Poll

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

Author Topic: The Crippled Corner  (Read 1856510 times)

0 Members and 5 Guests are viewing this topic.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.759
Re: The Crippled Corner
« Reply #13700 on: 27-07-2020, 11:53:16 »
Ah, Yojimbo... Jedan od prvih filmova koje sam gledao na TVu, kad sam bio jako, jako mali, sa ocem. Jos se secam psa sa sakom u celjustima.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13701 on: 27-07-2020, 11:56:18 »
Mehmete, ovo sa Douglasom je skromni pokušaj da oplemenim ovaj topik da ne bi posle tvojih vrhunaca u Kurosawi tako brzo tonuo u čamotinju filmske svakodnevice.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.183
Re: The Crippled Corner
« Reply #13702 on: 27-07-2020, 13:07:59 »
Douglas je igrač sa mnogo lica pa se nadam da ćeš potkačiti i druge njegove radove ovde, materijala ima onoliko.
 
Ah, Yojimbo... Jedan od prvih filmova koje sam gledao na TVu, kad sam bio jako, jako mali, sa ocem. Jos se secam psa sa sakom u celjustima.

 
Ha, isto! Otac i ja smo ovo gledali kada sam imao možda 11-12 godina i naravno, tada sam bio zapanjen koliko su negativci glupi a koliko je Toshiro Mifune KUL. Posle su mi i ekscesi poput Crvenog Sunca bili DO JAJA  :lol:

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13703 on: 29-07-2020, 23:32:20 »
TANK Marvina Chomskog snimljen je po scenariju veoma plodnog a rekao bih i žanrovski raznovrsnog Dana Gordona. Ovo je holivudski film stare škole koji nudi jednu naordnu mešavinu različitih, naizgled nespojivih žanrova. Ima ovde vigilante filma na tragu FIRST BLOODa, exploitation i grindhouse sentimenta car crash extravaganzi sa američkog Juga kakve su snimali Needham i ekipa, ima tu i throwbacka prema filmskoj personi Jamesa Garnera. Rečju, ima svega.

James Garner je ključni kohezivni faktor ovog filma i on čini da se t elementi nekako spoje.

TANK je film sa premisom koja je tretirana relativno ozbiljno i dramski ubedljivo, iako je sama po sebi bizarrna, i upravo glumačka ekipa, pre svih Garner, C. Thomas Howell kao njegov sin i E.G. Spradlin kao zli južnjački šerif sve to podmazuju svojim rolama.

Naime, ovo je priča o oficiru pred penzijom koji dolazi da služi poslednje godine u kasarni na Jugu. Kada u lokalnom baru stane u odbranu mlade prostitutke i prebije šerifovog deputyja koji je podvodi, upada u konflikt u kome strada njegov sin kome podmeću drogu. Kada oficit shvati da sina čekaju tri godine na zatvorskoj farmi na kojoj će vrlo verovatno biti silovan, uzima svoj tenk, stari šerman koji ima u privatnom vlasništvu i izbavlja ga.

Kako svi ovi elementi funkcionišu u jednoj priči, pre svega može da se objasni već pomenutom harizmom zvezda.

James Garner je imao tri bitna tipska lika koja je igrao kroz karijeru - simpatičnog kauboja, simpatičnog hardboiled detektiva i hrabrog oficira. I što je najzanimljivije - ČEŠĆE je igrao oficira nego vojnika, što je veoma zanimljivo.

Ovo je prvi film u kom Garner igra oficira američkih oružanih snaga koji više ne može da se snađe u vlastitoj državi, u Americi koju više ne prepoznaje. I to je sasvim sigurno duh FIRST BLOODa.

Međutim, Garnerov junak nema traumu iz rata, niti ima sukob sa novim vrednostima. Naprotiv, ovo je priča i borbi oficira koji je mator ali je na liniji američkih vrednosti koji se bori protiv provincijlima i rasizma u južnjaćkoj zabiti. U tom smislu, TANK se može čitati i kao priča o tome da je vojska braneći zemlju spolja, zaboravila da se američke vrednosti više ne reprodukuju iznutra.

Žanrovski gledano, ovaj folky film ima elemente priče o borbi pojedinca protiv sistema i onda iz njenih postavki integriše konvencionalne elemente drugih žanrova. TANK je svakako slabiji od SUGARLAND EXPRESSa, i mnogo šematizovaniji u motivacijama likova, ali nudi sličnu vrstu energije.

Ipak, ako Spielberg u SUGARLAND EXPRESSu uspeva da transcendira iznad onoga što je exploitation crpio iz sličnih buntovničkih priča, TANK ih samo polira ali ostaje ipak negde bliže exploitationu.

Garner je u SUNSETu i MAVERICKu predao palicu Bruceu Willisu i Melu Gibsonu koji su svaki na svoj način popunili prostor koji je on držao. Mislim da bi Mel Gibson danas mogao da iznese rimejk ovog filma, i uopšte ovakav film jer to je ta snaga glumca koji može da potčnini vrtloge žanra i stavi ih u funkciju svog lika.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13704 on: 29-07-2020, 23:32:41 »
CASH McCALL režirao je po Joseph Pevney, po romanu Camerona Hawleya koji je u ovom sličnom stilu imao i ekranizaciju EXECUTIVE SUITEa.

