Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1814776 times)

0 Members and 7 Guests are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13550 on: 27-04-2020, 01:10:28 »
SANYANGEUI SIGAN iliti TIME TO HUNT Sung-hyun Yoona je jedan od najhajpovanijih južnokorejskih filmova 2020. godine. Prikazan je u Berlinu, na festivalu, potom je usledila bitka sa sales agentima koji su ga hteli za bioskope što je i dogovoreno da bi u sred pandemije COVID-19 otišao na Netflix.

A u osnovi, ovo je jedan za južnokorejske standarde mediokritetski krimić. Govori o Južnoj Koreji bliske budućnosti koju je pogodila recesija, i u kojoj trojica momaka sa margine odlućuju da izvrše pljačku kako bi započeli mali biznis.

Nažalost, okolnosti te bliske budućnosti se ne razlikuju u većoj meri od nekih tipičnih situacija koje junake inače, pa i u korejskom filmu nateraju na pljačku. A sama je pljačke je jedna od onih “pokradimo kriminalce oni nas neće prijaviti” stituacija koja naravno ubrze eskalira u borbu sa mnogo opasnijim protivnikom od policije.

Iskeno, muka mi je od takvih zapleta u bilo kojoj kinematografiji osim ako nisu urađeni vrhunski, a TIME TO HUNT naprosto ne dobacuje do visokog južnokorejskog standarda na koji smo navikli.

Naročito, u post-PARASITE svetu postaje osetljivo hajpovati južnokorejskim film pošto postoji veoma velika šansa da je publika videla bolji. I to se u slućaju TIME TO HUNT itekako oseća.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13551 on: 28-04-2020, 23:50:01 »
EL SILENCIO DEL PANTANO Marca Vigila je ekranizacija romana Juanjoa Braulija o piscu krimića koji kreće da razobličava sistem korupcije u Valensiji tako što postaje vigilante, usput upadajući u nevolje sa lokalnim bandama i uvodeći svoju familiju u opasnost.

Marc Vigilo je veoma solidno inscenirao ovaj u suštini svedeni krimić i sve bi bilo u redu kada vrlo posle početka ovo ne bi prestao da biva film o tom junaku i njegovom romanu koji se odvija u stvarnosti (ili mašti) i pretvara se u priču o tim ljudima protiv kojih se bori.

Pomeranjem fokusa sa glavnog junaka na masu nekih, samih po sebi zanimljivih, likova, EL SILENCIO DEL PANTANO postaje film ni o čemu jer tim nekim raznim zanimljivostima više ne daje nikakav okvir.

Rezultat je film zanimljiv na mikro nivou, solidan u egzekuciji koji nažalost previše luta na suštinskom nivou.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13552 on: 30-04-2020, 02:30:20 »
DAY OF THE DEAD: BLOODLINE je film koji je Hector Hernandez Vicens snimio u američkoj produkciji kada je postigao uspeh sa prvim filmom ANNA FRITZ. Nažalost, došao je u Avi Lernerov serijal rimejkova/ rebootpva/ sequala ili čega već nastalih na bazi Romerovih DEAD klasika.

Film je sniman u Bugarskoj, za veoma male pare, i nažalost Vicens ne uspeva da napravi ništa vredno pažnje. Po činjenici da je kao glavni scenarista filma potpisan Mark Tonderai, rekao bih da je ovaj film trebalo da ima i drugog reditelja, i da je Vicens tu uleteo kao backup, i to ne bez kredibiliteta, ali nažalost nije uspeo da se izbori sa užasnom produkcijom, neuslovima rada u Bugarskoj i svim ostalim.

Tako da Vicens nažalost nije uspeo da snimi nište reprezentativno onda kada je dobio priliku da dobije globalnu prezentaciju preko VODa i ostalih nebioskopskih kanala kojima raspolaže Lerner.

Rekao bih čak da je snimio jedan od onih filmova zbog kojih ni u kom pogledu nije trebalo da napušta Španiju.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13553 on: 30-04-2020, 21:04:06 »
 
Četvrti film u RTS-ovom ciklusu autorskih filmova Akire Kurosawe je jedna briljantna minijatura i pokazna vežba iz zanata, napravljena nešto posle završetka prethodnog filma, Zoku Sugata Sanshirō, a o kome smo pisali prošle nedelje. No, iako snimljen 1945. godine, ovaj film će se načekati da ugleda mrak bioskopske sale. Kurosawu su u početku cenzurisali japanski ratni cenzori  a zatim, ravnoteže radi, i američke okupacione vlasti – na kraju krajeva, ovaj režiser je iza sebe imao klasičan propagandni rad u vreme kada su Ameri uzeli ostrva pod svoje.
 
 
 
Tora no O o Fumu Otokotachi je u ovoj RTS-ovoj adaptaciji preveden pomalo nezgrapno kao Ljudi koji su išli po tigrovom repu, iako bi pravilniji prevod bio „Ljudi koji su zgazili na tigrov rep“. Naime, Yoshitsune Minamoto je vojskovođa koji beži od sopstvenog brata, šoguna Yoritomoa iz razloga koji nisu naročito bitni – recimo samo da je dvanaesti vek u Japanu bilo doba kada je brat na brata udarao i preventivno a neretko i sa sasvim ozbiljnim umišljajem – i on i njegovih šest telohranitelja su se maskirali u putujuće monahe. Kako im je jedini način da stignu do bezbedne teritorije to da pređu preko zemlje kojom krstare šogunove patrole i prođu njegove barikade, a gde su straže instruirane da očekuju sedam muškaraca prerušenih u monahe, oni u ovu avanturu kreću nervozno i svesni da će sledećim korakom „zgaziti tigra na rep“.
 
 
 
Scenario filma rađen je delimično  po jednom od najpopularnijih kabuki komada iz devetnaestog veka, Kanjinchō a koji je i sam baziran na klasičnom japanskom komadu iz petnaestog veka, Ataka, rađenom u okviru tradicije japanskog plesnog teatra noh. Ataka se smatra remek delom noh teatra a Kanjinchō, prvi put izvedena 1840. godine i ekstremno popularna u devetnaestom veku smatra se i prvom kabuki predstavom koja je rađena kao direktna i verna adaptacija noh predložka. Drugim rečima, Kurosawa je za ovaj film išao na veoma popularan i poznat materijal, omiljen, takoreći, u narodu i pripremio jedan klasičan crowdpleaser, bez sumnje imajući u vidu najmanje dve stvari: teško stanje u Japanu 1945. godine i srazmernu ekonomičnost i jednostavnost produkcije koja, osim kostima i nekoliko jeftinih kulisa nije zahtevala specijalna ulaganja ili tehničke preduslove.
 
 
 
Zanimljivo je, međutim, na kakve je razmere nerazumevanja film naišao kod zapadne, eh, publike. U prvom redu, McArthurova okupaciona administracija nije ovom filmu dopustila distribuciju, verujući da je njegov prikaz klasičnog feudalnog Japana i tradicionalnih budističkih vrednosti isuviše nacionalistički opasan da bi se puštao naciji pod stranom, jelte čizmom, pa je film stigao u japanske bioskope tek 1952. godine, punih sedam godina nakon što je završen i posle potpisivanja mirovnog sporazuma u San Francisku kojim su „zvanično“ okončana neprijateljstva između Japana i drugih država. No, pred američku publiku film će doći tek 1960. godine, nakon što je Kurosawa već postao cenjeno ime i uradio svoje velike hitove poput Skrivene tvrđave, Sedam samuraja i Krvavog prestola. Intersantno, kabuki komad Kanjinchō koji je poslužio kao predložak će morati da sačeka još punih šest godina da se pojavi na engleskom jeziku, u jednoj zbirci uticajnih kabuki tekstova.
 
 
 
Naravno, Amerikance onog vremena ne treba PREVIŠE kriviti za nerazumevanje jer su film gledali nakon nekoliko Kurosawinih radova koji su imali izrazito žanrovski rukopis, i primetno uticali na savremenu holivudsku produkciju, no, interesantno je da film i današnje kritičare zbunjuje u dovoljnoj meri da mu se zamera kako je isuviše teatralan, da glumci preglumljuju, da je statičan itd.
 
 
 
Na šta je moguće odgovoriti samo na jedan način: jeste li vi, ljudi, ikada videli kabuki predstavu? Tora no O o Fumu Otokotachi je ekstremno osavremenjen, čak nestašno komičan, pomalo i postmoderni pogled na originalni materijal gde se Kurosawa igra sa poznatom i voljenom klasikom, čuvajući ingenioznost postavke i teksta ali osvežavajući formu za novi medijum i novu publiku.
 
 
 
U svojoj srži, ovaj kratki film – kraći od sat vremena – je pohvala glumi, odnosno laži koja je toliko prefinjena i strastveno ispletena da postaje uverljivija od istine koju ljudi vide svojim očima. Kurosawa je, naravno, kasnije imao značajno poznatiji rad na uslovno rečeno srodnu temu, Rašomon, i mada ova dva filma nisu ni u istoj klasi, da bude jasno, lepršavost i umeće sa kojim je Tora no O o Fumu Otokotachi napravljen svedoče o ne samo velikom zanatskom umeću na strani produkcije već i o sasvim vidnom uživanju sa kojim su glumci pristupili svom poslu.
 
 
 
U centru priče je napor, dakle, grupe progonjenih samuraja maskiranih u monahe da ubede stražu, upozorenu da im dolazi grupa samuraja maskiranih u monahe, kako su u pitanju stvarno monasi koje treba propustiti dalje, kao i likovi glavnog telohranitelja Benkeija, te šefa straže, Togashija oko kojih se vrti to pretezanje predstave, simulacije i njeno „nadstvarivanje“ reklo bi se – očigledne stvarnosti. Snimljen kao laka komedija sa elementima farse, Tora no O o Fumu Otokotachi tokom svoje centralne scene u kojoj Benkei ubeđuje Togashija u nešto u šta niko sa očima ne bi trebalo da može da poveruje, prelazi čitav put od aristotelovskog primenjenog silogizma do ničeanskog pretpostavljanja akcije rečima. I mada nisam siguran koliko su bilo originalni autori komada, bilo Kurosawa imali ikakve predstave o Aristotelu a još manje, jelte, Ničeu, notabilno je da kada do akcije na kraju dođe, ona se ovaploćuje u tipično ničeanskim formama: borbi, plesu i uživanju u dobroj kapljici.
 
 
 
Film, možda srećnom okolnošću, izbegava da se strože drži kabuki forme pa iako u njemu postoje veoma lepi songovi koji manje prepričavaju radnju a više, poput nekog postmodernog grčkog hora, sažimaju unutarnji život protagonista, i iako je korišćena tradicionalna instrumentalna pratnja za neke scene (sigurno odrađen posao od strane prolifičnog Tadashija Hattorija, inače specijaliste za komedije), njegovo glavno izražajno sredstvo je ipak „klasičnija“ gluma a ne ples. Susumu Fujita, Kurosawin omiljeni leading man u tom trenutku, ovde dobija ulogu najvažnijeg sporednog lika, šefa straže Togashija i mada je dobar u svojoj uzdržanoj, dostojanstvenoj plemenitosti, zasenjen je briljantnom glumačkom kreacijom tada već prilično slavnog Denjirōa Ōkōchija, specijalizovanog za uloge samuraja u popularnim chanbara (akcionim, jelte) filmovima. Ōkōchi ovde kreira ulogu toliko preteranu, toliko veću od života da ostavlja bez daha i samog Togashija ali i publiku koja biva zavedena njegovim tako moćnim a tako očigledno apsurdnim, bestidnim laganjem. Kritičari koji pričaju o preglumljivanju ovde svakako ispuštaju iz vida da upravo u apsurdnosti intenziteta sa kojim njegov lik, Benkei ide u izgradnju potpuno paralelne i neverovatne stvarnosti leži komični potencijal ove priče, iako bi to trebalo da bude očigledno, sa kontrastom koji predstavljaju skeptični likovi u straži i Kurosawina agresivna montaža koja u jednom momentu skoro parodijski odstupa od primisli da je u pitanju tek „snimljeno pozorište“.
 
 
 
Naravno, glumatanje izuzetno popularnog komičara Ken'ichija Enomotoa jeste upadljivo – ali i ovde treba imati u vidu da je njegov lik, bezimeni nosač, upravo zamišljen kao tipični komični predah pored koga će Ōkōchijeva prefinjena farsa jače odskočiti kao dublji sloj komedije, drame i filozofske refleksije. Enomoto je, kažu, bio izuzetno popularan pre početka rata, sa velikim uticajem na to kako je japanska pozorišna komedija sebe modernizovala u ovom periodu, a i posle rata je izvršio presudan uticaj na novi talas komedije, pa je davanje njemu uloge nosača koji se beči, priča izmenjenim glasom, izvodi vrlo fizičke gegove – sve na način koji će u Holivudu uskoro popularisati Jerry Lewis – bila neka vrsta davanja najširoj publici onog što ona sigurno voli. No, Enomoto predstavlja i zapravo najčvršću sponu filma sa tradicijom, posebno sa finalnom scenom u kojoj izvodi parodičan, izuzetno ukusno snimljen ples i dovodi priču do prijatnog, pozitivnog zaključka.
 
 
 
Tora no O o Fumu Otokotachi je dakle, pomalo kao da ste uzeli Batu Živojinovića da igra apsurdno preozbiljnu dramsku ulogu u filmu u kome Čkalja sve vreme pravi face i baca bizarne viceve, sve snimljeno na pozorišnom setu gde već odjekivanje glasova glumaca pokazuje da ne sede STVARNO u šumi i da su planine u pozadini tek foto-tapet. Ali Kurosawa ovo zanatski odrađuje perfektno. Napisan, navodno za jedan dan i snimljen za par dana, Tora no O o Fumu Otokotachi svejedno prikazuje briljantni režiserski rukopis starog majstora sa perfektno koregrafisanim scenama desetina glumaca, izuzetnim glumačkim momentima i, kako sam već pomenuo, montažom koja pozorišnoj drami dodaje dimenziju kakvu ona nikada nije mogla da ima. Nije ovo mnogo važan film u Kurosawinom opusu ali ja sam uživao.
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13554 on: 01-05-2020, 18:18:20 »
ARKANSAS Clarka Dukea je ona vrta post-tarantinovskog krimi-komičnog pokušaja kakav smo mislili da smo odavno ostavili iza sebe, ali izgleda da nismo. Clark Duke je snimio film u kom je sebi obezbedio glavnu ulogu u podeli koju još čine Liam Hemsworth, Vince Vaughn i John Malkovich, ali ukupno uzev sve to je veoma slabo, nefokusirano i bezveze.

Ne može se reći da u filmu nema nekih duhovitih ili interesantnih pasaža, među tempo je ubistveno spor a digresije odlaze predaleko i rasipaj u i ono malo pažnje što ostane zbog slabo koncipiranog ritma pripovedanja.

ARKANSAS deluje kao film koji ipak nije morao biti ovakav da se malo više intervenisalo u montaži, da su stvari generalno ubrzane i da se su pojačani neki akcenti.

