The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Macarena Astorga režirala je film LA CASA DEL CARACOL po romanu i scenariju koji potpisuje Sandra Garcia Nieto. Reč je o horor filmu prijatnog izgleda koji u početku malo evocira uspomenu na Serradora ali do kraja vidimo da je u pitanju jedna prilično dosadna stephenkingovska nebuloza koja ne uspeva da u potpunosti kapitalizuje čak ni vrlo zanimljive lokacije.

LA CASA DEL CARACOL je propuštena prilika premda nije ovde ništa toliko originalno da bismo imali zbog nečega da žalimo.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

 'Predator' 35 Years Later: Producer John Davis Recalls How Cigars, Smoked Salmon Toast and Mayhem Created a Mega Action Franchise

[crippled_avenger]

'Predator' 35 Years Later: Producer John Davis Recalls How Cigars, Smoked Salmon Toast and Mayhem Created a Mega Action Franchise

Epic!

[crippled_avenger]

EXPERIENCE PREFERRED... BUT NOT ESSENTIAL Petera Duffella je energična, svedena i u suštini jednodimenzionalna britanska melodrama o mladoj devojci koja dobija sezonski posao u jednom primorskom hotelu. Autori nas vode iza scene, u kuhinje i spavaonice posluge i prikazuju njihove odnose koji su ponekad intenzivni ali su u suštini sezonski kao i njihov posao.

Zanimljivo je videti film iz 1982. u realističkom ključu koji snima Phil Meheux, kasnije holivudska vedeta, poznat pre svega po saradnji sa Martinom Campbellom čijim je trilerima i akcijašima takođe davao tu patinu realizma.

Nažalost, u kakofoničnoj rediteljskoj koncepciji, osnovna priča glavne junakinje nekako ne uspeva da se razvije. Ideja iza toga mi je jasna. Autori su hteli da nam prikažu isečak života koji ne mora nužno biti melodramski zaokružen. I to su postigli, ali nisam do kraja bio ispunjen time.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jorge Coira je montažer Dani de la Torrea, dakle dolazi iz miljea u kome se zna šta je žanr i suspense. I ovde dobija priliku da režira Luisa Tosara, svakako osnovnog glumca za tu vrstu španskog filma u jednom špijuncu po scenariju prezaposlenog Jorge Guerricaechevarriae.

Guerricaechevarria se malo ofucao u poslednje vreme. Radi i na filmu i na televiziji i njegov potpis ne znači onoliko kao pre a CODIGO EMPERADOR je u polazu zanimljiv a na kraju rutinski film. U njemu misteriozni agent tajne službe radi usput i poslove u kojima rešava privatne probleme za svog šefa, nikada ne doznajemo da li su to "usluge" koje služba čini svojim političkim pokroviteljima/ saradnicima ili šta, a usput se bavi i nekim mejnstrim radom u borbi protiv terorizma.

U tom kolopletu pokazuje slabost, zaljubljuje se u mladu filipinsku služavku poznatog trgovca oružjem - kog ganja po antiterorističkoj liniji - i to mu otežava da bude beskrupulozan kada radi klasične nameštaljke i iznude, uremljenja ljudi za ceo život i sl.

Guerricaechavarria misli da piše svoj CONVERSATION, ali ovo je ipak mnogo pitomiji filim i uprkos tome što Jorge Coira hardverski sve ume da napravi, i sve ovo je dinamično i korektno izvedeno, sa ponekom jako dobrom scenom, stvari ostaju previše kriptične u nekim elementima a kraj ostaje previše melodramatično naivan.

Posle ANTIDISTURBIOSa, španska produkcija nema prava na ovakve gafove. Mimo toga, film je tu i tamo interesantan, Tosara je uvek prijatno videti kad se odvija neki badassery. Sve je to skoro pa kako treba, samo što nije.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Istog dana su izašli DAY SHIFT J.J. Perryja na Netflixu i SECRET HEADQUARTERS Henry Joosta i Ariela Schulmana. Dok je kroz Jamie Foxxa, DAY SHIFT kanalisao nešto njihovog PROJECT POWERa, SECRET HEADQUARTERS je sa ADAM PROJECTom Shawn Levyja - takođe sa Netflixa - delio dečaka Walkera Scobella u glavnoj ulozi i mučni zadah mediokritetstva.

Joost i Schulman nikada nisu bili mediokriteti, čak i za one koji nisu voleli njihove filmove ali su postali u svom prvom punokrvnom major filmu u produkciji Jerry Bruckheimera - iako u odnosu na njega PROJECT POWER deluje skuplje i zrelije u svakom pogledu.

Ovo je B-Bruckheimer, mučni superherojski nus-produkt s decom u glavnoj ulozi, o dečaku koji otkriva - veoma originalno - da mu je tata superheroj i da u svojoj kući ima tajno skrovište i razne gadgete koji ga čine nadmoćnim u borbi.

Međutim, film se ne pretvori ni onda u neku mlaku superherojsku avanturu, pa ni u SPY KIDS već postaje home invasion film kada u tajno skrovište upadaju ljudi koji žele da maznu tatinu opremu, a završava se na školskoj igranci, ako neko uopšte izdrži do kraja.

Joost i Schulman ne donose ništa od onoga po čemu su se izdvajali a to je - u neku ruku - svež rediteljski koncept - atipičan ugao sagledavanja stvari. Ništa. Ovde je sve užasno konvencionalno, mediokritetski, previše je hladno za Amblin, previše je tromo za Marvel.

SECRET HEADQUARTERS je potpuno razumljivo pomeren sa bioskopskog na Paramount + raspored. Ovo je film koji ne zavređuje ozbiljnu promociju koja prati bioskopsku distribuciju.

Čak je i ADAM PROJECT bio bolji.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Harold Becker je jedini eminentni reditelj trilera osamdesetih, pa i devedesetih, za kog se nikada nisam dovoljno ukačio. Tako da sam dosta njegovih filmova i propustio.

Jedan od njih je DOMESTIC DISTURBANCE, triler koji je pisao relativno eminentan čovek sa sjajnim naslovom kao što je JUDGEMENT NIGHT iza sebe. Ipak, ovo što je Becker ovde zakuvao jeste jedan subhitchcockovski ali i subcurtishansonovski domestic triler o uglednom poslovnom čoveku sa misterioznom prošlošću koji postaje očuh sinu glavnog junaka i koga ovaj kreće da brati u besu, i svedoči ubistvu kojim uklanja neprijatnog svedoka iz prošlosti.

Beckerov film je trom, Travolta u glavnoj ulozi je mlak, Vince Vaughn je interesantniji kao negativac ali ipak nema previše vrhunskog materijala za igru. Strukturiran je aljkavo, završnica je zbrzana i sve u svemu, Becker je snimio film ispod svog nivoa, pa i major nivoa, čak i kad je reč o manjim žanrovskim filmovima koji nisu tentpole.

A domestic trileri nekada jesu bili veoma bitan deo repertoara, upravo u danima kada su Joe Ruben i Curtis Hanson od njih pravili blokbastere. Sada je to davna prošlost.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

PORNO PRIČA Aleksandra Jankovića je prvi film koji sam gledao iz bogatog slatea koji su pod etiketom strimera Apollona zakuvali Pink i Telekom Srbija. Karakteristika ovih filmova jeste da ih je inicijalno zamišljeno 52, pa je kasnije taj broj smanjen, i da je svaki imao 150 000 evra keša u budžetu.

Filmove radi nekoliko izvršnih producenata- Slobodan Šuljagić, Petar Pašić, Ivica Vidanović i PORNO PRIČA je deo Šuljagićevog dopirnosa.

Zanimljiv detalj oko ovog filma jeste da je reč o ekranizaciji Borivoja Radakovića koji je meni zanimljiv pisac, između ostalog baš i za ekranizaciju, i da će izaći iste godine kada i prva celovečernja ekranizacija Ferića, a njih dvojicu sam otkrio negde u isto vreme.

Janković je posle debitantskog filma FLEŠBEK u kom je on bio najveća zvezda i gde je njegov rediteljski postupak bio jedina stvar vredna pažnje, snimao mnoge serije, u Srbiji i Hrvatskoj i PORNO PRIČA mu je tek drugi film.

Nažalost, Šuljagićeva izvršna produkcija nije bila optimalan ambijent za njega. Umesto Igora Šuntera koji mu je snimao prvi film dobio je televizijskog snimatelja Zoltana Savina, umesto glumaca koji imaju star power, dobio je glumce koji naprosto nisu zvezde, nisu čak ni glavni glumci inače.

I samim tim, rezultat je jedan film koji izgleda kao neka televizijska stvar iz prošlih vremena, sa protagonistima kojima ozbiljno nedostaje magnetizam.

Kada se na to doda zatvorena situacija u kojoj se junaci nalaze - sve se dešava u jednom stanu - kasir gubinik i njegov drug vodinstalater žele da se afirmišu i obogate snimajući pornić sa prostitutkom i abnormalno "obdarenim" gubitnikom, onda se otvara pitanje da li dobijamo jednu višeslojnu priču koja je na površini seks komedija o snimanju pornića a u drugom sloju socijalna priča i konačno priča o kreaciji, o tome da šta god čovek da radi, pa makar to bio i pornić s gubitnicima, razvija kreativni impuls i uspostavlja odnose iz umetničkog kolektiva ili ćemo dobiti banalnu seks komediju.

Dobili smo ovo drugo, na jednom vizuelno i glumački skromnom nivou, ali isto tako uglavnom profesionalno izvedeno i sa svešću o veoma limitiranim mogućnostima koje su date autoru.

Nažalost, i sama stilizacija je konfuzna. Nema mnogo uslova za nju ali se prostitutka pojavi odevena kao iz MALE NOĆNE MUZIKE. Ne postoji puna kontrola nad svim izražajnim sredstvima, a iz pozorišnog komada koji je Janković režirao sa drugom (i mnogo boljom podelom) i dalje je ostalo dosta teatralnosti ne samo na nivou strukture teksta već i mizanscena.