CASH McCALL je romantična komedija o dinamičnom mladom poslovnom čoveku iz naslova filma, kog igra James Garner, koji nastupa iz pozicije corporate raidera, kupuje poslove, oporavlja ih i iznova prodaje, i govori o romansi sa kćerkom vlasnika jednog biznisa koje želi da obrne.

Za razliku od biznisa koji želi da obrne, nju ne želi da obrne već ima časne namere. Ali takav obrtnik neumitno nailazi na skepsu okoline i usled borjnih mahinacija koje je u životu izveo, u jednom trenutku kreću da trpe i njegove ljubavne i njegove poslovne ambicije.

Pevneyev film je zanimljivo strukturiran. Traje 97 minuta a Garner iako je naslovni lik, pojavljuje se tek u 18. minutu. Sve dotle se postavlja složena mreža poslovnih odnosa koji će do kraja filma uz romansu između njega i mlade ilustratorke koju igra Nathalie Wood, biti okosnica zapleta.

Otud CASH McCALL možemo posmatrati kao film koji je na nivou mehanizma zapleta zanimljiv na dva nivoa, i u polju emocija i psihološke transformacije likove, i na polju biznisa koji je u ovom filmu više od McGuffina.

O krutosti kapitalizma dovoljno govori činjenica da brojna pitanja koja postavlja WALL STREET maltene 30 godina posle CASH McCALLa, postavlja i ovaj film ali ih razrešava “naivnije” u skladu sa žanrom, kada junak pronađe ljubav i kruniše je brakom.

Pevney u nekoliko sjajno dizajniranih dekora uspeva da stvori utisak glamuroznog bogataškog lifestylea koji je sam po sebi uzbudljiv, iako film nije ekscesan u produkcionom pogledu.

Ništa od toga naravno ne bi bilo dovoljno kada ne bi imao dve sjajne zvezde kao što su Garner i Wood u glavnim ulogama. Oni su čarobni i zaokružuju sve zamisli na najbolji način.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13705 on: 29-07-2020, 23:40:13 »
DEMONIOS TUS OJOS Pedra Aguilere je film koji mi je možda malo čudno ili teško pao jer sam u fazi kompletiranja Jima Garnera i Gordona Douglasa. U odnosu na njihove radove, ovaj učesnik roterdamskog festivala iz 2017. godine deluje potpuno drugačije i u pogledu teme i u pogledu svetonazora, i ljudskih i estetskih.

Film govori o losanđeleskom filmskom reditelju koji se vraća kod maćehe i polusestre u Madrid pošto vidi polusestru u nekom porno klipu. Ona nije svesna da je njen dečko okačio njen homevideo na porno sajt, i ubrzo on postavlja kameru u njemu sobu, te zapaža kako je posle njegovog dolaska počela da zanemaruje seksualni život sa svojim dečkom.

Aguilerin film ne nudi mnogo toga novog i interesantnog o ovoj temi, i ndeoličnom odnosu koji se razvija između polu-srodnika u prvom kolenu. Nažalost, ovaj film ne ide nikuda, i režiran je na pristojan ali ne preterano maštovit, rekao bih čak unekoliko staromodan način.

U svakom slučaju DEMONIOS TUS OJOS u sebi sadrži dosta senzacionalizma ali vrlo malo nečeg zaista interesantnog.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13706 on: 30-07-2020, 22:20:58 »
THE RENTAL je debitantska režija Davea Franca. Film je u postupku žanrovski i veoma mejnstrim, iako se oslanja na stileme indie filma, ali je odnos prema materijalu pravolinijski, bez mnogo odstupanja i pokušaja da se konvencije prevaziđu. U tom smislu Dave Franco se razlikuje od brata Jamesa koji je u svojim filmovima započeo jedan fassbinderovski niz radova.

Ova priča o dva para koji odlaze na odmor u iznajmljenu kuću i tamo varaju jedni druge, na kraju to eksternalizujući kroz ubistvo, nažalost ne nudi ništa novo. Čak i ono što je preokret u njoj, iako je “novost” unutar same priče, spada u domen očekivanog.

Dave Franco se latio jednostavne forme i u tom smislu nije zagrizao više nego što može da sažvaće. Ali, pogrešio je u tome što u ovoj već dosta ofucanoj postavci moraš biti velemajstor da bi postigao nešto vredno pažnje. A Dave Franco to još uvek nije iako svakako ima predispozicije da nastavi rediteljskim putem.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13707 on: 30-07-2020, 22:27:38 »
Emitovanje ovog filma na RTSu me je podsetilo na ovaj danski film koji sam gledao još davnih dana, ali iz nekog razloga DEN SKYLDIGE ne mohu da nađem na Corneru.

Elem, ono što sam zapamtio je da Gustav Moller potpisuje jedan od “telefonskih trilera” čiji je najsvežiji predstavnik svakako Knightov rad sa Tomom Hardyjem.

Ovde je glavni junak policijski dispečer koji pokušava da reši potencijalnu otmicu i tone sve dublje u slučaj, kršeći sve više pravila.

Mollerov film vizuelno ima dosta televizijskog vajba u sebi ali ima high concept koji zbog svoje svedenosti i jednostavnosti dosta dobro prolazi, iako odavno nije naročito originalan. Rekao bih čak da je jedno petnaestak godina ovakav sadržaj postao gotovo obavezna figura.

