Ehm, skrenuta mi je pažnja kako baš i nije fer donositi kategorične zaključke na osnovu jedne jedine izjave izvađene iz konteksta...
u suštini, ta zamerka jeste validna, bar u onom najšire generalnom smislu. A da li je i u ovom konkretnom, e, to je još validnije pitanje. Ali da ne bude kako smo ovde do odgovora došli jednostrano i na bazi subjektivnih (izvor tvrdi i pomalo nedobronamernih
) procena, e da sagledamo malo i suve činjenice.
ZŽ je odbranio disertaciju još tamo davne 1982ge, i da ne bude sumnje, poštena je to bila odbrana. Ko god je čitao njegove radove – a bili su objavljeni na više mesta – složiće se da su te analize bile veoma lucidne i nadasve praktične, što se same primene tiče. A to ipak jeste veoma važan finalni standard, bar kad se o samoj
korisnosti radi: znam da mnogi ljudi poistovećuju egzotiku i ekstravaganciju sa smelošću, ali, daleko od toga, nije to sinonimno uopšte, bar što se mene tiče. Po meni, smelost se daleko više (pro)nalazi u konkretnosti i preciznosti, negoli u jeftinim trikovima višesmislenosti.
E sad, kako to dvoje pomiriti? Kako pomiriti ovu proizvoljnu (i do besmislenosti generalizovanu) izjavu sa duboko studioznim proučavanjem upravo domena kojeg se proglašava mrtvim? Pa eto, jedan od načina je racionalizacija, koja - ma kako bila opasna sama po sebi - ipak može da baci malko više svetla na ovaj problem.
Naime, tema rečene disertacije bila je Antropomorfizacija i Prvi kontakt. A tamo 1982ge, to su bila dva domena koja su u svojim dodirnim tačkama definisali ne samo jezgro SFa kao žanra, nego i njegov najkvalitetniji (i najobilniji, ali to je ipak pomalo sekundarno ovde) deo korpusa. To je bio domen(i) na kom se žanr ponajviše afirmisao, prosto zato što nije bilo niti jednog istinski velikog žanrovskog pisca koji niije ostavio makar jedno remek-delo upravo u tom domenu. (da ne preopterećujem ovaj post sada sa argumentacijom, jednostavno uzmite
bilo koje značajno žanrovsko ime ( a i par ondašnjih mejnstrim imena pride), pa da vidimo šta mu bibliografija kaže po ovom pitanju.) Kao rezultat, taj konkretno segment je u to doba postao centralno bojište na kom je SF najimpresivnije «odrastao» (dakle, afirmisao se, da tako kažem) iz svoje zlatnodopski eskapističke faze u fazu danas nama veoma relevantnu po svim bitnim savremenim merilima, to od same književne vrednosti pa do angažovane idejne zrelosti.
U tom smislu, bilo je sasvim lako upasti u klopku dejmonnajtovskog upiranja prstom: TAJ domen, sa svim njegovim veličanstvenim postignućima, TO vam je SF.
Do te tačke, zabluda je razumljiva, i ne odviše štetna. Ali POSLE te tačke, zabluda samu sebe diže na kvadrat i tvrdi kako je SVE van tog konkretnio domena po difoltu periferno, pa otud i manje važno kvalitetnim piscima (i čitalaštvu, naravno), a otud dalje i skroz neafirmisano, pa stoga i krajnje nebitno. Negde u toj konkretno fazi-u-vremenu, ZŽ je možda došao do zaključka da je ona famozna granica koja deli «kvalitetnu» od «priprosto zabavne» književnosti pomerena tako da rascepi upravo sam žanr, i za sebe prisvoji samo TAJ konkretno njegov segment, dakle, tu famoznu «antropomorfizaciju-sa-Prvim kontaktom». Drugi žanrovski domeni su time glatko ostali u kaljuzi zvanoj «petparačka proza» ili «trivijalna književnost» ili «eskapizam za odraslu decu» ili kako li već je glasila ondašnja najpežorativnija etiketa.
Ruku na srce, ZŽ je možda i bio u pravu, bar za tamo neko ultrakratko vreme: to možda i
jeste bio manje-više održiv najmanji zajednički nazivnik stanja na terenu 1982ge. Ali onda je došao kiberpank, i svet se zauvek promenio, a sa njime i hijerarhija među samim žanrovskim domenima.
Iz ZŽovog poimanja (i definicije) novuma, očigledno je da on smatra kako bliski futurizam nema baš odviše prava na prisvajanje istog: za ZŽa, bliski futurizam više spada u tehno-triler domen negoli pod sam žanrovski pojam «pogodbenog sveta», dok su ostali već tada prepoznatljivi domeni (poput Ridiculusovih «istorija», recimo) njemu imali više dodirnih tačaka sa fentezi zakonitostima, negoli sa onim koje je SF onda svojatao. I nema veze kako ta procena DANAS nama izgleda – fer je ovde priznati da je ondašnji korpus nju više podržavao negoli opovrgavao. I to stoji, to se ne može argumentovano opovrći samo na bazi današnje «naknadne pameti» i informacija koje su danas dostupne.
Ali naravno, to i dalje ne može da odbrani fakt da je izjava sa kojom je ovaj topik otvoren donešena DANAS, ali na bazi terenskog stanja 1982ge... a obaška što je i pri tom generalizovana do tačke u kojoj postaje toliko višesmislena da konkretno ne znači apsolutno ništa...
Zato, bez obzira o kakvom kontekstu mi tu zapravo govorili, on ostaje toliko nejasan da je zapravo neprepoznatljiv, a otud i – žao mi je, ali je tako - ipak nerelevantan. A otud i spada u kategoriju sličnih pojmova, kao što je recimo pojam «struktura». (A pošto je ZŽ svojevremeno pravilno procenio šta je to zapravo obesmislilo rečeni pojam, nadam se da će tim pre shvatiti kako (i zašto) se mi ovde odnosimo prema isto tako višesmislenom kontekstu u kom je izjava «SF je mrtav» jedino mogla biti data.)
Tako da... naravno, ja rado dopuštam mogućnost da smo mi ovde u krivu, ali naši zaključci su ipak doneseni samo na osnovu nama trenutno pristupačne informacije. Otud, ako se rečene razmere promere, naravno da ostaje mogućnost i nekakvog alternativnog zaključka, ali ako već dopuštamo i intuiciju kao validnu metodologiju, onda moram da kažem da mi moja intuicija govori da nismo baš odviše u krivu.
No dobro, kao što rekoh, pri punijem poznavanju konteksta u kom je izjava data, izvesne alteracije su ne samo moguće nego i dobrodošle, na kraju krajeva, jer ne verujem da je ikome ovde u cilju da ostari upravo na devičanski netaknutim zaključcima iz rane mu mladosti...