Za razliku od prvog filma u kom je Janković mogao da se nametne kao zvezda, ovo nije takav projekat. No, ako išta pozitivno ima u ovom projektu, to je opet osećaj da je uradio posao kakav je bilo moguće uraditi u datim okolnostima, ali da ipak neku drugu priliku treba da čeka za povratak u prvu ligu.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

AEIOU - DAS SCHNELLE ALPHABET DER LIEBE režirala je Nicolette Krebitz. U glavnoj ulozi pojavljuje se čuvena, danas već šezdesetogodišnja Sophie Rois i igra propalu glumicu koja počinje da poučava jednog problematičnog momka dikciji a onda se među njima rađa ljubav.

Film međutim nije u užem smislu ljubavni, malo je teže objasniti zapravo i koji je to pristup filmu jer ovde ima i realizma i bajke, i žanra i neke opšte problemske postavke, i iz te konfuzije izlazi delo za koje mogu da pretpostavim da nekome može biti zanimljivo u pojedinim deonicama, ali da teško ikome može biti smisleno u celini.

Nažalost, uprkos tome što Nicolette Krebitz za neke svoje scene misli da su bravura sekvence ni to nije baš tako, premda film jeste u načelu korektno izveden i ispravan.

Prikazan je na berlinskom festivalu 2022. godine.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

David Kapac i Andrija Mardešić su autori koje pratim još od njihovog srednjemetražnog komičnog horora ZAGORSKI SPECIJALITET koji mi se nametnuo u svoje vreme kao zaista ključno ostvarenje savremenog hrvatskog horora, iako se ŠUMA SUMMARUM nametao kao bitniji u javnosti.

Dugo ih nije bilo, vegetirali su po televiziji na nekim nezahtevnim poslovima ali konačni dugometražni debi STRIC sasvim sigurno uvodi njihovu karijeru na jedan viši, što se mene tiče najviši nivo regionalne kinematografije. Štaviše, STRIC je film koji izgleda svetski, i na nivou izvedbe i vođenja priče.

U poetičkom pogledu, STRIC se nadovezuje na Lanthimosa pre svih, ali se sigurno mogu prepoznati uticaji Jordana Peelea, neko vidi i ranog Hanekea, ja ne toliko, ali istovremeno nudi i nešto svoje.

Priča je jednostavna. Tokom osamdesetih, jednu blago disfunkcionalnu porodicu iz unutrašnjosti posećuje stric iz Nemačke. Donosi im darove i autoritet porodičnog patrijarha. A onda počinjemo da shvatamo da njegova poseta za Božić nije baš uobičajena jer se dešava svakog dana i uprkos ambijentu i ponašanju junaka, možda nisu baš osamdesete...

Možda je i ovo preveliko otkriće, ali zaplet nosi zaista još mnogo otkrića i preokreta. Film je u osnovi kamerni, ali priča je jako snažna, gluma cele podele od četiri (i po glumca) je izuzetna, i ono što je najvažnije, u ovako začudnoj priči, razvijamo emociju prema likovima i prema stravi kroz koju prolaze.

Uprkos tome što STRIC nije stricto sensu horor film, pre bih rekao da je crnohumorni triler, utisak koji ostavlja je strava, sa tek pomalo užasa.

Kapac i Mardešić prikazuju junake koji su u začudnoj situaciji i ona je spontano dosta znakovita. Ima ne samo psihološku već i veoma suptilnu ideološku dimenziju i može se čitati i kao neka vrsta društvene kritike. No, to je jako vešto i nenametljivo izvedeno.

Fotografija Miloša Jaćimovića je izuzetna i on doprinosi toj visokoj estetizaciji ovog filma, i potvrđuje se kao jedan od najzanimljivijih srpskih direktora fotografije, naročito jer ovim filmom "proširuje područje borbe".

Miki Manojlović u ulozi Strica ima izazov koji može da ga dobro zabavi, a kao Hrvat se snalazi možda malo slabije nego kod Boba Jelčića u SAM SAMCAT, ali mu je govor uglavnom konzistentan i ne izbacuje nas iz iluzije lika. U poslednjih nekoliko Mikijevih zagrebačkih rola kao u NEKA OSTANE MEĐU NAMA bilo je malo utiska stunt castinga. Ovde to nije slučaj, Miki je organski deo filma.

Goran Bogdan i Ivana Roščić su sjajni kao bračni par koji dočekuje Strica, i Bogdan svoj star power ulaže u zanimljiv lik kom daje specifičnu toplinu.

STRIC je moćan debi i film vredan pažnje u svakom pogledu koji će sasvim sigurno moći da se jednog dana ugradi u reprezentativni uzorak radova sa naših prostora.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

VELKA PREMIERA Miroslava Krobota je slovački film o komičaru koji doživljava opšti životni kolaps pred veliku premijeru svoje kontroverzne autorkse predstave. Ovako sumiran, film deluje bitno smislenije nego što zaista jeste jer je reč o jednoj poptunoj salati od scena bez tačke i zapete, u kojoj je omiljeni format naracije digresija.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Mala analiza svinjske apokalipse tako paradigmatične za naše vreme u kome finansijski izveštaj kompanije na kraju kvartala ima veću važnost od decenija kulture:


How HBO Max Is Recreating The Problem Cartoon Network Was Created To Solve

[crippled_avenger]

Dan Gilroy je posle ogromnog uspeha NIGHTCRAWLERa došao u poziciju kakvu u Holivudu nikada nije imao, negde u ravni svog uspešnijeg brata Tonyja, i krenuo je da pravi filmove koji su čudan spoj studio formule i njene dekonstrukcije, gde na kraju nisam do kraja siguran koliko je to sve namera, a koliko je prosto vezano za stasavanje na studio projektima.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je bio prvi, blaži primer toga, a VELVET BUZZSAW koji je potom usledio je radikalniji. Naime, Dan Gilroy pravi filmove koji su u pojedinim aspektima veoma oslonjeni na holivudske studio formule a u nekim drugim žele da ih prevaziđu. U ovom slučaju ovo je star vehicle, pravljen za Denzela, koji ipak pokušava da stavi karakter u prvi plan, počev od naslova, a da zaplet bude bitan ali sekundaran i da sebi dozvolu neku slobodu u zapletu, u smislu da junak ne mora kroz ceo film imati isti cilj, da ima neke manje i veće transformacije, da ne mora imati konstantnog antagonistu i sl.

I Gilroy to uspeva, međutim sve ono gde odstupa od formule stvara određeni šum, naprosto jer je se u nekim fundamentalnim stvarima previše drži. Otud, ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je "film sa greškom" jer naprosto osećamo tu njegovu raspolućenost, tu borbu formule i njenog zaobilaženja. Međutim, sa Denzelom u glavnoj ulozi, i sporednom ekipom koja ima jak star wattage jer je predvodi Colin Farrell, to nije previše ni bitno.

Kad je Denzel tu, i kad je u ovoj meri posvećen, prija i ono što je formula i ono što je odstupanje od nje i on drži film na okupu, i omogućuje Gilroyu da ubacuje razne zanimljive felšove sa raznih strana i okuša se kao autor nekonvencionalnog pravnog trilera, dakle u žanru koji je njegovog brata izveo u stratosferu sa MICHAEL CLAYTONom.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je manje pretenciozan, a naslovni junak je zanimljiv. Uz odlične losanđeleske lokacije i vibrantnu fotografiju Roberta Elswitta koja uspeva da pronikne u artificijelnost elegantnog miljea advokatskih kancelarija i kostima, Gilroy uspeva da napravi film u kom doduše Denzel više pomaže njemu nego što je obrnuto, iako se to očekuje, ali na kraju priče, ostaje sa filmom vrednim pažnje, pre svega na nivou lika, ali u nekim segmentima i na nivou priče.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. sam gledao u kraćoj verziji, nastaloj za bioskope posle kritika upućenih dužoj koja je imala premijeru na festivalima.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

A FELESEGEM TORTENETE Ildiko Enyedi po romanu Milana Fusta je ljubavni film starog kova koji nažalost izgleda prilično zastarelo, pa taj stari kov pomalo nosi u sebi i nešto anahrono.

Film je snimljen bez milosti prema publici. Traje preko dva i po sata bez ikakvog izrazitog razloga, a fotografija Marcella Reva, Mađara koji inače radi sa Samom Levinsonom je neubedljiva, prazna, šuplja kao i sama atmosfera ovog filma.

U glavnoj ulozi je Gijs Naber, holandski glumac koji uspeva da administrira dva i po sata ovih dešavanja. Glavna partnerka mu je Lea Seydoux, i zaista se gledalac često upita - kako je sve ovo moglo poći naopako?

Ali, očigledno jeste. Kada film koji slika Marcell Rev ispadne tako da ne izgleda dobro, onda lako možemo zamisliti kako su se neke druge stvari mogle otete kontroli.

Film je imao premijeru u Kanu i verovatno je profilisan kao jedan veliki evropski ljubavni film i sa određenim bioskopskim perspektivama. Ono što smo dobili nije veliki već glomazan, nezgrapan film u kom mnogo talentovanih ljudi radi stvari ispod svog nivoa.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

HBO Max and Warner Bros. Discovery seem to be on fire, and that's on purpose

[crippled_avenger]

Posle remek-dela kakvo je bio US i nestvarno uticajnog i uspešnog filma GET OUT, Jordan Peele snima svoj treći film u kome pokazuje da se malo umislio, da je željan da zagrize više nego što može da savlada, ali čak i kada se te dve loše osobine ispolje, i dalje je NOPE jedan veoma zanimljiv i dobar film.