U svakom slučaju, Danska je dobila svoju varijaciju na taj high concept i sudeći po reakcijama naše publike, stvar je dobro prošla na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13708 on: 01-08-2020, 01:08:48 »
MILF Axelle Laffont je film koji već od samog naziva i činjenice da je francuski deluje kao nešto što bi trebalo da se zaobiđe u širokom luku.

Ne, ako ste hardcore fan Virginie Ledoyen kao ja, iako bi se moglo reći da ovo nije njen najblistaviji trenutak. Zavoleo sam je gledajući je kod Richeta i  za početak važno je reći da je ovo ipak bolji film od njegovog rimejka
UN MOMENT D’EGAREMENT, a to ipak nije malo, iako je reč o groznom filmu.

Film o tri MILFa sa razlitičitim problemima koje odlaze na more da pomognu jednoj od njih da očisti i preproda kuću koja je podseća na pokojnog muža, a onda se upliću sa trojicom mladića (mada rekao bih ne klasičnih galeba) nema onaj šmek francuske erotske komedije iz prošlih vremena, ali nije sasvim lišen duha i maksimalno reducira moralisanje uprkos generalno konzervativnom outlooku ishoda priče.

Film nije naročito smešan, premda srećom to ni ne pokušava toliko grčevito. U svakom slučaju, izašao je za Netflix, pa mi se čini da mu je mali ekran pravo mesto, iako će bolje proči kod publike koja ne koristi reč MILF. Mada, ni ta skraćenica nije baš toliko nova...

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13709 on: 02-08-2020, 00:57:22 »
FRAMED Marca Martineza Jordana je slab španski torture porn koji pokušava na ekstremno neinventivan način da spoji slasher i socijalne mreže na kojima se radi gledanosti strimuju nepodobštine. Videli smo sve to ranije u mnogo boljem izdanju, premda Marc Martinez Jordan treba nadalje da bude praćen, da vidimo ima li i nešto zanimljivije na umu jer nije sasvim lišen veštine.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.183
Re: The Crippled Corner
« Reply #13710 on: 04-08-2020, 20:08:48 »
Pošto je RTS svoj ciklus filmova Akire Kurosawe prekinuo kad je bilo najlepše – nadajmo se samo do jeseni kada bi bilo ljudski da ga nastave jer najbolje tek sledi – naš čovek mora da se snalazi sam pa sam tako sada pogledao jedan od najpoznatijih japanskih filmova iz 1962. godine, upečatljivi i ne malo kontroverzni Harakiri (tj. Sepukku).

Naravno, Harakiri nije radio Kurosawa, već njegov vršnjak, Masaki Kobayashi, još jedan iz talasa posleratnih japanskih režisera koji su osobenim pristupom medijumu i tretmanom tradicije na svež način uradili mnogo na postavljanju japanske kinematografije na svetsku mapu. Za razliku od Kurosawe koji je prve autorske radove režirao još za vreme rata i jedno vreme i vukao hipoteku „propagandnog“ režisera, Kobayashi je svoj prvi film režirao 1951. godine, a svoj prvi veliki rad, Soba debelih zidova (Kabe atsuki heya) će izbaciti 1956. Film je, doduše, bio završen još 1953. ali će se njegova tema – odgovornost japanskih ljudi za zločine u Drugom svetskom ratu – pokazati kao prilično kontroverzna za studio Shochiku u kome je Kobyashi tesao svoju veštinu kao asistent režije Keisukeu Kinoshiti. Poređenje između dvojice autora dosta govori o trnovitoj karijeri koju je Kobayashi imao. Tokom više od trideset godina režiranja, Kobayashi je na kraju napravio svega 22 filma – naspram četiri godine starijeg Kinoshite koji je za četrdeset i kusur godina karijere režirao 51 (i napisao 49) film. No, Kobayashi, Kinoshita, Kurosawa i Kon Ichikawa su bili prijatelji, srodnih interesovanja i senzibiliteta pa su imali i zajednički projekat formiranja grupe „Klub četiri jahača“ sa misijom kreiranja filmova za mlađu piubliku.

Internacionalno, Kobayashi je verovatno najpoznatiji po svojoj horor-antologiji Kwaidan iz 1964. godine, o kojoj ću, božezdravlje, nadam se uskoro takođe pisati, ali u Japanu je postao ime koje se prepoznaje na račun svoje trilogije Ljudsko stanje (Ningen no jōken) urađene između 1959. i 1961. godine, a smeštene u Mandžuriju tokom Drugog svetskog rata i visoko kritične spram japanskog tretiranja lokalnog stanovništva i njegovog korišćenja kao robovske radne snage.