Ovako ARKANSAS ne uspeva da kapitalizuje svoje uspešne situacije i utapa ih u monotoniju jednoličnog ritma i pogrešne percepcije da ovde ima materijala koji dobacuje do Tarantinovih scenarističkih i glumačkih bravura koje sebi mogu da dozvole potpuno odsustvo razmišljanja o publici koja sve ovo gleda.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Franz Xaver von Baader

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.888
Re: The Crippled Corner
« Reply #13555 on: 01-05-2020, 18:28:14 »
criple, imaš li prijedlog srpskih (yu) filmova u kojima se tematizira sukob modernosti, suvremenosti sa magijskim prežicima zatvorenih sredina? znači, nešto kao Weirov Posljedni val, takve stvari. na kraju, ne mora ni biti čaranja, ako toga nema u yu filmu, ali mora  biti zadovoljen ovaj uvjet sukoba tzv. modernosti i civilizacije sa tradicijom i tvrdoćom prirodnog čovjeka.
Od danas ću biti Kao Sunce Jasan.

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13556 on: 01-05-2020, 19:37:39 »
Nešto tipa Živko Nikolić
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13557 on: 03-05-2020, 17:45:15 »
DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS Dominika Hartla je autrijski slasher sniman u Hrvatskoj, o grupi maturanata koji odlaze na letovanje tokom “najdužeg leta” između srednje škole i fakulteta. Na letovanju, kreće da ih progoni misteriozni ubica, ili je to neka sila, ili već nešto.

Dominik Hartl je privukao međunarodnu pažnju svojim prvim film o LEDEHOSEN ZOMBIEjima, i iskreno kada sam gledao taj film nisam očekivao da se u njemu krije reditelj ovog kapaciteta.

Dominik Hartl je ovaj film radio u veoma dobrim produkcionim uslovima za ovu vrstu filma. Rekao bih da u nekoj proporciji teško da bi u Holivudu ovo snimao za veće pare, i u nekim bitnim stvarima se dobro snašao.

Odlično je odabrao i iskoristio hrvatske lokacije, napravio je simpatičnu glumačku podelu koja funkcioniše iako nema faca koje su nam poznate, niti jezik koji govore slušamo svakodnevno u ovoj vrsti filma. Hartl je najslabiji u domenu horor invencije. Rekao bih da je u njoj tek pristojan, međutim, visok nivo realizacije čini da i te scene piju vodu i nadoknade svoju nemaštovitosti.

Na svu sreću, Hartl svoj horor više bazira na buildupu i na posledicama nego na samoj fazi realizacije, i u ovom jako dobro slikanom filmu, uspeva da postigne high gloss kakav viđamo samo u jačim američkim produkcijama, a opet sa dozom old school narativnih fundamenata kojih je sve manje u ovoj Blumhouse eri.

Stoga DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS je osvežavajuće old school slasher sa minimumom blumohose pa i kevinwilliamsovske kontaminacije ortodoksije, i maksimalno koristi svoju vanholivudsku produkcionu okolnost da bi upravo dobacio do holivudskih dometa.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13558 on: 03-05-2020, 17:50:18 »
KENNER Steve Sekelyja je krajnje atipičan film sa Jimom Brownom u glavnoj ulozi. Ovo je film iz 1969. godine kada je on još uvek bio pod ugovorom sa MGMom i snimao filmove za “opštu publiku”, dakle još nije prešao u Blaxploitation.

KENNER je zanimljivo gledati u vreme kada EXTRACTION sa Chrisom Hemsworthom dominira Netflixom i nameće se kao njihov najveći film do sada. U oba slučaja imamo akcionog heroja koji odlazi u Indiju i tamo se vezuje za dečaka kome treba pomoć.

U EXTRACTIONu glavni junak je plaćenik specijalizovan za izvlačenje kidnapovanih ljudi, u KENNERu to je američki mornar koji dolazi da potraži čoveka koji ga je prevario i usput upoznaje malog uličnog prodavca koji živi sa majkom koja je kurtizana.

Između Kennera i dečaka razvija se prijateljstvo i počinju da se mešaju dva zadatka, mornareva potraga za prevarantom ali i njegovo vezivanje za dečakovu porodicu.

U ovo vreme Brown je već odigrao neke od svojih hardkor uloga ali još nije ušao u Blaxploitation tako da priča o poštenom grubijanu zlatnog srca koji se sprijatelji sa dečakom i dalje može da se popije. Međutim, sada kada iznova istražujemo Brownov opus naravno da ovaj film deluje kao bizarni izuzetak.

To međutim ne znači da nije reč o veoma solidnom pustolovnom trileru koji je namenjen širem auditorijumu, u kom ne možemo dobiti nihilizam zrele Brownove faze, ali dobijamo jedan njegov sasvim dobar pokušaj uletanja u mejnstrim.

Steve Sekely je solidan reditelj i efikasno realizuje ovu priču, snimanu u celosti u Indiji, uz podršku tamošnje vlade.

Slično EXTRACTIONu, i KENNER ima akcionog heroja koji u trećem svetu u kontaktu sa siromašnim detetom uspeva da se iskupi. Ipak, KENNER tu linije priče drži jednostavnije, nepretencioznije i na kraju efektnije od EXTRACTIONa u kome ona više deluje kao jedan od onih aduta unetih da bi se zvezdi lakše “prodao” scenario. Pritom, na kraju sentimentalna priča, nimalo lišena brutalnosti u svakom opisu KENNERa ostaje integralni deo.

Zato, KENNER i EXTRACTION zaslužuju da se ozbiljno uporede.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13559 on: 05-05-2020, 19:08:30 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13560 on: 06-05-2020, 01:21:50 »
DEADLY VOYAGE Johna Mackenzieja je televizijski film snimljen u koprodukciji BBC i HBO koji se bavi bizarnim i brutalnim slučajem ruskog broda koji je plovio za grčku firmu i nanosio štetu kompaniji jer su se u njemu krili migranti. Kada na putu iz Gane za Francusku, mornari otkriju grupu slepih putnika odlučuju da ih ubiju kako ne bi dobili otkaz zbog ponovnog plaćanja kazne.

Film ima zanimljivu glumačku podelu u kojoj se mogu videti razne zanimljive njuške - kao starešine Joss Ackland i David Suchet, kao mornari Sean Pertwee i Andrew Divoff a kao migranti Omar Epps i Adewale Akinnouye-Agbaje. Dakle, Mackenzie je okupio dobru glumačku ekipu od koje su neki već prošli svoj peak a nekima je on tek sledio, i pravi istinitu priču u svom klasičnom tvrdom maniru.

Odnosi među likovima su agresivni, neprijatni, nervoza je opipljiva. Pisci Nick Davies i Stuart Urban rade sve što mogu da celu stvar utemelje i motivišu ali Mackenzie svojom efikasnom režijom uspeva da te elemente učini nenamtljivim.

DEADLY VOYAGE se bavi temom za nekakav DIE HARD-derivat ali ovo je istinita priča i stvari se nažalost nisu tako odvijale, ali tamo gde ima prostora za uzbuđenje, Mackenzie ga generiše.

Ono što nedostaje ovom filmu da bude potpuni mackenziejevski užitak zaptavo je malo “prljanja” likova migranata. Kao i uvek u ovim pričama, oni su motivisani isključivo najčistijim namerama i snovima, i to ih onda čini manje uverljivim junacima od blue collar negativaca koji postaju monstrumi pod pritiskom životnih okolnosti. Voleo bih da su likovi migranata dobili jednu dozu sive kako bi po produbljenosti mogli parirati ubicama i opravdati svoj protagonizam. No, to je verovatno previše klizava teritorija za jedan ipak TV film, iako u HBO produkciji i u Mackenziejevim rukama, on definitivno postaje više od toga.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13561 on: 06-05-2020, 05:42:53 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13562 on: 06-05-2020, 12:54:07 »
ova vest me onespokojava


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13563 on: 06-05-2020, 16:25:48 »
Mislio sam da li uopšte da je dojavim baš zbog toga, ali opet, siguran sam da bi saznao i bez mene.  :lol:

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.751
Re: The Crippled Corner
« Reply #13564 on: 06-05-2020, 19:02:10 »
A kazu priprema i seriju Nighthawks... Inace sam reprizirao nedavno taj film, nije bas izdrzao zub vremena.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13565 on: 07-05-2020, 05:24:44 »

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13566 on: 07-05-2020, 09:27:35 »
Sto ste takvi? Razbijac je odlican film, a mozda u nastavku i najzad saznamo kako se koristi skoljka :mrgreen:

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.030
Re: The Crippled Corner
« Reply #13567 on: 07-05-2020, 09:35:56 »
Slaj napokon pravi nastavak za svoj najbolji film. Još Oscar2 i može u penziju! 8-)
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13568 on: 08-05-2020, 20:45:00 »
Philip Marlowe je bio protagonista osam romana Raymonda Chandlera i jednog koji je on počeao a završio ga je Robert B. Parker, kreator Spensera i još nekih čuvenih detektiva. Svi Chandlerovi romani sem PLAYBACKa su ekranizovani, a kako je PLAYBACK pisan krajem pedesetih/ početkom šezdesetih i on je bio u razvoju za studio Universal.

Moje prvo čitanje samog Chandlera bio je roman PLAYBACK koji je izašao u ediciji Trag a potom je izašao kod nas i kao knjiga. Poznate su priče kako je u ediciji Trag, od ruke čak možda Igora Mandića - ako ne grešim, bio malo i cenzurisan. U svakom slučaju, meni je čitanje PLAYBACKa bilo pomalo čudno jer mi je percepcija Marlowea bila vezana za četrdesete a ovaj se bavio svojim vremenom, šezdesetim i delovao je “premoderno” u odnosu na ono što sam očekivao.

Ono što se desilo u filmu Paula Bogarta MARLOWE sa Jimom Garnerom, nastalom po romanu THE LITTLE SISTER jeste osećaj da je junak iz četrdesetih prenet u šezdesete sa dosta pokušaja da aktuelno vreme bude hip a opet sa svetonazorom junaka i priče koji su passe. Meni je MARLOW bio odličan i zabavan film, ali to raslojavanje se osećalo. Uostalom LITTLE SISTER je knjiga iz 1949.

POODLE SPRINGS je roman iz 1988. koji je kompletirao Robert B. Parker na osnovu Chandlerovog započetog rukopisa. Samim tim ovaj roman je imao duh nešto modernijeg odnosa prema šezdesetim godinama u kojima se dešava priča. Naime, roman je pisan 1962. izvorno a adaptacija snimljena za HBO se dešava 1963. u vreme kada je ubijen JFK.

Adaptaciju je radio Tom Stoppard, i ona je veoma chandlerovska, tu je taj ethos, tu je taj hardboiled momenat ali je uhvaćen i taj konflikt junaka koji je u šezdesetim godinama već poprilično mator i blizak penziji. Naravno, James Caan u glavnoj ulozi doprinosi adekvatnom duhu priče.

Chandlerovi romani se dešavaju uglavnom u LA: Ovaj se dešava na potezu LA i Palm Springsa s tim što je Poodle Springs parafraza tog mesta, ali LA ovde ima bitnu ulogu. Bob Rafelson ulaže jako nogo energije da rekreira vajb LA šezdesetih, i tu ne govorim samo o rekonstrukciji epohe već upravo te neke atmosfere koju uostalom znamo i iz filmova.

Rafelson je veliki reditelj i ovaj TV film režira bez nekog insistiranja na noir stilemama, nije agresivan u postupku ali je sve vreme konzistentan i efektan. Uostalom, Rafelson je snimio neke seminalne neo noir naslove i u tom pogledu POODLE SPRINGS je prilično pitom u zahvatu, ali je naprosto atmosferičan, i jako ubedljiv u tom duhu za kojim traga.

POODLE SPRINGS je stoga bitan deo HBO filmske baštine i delo koje dan-danas treba da pogledaju oni koje na bilo koji način trigeruje ijedna od ključnih reči koje sam naveo.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13569 on: 08-05-2020, 20:46:42 »
BAIRES Marcela Paeza Cubellsa je prilično slab argentinski krimić koji pretenduje da u sebi i imalo duha, da ne kažem komedije, koji je prošao pored mene kao da nisam ni gledao film. Shvatio sam da su tu neki trgovci drogom i neka otmica. Sve u svemu, baš bledo.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13570 on: 08-05-2020, 20:54:27 »
GREED Michaela Winterbottoma je komedija na liniji rada Armstronga i Baina, koja dolazi u trenutku kada je HBO serija SUCCESSION u potpunosti obadila ovaj fenomen na najozbiljniji mogući način.

Kako posle SUCCESSIONa snimiti brutalnu komediju o bogatašima? Pa isto kao i marširati posle Rusa? Teško. A Winterbottom nije taj čovek.

Otud Steve Coogan, Isla Fisher i David Mitchell stoje tu kao jaki glumački štihovi, i film ima solidan production value, međutim van toga on nije ništa više od lagane supstitucije za SUCCESSION.

Naravno, sama deplasiranost GREEDa u odnosu na ovu HBO seriju nije njegov jedini problem. Štaviše, ovaj film čak nije ni toliko loš, koliko mu baš zbog toga mnogo fali da bi bio dobar.

U tom pogledu, ta slabost filma možda je manje vidljiva onima koji nisu gledali mnogo Iannuccija, i koji ne znaju rad Armstronga i Baina jer će njima barem estetski delovati sveže.

GREED je na neki način pokušao da se uključi kao britanska dopuna recentnih američkih kritika bogatih ljudi i u tome nažalost ne nudi ništa novo, sem malo svežine te promene ambijenta.

U svakom slučaju, GREED ima dosta labavu strukturu koja dosta podseća na televiziju, i onda ti i pojačava taj osećaj nadovezivanja na televizijske materijale. Isto tako ima jaku glumačku podelu koja se trudi i time se malo oporavlja.

Ipak, ukupno uzev, GREED je mnogo niže dobacio od onoga što su mu bile ambicije.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13571 on: 08-05-2020, 21:01:26 »
TO CATCH A KING je HBO film nastao po romanu koji je Jack Higgins napisao pod pseudonimom. Ako izuzmemo EAGLE HAS LANDED, Higgins je mahom ekranizovan na televiziji, i tokom osamdesetih je imao više filmova i mini-serija.

TO CATCH A KING se bavi nacističkim pokušajem da privuku ili otmu abdiciralog engleskog kralja u Portugaliji i da ga pripreme kao propagando oruđe za Blitz i potencijalnog vladara okupirane Britanije.

Higgingsova priča nije previše inventivna i film ima solidnu glumačku podelu koju predvodi sjajna Teri Garr, ali tu je Clive Donner kao prekaljeni meštar koji vlada vizuelnim izrazom, i ritmom, te zahvaljujući njemu TO CATCH A KING maksimalno zadobija fizionomiju produkta koji uspeva da se nađe na ničijoj zemlji između televizije i bioskopa.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13572 on: 08-05-2020, 21:17:09 »
 Ne žalim svoju mladost, odnosno Waga seishun ni kuinashi je prvi posleratni film Akire Kurosawe* i došao je ove nedelje na red u RTS-ovom ciklusu ovog velikog režisera.
*Ako se ne računa Asu o tsukuru hitobito za koga je Kurosawa smatrao da ga je režirao pod pritiskom i tražio da se kasnije izostavlja iz njegove biografije
 
Snimljen 1946. godine, pod okupacionim, jelte, vlastima, Ne žalim svoju mladost je iznenađujuće levičarski, idealistički film smešten negde na pola puta između sovjetske socrealističke hagiografije i živkonikolićevske kritike ne samo režima već i, jelte, nemislećeg naroda.
 