NOPE na nivou premise ima jedan problem koji Jordan Peele prevazilazi formalno ali ne i suštinski. On uspeva da na nivou scenarija opravda kako ovde po treći put konstruiše "zatvorenu situaciju" sa srazmerno malim brojem likova koji su super-uključeni u zaplet ali smeštanje priče u pustu vestern vukojebinu, u ogromnu pustoš neumitno otvara pitanje zašto nema više nekih sporednih likova koji nisu uključeni u zaplet. To je pitanje atmosfere i uprkos tome što Jordan Peele jasno postavlja okolnosti da su usamljeni i fizički usamljeni ljudi na tom prostoru upućeni jedni na druge a ne neke naprosto nisu, gledalac teško pobeđuje taj subjektivni osećaj da je likova malo a fizičkog prostora puno.

Zatim, film sa ovolikim brojem likova, i samo jednim antagonistom sa kojim se suočavaju, ne mora da traje dva sata, sat i po je puna kapa, i uprkos tome što film nije dosadan, samo je komotan s ritmom, odaje utisak preglomaznog. Što opet nije argument, ali utisak moramo pribeležiti.

Konačno, ovde Jordan Peele pravi višeslojnu priču ali za razliku od GET OUT i US u kojima slojeve razlaže na bazi jednostavno postavljenih okolnosti i zapleta, unosi puno elemenata, digresija, detalja, i onda sama priča ima slojeve raznih vremena, raznih formativnih događaja, i u maniru koji sebi može da dopusti Tarantino ide u smeru određenog baroka koji se od Peelea ne očekuje, a po reakcijama dela publike još uvek mu se ni ne prašta.

Uprkos tome što je Peeleovo "iživljavanje" ništa spram onoga koje bi nam Tarantino priredio u odnosu na strukturu, deluje da kod dela publike Jordan mora ipak još malo da se "dokaže" da bi sebi mogao da dozvoli ovu vrstu "It's a about a lot of things" filma.

Konačno, dok su i GET OUT i US doneli nešto zaista sveže, GET OUT ideološki i u načinu iskazivanja ideologije, a US i estetski, i gde su reference bile bitne na mikro nivou, ovde se već slobodno licitira Spielbergom, Shymalanom i Tarantinom.

I zbilja, postoje elementi sve trojice u ovom filmu, ali NOPE meni ipak deluje kao pre svega Peeleov film.

Naime, NOPE je film o identitetu - o crncima koji su wrangleri konja za filmove - zarobljeni u "belačkom miljeu" i "belačkom poslu" koji izumiru, o nekadašnjem detetu glumcu korejskog porekla koje i dalje nije odustalo od showmanshipa, o njihovim prenaglašenim Americana formama šoubiznisa, oličenim u ranču i nižerazrednom vestern zabavnom parku, iako među njima niko nije belac, o vanzemaljskoj pojavi u obliku letećeg tanjira iz pedesetih, koja to možda nije.

Ovo je dakle priča o šou-nastupu spolja i identitetu iznutra, u imaginarijumu koji bismo sigurno mogli sresti kod Spielberga koji voli derutnu Americanu i trashy SF ali nikako u ovoj formi. Iako imamo scenu krvave kiše koju pamtimo iz Spielbergovog WAR OF THE WORLDS, ovde imamo jedan pristup žanru iz karaktera. Lica protagonista prenose mnogo više efekat susreta sa vanzemaljcima nego sami prikazi letećih tanjira. To na neki način vuče na Shymalana koji je poznat po konvencionalnim SF pričama datim iz neočekivane vizure, međutim on je već snimio SIGNS, to smo već videli. I kod Peelea imamo neočekivanu vizuru za blokbaster plus neočekivano ponašanje za junaka koji veliku misteriju drže za sebe koliko god mogu.

Uprkos tome što je Peele želeo da drži koncept ovog filma u tajnosti već je iz trejlera potpuno jasno šta je po sredi i film je manje-više ono što ste mislili da jeste, osim kada na nekim manjim nivoima priče donosi preokrete. Ali ono gde je definitivno svoj jeste vezanost za Peelea za karaktere i nekarakteristično prikazivanje bioskopskog spektakla iz vizure koja ne daje blokbasterski money shot - iako je film vrlo atraktivan, uostalom slikao ga je Hoyte Van Hoytema, a u samom filmu NLO pokušava da zabeleži iskusni stari snimatelj na filmskoj traci.

Jordan Peele je sebi svakako ovde uzeo dosta slobode, rad je da čačne sfere meta- filma, i što se mene tiče, ima prava na to. Neko doduše misli da još nema. Ali, to je sad već individualna stvar.

Uprkos tome što NOPE ne mogu da preporučim onako samouvereno kao US jer remek-delo svakako nije, čini mi se da svako ko voli zanimljiv film treba da ga pogleda jer imamo velikog autora koji proba da izvede nešto zanimljivo, a to uvek treba videti.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Dmitro Suholitki-Sobčuk u ukrajinskom filmu PAMFIR kombinuje socijalnu melodramu i kriminalistički film, u priči o junaku koji posle izlaska iz zatvora dolazi kući i kreće iznova da se bavio švercom kako bi malo stao na noge u finansijskom pogledu.

Celokupna okolina je umešana u šverc i na neki način parazitira na njemu, ali se isto tako i izmiče kako joj odgovara kada krenu nevolje.

Manje-više sve to smo videli i ranije ali Suholitki-Sobčuk svemu daje jednu specifičnu propulzivnost, jednu fluidnost forme delimično datu i kroz fluidnost pokreta kamere koji pomeraju pogled gledalaca u neočekivanim smerovima i sa jednog događaja i ambijenta na drugi.

Film donosi malu a dobrodošlu promenu u odnosu na estetiku ovog tipa istočnoevropskog filma. Premijerno je prikazan na ovogodišnjem kanskom festivalu na kom bi se možda našao i da nije bilo ruske agresije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SLOVO Beate Parkanove je pretenciozan i priglup češki film o doživljajima jednog dosadno pretencioznog varoškog notara i Partijaca koji u sezoni 1968/1969. žele da ga privuku u svoju ekipu a on ne bi. Ideja rediteljke je da nam prikaže život tih junaka tako što se bavi svim drugim stvarima sem Partije, iako je taj moralni stav spram okupirane zemlje ipak neki osnovni argument, rezultira jednim monotonim filmom tako nekim trivijalnim stvarima povremeno filovanim jako dramatičnim scenama o pritiscima.


Ako su želeli da prikažu "običan" život u kom tema partije i dileme nije u prvom planu ali je sveprisutna - nisu uspeli jer u većini scena nema ničega, samo dugi i sterilno komponovani i još sterilnije osvetljeni kadrovi sa nekim besmislenim dijalozima ni o čemu bitnom, bez tačke i zapete, i film koji zaživi samo onda kad se zapravo dešava neki pritisak na junaka.


Sve u svemu, ovo je čudan promašaj zbog samog postupka koji pokušava da bude spontan i "životan" a u stvari je kranje artificijelan.


* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SZELID potpisuju Laszlo Csuja i Anna Nemes. Reč je o melodrami smeštenoj u svet bodibildinga u kojoj takmičarka da bi otišla na svetsku smotru počinje da radi kao escort u agenciji specijalizovanoj za bildere.

Csuja i Nemes prave nekoliko veoma uspešnih manevara u ovom filmu. Pre svega, ni od čega što se dešava ne prave big deal čime čuvaju dostojanstvo svojih junaka i ne guraju ih u patetiku iako je njihova egzistencija zastrašujuća i kad im ide dobro pa se rokaju steroidima i kad im ide loše pa rade kao eskorti jer ne mogu da ih kupe.

Život junaka uspeva da dobije almodovarovski ton gde se neobičan način života prikazuje kao nešto sasvim normalno, iako sam film nije ni po čemu almodovarovski pa i onda kada skrene u melodramski eksces sprovodi ga diskretno.

Eszter Csonka je bodibilderka ali se odlično snašla u emotivno jednostavnoj ulozi koju igra vrlo ubedljivo čineći naravno svojim grotesknim telom okosnicu filma.

SZELID je u suštini konvencionalan u postupku ali ekscentričan u postavci i tako ovaj u osnovi "mali" zahvat uspeva da se nametne kao nešto bitno.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Evo, jurim Szelid po internetu, ovo zvuči kao film koji je moja podsvest snimila dok nisam obraćao pažnju.

[crippled_avenger]

Mehmete,


Tvojim mukama je kraj.

[Meho Krljic]

Hvaljen Isus i svi sveti. Film sam skinuo al titla nigde. Ako ovo tvoje znači da se pojavio pristojan titl, egzaltiran sam.

[crippled_avenger]

Hvaljen Isus i svi sveti. Film sam skinuo al titla nigde. Ako ovo tvoje znači da se pojavio pristojan titl, egzaltiran sam.

Proveri mejl na britanskom Yahoo.

[Meho Krljic]

Proverio, zahvalio, ČOVEK SI.

[crippled_avenger]

Joel Silver je producent koji nije imao mnogo sreće sa komedijama iako je producirao neke antologijske naslove ovog žanra kao što je PROJECT X Nime Nourizadeha u produkciji Todda Phillipsa.

FRED CLAUS je nažalost jedna od komedija koje nose Silverov pečat neuspele komedije. Film je skup, u pogledu fizičke produkcije veoma ambiciozan, sa vodećim komičarima i karakterim glumcima u glavnim ulogama ali rezultat je prosto neuspeo. Niz ovakvih komedija Silver ima u svojoj filmografiji.

Ovog puta na istom zadatku našli su se tada najaktuelniji komičar, inače karakterni glumac sa smislom za humor - Vince Vaughn, oskarovac Paul Giamatti, još jedan osvajač Kevin Spacey, a u ulozi majke takođe dobitnica Kathy Bates. Ima tu još bitnih imena, a režira David Dobkin - jedan od fundamentalno najdarovitijih i najosposobljenijih reditelja komedija - dakle čovek koji ume da ispriča priču.