Tema bunta protiv autoriteta koju je Kobayashi sebi eksplicitno pripisivao veoma je prisutna i u Harakiriju koji je snimljen naredne, 1962. godine, ali na drugačiji, suptilniji način. Harakiri je urađen nakon što je Ljudsko stanje od ovog autora napravili zvezdu u domaćoj kinematografiji pa je i studio, iako su u Shochikuu i dalje imali mnogo rezervi u pogledu Kobayashijeve tematske orijentacije, stao iza naredne produkcije sa dosta podrške. Kako je bila u pitanju samurajska drama smeštena u Edo period, a što je bilo u skladu sa novim talasom samurajskih filmova koji se, i na svetskoj pozornici, valjao predvođen Kurosawinim filmovima poput Sedam samuraja i Krvavi presto, i kako je Tatsuya Nakadai i ovde bio predviđen za glavnu ulogu, a nakon što se iskazao kako u Ljudskom stanju, tako i kod Kurosawe (igrajući, između ostalog i u Sedam samuraja i u Yojimbu prethodne godine) – u Shochikuu su procenili da pred sobom imaju verovatan hit.

Bili su u pravu ali i nisu bili u pravu. Harakiri se smatra jednim od najboljih Kobayashijevih filmova – Donald Richie ga bez mnogo ustezanja proglašava najboljim – i iduće godine će ova crno-bela jidaigeki drama u Kanu izgubiti Zlatnu palmu ali dobiti specijalnu nagradu žirija i pred novu godinu ući u američku bioskopsku distribuciju, cementirajući tako popularnost novog samurajskog filma na zapadu. Sam Keisuke Kinoshita će izjaviti da se radi o jednom od najboljih japanskih filmova svih vremena – ali Harakiri istovremeno ne samo da intenzivno problematizuje mnoge stvari vezane za samurajski folklor već i, smeštajući sebe u žanr period-drame (a što jidaigeki i znači) izvodi nekoliko ozbiljno kritičkih teza vezanih za japansko poimanje tradicionalne časti i, uopšte odnos između društva koje se poziva na visokoritualizovane moralne nazore a ignoriše klasne i socijalne realnosti.

Slično je bilo i sa Kurosawinim filmovima, naravno, koji su samurajski mizanscen umeli da koriste kako bi kritikovali savremene društvene fenomene, sam Yojimbo je i napravljen kao komedija/ farsa zato što govori o veoma savremenoj temi, ali Kobayashijev veliki film je veliki između ostalog jer uzima jedan izuzetno težak format i majstorski od njega pravi nezamislivo napeti triler.

Naime, Harakiri je film čijih se devedeset procenata od 134 minuta događa u flešbeku i skoro sve scene u sadašnjosti prikazuju protagoniste kako kleče ili sede i pričaju. Ovo je takođe film koji već naslovom i tematikom obećava krv, akciju i visceru, ali koji ih veoma ekonomično na kraju isporučuje, dajući nam aperitiv na početku a zatim gotovo dva puna sata pletući mrežu sve napetijeg narativa, psiholoških portreta koji se sagrade, razgrade pa ponovo sagrade, te socijalnih protivrečnosti koje na kraju moraju eksplodirati u krvavom finalu. Završni obračun u Harakiriju je jedan od najstilizovanijih i istovremeno najintenzivnije naturalističkih prizora borbe na filmu, krešendo priče koji dolazi na mestu kada je već sve ispričano i kada reči više ne mogu da izraze poentu.

Ne da Kobayashi ima problem sa vizuelnim izražavanjem, iskusni direktor fotografije Yoshio Miyajima je sa režiserom već imao izvrsnu saradnju na Ljudskom stanju pa je sa Harakirijem samo mogao da pokaže drugo svoje lice, slikajući fantastično skromni broj lokacija na kojima se priča događa i čineći sve da pokaže psihološki pritisak pod kojim se protagonisti nalaze, da uhvati suptilne promene na njihovim licima, konačno, da snimi elegantnu, praktično ritualizovanu koreografiju borbe na samom kraju filma.

Harakiri je, toliko svako zna, ritualno samoubistvo vezano za samurajski kodeks, finalna zaštita časti koja se postiže paranjem sopstvene utrobe sečivom , poslednji trijumf volje plemenitog čoveka koji bira kada i kako će da okonča svoje postojanje na ovom svetu. Naravno, savremena simbolika harakirija u dobroj meri duguje popularnoj kulturi, na primer filmovima od pre rata, ali i usponu novog nacionalizma u Japanu koji će deifikovati imperijalni duh i idolizovati samuraje. Yukio Mishima (tj. Kimitake Hiraoka, kako je bilo pravo ime ovog poznatog književnika) će smrt od sopstvene ruke praktično predskazati svojom pripovetkom „Patrotizam“ iz 1936. godine, pa će umreti tri decenije kasnije, sledeći nacionalistički san i podižući vojnu pobunu koja je samim vojnicima bila toliko smešna da je Mishima izvršio harakiri time svemu dajući pečat fatalnog i dostojanstvenog.

Naravno, Mishimin ustanak i samoubistvo su bili tragikomično lutanje talentovanog književnika izgubljenog u fetišu tradicije i obožavanju bolje prošlosti, a Kobayashijev film tradiciju i prošlost koristi da priča o onome što sada ne valja, pokazujući kako se lako tradicionalne vrednosti upotrebljavaju kao ucenjivački kapital onih sa više moći u društvu.