Vrlo konkretno, film prati život i sudbinu mlade buržujske žene, ćerke uglednog profesora pravnog fakulteta na Univerzitetu u Kjotu koja se u vreme početka japanskih imperijalističkih napada na kinesku teritoriju, ne priznajući, do ušiju zaljubljuje u očevog studenta, mladog, prpošnog Ruykichia Nogea koji je arhetipski idealizovani studentski aktivist i predvodnik progresivnih gibanja na univerzitetu. Profesor i nesuđeni, jelte, tast, blagonaklono gleda na ideje mladog buntovnika, koji inspiriše i sve druge studente oko sebe da se aktiviraju i ustaju protiv fašističkog režima i imperijalističkog ratovanja, ali smatra da on ipak mora da ima u vidu i svoju budućnost i da se agitovanje i protestovanje ne sme pretpostaviti završavanju škole. Prateći matricu događaja iz stvarnog života gde je 1933. godine profesor Takigawa Yukitoki suspendovan jer se smatralo da studentima prodaje marksističke ideje, a što je dovelo do solidarisanja ostalih nastavnika, masovnog bojkota nastave od strane studenata i demonstracija, film relativno brzo pokazuje da su sva energija mladosti i sva idealističnost levičarskog optimizma ipak nedovoljni pred zahuktalim žrvnjem istorije, pa se radnja u skokovima premešta da nam pokaže japanski ulazak u rat, oćevo izopštenje sa fakulteta, ali i dalje živote protagonista.
 
Glavna junakinja, Yukie Yagihara je tipična – praktično stereotipna – osvešćena buržujka što će od početka prezirati Nogeovog druga sa fakulteta, Itokawu koji je uz prijatelje jer ga loži frka, ali je pragmatičan, želi da završi školu i kada to i obavi, postaje ugledan deo državnog aparata koji poslušno svira u diple što mu ih pod nos potura imperijalni režim. Noge, koji je u međuremenu dopao zatvora zbog svog agitpropa, po izlasku odbacuje svoju levičarsku ideologiju i Itokawa ga, kao ipak briljantnog diplomca prava preporučuje za rad u državnoj službi.
 
Film, za razliku od prethodnih Kurosawininh radova, iako napisan na brzinu – za dvadeset dana, kažu – ima vrlo ambiciozan narativni sadržaj sa višestrukim skokovima kroz vreme, uglavnom izvedenim briljantnim montažama i prati svoje protagoniste u prelomnim momentima njihovih života. Yukie, na primer, napušta porodicu i odlazi da živi u Tokiju jer ne želi da je gledaju kao babadevojku koja se nije udala (a nama je jasno da tajno pati za Nogeom koji je sada negde drugde i, reklo bi se, neko drugi) i tamo ima skromnu, pomalo i mučnu egzistenciju. Njen ponovni susret sa Itokawom je vrlo uredno režiran, utilitaran i daje nam apdejt o životima likova u 1941. godini, ali njen ponovni susret sa Nogeom je remek-delo (apstraktne) melodrame sa vremenskim pretapanjima kadrova i nemom, telesnom glumom.
 
Nogeova životna priča inspirisana je životom, i smrću, Hotsumija Ozakija, nekadašnjeg savetnika  japanskog premijera i jedine osobe koja je u Japanu pogubljena zbog izdaje. Ozaki je informacije prodavao Sovjetskom savezu, računajući da komunistička sila, predvođena Staljinom jedina ima snagu – i pravičnu dispoziciju – da zaustavi zahuktalu japansku ratnu krvožeđ. U filmu nije specifikovano kome je i da li je uopšte Noge ikome predavao informacije, tek, jasno je da je on radio nešto nezakonito baveći se antiratnim aktivizmom iz samog srca režima.
 
Problem ovog filma je svakako onaj koji često mori socrealistički izraz a to je idealizovan, ravan glavni junak. Noge u ovom filmu nije glavni junak, Yukie je (i zbog toga je film u početku gadno propatio kod kritike, nenavikle na ženske protagoniste u ozbiljnim dramama), ali je Noge svejedno moralni centar filma, težište oko koga se okreće sve drugo: Yukie i njeni roditelji, pragmatični preletač Itokawa koji Nogea i dalje donekle smatra prijateljem iako ne pokazuje preterano uzbuđenje kada ovoga uhapse i onda on – eto, slučajno – umre u ćeliji, pa i Nogeovi roditelji na selu koji su sa sinom prekinuli kontakte zbog njegove komunističke dispozicije.
 
Film, u skladu sa svojojm pomenutom, ambicioznom naracijom, ima deo u kome Yukie i Noge žive zajedno i ovo je ponovo montaža romantičnih trenutaka sa smehom i plakanjem u kojoj Kurosawa skoro da parodira ovakav rukopis, žureći da pređe preko obaveznog materijala pre nego što stigne do levičarskih poenti priče. Tako imamo scenu u kojoj Noge i Yukie sede u bioskopu i gledaju neku komediju i cela sala se kida od smeha a Yukie plače – smeh i plakanje na snagu spojeni u istoj sceni i Kurosawa kao da nam govori „evo, sve je tu, idemo dalje, nije ovde poenta“.
 
No, čini mi se da bi prava poenta filma, dugačka koda u kojoj Yukie posle Nogeove smrti nosi njegove ostatke staramajci i ocu na selo i odlučuje da živi sa njima iako ih nikada pre nije upoznala, da bi ona bila nešto jača da je sam lik Nogea imao više vremena da se izgradi. Ovako, Noge je više odsustvo nego prisustvo u filmu, više o njemu slušamo nego što ga gledamo a montaža scena u kojima su on i Yukie zajedno, iako briljantno tehnički izvedena, zapravo ne prikazuje samog Nogea kao više od serije polaroida. Otud je moralno težište filma više proklamovano nego doživljeno od strane gledaoca.
 
A što je svakako greota jer su glumci u filmu fantastični i svi odrađuju sjajan posao. Anegdote kažu da je u vreme snimanja u Japanu vladala – to ionako znamo – teška ekonomska i socijalna situacija pod okupacionim vlastima i da su neke scene morale biti prekidane zbog krčanja creva glumca, ali ako je Kurosawa u svom prethodnom filmu, prošle nedelje opisanom Tora no O o Fumu Otokotachi, praktično snimao pozorište i puštao glumce da imaju teatralne uzlete i fantastične, pozorišne role, u ovom filmu ih je pritisnuo da budu stvarni. Naravno, ovo je 1946. godina i ima tu za eru karakteristične (melo)dramatike, ali preovlađuje jaka emocija, vidljiv unutarnji život, pa i vidljiva nameštenost soba koje sebe sada smatraju odraslim. Glumci, radeći sa likovima u rasponu od deceniju i po, daju izuzetan prikaz sazrevanja, pronalaženja svrhe, ali i kvarenja ljudi sa vremenom. Ovde glumica Setsuko Hara, sa dvadesetšest godina već iskusna filmska radnica a tokom sledećih deceniju i po jedna od najvoljenijih japanskih filmskih glumica, pruža izvanrednu ulogu transformišući se iz kapriciozne, samo malo razmažene buržujke u osobu kojoj je STALO i koja će podrediti svoj život staranju o „malim“ ljudima. Njeni roditelji neće imati razumevanja za njenu transformaciju ali će je podržati kada vide koliko im je ćerka srećna na selu, uz svekra i svekrvu koje je i sama transformisala u ljude sada ponosne na sina, inače proglašenog za izdajnika.
 
Poslednji segment filma je svakako dramski i najupečatljiviji, jer Yukie na selu ne samo da treba da prevaziđe odbojnost koju za snaju što je nikada nisu upoznali osećaju roditelji preminulog sina, već i vrlo konkrento neprijateljstvo seljana koji otvoreno napadaju porodicu zbog izdaje i teraju je iz sela. Četrdeset godina pre nego što će Nikolić snimiti U ime naroda, Kurosawa daje sažetak mentaliteta, jelte, palanke, i zla koje nastaje kada ljudi veruju da je sistem iznad njih, napravljen kroz nekoliko izuzetnih scena koje treba da idu u svaku antologiju socrealističke kinematografije.
 
Naravno, socrealizam nije baš skroz bez razloga često smatran nižom umetničkom formom i Kurosawin film ima te neke nedostatke koje sam pominjao, ali njegovo prikazivanje martirske radničke uloge u društvu (radničko-seljačke, čak, jer ovo nije boljševički narativ) je dostojanstveno i bez greške, sa izuzetnim montažama i likovnošću pojedinih scena.
 
Film je i inače vizuelni tur d fors, pogotovo u kontrastu sa prethodnim filmom koji je bio mali, ekstremno skromni studijski rad. Kurosawa ovde po drugi put u karijeri radi u realističkom savremenom mizanscenu, ali za razliku od njegovog drugog filma koji je bio socrealistički ali sa sasvim drugim predznakom i slavio, propagandistički, japanski ratni napor „kod kuće“, Waga seishun ni kuinashi je vrlo umetnički razuzdana forma. Pomenuo sam već montaže i film ih je prepun, koristeći ih da premosti godine ali i da sažme nove uslove, nove situacije i nove zrelosti u protagonistkinji. Neke od ovih montaža su udžbenički primeri kako se to radi, neki rezovi su fantastična, tipična za Kurosawu likovna pretapanja jedne figure u drugu, srodnu po obliku i funkciji, a tu je i jedna praktično avangardna scena u kojoj Yukie kroz nekoliko brzih rezova, stojeći na istoj poziciji iza vrata u sobi prolazi pravu oluju emocija.
 
Waga seishun ni kuinashi nije manje „propagandni“ film od Ichiban utsukushiku, ali, osim što ima levičarsku, komunističku notu protivljenja ratu i divljenja radu, on ima mnogo snažniju, ličniju priču protagonistkinje. Kako sam već rekao, ona bi bila i bolja da je ljubavni sprint u sredini filma urađen sa više prostora i da je lik Nogea dobio više ljudske dubine. No, ovako smo dobili svetačku ikonu Nogea, ali ovo kompenzuje minuciozan i višeslojan lik Yukie koja bez mnogo deklamacija i „propagande“ prikazuje celu tu emancipaciju žene u ondašnjem društvu, buržujke koja je cenjena jer „pravi lepe cvetne aranžmane“ iako u jednoj skoro uzgrednoj replici čujemo da je u školi stalno crtala avione i vozove, a koja ima nerazrešen, pomalo nedozreo ljubavni odnos sa Nogeom i koja na kraju svoj život pretvara u plemenit spomenik radu, lojalnosti i poštovanju, demonstrirajući upravo tu humanost i ljubav koju kod Nogea nismo stigli da vidimo ali o kojoj je on pričao. Nije to malo.

Rade2

  • 2
  • Posts: 131
Re: The Crippled Corner
« Reply #13573 on: 09-05-2020, 10:30:51 »
GREED Michaela Winterbottoma je komedija na liniji rada Armstronga i Baina, koja dolazi u trenutku kada je HBO serija SUCCESSION u potpunosti obadila ovaj fenomen na najozbiljniji mogući način.

Kako posle SUCCESSIONa snimiti brutalnu komediju o bogatašima? Pa isto kao i marširati posle Rusa? Teško. A Winterbottom nije taj čovek.

Otud Steve Coogan, Isla Fisher i David Mitchell stoje tu kao jaki glumački štihovi, i film ima solidan production value, međutim van toga on nije ništa više od lagane supstitucije za SUCCESSION.

Naravno, sama deplasiranost GREEDa u odnosu na ovu HBO seriju nije njegov jedini problem. Štaviše, ovaj film čak nije ni toliko loš, koliko mu baš zbog toga mnogo fali da bi bio dobar.

U tom pogledu, ta slabost filma možda je manje vidljiva onima koji nisu gledali mnogo Iannuccija, i koji ne znaju rad Armstronga i Baina jer će njima barem estetski delovati sveže.

GREED je na neki način pokušao da se uključi kao britanska dopuna recentnih američkih kritika bogatih ljudi i u tome nažalost ne nudi ništa novo, sem malo svežine te promene ambijenta.

U svakom slučaju, GREED ima dosta labavu strukturu koja dosta podseća na televiziju, i onda ti i pojačava taj osećaj nadovezivanja na televizijske materijale. Isto tako ima jaku glumačku podelu koja se trudi i time se malo oporavlja.

Ipak, ukupno uzev, GREED je mnogo niže dobacio od onoga što su mu bile ambicije.

* * / * * * *

Da taj GREED nije rimejk istoimenog filma sa Majklom Dzej Foksom i Kirkom Daglasom u glavnim ulogama?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13574 on: 12-05-2020, 03:08:10 »
Nije, pošto se taj fil ne zove GREED nego GREEDY :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13575 on: 12-05-2020, 03:09:08 »
HBO pored BBCa ima jaku saradnju sa Italijom. Jedna od prvih bila je na televizijskom filmu CONTROL koji je režirao Giuliano Montaldo.

Anksioznost oko potencijalnog nuklearnog rata umnogome je obeležila američku televizijsku produkciju osamdesetih pa i sam HBO i ovaj film se bavi psihološkim eksperimentom u kom grupa ljudi biva smeštena u atomsko sklonište i izložena raznim psihološkim stimulusima.

Euro-pudding podela uskoro biva izložena raznim opštim mestima. Gledao sam doduše neku kraću američku verziju, možda sam bio uskraćen za dvadesetak minuta koji nedostaju, ali ukupno uzev ovo je ipak samo jedna elegantno snimljena kolekcija dobro poznatih situacija i očekivanih ishoda.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13576 on: 12-05-2020, 03:19:39 »
DISKO JA TUUMASODA mi je jedan od dražih dokumentarnih filmova iz prošle decenije, i odlično je objasnio uticaj zapadne popularne kulture koja je dopirala do SSSR preko baltičkih republika, efikasno i precizno prikzujući kako su se neki fenomeni poput VHS razvijali u SSSR.

Reditelj tog filma Jaak Kilmi snimio je film SANGARID koji prokaziju grupu estonskih mladića koji praktično iz dosade beže u Švedsku preko Finske i tamo prolaze ceo put od heroja i javnih ličnosti sve do razočaranih bauštelaca i pljačkaša.

Kilmijev film je sveden, precizan, duhovit, nije u svakoj prilici maksimalno uverljiv, ali ima energiju, tako da čak i kada odlazi korak dalje u neke sfere koje deluju neuverljivo, nikada ne gubi na narativnom zamajcu.

Stoga, SANGARID je veoma simpatičan, nepretenciozni programmer koji prikazuje osamdesete kao bezbrižan period i ne insistira ni na jednom vidu politizacije.

U tom smislu, SANGARID ima bitno relaksiraniji odnos prema SSSRu od mnogih baltičkih filmova o toj epohi, i usmeren je ka publici, čemu prilazi dostojanstveno.

U određenom smislu, podsetio me je na film BAL NA VODI Jovice Aćina i moram priznati da je dao sliku slične priče, samo bez ideoloških pretenzija i sentimentalnosti.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13577 on: 12-05-2020, 05:51:05 »
Ovo nije baš najpozitivnija kritika, ali intrigira:
 
 
 ‘Capone’ Review: Tom Hardy Slowly Rots to Death in Josh Trank’s Soiled Biopic

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13578 on: 14-05-2020, 20:51:50 »
Ernest Kinoy je scenarista koji se u svom radu bavio angažovanim i istinitim pričama. Njegova drama CRNA LISTA o scenaristi koji je  progonjen u vreme makartizma čak je ekranizovana na Televiziji Beograd, a neki od njegovih radova poput serije ROOTS imaju značajno mesto u istoriji društveno angažovane televizije.

Za HBO je u režiji Jacka Golda pisao scenario za televizijski film MURROW koji je govorio o čuvenom novinaru Edwardu Murrowu, heroju izveštavanja iz ratom zahvaćene Evrope koji se po povratku u SAD našao na meti makartističkih progona ali ih je na kraju kroz slučaj Mila Radulovicha, vojnog meteorologa srpskog porekla i razotkrio.

Kinoy naalost ispisuje prilično taksativan i samim tim monoton biopic Eda Murrowa u kom nije baš jednostavno ispratiti vremenski raspored događaja. Goldova režija je profesionalna, rekonstrukcija epohe solidna, ali na kraju ne uspeva da reši problem scenarija koji više ređa događaje nego što objašnjava čoveka o kom govori.

Clooneyev bitno fokusiraniji biopic GOOD NIGHT AND GOOD LUCK o Murrowu, takođe ne uspeva da u potpunosti razčoži taj lik ali iako se fokusira na jedan događaj, govori nam isto što smo dobili i u ovom koji pokriva ceo profesionalni život.

No, MURROW ima zanimljivu temu i samim tim može se gledati kao početni rad u tradiciji važnih i izuzetno uspešnih HBO komada o televiziji, iako on to sam po sebi nije.

No samo koju deceniju kasnije pojaviće se sjajne istinite priče poput LIVE FROM BAGHDAD itd. u kojima će HBO postaviti taj visoki standard.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13579 on: 14-05-2020, 21:04:04 »
THE HEIST Stuarta Ormea je zanimljiv heist film snimljen za HBO krajem osamdesetih, dakle u vreme kada je Pierce Brosnan bio još uvek pre svega televizijska zvezda, još pola decenije daleko od agenta 007.

Brosnanova harizma je tu, a kako je i film ipak više maloekranski rad, ona je više nego dovoljna da nosi ovog junaka kroz priču koja ima pomešani dug blagih noir strujanja o izneverenom junaku i fatalnoj ženi, i komičnog duha lucidno osmišljene pljačke.

Stuart Orme je britanski reditelj koji je stasavao u video spotovima i na televiziji i u stilskom pogledu THE HEIST ne zaostaje za bioskopskim filmom tog vremena, ali se od njega razlikuje po tome što je već tada krimić imao mnogo više visokooktanske akcije i mnogo manje dosetljivih junaka u svom centru.

Odnos komedije i krimića je uvek osetljiva stvar u pogledu stilske ravnoteže i tu Orme ne donosi neke nove prodore ali ni ne greši previše.

Sa Brosnanom i Skerrittom u centru, Orme ima dobar repromaterijal za solidan programmer i bez grešaka ga isporučuje. Harizma i stil nadoknađuju sve ono što se izgubi u zamršenom zapletu. Orme ima dara da postavi dinamiku izlaganja priče, i da pređe preko manje zanimljivih delova.

Danas je nažalost oskudica ovakvih filmova još i veća nego onda kada je HBO pustio ovaj naslov.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13580 on: 14-05-2020, 22:03:51 »
 Ovonedeljni film u ciklusu filmova Akire Kurosaw na RTS-u je bio Divna Nedelja odnosno, u originalu, Subarashiki nichiyôbi iz 1947. godine. Snimljen nakon (prošle nedelje opisanog) Ne žalim svoju mladost, šesti autorski film velikog režisera je relativno zanemareno delo iz njegovog opusa, čak i kada se gledaju samo ti rani – ratni i posleratni – radovi. Razloga verovatno ima više, ali možda je prvi među njima to da je ovo prvi agresivno „umetnički“ film za Kurosawu koji se poigrava sa očekivanjima gledalaca i izvrće neke žanrovske konvencije naopačke. Došavši godinu dana nakon izrazito levičarskog, naglašeno političkog Ne žalim svoju mladost – a gde je humana dimenzija filma možda bila i malo previđana od strane publike – Divna Nedelja je film koji je u vreme ulaska u bioskope bio suočen sa neujednačenim reakcijama kritike, a možda je najbolji pokazatelj činjenice da ni distributeri nisu znali šta da započnu sa ovim bioskopskim sočinjenijem to da je za prikazivanje u Americi otkupljen tek punih tridesetpet godina kasnije – 1982. godine.
 
U poređenju sa dva filma o Sugati Sanširu pa čak i sa Kurosawinim propagandnim filmovima iz rata, Divna Nedelja je naslov koji je uglavnom ignorisan, pogotovo, kako rekosmo u Americi koja je docnije radove velikog režisera obožavala. Ovo je takođe notabilno na jedan blago ironičan način jer je Divna Nedelja i prvi izrazito „američki“ film u Kurosawinom opusu. Tamo gde su prethodni filmovi imali uzgredne aluzije i reference Subarashiki nichiyôbi je film inspirisan nemim remek-delom D.W Grigitha iz 1924. godine, Isn’t Life Wonderful, pričom o porodici poljskih izbeglica u posleratnoj Nemačkoj koja, suočena sa strahovitom nemaštinom i beznađem pronalazi optimizam i veru u budućnost u jednom simboličkom povratku zemlji. Sa druge strane, Divna Nedelja je u režijskom postupku i po senzibilitetu barem polovine filma očigledno inspirisana Caprinim remek delima iz tridesetih i ranih četrdesetih a, moguće i njegovim prvim posleratnim i u to vreme najnovijim filmom It’s a Wonderful Life.
 
Naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je Kurosawa video It’s a Wonderful Life pre snimanja Divne Nedelje, ali se njegov postupak i rad sa glumcima ovde u veoma prepoznatljivoj meri naslanja na Capru i taj neuništivi optimizam što je zračio iz njegovih ključnih filmova.
 
Tim pre je, reklo bi se, način na koji Kurosawa publiku u prvih pola sata priprema da gleda vedru, optimističku komediju o dvoje mladih u posleratnom Tokiju, a onda promeni smer za devedeset stepeni i uleti u neorealističku dramu od koje čoveku ozbiljno počne da se grči u stomaku, zaslužan za to da kritika naprosto nije znala kako da svari ovaj rad. Srećom, sa sedamdesettri godine distance i akumuliranog znanja, danas možemo da kažemo da je Kuroswa u njemu bio ne samo ispred svog vremena po pitanju estetskog postupka, već i da je napravio film koji je toliko bolno aktuelan i danas da je praktično bezvremen. Da nije te na Capru nalik razigranosti u prvom delu filma, Divna Nedelja bi sasvim bez izmena mogla da bude snimljena i ove decenije, da tretira probleme koje danas imamo istim intenzitetom kao što su ih imali u polusrušenom Tokiju 1947. godine i da pokazuje da najbolja rešenja nisu uvek i najracionalnija, baš kao što je istina i danas. Naravno, reći će neki, finale filma je isuviše lepo za ovaj naš post-Parasite svet, ali Kurosawina veličina i jeste u tome kako se do njega stiže uz takvu borbu i odricanja da na kraju njegova bukvalno snolika veličanstvenost biva estetski potpuno zarađena a njegova poruka rezonira snažno i danas kao i onda.
 
Rekosmo, film počinje kao vedra komedija i prati mladi tokijski par, Masako i Yuzoa kojima je jedini slobodan dan u nedelji – Nedelja, kada se sastaju i ašikuju onoliko koliko im opšta ekonomska muka ali i njihovo partikularno siromaštvo dopuštaju. Ovo je film koji izuzetno spretno oslikava i istorijski trenutak i konkretne situacije svojih protagonista pokazujući dvoje pripadnika, nominalno, srednje klase koji se preko radne nedelje satiru od rada a onda Nedelju odvajaju jedno za drugo, iako je brige i pritiske posleratnog siromaštva, crne berze, nesigurnosti posla itd. teško ostaviti kod kuće.
 
Da bar imaju kuću! Jedan od prvih set pisova u filmu je kada Masako ubedi Yuzoa da razgledaju montažnu kuću koja je na prodaju po sniženoj ceni od 100.000 Jena iako je glavni element zapleta to da su njih dvoje krenuli u Nedeljni izlazak sa svega 35 Jena koje imaju da stave na gomilu kada oboje izvrnu džepove. U gradu u kome je kafa – bez mleka – u to vreme deset Jena, ovo izvanredno postavlja stvari u perspektivu. Yuzo živi sa cimerom i kada kasnije vidimo taj stan, loše nam je – ovo je praktično jedna soba, bez nameštaja, sa prljavim prostirkama na podu i starim tapetima. Masako živi kod svoje sestre i njene porodice i njihov san, da barem žive zajedno pa makar u siromaštvu, nosi prvi deo filma i zabavne situacije sa traženjem iznajmljene sobe i kasnije, igranjem bejzbola sa klincima.
 
Iako film ima i druge glumce Chieko Nakakita i Isao Numasaki su skoro jedini likovi u njemu. Drugi likovi sa tekstom nemaju imena i pojavljuju se samo u po jednoj sceni da budu refleksija još jednog razočaranja ili poniženja koje će pre svega Yuzo doživeti. Jedini lik, pored njih dvoje, koji ima ime je Yuzov drug iz vojske, a koji sada drži kabare i dobro mu ide – koga u filmu uopšte ne vidimo i koji time simbolizuje nedostižnost klasne promocije o kojoj dvoje mladih sanjaju.
 
Dovde je sve uglavnom vedro, pa makar i gorkoslatko, ali film vrlo suptilno prikazuje urušavanje Yuzove psihološke konstitucije onako kako se, sve tokom jednog dana, jedinog slobodnog dana u nedelji koji ima za svoju ljubav, on suočava sa sve većim razočaranjima. Kiša i nemogućnost kupovine karata za koncert Šubertove Nedovršene simfonije, gde se Yuzo na kraju potuče sa tapkarošima i, razume se, izvuče ponižavajući deblji kraj, su signali prelaska filma u sasvim drugi žanr i nakon četrdesetak minuta komedije gledalac sebe zatiče kako gleda mučnu dramu o ljudima koji gube nadu.
 
I ovde Kurosawa potpuno menja brzinu prelazeći iz kaprijanske lepršavosti u neorealističku otežalost, dajući Viscontiju, De Sici i Rosselliniju, što se kaže, domaći zadatak. Naravno, nisam siguran koliko je sam Kurosawa gledao njihove aktuelne radove ali srednji deo filma je zastrašujuće usporena, ledeno emotivna drama o ljudima koji su nadu zapravo izgubili i sve opstimistične, energične gestove koje smo do malopre gledali su, verovatno, glumili. Naravno, ovde dobijamo i prve obrise, za neke poznije Kurosawine radove tipične, sporosti u scenama dugih neprekinutih kadrova koje glumci iznose više neakcijom nego akcijom, moćnih prikaza ne jakih emocija nego skrivanja emocija toliko jakih da, ako izlete napolje, mogu da polome sve oko sebe. Možda je najupečatljivija upravo ta bezvremenost situacije koju Akira oslikava fantastično detaljno i bez ijednog suvišnog poteza: ovde vidimo muškarca uhvaćenog u svojoj tradicionalnoj rodnoj i socijalnoj ulozi kome se identitet potpuno urušava kada, ponovljeno, shvati da mu okolnosti ne daju da je odigra; ovde vidimo ženu koja je, suprotno stereotipu istovremeno racionalnija i emotivno zrelija od „velikog dečaka“ sa kojim deli dobro i, čini se sada, mnogo više zlo. Dinamika njihovog odnosa stavljenog na ogromnu probu – tu su konačno priznanje ekonomske klopke u kojoj se koprcaju, seksualna tenzija koja proizvodi resantiman, neizgovoreno pomišljanje na samoubistvo, konačno katarzične suze i ponovno hvatanje socijalne uloge koja nije samo maska da se sakrije očaj već spasonosna sigurnost rutine – tako je perfektno pokazana u desetak minuta brutalne drame da je ovo, zapravo, domaći zadatak za ceo medijum što ga je Kurosawa ostavio iza sebe.
 
No, finale filma i svojevrsni povratak grifitovskom ali i kaprijanskom „magičnom realizmu“ je onaj izvanredni treći čin koji umetnički zaokružuje ovaj rad i šalje poruku o tome da je optimizam, zbilja, iracionalan, kada ste suočeni sa nevoljom koja je sistemska, opšta, kojoj se ne vidi kraj, ali da taj optimizam jedini može da sačuva ljudsko dostojanstvo bez koga se život zapravo ne živi.
 
Finale u kome Yuzo diriguje Nedovršenu simfoniju pred praznim amfiteatrom pod vedrim nebom, posle kiše i usred noći, a nakon što se Masako okrene kameri i zamoli, nas, publiku u bioskopu za podršku, jer su oni samo jedan od mnogo siromašnih mladih parova u svetu, i da nam podsticaj sopstvenim tapšanjem je naprosto izvanredno smelo – i, pokazalo se, malo podelilo kritičare – ali perfektno izvedeno sa konačnom borbom između stida u kome se živi i ponosa što se i u takvom mučnom životu sanja o nečem boljem. Kurosawa ovde – na kraju krajeva i ograničen budžetom – demonstrira izvanredno estetsko čulo i uzdržanost, ne posežući za većim „specijalnim efektima“ nego što je mašina za vetar i umontirana Šubertova muzika, puštajući, ponovo, nas, publiku u bioskopu da popunimo scenu muzičarima, svetlima, slušaocima. Yuzov zanos dok diriguje i Masakino oduševljenje koncertom koji samo njih dvoje čuju su izvanredno odglumljeni i snimljeni a film koji počinje očiglednom aluzijom na „Ulazak voza u stanicu“ braće Limijer i time se manifestno pozicionira kao oda filmskoj umetnosti pred kraj ima smelost da se obrati publici – što je od voza Limijerovih, setimo se, bežala – i moli je da učestvuje. Kurosawino poverenje u komunikativnu dimenziju svog medijuma ovde je, jasno, izašlo na potpuno novu razinu.
 
Ipak, prava završna scena je ono majstorsko vezivanje poslednje mašnice na već perfektnom paketu i Yuzo koji je na početku filma, postiđen, pazeći da ga prolaznici ne vide, pokupio pikavac sa pločnika i potegao dim iz njega, sada, nailazeći na još  jedan pikavac, nakon što se rastao od žene koju obožava i kreće svojoj siromašnoj kući – ponosito i dostojanstveno gazi ovaj pikavac cipelom i gasi ga na tlu. Ponekada je, vidimo, dovoljno samo ne saginjati se.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13581 on: 16-05-2020, 21:22:29 »
THE DEADLY GAME je BBCjev snimak pozorišne predstave spakovan u formu televizijskog filma, nastao po romanu Friedricha Durrenmatta u adaptacji Jamesa Yaffea. Reditelj George Schaefer je imao bogatu televizijsku karijeru, između ostalog i u zlatno doba televizijske drame koja je u sebi nosila mnogo toga pozorišnog i u klasičnom smislu afirmisala pisce kao ključne autore. Međutim, Schaefer je snimao i filmove u manjoj meri, tako da se može reći da je bio idealan čovek za ovaj posao.

Dekor predstave je u dovoljnoj meri realističan a dramski tekst je polemički tako da se ovaj raskadrirani snimak predstave, sastavljen da izgleda kao film, sasvim solidno mogao zabeležiti u datom ambijentu. Naravno, ovde nema ni govora o estetizaciji koja je dovoljna za veliki ekran ali je sasvim u redu za standarde stare televizijske drame koja je upak snimana u televizijskom a ne pozorišnom dekoru.

George Segal se snalazi sa starom gardom engleskih šmiranata koji su idealni za ovaj tip polemičkog komada o grupi starih pravosudnih autoriteta koji prave mock trials obilčnim ljudima zabave radi.

Na veoma čudan način, iako će HBO kasnije karakterisati visoka produkcija, film look itd. ovde imamo anticipaciju stila na jednom suštinskom nivou - američke zvezde, britanski metod, sjajan tekst.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13582 on: 24-05-2020, 14:10:34 »
CIRCUS OF BOOKS Rachel Mason je dokumentarni film koji je autorka snimila o svojoj porodici i njihovom biznisu a to je čuvena losanđeleska knjižara specijalizovana za gej pornografiju Circus of Books. Uporedo sa tim ovo je dokumentarni film o porodici Mason i situacijom kada su se roditelji, inače potpuno mirni, povučeni i konvencionalni ljudi koji se nečim ekstravagantnim bave samo zbog para, suočili sa tim da im je sin gej.

U tom pogledu CIRCUS OF BOOKS teško da može biti nezanimljiv jer je sav izgrađen na raznim opozicijama i neočekivanim odnosima, plus imamo usput i kratak istorijat gej pornografije, uporedo sa svim ovim pričama, ali Rachel Mason na kraju uspeva da tek da napravi zbir svih elemenata koje je unela u ovo, bez neke dodate vrednosti.

U tom pogledu, ovo je solidan film koji u potpunosti koristi svoju temu, ali bez neke naročite nadgradnje, i što je još važnije sa vrlo jednostavnim predznacima koje stavlja pred svaku situaciju. Pa ipak koga zanima istorija američke pornografije svakako treba da pogleda film o ovom zanimljivom miljeu i nesvakidašnjim ljudima.

Jedan od producenata ovog filma bio je i Ryan Murphy u sklopu svog megadeala sa Netflixom.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13583 on: 24-05-2020, 16:16:35 »
LAST MOMENT OF CLARITY Colina i Jamesa Krisela je film koji je okupio Samaru Weaving i Briana Coxa na ekranu a Allana Loeba kao producenta, a nažalost izgleda kao jedan od onih slabih indie pokušaja koji nikuda ne dobace.

Nije ovo prvi slučaj da Samara odigra nešto opskurno i to dok je u seriji uspeha, ali na svu sreću ovde je njen lik ključni, premda ne i glavni, ona je više slika kojom je opsednut glavni junak u nečemu što kreće kao hitchcockovski triler da bi se ubrzo degradiralo u neki moronski neo noir, pritom sve vreme nedovoljno dobro realizovano.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 27.834
Re: The Crippled Corner
« Reply #13584 on: 25-05-2020, 12:53:18 »
Gledam "Tito i ja". Nije to Goran Marković loše uradio. Usput zapazim da si klinac za Anicu Dobru. Dal' je to moguće!!!
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13585 on: 25-05-2020, 12:57:18 »
Shazam! je film koga sam propustio u bioskopu jer je bio prikazan u nekom nezgodnom trenutku za mene, ali sam ga dočekao na HBO-u nekih godinu dana kasnije i ako ništa drugo, ovo kašnjenje mi je omogućilo da film dodatno kontekstualizujem čitajući aktuelni Shazam! serijal iz pera Geoffa Johnsa, sa ergelom rasnih crtača kao što su Dale Eaglesham ili Scott Kolins.

Neiznenađujuće, aktuelni serijal nije naročito sjajan – čitljiv je, u najboljem slučaju – ali činjenica da se film, a koji je New Line Cinema pokušavao da napravi još od početka veka, pojavio upravo u trenutku kada je Geoff Johns praktično doživeo svoju apoteozu kao upravnika svega što je DC radio u drugim medijima je notabilna. Naravno, film je završen nakon što je Johns otišao sa pozicije CCO-a i predsednika DC Entertainment, ali nije potrebno mnogo forenzičkog napora da se vidi koliko ovaj film svuda po sebi nosi njegove otiske prstiju. Na kraju krajeva, osveženi origin story za titularnog junaka i, pogotovo, njegovog arhineprijatelja, Dr. Sivanu, potiče direktno iz serijala Shazam! kog je Johns pisao u okviru DC-jevog ributa celog multiverzuma New 52, a sa crtačem Garyjem Frankom, počev od 2012. godine. Još, možda važnije, posle godina u kojima su Warnerovi filmovi po DC stripovima po definiciji pravljeni u mračnijem, pesimističnijem ključu, uzimajući millerovsku interpretaciju originalnog Betmena kao prirodnu startnu poziciju, poslednjih par godina je počela blaga diversifikacija, sa Suicide Squad najpre – gde je Ayer išao na šarmantniji antiherojski nastup – koja se nastavila sa srazmerno žovijalnijim Aquamanom a onda u neku ruku kulminirala sa ovogodišnjim Birds of Prey koji je, kako smo već argumentovali, prigrlio dinijevski koncept Gotama i DC univerzuma generalno, zamenjujući makabr estetiku Kane/ Finger/ Miller (pa i (Scott) Snyder u ranijem periodu) betmenovštine šarenijim, i dalje psihotičnim ali tonalno vedrijim pristupom.

Shazam! se ovde uklapa utoliko što ovo i nije Warnerova produkcija – Warner je samo distributer dok je film pravio New Line koji je, kako rekosmo, uostalom pokušavao da ga napravi još od 2000. godine sa bezbroj različitih scenarija i kombinacija u kastu – spretno se uklapajući u činjenicu da ni Shazam! originalno nije bio DC-jev lik i da je njegov ulazak u DC univerzum star manje od pola veka. Naravno, nije ovo prvi DC-jev filmski property baziran na liku što je originalno pripadao drugom izdavaču, ali ako se izuzme Watchmen koji u ovu definiciju spada samo uz malo nerdovske akrobatike, jeste prvi veliki film ovog tipa. Ostali DCEU radovi su uglavnom bazirani na junacima koji su kreirani unutar DC publikacija još u zlatnom dobu i likovi poput Supermena, Betmena, Aquamana, Wonder Woman i – ako ćemo da potkačimo i televiziju – Green Arrow i Flasha su temelji na kojima je DC-jev strip-univerzum kakav poznajemo najmanje od početka šezdesetih, i sagrađen. Shazam! je ovde divlja karta i, uprkos svojoj velikoj popularnosti u četrdesetima, neka vrsta leftfield igrača, praktično alternativnog pristupa savremenoj superherojštini. Uzevši u obzir da ga je režirao David F. Sandberg, Šveđanin čiji je CV prevashodno zasnovan na horor filmovima snimanim u praktično kućnoj radinosti i „distribuiranim“ preko njegovih Vimeo i Youtube kanala, Shazam! je neka vrsta DC-jevog eksperimenta da kreira nešto uporedivo sa Marvelovim Dr Strangeom (ili, čak, al da ne preteramo, Thor: Ragnarokom). Sudeći po solidnoj – mada ne spektakularnoj – bioskopskoj zaradi, ovaj je eksperiment bio uspešan, pogotovo uz kritike koje su isticale svetao ton i srećno ugođene komične elemente filma. Čini se da je svet, pogotovo posle potonuća Snyderovog i Whedonovog Justice  League (a čiju rezurekciju očekujemo sledeće godine na HBO Max) zapravo spreman na Johnsovski povratak nevinosti.

Shazam! je strip junak koga svi znaju ali ga niko ne čita. Nastao je 1939. godine kada je izdavač Fawcett Comics uposlio svoje kreativce da naprave lik koji će biti njihova verzija Supermena. Do ove godine „veliki plavi“ je već uživao ekstremnu popularnost u strip-medijumu i scenarista Bill Parker i crtač Charles Clarence Beck su preradili originalnu Parkerovu ideju o timu od šest heroja sa moćima mitoloških bića u pripovest o jednom superheroju sa moćima istih šest mitoloških bića (Solomon, Herkul, Atlas, Zevs, Ahil i Merkur, ako već ne znate i sami, a otud i akronim koji danas čini naslov filma), sledeći direktorski zahtev da Fawcett treba da ima superheroja koji je kao Supermen ali da mu je alter-ego desetogodišnji ili dvanaestogodišnji dečak.

Gađajući ovim, nimalo prikriveno, jednu sasvim određenu čitalačku demografiju i oslanjajući se na distinktan, crtački stil C.C. Becka koji je bežao od za to vreme „ozbiljnije“ superherojske estetike slične kriminalističkim stripovima i izdvajao se vedrijim, komičnijim, danas bismo rekli „stripovskijim“ izgledom i dinamikom, bližim mlađim čitaocima, strip čiji je junak nosio ime Captain Marvel je tokom četrdesetih bio toliko popularan da se uvek i svuda ponosno ističe kako je u ovoj deceniji njegov magazin – Whiz Comics – prodavao više kopija od samog Supermena. Uostalom, Joe Simon i Jack Kirby, kreatori samog Kapetana Amerike su već 1941. godine radili na Captain Marvelu – to nešto znači. Ovo je, pokazalo se, bio i svojevresni kamen oko vrata jer je još 1941 godine tadašnji Detective Comics (a danas samo DC) rešio da tuži Fawcett zbog kršenja autorskih prava, tvrdeći da je Captain Marvel blatantan plagijat Supermena. Parnica će krenuti tek 1948. godine, kada su superherojski stripovi već počeli da ispadaju iz mode ali je prvostepeni sud presudio u korist Fawcetta, samo da bi pre nego što je drugostepena parnica – u kojoj je utvrđeno da su neki elementi Supermenovih priča kopirani – okončana, Fawcett, verovatno krvareći novac zbog ionako opadajućih tiraža, pristao da se nagodi izvan suda, plaćajući 400.000 ondašnjih dolara National Comicsu (kako se tada DC zvao) i obustavljajući za sva vremena dalje objavljivanje Captain Marvela.

Kako to već u američkoj strip-industriji zna da bude, dvadesetak godina kasnije, DC će kupiti prava na Captain Marvela i odlučiti da nastavi sa objavljivanjem , ali ne pod istim imenom. Iako je serijal iz 1972. godine svakih par strana naglašavao da je ovo „originalni Captain Marvel“, sam strip je nazvan Shazam! da bi se izbeglo uletanje u klinč sa – pogađate – Marvelom koji je u međuvremenu kreirao sopstveni lik sa ovim imenom a onda otišao korak dalje i zaštitio ga kao robnu marku. Kako je Shazam! iz sedamdesetih bio više rad iz ljubavi za legendarnog urednika Juliusa Schwartza i legendarnog scenaristu Dennyja O’Neila, a ne nekakva velika komercijalna nada, tako je i ovo rebrendiranje bilo prihvatljivo, pogotovo što je, za razliku od današnjih ributovanja kontinuiteta ovog lika i njegovog (dela) univerzume, serijal bio direktan nastavak najkasnijih Captain Marvel priča iz pedesetih sa sve kanonskim objašnjenjem zašto likovi nisu ostarili za dvadeset godina. Ovaj serijal je imao i C.C. Becka na crtežu u prvih deset brojeva i bio iznenađujuće uspela, pomalo postmoderna reimaginacija optimističnog, naivnog superherojskog stripa iz četrdesetih u eri opadanja hipi-pokreta, Votergejta i kraja vijetnamskog rata. Pogotovo su epizode koje je, uskačući da odmeni O’Neila, pisao maštoviti Elliot S. Maggin imale u sebi subverzivne elemente parodirajući hladnoratovsku paranoju ali i „ozbiljnost“ savremenog superherojskog stripa.

Shazam! nije nikada bio mnogo popularan – nakon ovog serijala koji je trajao šest godina DC je periodično imao nove serijale, osamdesetih i devedesetih a onda nekoliko puta tokom prve decenije dvadesetprvog veka, pokušavajući da jedan manifestno zastareli koncept o superheroju koji je istovremeno dečak, i njegovoj porodici i prijateljima – a koji takođe mogu da se „pretvaraju“ u superheroje – ušnira u savremeniji superherojski senzibilitet. Ovo nije bilo naročito uspešno jer je, naravno originalni koncept baziran na ispunjenju dečačke fantazije, sa svom svojom nevinošću, bilo teško uklopiti u post-wolfmanovsko-perezovski, intenzivno grantmorisonovski DC tog doba. Tek kada Geoff Johns bude doživeo svojevrsnu regresiju u sopstvenoj glavi i odlučio da je superherojskim stripovima neophodan odmak od onog što su napravili Miller i Moore (i Morrison, pretpostavićmo, mada to nije rečeno naglas) i povratak kirbijevskoj imaginativnosti, nevinosti i plavom nebu, savremeni Shazam! će dobiti svoju „konačnu“ formu i sazreti, najzad i za bioskopsku inkarnaciju.

(Ovde je možda suvišno a možda i prijatno napraviti i jednu malu digresiju i podsetiti se, kad već pominjemo Moorea, da je mali britanski izdavač  L. Miller and Son pedesetih godina, nakon što je Fawcett prestao da im šalje nove epizode Captain Marvela a koje su oni publikovali na ostrvu, kreirao sopstveni lik koji je bio jedva prikrivena imitacija Captain Marvela, kako bi mogao da nastavi sa publikovanjem priča koje su njihovi čitaoci voleli. Marvelman, kako se ovaj lik zvao, imao je nekolikogodišnji srazmerno uspešan izdavački život u Britaniji ali je prestao sa izlaženjem 1963. godine. Onda će, u nekoj vrsti paralelne realnosti onome što se dešavalo u Americi – baš kao što je Marvelman bio paralelna realnost za Captain Marvela – 1982. godine Alan Moore za magazin Warrior napraviti potpuni ribut Marvelmana kreirajući intenzivno postmodernu raspravu sa originalom i odvodeći strip u potpuno novom smeru. Ovo je izlazilo u britanskom magazinu Warrior a kada su reprinti krenuli 1985. godine za Eclipse u kolorisanoj verziji, ime je promenjeno u Miracleman da se izbegne Marvelov gnev. Moore, a potom Neil Gaiman koji je preuzeo ovaj serijal su uspeli da originalni Captain Marvel strip prikažu kao „stvaran“ u Miraclemanovoj fikciji, kreirajući zaslepljujuću metatekstualnu zavrzlamu usred i inače vrlo eksperimentalne britanske superherojske avangarde. Nagađate, danas prava na ove stripove drži – Marvel.)

Dobro. Nakon ovolikog uvoda red je da kažem da je Shazam! prijatan film koji je možda samo imao puno sreće da sleti u bioskope u najpovoljnijem trenutku i, a ovo je možda važnije nego što na prvi pogled izgleda – da ima u glavnoj ulozi muškarca. Ovogodišnji krah Birds of Prey je nesumnjivo delimično i posledica Warnerovih sumanutih očekivanja ali i marketinških eksperimenata (na primer to da je u neverovatno dugačkom nazivu filma, onaj najmarketabilniji deo – samo ime Harley Quinn – originalno stavljeno na sam kraj), no ne treba zanemariti ni kužni uticaj comicsgatea i generalnog mizoginog/ alt rajt aktivizma onlajn koji je usmeren na sve što smrdi po „diverzitetu“ i političkoj korektnosti, ali posebno snažno gađa projekte koji su bazirani na percipiranom „feminizmu“. Neću da preuveličam snagu ovog aktivističkog krila savremene ekstremne desnice, ali treba primetiti da je Shazam! upravo onakav film kakav se uklapa u ideju (savremenog) Geoffa Johnsa o superherojima koji su „komforno ćebe“, superherojima kao inspiraciji a ne političkoj kritici, superherojima koji su nostalgija bez negativnog predznaka – podsećanje na ne samo vreme kada je svet bio bolji nego i kada smo mi bili nedužniji. Iako Johns, naravno, danas sa DC-jem ima samo ugovorni odnos i nije njihov zaposleni, njegov recentni veliki projekat za ovog izdavača, Doomsday Clock je upravo apoteoza ovog svetonazora, konačni „obračun“ (ali iz ljubavi, valjda) sa nasleđem Alana Moorea i pokušaj da se Supermen konačno otrgne svojim politilčkim konotacijama i pozicionira kao ekskluzivno simbol nade i inspiracije. Koga zanima, o tome je opširnije pisano ovde.

Sve ovo sam ispisao da bih poentirao: Shazam! zapravo nije i sjajan film i da su se zvezde namestile samo malo drugačije – od toga da je montažer bio malo nervozniji pa do toga da se u vreme premijere dogodilo nešto što bi dominiralo naslovima u vestima – mogao je biti i ozbiljan komercijalni promašaj. Shazam! je, zapravo, film koji jedan solidan deo vremena ne uspeva da pronađe svoju radnu temperaturu i u kome se izrazito primećuje kada autori odrađuju obavezne stavove a kada sa strašću rade pomalo prevrantičku superherojsku dekonstrukciju.

Jer, Shazam! je istovremeno i tradicionalni superherojski origin story film, ali i parodija na isti, nešto kao kada biste Lethal Weapon i Loaded Weapon spojili u jedno, samo sa PG-13 estetikom i gorkoslatkom emotivnom ucenom koju dobijamo kroz formulu deca bez roditelja + božićna simbolika = profit.

Baziran na Johnsovom New 52 ributu Shazama, film ne pokušava da dodatno osavremeni ili racionalizuje origin story i ovde imamo sve po redu, čarobnjaka Shazama, Stenu večnosti, sedam smrtnih grehova i magiju, te dečaka-koji-postaje heroj uprkos svojoj pomalo problematičnoj personi. Billy Batson je u ovom filmu četrnaestogodišnjak koga je majka napustila kao veoma malog dečaka i koji poslednjih desetak godina provodi bežeći iz usvojiteljskih porodica i tragajući za njom, grčevito se držeći nade da je u pitanju samo nesporazum. Naravno, kada je u jednom momentu pronađe ovo je momenat otrežnjenja i, eh, donekle i sazrevanja za klinca koji simbolički postaje čovek – a što nije neslično scenarističkoj postavci prethodnog DC filma, Aquamana. Opet, ovo je film koji se ceo upravo bavi time da četrnaestogodišnjak izgovaranjem magične reči sebe može da transformiše u odraslog muškarca predimenzioniranih „odraslih“ moći, od samog stasa i izgleda, preko snage, izdržljivosti i neranjivosti pa sve do letenja koje su Frojdisti, sećamo se, smatrali simbolom erekcije kada bi se pojavljivalo u snovima. Veliki deo komedijske i samo malo subverzivne energije filma Sandberg nalazi upravo u tenziji između onoga o čemu dečaci sanjaju i onoga kako bi to izgledalo da se ostvari i Shazam! je film koji se u ovome oslanja na matricu što ju je 1988. godine postavio Marshallov Big sa Tomom Hanksom koji glumi dvanaestogodišnjeg dečaka u telu odraslog čoveka. Ovo su, dalje, i najuspeliji delovi filma sa najizrazitijom energijom, pogotovo kod Zacharyja Levija koji glumi „odraslog“ Shazama, i hemijom između dečaka i devojčica u domaćinstvu gde žive usvojena deca. Oni manje uspeli delovi filma su vezani za sve ostalo, odnosno za generički superherojski zaplet koji mora imati arhiantagonistu i sudbinu sveta u fokusu.

Zvuči pomalo nepravedno što koristim reč „generički“ jer scenario Henryja Gaydena verno replicira Johnsovo osavremenjavanje originalnog origin storyja Parkera i Becka  a scenografija ropski prati Frankovu refleksiju Beckovih Whiz Comics panela, ali upravo se tu primećuje kako film nema ni mašte ni energije kada treba da se bavi ovim obaveznim sadržajima. Johnsov Dr Sivana je već i sam bio neprilično stereotipan lik a film ga dodatno utemeljuje u nikada prerasloj traumi iz detinjstva vezanoj za nedostatak očeve ljubavi i mada ima nečega u toj pseudosimetriji gde protagonist pati jer je majka odsutna a nada se da ga ona i dalje voli, a antagonist pati jer je otac stalno tu a ne primećuje ga – ovo je veoma dcjevski klišeizirano psihologiziranje kakvo bi trebalo da je ostalo iza nas kada je Zack Snyder sišao sa voza. Sivana u originalnim stripovima, ali i u DC-jevom relansiranju iz sedamdesetih predstavlja prototip „ludog naučnika“ odnosno „zlog genija“ i njegov naglašeno karikirani prikaz i kod Fawcetta i kod DC-ja iz sedamdesetih je bio integralni deo duha ovog stripa koji je od početka išao na odmak od mejnstrim superherojštine i svojevrsnu, kako i gore rekoh, „stripovsku“, dobronamernu karikaturu njegovih tropa. Naravno, Johns je taj koji će u New 52 ovo prenebregnuti i, ironično, „uozbiljiti“ strip, posebno Sivanu pa onda i film nema kud već da ide sa negativcem koji potpuno protraći sav kempi potencijal što ga je kasting fantastičnog Marka Stronga doneo.

Ovo je zaista na neki način usud DC-jevog filmskog autputa – deceniju unazad DCEU je promovisan kao „ozbiljan“ i „zreo“ u kontrastu sa marvelovskim žovijalnijim pristupom, do mere da se pričalo kako se i u samim stripovima insistira na mračnijem tonu i obeshrabruje komedija, a što je, ipak, najviše bilo rezultat ogromnog uspeha Nolanove trilogije o Betmenu. Danas, vidimo po Aquamanu, Suicide Squad i Birds of Prey, vedrina i humor nisu tabu u DCEU produkciji ali Shazam!, film napravljen izvan Warnera i po definiciji postavljen kao dobronamerna parodija na mejnstrim superherojštinu naprosto ne može da ode dovoljno daleko u smeru komedije da bi u potpunosti „radio“, a kamoli se primakao Foxovom Deadpoolu.

Utoliko, delovi filma koji se tiču glavnog negativca su vrlo generički i prilično slabi. Sivana je jedva skicirani „villain“ koji sem svog kompleksa što ga tata nikada nije voleo nema maltene nikakav karakter, pa čak ni jasan motiv što želi moć. Udružen sa otelotvorenjima smrtnih grehova, Sivana se pretvara u „letećeg“ superzločinca koji čak nema ni kostim i njegov antagonizam je nemaštovit, dosadan i vrlo očigledno urađen kao obavezan sadržaj filma ali ni mrvu preko. U originalnim stripovima, Sivana je, kako već rekosmo, karikirani zli naučnik sa ergelom pitoresknih sajdkikova i ambicijom da vojno osvoji Sjedinjene Američke Države već u trećem broju Whiz Comics, tj. u drugoj epizodi Captain Marvela i mada je to prilično slično Supermenovom Lexu Luthoru – u tome je upravo cela poenta Sivane, da bude grotesknija, karikiranija verzija Lexa Luthora. Utoliko, kempi Gene Hackman iz Donnerovog Supermana je bliži onome kako bi Sivana funkcionisao u Shazam! nego štoje Strongov ozbiljni ali isprazni negativac.

Drugi elementi filma su bolje realizovani i mada prate Johnsovu osveženu (i „uozbiljenu“) matricu klinca koji pronalazi porodicu – i daruje joj dar kolektivne superherojštine transformišući svoje usvojene sestre i braću u „Marvel Family“ – Sandbergov je rukopis ovde sigurniji. Ono gde ova postavka dobija na dubini – tematika napuštene dece, uklapanja u nove kolektive, maloletničke delinkvencije, konačnog „usvajanja“ porodice – je dobrodošlo, pogotovo uz solidno zabavan ansambl klinaca kao ispao iz jedne od onih komedija koje je Steve Martin u ciklusu Cheaper by the Dozen pravio oslanjajući se na Langov original iz pedesetih. S druge strane, film se možda i previše oslanja na bajkoviti senzibilitet u kome deca prirodno prihvataju onostrano a tenzije unutar porodice usvojenih klinaca se prevazilaze bez mnogo drame – ponovo se vraćam na originalni strip u kome je ideja da je Billy Batson dečak bez roditelja koji spava u podzemnom tunelu metroa a preko dana radi kao najavljivač na radiju bila intenzivno satirična i da je film možda mogao da profitira od zaoštrenijeg tretiranja svoje tematike dece bez roditelja, beskućništva itd. što bi ka približilo originalnom materijalu i uklopilo se u njegov parodijski odmak koji se vidi samo kad tretira superherojske klišee. Valjda ne moram ni da naglašavam da su rasističke karikature iz Whiz Comics epizoda iz četrdesetih ovde sasvim odsutne i zamenjene rasno diversifikovanim ansamblom koji prati Johsnovu postavku iz New 52. To se, makar, valja pohvaliti kao dobrodošlo odmicanje od originala.

No, ako ništa drugo, Zachary Levi je odličan kao Shazam! koji ima telo muškarca u kasnim dvadesetim („možda i tridesetogodišnjaka“, kaže u jednoj sceni) ali intelekt, nagone, navike i senzibilitet četrnaestogodišnjaka. Sav sada već žanrovski kanonizovani pripovedački asortiman „origin story“ filmova je u Shazam! umešno imitiran i parodiran sa svim montažama koje očekujete, inicijalnim šokom protagoniste, sumnjama u sebe i odbacivanjima uloge izabranog i Levi ovde ima odličnu rolu sa prenaglašenim, sigurno parodiranim gestovima i facijalnom mimikom i odličnom hemijom između njega i Jacka Grazera koji igra Freddyja Freemana. Stalno ponavljajuća šala na temu toga kakvo superherojsko ime Batson treba da izabere je uspešna, a manifestno postavljanje radnje filma u DCEU a bez „stvarnih“ kameo-pojavljivanja likova iz Warnerovih filmova je odlično odmereno i postiže tu tematizaciju superherojštine kao aktuelne popularne kulture glavnog toka i u intertekstualnoj ravni (sa memorabilijama i dobro uklopljenim referencama na Betmena i Supermena) ali i u metatteksutalnoj gde film jasno postavlja pitanje kako bi izgledalo kada bi tinejdžeri STVARNO mogli da se transformišu u superheroje.

Utoliko mi je malo i krivo što je Shazam! morao da bude i „normalan“ superherojski film sa balastom dosadnog superzločinca i nemaštovito dizajniranih CGI demona čime je manje mesta ostavljeno za očigledno superiorniju parodiju i komediju. Paradoksalno, Shazam! je mogao da bude bolji film sa upola manjim budžetom gde bi bio prisiljen da na subverziji i komediji izgradi svoj čitav slučaj. Naravno, onda to ne bi bio Shazam! iza koga bi stao Warner i ono što nam je ostalo je neobična, ali uglavnom funkcionalna neravnoteža između korporacijske generičke superherojštine i dinamične indie komedije. Dobro, videćemo kako će nastavak izgledati ako ga bude.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13586 on: 25-05-2020, 19:54:24 »
Prošlonedeljni film u tekućem ciklusu radova Akire Kurosawe bio je Pijani anđeo (aka Yoidore Tenshi), sedmi Kurosawin autorski film i po nekoliko elemenata notabilno delo u njegovom opusu. Snimljen 1948. godine, na mizanscenu prljavog, siromašnog i moralno urušenog predgrađa, Pijani anđeo je prvi Kurosawin film u kome prominentno figurišu kriminalci, prvi japanski posleratni film o jakuzama, prva saradnja između Kurosawe i glumca Toshira Mifunea i, po mišljenju dobrog broja kritičara, prvi Kurosawin veliki film. Iako opterećen cenzurom i menjan tokom produkcije u skladu sa zahtevima okupatora ovo je i prvi film kojim je mladi režiser, po sopstvenim rečima, bio zadovoljan u smislu slobode svog izraza.

Pijani anđeo se, kako rekosmo, smatra prvim posleratnim japanskim jakuza-filmom, ali ovo nipošto nije standardna žanrovska priča o jakuzama. Štaviše, iako se oko poslova lokalnih gangstera, njihovih međusobnih odnosa, usijanih glava i vrele krvi, osećaja časti i mačoidnog nastupa vrti najveći deo ove priče, Pijani anđeo je mnogo više anti-jakuza film nego klasična priča o antiherojima sa one strane zakona. Možda je i to deo razloga što je film primljen sa ogromnim entuzijazmom u Japanu, osvojivši naslov filma godine u prestižnom magazinu Kinema Junpo, jer su kritika i publika reagovali ne samo na poznate gangsterske trope i prikaz tvrdih momaka sa ulica i iz plesnih klubova već i na Kurosawin ustanički stav i oštru kritiku jakuza kao beskorisnih tumora na tkivu zajednice, tupavih siledžija koje svoju moć duguju samo reklakazala pričama o sopstvenoj snazi i urbanim mitovima o tome koliko su značajan deo japanskog društva.

Ovde vredi podsetiti da je u Japanu organizovani kriminal tradicionalno zaista ugrađen u društveni odnos, sa jakuzama koje imaju odnos komplikovanog ali uglavnom čvrstog primirja sa organima reda i pozicijom u zajednici koja se prihvata kao element opšteg društvenog stanja. Organizovani gangovi u Japanu imaju svoje oznake (značke), druge ljude nazivaju „civilima“ i ne samo da drže velike legitimne biznise već i, na kraju dana, čuvaju neku vrstu mira na ulicama i oslobađaju pripadnike zajednice straha od lokalnih siledžija, napaljenih klinaca, silovatelja, entuzijastičnih razbojnika i slično. Jakuze sebe smatraju posebnom društvenom grupacijom sa izvesnim zaslugama (što, ipak, većim delom potiče od njihove istorije u Edo periodu kada su se neki krijumčarski klanovi nametnuli kao ekonomska i socijalna sila i bili prepoznati i od strane države na određenom nivou kao legitimne organizacije) i nisu nepoznate ni recentne situacije kada su reagovali na velike društvene krize i pomagali zajednicu – na primer nakon velikog zemljotresa u Kobeu pre četvrt veka.

Sa druge strane, jakuze su, naravno, kriminalci i bave se trgovinom ljudima, narkoticima, reketiranjem i to što, tehnički, ne kradu i što štite zajednicu od lopova u nekoj krajnoj analizi ne bi trebalo da je dovoljno da ih se smatra za dobročinitelje i neku vrstu, jelte, humanitarne organizacije kojoj je čast na prvom mestu.

A ipak, to je ono kako su često prikazivani na filmu, pogotovo u periodu pre drugog svetskog rata kada su bakuto kriminalci (kako su tada nazivani zbog svoje sklonosti ka kockanju i organizovanju biznisa vezanog za kocku) imali čitav filmski žanr u kome su igrali ulogu nevoljnih otpadnika od društva zlatna srca, takoreći klasičnih antiheroja. Paralela sa američkim filmom može da se nađe u džejmskegnijevskoj romantizaciji kriminalaca no dok je u Holivudu žanr nastavio da se razvija tokom rata, u Japanu je praktično usahnuo jer je najveći deo produkcije tokom četrdesetih kontrolisala država i usmeravala filmove u propagandnom smeru, kako smo uostalom već i pominjali pišući o Kurosawinom ratnom periodu.

Zbog toga je Pijani anđeo došao kao takav šamar od koga se dobar deo nacije, naizgled u sekundi otreznio. Ako je ovo prvi posleratni jakuza-film snimljen u Japanu, on je verovatno i prvi u kome se termin bokuto zamenjuje terminom jakuza koga čujemo izgovorenog nekoliko puta, prevashodno iz usta lokalnog doktora, Sanade, rezigniranog, besnog čoveka koji posmatra kako mu se zemlja pod okupacijom urušava, društvo propada a pijane budaletine koje sebe smatraju modernim samurajima pucaju jedni na druge i trabunjaju unaokolo o časti i lojalnosti.

Moderni pripadnici organizovanog kriminala u Japanu sebe nazivaju terminom gokudo, koji bi se mogao prevesti kao „esktremni put“, romansiraući svoje postojanje kao, jelte, borbu neprestanu u kojoj treba da bude što biti ne može. Termin „jakuza“ koji je rašireniji – a što same jakuze boli – je zapravo pežorativ i označavca luzere, bednike koji se kockaju i gube i nema u sebi ničeg romantičnog.

Kurosawi su cenzori strogo zabranili da pravi ikakve reference na američku okupaciju, pa čak i isticanje znakova na engleskom na ulicama – nečeg što je uspeo da provuče u prethodnom filmu, romantičnom i zastrašujućem Divna Nedelja – i Pijani anđeo je film koji bedu, prljavštinu i moralno propadanje pokazuje bez važnog dela konteksta. Nekom manje sposobnom autoru ovo bi umanjilo oštrinu kritičkog sečiva ali ne i Kurosawi i ono što počinje kao socijalna drama o lokalnom doktoru koji se nagledao svega i preko glave mu je ranjenih gangstera i bolesnika od tuberkuloze, transformiše se u belo usijanu basnu o propasti lokalnog jakuza-indijanca, mladog, napaljenog gangstera koji se opija, bije i svađa, kenjajući unaokolo o časti i lojalnosti, nesvestan da ove reči njegovim nadređenima, na kraju dana ne znače mnogo i da će ga otresti kao dlaku sa sapuna kada im više ne bude bio po volji.

Ima razloga za ovaj zaokret a glavni razlog zove se Toshiro Mifune. Mifune u ovom filmu igra pomenutog mladog gangstera, Matsunagu, vitak, namršten, zalizane crne kose, obučen po poslednjoj američkoj modi u odelo sa naramenicama, spreman da osvoji svet ili pogine za svog anikija koji je upravo izašao iz zatvora u kome je sedeo četiri godine zbog pokušaja ubistva. Matsunaga je u originalnom scenariju imao manju ulogu dok se priča više vrtela oko doktora Sanade, ali je Kurosawa bio toliko impresioniran intenzitetom, kretanjem, artikulacijama, energijom mladog glumca koji se potpuno uneo u ulogu, da je u finalnom proizvodu Matsunaga praktično kidnapovao film i ostavio Sanadi samo da bude uokvirujuće prisustvo, neko ko gleda, zgražava se i ko na kraju ne može ništa da uradi jer će dečaci uvek biti dečaci.

Priča je da je Kurosawi Mifunea preporučio kolega i da ga je ovaj onda gledao na audiciji za neki drugi film i bio toliko zapanjen njegovim „mačjim“ pokretima da mu je odmah dao ulogu. Ovo će biti početak dugačke saradnje i Kurosawa će sa Mifuneom kroz svoju karijeru snimiti još petnaest filmova.

Pijani anđeo tako, više hvatajući trenutnu inspiraciju nego sledeći scenario bez skretanja uspeva da spoji socijalnu dramu sa teatralnijim, ikoničkijim intenzitetrom jakuza filma. Doktor Sanada je besni, razočarani vlasnik privatne ordinacije u gradskoj čevtrti koja izgleda kao da se rat završio bukvalno pre pola sata. Prljavština, sirotinja, tuberkuloza, napaljeni lokalni đilkoši koji za sebe misle da su sada samuraji jer ih je neko zadužio da uteruju pare od vlasnika radnji, prostitutke koje se pale na zalizane, namrštene mužjake i sanjaju o romantičnim budućnostima... Sanada sve to gleda i mada ne može ništa da uradi on barem ne ćuti. Najveći deo kritike jakuza i njihove mitomanije stiže upravo iz njegovih usta i Sanada – koga maestralno igra Kurosawin pouzdani saradnik Takashi Shimura – je čovek koji očigledno ne misli da išta ima da izgubi pa ide unaokolo napušavajući sve živo, kršeći sve socijalne norme time što će svakom reći istinu a ne umivenu diplomatsku šarenu lažu ili snishodljivi ulizički program, računajući da je zajednici ipak potreban kakav-takav doktor i da će ga to nekako zaštititi kada kriminalce u lice naziva idiotima i šalje ih kući jer mu je dosta prepirke sa njima. Naravno, Sanada dobije po pičci nekoliko puta u toku filama, ali tačno je da ga ne ubiju – ako već nije postao veliki, poznat i bogat doktor kao njegove kolege sa fakulteta, Sanada je makar svojim tretiranjem tuberkuloze i rana od vatrnog oružja ljudi iz kraja sebe učinio vrednim resursom zajednice. Pa onda valjda, misli on, ima pravo da toj zajednici stalno ukazuje kako je nisko pala.

Sanada je taj „Pijani anđeo“ iz naslova, i sa Matsuganom on razvije odnos intenzivne ljubavi/ mržnje dok pokušava da mladog, ludog, prekog i grubog gansgtera izleči od tuberkuloze. Kurosawa sjajno pokazuje različlite faze njihovog odnosa bez mnogo „objašnjavanja“, samo prikazujući kako dva muškarca koji jedan drugog ne podnose na kraju nalaze neizgovoreno poštovanje jedan za drugog.

No, ovo nije film o iskupljenju, pa čak ni klasična džejmskegnijevska priča o antiheroju. Kegni je, naravno igrao u filmovima koji su pokazivali kritičke tonove prema gangsterima, notabilno Lude Dvadesete Raoula Walsha, ali Pijani anđeo je zapravo mnogo više elajakazanovska socijalna drama samo smeštena u milje kriminala i nasilja koji se od socijalne drame ne može razdvojiti.

Hoću reći, Pijani anđeo, slično Kazanovim radovima, ne samo da ne romantizuje osobe s one strane zakona već ih temeljito dekonstruiše, pokazujući da beda rađa bedu i da dripački životi vode do dripačke smrti, uspevajući, ipak da očuva poštovanje za ljudsko dostojanstvo i da ne padne u nihilizam.

Mifune, naravno, nosi najveći deo ove dekonstrukcije, klateći se pijano, besneći ponekad samo očima a ponekad čitavim telom, pokušavajući samog sebe da uveri o priče o časti i lojalnosti. Njegov aniki – pobratim – Okada je njegov antipod, temeljito jezivo, preteće prisustvo s onu stranu ikakve primisli o iskupljenju, dok je šef porodice, njihov ojabun (koga igra legendarni Masao Shimizu poznat iz Mizoguchjijevog 47 Ronina) onaj od koga čujemo potvrdu da je cela priča o kodeksu jakuza puko proseravanje za naivne klince. Prikazujući ove starije, okorele gangstere, Kurosawa otvara prostor za Mifuneovu intenzivnu glumu i urušavanje lika samog u sebe dok mu telo proždire tuberkuloza a intelekt stid i sumnja. Sa jako malo reči ali sa mnogo fizičke, telesne glume i facijalne mimike, Mifune gradi portret Matsunage, gurajući svoj lik sve jače, sve sigurnije pravo u propast. Ova uloga će, naravno, mladog glumca staviti na mapu japanske kinematografije i od njega napraviti nešto što će Marlon Brando u Americi postati tek u narednoj deceniji, glumeći u Kazanovim i Benedekovim filmovima.*
*A pošto je Pijani anđeo u Američki bioskop stigao tek 1959. godine, Mifuneova gluma je, jasno, poređena sa Brandovom kao da je Brando bio prvi.

Kurosawa ima vremena i za set pisove koji parodiraju gangsterski glamur, notabilno u jednoj izuzetno režiranoj plesnoj sceni u klubu gde japanska džez zvezda Shizuko Kasagi sa orkestrom izvodi Jungle Boogie za koju je tekst napisao sam Kurosawa, kao satiru na američki džez.

Kraj filma je izvanredno upečatljiv, sa Matsunagom koji prolazi kroz grozničavi delirijum (posredovan i vrlo simpatičnim „specijalnim efektima“ koji ga prikazuju kako samog sebe vadi iz mrtvačkog kovčega i sebe juri po plaži – koja je, ne zaboravimo, u japanskom verovanju mesto na kome ljudi prelaze iz sveta živih u zagrobni život), a onda rešava da učini jednu poslednju ispravnu stvar – bar onako kako je vide oni koji su odrasli na filmovima koji romantizuju gangstere. Finalni sukob između Matsunage i Okade nije atraktivna akciona scena dvojice mačo šmekera već sramotno, bedno valjanje po podu i prosutoj farbi, drhtanje od straha dvojice muškaraca umazanih kao svinje i konačna, neizbežna a tako glupa smrt.

Ipak, film se završava na pozitivnoj noti i nakon što doktor Sanada za svog bivšeg – sada pokojnog – pacijenta ne uspe da nađe lepši epitaf od „jakuze nepogrešivo na kraju naprave loš izbor“, vest o tome da je sedamnaestogodišnja učenica koju je takođe lečio od tuberkuloze ne samo izlečena već i stekla diplomu srednje škole takođe nepogrešivo podseća gde sutrašnjica leži: ne u lupetanjima pijanih lokalnih siledžija koje tripuju da su ulični ratnici, jelte, ako je baš potrebno da nam se ovo bukvalno ispiše. A, sudeći po tome da nam na izbore, čini se, izlaze i Levijatani i Miše Vacići i kapetani Dragani dok nam školovana deca beže u razvijenije krajeve, utisak je da bi RTS Pijanog anđela trebalo da pušta najmanje jednom dnevno sve do izbora 21. Juna.


crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13587 on: 25-05-2020, 20:53:07 »
Gledam "Tito i ja". Nije to Goran Marković loše uradio. Usput zapazim da si klinac za Anicu Dobru. Dal' je to moguće!!!
Nije, ali sam se sjajno transofrmisao. :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13588 on: 25-05-2020, 20:55:16 »
Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13589 on: 25-05-2020, 20:59:58 »
A 008 OPERAZIONE STERMINIO Umberta Lenzija je Eurospy pokušaj smešten i sniman u Egiptu gde par briantskih agenata pokušavaju da dođu u posed neke radarske tehnologije.

Ovo su bili rani dani Bonda, pa je samim tim i A 008 OPERAZIONE STERMINIO jedan veoma rani Bond rip-off, još iz 1965. ali nažalost prilično je konfuzan i slab, i Lenzi u njemu potpisuje jedan svoj minorni rad u kom se odvija neka salata od scena koju je teško pratiti a ne gubiti pažnju i strpljenje.

Lenzi je na nivou pojedinih scena uspeo da delimično rekosntruiše neka od obeležja veoma ranog Bonda, u to nema nikakve sumnje, ali ukupno uzev, nije uspeo da pruži čak ni surogat onoga što je već tada pružao Terrence Young a nekmoli da kao neki drugi autori da konkurentan proizvod na bilo kom nivou, iako je Lenzi ime.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13590 on: 25-05-2020, 21:00:38 »
Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!

Oh, pa savladao sam ga ja još onomad, ali nisam ništa pisao o tome. Da ti nešto ispišem u poruci ili tako nešto?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13591 on: 25-05-2020, 21:01:01 »
KILL CHAIN: THE CYBER WAR ON AMERICA’S ELECTIONS kao reditelji potpisuju Simon Ardizzone, Russell Michaels i Sarah Teale i reč je ocelovečernjem dokumentarnom filmu HBOa posvećenom izbornim mahinacijama koje je moguće izvesti na mašinama koje se koriste za glasanje u SAD.

Domaćin cele priče je michaelmooreovska figura Finac Harri Hursti koji je od detinjstva programer a sada se specijalizovao za cybersecurity a naročito se fokusirao na bezbednost izbora.

Hursti vodi ekipu filma od mašine do mašine i od države do države da bi ukazao na sve opasnosti kako nameštanja tako i diskreditacije izbornog procesa u SAD.

Ovo je HBO, naravno bias je svakako više pro-demokratski, ali implozija GOP i cela situacija sa Trumpom jeste takva da je jako teško zanemariti činjenice koje su ovde iznete.

Film je studiozno, inteligentno prikazao sve što treba i što se mene tiče, ispunio je svoju ideju, u formalno konvenccionalnom, ali i u tom pogledu efektnu obliku.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13592 on: 25-05-2020, 21:01:17 »
Mehmete, za SHAZAMa imaš vremena a da savladaš onaj moj scenario nikako!

Oh, pa savladao sam ga ja još onomad, ali nisam ništa pisao o tome. Da ti nešto ispišem u poruci ili tako nešto?

Red bi bio!
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13593 on: 25-05-2020, 21:02:51 »
OK, gledaću da osvežim čitanje sutra pa da ti javim iskrene utiske  :lol:

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13594 on: 25-05-2020, 21:26:10 »
ANGEL Jima McKaya je HBO televizijski film o mladom delinkventu koji odbačen od porodice i okružen nepouzdanim prijateljima u jednom trenutku ostaje na ulici i mora da se otrezni od prkosa koji gaji prema benevolentnim autoritetima.

McKay je snimio film čija je osnovna poetika obzervaciona, sa samo nekoliko poznatih glumaca i odličnom postavkom klinaca i naturščika. U tom smislu ovo je evergreen stvar koja se mogla videti na televiziji u maltene svakoj deceniji, s tim što ovo izdanje iz 2004. nosi izričitiju dokumentarističku poetiku.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13595 on: 28-05-2020, 00:05:31 »
KOMA Nikite Argunova je ruski naučnofantastični film koji se dugo nalazio u realizaciji i kada je konačno izašao ove zime, rekao bih da je napravio ne samo mnogo više od projekta koji se našao u nekakvom zastoju već bih čak rekao da je prava poslastica za sve gejmere i ljubitelje onog najboljeg što je Nolan imao da ponudi, tu pre svega mislim na INCEPTION.

U ovom filmu Miloš Biković igra sporednu ali važnu ulogu, pa se stoga nadam da će KOMA kod nas dobiti neku vrstu distribucije. Svakako bih voleo da je vidim na velikom ekranu.

Glavni junaci filma KOMA su ljudi u bizarnom izvitopeenm svetu koji je delom izjeden nekom nekroznom pojavom, delom potpuno deformisan u pogledu zakona gravitacije, i oni već na početku shvataju da su u komi i da je to svet njihove izmenjene svesti.

U tom svetu oni takođe moraju da se bore da prežive protiv nekro-monstruma koji vrebaju, i da izgrade održivi životni ambijent. Glavni junak je ruki, arhitekta koji se tek obreo u komi i tek treba da shvati koju nadljudsku moć ima u ovoj izmenjenoj realnosti.

Dakle, KOMA svakako unosi dosta INCEPTIONa u svoj postupak (ne bih sad ulazio u one dublje koekcije sve do DREAMSCAPEa jer sa tim veze zaista nema) i to se oseća ne samo na nivou premije već i vizuelnosti.

Međutim, kako su junaci svesni da su u komi, i nema one potrebe sna da bude utemeljen koliko toliko u realnosti, onda Argunv sebi daje slobodu da izgradi uz upotrebu specijalnih efekata jednu raskošnu pomerenu realnost koja daje potpuno novu dimenziju imaginarijumu postapokaliptičnog filma.

Doduše ovde se apokalipsa dešava u kolektivnoj svesti ljudi u komi čiji su mozgovi i sećanja razoreni, pre nego u stvarnosti ali imaginarij je tu.

Argunovljeve akcione scene su energične, stripovske sa zanimljivom upotrebom pomerene fizike svera koji je stvorio. Ambijenti u kojima se najveći deo filma dešava je pomaknut i neobičan i rekao bih da je u tom smislu izuzetno inventivan i nesvakidašnji čak i za najprekaljenije ljubitelje i poznavaoce ove vrste filma. Otud sam se pozvao na gejmere kao publiku koja bi mogla itekako uživati u ovom filmu.

Argunovljeva KOMA kreće kao Copywood ali onda uspeva da postane nešto zaista drugačije i autentično i da dopuni ono što je Holivud do sada snimio.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13596 on: 29-05-2020, 06:07:25 »

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13597 on: 31-05-2020, 15:40:40 »
Who Framed Roger Rabbit: An Oral History

Jedan od prvih slučajeva da si me obradovao nečim što u naslovu ima ORAL a da je SAFE FOR WORK :)
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.761
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13598 on: 31-05-2020, 15:46:21 »
СПУТНИК Jegora Abramenka je film koji zaslužuje analizu jer je reč o rip-offu ALIENa smeštenom u sovjetska vremena, i sa jakim uticajem sovjetske fantastike i pogleda na svet. Zanimljivo je da su Sovjeti bili ključna sila uz SAD u svemirskoj trci, ali da su izuzev SOLARISa imali manji broj značajnih filmova o kosmosu, kako u pogledu istinitih priča tako i u domenu žanrovskih priča.


Poslednjih godina međutim Rusi pokušavaju da to nadoknade i snimaju filmove o Gagarinu, Leonovu ali i razne SF i horor fikcije. СПУТНИК je u tom smislu rip-off ALIENa. Glavna junakinja je psihološkinja koja je dovedena da istraži slučaj kosmonauta koji se vratio na Zemlju u čudnom stanju, sa amnezijom, da bi se ispostavilo da je zapravo stupio u simbiotski odnos sa opasnim vanzemaljskim predatorom.


СПУТНИК lepo ekonomiše svojim kartama, nikad ne zalazeći na teritoriju klasičnog suspense horora, mada ima i body horora i creature featurea i suspensea u sebi, već razmatra - što je tipično za sovjetsku fantastiku .- jedno biće na tragu Aliena, iz ugla jedne dijalektike u kome je ono nerazumni predator ali možda i nije, i postoji pokušaj da se ono "razume".


Naravno, creature u ovom filmu nije E.T., naprotiv i ne budi bilo kakvu vrstu sentimentalnosti ali svakako jeste jedna drugačija prezentacija Drugog jer se bazira na vizuelnom žargonu i SF anatomskim premisama zastrašujućih filmskih monstruma sa kojima nema nikakve identifikacije sem najdubljeg užasa, a onda se prevodi u okvir jednog narativa u kom se sa takvim bićem ipak "pregovara".


Film je zanimljiv i mimo ovih značenjskih slojeva. Iako je sam creature efektno urađen, ne bih ovaj naslov definisao kao visokooktanski SF horor, već jedno dosta autonomno žanrovsko delo koje polazi iz "priče" pa se potom oslanja na žanr.

 

U tom smislu, ako imamo u vidu sam izgled monstruma, na tragu možda najviše onog bića iz Espinosinog LIFEa,  deo publike može možda osetiti da je film nedovoljno intenzivan. Meni je s druge strane prijao taj pristup creature featureu u kom ripper sekvenci u klasičnom smislu nema previše, i gde se ulazi više u samu anatomiju odnosa između ljudi i između ljudi i bića iz kosmosa.


* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.703
Re: The Crippled Corner
« Reply #13599 on: 31-05-2020, 19:44:00 »
Osmi film Akire Kurosawe, Tihi duel (aka Shizukanaru Kettō), emitovan je na bivši Dan mladosti, a u okviru RTS-ovog ciklusa filmova ovog velikog režisera. Iako se ovaj film ne smatra posebno značajnim u Kurosawinom opusu – sa pravom, dodao bih, jer se radi o upečatljivoj ali prilično svedenoj produkciji – ima nekoliko elemenata zbog kojih vredi da ga istorija zabeleži, a sa čisto estetske strane radi se o interesantnoj priči i nekoliko memorabilnih glumačkih momenata.
 
Tihi duel je notabilan po tome da je u pitanju prvi film koga je Kurosawa snimio nakon prekida rada za Toho Studios. Kurosawa je za ovu produkciju radio još od pre rata – u vreme kada su se još zvali PCL (tj. Photo Chemical Laboratories) on je učio zanat na tuđim filmovima – a onda tokom rata i napravio svoje prve autorske radove o kojima sam već pisao. No, do 1949. godine Kurosawa je već bio veliko ime – Pijani anđeo o kome sam pisao prošle nedelje je uspelo rezonirao i sa publikom i sa kritikom i okitio se i naslovom filma godine u prestižnoj publikaciji Kinema Junpo – i bilo je vreme da svoje kreativne vizije realizuje na ravnopravnijoj nozi. Tako su on i nekoliko kolega režisera i producenata osnovali nezavisnu producentsku firmu Film Art Association i prvi film je bio baš Tihi duel, urađen uz finansijsku potporu i za distribuciju kompanije Daiei sa kojom će Kurosawa imati plodnu i uspešnu buduću saradnju.
 
No, sam Tihi duel je bio prilično niskoprofilna produkcija, više testiranje vode nego plotun iz svih oružja. Za predložak je uzeta drama savremenog pisca, dramaturga i scenariste Kazua Kikute, jednog prolifičnog autora koji je nastavio sa radom sve do dvedesetih godina, a sa intrigantnom i vrlo savremenom temom, i film je u dobroj meri i snimljen kao „filmovano pozorište“, sa produkcijom u vrlo „sterilnim“ studijskim uslovima, tako da se gotovo čitava priča, sem uvoda i dve scene u enterijerima u gradu, dešava u nekoliko prostorija jedne iste zgrade. I sama postavka je veoma pozorišna sa Kurosawinom veoma smirenom režijom i prepuštanjem glumcima da nose emotivne i dramske uzlete u krešenda ove priče.
 
Da ovo nije u potpunosti kamerni film, i da ima odmaka od filmovanog pozorišta, pored povremeno britke montaže, svedoče i za Kurosawu već uobičajene scene kojima se prikazuju meteorološke pojave a koje simbolizuju i atmosferu i protok vremena. Pogotovo je ponovljeni kadar na ogradu na kojoj loza cveta ili se suši – u zavisnost od toga koje godišnje doba trenutno gledamo – tipični Kurosawa, ali film zapravo počinje jednim upečatljivim kadrom na otvorenom, gde vidimo automobil u noći i po jakoj kiši a zatim prelazimo u mračni, oznojeni enterijer poljske bolnice u Drugom svetskom ratu gde Toshiro Mifune u ulozi ratnog hirurga operiše vojnika kome život visi o koncu.
 
Verovatno se osećajući slobodnijim sada kad radi u nezavisn(ij)oj produkciji, Kurosawa pravi snažnu scenu sa puno uzdržane drame i napetosti a čija se težina shvata tek nekoliko minuta kasnije kada, sada već od operacije oporavljeni vojnik priznaje doktoru koji se tokom rada i u ne odveć sterilnim uslovima posekao skalpelom pa nastavio da operiše – da ima sifilis. Doktor Kjođi ovo prima uznemireno, ali ga trpi mirno, fatalistički i savetuje vojnika da se leči kada se vrati kući, a onda i sam sebi prepisuje tretman u to vreme jedinim pouzdanim medikamentom  za ovu infekciju, Salvarsanom.
 
Drama ovog filma odvija se zapravo pre svega u glavi doktora Kjođija koji, iako bez simptoma, godinama sebe leči i svestan je da je potencijalno zarazan, pa zbog toga verenici koja ga je dugo čekala, bez objašnjenja kaže da trenutno od braka nema ništa. Kjođijeva dilema ovde deluje gotovo veštački: ako jo kaže da ima sifilis ona će insistirati da ga čeka sve dok se ne izleči a kako to može da potraje i svih pet godina, on ne želi da dvadesetsedmogodišnjoj Misao „krade vreme“. Otud je njegova strategija da je naprosto drži u neznanju i na njena emotivna pitanja u čemu je problem i da li je on to prestao da je voli odgovara mrštenjem i značajnom šutnjom. Ona, pak, nastavlja svakog dana da dolazi u bolnicu koju Kjođi drži sa ocem i da mu odano i krotko sprema ručak i pegla stvari, strpljivo čekajući da ga prođu bubice.
 
Naravno, ovaj film je tragedija – žanrovski, ne po kvalitetu – ali ta tragedija je prevashodno rezultat Kjođijeve nemogućnosti da komunicira nešto što, i pored sve racionalne i lekarske inteligencije koju ima, on duboko doživljava kao sopstvenu sramotu. Osećaj krivice koji ga mori ga uteruje u iracionalno, emotivno praktično zlostavljačko ponašanje i kada ga otac suoči sa pitanjem šta mu je i čuje priznanje o sifilisu, stariji doktor će biti taj koji će Misao saopštiti da je veridba raskinuta. Tako Tihi duel nije samo film o muškoj sujeti i gotovo apsurdnom ponosu i krivici koju on treba da maskira, već i film o društvenom stavu prema intimnom i potrebi da se u društvenoj sferi ne kreiraju uznemirenja i nelagodnosti.
 
Ovo je veoma tipično japanska mentalitetska tema i Kurosawa nemilosrdno kontrastira stoičkog, skoro do apsurda smirenog i racionalnog lekara Kjođija sa likom njegovog ratnog pacijenta , sifilističara Nakade koga ponovo sreće i koji mu saopštava da je on „sam“ ozdravio, bez terapije i tretmana, da je oženjen i čeka dete. Kjođijeva herojska, mučenička žrtva, kako on sopstvenu situaciju doživljava u svojoj glavi, odjednom deluje potpuno apsurdno i dok otac i sin lekari Nakadi objašnjavaju da što pre mora da dovede trudnu ženu da pregledaju nju i fetus, stižu i abrovi da se Misao, Kjođijeva verenica, uskoro udaje za drugog čoveka.
 
Ovo su vrlo neprijatne, bolne teme i Kurosawa priču metodično vodi do nekoliko krešenda na kraju gde zatvoreni, socijalno distancirani Japanci imaju esktremne eksplozije emocija, samooptuživanja, mržnje, besa, kajanja. Najveći tragičar je, iz svoje vizure sam doktor Kjođi koji u jednoj brizantnoj sceni gde se plače na sve strane, recituje kako je svoju čednost čuvao za suprugu koja se sada udaje za drugoga a on ni puku telesnu želju ne može da zadovolji jer ne sme da ugrozi tuđe zdravlje.
 
Iako je kraj filma, i pored par tragičnih momenata, dostojanstven i human, stoji i da su Kikuta kao autor drame i Kurosawa i Senkichi Taniguchi koji su adaptirali scenario, na kraju mislili da je ovde dovoljno rečeno samim prikazivanjem rascepa u nutrini jedne pristojne, čak veoma plemenite osobe i da nekakva dalja izgradnja/ razgradnja lika i istraživanje „šta je bilo dalje“ nije neophodna. Ovo, možda, ima smisla u 1949. godini u Japanu jer film ipak prikazuje ekstremno emotivne momente u životima ljudi koji su socijalno ekstremno uzdržani i paze na svaku reč i gest, ali stoji da se iz neke naše današnje vizure ovo ipak vidi kao polovičan, blago nedorečen iskaz, gde je problem tek načet i zapravo nema onu dubinu koju su možda ondašnje publike u njemu videle.
 
Ipak, Tihi duel je pamtljiv film, a zahvaljujući snažnoj glumi pre svega. Mifuneu se ovde ponovo pridružuje Takashi Shimura – koji mu ovde, prikladno, nakon filma gde je glumio neuspelu, ciničnu očinsku figuru – igra oca (zanemarujući to da je uzrasna razlika između dvojice glumaca tek 15 godina). Shimura je izvrstan kao starija, iskusnija verzija svog sina, neko ko je i sam pretrpeo drame i gubitke i ponaša se racionalno, ali sa autentičnom toplinom i nepatvorenom emotivnošću. Noriko Sengoku je odlična kao buntovna, nekonvencionalna medicinska sestra na obuci koja, prevarena i ponižena od strane svog seksualnog partnera rešava da, prkosno, rodi dete izvan braka i bude srećna izvan tradicionalnog modela porodice. Ovo prikazivanje jedne žene kako ide uz nos socijalnoj paradigmi i astrogim očekivanjima društva je prilično tipičan Kurosawin kritički um na delu. No, razume se, Toshiro Mifune je ovde zvezda i Kurosawa ide nasuprot očekivanjima publike, uprežući svog divljeg pastuva u vrlo svedenu, emotivno omeđenu ulogu u kojoj Mifune najviše glumi negativnim ekspresijama, prećutkivanjem, gledanjem u drugu stranu, držanjem maske dostojanstva i razuma dok mu se srce cepa a telo treperi od višegodišnje neuslišene želje i ljubavi koju ne sme da iskaže.
 
Otud su i scene u kojima Mifune ima emotivne, strastvene izlive, jako uspešne. Mogu misliti tek kako su katarzično delovale na ondašnju publiku, naviklu da mladog glumca gleda u ulogama harizmatičnih kriminalaca a ovde suočenu sa jednim potpuno drugačijim Mifuneovim likom koji čitav film ulaže ogromne napore da održi mramornu masku na licu i ubedi sebe, možda i više nego publiku, da čini najispravniju, najracionalniju stvar. A bol ne prestaje.
 
Kurosawa ovde ima nekoliko prelepih kadrova, takođe, koristeći bolničke ambijente i igre sa osveteljenjem da oživi inače svedenu produkciju i namerno umirenu scenografiju, no Tihi duel je u celini zaista prilično tih, smiren film u kome teške strasti i bolne drame počivaju najviše ispod površine i kada i pomole glavu, poručuje finale filma, plemeniti ljudi će u sebi naći snage da ih vrate natrag u ponor iz koga su došle. Muziku za film je radio Akira Ifukube, najpoznatiji po svojim budućim skorovima za filmove o Godzili a u ovom filmu on kreira prelep kamerni saundtrak baziran na temama odsviranim na kotou, dajući užasnoj drami u srcu ove priče gorkoslatki preliv što je čini podnošljivijom.