Scenario je napisao Dan Fogelman, majstor vrhunski skrojenih high concept skriptova koji ponekad dostignu ozbiljne domete kao u slučaju filma CRAZY STUPID LOVE, ali najčešće nisu iako se dok gledate ne možete ne diviti formalnoj preciznosti zamisli.

Takav je i FRED CLAUS - scenario je jako dobro postavljen, jako vešto napisan i dobro zamišljen, ali film je prosto nekako krut, iako nije predug, ima viškova, a u nekim segmentima opet pa neočekivanih manjkova, svega ima samo nekako nema onog punog gasa.

Vince Vaughn je odličan, ali opet nekako ne onom nivou na kome može da bude.

Sve je nekako nadomak da bude tu i da FRED CLAUS postane praznični klasik ali nije.

Dobkin kao reditelj pravi nekoliko grešaka, prvo kreće iz spoja povišenog realizma i odlaska u svet bajki i Deda Mraza i taj kontrast nedovoljno akcentuje. Dosta objekata su fizički realni, sagrađeni u studiju ali nekako ne postiže taj neki lived-in kvalitet kakav recimo imamo u FATMANu, i na kraju nalazimo se na ničijoj zemlji između bajke i dekonstrukcije.

Elfovi su urađeni dosta čudno, efektom umanjivanja glumaca ali i dodavanjem njihovog lika na druga manja tela i to opet nekako nije ni ubedljivo, nije ni smešno, nije ni maštovito.

Dobkin konačno u režiji nažalost ne uspeva da priča priču već mahom samo obuhvata glumce i ne mnogo više od toga. Stoga, FRED CLAUS je u pogledu stilizacije kompleksan ali egzekucija na onako visokom nivou koji se od Dobkina traži.

Činjenica da film nadomak prazničnog klasika, sugeriše da u njemu ima mnogo toga dobrog, pa čak da je i ovakav prijatan za gledanje i sasvim dinamičan. Međutim, neki sastojci su proradili blaže nego što treba, drugi nisu proradili uopšte i rezultat je pristojan film bez harizme a na kraju i rezultata blokbastera.

Čak mi se čini da i ta dilema da li je film bio dovoljno "mračan" i dovoljno "prljav" ili je trebalo više nije zapravo ključna. Film sasvim dovoljno nudi Vaughnove kanonske persone nasuprot prazničnih tropa, međutim, ovde se mnogo toga što treba nije desilo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sofia Coppola je snimila THE BEGUILED sasvim sigurno kao novu ekranizaciju romana a ne kao rimejk Siegelovog remek-dela. Thomas P. Cullinan je imao sreću sa Siegelom, a nešto manje sa Coppolom. Premda za ovaj film možemo reći da traći vrhunsku glumačku podelu gde Colin Farrell igra Eastwooda a ženske likove Nicole Kidman, Kirsten Dunst i Elle Fanning, i da je ravan, lišen dinamike, sa mnogo manje priče od Siegelovog, kritika ga je začuđujuće milostivo prihvatila. U tom pogledu, uprkos tome što se dve ekranizacije zaista ne mogu porediti po kvalitetu i dometima, Cullinan je dobio barem u formalnom smislu dva uvažena filma po svom romanu.

Naravno, ne možemo očekivati da Sofia Coppola snimi film kao Siegel, niti to treba da se očekuje, ali njen film je nažalost jedno veliko ništa i u njemu zapravo ni osnovni dramski konflikti ne uspevaju da zažive.

To je jedna svedena slikovnica sa sjajnim glumcima koji nemaju neku priliku da zaigraju, ali eto, vremena se menjaju, i to se danas isto računa kao zanimljiv i uzbudljiv film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Antoine Fuqua snimio je rimejk danskog filma DEN SKYLDIGE a scenario je adaptirao Nic Pizzolatto. U suštini, u odnosu na danski film sve je ista meta isto odstojanje samo što kod Fuque imamo prenaglašenu priču o ličnom iskupljenju i par fleševa sa terena koje valjda zamišlja glavni junak, kojih posle više nema, čime ipak razbija kamernu strukturu.

Pizzolatto briljira u nekim dark karakterizacijama ali THE GUILTY je sigurno utemeljen u klišetiziranosti, i solidna ali već očekivana igra Jakea Gyllenhaala koji sve konce drži u rukama ali ne podiže sve ovo na neki viši nivo nego što je bilo kod Danaca, izuzev što propovedništvo nove postavke ne prigušuje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

AVA Tatea Taylora je neobično sveden i naivan akcioni triler o plaćenim ubicama, surovo zarobljen na opštim mestima, drugačiji od ostalih po tome što u njemu glume velike zvezde.

Jessica Chastain igra glavnu ulogu. Njenog zeta igra Common, dobrog šefa John Malkovich, zlog šefa Colin Farrell a u relativno inspirisanom metafilmskom kastingu majka je Geena Davis koja je odigrala glavnu ulogu u LONG KISS GOODNIGHT i bila ubica koja se okreće protiv svojih gazda.

Neko će se upitati šta je to privuklo ove glumce pa i samog Tatea koji nije sad neko ime, ali bio je u nekoj award-bait priči pre manje od deset godina, i pošto budžet deluje skromno, zaista je teško utvrditi.

Scenario je sveden, naivan, passe na svakom nivou, nema čak ni onu surovu svedenost kao recimo što je imao Soderberghov HAYWIRE, već je prosto oskudan, a sve što se u njemu desi je kliše.

Egzekucija je osrednja. Jeff Imada je bio zadužen za tuče i podseća nas da je on radio i BOURNE SUPREMACY ali ono što je tada bilo novo više nije, a ono što je tamo bilo dobro ovde nije postignuto.

Dakle, AVA je jedno letargično B-filmsko iskustvo u kom gledalac neuspešno traga šta je to privuklo sve ove ljude da se tu pojave ali odgovor je nemoguće naći jer odgovora nema.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Lanthimosov THE LOBSTER sam probao da gledam davnih dana, kada je DOGTOOTH bio all the rage i stao sam na pola, i sad sam odlučio da ga u celosti repriziram.

Šta reći sem da sam u stvari stao na najboljem delu filma i da druga polovina donosi jednu potpunu nebulozu koja je intelektualno na nivou srednješkolske priredbe koju režira najpretenciozniji učenik nadahnut nadrealizmom.

Već u sledećem filmu Lanthimos se konsolidovao ali svoj anglofoni debi je uprkos sjajnoj glumačkoj podeli naprosto bacio u otpatke time što nije istrajao u svojoj premisi nego je potonuo u neku besmislenu psihologizaciju ali i patologizaciju jedne dramski potentne situacije koja nudi prostor za apsurd.

Lanthimos je reditelj koji se vodi situacijama. On uvek polazi iz situacije i onda je nadgrađuje time što joj prilazi delom hladno racionalno a delom sa nekim komičnim, često nadrealističkim ukrasima. Ovde međutim, samo u prvoj polovini ima taj postupak, i to sa pretezanjem na stranu nadrealizma a u drugoj se sve gubi u jednoj intelektualnoj i pripovedačkoj salati.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Imao sam određena očekivanja od filma HONK FOR JESUS. SAVE YOUR SOUL jer je prikazan na Sundanceu gde ga je otkupio Jordan Peele. Ovaj film je možda mockumentarac, možda neka hibridna forma u kojoj imamo i mockumentary konvenciju ali i klasičnu naraciju, nisam sasvim siguran, ali ono što znam to je da premisa o bračnom paru mega church milionera koji žele da se oporave od seks skandala i iznova vrate evangelističkom delovanju ne može da izdrži sat i po trajanja.

Regina Hall i Sterling K. Brown su sjajni glumci ali nemaju dovoljno materijala da se sat i po eksponiraju u ovako nečemu.

Nažalost, ni ideja kad je bila izvedena u formi kratkog filma, a tako je sve ovo krenulo, nije bila naročito duboka ali bar nije bilo prostora da se sasvim razotkrije i bilo je duhovito. Ovo sve inače pokušava da bude i nekakva crna komedija, ali od toga nažalost, nema ništa.

Promašaj.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam TIGERLAND Joela Schumachera koji je u vreme izlaska 2000. godine zaista delovao kao osveženje, sirov film o obuci vojnika za Vijetnamski i rat i laganom sukobu, i malom ratu, mikro eskalaciji koja izbija između njih.

Colin Farrell igra Bozza, figuru koja kao da je krojena po R.P. McMurphyju iz ONE FLEW... dakle svojeglavog pravednika koji je mobilisan ali ni u vojnoj obuci profilisanoj da regrutu slomije volju ne gubi spremnost da pravi nevolje i remeti ustaljeni red. Prenosi deo svoje energije i na druge regrute ali među onim koji su konzervativniji stvara nemir.

Schumacherov rediteljski postupak pokušava da evocira sedamdesete ali kroz savremenu tehniku, dakle dosta pokreta kamere, agresivna montaža, sirova fotografija bez mnogo estetizacije, atmosfera delom podseća na SOUTHERN COMFORT, svakako više nego na FULL METAL JACKET.

Ovaj film svakako nikada neće ući u neki izbor najboljih filmova o Vijetnamskom ratu, to je uostalom specifična niša koja je definisala estetiku ratnog filma koji osuđuje rat čak i kad se bavi bitkama. Neće se naći ni u izboru najboljih filmova o vojnoj obuci.

Ali, i kao jedno i drugo, i kao studija karaktera, ovo je uspešno ostvarenje koje je veoma dobro ostarilo.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jacques Audiard je svoj prvi scenaristički credit dobio sa 22 godine kao jedan od dvojice adaptatora romana Alain Yves Beaujoura u režiji i sa dijalozima njegovog oca Michela, inače pre svega poznatog kao scenariste.

Na sledeći potpis, ponovo u saradnji sa ocem, Audiard će sačekati celih sedam godina iako ne možemo reći da je on jedini kriv što je ovo slab film. A film jeste slab. Kreće od zanimljive premise, tri lopova upadaju na parti koji organizuje bogataš kog žele da opljačkaju a onda se ispostavlja da on ima novac u banci i jedino ih može isplatiti čekom te svi čekaju ponedeljak kad prorade banke.

Lopovi tako moraju da provedu dan i noć sa bogatašem i njegovim razmaženim društvom koje ih postepeno dovodi do ludila i uči da je skuplja dara nego mera.

Ako izuzmemo kriminalistički aspekt, a on je samo u premisi i nije presudno bitan, ovo je film, a bilo je takvih dosta u ranoj scenarističkoj fazi velikog autora u kom on nije ni blizu poetici koju će formirati i forsirati praktično od svog prvog filma.

Period koji je Audiard proveo u svetu francuske komercijalne komedije nije kratak i ovaj prvi naslov mu je doneo neke kontakte sa kojima će i kasnije sarađivati u svojoj nekanonskoj fazi kakav je Bernard Blier recimo.

Tačno dvadeset godina nakon ovog scenarističkog debija, Audiard će napisati i režirati svoj pravi punokrvni debi i brzo se nametnuti kao jedan od najuzbudljivijih francuskih autora.

[crippled_avenger]

Nikada neću razumeti potrebu studija Disney da snima igrane rimejkove, maltene rekonstrukcije, svojih animiranih remek-dela, ali eto barem im se možemo zahvaliti što smo u sklopu tog trenda dobili novi film Roberta Zemeckisa.

Zemeckisov igrani PINOCCHIO je velikim delom verna replika animiranog klasika, a opet, u nekim aspektima, pre svega na kraju se od njega dosta razlikuje.

Isto tako, ono što je u animiranom umelo da bude slatka pustolovina kod Zemeckisa dobija intencionalno mračne tonove, delom zbog njegove sklonosti tom žanru, delom zato što bajke u igranoj verziji dobijaju novi predznak koji se ublažava crtežom.

Sam lik Pinocchia ima fakturu drvenog lutka ali nema uncanny valley efekta, on uspeva da probudi emociju i film kako odmiče i kako ulazi u sve frenetičniji ritam, i postaje bogatiji akcijom, tako postaje i sve emotivniji.

PINOCCHIO je zanimljivo sveden u broju likova. Ima masovnih scena ali ovo je film Pinocchijevog suočavanja sa svetom, često više baziran na nečemu što je u pogledu narativne tehnike očekivano ali u pogledu realizacije vrlo složeno - a to je njegov krupni plan.

Glavni narativni pokretač je Jiminy Cricket u insipirisanoj vokalnoj izvedbi Josepha Gordon-Levitta koji probija četvrti zid i omogućuje da se priča izvede u svom pustolovnom zamahu Collodijeve zamisli ali i realizacije starih Disneyevih pisaca koje Zemeckis i Weitz kao scenaristi delimično osavremenjuju, a najveću intervenciju ostavljaju za kraj.

Tom Hanks kao Geppetto donosi humani star power u film ali njega ovde nema previše, i on postavlja osnov tog kamernog tona u početku gde Zemeckis isprobava odnos živih i animiranih likova, iskazuje samoću i elegičnost glavnog junaka i postavlja arhaizirani ton bajke.

Ako taj uvod deluje kao da Zemeckis snima arhaičan film, ne treba da brinete, do kraja filma imamo najmanje dva set-piecea u kojima pokazuje da može da orkestrira masu dešavanja bolje nego iko.

Generalno, ovde je sve set-piece, vizuelni postupak je propulzivan i često se konvencionalan plan lako izvrgne u neki zanimljivi pokret sa digitalnim intervencijama, sa puno detalja, u tekstu i ambijentima.

Ono što PINOCCHIO duguje Collodiju i originalnom animiranom filmu jeste i najveća stega koja opterećuje film. Pevačke numere su uzbudljive ali nisu onoliko naglašene koliko bi se očekivalo i rekao bih da je Zemeckis - koliko god ih dobro realizovao - u njima pravio kompromis i ne akcentuje ih dovoljno.

PINOCCHIO na kraju uspeva da proizvede emociju. No, uprkos tome što nije reč o tipičnom mejnstrim proizvodu u postupku, i uprkos što je reč o filmu velikog majstora, zašto se radi to što se radi nije opravdano.

Zanimljivo je ipak na meta-filmskom nivou to da je Zemeckis nedavno sa Hanksom radio film FINCH u kom on ima svog "lutka", androida koji usled usamljenosti čoveka postaje humaniji nego što se očekivalo, kao i tema eksploatacije lutka kog je stvorio njegov lik čime se delimično bavi i ELVIS.

Zanimljivo je i pojavljivanje Pleasure Islanda kao proto zabavnog parka u Disneyevom filmu i njegov dijaboličan horor prikaz. Doduše, osuda zabavljačkog sektora prisutna je i kod Burton u DUMBOu.

Dakle, ima ovde itekako detalja za stariju publiku, a kad Zemeckis režira ima šta da se vidi. Samo nije jasno zašto.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

JFK REVISITED: THROUGH THE LOOKING GLASS je dokumentarni film Olivera Stonea u kome rekapitulira slučaj ubistva Johna Kennedya i nadovezuje se na svoje igrano remek-delo koje je izmenilo tok istorije filma ali je i omasovilo uverenje da Lee Harvey Oswald nije ubica i da iza ovog atentata stoji sveprožimajuća zavera "duboke države". JFK je film sa globalnim domašajem, ali ne samo da zahvaljujući njemu čitav svet zna da jedan od globalno omiljenih američkih predsednika nije ubijen onako kako tvrdi američki establišment već je otvorio iznova i neke istrage u Americi, omogućivši pristup arhivama pre njihovog propisnog otvaranja 2029. godine.

JFK REVISITED donosi izuzetno bogat arhivski materijal, a to bogatstvo je čudesno. Jako mnogo video zapisa postoji, mnogi argumenti su zaiste potkrepljeni kako slikama tako i snimcima, a sagovornici su kako istoričari tako i nezavisni istraživači koji su bili spremni da urone u dva miliona stranica materijala.

JFK REVISITED se bavi trima temama. Prvo je dokazivanje kroz obdukcione nalaze i kroz opisane okolnosti zločina da Lee Harvey Oswald nije ubica ili da barem nije jedini pucač, kao i da je obdukcija falsifikovana kako bi se njeni rezultati prilagodili narativu koji je FBI definisao. A možda čak tu definiciju napravio i pre ubistva.

Zatim se objašnjava ko je Lee Harvey Oswald i na koji način je povezan sa američkim službama bezbednosti i o kakvom se čoveku radi što je FBI pa i CIA nekako prenebregla, ponašajući se kao da on u stvari njima nije poznat kao bilo kakva pretnja i sumnjivo lice.

I konačno, film slaže pretpostavku čime se Kennedy zamerio "dubokoj državi" i to je manje više razrada onoga iz antologijske scene sa Donaldom Sutherlandom iz JFK. Meta-filmski momenat je da u dokumentarcu ponovo Sutherland daje glas za tu naraciju.

Oliver Stone je prisutan i lično kao sagovornik i posetilac nekih lokacija ali film je mahom sačinjen od arhive i verbalnih svedočanstava.

Sam JFK REVISITED odlazi par koraka dalje od JFK ali manje-više sve ovo su teme koje je obradio Garrisonov proces i Stoneov igrani film. Međutim, ko je raspoložen da iznova uđe u ovaj rabbit hole, može, ovo je dobro podmazana mašina, i svi znaju šta rade.

Ono što je jako interesantno iz naše vizure jeste dalekosežan uticaj igranog filma JFK i njegovog pogleda na atentat koji maltene iznova mi proživljavamo već skoro dvadeset godina sa ubistvom Zorana Đinđića. Ovde je samo "Treći metak" zamenio "magični metak" izvađen iz senatorove butine, i prisutne su slične nedoumice oko same fizike ubistva, sumnje da postoje druge ubice, neobjašnjive greške u istrazi ili aljkavosti u forenzici, nedopustivi propusti obezbeđenja i zavera duboke države. Maltene, moguće je napraviti beat by beat rimejk JFK samo sa našim protagonistima.

Kakve su veze između igranog JFKa i konstituisanja narativa teško je reći, možda je samo taj film bio dobar udžbenik na koje detalje treba obratiti pažnju, ali činjenica je da kada se sve preselilo u medije, imaginarij tog filma utiče na ponašanje samih protagonista.

U tom smislu je zanimljivo kako se igrani film i dokumentarni prožimaju, a kako mi s druge strane to povezujemo sa nekim istorijskim događajima, i to je zanimljiva integracija popularne kulture bazirane na istoriji sa narativima o nekim kasnijim događajima.

JFK i njegov dokumentarni bonus stoga i danas imaju svoje mesto. Jedina je razlika što JFK REVISITED ipak nije ni približno bitan film u estetskom i generalno kulturnom pogledu kao igrenjak koji je u svoje vreme bio trijumf u svakom pogledu pa i blokbaster dok je dokumentarac završio na Showtimeu.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MY SON HUNTER je crowdfundovani film o aferama Huntera Bidena koji su proizveli Phelim Macaleer i Ann McElhinney, bračni par konzervativnih blogera i publicista koji su već snimali i dokumentarce ali i igrenjake po sličnom produkcionom principu. Njihov igrani film o suđenju aborcionisti Kermitu Gosnellu u režiji otvorenog konzervativca među glumcima Nicka Searcyja, mogao je biti pristojno televizijsko ostvarenje da u ključnim momentima nije probijao otvoreni propagandni i pristrasni stav gde je priča o nepropisnim abortusima zloupotrebljena da se potkače i oni "ispravni".

MY SON HUNTER je sniman u Srbiji, sa idejom da se uz dozu satire ali i rekonstrukcije dešavanja i njihove atmosfere nekako postigne isti efekat kao u sličnim projektima koje je pravila liberalna scena i levica.

Filmovi koji reaguju na dnevnopolitičke događaje i dalje su trend a ceo talas je krenuo pre skoro dve decenije. Prvo je Peter Morgan napisao seriju bioskopskih i televizijskih filmova o karijeri Tony Blaira dok je on još koliko-toliko bio aktuelan političar i tu se proslavio Michael Sheen. Potom, tu štafetu preuzimaju scenariji Jamesa Grahama kao što su COALITION i BREXIT: THE UNCIVIL WAR u kojima se obrađuju skorašnji događaji kao što je koaliciji Liberalnih demokrata sa Torijevicma Davida Camerona i britanski referendum o izlasku iz EU.

Oliver Stone je pred izbore 2008. napravio film W. o Bushu Junioru koji je satirično gledao na njegovu vladavinu i ličnost u širem smislu. Kasnije je McKay snimio VICE o Dicku Cheneyu, a sličnu karikaturalnost u istorijskim okolnostima gaji i Sorentino u IL DIVOu a kasnije i u diptihu o Berlusconiju.

Slično brzu reakciju ponudili su i televizijski filmovi Jaya Roacha napravljeni za HBO kao što su RECOUNT i GAME CHANGE.

U tom smislu, MY SON HUNTER iako deluje kao ekstravagantan pokušaj dnevnopolitičke propagande u stvari se nadovezuje na veoma aktivnu produkciju istinitih priča, često sa satiričnom oštricom u kojima se obrađuju aktuelini ili bar jučerašnji događaji.

Karikaturalniji nego što je to bio W., ovaj film, u režiji kultnog epizodiste Roberta Davija, pokušava da ocrni Bidenove na više nivoa. Prvo želi da razotkrije njihova razna poslovanja sa sumnjivim partnerima, zatim da naglasi kako su neki od njih u stvari neprijatelji Amerike, dakle Kinezi, ali da pre svega ocrni njihov karakter. Hunter Biden je prikazan kao traumatizovan mlad čovek, žrtva teškog detinjstva i porodičnih okolnosti koje su pospešivale njegove slabosti, što ga na kraju vodi u politoksikomaniju dok je Joe Biden prikazan kao tipičan pokvarenjak na visokoj funkciji, pohlepan, lišen emocija sem straha od gubitka vlasti, ubeđen da mu sve pripada, manje pustopašan od sina utoliko što je pokvaren na duže staze i ne želi kratkoročnu kompromitaciju.

Laurence Fox, inače sin poznatog britanskog karakternog glumca i epizodiste Jamesa Foxa, krenuo je sasvim solidno u svojoj karijeri, igrao čak i Princa Charlesa koji je bio enfant terrible britanske Krune u jednom trenutku, ali je Huntera zaigrao u vrlo specifičnom periodu. Naime, Fox je praktično poništen u britanskoj industriji kada je počeo da iznosi kontroverzne političke stavove i čak osnovao svoju stranku Reclaim, kroz koju danas više dolazi u medije nego preko glume.

Foxov otac, poznati britanski karakterni glumac i epizodista James Fox takođe je imao pauzu u karijeri kada je pošao putem verskog fanatizma ali posle se vratio. Kod sina, međutim, povratak će ići malo teže i to je šteta, Laurence Fox sa velikom energijom i posvećenošću prilazi liku Huntera Bidena i njegova gluma drži ovaj film na okupu.

John James kog znamo kao Jeffa Colbyja iz serije DYNASTY u ulozi Joea je mnogo jednodimenzionalniji, ali i on to što je odlučio da igra uspeva da izvede. Dočim, Gina Carano, objektivno najveća zvezda u ovom filmu ima najslabiju ulogu. Lišena akcionih zadataka, bez borbe, teško se snalazi u ulozi telohraniteljke koja je istovremeno i narator i najčešće probija "četvrti zid".

Da je priča bila fokusirana samo na Bidena bila bi mnogo bolja, ali producenti očigledno zahtevaju da se zahvati sve što ih nervira u našem svetu, pa su potkačili i niz sporednih tema devalvirajući sve u jednu rasplinutu kritiku. Veliku slobodu koju je dobio samim konceptom gde film ima priču, i prati likove u konvencionalnom maniru ali je naracija pomognuta direktnim obraćanjem publici i svim mogućim intervencijama kojih se ne bi libio McKay kao što su animacija, vremenski skokovi, oniričke scene, reditelj ne uspeva da iskoristi, i umesto da napravi celinu koja u sat i po uspeva da upakuje priče za tri sata, na kraju ima oskudicu u pogledu radnje i dosta ponavljanja.

Uprkos tome što se za film ne može reći da je sasvim nevešt, jasno je da dva i po miliona dolara navodno skupljenih crowdfundingom nisu završila na ekranu, naime u Srbiji za te pare mogao da se snimi film koji izgleda bitno bolje od ovog. Scenografija, atmosfera i generalni vizuelni utisak filma su na donjoj granici savremene srpske televizije, na nekom minimumu potrebnom za streaming platforme, i daleko od čak i najmanje uspelih radova nastalih na suprotnoj strani.

Dok je kritika mahom ignorisala suštinski apolitične i zapravo prilično solidne filmove koje pravi Daily Wire za svoj striming servis, nije slučajno da je ovaj film pušten na Breitbartu prigrljen od liberalne kritike koja u njemu nalazi jako puno materijala za iživljavanje. I činjenica je - za ovaj film bi se lako moglo reći da je false flag operacija, delo koje su podmetnule Demokrate da bi pokazale kako MAGA milje nije u stanju da snimi čak ni pristojan film. To nije sasvim tačno kako pokazuje Daily Wire ali MY SON HUNTER jeste idealan primer da se pokaže da jeste.

Ono što je ipak zanimljivo u ovom filmu jeste doza cinizma koja karakteriše MAGA pokret. Naime, film nije suštinski razvratan, ali svakako nije prilagođen porodičnim vrednostima koje bi se očekivale od nečega što konzervativci treba da puste na ekrane u svojim domovima. Naravno, Hunterova biografija određuje mnogo toga, seks i droga su bitan deo njegove kako privatne tako i javne delatnosti, ne može se to zanemariti i u mnogo navrata autori uzimaju da se prilično zezaju s tim. Ipak, takvi sadržaji će verovatno biti prepreka da film postigne svoju maksimalnu gledanost među konzervativcima kojima je čak i psovanje u izvanrednom FATHER STUu smetalo.

McAleer i McElhinney su verovatno već zadovoljni ovim filmom. Strpali su - sva je prilika - deo crowdfundinga u džep a reakcije mejsntrim štampe pogoduju njihovim histrioničnim ličnostima da ne kažem egzibicionizmu. S druge strane, uprkos korišćenju nekih "modernijih" tehnika, MY SON HUNTER nije inovativniji od nečega što u mejnstrimu odavno radi Scorsese a neuspešno pokušava da apdejtuje McKay, i u tom smislu oni mogu biti zadovoljni time što su se izrazili u konvencionalnom formatu angažovanog biopica pa makar ne dobacivali ni blizu nekih od tih ostvarenja.

Međutim, čini se da bi možda veći efekat mogao imati neki umetnički izazovniji ili zanimljiviji film, a preko reditelja Roberta Davija pada mi na pamet jedan mockumentarac u kom se on pojavio - THE NOVEMBER MEN čuvenog Paula Williamsa u kom levičar reditelj razmatra zašto levica ne vrši uspešne političke atentate na američke predsednike i onda istražujući mogućnost kako bi bilo moguće ubiti Busha postaje deo prave zavere za tako nešto. Sigurno je da bi tako neki film koji bi zaintrigirao i ljubitelje filma imao mnogo više svrhe od ostvarenja koje u najboljem slučaju može da služi kao surogat ozbiljnog filma za publiku koju nervira Holivud. Naprosto, iz umetničko-zanatsko-logističkih razloga ovi ljudi nisu dorasli snimanju bilo čega što replicira Holivudu, osim gledano baš iz daljine.

No, ideja kopivudskog postupka je mnogo upornija od borbe za originalnost. Postoji nešto privlačno u pokušajima da se snimi nešto što liči na Holivud. Postoji nešto i u samim autorima i u producentima što ih vuče u pravcu pokušaja da snime takav tip filma iako je od početka osuđen na neuspeh. S druge strane opet, čak i slab film snimljen po dramaturškom i vizuelnom modelu koji možemo kolokvijalno nazvati holivudskim kod dela publike izaziva veći subjektivni osećaj "pogledanog filma" od recimo nekog originalno koncipiranog i stilski prilagođenog dela sa drugim pristupom.

Imamo ovde tipičan slučaj pokušaja da se tema obradi na način koji joj je priličio u nekim ranijim slučajevima. Ako je Son of a Bush obrađen u filmu kao što je W. onda se i o Bidenovom sinu mora snimiti film tog tipa, iako reditelj Stoneove veštine i poznavanja teme nije dostupan. No, bar mi u Srbiji najbolje znamo kako veličina istorijskog događaja silom mora biti praćene "veličinom" filma, barem po freskama kojima nas je do danas počastio FCS na svom specijalizovanom konkursu.

Konačno, možda je to opet srpski sindrom - u ovom filmu nisam zapazio ništa naročito ekskluzivno o Bidenu, a teško da će išta od toga biti novost za Breitbartove pretplatnike koji se isključivo bave tim uglom posmatranja. Kako u umetničkom pogledu ovo igranje Stonea, McKaya ili Sorentina nema potencijala za crossover tako sasvim sigurno ova "sakrivena" istina teško da će doći do onih koji se njom ne bave po ceo dan.

No, interesovanje ruskih medija za MY SON HUNTER pokazuje da bi ovaj film možda mogao imati neki internacionalni život i obradovati one van SAD koji se na sličan način bave Bidenovim likom i delom. Recimo, zanimljivo je da li će u Srbiji, zemlji koju je Biden na poseban način osakatio, ovaj film biti prikazan na neki legalan način i gde. Interesovanja kod publike bi moglo biti.

Uostalom, kod nas se takođe rade dnevnopolitički filmovi o protivnicima, pa i ovih dana. Za sad samo u formi dokumentarnog.

[crippled_avenger]

Jacques Audiard je jedan od trojice scenarista filma belgijskog reditelja Jean-Jacques Andriena AUSTRALIA, koji je u glavnoj ulozi imao Jeremy Ironsa, a za kamerom Girogiosa Arvanitisa, jednog od tada najprestižnijih euro-DPjeva.

Ova veoma ozbiljna, dobro inscenirana i slikana produkcija je priča o belgijskom vunarskom magnatu koji odlazi u Australiju, ratuje kao pilot i dobija vanbračno dete a onda se bez njega vraća u Belgiju da sa bratom nastavi posao gde upoznaje drugu ženu, raspuštenicu koju igra Fanny Ardant. Ipak, vremenom ovaj aranžman postaje neizdrživ ali melodrama nikada ne uspeva toliko da se užari koliko premisa obećava.

Na kraju ono što nam ostaje jeste film smešten u epohu koji lepo izgleda sa poznatim i dobrim glumcima u kom nažalost nema neke dinamike i energije. Ipak, ekipa okupljena na snimanju dovoljno je jaka da izgura ovu stvar do jednog nivoa gde ovog filma ne treba niko da se stidi.

Iako nema baš ni čime da se ponosi.

Ni ovaj film nije u ozbiljnijoj relaciji sa Audiardovim kanonskim izrazom i opusom, iako je izašao nekih pret-šest godina pred njegov početak.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ASK THE DUST čuvenog scenariste je ekranizacija čuvenog romana Johna Fantea. Zahvalan za saradnju kad je "grmilo", recimo na DANIMA GRMLJAVINE, Tom Cruise je postao mecena Towneove pozne rediteljske faze i producirao mu je nekoliko rediteljskih filmova.

ASK THE DUST je starinska melodrama koja nije uspela da se nametne kao prestige picture i samim tim nije našla svoje mesto među važnim naslovima. Međutim, uprkos razlici od deset godina, Colin Farrell i Salma Hayek su izuzetno ubedljivo odigrali par ukletih ljubavnika u Los Anđelesu tridesetih u kom vladaju segregacija na raznim nivoima, zemljotresi, tuberkuloza, traume Velikog rata i želja za uspehom.

Lokacije su ubedljive, fotografija Caleba Deschanela je jednostavna ali estetizovana, a Towne uspeva da obuhvati roman u filmsku celinu prihvatljivog obima. Svakako će biti ljubitelja romana kojima nešto ovde fali iz izvornog rukopisa, ali moj utisak je da Towne pre svega zaslužuje pohvale što uprkos svim vrlinama i manama, njegov film ne izgleda kao adaptacija nego kao originalni scenario. Dakle, ASK THE DUST ima svoj integritet a poređenja se ionako ne mogu izbeći.

Film je međutim ipak u osnovi jedna vanvremenska ljubavna priča, i u njemu osim jednog melodramskog ekscesa, ne postoji maltene ništa što se u nekoj formi može dešavati i danas. Otud, Towne nema neko suštinsko opravdanje za smeštanje ovog filma u epohu. Rekonstrukcija epohe vrca o obeležja svog vremena ali se ona vrlo malo reflektuju na priču.

Otud, možda je epoha na neki način lažni trag koji je omeo recepciju filma jer su svi ovde tražili nešto više od jedne klasicističke melodrame, što nije malo i nije lako napraviti, ali hardver filma kao da je sugerisao više.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jacques Audiard je bio među dvoje saradnika na scenariju koji su pomogli Tonie Marshall u pisanju VENUS BEAUTE (INSTITUT).

Reč je o crnohumornoj melodrami o četredesetogodišnjoj ženi koja radi u salonu lepote gde je tokom radnog vremena ne samo kozmetičarka već i psiholog raznim ženama a popodne putem oglasa traži potencijalne partnere, i tim putem se upliće u jednu vezu za koju se ispostavlja da je nesvesni ljubavni trougao.

Nathalie Baye je izvanredna u glavnoj ulozi i sve izrečeno i neizrečeno o svom liku uspeva veoma efektno da iznese. Od glumaca koji će kasnije postati veoma poznati tu su Audrey Tautou i Samuel Le Bihan, a ekipa je kolektivno na vrlo visokom nivou.

Tonie Marshall uspeva da u kamernoj priči plasira jedan artikulisan i estetizovan vizuelni koncept.

Na nivou celine postoje deonice u kojima se možda traži bolji balans između tragičnog, serioznog i komičnog ali Tonie Marshall vodi taj balanserski aspekt ipak dosta solidno.

Ovo je prvi i za sada jedini scenario koji je Audiard pisao za nekog od drugog od trenutka kada je počeo sam da režira. Ponovo, nema tu nekih elemenata po kojima će pre a naročito kasnije biti prepoznatljiv. Štaviše, veoma je zanimljvo da Audiard koji se pre svega bavi muškarcima u raznim intenzivnim stanjima i situacijama bude deo ženskog autorskog nukleusa na jednom ovako "ženskom" filmu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

David Hackl je reditelj koji se specijalizovao za B filmove sa dignitetom koji su nadomak bioskopskog plasmana ili indie repertoara ali na kraju ipak ostaju VOD materijal.

INTO THE GRIZZLY MAZE Davida Hackla je survival triler o izgladnelom grizliju i dva brata koja polaze u planinu sa grupom meštana ne bi li ga eliminisala. Na tom putu, oni naravno iznova prožive i traumu koja ih je razdvojila.

Billy Bob Thornton igra mutnog lovca na grizlije, na granici između ubice opasnih životinja i lovokradice ali nažalost scenario mu ne nudi mnogo prostora da se razmahne, dok su James Marsden i Thomas Jane u glavnim ulogama braće, u svom elementu, kao junaci koji ne pričaju mnogo ali odaju utisak ispravnih momaka iz unutrašnjosti koji vole prirodu i zdrav život.

Hacklova realizacija je dobra, i film je ukupno uzev na solidnom nivou ali je problem u tome što se ni po čemu ne izdvaja i uglavnom je rutinski, bez nekog magnetizma kojim bi se više nametnuo gledaocima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari televizijski mačak David Frankel snimio je jedan od filmova koji su za svoju epohu definisali jednu profesiju i milje. Reč je o ekranizaciji romana THE DEVIL WEARS PRADA Lauren Weisberger koji je osnažio star wattage Anne Hathaway ali i mesto Alison Brosh McKenne kao scenaristkinje u žanru dramedije.

Ni Frankel ni McKenna u svom kasnijem bioskopskom radu nisu uspeli da dosegnu ovaj nivo, iako nisu snimali koješta. U suštini, tajna uspeha ovog filma krije se u veštom žanrovskom spoju gde se jedna chick lit bajka realizuje po mustri crnohumornog košmara o šefu iz pakla, a dve glavne junakinje siroticu koja je u stvari princeza i zlu vešticu igraju Anne Hathaway i Meryl Streep.

Sam milje modnog časopisa i modne industrije odnosno njujorškog mondenskog miljea koji se širi i izvan osnovnog fashion segmenta u širi fashionista okvir gde se nalaze i medijske ličnosti, ugledni pisci i ostali koji tu parazitiraju prikazan je ironično ali sa dozom fascinacije i dubokog divljenja oličenog kroz poznavanje materije. Uostalom, sam svet mode ima dozu autoironije, tako da ironija s kojom autori prilaze nije ništa ubojitije od one koju sami protagonisti te scene gaje prema sebi.

Odluka glavne junakinje da izabere ljubav i izađe iz tog raskršća biznisa, umetnosti, kulture u širem smislu i borbe za moć u raznim sferama, više pripada bajkama nego realističkom ishodu, i junakinja ovog filma gledaocima ovog filma koje opija taj milje neće sigurno zbog toga biti punktum ove priče.

U tom smislu, nema nikakve dileme da ova priča o junakinji koju je zaveo svet mode i modnog novinarstva ali je onda ona sthvatila prave vrednosti, ostaje moćno regrutno oruđe upravo za ulazak u svet mode i modnog novinarstva, kao što policijski filmovi pa makar bili kao SERPICO i danas ponajviše služe za regrutovanje budućih policajaca.

THE DEVIL WEARS PRADA u tom pogledu jeste film koji je pored svog značaja na filmskoj sceni ostvario i nesporan uticaj na kulturu u širem smislu što se za malo koji naslov poslednjih godina može reći.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jacques Audiard je bio među dvoje nepotpisanih saradnika na dijalozima u radu koji je rezultirao Zlatnom palmom za scenario.

GROSSE FATIGUE je dobio i nagradu za specijalne efekte u Kanu koju je dobio - neverovatno ali Pitof.

Međutim, kada krene film, sa logom američkog distributera Miramaxa a onde uslede scene u kojima tokom kanskog festivala Michel Blanc seksualno spopada glumice, prva reakcija je da je film dosta loše ostario. Doduše, završava se upečatljivim cameo nastupom Romana Polanskog pa se priča nekako zaokružuje.

Doduše, ovaj one man show Michela Blanca u kome on režira, piše scenario po Blierovoj ideji, i glumi glavnu ulogu samog sebe i drugu glavnu ulogu - svog dvojnika, veselo prilazi temi seksualnog zlostavljanja i uslovljavanja u kinematografiji, ali ta dela čini negativac - zli dvojnik. Pa ipak, način na koji je sve prikazano je veoma lepršav i potpuno van vremena u kom danas gledamo film.

Reč je o spoju meta-filma i one vrste francuske komedije koju rado izbegavamo kad naletimo na nju na televiziji. Ipak, film je zanimljiv, ne samo jer je zarobio jedno vreme kog više nema u pogledu muško-ženskih odnosa, koliko i po tome na koje sve načine Blanc send upuje sebe i druge.

Nažalost, ovaj scenario nikada zapravo ne proniče u neka suštinska pitanja, iako im je nadomak, ostaje ipak u ravni kritike svojstvene pučkoj komediji, ali i to je ipak precharliekaufmanovsko doba, kada stvari nisu bile toliko rutinski meta, ali kada je postojao film kao PLAYER Roberta Altmana.

U tom pogledu, Blanc uspeva da napravi spoj jedne u suštini privatne fantazije koja ide tankom granicom između interne šale i nečega gde umetnik svoje lično interesovanje uspeva da transformiše u nešto univerzalno. U tome mu pomaže veoma raspoložena Carole Bouquet koja je spremna da se zeza sa svojim imidžom seks simbola i Bond-devojke neprekidno se krećući linijom između dekonstrukcije i reafirmacije svog imidža.

No, ne samo zbog #MeToo aspekta GROSSE FATIGUE ostaje film svog vremena koji danas sasvim sigurno ne bi bio tako visoko vrednovan kao tada. Pa ipak, u pogledu tempa, nekih rešenja, odoleo je zubu vremena i može se pogledati danas kao preteča stvari koje se danas rutinski rade, i na filmu i na televiziji.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti. Plus reputacija čoveka koji je završio USC i AFI, dakle najbolje filmske škole koje se igde mogu završiti. Plus potpisuje scenario za ROTHCHILD, kontroverzni film u kom je trebalo da igraju Shia i Mel.

Njegov celovečerenji debi EMILY THE CRIMINAL međutim uspeva da isprati hype što se retko dešava. Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je street level, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije white collar ali maltene kao da jeste, i napetošću koja je na visokom nivou.

Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj krimić počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.

Aubrey Plaza ima sjajnog partnera u liku libanskog lopova i prevaranta širokog spektra kog igra Theo Rossi i on joj odlično parira i u pogledu harizme i kad je reč o energiji, ali i idejno, imamo ljude iz niže srednje klase i doseljenike upućene u kriminal.

Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.

EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal.

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje,

Sounds like Refn.

činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo

OK, Refn je, u svojim dobrim momentima ipak čovek koji zna da poentira. Ovo zvuči kao Refn al do pola, za svaki slučaj...

[Krsta Klatić Klaja]

Kakvi ničim izazvani napadi na Refna!

Neka, neka!

[Meho Krljic]

Ne mogu da kažem, meni je dobar Refn potpuni vrh kinematografije. S druge strane, taj čovek je posle režirao Only God Forgives. Nije to film posle koga ustaneš i kažeš "OK, možda će na drugo gledanje biti bolji" jer si verovatno bar jedno oko iskopao od besa već posle 40-ak minuta.

[Krsta Klatić Klaja]

eto, još blaćenja Refnovog imena! Pa OGF je bolji i od Drive i od Neon Demon!

Doduše, kontam šta pričaš, jer OGF je film koji ne smijem da repriziram, mnogo je naporan bio a možda bih i promijenio mišljenje.

Ipak se nadam da će Refn ostati poznat po Valhali, Bronsonu i OGF.

Pusher III je izvan konkurencije.

[crippled_avenger]

Scott Cooper je režirao i napisao adaptaciju romana Roberta Cobba o posrnulom legendarnom kantri pevaču koji nastupa po malim kafanama, i jedinu kopču sa nekadašnjom slavom predstavlja pisanje pesama za nekadašnjeg štićenika koji je postao superstar kantrija.

Potucajući se po američkom heartlandu, već ozbiljno načet alkoholom junak upoznaje samohranu majku sa kojom stupa u vezu ali se ispostavlja kao suviše disfunkcionalan da bi je očuvao.

Cooper je okupio vrhunsku ekipu u ovom filmu - glavnu ulogu igra Jeff Bridges koji se i inače pomalo bavi muzikom, mladu zvezdu igra Colin Farrell, samohranu majku Maggie Gyllenhaal a tu je i Robert Duvall. Film je mali ali izveden sa velikim glumcima i uslovima da kada treba da se prikaže koncert kantri zvezde, uverljivosti ne manjka.

Muziku je priredio T-Bone Burnett tačno odmeravajući domet ovih junaka i smeštajući ih u pravi ešelon kantri scene.

U ovoj postavci nije bilo ništa da pođe naopako, pa i nije pošlo. Problem je što se nije sad desilo ni ništa naročito. CRAZY HEART je solidan, jako dobar old school film, ali ovi ljudi su igrali i u boljim.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ATHENA Romaina Gavrasa je film koji umnogome direktno preuzima estetiku njegovih muzičkih spotova i od njih pravi celovečernju celinu. Prizori pobune, urbane gerile, gneva subalterne omladine i sve ono što smo videli u klipovima Justicea, MIAe, Jay-Za i Kanye Westa, sada dobijamo u filmskoj formi.

Romain Gavras želi da se osloni na antiku, na neki način parafrazirajući antičke drame kao što je ANTIGONA ali ne baš u potpunosti i pravi film stanja prepun akcije, o smrti jednog trinaestogodišnjeg arapskog dečaka čiji jedan brat kao momak iz kraja pokreće veliku pobunu i nerede a drugi brat kao vojno lice pokušava da sve to spreči sve dok ga i samog događaji ne usisaju.

Film ima jedinstvo vremena, dešavanja i radnje. Ne odvija se baš u realnom vremenu ali se oslanja na kadar-sekvence i protok vremena je vrlo limitiran. Radnja je vezana za osnovne sukobe koji se tiču smrti dečaka i bune protiv policije.

Film izgleda senzacionalno, ima anarhičnost i energiju ranog Noea a od njega preuzima i ironiju u samoj završnici. Ako je mladi Gavras bežao od estetike svojih najuspelijih spotova u prva dva filma, u ovom se tome potpuno prepustio i nije pogrešio. Od toga je uspeo da napravi film koji nije sasvim jedinstven ali je retko kada, maltene nikada ovako dobro izveden.

Živimo u vremenu kada se kadar-sekvence jako cene, često koriste i naglašavaju, u tom smislu Gavras ne donosi osveženje kao recimo Cuaron onomad u CHILDREN OF MEN, ili zbunjujuje kao Mundruczo u JUPITER HOLDJA ali ovakvu izvedbu nismo često sretali, tako da ovaj film ima šta da pruži i onima koje ne zanimaju komešanja u pariskim predgrađima, potencijalni rasni rat i slične stvari, već ih zanima samo tehnika.

I u izvesnom smislu, uprkos jasnoj priči i karakterima, ATHENA i jeste na neki način film tehnike, ali ona ovde jeste duboko uvezana sa suštinom izraza.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Novi igrani film Allana Ungara BANDIT u najboljem smislu evocira dane kanadskih telefilmova, forme koju su oni po mnogo čemu usavršili.
Reč je o istinitoj priči o Amerikancu koji je bežeći iz zatvora u Kanadu otkrio da su tamo banke mnogo slabije obezbeđene i da bi mogao koristeći avio saobraćaj da pljačka veliki broj ekspozitura na svojim turnejama usput vodeći lažni život kao tobožnji konsultant za sigurnost kompanija.
Vremenom, lopov pronalazi zaleđe kod lokalnog kriminalca i glavnog perača novca odnosno preprodavca ukradene robe i od njega dobija kredit za ambicioznije akcije.
Vremenom interesovanje za tog zaštitnika dovodi policiju na trag "letećeg bandita".
Josh Duhamel je zvezda u kojoj god produkciji da se pojavi a ovde zaista nosi film u svakom pogledu jer je prisutan u skoro svakoj sceni. Dobro se zabavlja igrajući lopova koji se neprestano prerušava ali se dočeka na noge u scenama kada treba da pokaže zatomljenu emociju čoveka koji mora biti spreman da napusti sve kada vidi "vrelinu" iza ugla.
Elisha Cuthbert je nesumnjivo u godinama da igra mame, što samo nas kojima je bila seks simbol podseća koliko smo omatorili. Iako vrlo dobra u ovoj ulozi ne dobija priliku ni u scenario a ni u igri da izgradi zanimljiviji lik.
Mel Gibson u šerifovskim godinama igra kriminalca koji štiti i finansira glavnog junaka. On je duhovit, opasan i harizmatičan u ovoj ulozi koja se itekako razlikuje od njegovog recentnog DTV opusa.
Ukupno uzev, BANDIT je film širokog dejstva, praktično za celu porodicu, sa konvencionalnom rediteljskom koncepcijom, nekim viškovima i trajanjem koje produkciono ne može sasvim da isprati iako se trudi. U tom smislu drugi sličan Duhamelov biopic SPACEMAN i dalje ostaje kompaktnije upakovan rad.
Ipak, ono što je ključno jeste da su ovakvi filmovi prava retkost, istinita kriminalistička priča snimljena izvan studija i bez nekih Award-season ambicija. BANDIT definitvno nije CATCH ME IF YOU CAN, ali na programu televizija će se lako uklapati u taj slot i rado reprizirati.
Pošto film ipak nosi etiketu bioskopskog, a zanimljive su neke statistike o njemu - recimo snimljen je za 21 snimajući dan, u proseku 44 pozicije kamere ne računajući drugu ekipu - nema sumnje da je reč o ostvarenju u koje je uložen veliki trud. Ipak, rezultat je u tehničkom smislu kudikamo subbioskopski, i samim tim moja ocena za bioskopski utisak bi bila * * 1/2 a da je reč o TV radu znatno viša.
Ovo svakako nije geezer teaser u kome se niko ne trudi, i veoma je uspeo projekat sa određenim limitima koji srećom najširoj publici neće biti vidljivi.