Zaplet i rasplet Harakirija su zavodljivi i ovde ne želim da ih spojlujem za slučaj da neko ko nije gledao film podstaknut ovim tekstom sada za njim posegne. Dovoljno je da kažemo da je poprište događanja 17 vek, period Tokugawa šogunata koji ujedinjavanjem zemlje mnoge manje vlasteline uništava a njima verne samuraje osuđuje na život ronina – lutajućih profesionalnih boraca bez zaposlenja. Ironija u scenariju Shinobu Hashimota je jasna maltene od samog početka jer se insistira da konačno u državi vlada mir ali da je ovo kao efekat proizvelo da nekada ponosni samuraji dolaze u kuće vlastelina i pitaju da li tu mogu da izvrše harakiri – jer nemaju u miru šta da rade – a da je sve to prevarna taktika da se od gazde iskamči malo para.

Prosjaštvo i poniženje ljudi koji od časti i za čast žive bi bili zanimljiva tema i sami za sebe, ali Kobayashi i Hashimoto pletu gustu mrežu teza i kontrateza pokazujući da samurajska čast i tradicija na kraju dana mogu da budu samo fasada iza koje se oni sa privilegijom kriju od onih koji se suočavaju sa realnim socijalnim problemima. Film je u jednom svom dobrom delu flešbeka ubedljiva, naturalistička socijalna drama u kojoj su granice do kojih će ljudi ići da pomognu svojoj porodici prikazane kroz nekoliko fantastičnih poteza, humanizujući nešto što na početku filma izgleda samo kao galerija likova sa perčinima koji ispaljuju citate iz pravila službe za samuraje i rasporiće sebi utrobu onako kako neko drugi popije šoljicu čaja.

Naravno, genijalnost ovog filma je u tome što nas Kobayashi vrlo namerno vodi kroz događaje nehronološkim redom otkrivajući nam sloj po sloj motivacije i psihologije tako da gledalac od početka u kome se divi samurajskom kodeksu i vernosti tradiciji, disciplini i plemenitosti, do kraja stigne do ustaničkog žara i želi, zajedno sa protagonistom da sruši lažni, na uzajamnom geslajtovanju izgrađeni sistem vrednosti koji stoji samo zato što je iza njega moć a ne zato što iko unutar njega zaista u bilo šta od toga veruje.

Harakiri je, dakle pomalo kao da je Emil Zola snimio film sa katanama i japankama, ali mada je u srži pripovesti to propitivanje tradicije kao neupitne vrednosti i analiziranje kome njeno obožavanje-po-svaku-cenu zaista koristi, dakle, jedan sasvim dijalektički, skoro revolucionarni pristup, istovremeno je film vizuelno fantastična oda tradiciji japanske umetnosti, od arhitekture, preko kostima, pa do teatra i plesa, sa fascinantnim geometrijama statičnih scena u kojima se razgovara i fantastičnom, već pomenutom, koreografijom sukoba na samom kraju.

Tatsuya Nakadai ovde nosi ogroman deo filma na svojim plećima. Ono što je za Kurosawu bio Toshiro Mifune, za Kobayashija je bio Nakadai, protagonist čak jedanaest njegovih radova, a ovde on treba da uz minimum gestikulacije, minimum pokreta,čak, pređe čitav put od stereotipa samuraja iz narodne priče, preko čoveka koji skoro silazi sa uma od bola što mu je život oduzeo sve, pa do otelotvorenja volje i vrline koji samurajima što samo pričaju o tradiciji i harakiriju kao njenom vrhuncu, pokaže kako se zaista plemenito živi i mre. Nakadai je ovde savršen, besprekorno pokazujući i odlučnost i strah i tenziju i anksioznost koje oseća u flešbeku kada shvati da je bespomoćan pred sudbinom, ali i neverovatnu, gotovo natprirodnu snagu koju osvaja na kraju, shvatajući da kraj dolazi kada ga sam odabere.

Muziku za ovaj film radio je verovatno najpoznatiji japanski kompozitor XX veka, Toru Takemitsu – a što je otprilike kao da ste imali holivudski film za koji bi muziku napisao John Cage. Štaviše, Takemitsu je baš u ovo vreme bio u periodu intenzivne impresioniranosti Cageovim stvaralaštvom pa saundtrak za Harakiri igra negde na sredini između tradicionalne japanske muzike za šamisen, Takemitsuovih dotadašnjih impresija pod uticajem Debisija, Mesiana itd. i novih horizonata koje je otvarao Cage. Takemitsuu ovo nije bio prvi filmski skor (godinu dana ranije uradio je Otoshiana), ali ga je stavio na mapu i otvorio put za neke od njegovih najpoznatijih filmskih radova kao što su Žena na dinama, Kwaidan, Pobuna samuraja (ova dva je režirao opet Kobayashi), ali i Kurosawine kasnije radove kao što su Ran i Dodesukaden.

Nazvati Harakiri remek-delom mi skoro deluje kao nedovoljno. Ovo je film koji na najbolji način simboliše novu opsednutost Japana tradicijom i folklornim nasleđen nakon okončanja američke okupacije a da je istovremeno intenzivno kritičan spram slepog obožavanja tradicijskih praksi i vrednosti, posmatrajući njihovu zolupotrebu kao pre svega klasni problem, odgovor povlašćenih na socijalne protivrečnosti. Sa druge strane, ovo je film neverovatno upečatljive fotografije (koju svakako vredi gledati u HD verziji gde oduzima dah oštrim kontrastima i savršenom kontrolom svetla na setu) i muzike, vrhunske glume i priče koja se odmotava maltene savršenim korakom, pokazujući odmereni, ritualizovani senzibilitet koji se pripisuje srednjevekovnoj japanskoj vlasteli a onda ga razgrađujući kroz visceralnu, zastrašujuću akciju i nudeći iskupljenje koje je destruktivno ali i jedini plemenit izlaz iz situacije u kojima oni koji daju odgovore ionako diktiraju i koja pitanja mogu da se postave. Glavni junak filma će nekoliko minuta pred  kraj i sasvim bukvalno razbiti oklop koji vidimo u prvoj sceni, fantastično stilizovani artefakt iz stare ere, pokazujući da oni koji misle da drže sve konce vlasti u društvu nemaju gde da se sakriju od čoveka koji sam osvaja svoju slobodu. Maestralno.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13711 on: 05-08-2020, 00:17:36 »
BOYS’ NIGHT OUT je izvrsna romantična komedija Michaela Gordona u kojoj iskusni ljudi kao što je Tony Randall pružaju podršku Jamesu Garneru i Kim Novak u glavnim ulogama.

On je čist šarm, ona je čist seks i odličan komičarski tajming, tako da nema mnogo prostora za grešku. Gordon je snimio neke sex komedije u čednoj epohi šezdesetih, između pstalog i sa Doris Day, ali BOYS’ NIGHT OUT je neočekivano raunchy u okvirima ovog podžanra.

Sama premisa je već perverzna. Četiri prijatelja ranih srednjih godina, jedan razveden i tri oženjena odlučuju da iznajme bachelor pad a onda igrom slučaja sa njim iznajmljuju i devojku za koju oni misle da je girlfriend experience eskort a ona je u stvari sociloškinja koji proučava seksualne fantazije sredovečnih muškaraca iz predgrađa.

Garner igra onog razvedenog i on se zaljubljuje u nju, dok sociološkinja vešto izučava ostale prijatelje i naravno očajnički izbegava da sa bilo kojim od njih legne.

Sama premisa gde njih četvorica uzimaju time share aranžman sa njom je perverzna za savremene standarde a Gordon ima i jedno old school rešenje da bukom prikriva svaki potencijalno vulgaran dijalog i to nestašno prenaglašava, praveći od toga lajtmotiv.

Film je izuzetno vešto realizovan, pojačava tempo kako priča odmiče i vreme koje ulaže u postavljanje premise se na kraju isplati. Zanimljivo je da slično CASH McCALLu gde čekamo da dođe Garner, ovde čekamo da se pojavi Kim Novak, i zanimljiva je ta relaksiranost u brzini uvođeja marquee imena u priču.

Sa ovakvim leadovima i vrhunskom podrškom, BOYS’ NIGHT OUT je na neki način potcenjen doprinos istoriji ne samo romantične komedije već i cele pillow talk estetike sex komedije šezdesetih.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13712 on: 05-08-2020, 00:53:46 »
SYLVIA Gordona Douglasa je ekranizacija romana Howarda Fasta koja govori o privatnom detektivu angažovanom da istraži nevestu jednog moćnog čoveka. Detektiv kreće sa istragom, sreće ljude iz njenog života i rekosntruiše njen životni put. Na tom putu saznaje ono što je naručilac želeo da otkrije a to je da li je reč o čednoj ženi čija se prošlost poklapa sa pričom koju mu je prodala. Međutim, detektiv kako saznaje o njoj tako razvija fascinaciju njenom sudbinom i sagledava je kao heroinu a ne kao bludnicu.

U ovom crno-belom filmu iz 1965. godine, Douglas pravi jednu estetizovanu melodramu. Neke od ekstremnih scena nasilja i incesta prenaglašava u glumi ali ukupno uzev George Maharis i Carrol Baker se odlično snalaze u glavnim ulogama kao detektiv i naslovna junakinja koju istražuje.

Sama istraga data je u ritmu koji koji u jednom trenutku postaje predvidljiv jer detektiv čačne nekog iz njenog života a onda sledi flešbek o datoj situaciji. To na nivou dinamike drži film u jednoličnom ritmu ali priča je sama po sebi dovoljno energična da pripovedački celina na gubi na narativnom zamajcu.

U vreme izlaska, SYLVIA je percipirana kao sleazefest ali danas se može posmatrati kao emancipatorska melodrama spakovana u okvir trilera.

Ono što je najvažnije je da film pokazuje Douglasovo solidno snalaženje u formi A-filma, i finu estetizaciju kojom vizuelno oblikuje ovu priču, nikada ne tonući u jeftini glamur.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13713 on: 05-08-2020, 22:39:20 »
Antonio Margheriti je uveo Jima Browna u svet špageti vesterna sa filmom TAKE A HARD RIDE u kom je skupio tri velikana Blaxploitationa koji su prethodno već overili THREE THE HARD WAY.

Snimio je vestern pun akcijem na lkaciji u Španiji, a Jim Brown i Fred Williamson su odigrali buddy par na tragu Butcha u Sundancea samo za špageti eru, bez fine melodrame, ali sa dosta međusobne tenzije.

Margeritijev film donosi tipičan šageti cinizam, i dosta nasilja, ali ostaje sigurno u domenu akcionog pristupa vesternu, sa uzbuljdivim potereama i pucnjavama, sa dosta spektakulranih stuntova u interesatntnom španskom krajoliku.

Jim Kelly izvlači najkraću slamku kao poluindijanac koji zna neku dalekoistočnu borilačku veštinu, i taj lik nema prostora da se jače izrazi. Brown i Williamson su prejake pojava da bi bilo mesta i za njega.

Brown je cool uber mensch, Williamson je nervozniji parrtner koji ne tvrdi da se na njega možeš osloniti i to je solidna hemija da iznese film. Nasuprot njih je Lee Van Cleef kao lovac na ucene koj operiše na ivici zakona.

Film se krajnje usputno dotiče i pitanja rasizma, u jednoj sceni kada potera greškom zarobi pogrešne crnce misleći da su Brown i Williamson.

Konzervativan skor napravio je Jerry Goldsmith, a u filmu se usput čuje meksička muzika koja ovde veoma liči na Gypsy Kingse.

Kasnije će se deo ove ekipe okupiti i u surovom i na drugi način efektnom KID VENGEANCE.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13714 on: 07-08-2020, 18:41:44 »
Robert Thom i Edward DeBlasio su napisali teleplay da bi bračni par Hugo Butler i Jean Rouverol napisali scenario za film  THE LEGEND OF LYLAH CLARE. Posle dosta godina sam ga reprizirao i utisak mi je bio sličan. Robert Aldrich na vrhuncu moći posle THE DIRTY DOZEN snima svoj komentar filmske industrije, kombinujući hičkokovsku temu opsesije i dvojnice iz VERTIGO - usput uključujući Kim Novak u glavnoj ulozi, sa strogim komentarom u odnosu na studije, filmske medije, francuske kritičare i italijanske žigole.

Film je zabavan, ali i sleazy, i sve to je u Aldrichevom duhu. LYLAH CLARE međutim dobija na posebnoj težini kao film iz 1968. godine u epohi ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD, i obrađuje neke slične motive. Jedan od njih je mogućnost filma da promeni istoriju, da prikaže stvari drugačijim nego što su bile, samo da bi zalečio traumu. Isto tako određeni elementi lika Ilse Cunningham mogu da se prepoznaju u načinu na koji je Tarantino tretirao Margot Robbie kao Sharon Tate. Njena scena šetnje po gradu, dolazak pod marquee na kom se prikazuje THE DIRTY DOZEN deluje kao da su omažirani upravo Aldrichevi postupci.

Intenzitet Aldrichevog pripovedanja stvara mnogo jači tonus u priči koja je u suštini više melodrama, ali on tom napetošću smanjuje melodramski eksces, i menja predznak ono što su Butler i Rouverol ponudili na papiru.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13715 on: 07-08-2020, 19:03:26 »
SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER Burta Kennedyja je nastavak komedije SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF po naslovu ali su likovi zapravo drugačiji. Međutim, ton filma je sličan, i tip lika kog igra James Garner je sličan.

Ovog puta on je simpatični avanturista i prevarant koji dolazi u jedno rudarsko mesto sa idejom da nađe neku gazdaricu saluna i obrlati je. Ono što ne zna da je u tom mestu očekuju dolazak ozloglašenog revolveraša i da misle da je to on. Ali kada to sazna u tome vidi priliku za novu prevaru.

James Garner je fantastičan u glavnoj ulozi uz podršku Suzanne Plechette i Jacka Elama naročito koji se sjajno snalaze u komičnim okolnostima. Ostatak ekipe je u sjajnom tonusu a Kennedyjeva režija je duhovita, ali dinamična, sa akcionim aspektom koji je vrlo živ, i puno pozicija kamere kojima se fino drži ritam.

Scenario je pisao jedan od veterana holivudske scenaristike, i značajnih posetilaca Alcoholics Anonymousa, James Edward Grant koji nažalost nije dočekao njegovu realizaciju.

Detalj probijanja četvrtog zida sa Jackom Elamom na kraju je briljantan.

* * * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13716 on: 09-08-2020, 00:46:01 »
THE TAX COLLECTOR je do sada najslabiji rediteljski rad Davida Ayera, što ga naravno ne čini nezanimljivim filmom ali nažalost pada ispod standarda koji je ovaj majstor urbanog krimića a potom i nekih drugih formi postavio.

THE TAX COLLECTOR iznenađuje time što je produkciono neozbiljan film o čemu svedoče loša muzika, mahom arhivska i nevešto postavljena, kao i vizuelni efekti i opšti izgled filma. Ayer je radio filmove u “skromnijim” produkcijama ali ovde ičigledno nije naao sebe u ovom produkcionom formatu.

Tme naravno doprinosi i priča koja je zanimljiva, koja je u njegovom kanonu, ali naprosto nije urađena sa dovoljnim ubeđenjem. Pomalo je čudno da Ayer koji je posle opšteg trijumfa sa FURYjem imao dva posrtanja pred kritikom, ali realno poslovno uspešne filmove, uopšte ide u neku skroniju produkciju a pritom ne radi prestige picture.

Ostaje naravno pitanje da li je možda problem u tome što je Ayer izgubio svoj mojo pred studijima i upskod novcu koji im je doneo i koji im je - zapravo - uvek donosio, više nij dovoljno prestižan da dobije njhov projekat.

Moguće je pak da Ayer ne stoji tako loše sa studijima već da je želeo d apovrati mojo u jednom filmu bez pritiska, da snimi jedan gangsterski neo exploitaition sam, i da iznova uspostavi street cred, ali nije bilo razloga za to.

Čovek koji nam je dao HARSH TIMES, STREET KINGS i END OF WATCH ne mora da brine za street cred. Ima ga. Tako da ceo taj DTV vajb koji muči preduge deonice ovog tilma ne uspeva da se spase čak i onda kada Ayer zađe u pekinpoovske dimenzije nasilja.

Da sam klinac, THE TAX COLLECTOR bi mi bio jedan od onih kultnih DTV naslova na koje se ložiš dok ne znaš za bolje. Međutim, sam Ayer je tip koji je snimio to bolje, pa zato i dobija strogu ocenu.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.183
Re: The Crippled Corner
« Reply #13717 on: 09-08-2020, 05:41:08 »
Ja sam pročitao jednu kritiku, iz LA Timesa, koja je maltene cela o tome da Tax Collector ne valja jer Ayer koristi/ osnažuje stereotipove o latino gengbengerima i da je to loše, neprihvatljivo itd. Dakle, kritičar se nije bavio ničim drugim po mom sećanju pa se potam, ako i drugi budu se gledali samo iz te woke perspektive, da film ne ostane mrlja na Ayerovom CV-ju iz tog razloga...

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13718 on: 09-08-2020, 05:50:47 »
Taj Woke problem je potpuno bizarno potezati u slučaju Ayera jer je on white dude sa street credom i celu tu latino ekipu je kao što znamo on prvi izbacio u prvi plan na neki način. Ali to su sad te patologije tipa da li je Shia LeBoeuf brownfaceovao a pritom lead u filmu je latino a Shia ne igra latinosa uopšte. Dakle, to je sve bolest mozga. Film naprosto nije dovoljno dobar, produkciono, tehnički, u mnogim segmentima pripovedački i rediteljski i to je sve dovoljno da masu toga dobrog povuče za sobom.

Slične bizarne primedbe bile su na film FORCE OF NATURE u kom Mel Gibson igra rezigniranog penzionisanog crooked copa koji je osvestio svoju mračnu prošlost, želi da se iskupi, u tome uspe i gine (sporedni je lik) i taj zadatak ispunjava briljantno u jednom tankom DTV radu. Elem, i tu nije izostala Woke analiza nečega što je zapravo već osvešćeno.

Ayer po svemu sudeći posle agresivne reakcije na SUICIDE SQUAD pošto-poto biva lovljen u grešci i to one najopasnije vrste - a to je nedovoljan Wokeness.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13719 on: 09-08-2020, 15:12:16 »
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.844
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: The Crippled Corner
« Reply #13720 on: 09-08-2020, 23:39:33 »
HARLOW Gordona Douglasa je jedan od dva biopica o Jean Harlow koji je izašao 1965. godine. Douglasov film je skuplji i ambiciozniji i prošao je bolje iako je izašao kasnije.

Uprkos tome što Douglas ima iskustvo i kao glumac i kao reditelj iz epohe u kojoj je radila Jean Harlow, i nije nimalo naivan oko tog perioda i holivudske prakse, film je gotovo u potpunosti aistoričan.

Mnoga imena su izmenjena, mnogi događaji su fikcionalni, mnogi ljudi i životni događaji su prenaglašeni po značaju - rečju ako želite da naučite nešto o Jean Harlow, ovaj film može biti samo fusnota o tome kako je ona prikazivana na filmu, ali ne i verodostojan izvor.

Međutim, ideja je očigledno bilo da se napravi snažan potboiler, sa erotskim nabojem i posle filma SYLVIA, opet je tu Carroll Baker, Sharon Stone tog vremena, pred Douglasovom kamerom, i u tom smislu, ne može se reći da je ovaj film štedeo Holivud.

Naprotiv, prikazao je Holivud kao korozivno mesto sa seksualnom eksploatacijom mladih glumica, džentlmenskim brakovima između šefova studija i starleta, i prepun je raznih vrsta tenzija, što seksualnih, što poslovnih.

Ako imamo u vidu koliko je 1965. bila ipak blizu vremena u kome su ti ljudi živeli, i neki su još uvek bili prisutni i aktivni, tim pre se HARLOW ne može optužiti da je nešto tematski prećutao.

Pa ipak činjenica je da ovaj film nije bio konkretan u potezanju imena izuzev same Jean Harlow.

Douglasov film lepo izgleda u koloru, veoma je insipiran u rediteljskim rešenjima, a snmanja filmova su naročito rekonstruisana sa ljubavlju. U tom pogledu, kao i u filmu SYLVIA, Douglas pokazuje da se snalazi sa nečim što je A-materijal, iako su verovatno ambicije producenata bile exploitation a ne puna rekonstrukcija.

HARLOW je možda slab biopic ali je sasvim solidan flm u kom je Jean Harlow ako ne verodostojno prikazana a ono iznova fetišizovana.

Ugao gledanja je inače uzet iz biografske knjige koja sama po sebi nije verodostojna jer ju je pisao njen agent pa je samim tim on njen protagonista u veoma velikoj meri.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam