative. I dok ostali pokušavaju da mu objasne da je dovoljno samo da se ponaša normalno i tilerantno i da ne mora da veruje ako neće, on istrajava u glupostima i onda se tako film i završi.

Dakle, junak je budala, ali film nažalost nije o tome. Film je o tome kako je on pametan a ostali su budale.

To što je neko budala nije prepreka za uspeh, i to nam svedoči ovaj film, više ovsko sa strane nego iznutra. Ali, barem lepo izgleda.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13404 on: 28-01-2020, 03:10:21 »
Kirill Mikhanovsky je što se mene tiče napravio kudikamo yanimljiviji film od Braće Safdie na temu jednog neurotičnog dana u životu pojedinca koji deluje kao da bi mu trebao predah. Film GIVE ME LIBERTY je crnohumorna komedija ili apsurdna socijalna melodrama, zavisi od optike gledaoca i prati mladog vozača mini vana za prevoz hendikepiranih lica koji jednog dana mora da se izbori sa senilnim dedom, zemljacima iz SSSRa i prijateljem bivšim bokserom, uz asortiman redovnih mušterija.

Osnovni konflikt nastaje između mirnog i plemenitog glavnog junaka i grupe iracionalnih sebičnih ljudi prema kojima na ovaj ili onaj način ima osećaj dužnosti.

Mikhanovsky je snimio energičan, košmarni film u kom se junak grčevito bori da nekako svi živi i zdravi stignu tamo gde su naumili, u tome svemu gubeći sebe.

Mikhanovsky u pojedinim deonicama ima tendenciju da pregazi, ode preduboko u apsurd i grotesku, ali ukupno uzev on ipak uspeva da iskontroliše ovaj karambol. I ne samo da ga kontroliše već i da ga započne i inicjalno orkestrira.

Mikhanovsky je američki đak ali ovaj indie film koji je imao premijeru u Kanu, uprkos ameriškom settingu ima atmosferu evropskog filma što je naročito zanimljivo jer razbija klišee na koje samo već pomalo navikli na Sundanceu.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13405 on: 29-01-2020, 01:48:30 »
ЗАЛОЖНИКИ Reze Gigineiišvilija je žestoko hvaljeni gruzijski film o grupi mladih nezadovoljnih Gruzina koji su 1983. godine oteli avion Aeroflota u pokušaju da pobegnu iz zemlje. Nisu u tome uspeli i otmica je ispraćena surovom pucnjavom između otmičara i posade a potom i otmičara sa snagama bezbednosti.

Mladi ljudi koji su oteli avion su bili pripadnici emancipovanih porodica, gruzijske intelektualne elite, i to je zbunilo moskovske a i tbiliške vlastodržce.

Posle haotične utmice usledilo je suđenje i smrtna kazna.

Film je odabrao zanimlljivu temu ali suštinski ne uspeva da donese ništa naročito autentično i izvan okvira onoga što su priče tipičnih disidenata iz SSSRa. Bilo im je dosadno, nije im se dopadao ambijent i način života, a onda kad su pali, suđeno im je naravno na ideologizovanom sudu uz groman pritisak laičke javnosti.

Sama priča je zapravo intrigantna jer je brutalnost otmičara od prvog trenutka otmice bila atipična, bili su spremni da se bore i da umru za razliku od najvećeg broja otmičara koji nisu bili teroristi. Scene borbe i obračuna su soiidno reaalizovane i nikada ne klizaju u eskapizam i exploitation.

Film naravno ima antisovjetsku optiku ali nema nekog žara i grča da sad dokazuje da li je SSSR bio tamnica i naroda ili nije. Čini se da je ova priča generalno zbog svojih različitih segmenata dovela to toga da film nema jasno žanrovsku dimenziju i da na kraju ne znamo jel to ptiča o nezadovoljstvu, o otmici ili o suđenju?

No, reč je o ostvarenju koje treba pogledati kao solidnu rekonstrukciju epohe i pogled iz ugla koji nam ipak do sada nije bio poznat.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13406 on: 29-01-2020, 01:48:54 »
В кръг Stefana Komandareva je primer reditelja koji uspeva da napreduje kroz rad. Još se sećam groznog iskustva gledanja filma ПАНСИОН НА КУЧЕТА pre devetnaest godina na FESTu i ovo je zaista znatan napredak.

Komandarev je snimio film o tri policijske patrole u besanoj sofijskoj noći, pred svitanje dana u kom će se obeležiti tri decenije od pada Berlinskog zida.

Sofija je prikazana kao grad koji pusti, javne službe ne funkcionišu, odnosi među ljudima su neprijatni i nasilni, i uprkos tome što je Bugarska u EU i NATO paktu, kao da i dalje nije izašla iz dilema ko je za Amerikance a ko za Ruse.

U tom smislu, ako imamo u vidu da je Bugarska deo EU i NATOa, zapanjujuće je koliko su teme koje muče ljude tamo bliske onim koje tematizuju filmovi iz delova SFRJ koji u te saveze još nisu ušli.

Komandarev se služi savremenim art house sredstvima, kamera prati junake, dosta kadar-sekvenci ali ipak je on old school reditelj i u tom pogledu njemu slow cinema kao takav uopšte nije blizak.

Premijera ovog filma na sarajevskom festivalu pokazuje da je Komadarev deo te sredovečne osrednje uspešne generacije sa Balana koju čine velikim delom i naši reditelji i to su ti obodi evropskog festivalskog filma.

Ovo nije važan film ali je za nekoliko nijansi potencijalno zanimljiviji našoj publici jer kao da je naš. Otud mi se čini da će nama ovo delo biti mnogo zanimljivije nego arbitrima elegancije sa prve lige evropskih filmskih smotri.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13408 on: 29-01-2020, 23:46:15 »
Donner im 89 godina. Iako imamo Clinta kao presedan, nešto sumnjam da će on sesti u rediteljsku stolicu zaista...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13409 on: 29-01-2020, 23:46:28 »
Alejandro Amenabar je očarao srpsku publiku svojim drugim filmom ABRE LOS OJOS na FESTu 19999. godine. Ove godine, dakle 21 kasnije, dolazi sa novim filmom MIENTRAS DURE LE GUERRA, i i to je delo u kom se ne vidi više ni trunka onog talenta zbog kog smo ga zavoleli.

Amenabarov novi film više izgleda onako kako zamišljam da će izgledati film Darka Bajića o Svetozaru Miletiću nego delo španskog žanrovskog velemajstora koji nam je doneo TESIS, ABRE LOS OJOS i LOS OTROS.

Ako je iko žrtva onog prokletstva “oskara” za strani film onda je to Amenabar, a da ironija bude veća njega nije sažvakala holivudska industrija već je on sam implodirao neprekidno radeći nešto što ga “zanima”.

Dok Mateo Gil autorski raste iz filma u film, Amenabar bez njega zastrašujuće stagnira. I ovog puta imamo priču iz vremena Španskog građanskog rata u kojoj paralelno pratimo dileme i sudbinu akademika Miguela de Unamuna i uspon Francisca Franca.

Ovo je film koji deluje kruto, staromodno, bavi se nečim što je zanimljivo više na nivu namere nego na ni nivou onoga što dobijamo na ekranu. U filmu nema skoro ničega dobrog, nema ničega savremenog, a naročito nema ničega autorskog, a tek nema ništa blizu onoga što bismo morali da dobijamo od Amenabara.

Sve u svemu ovo je jedna žalosna stvar koja će promicati televizijskim ekranima i ubrzo će biti zaboravljena.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13410 on: 31-01-2020, 19:34:25 »
QUIEN A HIERRO MATA Paca Plaze je izuzetno efektan španski triler koji pokazuje da je Plaza spreman da se zaista u najboljem smislu raspojasa po izlasku iz serijala [REC]. Sličan utisak ostavio je i film Jaume Balaguera MIENTRAS DUERMES sa kojim ovaj naslov deli nekoliko značajnih elemenata. Naime, imamo Luisa Tosara a imamo i zaplet u kom igra čoveka koji nekoga drogira u fatalnoj igri mačke i miša.

Međutim, Plazin film ima drugačiji zaplet. Ovde je Tosar pozitivac, osvetnik koji se našao u poziciji da gospodari životom ostarelog i bolesnog narko barona koji se našao kao pacijent u njegovom staračkom domu.

Ipak, ono što je delovalo kao jednostavna osveta uskoro postaje znatno komplikovanije kada se ispostavi da je narko baron možda fizički deteriorirao ali je i dalje lucidan i opasan.

Paco Plaza u ovom filmu pokazuje sve one atriobute koji su njegove ranije filmove činili sjajnim, od nastupa u serijalu PELICULAS PARA NO DORMIR pa nadalje. To je energična i maštovita inscenacija, smisao za humor, osećaj za tempo, i sposobnost da u pravom momentu izgradi suspense i iskoristi gore.

U tom pogledu, Paco Plaza ima sve predispozicije za vrhunskog žanrovskog reditelja i u ovom filmu to iznova dokazuje, i čini se da ne treba imati sumnje u to. Scenario Juana Galinanesa i Jorgea Guerricaechevarrie povremeno čak i ne uspeva da isprati njegovu veštinu do kraja ali i kroz koncept pa i kroz dramaturšku razradu ideje u suštini omogućava da on pokaže šta zna.

U tom pogledu, ovo je zaista najbolji primer španskog žanrovskog rukopisa koji na svu sreću dolazi sa očekivanog mesta, što u ovom periodu teških razočaranja mnogo znači.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13411 on: 31-01-2020, 19:35:02 »
 LE JEUNE AHMED Braće Dardenne, specijalista za bavljenje temama belgijske sirotinje, govori o naslovnom dečaku kog je radikalizovao imam i doveo do toga da pokuša ubistvo svoje učiteljice arapskog jezika optužene za apostazu.

Francuski i belgijski autori su već mnogo puta reagovali na izolovanost mladih muslimana u različitim žanrovskim formama, od socijalne drame do krimića ili političkog trilera.

Braća Dardenne su specijalisti naturalističke melodrame i njihov pristup nikada nije senzacionalistički. Stoga je i Ahmed jedan dečak koji je veći deo vremena spreman da ispunjava svoje životne uloge ali sve to se odvija pos snažnom senkom islamizacije kojoj je podvrgnut.

LE JEUNE AHMED je u sušitini isto ono čime se Braća Dardenne bave i inače. Holivudski reditelji su često optuženi da robuju formulama ali meni se čini da neki art hose autori poput ove dvojice imaju kudikamo više formulaičnosti od zaposlenika studija.

No, to što su hteli, to su i postigli, to što rade su dobro savladali, a imali su i kada, tako da je LE JEUNE AHMED nešto što će zadovoljiti njihove fanove a one koji nisu dodatno uveriti da im dalje treba puržati otpor.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13412 on: 01-02-2020, 21:48:28 »
THE TURNING Florie Sigismondi je film koji na mnogo nivoa pogrešno prilazi klasiku Henry Jamesa. Nema tu nagoveštaja, diskretnih zahvata, sutpilno neobičnih događja koji postaju sve zlokobniji. Naprotiv, ovo je film koji je profilisan kao holivudski exploitation bez ikakvih dilema da li treba da se obrati omladini koja inače gleda Blumhouse.

Ako gledalac ostane uz film posle svega ovoga - A NE KAŽEM DA JE LAKO - ono što dobija jeste jedan vrlo solidan grungy ghost slasher smešten u američkom manoru u kom Floria Sigismondi oživljava svet u kom je Kurt Cobain pucao sebi u glavu, sa adekvatno grungy junakinjom u izvedbi Mackenzie Davis, solidnom decom glumcima, među kojima je Finn Wolfhard iz STRANGER THINGS.

Mackenzie Davis nije Nicole Kidman, ali ima nešto svoje, neki butchy aspekt koji Kidmanica nije imala, i ona uspeva da iznese ovaj film kao glumica, pa sad iako je u seriji neuspeha, ovde bar ima šta da pokaže stručnoj javnosti i definitivno se potvrdi kao neko ko zaslužuje mesto na velikom ekranu.

Floria Sigismondi nema neku horor imaginaciju ali isto tako nema ni potrošenost i rutinerstvo žanrovskih specijalista, tako da ono što ona donosi jeste blisko potrebama ekranizovanja Jamesa - naime, koliko god da je skript prekaljenih B-horordžija Chada i Coreya Hayesa apsolutno formulaičan, ona ga snima kao da se takva priča radi prvi put. Iz iskustva u radu na muzičkim klipovima i reklamama donosi bogatstvo art direkcije, sadržajnost slike, korišćenje svakog elementa koji se našao pred kamerom, a rekao bih da je u nekim aspektima rediteljka i istinski zainteresovana za svoje junake.

Tako da Mackenzie Davis koja se izborila sa teškim zadatkom, klincima koji su odlični, sjajno izabranom glavnom i sporednim lokacijama i relativno malim arsenalom žanrovskih začina jer ovde ipak imamo posla sa par duhova, Sigismondi je napravila pošten posao.

Ukop THE TURNINGa od strane kritike po meni dolazi iz disproporcije u očekivanjama. Naprosto, tehnički ovo jeste Spielbergova produkcija Jamesovog klasika, ali suštinski ovo je ipak Blumhouse, i onaj ko ide očekujući Henryja Jamesa našeg vremena nema čemu da se nada.

Ali ko uspe da se prebaci na drugi kanal i gleda jedan mali repertoarski scary movie, može dobro da se provede.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13413 on: 02-02-2020, 22:07:20 »
The Gentlemen je Guy Ritchie koji se vraća da obiđe parohiju ali kako reče i Platon, ne može se dvaput pišati u istoj reci. A Gentlemen nije ni drugi, pa ni treći put da Ritchie piša nizvodno.
 
I, da ne bude zabune, mene je film razumno zabavio. Naravno, kad uzmete dobre glumce i date im da malo glume, to ne može da bude nezabavno. Grant se konačno iskupio za decenije romkom napasti, u ulozi u kojoj je konačno ono kako ga pošten svet ionako zamišlja: ljigavi matorac koji ipak ume da radi jezikom tako da pluta na površini septičke jame. Mekonahej je solidan u svojoj tough guy personi a Farel simpatično šmira sebe kakav bi bio da nije nekim čudom završio u Holivudu.
 
Film, produciran nezavisno i snimljen da deluje skuplje nego što jeste, je i vrlo svestan svoje post-postmodernističke kletve u kojoj imitira britanske (Ričijeve, dakako) filmove koji su imitirali američke filmove u kojima su gangsteri imitirali likove iz filmova koje je Tarantino gledao kao mlad momak. Ima ovde pametnih metatekstualnih detaljčića, sa ekipom sitnih gangstera opremljenih Go-pro kamerama kada kreću u štetu ne bi li spojili reality TV, talent show glamur, MMA i viralnost Tik Toka, a što je (verovatno pomalo kiseo) naklon mlađoj generaciji koja, ruku na srce, verovatno ni ne gleda ovakve filmove. Tu je i fakat da je ceo film zapravo inscenacija scenarija Grantovog lika a koji je opet frilenser što radi za najljigaviji mogući tabloid na svetu, čiji je urednik (igra ga, odlično, Edi Marsan) ono kako DJV vidi sebe kada šmrkne skuplju lajnu - Ritchie sigurno vuče dosta tabloidnih trauma iz braka sa ML Čikone i ovaj mu je scenario i neka vrsta revenge fantasy terapije.
 
Ipak, da opet ne bude zabune, ovo sada i jeste prilično maniristički, više naredna epizoda dragog stripa nego nekakav zaista autentičan kreativni napor. Meni je, ponavljam, bilo zabavno, ali scenario, ako bi baš da ga analiziramo, ima solidnu količinu nedoslednosti - i ovo nije problem ako se film gleda kao serija fragmenata, minisetpisova i tough guys talking skečeva. A to je, mislim, svakako ključ u kome on treba da se gleda samo je pitanje da li je to moguće nakon ovoliko filmova koje je Ritchie snimio po istom uzoru. Romantizacija britanskih gangstera i njihovo kontrastiranje sa mnogo romantizovanijim američkim gangsterima jeste neka tema, ali nije, čini se, o čemu Ritchie danas išta pokušava da kaže, već samo pravi udobnu priču koja obilazi opšta mesta pop kulture i dotiče ih se na zanatski korektan način.
 
Ovo posebno važi za kameru gde je Alan Stewart mogao malo da predahne od CGI-rich produkcija koje je radio sa Ritchiejem (uključujući Aladdin koji sam pre par nedlja batalio na pola, skrhan bolom) i podseti se kako je raditi na pravim lokacijama, sa pravim osvetljenjem i sočivima. Naravno, opet, ovo je više glumački nego snimateljski film, ali s obzirom da je dobar deo "akcije" zapravo to da ljudi sede (ili stoje) i pričaju, Stewart pokazuje kako se to radi a i montažer James Herbert ovde pokazuje više entuzijazma nego i u jednom Ritchiejevom filmu još od UNCLE-a.
 
Uopšte, ekipa je, uključujući Hunnama prilično živahna i imam utisak da je ovo film koji su svi što su ga pravili, prilično voleli. Daleko je to od nekog narednog koraka u Ritchiejevom opusu ali jeste prihvatljivo zabavan osvrt na nešto što ga je proslavilo i srazmerno mala produkcija koja može da proizvede korektnu količinu zabavljenosti. Plus, ima Shimmy Shimmy Ya odlično uklopljeno u jednu scenu gde se sreću dve generacije britanskih gangstera, od kojih je jedna, realno, odrasla na ODB-ju a druga pokušava da toj prvoj pokaže da je luđa od nje. To ipak dirne u srce.
 
 
Edit: A, da, da ne zaboravim, ako je čovek sklon učitavanju, a kod Ritchieja ovo nije nimalo bezazslena igra, može da krene od negativnog jevrejskog stereotipa Džeremija Stronga kao metaforu za američke producente a da završi sa negativnim kineskim sterotipima Wua i Goldinga (koga jedva čekam da vidim u Snake Eyes, neću lagati) koji su skoro očigledan fuck you holivudskom prostituisanju kineskim investicijama i podešavanju scenarija za kinesko tržište...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13414 on: 04-02-2020, 02:33:33 »
SOEURS D’ARMES Caroline Fourest je drugi francuski film snimljen na temu ženskog odreda borkinja protiv ISISa u Iraku. Za razliku od prvog filma koji je po svom karakteru bio više festivalski, i imao premijeru u Kanu, ovaj drugi film je producirao Davis Films Samuela Hadide (kome je film na špici i posvećen) i više je reč o repertoarskom, “partizanskom” filmu.

Marokanac Samuel Hadida je kao producent i finansijer filmova bio aktivan od početka devedesetih na internacionalnom tržištu i bio je specijalizovan za komercijalne filmove, exploitation ali i big cinema art house, i ostavio je značajan trag potpisujući neke sjajne naslove i uspešne franšize. Treba mu zahvaliti na nekim sjajnim filmovima Tonyja Scotta kao što su TRUE ROMANCE ili DOMINO koji bi teško mogli nastati isključivo u studijima, ili na karijeri Christophea Gensa.

SOEURS D’ARMES za razliku od LES FILLES DU SOLEIL ide mnogo više u smeru ratnog filma ali ima iznenađujućih, ispostaviće se neizbežnih sličnosti sa delom Eve Husson koji je imao premijeru u Kanu. One se pre svega ogledaju u tome što oba filma imaju paralelne radnje sa ratnicama, i ženom koju je zarobio ISIS.

Međutim, Caroline Fourest ide linijom cheesy ratnog filma, sa sve montažnim sekvencama obuke na pesmu SISTERS IN ARMS, i akcentom na internacionaknu brigadu kako bi gledaoci imali kopču sa glavnim junakinjama.

Uprkos tome što dolazi iz novinarskog miljea, Caroline Fourest forsira movie logic i to je prijatno iznenađenje u autorskom pristupu. Nažalost, film nije dovoljno dinamičan da bi mogao da formalno isprati ovo koncepcijsko rešenje u potpunosti.

Realizacija je međutim solidna, čak i onda kad Caroline Fourest pribegava “jeftinim trikovima”, i ovaj film ima potencijal da nađe svoje mesto u televizijskom programu kao prime time edutaintment. Nažalost, ni ovog puta nismo ni blizu onog filma kakav bi se mogao snimiti o ovim hrabrim ženama ali makar imamo dva različita.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13415 on: 05-02-2020, 17:56:25 »
ADULTS IN THE ROOM Coste Gavrasa je ekranizacija knjige Yanisa Varufakisa koja je opisivala njegov dolazak na vlast, rad na poziciji ministra finansija koji je pregovarao sa Trojkom, MMFom i EU. Film kreće od početka, dolaskom na vlast, a onda u sledećoj sceni apsolvira i Varufakisovu ostavku, i onda se vraća na ono šta se desilo između te dve tačke.

A ono što se dešavalo može biti izuzetno zanimljivo našoj publici, pošto po prvi put dobijamo priliku da vidimo političke procese u EU, da vidimo kako ti pregovori izgledaju, kako se ponašaju Schauble, Angela Merkel i Macron, i ono što prikazuje deluje krajnje nediplomatski, drsko i agresivno.

Srbi su, kao uostalom uvek kada neko pokazuje srednji prst velikim silama (izbor Trumpa, Brexit) potpuno investitani u takve događaje, stoga i ova grčka situacija je kod nas sa pažnjom i uživljavanjem ispraćena. Međutim, čini se da ovo dešavanje u EU, zabeleženo u formatu celovečernjeg igranog filma deluje znakovitije jer u tome prepoznajemo i one vragolije koje se verovatno dešavaju u našim pregovorima.

U periodu kada HBO na televiziji i Oliver Stone, a za njim i Adam McKay, prave filmove o američkoj politici, maltene neposredno pošto su se dogodili pojedini procesi, konačno dobijamo priliku da se nešto takvo radi u Evropi, a van Britanije.

Ruku na srce, Paolo Sorrentino se jeste bavio Andreottijem i Berlusconijem ali snimio je groteskne, krajnje iskrivljene subjektivne slike tih ljudi koje prezire, bez ikakve pretenzije da prikaže išta istorijski ili biografski.

Costa-Gavras snima film o Varufakisu prema kom ima poštovanje, tako da njegov film ima heroja kao protagonistu. Sama ekranizacija dešavanja odaje utisak da ovaj reditelj ima 86 godina, i to je jasno po tome što vizuelno, glumački, pa i dramaturški ima prostora za temeljniju izvedbu.

Ipak, Costa-Gavras kao reditelj koji je uvek snimao filmove sa političkim angažmanom namenjene najširoj publici, i sa tim znacima žestokog zamora dobro prepoznaje aktuelnu temu i uspeva da nas ubedi da je ona važna.

Stoga, ADULTS IN THE ROOM uspeva da prevaziđe svoje estetske klimavosti i rezultira filmom koji će se gledati sa velikom pažnjom i započinjati rasprave, dajući jasnu sliku nečega što je ipak retko ili gotovo nikada privoljeno na ekran.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13416 on: 05-02-2020, 18:05:53 »
POSSESSOR Brandona Cronenberga je novi korak u pokušaju Cronenbergovog sina da bude rizničar očeve poetike. Ponovo je reč o retro SF premisi o ubicama čija se svest  mašinskiprebacuje u tela civila koji mogu da izvrše pojedina ubistva jer mogu da priđu žrtvama neopažemo.

Glavna junakinja međtutim upada u nevolje kada posle jednog zadatka ne može da “dođe sebi”, odnosno da joj se vrati svest u telo.

Premisa je jednostavna, glumačka ekipa koju čine Andrea Riseborough, Christopher Abbott i Sean Bean je solidna, a tu je i Jennifer Jason Leigh koju iskren da budem nisam ni prepoznao kad sam gledao film, no ukupno uzev POSSESSOR je film bez ritma, sa pretenzijama kojima nije dorastao i kao celina je neubedljiv.

Ima lepe visceralnosti u pojedinim prizorima nasilja, ali ako bismo to poredili sa radovima oca Cronenberga to je više EASTERN PROMISES nego SCANNERS.

Ovde u suštini, Brandon Cronenberg pokušava da na cronenbergovski način istretira jednu premisu koja bi mogla ali ne bi nužno morala da bude cronenbergovska tema.

Međutim, sam nivo realizacije, ni u mašti, ni na papiru, ni na ekranu, ne dobacuje do velikog uzora. Otud su reakcije američke kritike mnogo povoljnije od onoga što je krajnji rezultat.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13417 on: 06-02-2020, 03:36:37 »
THE PERFECT CANDIDATE Haife Al Mansour je priča o saudijskoj lekarki koja se prijavljuje za izbore u lokalnoj samoupravi jer želi da omogući izgradnju puta do bolnice u kojoj radi. Njena svakodnevica je prepuna diskriminacije, od toga da joj onemogućeno da putuje bez očeve pisane dozvole do pacijenata koji bi radije da ih pregladaju muški medicinski tehničari nego ona kao žena iako je doktor.

THE PERFECT CANDIDATE je nastao uz pomoć nemačke filmske ekipe i koproducenata, ali sem osnovne kompetentnosti ne donosi ništa naročito vešto, niti donosi neki autentičan saudijski stil. Naprotiv, ovo je krajnje, ali baš krajnje konvencionalan film koji deluje kao da su ga studenti filmske škole radili za ispit da bi pokazali kako su savladali osnovne stvari.

Rekao bih da je dolazak ovakvog filma na venecijanski festival dokaz pripadnosti ovog naslova jednoj kinematografiji sa margine od koje se ni ne očekuje neka ozbiljna estetika, već pre svega adekvatna tema i da se snimi nešto što može da se sastavi. I THE PERFECT CANDIDATE je otprilike to.

Ono što je zanimljivo je da disktiminacija koju vidimo u Saudijskoj Arabiji je bizarna ali nije preterano sveža za nas kao zapadne gledaoce, jer film ne uspeva da nam prikaže neki novi ugao o kom nismo obavešteni u medijima.

Sama priča je takođe klišetizirana, i gotovo kaprijanska u svojoj “angažovanosti”. Sve se odvija krajnje mehanički, zamisli glavne junakinje su mahom nešto što bismo videli u zapadnom filmu i onda bivaju razrađeno idejno skromno i bez istinske “glokalizacije”:

Sve u svemu, najveći kvalitet ovog filma je što postoji i na osnovu toga je i stigao u Veneciju i dospeo do nas...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13418 on: 07-02-2020, 02:07:33 »
BIRDS OF PREY: AND THE FANTABULOUS EMANCIPATION OF ONE HARLEY QUINN u režiji Cathy Yan (ali i Chada Stahelskog) predstavlja snažan odgovor DCEU na DEADPOOLa koji, po mom mišljenju postiže sve ono što i prvi DEADPOOL (koji se meni dopao manje od drugog) na još efektniji način.

Jedan od razloga za to je čisto tehnički - Tim Miller je raspolagao manjim budžetom od Cathy Yan i u tom pogledu morao je da vrti u krug praktično tri akcione sekvence dok je ona sa Chadom Stahelskim mogla da se razobruči i da sve ono što je narativno vrćenje u krug u scenariju Christine Hodson isprati raskošnijom, mada veoma grounded i veoma nasilnom akcijom, o kojoj ćemo nešto kasnije.

BIRDS OF PREY je izašao kao DCEU film, dakle posle JOKERa koji je umnogome kao standalone rad potpuno ispisao nova pravila za strip ekranizacije u Holivudu, ali je naučio neke lekcije iz najboljih live action radova iz MCU, pa i iz DCEU.

Situacija je ovde street level, iako se film dešava posle SUICIDE SQUADa, dakle i posle “smrti” Supermana, i posle svih tih velikih megalomanskih pičvajza koji se više ni ne pominju. Međutim, Harley je preživela prvu misiju Suicide Squada, pobegla je iz zatvora i raskinula je sa Jokerom i sada je na ulici, bez njegove zaštite, i sa svojom skrhanom psihom, i naravno rasklimatanim osećajem za dobro i pravdu.

U tim okolnostima ona biva uvučena u Black Maskove kriminalne mahinacije koje su u domenu mafijaških obračuna, bez ikakvih apokaliptičnih konsekvenci, i na tom putu se formira mala ženska banda, sastavljena od “osvetnica” kojima je Black Mask nešto skrivio.

U tom street level pristupu ima dosta prostora za komdiju ali i dosta prostora za davidayerovski dizajn, pa možemo reći da ovaj film u izvesnom smislu iako nema nikakve veze sa SUICIDE SQUADom u pogledu palete boja, i dimenzijama pretnje, jeste na neki način produžetak I TOG rukavca DCEU estetike.

Za razliku od prvog DEADPOOLa koji je bio preopterećen specijalnim efektima, sa samim Deadpoolom koji je prečesto bio nacrtan na ovaj ili onaj način, ovde su na delu ljudi, i samim tim je akcija visceralnija a R-rejting omogućuje da se lome kosti, i da se ispostavlja sjajno zamišljen nasilje, sa tom razlikom što su ovo ipak junaci, nisu Michael Bayovi protagonisti da sebi dozvoljavaju baš bezumni carnage, ali dopuštaju sebi dosta jer Harley je ipak, kao što znamo luda.

MCU je uzeo Davida Leitcha za DEADPOOL 2 da bude saobraćajac za inscenacije dok Ryan Reynolds i scenaristi “zapravo” vode glavnu reč. Warner je uzeo Chada Stahelskom koji je sa Leitchom lansirao JOHN WICKa i ostavio ga samog u tom serijalu, i ovaj naravno isporučuje svoj prepoznatljivi tip kostolomačke akcije.

Cathy Yan je došla u superherojski film iz indie filma, ali za razliku od Braće Russo kojima se vidi da kad krene akcija krene “tuđi” film, ovde imamo dosta očuvano stilsko jedinstvo. Cathy Yan deluje kao jedan od onih arty reditelja “komplikatora” koji kad pređu u žanrovski sadržaj postavljaju zahteve pred ekipu, tipa žele neke scene da izgledaju kao da su iz jednog kadra i tome slično, i Stahelski se u tome snašao u svakom pogledu. BIRDS OF PREY deluje kao film jedne osobe, uz odličnu fotografiju Matthew Libatiquea.

Lično nisam preveliki fan usiljenog lomljenja priče i fragmentiranja gde mu vreme nije, ali u redu, narator je neuračunljiva osoba pa se to može opravdati. Cathy Yan koristi razne pripovedačke tehnike - od animacije do pevačkih numera i generalno uspeva da nas ubaci u neuračunljivost Harley Quinn.

Ako bih smeštao ovaj film u okolnosti stripa, svakako da bi to bio run Amande Conner, koji bi u perspektivi mogao dovesti i do onoga što je meni u toj fazi bilo i najuzbudljivije a to je ceo onaj space serijal sa Harley i Power Girl.

Za sada smo ovde svi na zemlji, i svi se dobro osećaju, pre svih Margot Robbie koja je uspela da dokaže kako je Harley Quinn održiv dramski lik koji može da iznese sat i po ili dva filma. Ovo je ste inicijalni BIRDS OF PREY film, i one se u samom finišu okupljaju kao ekipa, ali u suštini ovo je ipak šou Harley Quinn i ako imamo u vidu kakav je to lik, ispostavlja se kao više nego uspešan nosilac dešavanja.

Pored Margot Robbie ima tu još mojih mezimica, pre svih Mary Elizabeth Winstead kao Huntress koja kreira vrlo zanimljiv lik, kao i sve ostale koje su se odlično snašle u svojim rolama. Ne znam kako će se dalje u DCEU razvijata sudbina ovih likova, šta će biti sa njima, ali kad je reč o podeli, Warner ovde mimo Margot možda nema star-wattage ali ima definitivno dobar glumački potencijal

Roise Perez odavno nije učesnica A-list projekata i prijatno je da je vidimo u jednom par excellence A-radu, i snašla se sasvim solidno. Ona je tipičan primer uspešne stripovske stilizacije koju je napravila Cathy Yan.

U tom pogledu, iako je BIRDS OF PREY kako rekoh street level priča, dakle naše junakinje se bore sa mafijašima koji nisu mnogo izdignutiji od nekog tipičnog “povišenog realizma”, film itekako donosi stripovsku atmosferu i stilizaciju, i to ne samo u pogledu zapleta već i akcije i produkcionog dizajna koji je briljantan, a u samom finalu spada u red najboljih čitanja DC stripa na filmu kad je reč o Gothamu još od Burtona.

I to se u finalu odnosi na sve, i na lokaciju, i na akciju, i na ponašanje likova.

Cathy Yan je snimila film koji bi vrlo lako mogao proći kao SUICIDE SQUAD među kritikom, ali isto tako mogao bi biti značajna comic book ekranizacija jer nudi dosta “prljav”, adolecentski, vragolast prilaz ekranizaciji stripa, a što je još važnije dosledno prenosi atmosferu onoga što ekranizauje pronalazeći adekvatnu filmsku postavku za to.

Kombinujući visokooktanski akcijaš, duhovite odnose među junacima, narativne tehnike u rasponu od animacije do mjuzikla da nas uvuče u psihu junakinje, Cathy Yan je snimila film za više gledanja, istinski preplićući fakturu filma i stripa, i kontrolišući većinu ključnih elemenata na tom furioznom putu.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13419 on: 08-02-2020, 03:39:26 »
OFFICIAL SECRETS Gavina Hooda, reditelja koji se već dohvatao sličnih tema u filmu RENDITION, spada u red rutinskih post 9?11 priča o raznoraznim whistleblowerima. Ovo je istinita priča o mladoj službenici jedne od britanskih službi za nadgledanje koja shvata da su dobili zaduženje da prate članove Saveta bezbednosti i budu deo pritiska na njihovo glasanje koje bi legitimisalo napad na Irak u kom su SAD imale teškoće da skupe saveznike.

Keira Knightley igra službenicu, Ralph Fiennes igra advokata za ljudska prava koji ju je zastiupao na sudu, Matt Smith i Rhys Ifans igralu liberalne novinare koji su medijski pustili a potom ispratili njenu pruču.

To je sve rutinski urađeno na svim novima, od onoga što je ta žena uradila, do same egzekucije koja u suštoni ne prevazilazi nešto što bi karakterisalo pristojan televizijski film. Nisam siguran koliko ovakav film uopšte ima mesta u bioskopima ako imamo u vidu njegov zbilja televizijski kapacitet i na nivou teme i nenadahnute realizacije.

Možda smo kao ljudi, zahvaljujući opštoj medijatiziaciji svega postali bezosećajni prema istinskim nevoljama koje su doživeli neki ljudi ili prema njihovom herojstvu. I sasvim sigurno da će ovoj ženi biti lakše u životu pošto ju je u filmu odigrala Keira Knightley. Bolje je nego da nije. Ali, kao film, da nije elementarno solidno realizovano, bilo bi potpuno uzaludno.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13420 on: 08-02-2020, 22:11:25 »
Hmmm, Birds of Prey underperformuje iako ja vidim samo pozitivne reakcije i imao je odličan presale karata. Zanimljivo mada je i skeri da već imamo metriku iako je tek sredina vikenda.
 
Idem sutra da ga gledam pa ću videti je li "problematičan".  :lol:

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13421 on: 08-02-2020, 22:18:42 »
Srećom nije skup.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13422 on: 08-02-2020, 22:25:27 »
Kad filmovi od osamdeset miliona dolara spadaju u "srećom, nije skup" kategoriju jasno nam je kolko se dolar srozao  :lol: :lol:
 
 
Ma, mislim, vratiće on pare, ali me malo čudi ovo jer je imao izvanrednu pretprodaju a i, kažem, vidim da ga ljudi hvale po internetu. I tebi se dopao. Neobično mi da ima manju prodaju nego što je projektovano za opening weekend pored svega toga.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13423 on: 09-02-2020, 01:15:22 »
Pa, izgleda da narod ne deli Woke kulturu :)

Film je na liniji Conner-Palmiotti stripa i u tom delirijumu odlazi jedan korak napred, u smislu da je ono ipak DC a ovo je film, pa može da stvar još malo zamasti i zaokruži. U tom pogledu, ne vidim da se dešava išta što nije bilo u DEADPOOLu. Ne vidim da se dešava išta što već nije uspevalo da prođe dobro na blagajnama. Kad to kažem, ne kažem da je film bajat, ali prosto, nije ovo bio tako riizčan proposal u estetskom pogledu.

Međutim, 33+ u SAD a manje od 20 van SAD. Čekaj, to su apokaliptično slabi rezultati koji u suštini pokazuju neki poremećaj. Plus, računaj da nema Kine.

Moj take je da ovo ne mora nužno biti superhero fatigue već da se pojavljuju filmovi disruptori na box officeu, poput JOKERa koji bukvalno poremete neki red u eko sistemu. I sad su BAD BOYSi to (hvala nebesima što i dalje štuju old school) ali to je to. Prosto, pojavi se film koji privuče neku publiku koju "nije trebalo" i onda ne ode na šta je "trebalo" jer je svoj budžet za bioskop potrošila.

To se evo desilo jesenas globalno sa JOKERom, pa i kod nas, gde je sve oko njega žešće underperformovalo. I sad se recimo to dešava kod nas sa ovim SLUGOM. Prosto pojavi se film i poremeti stvari.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13424 on: 09-02-2020, 01:15:32 »
SONJA je film Anne Sewitsky o Sonji Henie, čuvenoj norveškoj šampionki u umetničkom klizanju koja je sredinom tridesetih, kada je završila amatersku karijeru a započela profesionalnu, otišla u Holivud da ispuni svoj san i postane glumica. Uprkos akcentu i raznim drugim limitirajućim faktorima, u tome je uspela i do početka četrdesetih, bila je jedna od najvećih zvezda studija Fox i jedna od najplaćenijih glumica.

Anne Sewitsky je trostruka učesnica Sundancea i napravila je hrabar potez - praktično biopic o Norvežanki u Holivudu i uspela je da pronađe ključ kako će njena rekonstrukcija delovati skrupulozno i prihvatljivo. Film je garniran Sonjinim klizačkim nastupima, kao što su bili i njeni filmovi i njihova rekonstrukcija je poprilično autentična, uz veliki trud glumice Ine Marie Wilman (koja nije klizačica kao Sonja Henie) i uz dar za detalje (recimo voda na ledu u holivudskom studiju koji se topio zbog vreline rasvete).

Sewitska je snimila film koji na kraju krajeva ne govori laskavo o Sonji. Prikazuje je kao jako ženu koja je ćesto umela da bude preduzimljivija od muškaraca koji su je okruživali ali te vrline i upornost je pratila osvetoljubivost, agresija prema sebi i prema okolini, sklonost ka finansijskim malverzacijama uprkos tome što je bila vrlo darovita poslovna žena, ali ie neshvatanje kada se treba povući sa klizališta.

Njene veze sa nacistima su takođe nagoveštene u ovom filmu ali Sewitska ne otvara tu bolnu temu iz Sonjinog života, praktično preskačući Drugi svetski rat.

Film se bavi periodom od 1936. do 1956. godine, ali seže kroz arhivu do kraja njenog života, kao i u flešbekovima u detinjstvo.

Ine Marie Wilman je napravila ozbiljnu glumačku kreaciju i odigrala je Sonju Henie sa integritetom, bez imitacije. Uprkos tome što Norvežani imaju relativno kontradiktoran odnos prema Sonji Henie, ovakva problematizacija njene ličnosti nije prihvaćena u samoj Norveškoj jer su oni prelomili da je ona ipak njihova olimpijska heroina, dočim prema njenom holivudskom opusu nemaju razvijen odnos.

SONJA definitivno nema tu kinetičku snagu nečega kao što je I, TONYA ali je zanimljiv kao klinički hladan biopic o jednoj intrigantnoj osobi.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

mac

  • 3
  • Posts: 10.628
    • http://www.facebook.com/mihajlo.cvetanovic
Re: The Crippled Corner
« Reply #13425 on: 09-02-2020, 02:28:54 »
Margo Robi se toliko namučila sa ljutim sosevima u Hot Ones da sad osećam moralnu obavezu da pogledam film.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13426 on: 09-02-2020, 23:03:11 »
Well, možemo reći sledeće: odlazeći u Bioskop sam se nadao da će Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn biti više Birds of Prey a manje Harley Quinn film. Bio sam svestan da je ovo jalova nada jer je Harli ipak brend i očito najuspešnije rascvetali cvet iz pupoljka koji je bio Ayerov Suicide Squad - a što, voleo ja ne voleo, moram u dobroj meri da priznam kao uspeh jedne Margot Robbie. Igrala je u filmu sa ipak heavy duty likovima poput Smitha pa i neobjašnjivog Letoa a čiji je Joker bio pripreman za zvezdanu budućnost u kojoj bi ona možda bila zgodan privezak. No, Robbiejeva je iskoristila šansu i nametnula se kao jedan kaleidoskopski šaren lik u filmu punom tamnih scena i mračnih tipova. I opet, rispekt, Robbie je svakako neko koga kamera voli - nije li joj Tarantino praktično spomenik podigao prošle godine? - ali u Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn ona ulazi u lik dublje i sigurnije a što, opet, nije ni tako jednostavan zadatak jer je Harli lik čiji je štik upravo to da naizgled nema dubinu, odnosno da svesno, programski povlađuje svim svojim instinktima i hirovima, prezire refleksiju i planiranje i biće je trenutka u kome samo povremeno bljesne podsećanje na intelektualni i emotivni kapacitet što se tu krije.
 
 
Drugim rečima, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film koji u velikoj meri počiva na liku Harli Kvin i Robbie kao nekom ko treba da iznese komplikovanu jednostavnost njene karakterizacije, i, da pozajmim Crippleovo poređenje, ako je Deadpool zaista mogao da se desi tek kada je Ryan Reynolds POSTAO Deadpool umesto da ga tek glumi, režiran od strane ljudi koji Deadpoola ne razumeju, tako je i Robbie programski i energično iščupala Harley Quinn iz '90s karakterizacije i dovela je, silom i uz puno vriske u lude dvadesete kada smo, valjda, osvešćeniji a superherojski diskurs JE de fakto mejnstrim.
 
Da se vratim na početak svoje ispovesti: Birds of Prey su meni, istorijski znatno draži koncept od Harley Quinn iz više razloga. Prvi je što su Birds of Prey uvek bile tim po mojoj meri, od Dixonovog originalnog koncepta koji je nastao praktično sam od sebe (originalno se strip nije ni trudio da bude team book već je bio puki krosover između Dinah Lance i Barbare Gordon, bez tekućeg serijala, povremeno se pojavljujući u specijalima), pa preko kasnijeg utemeljujućeg rada Gail Simone koja je dodala žličicu vegete i sebi svojstveni beznaporni ženski touch koji, evo već decenijama pali i kod zakletih feminista ali i kod "srednjije" superherojske publike (izuzimajući, naravno, femofobne MGTOW ekstremiste). Volim Birds of Prey pre svega jer je u pitanju street-level ekipa likova koji većinski nisu bili dovoljno jaki da imaju sopstvene solo-serijale ali su zajedno, pogotovo u Simoneinom izvođenju (koje će postati i predložak za kasnije inkarnacije) dosegli odličnu hemiju i učestvovali u nekim eksplozivnim pričama. Neću ni lagati ako kažem da je Dinah Lance jedan od meni najomiljenijih DC likova ikada, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina gde je imala odlične sparinge sa Green Arrow, JLA i Birds of Prey.
 
S druge strane, Harley Quinn je lik koga do nedavno nisam voleo u stripovima. Nastala u crtanom filmu, Quinnova je dobar deo svoje karijere služila prevashodno kao refleksija Jokerove mizoginije (kao jedne od njegovih milijardu negativnih osobina), do karikature zaoštren stereotip ozbiljne intelektualke koja će poništiti ne samo svoju karijeru već i kompletno sopstvo da bi se umilila Bad Boyju za kojim je izgubla glavu a on je tretira kao krpu. Utoliko, njen protagonizam nije praktično ni postojao dok scenaristi nisu počeli polako da je skreću sa teme i stavljaju u priče gde će ona polako osvajati neko svoje ja, raskidajući vezu sa Jokerom. Poslednjih pola decenije su autori poput Toma Taylora ili Roba Williamsa (od kojih ni jedan nije Amerikanac) Harley dali vrlo praktično vodeću ulogu u svojim serijalima Injustice 2 i Suicide Squad a Conner-Palmiotti kombo joj je napokon dao sopstveni serijal u kome će biti SVOJA.
 
Tako da je film Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn prenošenje ovog protagonizma na veliki ekran, mesto gde se "glavni"superherojski diskurs i odigrava ovih dana. I utoliko ga i ne treba gledati samo kao Warnerov pokušaj da imitira Deadpoola (ne znam je li to Crippleova teza, nisam još pročitao njegov prikaz da ne utiče na mene) već zbilja kao pokušaj da se simbolički raskine sa "starim" poretkom - u kome je uostalom, Joker napravio ršum poslednjih meseci i večeras se zaleće prema Oskarima - i Harli Kvin uspostavi kao lik po sebi.
 
Film je, dakle, u određenoj meri parodija, vrlo dinijevska, vrlo DC Animated-nalik šarena i ekscentrična parodija na "ženske" filmove u kojima protagonistkinja prolazi kroz klišeizirane faze post-breakup žalosti samo da bi pronašla sebe i, neretko, onog PRAVOG. Harli ovde, svakako, jede sladoled kašikom, sipa čokoladu pravo iz tube u usta i seče kosu ali ovo su očigledno parodirane scene. Njen glavni gest je uništenje hemijskog postrojenja u kome je Kvinzelova umrla a Kvinova je rođena - vrlo jasno raskidanje sa figurom oca-ljubavnika koju je imala u Jokeru, a ostatak filma je njeno izlaženje na kraj sa činjenicom da je u gotamskoj kriminalnoj zajednici imala ikakav status, ikakav IDENTITET samo kao Jokerov prirepak.
 
Naravno, sam zaplet je vrlo mekgafinovski i svodi se na potragu za jednim predmetom koga svi žele i mada Cathy Yan ovo odrađuje rutinski, ima tu momenata simpatične simbolike - od pozivanja na Merilin Monro do raspleta u kome dijamant, tog devojčinog najboljeg prijatelja, valja tražiti u izmetu. Film je emancipatorski po nekoliko osnova ali pre svega po nečemu što nije prenaglašeno: da je biti sponzoruša govnjiv posao.
 
Emancipacija žena u superherojštini, naravno, opet mora da ima bar dve komponente. Jedna je autorstvo i ovde Warner zapravo ide ispred hyperwoke Marvela, makar u bioskopu. Marvel do sada nije imao film koji je solo režirala žena a ovo je već drugi DCEU film koji režira žena i posle Wonder Woman gde je žena bila u glavnoj ulozi, ovde imamo ne jednu već pet žena u glavnim ulogama. Što je, priznajmo, neka vrsta važnog presedana i videćemo koliko će relativni neuspeh opening weekenda za ovaj film ugroziti dalje slične koncepte.
 
No, kao gledaocu koga zanimaju akcija, banter i stilizovanost, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film kod koga se ne "oseća" nekakav zagovarački napor u ravni teksta. Ovo nije programski feminizam već organski, akciono-komični voz koji ide brzo i uglavnom uspeva da zabavi. I u glavnim ulogama su žene.
 
Druga komponenta je to da li žene mogu da budu ravnopravni protagonisti u žanru kojim su do sada žarili i palili muškarci i mada je odgovor očigledno "mogu", Yanova ima jasno promišljen način na koji će ovo oblikovati u dinamičan narativ. Ispreturana hronologija filma i metanarativni "udri po četvrtom zidu dok se ne polomi" pristup na stranu, ovo je film koji vrlo jasno igra na terenu koji je do sada bio poglavito muški. U samom Birds of Prey stripu je jedna od glavnih uloga bila poverena Barbari Gordon koja je nakon karijere kao Batgirl, a posle smeštanja u invalidska kolica koje joj je sredio - Alan Moore lično (Joker je potegao okidač ali Moore je, jelte, napunio pištolj) - imala čitav novi identitet i karijeru kao Oracle, superhaj-tek haker/ kontra-obaveštajac na koga je DC-jeva superherojska zajednica naučila brzo da se oslanja. Ovo je bilo interesantno proširenje koncepta superherojštine i smeštanje žene u atipičnu ulogu u kojoj će umicati fetišizaciji tela (čak je manifestno odbacivati kroz taj disability diskurs) i insistirati na otimanju od muškaraca njihovih tradicionalnih atributa: STEM nauke i visoke tehnologije, pogotovo tehnologije nadzora i informatike.
 
U filmu Oracle ne postoji ali Yanova na mikroplanu vrlo spretno ponavlja slične motive, pokazujući kako protagonistkinje uzimaju i koriste tradicionalne falusne simbole (bejzbol palice, veliki drveni maljevi, samostrele...) koji su istovremeno i drevni primerci tehnologije lovaca, vojnika, majstora i, er, bejzbol igrača - da poraze očigledno amoralnog neprijatelja koji se sastoji isključivo od muškaraca (od kojih neki imaju i blage homoerotske tonove najviše da bi se podvukla ta femofobija).
 
Sama radnja je na momente vođena na silu i zaplet i rasplet imaju rupe i u radnji i u karakterizaciji preko kojih se prelazi uz pesmu i igru u nadi da neće previše značiti gledaocu. Meni nisu previše smetali jer je film imao dinamično i vrlo lepo snimljeno akciono finale koje pravda mnogo toga. Yanova se kao režiser borbene koreografije pokazala značajno uspešnijom od Ayera čiji je Suicide Squad bio mahom sastavljen od nolanovski mračnih i neprozirnih muljavina. Ovde se povremeno ide na vrlo ambiciozne koreografije koje, istini za volju ne mogu da stoje rame uz rame sa najboljim hongkonškim radovima, ali niko to u Holivudu i ne može i Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn u borbi sasvim ubedljivo stoji rame uz rame sa Deadpoolima a iznad bar dva od tri Wolverinea.
 
Što se likova tiče, Robbiejevu sam već pohvalio pa da dodam da ovde ima nekoliko solidnih komičarskih momenata i da će u narednim filmovima ona verovatno biti još bolja. McGregorov Black Mask je solidno iskerebečen stripovski lik mada nedorečen i bez dubine, nedovoljno iskorišćen u finalu gde prelako ode. Chris Messina kao Victor Zsasz odrađuje dobar posao OSIM što je meni ovo kriminalno protraćeno ime i lik jednog od ipak najjezovitijih Betmenovih negativaca.
 
Na strani naših, vrlo sam se raznežio zbog Renee Montoye i mada Perezova nema kad da dohvati istu dubinu koju je lik dosegao u stripu, vrlo je zaokruženo igra. Winsteadova kao Huntress je imala, rekao bih premalo vremena ali je ona dosta dobro igra kao iznenađujuće nerdy i pomalo nesiguran lik uprkos svojoj ekspertizi - što rezonira sa karakterizacijom lika sa kraja devedesetih. Bascova je najslabija kao Cassandra Cain mada je i lik najslabije napisan i svodi se na hodajući mekgafin. Tu mi bi malo žao jer je Orphan ipak dobar lik u stripu. No, zato je Jurnee Smollett-Bell kao Dinah Lance FAKING SPEKTAKULARNA. Da se razumemo, ovaj lik nema mnogo veze sa Dajnom Lens koju volim u stripu, sem supermoći i generalnog jebanja keve, ali je Smollett-Bellova igra ubedljivo, sa sjajnim prisustvom u kadru, upečatljivim fizikusom, ali i sigurnom glumom gde god treba. Taman da ništa drugo u filmu nije valjalo, Black Cannary koga smo ovde dobili bi ukrao šou sa svojim malo-reči-puno-prisustva nastupom i no-bullshit akcijom. Lanceova u stripu je nešto intelektualnija - na kraju krajeva vodila je JLA - ali u smislu žene koja odrađuje posao, Jurnee Smollett-Bell je perfektna.
 
Film, ipak, kako rekoh, nije perfektan ali je jasan, u konceptualnom smislu, sa uglavnom solidnim karakterizacijama, kao i u narativnom. Yanova je imala odlične scenografe i kostimografe na raspolaganju pa je ovo jedan od vizuelno najupečatljivijih DCEU filmova sa gotamskim stilizacijama tipičnim za stripove i crtane filmove Paula Dinija i šarenišem koji je Harley Quinn etablirala sa Conner-Palmiotti fazom. Ovo je, posle svega i jedan "mali" superherojski film, sa radnjom koja zauzima nekoliko dana, ima 3-4 set pisa i lišena je meditacija i nolanovskih refleksija koje su se kroz Warnerovu produkciju protezale sve do JLA. Kao takav, ovo je i znatno bolji film od JLA i, slab performans u prvom vikendu na stranu, ostavlja prilično dobar ukus u ustima za Suicide Squad i Gotham City Sirens, ako bude zdravlja i sreće junačke.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13427 on: 09-02-2020, 23:45:03 »
Mehmete, toliko mi je toplo oko srca da proveravam da se nisam polio kafom..


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13428 on: 10-02-2020, 03:08:46 »
THIN ICE Sidneya Lanfielda je jedan od prvih holivudskih filmova koje je snimila Sonja Henia kada je potpisala ugovor sa Foxom. Reč je o romantičnoj komediji koja spaja instruktorku skijanja u luksuznom alpskom odmaralištu i usamljenog skijaša sa kojim se upoznaje i koji joj se lažno predstavlja kao novinar a u stvari je princ koji želi da pobegne od svojih kraljevskih obaveza.

Romantični par igraju Sonja Henie i Tyrone Power, tada takođe Foxov muški star u usponu i ako imamo u vidu da su u to vreme bili u instimnoj vezi, to nije rezultiralo velikom strašću na ekranu. Naprosto Lanfieldov film ima jako puno različitih elemenata koje mora da isprati, od muzičkih numera u kojima ne učestvuju ni Henie ni Power do klizačkih tačaka u kojima ona briljira.

Tako je ovo u stvari jedna mešavina romantične komedijee, muzičkog i plesnog filma, i kao takvu je moramo sagledati. To je forma onog vremena i u ovom primerku je urađena prilično solidno.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13429 on: 10-02-2020, 06:33:05 »
Mehmete, toliko mi je toplo oko srca da proveravam da se nisam polio kafom..


Sent from my iPhone using Tapatalk

 
Tako se mi ostali osećamo čitajući tvoje neumorne prikaze filmova na ovom topiku kojima činiš ovom drutvu plezir koje možda nije ni zaslužilo.
 
 
I kad sam već tu - Ho dobio oskara za najboljeg režisera. Ljudi, 2020. godina a ja moram da se štipam da vidim da li ne sanjam. Mislim, ja Hoa volim i lepo je videti da je napravio uspelu tranziciju na zapad, uspešniju i od Parka ili Naa koji su možda i bolji režiseri od njega. Svejedno, baš mi je drago i danas planiram da gledam Parasite jer mi je sinoć bilo kasno da započinjem.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13430 on: 10-02-2020, 08:41:33 »
I uze i oskara za najbolji film.  :? :? :? :? :? AUH!!!!!!!!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13431 on: 10-02-2020, 22:36:33 »
Nema boljeg od Bonga...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13432 on: 11-02-2020, 03:42:28 »
Birds of Prey” cost a reported $82 million to produce, with executives at rival studios putting that number as closer to $100 million (due to elaborate sets and CGI), and estimating the film needs to make around $100 million domestically and $300 million globally to break even. Sources close to the production say the breakeven number is closer to $250 million. Hitting those marks could prove difficult overseas, since fears of coronavirus have impacted moviegoing in Asia. However, its R-rating meant the film wasn’t going to open in China in the first place.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13433 on: 11-02-2020, 09:21:13 »
Evo, promenili su mu ime u Harley Quinn: Birds of Prey, radeći pod pretpostavkom da veliki deo potencijalne publike koja je zavolela Harley u Suicide Squad zapravo nije bio svestan da je ona u ovo filmu glavna ili da je uopšte ima. Moram da kažem da jeste bio prilično smeo ali i nesmotren taj impuls da se film naslovi Birds of Prey jer je to daleko manje poznat DC-jev IP od čak i Suicide Squad a nekmoli od Supermena i Betmena i Akvamena. I sa daleko kraćom istorijom, takođe. Takođe, špekuliše se da je R rejting sprečio dolazak dece u bioskope a ona, kao vole Harli iz crtanih filmova mada ovo ne bi trebalo da je generalni problem s obzirom na to da je i Deadpool R film pa pare zgrće lopatama...

Get woke go broke mi deluje kao nedovoljno objašnjenje jer film nema - za moj senzibilitet - prenaglašenu "feminističku" ili uopšte liberalnu komponentu i mislim da taj element pogađa nekakav manji deo core publike...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13434 on: 11-02-2020, 14:25:19 »
 To da je Parasite Bong Joon Hoa dobio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu nije veliko iznenađenje jer je u pitanju film koji se prilično jasno naslanja na evropsku tradiciju laboratorijske analize klasnog rata sa vertikalom koju možemo da povučemo od najmanje Lole Đukića iz šezdesetih i Pazolinijeve Teoreme pa do, kako je Cripple već primetio u svom osvrtu, Kusturičinog Podzemlja. Uz jasan vizuelni jezik i Hoovu brzu, lepršavu režiju ovo je film koji Evropljani – pogotovo ako su određenih godina, lako prepoznaju kao „svoj“. To da je posle svega osvojio i četiri nagrade Američke akademije, uključujući za režiju, scenario i najbolji film je već interesantan preokret iako u SAD socijalizam kao ideologija trenutno doživljava svojevrsnu renesansu, uključujući Trampove inicijative za vraćanje proizvodnje na nacionalnu teritoriju ali svakako prevashodno kroz uspon popularnosti Bernieja Sandersa među mlađom generacijom do razine pop-kulturne ikone i popularnost „novih“ medija kao što je Chapo Trap House. Jasno, ovo je velikim delom „performativni“, hipsterski socijalizam, više shvaćen kao etička i estetska orijentacija, manje kao down and dirty tehnologija redistribucije vrednosti i upravljanja društvom, ali za potrebe diskutovanja o filmu ovo je sasvim dovoljno.
 
Ono što je interesantno je da Parasite nije marksistička, pa ni situacionistička kritika kapitalizma ili višeslojna maketa klasnog rata koja bi pretresla koncepte poput vlasništva nad sredstvima za proizvodnju ili kontrole nad obrazovnim sistemom. Za razliku od „woke“ čitanja tenzija među klasama kakve su, uostalom svojstvene liberalnom diskursu u SAD već decenijama i sa kojima Holivud slobodno koketira skoro isto toliko dugo, Parasite je merenje temperature, ne da bi se dala dijagnoza ili prepisala terapija već da bi se potvrdilo ono što svi znaju: bolest je uzela maha. Neki će preživeti. Neki neće.
 
Bong Joon Ho se tokom poslednje dve decenije dokazao kao režiser ne samo sposoban za vidan rast i napredovanje nego i kao talentovan da pleše između različitih filmskih žanrova sa iznenađujućom lakoćom, pružajući ozbiljne, gritty žanrovske drame sa Memories of Murder ili Mother, urnebesan monster-movie sa The Host a onda i visoku naučnu fantastiku sa Snowpiercer. Ovaj potonji film je i ukazao na Hoove rastuće apetite da svoj rad preseli što je bliže moguće zapadnim producentima i investitorima (onako kako njegovi vršnjaci poput Parka ili Haa nisu uspeli – ili ih nije interesovalo) a da ne izgubi svoj osobeni rukopis.
 
No, za razliku od Snowpiercera koji je imao evroamerički kast i zasnivao se na francuskom strip-albumu, Parasite je u fullu „korejski“ narativ, film postavljen u Seul, na korejskom jeziku i sa korejskim glumcima, time potencijalno manje proziran i, na kraju krajeva, manje atraktivan za širu zapadnjačku publiku. Utoliko, Parasiteovo eskalirajuće brutalno prikazivanje klasnih tenzija je osvojilo srca, reklo bi se, zapadne publike kojoj su bliski levičarski pogledi, uprkos tome što je ovo, kako već rekosmo, prevashodno laboratorijska analiza teatra surovosti koji nastaje kada se u zatvorenom prostoru nađu predatori i njihov plen, a ne revolucionarni narativ o osvajanju delatne uloge u društvu od strane proletarijata.
 
Parasite je, ako ćemo ga čitati dosledno i bez ideoloških naočara, vrlo nihilistička, vrlo beznadežna pripovest – Ho je, uostalom, u intervjuima sasvim eksplicitno insistirao da je poslednju scenu dodao upravo da bi pojasnio da ovo nije priča koja treba da inspiriše nadu, jer to ne bi bilo pošteno – koja za razliku od tradicionalne levičarske kritike klasne podele bira da se ne bavi potencijalom jedinke da se penje po klasnoj lestvici na ime svog obrazovanja, rada ili neke apstraktnije vrline. Štaviše, Parasite ovu koncepciju otvoreno negira. Ovo je film smešten u Južnu Koreju koja ima praktično rekordan broj visokoobrazovane radne snage među mladima a i sami protagonisti nisu prikazani kao lenje svinje bez radnih navika ili potrebnih socijalnih pa i stručnih veština koje bi im, potencijalno bile neophodne za socijalno napredovanje.
 
Uprkos tome, film vrlo decidirano utemeljuje ideju ne samo o klasnoj podeljenosti već i klasnoj sudbini, i ovo je nešto što direktno kontrira marksističkom revolucionarnom optimizmu. Parasite nije film o proletarijatu, već o prekarijatu, o klasi koja više ne sanja o tome da preotme sredstva za proizvodnju već samo o tome da svoj „hustle“ podigne na viši nivo ne bi li dosegla individualno – a ne klasno – društveno uspenje. Obrazovanje ili teški rad kao vektori klasne tranzicije su sve više obesmišljeni u savremenom kapitalističkom društvu koje – kako je to u svom, er, kapitalnom delu pokazao Piketi – forsira dalje obezvređivanje rada i najviše vrednuje nasleđeni kapital.
 
Utoliko, kako Ho pokazuje u filmu, rad više ne oslobađa čoveka, štaviše, kako jedna rana epizoda sa autsorsovanjem rada koji se tiče savijanja štampanih komada kartona u oblik kutije za picu oslikava: rad ponižava čoveka, gig-ekonomija ga svodi ga na bedni automat od mesa, bez lica i identiteta, a koji će ionako uskoro biti zamenjen robotom. Marksov otuđeni radnik je makar imao fabriku kao mesto potencijala izranjanja radničke solidarnosti – današnji radnik fabričku traku donosi u svoju kuću.
Neizgovorena pretnja naredne industrijske revolucije koja će izbrisati po nekim procenama i dve trećine trenutno postojećih poslova na planeti je možda nešto što ćemo videti u televizijskom cutu Parasitea, koji će ga transformisati u šestočasovnu seriju, ali i ovako je početna pozicija više nego jasna: znanje, veština, trud, iskustvo itd., svi ti tradicionalni atributi kojima je radnik pristupao tržištu rada su obezvređeni. Radnici su uzajamno zamenjivi jer se danas njima ionako poveravaju samo najjednostavniji manuelni poslovi a učinak se meri najjednostavnijim matematičkim indikatorima koji nemaju osećaja za nečiji „ljudski“ doprinos i utoliko je radnik danas sposoban za klasnu promociju koliko je bio i pre stopedeset godina.
 
Zbog toga je i tu promociju moguće ostvariti samo jednako „starinskim“ sredstvima: brakom ili ličnom preporukom koja zaobilazi tržište rada i društvene mehanizme koje radnike štite od eksploatacije.
 
Naravno, Hoov briljantni touch je u tome što on ovu analizu ne postavlja kao brižnu levičarsku osudu kapitalizma već kao komediju brzog tempa u kojoj protagonisti prekarijata upravo okreću stolove, odričući se istorijske „radničke“ moralne superiornosti i primenjujući svaki dostupan trik da se dočepaju makar simulakruma socijalne promocije.
 
Čini mi se da su mnogu gledaoci čije sam reakcije nasumično ukačio bili iznenađeni ovakvom postupkom – Parasite sve svoje likove čini simpatičnim u razumnoj meri iako ih prikazuje kako rade etički izuzetno problematične stvari. Ovo čak manje važi za predstavnike više klase koji su, veoma spretno, oslikani kao simpatično nedotupavni, skloni da padaju na manipulacije i da traže neku vrstu socijalne vitalnosti u interakciji sa svojom poslugom (kroz klišeizirane momente poveravanja, bondinga na osnovu nekakvih zajedničkih karakteristika pa čak i određenog sujevernog poštovanja za arkane veštine koje imaju „radnici“). Naravno, oni su prikazani u svoj svojoj dekadenciji, sa potpunim odsustvom svesti o tome kako porodica (treba da) funkcioniše i bezbroj proksija u podizanju potomstva, zalutalim seksualnim nagonima i praktično biološkim, ugrađenim prezirom za niže klase koji se ispoljava nesvesno.
 
Za razliku od Pazolinija, pa čak i od japanske, Miikeove varijacije na Pazolinija u Visitor Q, Hoov film uskraćuje ikakav bljesak spoznaje na strani buržoazije i on je utoliko mračniji i pesimističniji. Buržuji su ovde idioti – oni nisu tu gde jesu jer imaju obrazovanje, veštine, znanja, ili makar pronicljivost već naprosto jer su nasledili svoj klasni status i stupili su u brak sa nekim iz svoje klase. Njihovo do apsurda naivno poverenje u ekspertizu radničke klase ne potiče iz stvarnih uvida u njihove sposobnosti (gospodin Park će komentarisati da gospodin Kim* vrlo pažljivo ulazi u krivinu automobilom ali posle će biti svedok njegove nepažljive vožnje, no nijedno od ta dva nema vidnog uticaja na stav o Kimovim sposobnostima) već iz sopstvenog životnog iskustva u kome se – a što je prirodno kada ste na određenom mestu klasne lestvice – stvari događaju po inerciji same od sebe. Ovo je jasan komentar o zatečenom stanju u kome uživaoci kapitalističke privrede, to jest vlasnici (novčanog i socijalnog) kapitala, zaista misle da postoji „prirodna“ podela poslova u kojoj svako samo treba da radi ono za šta je najsposobniji i da će tako društvo po automatizmu ići u najboljem smeru. Što opet podseća da, iako, nominalno, obrazovanje obezbeđuje klasnu promociju, on iz viših klasa ne samo da njemu imaju nesrazmerno bolji pristup već i sopstvenim primerom pokazuju da ono nije važnije od nasleđenog kapitala (socijalnog i novčanog).
*Da li je slučajnost da ova dva lika nose imena velikih savremenih korejskih režisera, Hoovih kolega? Zapravo, vrlo moguće da jeste.
Postepeni prelazak iz lagane đukićevske komedije o malograđanštini u maltene čist korejski horor vajb negde u trećoj trećini – kameni hodnici, utamničenje, jake fizičke ozlede, visceralno finale – je izveden sigurno, oslanjajući se pre svega na slučaj kao centralni element koji će komediju transformisati u tragediju. Delanje protagonista je, naravno, ono što tragediju pripremi, ali ona se realizuje samo zbog nasumičnog akcidenta koji nije ničija „krivica“. Ho ovde odustaje od markističke naučne dijalektike u kojoj će društvene protivrečnosti dovesti do neizbežne revolucije i, mnogo pesimističnije, a u skladu sa neverovanjem u klasnu promociju, pokazati da će konflikt između klasa biti na kraju stvar serije nesrećnih slučaja a da će njegovo gorivo biti bespoštedna borba za opstanak u okviru samog prekarijata. I mada u finalnom konfliktu stradaju i buržuji, ovo nije čak ni osveta prezrenih radnika nemoćnih da promene svoj socijalni status – pokretač pokolja je, zapravo, duboko zahvalan svom eksploatatoru za to što ga ne primećuje kada ovaj krade ostatke njegove hrane i tajno koristi opsceno batajevski višak njegove opsceno velike imovine.
 
Sa Parasiteom je Ho, i pored svog pesimizma, kreirao poziv na uzbunu, što umetnost verovatno radi bolje nego što služi kao alatka za regrutaciju. Ili to makar radi časnije. Ho ne urgira ni da se vratimo Marksu ni da budemo ispunjeniji empatijom kada se ophodimo jedni prema drugima. On pokazuje da ćemo jedni druge pojesti boreći se za ostatke hrane a da će nam voda, kuljajući iz kanalizacije i toaleta doći do vrata bez obzira koliko mislimo da je naš „hustle“ pametan. „Otimanje“ – koje je jedino preostalo kako kaže Cvijanovićev lik u Munjama – je poslednja a ne prva faza raspadanja samosvesti radničke klase, najniži oblik korišćenja rada – jedinog kapitala koji radnik ima. Otimanje, nije plan, ono je incident i kada Kim kaže da on nikada ništa ne planira jer je to jedini način da se planovi nikada ne izjalove, ovo je, iako duhovit, najstrašniji momenat u filmu koji elokventno ali bez optimizma govori o beznađu sa kojim se svet gig-ekonomije, matematičkih merenja učinka rada i beskrajnog autsorsovanja suočava. Pa, dobrodošli u 21. vek.
 

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 27.316
Re: The Crippled Corner
« Reply #13435 on: 11-02-2020, 14:47:50 »
Lepo si prikazao film i ujedno objasnio zašto sam prestao da ga gledam. Izgleda da mi je bila jasna krajnja poruka, a ja na takve poruke ne pristajem. Dodatno su me iritirali aplauzi na promociji.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13436 on: 11-02-2020, 15:32:06 »
Mislim da je Parasite veliki deo fizičkih i virtuelnih aplauza dobio na ime teme. Na ovlašni pregled po internetu čini mi se da se srazmerno mnogo manje gledalaca bavilo porukom. Što je verovatno i prirodno, teška je to poruka.

Kimura

  • 4
  • 3
  • Posts: 3.603
Re: The Crippled Corner
« Reply #13437 on: 11-02-2020, 16:01:27 »
Sreća te poruka nije sasvim nova (kao ni bilo šta na ovom svetu), samo se javljaju modernije interpretacije. Tekeri je davno napisao ''Vašar taštine''.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13438 on: 11-02-2020, 16:25:40 »
Juče sam bio pod nekim stresom i odlučio sam da odem da opet pogledam BIRDS OF PREY, da malo ugodim sebi. Nažalost, bio sam previše tenzičan da mogu da kažem "gledao sam drugi put" i evo šta sam video na drugo gledanje...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13439 on: 11-02-2020, 17:30:28 »
Jel' ovde treba da bude neka slika koju ja ne vidim???
Sreća te poruka nije sasvim nova (kao ni bilo šta na ovom svetu), samo se javljaju modernije interpretacije. Tekeri je davno napisao ''Vašar taštine''.
Da, to je prilično fer referenca. Ovo je njegovo dvadesetprvovekovno izdanje  :lol: Zato sam i pominjao cifru od stopedeset godina u tekstu, a mogao sam i više da odem unazad...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13440 on: 13-02-2020, 18:43:03 »
Bekmambetov želi da bude zapamćen kao neprijatelj naroda:
 
 
 ‘Searching’ Producer Timur Bekmambetov To Shoot World’s First Vertical Format Blockbuster

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13441 on: 13-02-2020, 21:31:21 »
BAENGBAN, na engleskom poznat kao HIT-AND-RUN-SQUAD potpisuje Jun-hee Han i reč je o akcionom trileru koji je iracionalno razvučen na 133 minuta trajanja i ne uspeva da maksimalno iskoristi svoju premisu. Naime, ovo je priča o odeljenju inčonske policije koja se bavi hit and run sudarima kola, gaženjima i sličnim situacijama. U jednom trenutku prepoznaju da se za volanom nalazi potencijalni serijski ubica koji namerno izaziva nesreće.

U filmu nema previše akcije, to što ima je korektno, i ima tog južnokorejskog vajba ali se ne ističe u onome što tamošnji autori inače umeju da pruže.

Stoga, rekao bih da je ovaj film po dometu više za lokalnu publiku, pa ipak i ko odluči da ga pogleda kod nas, neće se previše pokajati.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13442 on: 14-02-2020, 13:06:34 »



Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13443 on: 14-02-2020, 14:12:40 »
Eh, potrudio se taj neko ko je ovo pisao, ali "grincore"? Neoprostiv grijeh.

mac

  • 3
  • Posts: 10.628
    • http://www.facebook.com/mihajlo.cvetanovic
Re: The Crippled Corner
« Reply #13444 on: 14-02-2020, 19:33:33 »
Taj koji je napravio ovu sliku nije onaj ko je napisao tekst. Tekst je verovatno razvijalo i dopisivalo nekoliko aktera. A ovaj poslednji je samo to sklopio u sliku. BTW, verovatno nije "explained by beasts" nego "by beast". Zver je jedna.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13445 on: 14-02-2020, 20:17:31 »
Za problem koji ja imam to je sve sekundarno  :lol:  Grincore? Jebote, kad praviš mem bar pročitaj to što si napisao, istorija će zapamtiti.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13446 on: 15-02-2020, 00:13:19 »
Ovo je za Mehmea i po žanru jeste GRINcore...

https://www.youtube.com/watch?v=wDmMxCg_B_k


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13447 on: 15-02-2020, 02:35:14 »
FANTASY ISLAND Jeffa Wadlowa je neobičan film. Naime, reč je o adaptaciji čuvene serije FANTASY ISLAND za koju je interesovanje nedavno poraslo zahvvaljujući HBO televizijskom filmu MY DINNER WITH HERVE koji je govorio o patuljku koji je igrao u toj seriji.

Međutim, ovo je Blumhouseova adaptacija koja i insistira na tome, dakle neumitno je reč o contained trileru/ hororu a to serija nije bila. Međutim, premisa je ista. Dakle, imamo ostrvo na kome se ljudima ispunjavaju fantazije a one vrlo često umeju da budu bitno drugačije po svom toku i sadržaju od onoga kako ih je neko zamislio. I to je u principu jedan često korišćeni motiv u hororu. U tom smislu FANTASY ISLAND ne nudi ništa novo sem prilike da se napravi theme park ugođaj (što takođe nije redak motiv u hororu) u kome će nekoliko fantazija da doživi konvergenciju u jednoj krvavoj tački.

Jeff Wadlow je što se mene tiče snimio par filmova zahvaljujući kojima će uvek biti gledan sa pažnjom, neko ko je snimio NEVER BACK DOWN i KICK ASS 2 zaslužuje pažnju ali u ovom filmu prosto ne vidimo Wadlowa ni blizu one forme iz ovih filmova kojima je stekao kredit.

Sve je to solidno realizovano ali rutinski i na svakom nivou nemaštovito. Film nikada ne uspeva da nas u potpunosti uvuče u dešavanje, a što je još gore i mnoge tipične žanr-scene, poput otkrivanja “ko je ubica”, “u čemu je misterija” i sl. nemaju neophodnu energiju.

Michael Pena igra ulogu koju je imao Ricardo Montalban u seriji, i sada to deluje campy kao i onda ali Pena prosto nije taj lik i sve vreme odaje utisak da bi želeo da bude u nekom drugom filmu.

Ryan Hansen je sa Wadlowom radio na seriji RYAN HANSEN SOLVES CRIMES ON TELEVISION i jedan od running gagova u toj seriji je da on prihvata uloge u svemu što mu ponude. Nažalost, FANTASY ISLAND izgleda upravo tako i to jednim velikim delom što su autori u nekom trenutku napipali da bi nešto “važno” mogli da kažu a onda od toga ipak odustali a i to započeto uradili na nezamislivo cheesy način.

Film traje 110 minuta, Dakle, ni u tom domenu nije nežan, u odnosu na umetnički domet koji nudi.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13448 on: 15-02-2020, 03:48:26 »
THE PENTAGON WARS Richarda Benjamina je HBO televizijski film koji je producrala kuća Danny de Vitoa Jersey Films koja je polovinom devedesetih bila vrlo agilna i sa nekim adaptacijama Elmore Leonarda napravila bitne proboje, recimo rehabilitujući Stevena Soderbergha.

Ovo je bizarna priča o mladom pukovniku američke avijacije koji je došao u Pentagon da radi na odobravanju oryžja koje će ući u upotrebu i u proizvodnju. zapada mu neuralgični projekat oklopnog vozila Bradley koji je dotle bio u razvoju sedamnaest godina i na koji je dotle utrošeno četrnaest milijardi dolara. Pukovnik otkriva da se na tom vozilu nemarno radilo, pre svega zbog predomišljanja oficira oko toga šta žele da bude funkcija vozila a zatim i zato što su testiranja bila rađena na krajnje sumnjiv način.

Pošto je reč o borbenom oklopnom vozilu koje je namenjeno transportu vojnika u borbu, mladu pukovnik insistira da se testiranja obave kako treba, ne bi li se oktlonili nedostaci i nailazi na otpor starešina koje su u očiglednom talu sa vojno-industrijskim kompleksom.

Mladog pukovnika igra Cary Elwes a generala koji ga forsira da se napravi Bradley - Kelsey Grammer. I da, ovaj film je komedija. Naime, ovde ima koliko hoćete curenja informacija, pritisaka unutar Pentagona i sl. ali je sve dato potpuno suprotno ALL THE PRESIDENT’S MENu. Ovde ima klasičnog inaćenja i neverovatne budalaštine na strani površnih oficira koji rade za pohlepne starešine.

Richard Benjamin je iskusan reditelj, naročito “lakših” sadržaja i u tom pogledu on ovo snima kao screwball komediju, i ovom materijalu to prilično dobro stoji. Ovo je HBO u punoj satiričnoj snazi ali i Pentagon u punoj putopašnosti. Spoj je ovoga puta izuzetno uspeo.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.638
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13449 on: 15-02-2020, 22:56:44 »
Ross Katz je za HBO režirao ovaj televizijski film za HBO po memoarima Michaela Strobla, oficira američke vojske koji je odlučio da isprati telo jednog vojnika nazad u rodni kraj. Film nosi antiratnu poruku a isporučuje je kroz jednu hladnu i taksativnu sliku kako izgleda dopremanje tela od Iraka i Ramsteina u Nemačkoj do Amerike i procedure kroz koje prolazi, uporedo sa pričom o oficiru koji putuje i usput nailazi na pijetet i razmišljanja raznih ljudi o ratu i sudbini nastradalog momka.

Film je strukturiran jednostavno, Kevin Bacon odlično igra Strobla, uspeva da iznese stoicizam oficira koji prolazi kroz preispitivanje šta to znači biti oficir i kada sve sumiramo, to je manje-više to. Ovo jeste message movie ali je zapravo vrlo jednostavan i iz toga crpi svoju snagu.

Naročito je zanimljiv zbog procedura u tretmanu tela koje su kompleksne i birokratizovane uz pokušaj da budu pune pijeteta u čemu često ne uspevaju.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam